POD IMELOM - Ivan Nešić, roman

[Kimura]

Gledam, gledam, ali ne vidim da je otvoren poseban topik o ovoj knjizi.


Počela sam da čitam u tramvaju (ko Labud! ) i početak mi se učinio isuviše filmičnim za moj knjiškomoljački ukus  , a još je i sasvim američki (što je autor želeo i što je u ovom slučaju na mestu). Tako sam, tek umereno zainteresovana, došla do tajanstvenog bajkera na Harli-Dejvidsonu i uvidela da ću ovu malu knjigu progutati koliko večeras.
Još jedan dokaz da teorija ''prvog pasusa'' ne deluje u svakom slučaju.

[Kimura]

Evo malo zvaničnog predstavljanja:




http://www.art-anima.com/vesti/pod-imelom-ivan-nesic

[Truba]

Tramvaj je sito i reseto

[varvarin]

Kimura, kako ide?
I meni se roman dopao.   

[Kimura]

Odlično.

[Boban]

[Truba]

Zasto pisci ne mogu normalno izgledati
Npr kao mi sto idemo u teretanu

[Kimura]

Ne budi ljubomoran! Sasvim su dobri za ekipu preko pedesetke.


Ili, još bolje, fotku na sunce i dokaži da nisi ružno pače!

[Onaj stari Sendmen]

Ako ti je za utehu, lik u Deadpool majci je pisac i ide u teretanu...

[saturnica]

Zasto pisci ne mogu normalno izgledati
Npr kao mi sto idemo u teretanu

Ali pisci nisu normalni. Većina je takva. Nenormalna. Ni teretana tu ne pomaže.. 🙂

[Boban]

dakle, sad smo spali na to da komentarišemo fizički izgled pisaca a ne njihovo delo?

[Truba]

Pa kad su djela dobra
Moramo pronaci nesto drugo

[Onaj stari Sendmen]

U moje vreme bilo je sramotno komentarisati fizički izgled drugog muškarca, osim ako te muškarci ne zanimaju na određen način, jelte...

[Truba]

Utjecaj teretane

[angel011]

Utjecaj teretane

Bilo je teretana i ranije.

[Onaj stari Sendmen]

Utjecaj teretane

Bilo je teretana i ranije.

Ma jok, utecaj zdravog razuma. Šta te briga kako izgleda muškarac, ako gledaš cure?

Što bi to promenila teretana? Jasno da paziš na svoj izgled, ali opet kako si zbog toga kompetentan? Ti si opet samo jedan specifičan tip muškarca.

[Truba]

Nema cura u teretani
Gledam muska telesa i razmisljam kakav trebam izgledati
15 godina mladji i s 5 godina staza u teretani

[Onaj stari Sendmen]

Ideš u pogrešnu teretanu, moja prepuna klinkica.

Previše mladih i neupotrebljivih. 

[angel011]

Ideš u pogrešnu teretanu, moja prepuna klinkica.

Previše mladih i neupotrebljivih. 

Onda i ti ideš u pogrešnu teretanu.

[Onaj stari Sendmen]

Ideš u pogrešnu teretanu, moja prepuna klinkica.

Previše mladih i neupotrebljivih. 

Onda i ti ideš u pogrešnu teretanu.

Ma jok, jer ne idem zbog toga u teretanu, ko Truba. Njemu bi se svidelo u mojoj, cenim. 

