Objavljena priča za podsećanje

[scallop]

Priča stara devet godina, za slučaj da se neki "akademski kritičar" konačno spotakne. Priča od tri strane, koju bi početnici ispričavali kroz trilogiju.

HOD DO DEPONIJE

,,Beži od mene! Dokle da ti govorim da se uvek prvo istuširaš?"
Volim njen osmeh, mrzim njen mršt.
To bajem otkako sam dobio najvažniji posao na Zemaljskoj kugli. Stalno sam praćen objektivima svih kamera i fotoaparata koji mogu bilo gde da uhvate moj obris. Znam da me i termosenzibilne kamere skroziraju dok poslušno odlazim pod tuš na dugo ribanje.
Svako jutro me strpaju u helikopter. Za nama zuji povorka sličnih letilica obeležena svim mogućim četvoroslovnim skraćenicama. Ima i drugih, sa duginim bojama i karakukama koje nikad nisam shvatio. Ne treba mi ogledalo da vidim kako izgledam; televizijski ekran i glas voditelja sve mi prikaže bolje. Na fejsbuku imam šezdeset miliona fanova, pričala mi žena. Nikad nisam otvorio nalog, moj život je u meni. Njoj sve prenosi komšinica, podozrevam da dolazi na kafu sa jakim ugovorom u džepu.
Vanzemaljci su posle jedne oblačne i kišne noći sleteli, ma, kao da su nikli, kraj Pančevačkog mosta, tamo gde je bila stara kafilerija. Blok za reforme je pokušao da se dogovori sa Amerima, Blok za promene je muntao sa Unijom, a ,,malteraši", tako zovemo večite koalicione partnere, pokušavali su nešto da izvuku i od jednih i od drugih. A, bogami, i od svih trećih koji obećavaju da će obećati. Niko od njih nije uspeo da pomeri vanzemaljce s mesta, ni vazduhom, ni kopnom, a propao je pokušaj i da se Ada Huja potkopa, pa da sve otplave niz Dunav.
Onda su, naravno, vanzemaljci progovorili svim jezicima sveta i objasnili da su se namerno spustili tu gde su se spustili i da žele da pregovaraju isključivo na srpskom i, ne znam kada i kako, pomenuli moje ime.
*  *  *
Prvog dana mi je teško palo da gacam po deponiji, po raskopanom, prekopanom, pa iznova zatrpanom, do narandžastosivog broda čiji je dugi, jarkocrveni nos izdaleka najavljivao gde je. Požalio sam se, kasnije, na brifingu sa Amerima, pa potom specijalnoj grupi prezidenta Oberklifhengera, a naročito Maleckovu, koji je došao lično. Sutradan su postavili platformu do broda i raselili Rome.  Kontejnere su dali Japanci, a radnu snagu Kinezi. Smrdljive cipele sam bacio, tako da sam kući stigao u čarapama. Žena je rekla da mi nove kupe oni koji su me zaposlili, a promočene čarape bacila kroz prozor radoznalcima. Kasnije sam na TV video novinara koji je ugrabio moje čarape i predstavio ih svetu. Grupa sa fejsbuka je ponudila da ih otkupi, ali su šnjur odneli Japanci.
,,Nudimo Zemlji pristup Galaktičkoj Uniji..."
,,Dobro." odgovorio sam, mada ništa nisam lanuo. Svrdlali su mi po mozgu tako da nisam znao da li sam čuo i da li sam odgovorio. Kasnije su mi rekli da su senzori sve registrovali.
,,Za početak, nudimo predstavništva naše Lige kod svih vaših zajednica, kako god da ste se organizovali..."
Tek sledećeg dana sam postavio pitanje oko kojeg su se, nakon duge rasprave, složile sve zainteresovane strane.
,,Gde?"
