Radionica broj 60 - decembar 2018 - PRIČE I GLASANJE

[mac]

Bodovanje treba ukinuti.

[saturnica]

Bodovanje treba ukinuti.

Eh, odavno sam i ja to rekla...

[D.]

Vidim, svi bi da učestvuju u radionici, ali da nema mene. Ok, ispunjeno.

Nije tocno. Jest da si brza na okidacu, ali si dobar i kvalitetan komentator.

Ali kvalitetni komentari, kao esencija radionice, su bitni samo tebi, meni i, šta god mislila o kimurinim komentarima - kimuri (potrudila se prva da o svakoj priči nešto napiše i tu joj odajem fer priznanje). Ostali pričaju samo o svojim pričama ili ulete sa stavom - mislio sam da ne komentarišem bla bla ili čitaju iz prikrajka, samoljubno, komentare na svoje priče, sve praveći se finima ("mislio sam da više nema zle krvi" hau jes nou), a u stvari im je dupe zinulo da slučajno ne glasaju ili pohvale svoje arhineprijatelje na forumu, ali žele, oh kako žele da učestvuju, ali tako im je krivo što sam ja opet ovde i što opet nešto kenjam svima.

Totalno bezveze. To mora da se prevaziđe. Priče moraju da se ocenjuju i komentarišu objektivno, nesebično i nepristrasno da bi radionica ispunila svoju svrhu i da bi nastavila postojanje. Nismo tu samo zbog sebe.

A ako ste mislili da ću opet da se guzim ovde da me svako trpa, prevarili ste se. Dakle, ili ljubazno, normalno i nepristrasno, ako umete, ili nikako. Ne gradi se na temeljima od govana i neko to mora da kaže. Zato sam "okinula".

Pa čak ni Boban ne sere ljudima ovde u svom fazonu. Niste primetili? Nikada nikome nije srao ovde kako on ume. Kapira radionicu. Pa zašto onda mi kenjamo jedni drugima, sve u svilenim rukavicama (Steva je tu šampion i svilenog i smrdljivog kenjanja)?

Ako umemo normalno, da radimo. Ako ne umemo, ako ćemo da se pretvaramo da smo fini, ako ćemo da zabadamo noževe jedni drugima u leđa u rukavicama, ja sam ama totalno nezainteresovana za te gluposti.  A bitno je da budem zainteresovana. Shvatite to.

[D.S.B.]

Priča koja mi se najviše dopala a nije dobila bodove od mene je Ikonopisac. Zašto sam je stavio iza one tri priče? Jednostavno, delovala mi je nezavršeno. Jeste imala kraj, naravno, ali kraj ne objašnjava ništa. Da se naslutiti mnogo toga, svakako, ali ipak previše je magle tu. Dakle, kompozicija je mogla biti bolje postavljena, ali...to bi verovatno uticalo na način pisanja, dužinu i oblik rečenica, na stil, a to je po meni najbolje u ovoj priči. Stil je odličan, rečenice slikovite i neusiljene, fluidne. Nema razloga da zastaješ dok čitaš, da se boriš sa izrazima, sve ide glatko. Mogu slobodno reći da sam se odmorio čitajući ovu priču nakon lomova i probijanja kroz prethodne. Da je ova priča imala neki efektan pančlajn, bila bi verovatno u vrhu ovog kruga.

[D.]

1. SLUČAJNI SLUČAJ ISKUŠITELJA

Glasala sam za ovu priču. Mnogo je simpatična. Kao da ju je pisao neki blizanac u horoskopu. 

Elem, već sam rekla da priča ima originalno duhovitu postavku. Sprdati se sa apstraktnim slikarstvom u sf priči je autentično smešno. A sprdati se sa konkretnim umetnikom je još smešnije. Mislim da su čitaoci ovde prepoznali talenat autora/ke za humor i i to nagradili (3 glasa nije malo, s obzirom na prilično nejednaku distribuciju glasova). U moru demona, đavola, melanholije i kiše, valjanja po kokošinjicima i grobovima, ova priča je jedino pravo osveženje kruga. Otud moj glas.

A sada malo manje prijatni komentari, ali, nadam se, korisni.

Odmah ću da napravim disklejmer ovde: ne, nisam stručnjakinja za pisanje. Moji komentari nisu apsolutna istina. Ovo što pišem je, logično, ali se, izgleda, ne podrazumeva, samo moj stav o priči koju komentarišem.


U priči postoji haos od interpunkcije. Ja bih na tome radila u sledećoj priči (još jedan prilog mojoj tezi da je ovo pisao blizanac ).

No, na stranu sve stilske mane, autor/ka će to, upornošću i vežbom, svakako razviti; no, primetila bih najslabiju tačku ove priče - tačku zapleta, tj. odgovor na postavljenu temu, oličen u sledećoj rečenici:

,,Dobićeš večnu ljubav u zamenu za tvoj (ne)talenat – u pravom
trenutku to će zazvučati prihvatljivo.

Baš bih volela da znam: šta će iskušitelju nečiji talenat, a pogotovo - šta će mu nečiji netalenat, a najviše - šta će mu nečiji (ne)talenat?

Ako nisam bila jasna, zamolila bih autora da digne dva prsta. Pojasniću pitanje, no mislim da je prilično jasno da pitam: šta je, dođavola, (ne)talenat i zašto Đavo nudi ljubav u trampu za mačku u džaku? Nažalost, na ovoj rečenici cela priča pada, kada je reč o ozbiljnoj književnosti, ali na radionici prolazi jer, eto, tu smo da uočimo potencijal.

Drugo pitanje u vezi sa logikom zapleta: ako je Polok birao ljubav, kako to da je nije dobio? Tj. dobio je strašnu ponudu za seks, a ljubavi ni od korova? Zašto, bre? Mislim, nije onda Polok tu prvi prekršio pogodbu, zar ne? 

Elem, priči nedostaje unutrašnje logike, kao što rekoh, i zez sa slučajem je baš zato svodi na vic (jedna od najvećih opasnosti i zamki u pisanju kratkih priča). Da je đavo postupao logično, i zez bi imao više smisla, ovako, pa, izgleda kao da je autor/ka krenuo da priča vic, pa mu se odužilo i smorilo ga, pa je samo zbrzao do kraja. Priča i njena atmosfera se strpljivo grade, a u svakoj kratkoj priči svaka rečenica mora da ima svrhu i smisao, da upućuje na nešto, da doprinosi izgradnji atmosfere, da postavi polugu za rasplet, da bude pančlajn, na kraju krajeva.