[Kimura]

Uverena sam da je mnogo interesantnije posmatrati ponašanje muškaraca na bazenu nego u teretani, čak je na svoj način poučno (nijedan neće pustiti da ga žena pretekne, makar se udavio), ali bih se radije vratila temi ovog topika i to iz najmanje dva tri razloga:


1. knjigu ''POD IMELOM'' sam još u petak dočitala, u dahu i bez po muke, što nije novina za ovdašnje niti za čitaoce koji odavno poznaju autora, ali je red da se u svakoj prilici posebno istakne i pohvali, pogotovo kad se setite da je probijanje korz pojedine domaće novele, pa čak i kratke priče, iziskivalo više napora.
Ivan Nešić je pismen čovek, može bez lektora i bez korektora (kojih, po svoj prilici, nije bilo), a da se to i ne primeti, osim ako bi neko hteo da zakera. Ja neću. Umesto toga, reći ću da sam odmorila oči na ovom čitkom i pitkom štivu. Lično ne ludujem za komplikovanim izražavanjem i rečenicama kojima je zadatak da ćute i budu lepe - sa te strane gledano, Nešić piše upravo onako kako se meni dopada. Jednostavnost, ali ne bez draži i interesantih razmišljanja.


2. priča nije ni tanušna ni prevelika za dvesta strana nego je sve odmereno i izmereno taman kako treba. Možda i previše kontrolisano za moj ukus. Slobodnog hoda gotovo da i nema, digresije svedene na minimum, prisećanja pažljivo pročešljana, umovanja u funkciji priče, junaci ne izgovaraju nijednu suvišnu reč, a svaki njihov postupak ima značenje... Nema, dakle, tipičnih boljki koje prate pisce amatere, ali je sve to (šta mogu) meni možda i previše zategnuto.


3. moram da lanem i šta mi nije bilo po volji, a gde ću - ako ne ovde?

[Kimura]

Treća stavka se, očigledno, ne odnosi na formu nego isključivo na sadržaj, pa kome smeta da mu se spojluje, neka ne čita.


Radnja je od početka do kraja smeštena u SAD. Glavni junak je sredovečni Amerikanac. Junakinja je nešto mlađa Amerikanka srpskog porekla (detalj koji se može učiniti interesantnim, ali koji u suštini nije, bar za mene, bio od velikog značaja za priču). Život im je lepo trasiran, uživaju u harmoniji drugog (onog boljeg, iskusnijeg) braka, pripadaju imućnijem i obrazovanijem delu društva i reklo bi se da nemaju veće, objektivne probleme u realitetu. Moraju ih, dakle, sebi napraviti, a onostrano je puno raznih inspiracija...


Ja nikad nisam bila u Americi, svesna sam da je to ''ona duga slika'', kako kaže Štulic, i dovoljno mi je da pogledam na kartu pa da mi bude jasno kako je to preširok pojam. Nisam od onih čitalaca koji se neće uživeti u dramu ako je ne lociraju, pa opet mi je škripalo kod izbora mesta na kom će se priča odmotati. Amerika iz ovog romana nije Amerika mojih omiljenih pisaca (pri tome namerno isključujem pisce fantastike i držim se onih koji su opisivali različite vidove svakodnevnog života - Apdajk, Rot, Karver, Ficdžerald itd.) nego neka neodređena, verovatno u celini izmaštana Amerika nebrojenih filmova i serija koje sam odmalena gledala. Pomalo sterilno. Neuverljivo. Podsećam sebe da sam među prvima za opšteljudsku priču koja se može smestiti svuda i u svako vreme, ali mi ovde nedostaju neke, bilo kakve lokalne boje. Nešto konkretno čega se mogu držati.
Čist spojler: nadala sam se više u te srpske egzorciste.

[Kimura]

Da neko ne pomisli kako je priča siromašna motivima. Ima ih i previše. Daje nam se tabla za prizivanje duhova, izmišljeni prijatelj usamljenog deteta, pomenuti pravoslavni egzorcisti, anđeli čuvari, gnevni duhovi i prijateljski nastrojeni duhovi, priviđenja, košmarni snovi, demonski siročići... ihaj! I sve je interesantno upakovano, tako da ne sumnjam da će mnogi uživati u čitanju ove priče.