Na brifinzima su me opširno ispitivali o svemu što sam zapazio, video ili primetio. Niko nije pitao za ogavni miris ,,na terenu", a kad sam nepitan napomenuo, pripisali su to deponiji. Žena nije primila ni nove cipele. Ionako su me žuljale; mada nisu kad su mi ih dali. Dobila ih je komšinica i otišla srećna.
Odgovor je bio prilično neočekivan, ali i razuman. Ispostavilo se da vanzemaljci ništa nisu hteli mufte:
,,Sve vaše države mogu da ponude svoje najveće deponije, a mi ćemo da ih recikliramo za naše potrebe. Vi na tim mestima slobodno bacajte svoje đubre i dalje. Kodeks Galaktičke Unije nameće nemešanje i podržavanje domorodačkih navika..."
Pregovori o listi kandidata su potrajali. Svi su želeli ambasade Galaktičke Unije na svojoj teritoriji, najveće zajednice su želele i konzulate, oni maleni makar predstavništva. Koplja su se lomila u Ujedinjenim nacijama, povlašćeni su nekoliko puta potezali veto dok se nisu dogovorili. Globalne firme za reciklažu, podržane lobiranjem banaka voljnih da investiraju u njihove projekte, imale su nešto protiv, ali nisu dobile podršku.
Ja sam se za to vreme zamajavao sa glasom vanzemaljaca u svojoj glavi, menjao najpre odeću, potom i donji veš svakodnevno, a komšinica se obogatila. Žena je tražila i dobila dodatak za kupovinu kafe i jogurta koje je kroz prozor bacala omiljenim novinarima. Meni je nabavila ekstra mirišljave sapune koji su sad nosili moj lik kao brend poruku.
Kad sam razvio definitivni spisak odabranih gradova pred okom broda, reakcija je bila neočekivana:
,,Samo toliko..."
Usledila je nova runda pregovora u kojoj su šansu dobili i Niš i Novi Sad. Ja sam tražio jednu malu, malecku kancelariju u Bikari kod Gospođinaca i dobio. Svako ima dušu, pa i ja. Zapravo, ne znam koje đubre nije dobilo svog đubretara.
*  *  *
,,Beži od mene! Dokle da ti govorim da se uvek prvo istuširaš?"
I, tako, opet sam pod tušem, trljam se sapunom na kome se već teško razaznaje moj utisnut lik, sa etikete šampona se gledam, onako šmekerski. Dugo traje ovo kupanje, mislim se, za svaku novu amabasadu koju vanzemaljci postavljaju širom planete sve duže. Koža mi se istanjila, primećujem kako se vene prostiru duž ruku i nogu, uz njih i neke druge, bleđe, rumenije, bubre u vlazi koja me rastače. Stopala mi lepljiva kao da će zarasti za pločice. Jebeš smrad koji vučem za sobom sa drljave deponije na koju je urastao brod vanzemaljaca. Nije to to, i ranije sam bazao po đubretu.
,,Dokle ću da te čekam?" čuje se njen glas iz sobe.
Znam, leži u krevetu i čeka me. Čistog i opranog onako kako me je godinama imala. Pre nego što su joj zasmetale cipele, pre nego što je počela da poklanja moje čarape komšinici, pre nego što je počela da baca kafu i jogurt novinarima, pre...
Pre nego što sam počeo da izbegavam da dođem u krevet. Ne mogu takav da se smestim uz nju i prepustim se zagrljajima. Zato sad trljam svoje telo do iznemoglosti, odugovlačim dok ne prestane da zove, dok ne usne sanjajući da sam došao. Ne mogu, neću, jer nikako ne uspevam da uklonim jarko rumenilo sa vrška koji mi izmiče iz ruku, šalje nemuštu poruku kao sa pramca vanzemaljskog broda. Sutra ću i sebe ostaviti na đubrištu.
Jer, volim njen osmeh, mrzim njen mršt.