Mnogo je nestrpljiva ova simpatična, ali nelogična, pričica.

Podrška autoru/ki da nastavi da se ludo zabavlja dok piše, to nikada da ne izgubi. Ali, eto, i savet da ne brza previše. Ako joj/mu znači.

[D.]

4. PAKT CRNOG KRUGA

Uh, pokušaću da, iz svoje perspektive, objasnim zašto je ova priča, iako prilično korektno napisana, dobila ravno nula glasova.

Naime, moja je preporuka da priču ne počinjete sa megalomanskim idejama, stranim imenima demona, predimenzioniranim opisima i veličanstvenim pridevima poput prideva "veličanstveno". 

Ovo:

Već treću noć zaredom pokušavao je da ga prizove. I sve je opet
bilo kao u veličanstvenom košmaru iz čijih kandži nije želeo da se
iščupa:
On, Aarseth zvani Uništitelj, zatočen je u sopstvenoj podrumskoj
tamnici;

može prilično da smori čitaoca naviknutog na ozbiljnu književnost i, čak, neozbiljni SF. Lol. Zašto? Pokušavam da budem taktična, a da se autor/ka ne uvredi mnogo i ne izgubi motivaciju za pisanje, jer svakako ima talenat da izvede misao do nekakvog kraja (što je, veruj mi autore/ko, prilično retko nowadays) - naime, biću samo direktna: ova priča je prepričavanje čisto kao suza. Enciklopedijski primer prepričavanja. Zašto? Najpre, u nedostatku drugih alata i stilskih figura za izgradnju te megalomansko-demonsko-veličanstvene atmosfere, autor/ka se obilato koristi pridevima. Sve se upinje, krasi, kiti, nagomilava. Primer:

Podešava parametre muzičkog aparata na 78 obrtaja, navija oprugu i svečano na disk uređaja
polaže krug od crnog vinila. Pažljivo, da ne bi kojim slučajem
20
izgrebao glatku površinu ploče, spušta ručicu sa čeličnom iglom;
obred evokacije sada može da započne. Mrtvu tišinu tamnice skrnavi pucketanje spiralnih brazdi urezanih u vinilu zvučeći kao tinjanje
vatri pogrebnih vikinških pirova.

Ili ovo:

,,Očekivao si kakvog gnusnog i nezasitog proždrljivca ljudskih
leševa?" tiho je rekao pridošlica, nacerivši se podrugljivo.

Koga ne mrzi, neka izbroji prideve u samo jednoj rečenici, ja bih, umesto toga, ipak preporučila da se pročitaju priče br. 9. i 5. kao primeri uspešne izgradnje atmosfere sa uspešnim korišćenjem prideva.

Naime, neko će reći da pridevi ne smetaju, da je to samo trip, da pustim autora/ku da se razvija kako želi, da ne namećem svoju mržnju prema pridevima drugima  , ali tu postoji jedna caka: retko kome prilikom čitanja koriste prazni pridevi koji nisu vešto usklađeni sa ostatkom rečenice i atmosfere, tako da čitalac može da sa autorom podeli značenje prideva, npr. - pridev gnusno. Da bi pisac bio uspešan u svojoj nameri da sa čitaocem podeli svoj svet, ako uopšte ima tu nameru, a trebalo bi (a, ne zaboravimo - treba odmah da se odredimo: pišemo li tako da samo mi budemo zadovoljni pričom ili pišemo za specifičnu ciljnu grupu ili pišemo za široke čitalačke mase? Imali smo ovde diskusije o tome zašto priča treba da komunicira sa čitaocem i treba li uopšte da komunicira; došli smo do zaključka, bar sam ja došla, da ako želimo da priča ipak komunicira sa čitaocem, moramo da uspostavimo jasna, svima razumljiva, univerzalna pravila funkcionisanja i logike priče i moramo da koristimo jezik koji čitaoca asocira na isto na šta i pisca) ne bi trebalo da mu crta šta treba da vidi i oseća, već da ga navede da sam vidi i sam odabere osećaj, poželjno onaj koji oseća i autor kada piše. Dakle ja ne znam šta, u ovoj priči, znači gnusno. Znam šta znači meni kada se pred mene postavi Informer, na primer. Ali ne znam šta znači autoru konkretno ovde, i tu me autor gubi.

Pisali smo ovde već o razlici između prepričavanja i pripovedanja, ali je jasno da ćemo o tome uvek raspravljati i sve izrečeno ponavljati: prepričavanje je kada mački pričate kako ste proveli dan, pa nabrajate i ređate događaje, opisujući ih pridevima koji samo vama izazivaju osećanja i asociraju vas na preživljeni događaj. Može se reći da je prepričavanje prilično sebičan postupak. Zato sam ovu priču pročitala i odmah je zaboravila. Ona je značila samo njenom autoru/ki jer se nije potrudio/la da mi objasni zašto mene treba da zanimaju ta strana imena demona i zašto bih ja sada verovala piscu na reč da je sve to tako užasno, gnusno i strašno?

Pripovedanje je kada se potrudite da empatišete sa vašim čitaocem. Pa shvatite da on, možda, nije zainteresovan za ono što imate da kažete, ali vi probate da mu pojasnite da je ipak bitno to što imate da kažete, jer može da mu/joj koristi, jer demoni su i njemu/njoj na tragu, jer tu postoji dublja psihološka poruka koja može da pomogne, jer je u pitanju kvalitetno zezanje itd.

Jednostavno - kada se piše, uvek treba poći od pretpostavke da nikoga ne zanima ono što imamo da kažemo. Pravo pripovedanje i prava priča počinju tek kada odredite publiku i počnete da empatišete sa njenom nezainteresovanošću. Pa hajde onda, zainteresujte je. Teško, zar ne?

Dakle, u ovoj priči može da se pohvata neki tok misli, na momente čvrsta ruka pisca, neki kraj koji treba nešto konkretno da znači. Nažalost, ja sam izgubila interesovanje za priču negde u toku čitanja i dovršila sam je čisto tehnički. Isto onako kako se i ona meni obratila - tehnički, a da nije ni pretpostavila pitanje zašto bi mene, dođavola, interesovali ti demoni i what's in it for me?