Bilo kako bilo, stvarno bih volela da znam zašto je autor odabrao baš ovu postavku. Zbog njene popularnosti? Ili postoje neki ličniji razlozi?
Glupo mi je da pitam zašto se ne dešava u Beogradu. Ako ništa drugo, ovde je teško naći čoveka čija je realnost tako lišena objektivnih, samo-da-preživim briga da bi se mogao posvetiti preganjanju sa alama.


U skladu sa rečenim su dati i međuljudski odnosi u romanu. Isuviše korektni. Porodične svađe su nežne nekako (razlog više da se ne odigravaju sada i ovde); glavni junak ženu naziva isključivo ''suprugom'', čak i svojim najprivatnijim mislima. Strpljivo podnosi izvanredno antipatične ''prijatelje'' čije mu društvo supruga nameće, ali ne može da podnese cigaretu koju u trenutku velikog stresa pali njegova kćer. Nimalo srpski ili balkanski, zar ne?  Ipak, ovi i još mnogi drugi pažlivo birani detalji ne uklanjaju utisak da je Amerika u romanu zapravo Amerika viđena iz našeg ugla.
Može biti da u svemu grešim, možda sam u pogledu amerikanizma sasvim omašila, ali ovo je lični, skoroz subjektivni doživljaj romana - uzmite ga kao takvog (ili odbacite).

[Kimura]

Za kraj: racionalizam glavnog junaka. Zaplet je zasnovan na njegovoj negaciji onostranog ili nespremnosti da poveruje kako postoje svetovi mimo svima vidljivog. Neobična isključivost za profesora književnosti i kasnije urednika. Ljubitelja maštarija, u svakom slučaju. Neobično je i za inteligentnog čoveka, uopšte, da sebi ne dopusti ni trun sumnje. Osim kad iza tvrdoglavosti stoje jaki emotivni razlozi.
Mi ovde ne saznajemo da li je bilo takvih razloga. Ili je objašnjenje samo meni nekako promaklo.
Ovdašnji racionalisti mi neće dati za pravo. Ipak, zamislite da srećete, čujete i vidite pokojnika i to čoveka koji vam je u nekom trenutku bio značajan i drag, a da se ne zapitate šta takvo priviđenje znači. Neverni Toma je tražio da opipa Hristove rane. Pipnuo je, uverio se i od nevernog postao verujući Toma. Očekivala sam da će se naš matori momak drugačije postaviti ako mu idol iz detinjstva nešto kaže. Možda ću se još jednom ogrešiti, ali mislim da figura Pita Konrada nije dovoljno iskorišćena.


Završetak je odlično uklopljen u ovo što sam napisala o racionalizmu glavnog junaka (uzdržaću se od daljeg otkrivanja). Veoma simpatičan.

[scallop]

Uz nadnaravno mešanje Skype-a izgubio sam dve boce alkoholnog pića (nikako džin tonik).


Ne znam koliko puta sam istakao da smo u vremenu kad je jedina satisfakcija pisca čitanje njegove knjige. I komentar ako se stisne petlja. Čitanje Nešićevog romana "Pod imelom" trajalo je do jutros kad sam pročitao poslednjih šest strana.


Ivana Nešića i njegovu fantastiku znam isto toliko dugo koliko i za domaći SF. Neretko sam isticao njegov robustan stil, mene je podsećao na Bukovskog, posebno volim njegove uvek originalne metafore, a zamerao sam što se "američkog moda" drži kao pijan plota. Naravno, smeta mi i naklonost prema hororu, ali to je potpuno nevažno kad je literarno u prvom planu. Nisam potpuno siguran, ali mislim da je "Pod imelom" njegov prvi roman.


Roman je priča o sudaru naravnog i nadnaravnog. Ne osećam potrebu da o tokovima priče napišem išta više. Priča je "pitka" i moja sporost potiče iz činjenice da čitam s plajvazom. Oni koji su čitali svoje knjige posle mene znaju to dobro. Možda će biti zanimljivije ono zbog čega sam se sporio sa Kimurom oko recepcije romana, a sporićemo se i dalje. To su, pre svega, dva stava. Prvi je da glavni protagonista ne menja svoj stav uprkos svemu nadnaravnom šta mu se događa. Drugi je banalan, smeta joj što svoju ženu naziva suprugom.