[Mica Milovanovic]

Ako je stara 9 godina znači da si na Radionicu davao već napisane priče... 


BTW, po novim teorijama bebe se gotovo više i ne kupaju.
Ne znam kako ovi naši izrastoše toliki, a mi ih trljasmo, i trljasmo, i šamponirasmo, svakog svakcijatog dana... 

[scallop]

Ako je stara 9 godina znači da si na Radionicu davao već napisane priče... 


BTW, po novim teorijama bebe se gotovo više i ne kupaju.
Ne znam kako ovi naši izrastoše toliki, a mi ih trljasmo, i trljasmo, i šamponirasmo, svakog svakcijatog dana... 

Većina mojih kratkih priča je sa Radionice 2011., pa ako je osam i po, ne zameri. Važnije je šta sam sve tada zgužvao na samo 6000k. Sve je danas izuzetno aktuelno i moj cilj je da se prepozna.


Što se tiče štroke, štroka je zdrava jer nam daruje imunitet. Kao klinac koji je nekim petkom mogao kod tetke koja je imala kadu, u Mišarsku gde je bilo javno kupatilo ili u lavor ili korito u dvorištu dobro znam kako ide sa štrokom.


Više bi me zanimalo šta bi mogao da kažeš o samoj priči.

[Mica Milovanovic]

2012. Kim Stanley Robinson je te godine napisao roman 2312.

Radije bih od tebe čitao novi roman nego staru priču... 

Da, to za imunitet navode kao razlog. Ja sam pre za kupanje...

[scallop]

2012. Kim Stanley Robinson je te godine napisao roman 2312.

Koji ti je cilj da me pomeriš za godinu dana? 2012. je bilo manje aktuelno?

[Mica Milovanovic]

Ama, šalio sam se... vidiš li smajliće...

[scallop]

Ponekad ne znam jesmo li na istoj strani. Ova priča je test, pa se sprdaj sa nekim drugim. A, za ozbiljno, ako ovoj priči nešto nedostaje, argumentuj.

[slavoljub]

Priča ima potencijal ali mi je nekako mlaka. Čini mi se da bi trebalo da u njoj bude nešto životno uverljivo, lično, bar deo detaljno opisan, a ne samo opšti odraz loše stvarnosti. Ne vidim neki ozbiljan odnos među ljudima, problem koji se rešava na sf način.

[scallop]

Dobro. Ja sam generalno mlak pisac. Više računam na ganglije nego na nadbubrežnu žlezdu. Možete li da navedete neku priču po vašem ukusu?

[slavoljub]

ne znam na koju priču mislite, ali ako bih mogao da kažem nešto što je staro onda priče Kliforda Simaka ili npr Reja Bredberija, sve je na izgled mlako, ali suštinske stvari, Ili i Zoran Živković ili možda Damir Mikuličić. U stvari dobra sf je isto što i ono što nije sf a dobro je. Iste životne stvari ali u sf-u možete da sučelite stvari na nov drugačiji način i da na sf način problem rešite. Forma je samo ukras, veoma važan, ali sam po sebi nedovoljan.  Pozdrav

[scallop]

Hvala na savetu. Mlad sam pa ću naučiti.

[slavoljub]

evo pa i vi ocenite mene, pozdrav    https://fantasticnivodic.com/zvono/

[scallop]

Razmatrao sam dve-tri opcije o čemu smo potegli dijalog, ali se na Okamovom sečivu uvek dogodi najverovatnije. Pročitao sam priču i ako je prva, moglo bi se opet pokušati. Ovde znaju da nikad ne savetujem brzo odustajanje. Istovremeno se nadam da će vas AVKF dobro savetovati.


U tekstu ima mnogo toga za ispravljanje, a mene zanima ima li u njoj priče. Nema je. Ako je pominjanje odlaska sa Zemlje pre kataklizme jedina veza sa SF-om, onda je premalo. Mnogo zgodnija priča bi se mogla napisati sa panchlajnom u kome bi siroti Grigorije saznao da je uz novu planetu pazario i večni život.

[Boban]

vidiš ti kako se ova mlađarija dovija da im neko relevantan pročita priču. I nadaju se da će dobiti pozitivno mišljenje. Nadaju se da svi oni koji su ranije ukazivali na propuste greše...

[scallop]

vidiš ti kako se ova mlađarija dovija da im neko relevantan pročita priču. I nadaju se da će dobiti pozitivno mišljenje. Nadaju se da svi oni koji su ranije ukazivali na propuste greše...

Nemoj tako. Seti se svojih konkursa u LK. Imali su solidan žiri i veče za komentare. I Gatalica ti je učestvovao.

[mac]

Kakvo je to jarko rumenilo sa vrška koje mu izmiče iz ruku? Može li neko da mi objasni? I kakvu to nemuštu poruku šalje? Kapiram da ti vanzemaljci smrde, ali ne razumem što je to bitno i šta se desilo na kraju.