Kažu da je dobra vežba za prevazilaženje prepričavanja pisanje iz prvog lica (ja dodajem - sa što manje prideva i što više različitih stilskih figura). Pa, eto saveta od mene za sledeći krug.

[mac]

Ja sam mislio da je to tako namerno, jer je protagonista pozer, kojem je više stalo do forme nego do suštine. I đavo se naravno koristi rečnikom svog sagovornika.

[Savajat Erp]

Искрено, једва сам успео да стигнем да прочитам и гласам за оне три које су ми се на прво читање и један кратак одокативни прелет чиниле најкоректнијим, било је ту још бар 2, 3 којима бих дао глас, али из овог или оног разлога нисам (нпр. добра је она где је Бобан лично главни лик као некакав ђафолак и двоумио сам се, али сам је на крају одбацио као зајебанцију), да сам још једном прочитао можда би било другачије, али не битно другачије...
И, стварно, толико ђавола(ка), демона и блаблаова, да те Бог сачува За моје схватање писања (ал опет ја сам човек прост, невешто прикривени геак, такорећи), много, бре, паламудите! Толико ми је тешко пало читање да ја немам речи...можда сам ја огрезао у лако штиво, можда једоставно немам појма о свему томе, али тако је како је (ух!)
Коментарисати нећу, јер моји коментари никад и нису били нешто сувисли, ни корисни, а и то би захтевало поновно читање, а то ствано не могу стићи, једино да то отегнем на више дана, али, као што рекох, нису вредни цимања ти моји тзв. коментари.
Тако, па ај до next episode-a 

[Kimura]

Ti beše pravnik, Savajate? E, ako hoćeš nešto stvarno palamudno i zajebano za čitanje uzmi novi ZUP! Ovde ti je, bre, sve boza.

[Savajat Erp]

А, не, нека, хвала, када чујем речи "управни поступак" диже ми се коса на глави Прописе читам само ad hoc и то тек пошто испитам неке друге правничкије правнике око тога, не би ли избегао читање закона 

[D.]

Meni ova prva priča liči na Savajata. Btw, nedostajala mi je tvoja vedrina.

[Savajat Erp]

А, њет, нисам учествовао, јбг, можда у некој будућој радионици ако ме потакне тема и ако стигнем... Иначе сам доста мање присутан на форуму у последњих пар година, ал кад сам видео да је опет кренула Радионица био сам у фазону - oh, boy, this is a must! 

[Kimura]

Isto sam i ja pomislila, pa ću u to ime da nastavim komentarisanje priča:

PAKT CRNOG KRUGA


''Mrtvu tišinu tamnice skrnavi pucketanje spiralnih brazdi urezanih u vinilu zvučeći kao tinjanje vatri pogrebnih vikinških pirova. Iz unutrašnjosti horne zatutnjili su početni taktovi dijabolične melodije; upravo ona nesnosna buka distorzije električnih gitara i furiozno brzog tempa bubnjeva koja bi nekom drugom slušaocu razorila sluh pa i sâm um, pre toga mu prevrnuvši želudac. Njemu, Aarsethu Uništitelju, ova muzika prija ušima.''


Ubi me i sahrani!


Nemoj se ljutiti, pogotovo ako si nov, ali ovo je previše kićeno. Liči na rad talentovanog i romantičnog srednjoškolca, pa ako si školu davno završio, vreme je da se menja stil.
Ima ljudi koje ćeš zadiviti, ima mnogo onih koji uzalud pokušavaju slično da postignu, ali zato ti niko neće ovako šta dobrovoljno čitati - tvrdim na osnovu pozamašnog iskustva.


Pretencioznosti je i tri strane mnogo, a zamisli novelu ili, daleko bilo, roman pun velikih reči i snažnih poređenja.


Idejno se priča ne izdvaja u odnosu na ostale đavolijade, ne samo ovdašnje, nego i šire. Razmisli o originalnosti. Jedino što je kod tebe sve uključeno na maksimum.

[saturnica]

meni se čini da ovo više nema smisla. idem ja laganini ohladiti glavu od sagite..

[Kimura]

Da li su i ostali učesnici saglasni, da ne nastavljam sa pričom o pričama? 

[Onaj stari Sendmen]

To znači da ne želite komentare nas ostalih? 

[Kimura]

Mene pitaš?

[D.]

Nisam shvatila šta je u pitanju, ali kimura ima svoj stil komentarisanja i ja vidim promenu na bolje i meni je komentar super.

[Onaj stari Sendmen]

Mene pitaš?

Pitam generalno.

Nije mi jasno o čemu je reč sa saturnicom ali ako je zbrisala zbog toga što mi ostali ne komentarišemo učinilo mi se da je već dovoljno prometno i dinamično, čekam da se malo razrede postovi pa ću se i ja da uključim.

Ili bolje da bude intenzivnije, a traje kraće?

[mac]

Bolje je da svaka priča ima svoju temu...

[Onaj stari Sendmen]

Ja sam za to, ali kako si već i sam primetio, teško da će neko to želeti da održava.

Sem ako se ne javljaš kao dobrovoljac, tj. zvanični otvarač silnih tema. 

[Kimura]

Nisam shvatila šta je u pitanju, ali kimura ima svoj stil komentarisanja i ja vidim promenu na bolje i meni je komentar super.

Super ti je kada se složimo. Ajd' sad nemoj da poludiš, čik!
Pričala sam o nepotrebnom kićenju koje pojedine učiteljice i nežne mlade duše brkaju sa lepim pisanjem. Što sam starija (i manje nežna, verovatno) sve manje te ukrase volim i lepotu nalazim u jednostavnosti. Sad, malo prenemaganja radi lepote se može trpeti u dužem delu, ali je u kratkoj priči svaka reč bitna. Zato mislim da svaku reč treba odmeriti i lepotu radi lepote svesti na najmanju meru. Da budem precizna, na meru koja ne ugrožava priču. Normalno, ovaj savet je radioničarske prirode, za vežbu, ne odnosi se na prave pisce.


Evo primera iz BRIŽA. Nije baš '' ona nesnosna buka distorzije itd.'' ali jeste primer građenja atmosfere na štetu priče.