Protagonista je zamišljen kao nepokolebivi realista. Ne postoji standardan tipping point, preokret u tom stavu, makar se meni činilo da je u ovom romanu preokret zamišljen kao "spor proces". Moji argumenti bi bili spojler. Sa druge strane, ne znam ko u SAD svoju ženu naziva my woman, osim afroamerikanaca. Žena je wife, a to je - supruga.


Meni je sasvim prihvatljivo da čovek sa pedeset i pet godina teško menja svoje stavove. Pitanje "Zašto bih se sada menjao, ako nisam do sada?"vremenom se ukoreni do vrištanja. Znam po sebi, a i Kimuri će biti jasno za koju deceniju.


Ako nešto mogu da zamerim piscu romana "Pod imelom" je niz uveravanja čitalaca u svoje stavove. Mogao bih da podnesem i znatno manje. I još, smeta mi što nije propustio nijedan od klišea svojstvenih američkim romanima fikcije. Od citiranja Ezre Paunda do kolutavog Čakija. Moje iskustvo iz SAD govori da to ne postoji, ljudi i porodice su daleko normalniji.


Na kraju, citiraću jednu rečenicu fiktivnog američkog urednika koju i ja koristim:
"Da biste obradili toliku količinu materijala morate se posužiti prečicama - sinopsis knjige na jednoj stranici i prva dva poglavlja je sve što tražimo."

[Kimura]

Prvo banalnost.

Zašto zvanje, a ne prosto ime (Eli) ili neko tepanje. To sa woman/wife bi bilo na mestu da se piše engleski, ali se ne piše. U našem jeziku suprug i supruga se mogu pojaviti ako se, eventualno, daje iskaz pred sudom ili u nekoj najzvaničnijoj prilici, inače zvuči izveštačeno. No, ovaj detalj ne bih smatrala vrednim pominjanja da ti supružanski odnosi nisu baš našminkani. Mislim da bi neko malo žeđće ispoljeno neslaganje oko duhova, na primer, samo doprinelo karakterizaciji i samoj priči.

[Kimura]

Možda deluje čudno što se zadržavam na ovakvim sitnicama, ali ipak (makar i nesvesno) znam zašto to činim. Upravo mi je pala na um sjajna Nušićeva šala na bračne teme. Mnogi bi je danas odbacili kao ženomrzački prostakluk najniže vrste, a ona je dragocena upravo kao slika mesta i vremena. Ubeđena sam - veoma precizna slika položaja koji je žena imala u njegovom društvu. Muškarac je, po Nušiću, brojka. Žena je nula. Nula sam za sebe ništa ne vredi, ali uz brojku je već drugačije stanje. Muškarac je, pak, bez nule, tj. žene, sirota jednica. A sa ženom mu je vrednost bar desetostruka. Kažem ''bar'' jer ženu ponekad prate i tašta i svastike, pa njene prijateljice... Dakle, još nula koje mogu podići vrednost našoj jedinici.
Slikanje bračnih i porodičnih odnsa, makar i u sitnicama, ne može da bude nebitna stvar.

[scallop]

Slikanje bračnih i porodičnih odnsa, makar i u sitnicama, ne može da bude nebitna stvar.

Ako je priča o bračnim odnosima. "Pod imelom" nije ta priča.