[Boban]

mac, nadam se da nikada nećeš pokušavati da čitaš nijedno moje delo...

[scallop]

Mogao sam i fotografiju da stavim, ali ja nisam "neko" koga je tražio Mac.

[mac]

Mda, a posle vam nije jasno što se ne čita više..

[scallop]

Mda, a posle vam nije jasno što se ne čita više..

Sad ne mogu ispraviti. Moje su priče kao onaj kruzer od 16 spratova, deset vidiš, a za još šest ima da kopaš. Ali, pogodilo se, moj izdavač cedi tiraž i ne ubija se od marketinga.

[mac]

E pa fino, hajde bar jedan od svih tih ljubitelja ledenih bregova da mi objasni šta sam to čitao.

[scallop]

Dok ne tražiš direktno, ja ne mogu da objašnjavam. Danas mi je Kimura za jednu pesmicu Branka Radičevića rekla da je još u trećem stihu najavljeno poentiranje. Tako je i u mojoj priči.

[mac]

Ja sam mislio da pisci ne vole da objašnjavaju ono što su napisali, i zato nisam pitao direktno tebe. Ako si voljan, onda molim te objasni mi šta se na kraju desilo. Junak prolazi kroz neku metamorfozu? Penis mu menja boju? Stvarno ne razumem poentu.

[mac]

I ovde ne tražim onaj deo ledenog brega koji je ispod vode. Ne, ja gledam u ono belo iznad vode, i čak ni to ne razumem.

[scallop]

Ima još dosta vremena do poluvremena Super Bowla.


U drugom pasusu je opisano kako izgleda vanzemaljski brod. Kako teku pregovori gubi cipele, čarape, lepi se za ploćice dok se tušira. Sam sebi je ogavan, ali ispunjava svoju misiju. To je jednostavna linija priče, kako Boban zapoveda. Prava priča je antiglobalistička i, pre svega, ljubavna. Još ju je D. tako okarakterisala. Ima još, ali možda je dosta.

[mac]

Ali zašto ja, čitalac, treba da znam da junak gubi stvari i lepi se za pločice? Šta da radim s tom informacijom?

Narandžastosivi brod sa dugim crvenim nosem mene ne asocira ni na šta posebno. Šta je značenje tog opisa?

Predviđam da su male šanse da ostaneš strpljiv i staložen do trenutka kada ja kažem "aha, sad razumem". Jer predviđam da prosto nećeš moći da mi objasniš to što meni treba. Predviđam da će morati neko treći da uleti, da meni to dobro objasni.

[mac]

Recimo da ta narandžastosiva treba da me asocira na naše kamione za odvod đubreta. Gosti su nekakvi galaktički đubretari, ali ne treba mi boja broda da mi to kaže. Oni i sami kažu da hoće zemaljsko đubre. Ali kakve to veze ima krajem priče?

[Boban]

možda tebi ne može da se objasni?
možda tvoj matematički mozak naprosto funkcioniše drugačije?

[scallop]

Ma neće.


"do narandžastosivog broda čiji je dugi, jarkocrveni nos izdaleka najavljivao gde je."

[scallop]

Ako nešto nismo raščistili, osveženje sa Pahekovom ilustracijom za OKO ZA DRUGI SVET.
Takav sam kakav sam, a kome nisam prihvatljiv neka ne skače sa mnom.

[mac]

Ni ta slika mi ne pomaže da shvatim priču i njenu poentu. Dakle, traži se bar jedan od ljubitelja scallopovih ledenih bregova da mi objasni šta se tu desilo.

[saturnica]

Pa desilo se ili će se desiti seks. Oni su muž i žena, tako to nekako ide u braku. Uglavnom, jedna fina ljubavna priča.. 🙂

[mac]

Naprotiv, neće se desiti seks. Junak čeka dok žena ne zaspe, jer ima neki problem. Kakav problem, pitam ja tebe? Ali ako si mislila da će se desiti seks, verovatno ni ti sad ne znaš. Možda kad bi ponovo pročitala, ali sa razumevanjem

[Mica Milovanovic]

Kakvo je to jarko rumenilo sa vrška koje mu izmiče iz ruku?

Zar je moguće da jedan muškarac postavi ovo pitanje? 

[saturnica]

Ne budi tako pesimističan, u mojoj glavi u toj priči koja nudi djelomično otvoren kraj, desit će se. I daj se saberi, ne voliš pisca i to je to. Istina zna on biti neizmjerno naporan, ali za ovu priču ide mu kapa dolje, a ti pričaj što hoćeš..

[saturnica]

I nisu priče matematičke formule s točnim i jedinim ispravnim rješenjem. Nešto čitatelj i sam učitava. Sve je to u redu, i sve je ispravno iz te pozicije.

[mac]

Pa brate, ti si me ovde poslala. Rekla si ako ne razumeš onu prethodnu, a ti pročitaj ovu koja je super jasna. Nije jasna. Voleo bih da ja učitam, ALI NE ZNAM ŠTA!

Nije tačno da ne volim pisca, niti sam za takvo uopštavanje. Samo ne razumem šta sam to pročitao. Traži se neki treći ljubitelj ledenih bregova.

Zar je moguće da jedan muškarac postavi ovo pitanje? 

Znači jeste penis. Šanse da će tu pasti neki seks su sada sve manje. Okej, kakvo je to izmicanje iz ruku u pitanju? Zašto je taj vršak rumen? Da li je neki vanzemaljac nagnao junaka?

[saturnica]

Mac, oprosti što sam te poslala, mislila sam da ćeš razumjeti.. 🙄

[saturnica]

U redu, ovo ti sve radiš namjerno, dosadno ti je, zar ne?

[scallop]

Neizmerno sam zadovoljan što je Mac pročitao obe priče. Svako čitanje je sevap za pisca. Drago mi je što Saturnica oseća priču, žene uvek prepoznaju ono šta muškarci ne vide. Nažalost neće se dogoditi. Kao i uvek, muškarci u izboru između univerzalnog i ličnog zakasne sa odlukama.


Mićo, tebe sam već upozorio da se ne zajebavaš sa mnom. Nastavi sa čitanjem "Pas i kontrabas" ako ti je spolovilo jedino šta vidiš u mojoj priči.

[Kimura]

Demonstriraću svoje današnje dobro raspoloženje: umetnost ne deluje samo u jednoj ravni, logičkoj. Da je tako, verujem da bi ova i svaka priča bila savršeno bliska i razumljiva čitaocu kao što si ti, Mac. Imaš romane koji se mogu ispričati i objasniti u jednoj jedinoj rečenici, ali kad čuješ tu rečenicu neće biti isto kao da si roman čitao. Isto tako, jedna rečenica, ako je u pitanju aforizam, može da bude sadržajnija od romana. I manje razumljiva. Što bi rekao moj drug iz škole kad je pokušao da čita Kanta: znam sva slova, ali nemam pojma šta je napisano.
Najprostijim jezikom: ako ne razumeš ovu priču ili Scallopovo pisanje uopšte, znači da on nije pisac za tebe.


edit: vidim da ti je Saturnica već rekla manje-više isto.

[džin tonik]

natjerali ste me da procitam skalopa... bah.
elem, ne bih rekao da prica previse metaforicna, a kritika je aktualnih trendova preslikanih na vanzemljake. junak se prosto propederisao "za pristup" i osjeca se prljavo. kao nin-ova ekipa, izbor srb-predsjednice i sl. samo sto se ovi ne osjecaju prljavo.

[Mica Milovanovic]

Au, al' si težak. Ne može čovek da se našali među prijateljima...
Ovu priču smo odavno komentarisali... Još na konkursu, ako se dobro sećam.
Lepa priča, po mom ukusu...

[scallop]

Kad je Bog delio talente, svom Nebeskom narodu je podario inat.

Za zaklete protivnike dijaloga i osnivače ideja o korišćenju likova u različite svrhe.

Novinara Džonatana Pardona sam prisvojio zbog dijaloga:

"I'm journalist Jonatan Pardon..."
"What?"
"Mr. What, I have a question."

Kratka priča o stvaranju svetova:

ZRNO

Optičko sočivo trepće pod Pardonovim sklopljenim kapcima. Snima crno. Nagađa šta je oko njega, gde se uopšte nalazi, pokušava da mrdne šakama na kojima leži. Samo je zagrebao noktima po podu. Iver mu se zabio pod nokat. Drven pod. Informacioni blok se formatira, oblikuje poruku i prenosi na stranu gde se su ga uvezali kao jagnjeći kukureč i kurvinski gurnuli sa Borivojem kroz membranu kraja sveta. Ovo će biti najvažnija kolumna koju si ikada napisao. Zapamtio je šta je rekao vođa ekspedicije Tarembuh, cereći se.
,,Ja sam podmetnuo palubu...", odnegde šuška Borivoje, ,,uplašio sam da ne tresnemo..."
,,Palubu? Na brodu smo...?"
,,Nisam stigao da načinim celu... 'Santa Marija' je tako... komplikovana..."
,,Drvo je drvo. Znači, nije kraj svemira..."
Informacioni blok počinje da slaže, ali usporava, zaustavlja se. Pardon je zbunjen.
,,Nemoj da šalješ... Ja sam napravio palubu... Ne bi trebalo... da bude bilo čega, ovde..."
Pardon se opušta, otvara oči i mrak zamenjuje mrak. Borivoje možda i nije sa njim, glas koji čuje ne mora da bude stvaran. Prelaz preko granice svemira jeste vrhunac njegove karijere.
,,Jesi li ti zaustavio emitovanje...?"
,,Izgleda da jesam... Izvini..."
,,Zašto?"
,,Zato što te ometam..."
,,Ma, zašto si zaustavio? Treba da javim sve što uočim..."
,,Paluba 'Santa Marije' se ne važi... Rekao sam ti, već... Važilo bi se ako uočiš da išta na ovoj strani postoji..."
,,Pa, dišem..."
,,Dišeš vazduh sa palube 'Santa..."
,,Da, sa palube 'Santa Marije'... A, šta ti dišeš...?"
,,Ali, Džonatane, ja sam u čipu na tvom reveru...! Ali, ako želiš..."
,,Ne bi mi smetalo, ovde... Ako možeš da poneseš malo svetla..."
,,Ne, ne pominji svetlo..." Borivojev glas je uzrujan toliko da preko usana oseća pritisak dlana. Borivojev? pita se Pardon. ,,Svetlo je okidač i da je ovde bilo 'Zrno'... ne bismo mogli da zaustavimo..."
Dlan se neodlučno povlači. Pardon hvata za doručje, pruža drugu ruku uz rukav košulje, sve do okovratnika, otkopčan je, napipava naboran podbradak, pa obraz, nije se brijao bar četiri dana...
,,Ne pipaj me, Džonatane..."
,,Borivoje, dogovor sa Tarembuhom je da mi budeš pri ruci..."
,,Ali, ne bukvalno..."
Informacioni blok ponovo slaže, Borivoje blokira...
,,Čekaj, Borivoje... Mi treba da utvrdimo da li je sa ove strane bezbedno, da bi nam doturili 'Zrno' na ovu stranu... pa da ti... Zašto me ometaš?"
,,Nismo utvrdili da li je bezbedno..."
,,Kako da utvrdimo ako ti stavljaš daske..."
,,Da ne tresneš..."
,,Obezbeđuješ vazduh za disanje..."
,,Da se ne ugušiš..."
,,Nećeš da uneseš malo sve..."
Ovoga puta se šaka zalepi za Pardonova usta kao šamarčina.
,,Ne pominji mi..."
,,Kakve to veze ima sa 'Zrnom'? Ono je sa druge strane. Tek treba da javimo..."
,,Nervozan sam..."
Senke polako izlaze iz zatamnjenja, Pardon sad oseća navez i ogradu na leđima, crno i malo manje crno se razdvaju po ivicama rukava koji sigurno ima neku boju, kontrasti se povlače ka licu koje je video samo na ekranu, lice starca koji je trista pedeset godina proveo zazidan u svoj deo virtuelnog sveta ispravljajući rukopise, koga su prepoznali kao nosioca matričnog bita za dekompresiju ,,Zrna" i izvukli ga uz obećanje da će mu dati telo i bezbedno mesto za miran život. Koj' će mu kurac takvo telo i takav život, a može da stvara svetove i bez njih?
,,To nije bilo pristojno..."
,,Znaš šta mislim?"
,,Znam. A mogao bih i ja da pomislim... Kog vraga traži ovaj glupi novinar, koji nije... koji nije... koji nije ni pomislio šta ga čeka sa ove strane..."
,,Eh, oštro si mi odbrusio...", Pardon ne uspeva da zaustavi cerenje.
,,Nikad mi nije išlo da budem prost..."
Pardon oseća kako pritisak popušta. Borivoje je ustao sa poda i zagledan je preko ograde u daljinu. Slika dobija i plave tonove. Uskače u starčev pogled i vidi pučinu u daljini. Uspravlja se i ima osećaj da nešto titra duboko dole. Oh, napravio je i more, misli.
,,Dobro, Borivoje, kako ćemo otkriti da ovde ima nečega?"
,,Tebi nisu rekli...?"
,,Rekli su da ćeš ti znati..."
,,Ne bi ti se dopalo..."
,,Šta se meni ne bi dopalo...?"
,,Kako bih ja... mogao da saznam... da ima nečega..."
,,Kako...?"
,,Pa, da sve isključim..."
,,Nestao bi brod...?"
,,I vazduh... Mislim... sve što uključuje... ono što ti zoveš... život..."
,,Ja bih...?"
,,Puk'o... da budem otvoren..."
,,Jebote, pa oni su ludi...!"
,,A ti si blesav što si pristao. Meni je svejedno..."
,,Pa..."
,,Mogao bih ja to... jako kratko... tek da te žacne... par milisekundi, na primer..."
,,A, jel' može u nanosekundama...?"
Pardon je imao na umu duže pregovaranje, ali nešto trepnu, jedna suza mu prsnu iz oka i... on je obrisa rukom.
,,Prazno... Nema ničega...", oglasi se Borivoje.
,,Čega nema...?"
,,Proverio sam... Ta suza... koju si obrisao..."
,,Isključio si, a da se nismo dogovorili...?"
,,Dvesta pedeset nanosekundi. Već si počeo da bubriš... i curiš..."
Pardon se nadao da Borivoje ne vidi kako dodiruje pantalone. Požurio je i da se oglasi:
,,Jel' sad mogu da pošaljem poruku?"
,,Možeš... ali..." Poruka se formatirala i otišla. Nestrpljiva do bola. ,,Mogao si da pitaš šta će biti posle..."
,,Mogu i sad da pitam. Dok oni proture 'Zrno'. Nemaš pojma koliko sam kinti zaradio ovom porukom. A, tek posle..."
,,Nisam siguran u to posle... Ni kako ćeš da naplatiš..."
Pardonu poče da se po glavi vrzma neodređena sumnja.
,,Kako to misliš?"
,,Oni ne znaju, a mene niko nije pitao."
,,Zar ne treba da otpakuješ bit 'Zrna', da iz njega izvučeš ceo novi svet? Da otvoriš nove prostore sa nedirnutim prirodnim bogatstvima koja bi nam dala novu životnu energiju?"
,,Pa, da. Ali... svaki put kad se novi svemir otvori... stari se... isključuje..."
Oplata broda omekša, iskrivi, kao da neko gura prst kroz nju, a onda, nešto kvrcnu i sve ponovo bi drvo. Sa njihove strane, u visini grudi, lebdela je pločica i Pardon se zapita: Zašto su je nazvali 'Zrno'?
,,Jer je toliko dovoljno za zrno života..."
,,A, šta će biti sa nama?"
,,Mislim da će nam biti... vrlo komotno...", nasmeši se Borivoje.
,,Onda, daj malo to osvetli..."
Lebdeći čip se sjuri u Borivojeve grudi...
I bi svetlo.

[Meho Krljic]

Dopadljivo! I dobra pokazna vežba kako se skoro isključivo dijalogom može ispričati priča. Prva rečenica mi nije sjajno legla i ceo taj prvi deo: sočivo koje trepće ispod kapaka je verovato namerno kontradiktorna slika ali onda se u narednij rečenici kaže "snima crno", pa ja i dalje mislim da je to sočivo radi a ne njegov vlasnik a onda sledeća rečenica pominje mrdanje šakama itd. što znači da više ne pričamo o sočivu nego o Džonatanu a da taj prelaz nije bio "prirodan". Naravno, možda je sve to namerno da se čitalac prenese u tu tamu i konfuziju u kojoj je i protagonista.

Druga stvar je na kraju: "Lebdeći čip se sjuri u Borivojeve grudi..." Ovde pretpostavljam treba da piše "Lebdeći čip se sjuri u Džonatanove grudi..." jer je Borivoje čip?

[scallop]

Pre svega, drago mi je što si pročitao. Dobro je imati primedbe. Sočivo koje snima je u oku Džonatana, pa su i šake Džonatan. Neki bajati SF bi sve tehnički objasnio, a na 6000k nemam ni potrebu i želju. Ustvari, čitava priča je karakterizacija dva lika. I pomalo Big Bang.


Moguće je pretpostaviti da je Borivoje "čip u reveru", ali Džonatan jasno traži puno prisustvo Borivoja, pa čip postaje Borivoje, tako da druga polovina binarnog čipa može da se sjuri samo u njegove grudi. A i lepšije je da se zamisli.


"Zrno" se verovatno loše plasiralo na Radionici, a integralno je deo "Folder: Baba Vanga Case". Meni je inspirativno što je upravo ta priča bila najinspirativnija jednoj od žešćih kritika UNAZAD (previše dijaloga).

[Kimura]

Ova priča (mislim na ''Zrno'') je zamka. Naivan čitalac računa da će kada dođe do dijaloga predahnuti, a ti mu sve vreme tražiš punu pažnju. 

[Kimura]

Moj brat, obožavalac Zagora, Bleka i Leslija Eldridža, imao je običaj da prelista roman pre čitanja, pogleda gustinu teksta i rasopred pasusa, pa da odbaci one bez dijaloga uz komentar: ovaj će da me uguši svojim razmišljanjima.

[scallop]

Moj brat, obožavalac Zagora, Bleka i Leslija Eldridža, imao je običaj da prelista roman pre čitanja, pogleda gustinu teksta i rasopred pasusa, pa da odbaci one bez dijaloga uz komentar: ovaj će da me uguši svojim razmišljanjima.

Možeš li mi nešto detaljnije reći o Zagoru i Bleku i dijalozima?

[Kimura]

Šta da kažem?
Možda je trebalo da pomenem dramu kao primer de se priča može ispričati isključivo pomoću dijaloga, ali ne znam što bih ovde isticala tu nespornu činjenicu?
Slučajno sam se setila nekih lenjih čitalaca koji računaju da će se na dijalozima odmoriti, a ono ništa... Moraju pažljivo čitati i dumati do kraja.


Ne razumem zašto se razmatra kritika tipa ''mnogo likova'', ''previše dijaloga''. Isto tako za strip možeš reći da je malo teksta, a mnogo slika. Autor je, međutim, odabrao upravo taj izraz, pa ko voli nek izvoli. Navedene reči verovatno skrivaju najobičnije nedopadanje koje se, kao i dopadanje, ne može rasčlaniti ni racionalno objasniti. Zato je autoru takva kritika neupotrebljiva. U istu kategoriju spada i ono Bobanovo da ima malo događaja, a previše misli i unutrašnjih preživljavanja. Šta da učiniš sa tim?


Upravo čitam knjigu ''Ponedeljak počinje u суботу'' braće Strugackih koja mnogima neće leći, pošto je čista fantazija, ali meni se veoma dopada.


''O sličnim slučajevima sam negde čitao i sad sam se setio da mi je ponašanje ljudi koji su dospeli u analogne okolnosti bilo neuobičajeno, iritantno loše. Umesto da do kraja iskoriste privlačne perspektive, koje su se ukazale srećnim slučajem, oni se plaše, gube i žure da se vrate u svakodnevicu. Nekakav junak je čak preklinjao čitaoce da se drže podalje od zavese koja deli naš svet od nepoznatog, plašeći nas duhovnim i fizičkim povredama. Još nisam znao kako će se stvari dalje odvijati, ali sam bio spreman da se sa entuzijazmom upustim u njih.''


E, ja sam ovaj lik. Oduševiće me samo dizanje zavese pred novim stvarima, ali znam da mnogi vole i priznaju jedino poznat i oproban postupak.