''Možda je na njega uticala melanholija kiše koja je jedva dospevala do pločnika, a možda je to bio samo prizor zarobljenog vremena, tek i on se osetio kao kišica. Činilo mu se da ista voda kruži iznad grada svih deset, jedanaest vekova koliko grad odoleva. Činilo mu se da je, osim kuća i tornjeva, i kiša bila konzervirana i nameštena tako da uvek pada namirisana srednjovekovnim senkama. Savršene kapljice slivale su mu se niz tvrdo tkanje kaputa. Čokolada je u Brižu stalno mirisala, osim kada su zvona Belforta, na svakih pola sata, zvonila.''




Toliko karaktera da bi se reklo - šta?


I scena sa majkom i detetom se mogla dati u manje reči. Na trenutak sam pomislila da će žena ili devojčica imati neku značajniju ulogu, pošto im je dat veći prostor nego prodavcu karata, na primer. Prostor je dobila i ženska u početku, ali to je na mestu, pošto nas ona uvodi u priču.


Da se razumemo, ništa od ovoga ne bi predstavljalo problem da rasplet nije natrpan u nekoliko šturih rečenica, kao da je autoru priča dodijala, pa jedva čeka da je se otrese.

[Kimura]

Mene pitaš?

Pitam generalno.

Nije mi jasno o čemu je reč sa saturnicom ali ako je zbrisala zbog toga što mi ostali ne komentarišemo učinilo mi se da je već dovoljno prometno i dinamično, čekam da se malo razrede postovi pa ću se i ja da uključim.

Ili bolje da bude intenzivnije, a traje kraće?

Ma pusti ti Saturnicu. Ako se njoj cela priča ogadila (pa i meni je zamalo), šta ti imaš sa tim? Komentariši dugo ili sažeto, kakogod, ako ti je do komentara i ako imaš šta da kažeš.

[pokojni Steva]

Što reče Džek, parafraziram - glasao sam za priče koje su, po meni, čitljive. Bez preteranog mrsomuđenja i bez proveravanja dal' su ili baš i nisu ispunile sve zahteve zadate teme.

11. Ikonopisac

Da se za priče glasalo sa 3-2-1 glas, ova bi mi bila na prvom mestu. Zapamtio sam je posle prvog čitanja i pribeležio broj. Početak fino postavlja igrače na tablu, priča ide, kako već ide, ali se sasvim solidno dolazi do kraja. Gde je onaj potpuno nepotrebni Rubljov ufljiskao stvar. Opšte mesto, već pomenuto. Iritira, daje neku kao dozu ozbiljnosti a u stvari samo smeta. U pričanju ima rogobatnih reče, i rečenica ali mi nisu smetale. Ne prejako. Pride, priča je nekako vođena pomalo smušeno, nit' je prava nit kriva, mnogo skokova koji su meni zasmetali. Ono što me je pazarilo, kao i uvek - lako je stvarala slike koje su me trebale voditi kroz priču, i uglavnom jesu.

03. U Brižu

Dao bih joj 2 boda. Makar što me je iznervirala počev od naslova. Ne razumem potrebu kačenja o izvikan naslov filma. Jeste on u principu dobar, ne i jedan od mojih favorita. Što je isto nevažno. Od toliko gradova, baš Briž. Bezvezarija... Priča u priči je solidna, s tim nisam imao problema. Rečenice počesto nezgrapne ili bespotrebne (Kiša je podsmešljivo sipila po srednjovekovnim pločicama. Izmaglica je lelujala iznad kamenih kanala i uskih ulica).
Nepotrebno gomilanje identičnih scena prepoznavanja umetnika.
,,Melanholija kiše" , nikad, ali baš nikad ne uguravati ovakve izanđale rite u svoje priče.

10 Arhitekte nisu ludaci

Moguće da sam se ogrešio o nju, u glavi, kad sam je smestio na treće mesto. Verovatno najtečnije ispričana priča od ove tri, za koje sam glasao. Kraj mi ne paše, ostavi me nekako zatečenog. Biće da ja to nisam shvatio baš najbolje. Glas je dobila uglavnom jer su reči u njoj pravilno birane, lepe, imaju svoja mesta koja zaslužuju, lepo zvuče u skoro svakoj rečenici. Uživao sam da je čitam. Bez obzira dal' se dešavalo nešto u samoj priči ili ne. Bila mi je odmor za oči. Dijalozi su mi pomalo štucavi, ali su valjda morali tako, prateći priču. Šta znam, solidna je pričica.

12. Povratak

Priča sa odličnom atmosferom, lepo i vođena. Uglavnom su i reči lepe. Sve dok se na kraju ne ispali onaj antivakcinski pamflet i ja ostanem začuđen otkud nekome hrabrosti da unosi dnevnu politiku, na ovaj način, u pokušaj pisanja priče. Zasigurno bi dobila moj glas da nije bilo navedenog.


Sve ostale priče iz ovog kruga su mi ostale smućkane u jednu zajedničku papazjaniju nečeg što bi trebalo da bude SF/F, razne oblike nedorečenosti, neosmišljenosti, arčenje slovnih karaktera i ostalih stvari. Da mi prostite na sudu. Oduvek sam u pričama tražio potencijal, zanemarivao greške ako bi ona povukla ljudski. Nepismenosti, loše reči, odstupanja od teme, sve je to skoro pa nebitno ako se na astal tresne komadeška mesa. S jakom koskom unutra i mramorirano masnim.
Hvala, doviđenja.

[Kimura]

Da se ja vratim mom ''ukrašavanju priče''.
Ukrašavanje nije samo prosto nizanje prideva i komplikovanih rečeničnih konstrukcija od kojih će nam se zavrteti u glavi. Ukrašavanje su i digresije i interesantne slike, kakvih ima i izobolju u SAĆURICI, na primer, a koje nisu neposredno u funkciji priče. Jasno je meni da upravo takvi momenti utiču na dopadanje (ili nedopadanje) i da je to ono što ćemo od nekog književnog dela zapamtiti. Ali ja govorim sa stanovišta radionice-vežbaonice. Treba biti oprezan i odmeren sa ukrasima.
Meni se,recimo, silno dopalo ono kad Sredojev otac grli sina misleći da je ker, pa ga besno odgurne pošto opazi da je u pitanju njegovo dete. Ipak, to nema mnogo veze sa samom pričom (u širemsmislu ima, ali ovo je KRATKA PRIČA), a kraj je i ovde, kao kod BRIŽA, zguran u nekoliko rečenica.


Oba autora su, kako mi se čini, pisali ono što im je nadošlo i samo ovlaš su se držali teme. Nije to greh, naravno, ali tema je doe radionice.

[Džek]

Ja sam za to, ali kako si već i sam primetio, teško da će neko to želeti da održava.

Sem ako se ne javljaš kao dobrovoljac, tj. zvanični otvarač silnih tema. 

Zašto bi neko glumio Sizifa i metnuo to na svoja leđa? Svaki autor da otvori temu sa svojim pokušajem kad Boban spusti zastavu. Slažem se da bi  time nestao veo anonimnosti, ali mislim da bi Boban to očas sredio, tj, pustio temu kada prepravi nik u recimo, brojeve. Poseban podforum bi bilo podrazumevano a opšte mesto za trtljavine o temi, glasanju i papagajima ostavljeno kako jeste.

No, ne mislim da je ovo kako je sada problem. Problem je motivacija učesnika da komentarišu, tj, uzrok nemotivisanosti.

[saturnica]

Jebiga, rekla pa porekla.


Pokojni, ti si se malo previse uzivo u moju pricu i skrenuo onako kako ti je tvoj vlastiti um sugerirao. Nisam ja nikakav pobornik antivakcinacije. Ja sam svoju djecu cijepila, da ih imam sada, opet bih to ucinila. Nisam ni ravnozemljaska glupaca, pa te zato molim da mene i moju pricu ne povezujes ni sa kakvom dnevnom politikom. To je van svake pameti sto si rekao. Istina, posluzilo mi je samo kao ideja kako se na tom polju, ako si nestrucnjak i budala, moze debelo zasrati. I to je sve.

[Kimura]

NEIZVESTAN ISHOD KREACIJE


Istina je da već sama Bobanova tema vuče na visokoparno, ali zar nije moglo ništa manje od stvaranja sveta, majku mu?!
Neko već reče da ne voli da čita priče sa biblijskim motivima, ne volim ni ja (mada većina nas, piskarala, bar jednom poželi da se sa njima poigra), a pisanje takvih priča gotovo neumitno vodi u neukus. Ako postoji išta gore od pisanja priča o poznatim ličnostima (a da nisi biograf), onda je to - to.
Sad, dok pišem ovo, setila sam se priče D. Kiša ''Simon Čudtvorac'' i mogu ti reći da to ne ispada srećno ni kad majstor radi. Ne volim tu priču. A ti, bar da se uhvati za nekog anđela, proroka ili apostola, nego pravo na Stvoritelja. Nemaš meru.
Pismen si čovek, ipak, pa se nadam da ćeš i dalje učestvovati u ovom cirkusu (ako potraje), ali moraš, brate, da smisliš priču.
Amin.

[pokojni Steva]

Saturnice, priča je takva kakvu si je napisala. Šta si ti htela da 'oćeš mene sada ne zanima.

[D.]

5. KTULUJSKO OKO

Jel ktulujsko ili ktulovsko ili ktuluovo ili ktulovo?? Damn. Ova nedoumica mi je pokvarila početak čitanja. No, no.

Osim zbrke sa naslovom, priča napisana iskusnim perom. Zbrzana, skače sa misaonog toka na misaoni tok, popunjava karaktere silom i ima isti pančlajn kao i priča U Brižu, ali to ćemo tek da vidimo ko je od koga prepisivao. 

Apelovala bih na mlade pisce da obrate pažnju na ovu priču, jer iako ju je autor pisao sa 2% moždanog angažovanja, čini mi se, ona jedina u krugu odiše pravom i nedvosmislenom SF poetikom. U principu, ako mislim da sam prepoznala prekaljenog autora u krugu ne dajem mu/joj glas iz nekih svojih (radioničkih) motiva, ali ovog puta napravih izuzetak jer sam želela da priča dobije više pažnje, pre svega zbog svog početka:

Zašto mora biti noć, pomišljam, dok ispraćam poslednje zrake
sunca nad nejasnim razdelom udaljenih krovova i neba. Za tren, oko
mene je praznina koja se može oslušnuti i u njoj udaljeni bat puzavog
haosa, a onda vetrovi koji obitavaju na granici tmine i svetla, nadiru
ka meni.

Zašto mora biti u zabačenim ulicama, pitam se dok odmeravam
sokak u kome se nadam da nema nikoga. Kaldrma je izgrebana i
drveće i zidovi kao da svakodnevno ovuda tutnje festivalske kolone
stvorova iz tamnih dubodolina predljudskih nastambi

Izdvojila sam četiri elementa autorove specifične poetike u prva dva pasusa. Svi elementi iz prvog pasusa se ponavljaju u drugom, i priča, maltene, počinje kao poezija u prozi. Elementi su slični samo po ideji, zvučnosti i strukturi; sadržaj im se razlikuje i oba pasusa služe da u nekoliko efektnih rečenica postave:

1. Atmosferu priče
2. Uvod u junakov unutrašnji život (odmah u prvoj rečenici se vide strah i briga junaka; genijalna prva rečenica, jedna od onih zbog kojih mi je krivo što ja nikada nisam tako počela priču, pre svega jer je iskrena)
3. Uvod u fabulu - kada se junak žali na noć u zabačenim ulicama, stiče se utisak da je sve to već prošao ranije, da samo ponavlja krug, a ujedno i apeluje na empatiju čitaoca - svi smo to prošli. Noć u zabačenoj ulici je univerzalni događaj, odmah možemo da se povežemo sa junakom i on nas odmah zainteresuje za ono što sledi. Tako se to radi.

Nema nijedne druge priče u krugu koja je ova tri elementa postavila odmah na startu, u uvodu. I odmah nas postavila da čekamo nastavak. Druga je priča što je nastavak manje zanimljiv od uvoda, i što, nekako van konteksta, skače na smrt oca i što se završava kao vic.

To što se završava kao vic posledica je, zaključujem, činjenice da je autor priču započeo bez plana i ideje o njenom kraju i svrsi. Imali smo ovde raspravu o tome da li može da se piše bez plana i ideje kuda priča vodi ili je potrebno osmisliti celu strukturu i plan za priču/roman, pa tek onda krenuti u pisanje. Lično, uvek osmislim celu priču pre pisanja. Znam kako želim da se završi i šta će joj biti poruka i poenta. Možda sam nekoliko puta u životu započela pisanje priče bez ideje zašto je pišem i kuda sve to vodi. Tako je, čini mi se, napisana i ova priča. Zato je krenula u pomalo bizarnom pravcu i završila se mlakim pančlajnom dostojnim viceva o Muji i Hasi. Pazite se viceva, mladi pisci. Ni prekaljeni nisu imuni.

Razjasniću, na primeru ove priče, i koja se kratka priča smatram vicem. Kraj kratke priče, pančlajn (mišljenja sam da kratka priča apsolutno može i sme da se završi i klifhengerom) treba da nosi najveću težinu priče i da razreši sve nedoumice postavljene ranije u priči, da razmrsi nelogičnosti i da bude temelj priče (a ne njen krov), zapravo pančlajn treba da objasni celu priču, eventualne muke junaka, da reši probleme, da završi dramu. Ovde se ništa od navedenog ne dešava. Pančlajn nema veze sa početkom priče i pola priče, uzgred. Priča kao da ima dve priče u sebi. Druga počinje od smrti oca i to je, ujedno, i jedina prava priča ovde, autor je ladno mogao i bez tog divnog početka, koji nas je samo izmanipulisao svojom lepotom i ostavio na cedilu. Bleh.

I sad; opet, imamo jedinu priču koja je, pored moje, introspektivna, tj. pruža dublji uvid u motivaciju, strahove, demone, sve puteve i želje jedne osobe koja bira da piše. To sam želela od kruga, a od većine priča nisam dobila. No, ova priča ima prelako i lenjo razrešenje na sve te duboke nesigurnosti u sopstvene izbore jednog pisca. I tu priča, u ozbiljnoj književnosti, pada.

Mislim da treba da izbegavamo laka rešenja na teške drame da ne bismo izgledali kao skribomani, tj. da bismo zazvučali iole ozbiljno u priči, jer, pa, ja sam, na primer, dugo učila kako da se opustim dok pišem i da u priče upisujem deo sebe. Samo ova i ona priča o saćurici imaju otisak autorove duše u sebi (ni moja priča to nema, što znači da se još uvek nisam opustila dovoljno da znam koliko ću od sebe da dam i šta će to nekome da znači - a to je ono što, mislim, svi pisci treba da nauče da rade).

Naime, u pisanju treba biti opušten, a ozbiljan. Duhovit, a ozbiljan. Opušten, a smislen. Težak je to zadatak i nije lako biti dobar pisac, iako nas lakoća kuckanja po tastaturi često prevari da svako ume da piše. Ne ume. Samo jedan promil svih koji pokušavaju to ume.

Možda.

[Kimura]

Saturnice, priča je takva kakvu si je napisala. Šta si ti htela da 'oćeš mene sada ne zanima.

Scallop nas je napustio, a kao da je među nama! 


Ostalo nešto od starih radionica.

[saturnica]

Saturnice, priča je takva kakvu si je napisala. Šta si ti htela da 'oćeš mene sada ne zanima.

Gle, fino, ni mene ne zanima tvoje videnje politickih i maloumnih pizdarija u mom tekstu. To je do tvoje glave a ne moje.

[D.]

12. POVRATAK

JA OVAJ ANTIVAKS DNEVNO-POLITIČKI TEKST NEĆU DA KOMENTARIŠEM!!!


*šalim se  , komentarišem čim dođe na red. Meni nije palo na pamet da tu ima neke dnevno-političke propagande, da se zna.

[Kimura]

SAMOĆA STVARANJA


Ova priča zaslužuje još neku reč, mada ne toliko kao kreacija, pošto ima tehničkih nedostataka, koliko kao dokument koji bi samom autoru mogao poslužiti za  - introspekciju.
U tom smislu je ovo divna tvorevina nesvesnog, a može i da se čita onako, zabave radi. Neusiljeni dijalozi, lakoća izražavanja i simpatično predstavljanje likova ukazuje na iskusnu ruku, pa bi se mogla doterati do solidne priče.


Ali, ja bih se radije zadržala na izboru, tačnije iskušenju koje je dopalo pred umetnika iz ove priče.
Interesantno, ali kad pažljivije pogledam, ispada da je ova među malobrojnim pričama koje uopšte imaju umetnika, mislim na čoveka koji žudi za radostima umetnosti i ima umetničke jade. Nije Saturnica jedina ignorisala zadatak.
Ovdašnji umetnik, crtač grafičke novele, donosi odluku da se ''proda'' ili, pristojno rečeno, da se komercijalizuje. Za slavu daje ono što mu je najdraže - jedini svoj lik koji ima dušu. Tužno, mada on to čini bez mnogo žaljenja, prosto kao da jedva čeka. Kao da se oslobađa tereta. Ne liči mi to na čoveka koji je sa đavolom tikve posadio, ne, ne. Nema ni mefistifeleskog zaključka da se ponekad u težnji ka zlu pre do dobra stiže. Crtača Ivana nije zanela šarena laža, već lakši put i izbegavanje zadatka.
 
Ovde imamo umetnika (Ivana), delo (Vesnu), izbor (Mavra), sve elemente.
Nema večnosti, ali Ivan je tako izabrao. U ovom momentu je meni priča SAMOĆA STVARANJA ispravnija od ostalih - slava je stvar trenutka i do nje se može đavoljim rabotama, za večnost je potrebno žrtvovanje i pošten rad.
A samoća? To je interesantna reč. Ivan bez Vesne ostaje sam. A sam bi bio i da je ostala uz njega.
Volela bih da čujem i druge kako su razumeli ovu priču?

[D.]

6. NEIZVESTAN ISHOD KREACIJE

Kada komentarišem priče, napišem sve u komentarima na prve dve, tri priče, jer su ni problemi u pričama ne razlikuju mnogo, tako da se oni (komentari) u stvari odnose na sve priče, pa... čitajte i komentare na tuđe priče, ne samo na svoje, šta vam mogu.

Elem, ja ovu priču nisam skapirala. I ne, nije do mene, autore, do tebe je. Ono što jesam primetila je da ima finu SF scenografiju (mada su dva sunca opšte mesto u SF-u), i skontala sam da neki novajlija tu ispunjava neki zadatak i pravi neku svoju kreaciju, jelte, a to je neki novi svet, pa bi kreator, stoga, trebalo da bude neki bog lično ili neki stvoritelj u najmanju ruku?

Neko (saturnica? kimura?) je već odmah primetio da je kreacija rogobatan izraz i da srpski jezik ima svoju reč za to - tvorevina. Poželjno je koristiti srpske reči u pričama, pišemo na srpskom, zar ne? Strane reči se ne uklapaju u (milo)zvučnost sprskog jezika.

Elem, imam i ja par priča o stvaranju i razaranju sveta, svemira, zemlje itd. Sve su napisane u srednjoj školi još. Odatle se počinje.  Možda je autor/ka nov u SF-u, pa ćemo oprostiti ambicioznost postavke i izanđalost teme i umesto osude, pohvalićemo ga/je za trud da priča bude true SF. Lepo. 

Naravno, previše se tu prepričava na početku, ovaj nešto radi, neko ga proverava... sve se to svodi na ono moje pitanje iz nekog prethodnog posta: koga sve to zanima i zašto bi sve to nekoga zanimalo? Kada pišemo jednostavno moramo da se potrudimo da fabula bude interesantna. Pričom zabavljamo prvenstveno čitaoce, pa onda sebe. Mislim, možemo da zabavljamo i samo sebe, ali onda ćemo ređe poslati priču u radionicu da je čitaju, znojeći se nad njenim smislom, drugi.

Kako me priča nije uhvatila u paukovu mrežu interesovanja, nisam uklavirila ni otkud Isus u toj priči, i ko to govori "Amin" na kraju i kakav je to i da li je to pančlajn, uopšte, ali mi i nije bilo bitno, na kraju. Isus? Really?

Ipak, ono što je pohvalno je činjenica da je autor (pretpostavite i ženski rod ovde) izveo priču do kraja, ipak je nekako zaokružio i imao vidno jasan plan gde želi da završi priču i sa kojom poentom, što je više nego neke priče koje su, zapravo, dobile bodove. Smatram da autor/ka dobro postupa što prvo promišlja o čemu bi pisao i sa kojom porukom, pa tek onda pristupa pisanju.

Savet: smanjiti ambicije, ne prepričavati, odabrati jednostavnu fabulu za početak i vežbati pančlajn.

Jel' treba da pričamo o tome šta je uspešan pančlajn?

[lilit]

05 - Ktulujsko oko

ovo je priča koja mi se svidela na prvo čitanje. određeni pasusi su maestralno napisani, nema manjka, nema viška.


oduvalo me:       
Zašto mora biti noć, pomišljam, dok ispraćam poslednje zrake sunca nad nejasnim razdelom udaljenih krovova i neba. Za tren, oko mene je praznina koja se može oslušnuti i u njoj udaljeni bat puzavog haosa, a onda vetrovi koji obitavaju na granici tmine i svetla, nadiru ka meni.
Zašto mora biti u zabačenim ulicama, pitam se dok odmeravam sokak u kome se nadam da nema nikoga. Kaldrma je izgrebana i drveće i zidovi kao da svakodnevno ovuda tutnje festivalske kolone stvorova iz tamnih dubodolina predljudskih nastambi.
Odnekud izviruje crna mačka a njen poovski pogled me odmerava kao da procenjuje da li sam opasnost ili plen... opasnost za nju, a plen onima od kojih izmiče. Šaljem joj usiljenu naredbu da mi ne prelazi put, ali ona i onako ne radi ništa, kao da me nije razumela.
Zašto mora biti ovako teskobno, drhturim dok me studen prožima, a vetar istovremeno postaje silovit i bešuman, kovitla novine, žbunje i lišće po stazi kojom hodam dok i sâm moj korak nema ton. Kliktaj ptičurine koja preleće odjekuje sokakom, duboko u daljinu, gde se ulica završava, na mestu gde sam se uputio.

i ja sam uvučena u priču...


...po stazi kojom hodam dok i sâm moj korak nema ton.
eh.
ima toga još.


glasala sam za nju jer:
1. stilski je meni najbliža, volim ovakvo pisanje.
2. prepričavanja nema.
3. pathosa i suvišnih prideva nema.
4. ponavljanja nema.
5. osmišljena je i zaokružena.
6. jako lep pančlajn.

izbacila bih:
1. reč: mrmuljilili
2. viski umesto rakije ili rakiju umesto viskija, mislim, viski mi ne ide nikako uz ovaj sentiment. prokupačka šljiva bi išla najbolje.
3. reč: izmucujem

ubacila bih:
1. jedno slovo N u reč klecNuše

sve u svemu, ja full zadovoljna. jako lepo.

[Boban]

ti si zapravo ljubiteljka Gula... jer to je priča koju bi on napisao da ume da piše.

[lilit]

ti si zapravo ljubiteljka Gula... jer to je priča koju bi on napisao da ume da piše.

well, ti ga znaš bolje od mene.

al priznaj da tih 6000 karaktera ima i početak i kraj i priču i osećaj za meru. a i dobar kraj.

[D.]

7. EGZIBICIONISTA

Uh, ako je ovo ona priča koja je skraćivana za potrebe radionice, mnogo je, skraćivanjem izgubila...

Naime, priča je pismena, sasvim korektna, ali se, nekako, ne može nazvati pričom? Nedostaje joj rep za to (glavu ima, mada konfuznu i metaforičku, svu u teško shvatljivim alegorijama).

Alegoričnost priče je i najveći njen problem. Na tako malom prostoru treba biti majstor poput Steve, na primer (nažalost, tako je) pa pisati o nečem trećem, misliti na nešto drugo, a dok se svima čini da pisac piše o nečem prvom. 

Razumem da je autor želeo da piše o filmu (trebalo mi je malo vremena da skontam onu traku iz kasete, zbunila me je, lol), da od sedme umetnosti načini svoju ljubavnicu, drugaricu, pratilju kroz radnje filmova, u gradovima, očito, ali... nema odgovora na temu radionice, a nema ni kraja. Tačnije, kraj je lost in translation somewhere u skraćivanju, pretpostavljam. Dve prilike na kraju? Šta se tu, dođavola, desilo? I protagonista se pretvorio u alegoriju sedme umetnosti? No comprendo. 

Ipak, jasno je da je pisac talentovan i pismen, tu nema nedoumica. Samo još da se izbori sa sobom, ambicijama i karakterima i svima nam pokaže u sledećem krugu. 

[lilit]

09 - Pod saćuricom sreda


ovo je priča film u 6000 karaktera. ne znam ko je pisao, zaličila mi je na moju drugaricu plut u nekom momentu, ona je znala ovako da se izrazi. ili stevu. možda mašim, al u suštini je nebitno.
ovo je takođe priča koja po nekim mojim, samonametnutim, definicijama nikako nije my cup of tea, al kliknuli smo na prvu loptu. ovo mi se nekad ranije desilo sa kaa i njenom prvom pričom.
sredoje je onako čovek s dušom, jadna mu majka. 
super priča, kompletna, malo štuca kod SF dela zadatka, al sklona sam lepoti, pa ću tu manicu ovog puta svesno zanemariti. weil ich kann! 

[D.]

8. DANTE ZA KUKURIKU

A, ne znam što ste odmah naskočili na ovu zez-pričicu? Imam radar za zlonameru, ova nije zlonamerna, samo potprcivačka.
Jeste, Knez Bob je Boban, priča je aluzija na radionicu (to je svima jasno), tu sam negde i ja sa svojim prokletstvom motivacije za pisanje samo u radionici,tu je i saturnica sa znojenjem prilikom pisanja, tu smo svi, u neku ruku.

Elem, sada sam je pročitala opet i došla mi je i prilično inteligentna u svom kombinovanju i plagiranju Živkovića, Dantea, petlova i opisu Bobana , a s obzirom da je napisana, najverovatnije, za 30ak minuta. Smešna je. 

Neka, ko god da ju je napisao, mislim da ta priča treba da nam postane nezvanična himna. 

[D.]

Poslednje 4 priče sutra (Saćuricu sam već komentarisala). Boban nek se još malo suzdrži od objavljivanja autora. Ima vremena.

[Boban]

ko šta radi, ja se suzdržavam već danima...

[D.]

  taka ti je karma

[mac]

Evo i sad, suzdržao si se da kažeš godinama. Kakav karakter!

[lilit]

13 - Samoća stvaranja

prilično zaokružena priča, premda sam imala određene rezerve i to zbog rečenice koja me drmnula na samom početku.
imati seks s njom?
šta znači imati seks? imam ga, nemam ga? pa bar srpski jezik ima mnogo lepših izraza, al ajd, da ne zakeram.
bile su još dve, tri priče oko kojih sam se lomila, al trinaestica je imala prokleto arogantan naslov i bila vrlo atmosferična. to je presudilo.
dijalozi su prirodni, životni; Ivan seronja na šesnaest kvadrata. vrlo labava ličnost, nije mu lako. odlično opisan.
kraj je malo patetičan, to bih možda ipak drugačije, nekako u tom momentu nema razmišljanja o nedostajanju, hoće, neće... nekako mi se ne uklapa s ličnošću.
plus, zašto ne bi mogao opet da stvori nešto slično njoj?

[Kimura]

EGZIBICIONISTU nisam ništa ukapirala, bolje da ne lupam. Šta da kažem autoru? Ne valja kad te ne shvate? Ali, to je možda do mene, ponekd su čitaoci stvarno krivi, mamu im lenju i prizemnu!

[Kimura]

13 - Samoća stvaranja

prilično zaokružena priča, premda sam imala određene rezerve i to zbog rečenice koja me drmnula na samom početku.
imati seks s njom?
šta znači imati seks? imam ga, nemam ga? pa bar srpski jezik ima mnogo lepših izraza, al ajd, da ne zakeram.
bile su još dve, tri priče oko kojih sam se lomila, al trinaestica je imala prokleto arogantan naslov i bila vrlo atmosferična. to je presudilo.
dijalozi su prirodni, životni; Ivan seronja na šesnaest kvadrata. vrlo labava ličnost, nije mu lako. odlično opisan.
kraj je malo patetičan, to bih možda ipak drugačije, nekako u tom momentu nema razmišljanja o nedostajanju, hoće, neće... nekako mi se ne uklapa s ličnošću.
plus, zašto ne bi mogao opet da stvori nešto slično njoj?

Vidim, razumela si je drugačije nego ja. Ono, nije da mi je Ivan simpatičan lik. Dijalozi su zaista kako treba. Atmosfera? Ne vidim neku posebnu atmosferu. SAĆURICA i BRIŽ su tu bolji.
Ivan ne može da stvori novu Vesnu zato što je ona njegova duša, suština umetnika, ono zbog čega je postao to što jeste. Dajući je, onemogućio je sebe da napravi bilo šta bitno.


Za ''imanje seksa'' si više nego u pravu. I meni je to zaparalo uši, a ima ga (ne seksa nego ružnog stranog izraza) u još jednoj priči. Mnogo se profinio ovaj sagitaški svet!


Sa tehničke strane, ne valja to što priča vrluda, deluje kao da je Mavro naknadno ubačen, a ne postavljen od početka kao bitna figura. Možda nisam u pravu, ali u samoj konstrukciji nešto ne štima, osećam. Javiću ako mi dođe iz dupeta u glavu do svesti.

[lilit]

da, da, mislim da različito definišemo i šta nam je atmosferično. meni uvek bitno kako pisac plete mrežu i uvodi različite scene (posebno na malom prostoru od 6k). previše prideva uvek ubiju doživljaj i tu se mora biti maestro da mi se ne pretera. zato i rekoh ranije, moja učitavanja su vrlo individualna, nikad univerzalna, i uvek to imam na umu kad tumačim tuđe priče.

dajući je pokazao je da je ili: i) sebičnjak koji će nas smarati patnjom i spoznajama celog svog života, ii) tip kome vesna nije njegova duša već je došlo vreme za nove inspiracije (...telo se napelo kao da je dobilo neku novu energiju...)

u pravu si i oko štimanja.
kraj jeste nekako malo zbrzan, zašto, kako, nije baš ni uverljivo. al eto, prelomih da joj dam glas.

[Kimura]

I ja sam za nju glasala.