[Kimura]

Što se tiče onog bitnijeg - bezverja kod glavnog junaka - niko ne voli pretumbacije ni u životu ni po pitanju stavova i uverenja. Ne vole sredovečni tipovi koji su fino uredili život, ne vole baš ni mladi. Znate da se malo ko oseća nesigurno i mizerno kao pubertetlija. (Upravo roman POD IMELOM ima na ovu temu neka zgodna zapažanja.) Promene ne vole čak ni oni kojima je teško - plaše se da im ne bude gore. Strah od gubitka zauzetih, makar i loših pozicija je jedan on često korišćenih metoda manipulacije. Postoje, doduše, nastrani tipovi koji uživaju kad im zadrhti tlo pod nogama, ali su to ipak izuzeci.
Bez promene, međutim, nema napretka. Ništa ne raste niti se razvija, a nema bogami ni istinske drame.
Složiću se da tvrdoglavi junak ovog romana ipak prolazi kroz neku vrstu laganog preobražaja, jedino što bih volela da je bilo više vidljivog kolebanja.

[Kimura]

Slikanje bračnih i porodičnih odnsa, makar i u sitnicama, ne može da bude nebitna stvar.

Ako je priča o bračnim odnosima. "Pod imelom" nije ta priča.

A kako i zahvaljujući čemu se naš momak našao usred svih nevolja?

[scallop]

Nije pročitao roman jednog muškarca?

[Kimura]

Nije verovao voljenoj ženi.

[saturnica]

ni ja ne bih vjerovala nekome koga u braku nazivam dragi supružniče..

[scallop]

Taman da počne potop.

[Mica Milovanovic]

Pročitao i ja Pod imelom.
Ivan Nešić već ima pomalo legendaran status kod domaćih ljubitelja fantastike kao autor većeg broja horor priča koje poseduju nekakav sopstveni identitet, donekle sličan, ali ipak jasno distinktan od ostalih vodećih domaćih pisaca ovog žanra – Gorana Skrobonje, Ota Oltvanjija, Dejana Ognjanovića, da pomenem samo neke. Deo brojnih priča koje je objavio po žanrovskim i drugim časopisima i antologijama sakupljene su u dve zbirke Rigor Mortis (1997) i Jedan na jedan (2009). Posle više od 30 godina prisustva kao prevashodni pisac kratkih formi, sada smo dobili njegov prvi roman.
Pod imelom je roman pisca koji nema većih problema sa iznošenjem romaneskne forme, jer priča teče glatko i page turning problem ovde gotovo da ne postoji. Roman se ne ispušta iz ruku dok se ne završi. Nešić je pisac odrastao na američkom hororu i sve vrline ovog vida književne fantastike prisutne su i u njegovoj prozi – postepeno dizanje napetosti, priča koja se grana i dotiče različite druge priče, navodeći čitaoca da pokušava da traga za mogućim vezama.
Ali ovaj roman nije i bez mana. Vrlo često slike i događaji koji se opisuju deluju prilično tipizirani, od nivoa poređenja do nivoa posmatranja sveta u ne preterano nijansiranim detaljima. Životnim pričama njegovih junaka nedostaje životnosti; vrlo često deluju kao pazle koje čekaju da se nekako sklope. Ono što meni ovde smeta je činjenica da pravi život nije pazla koja se sklapa već često niz događaja koji se pre povinuju teoriji haosa nego nekom uređenom obrascu. Nešić je pisac koji je u pojedinim svojim kratkim pričama umeo da da taj briljantni, surovi isečak iz života. Neku posebnost, neki detalj koji ruši sistem, koji me izbacuje iz uobičajenih obrazaca razmišljanja. Koji pokazuje pravi život.
Ovde mi nekako to nedostaje. Kao da je romaneskna forma uslovila jedno ublažavanje njegovog iskaza i dobili smo delo koje se, za razliku od većine domaćih knjiga fantastike koje sam u poslednje vreme dohvatio, bez problema čita, ali koje u potpunosti ne doseže očekivanja koja sam imao od njega.

[Ivan]

Davor Šišović je predstavio roman "Pod imelom" za Glas Istre.

On-line verzija na sajtu Art-Anima: http://www.art-anima.com/c14-prikazi/ivan-nesic-pod-imelom

Originalni print: