Upravo čitam...

[zakk]

Ja ponovo čitam onih 160 knjiga na Polarisovom CDju  
Znate šta.......... za 1997 godinu je to bilo veliko dostignuće.... jer je još uvjek veliko dostignuće; a koliko sam razumjela neke, ta CD je postao legenda i ''must have'' stvar.

au au au au
u isto vreme ti i zavidim i ne zavidim

[Rose Ann]

zašto? :S

[zakk]

zašto? :S

- užasno je obimno, zahteva mnogo vremena kojeg ja nemam, ima tu loših knjiga, loših prevoda, slovnih grAšaka, itd

+ ima dosta fenomenalnih stvari, od kojih neke ni danas nisam otkrio, a nekima bih se baš i vratio.

kad dođeš do Brinovog Uzdizanja, javi, da počnem i ja da čitam, pa da popričamo o tome. to mi se jako dopalo onomad

[Rose Ann]

ok hefe

[smrklja]

ja imam izdanje iz 1999 sa 227 knjige ali mi je mučno čitati sa kompa,svaka vam čast za takvo čitanje.

[Mixitron M. Storm]

Brate moj ja sam "Kob poglavara Kletnika" čitao sa low-radiation* Daewoo 14"

*u poređenju sa radarima?

2virus Pračet nije sf (hm, sf...) za mlađe. Vrlo brzo je skapirao da nije sve u parodiranju. Naravno, kad turiš određeni broj godina u džep, neće ti otkriti koznašta, ali to bar radi na originalan način.

[Alibaba]

Da ne mora da znaci da je za mladje... Nisam mnogo upoznat sa Disksvetom ali sad cu se upoznati...

A sto se godina tice... pa kad udjes u godine tesko da ista moze da te iznenadi i donese ti neka nova saznanja...

Tako da... ok je Pracet

[Tex Murphy]

ja imam izdanje iz 1999 sa 227 knjige ali mi je mučno čitati sa kompa,svaka vam čast za takvo čitanje.

Same here.

[angel011]

Brate moj ja sam "Kob poglavara Kletnika" čitao sa low-radiation* Daewoo 14"

*u poređenju sa radarima?

Kompletna Belgarijada pročitana sa 14" Philips-a, nije čak bio ni low radiation.

[Mixitron M. Storm]

Samo da si "filips" napisala bilo bi mi dovoljno da se rasplačem...

[BladeRunner]

Gotovo kompletan Polaris sam procitao na prastarom monitoru sa Herkules grafickom koristeci Lynx HTML browser. Nemam pojma koliko je to imalo inca, ali znam da je imalo 15 kila i bilo radioaktivno. Noviji uspjeh je citanje prve tri knjizetine Martinovog 'Songs of ice and fire' serijala sa korektnog HP 17''. Zanimljivo je da citanje sa ekrana izaziva prvo bolove u ramenima, vratu, i tek na kraju glavobolju (i upalu sinusa... jednom). To je moj doprinos ocuvanju suma Amazonije, mada nakon Martina nisam citao nista obimnije sa ekrana (niti cu). Pozdrav.

[Alibaba]

Ja dok budem iscitao sve sto sam nakupovao u 2006. monitori ce uznapredovati toliko da nece postojati, nego ce se iz kucista komp direktno ukljucivati u oko.

[Usul]

14" Philips-a, nije čak bio ni low radiation.

Taj low radiation je inače bio poznat i kao:

low radiation - large konjuktivitis...

[Tex Murphy]

Usule, srećan ti prvi forumaški rođendan!   Dabogda nam poživio još toliko  

[Usul]

Usule, srećan ti prvi forumaški rođendan!   Dabogda nam poživio još toliko  

Hvala na lepim željama&čestitkama i na koje uzvraćam istom merom  

[Meho Krljic]

Blah, pročitao sam Prepoznavanje Obrazaca i napisao uobičajeno blentav i unezveren osvrt za roman na blogu. Pošto znam da vas mrzi da klikćete na linkove, okačiću ga i ovde da biste ga lako ignorisali. S druge strane, na blogu sam tekst obogatio slikama W. Gibsona, kao i seksepilnih devojaka, pa ima smisla da se ode i tamo... (http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=80926)

U svakom slučaju, nije ovo sad neka učena kritika, već više nabacana razmišljanja presecana češkanjem po genitalijama... Ispravke i komentari su kao i uvek dobrodošli...

William Gibson: Prepoznavanje Obrazaca

William Gibson, američki pisac naučne fantastike, duhovni otac Interneta, jedan od originatora cyberpunk podžanra, svoj prvi (i najvažniji) roman, Neuromanser (1984.) započeo je veoma kul rečenicom o nebu iznad grada koje je imalo boju ekrana televizora podešenog na kanal na kome se ništa ne emituje. Tokom ovih dvadeset i kusur godina Gibson nije napisao mnogo romana (osam, ako se računa i kolaboracija sa Bruceom Sterlingom, devet ako se računa još uvek neobjavljeni Spook Country) ali je pazio na to da svaki od njih započne rečenicom koja će čitaoca uhvatiti na prepad i uvesti ga u radnju bez mnogo okolišanja. Prepoznavanje Obrazaca, Gibsonov još uvek najnoviji objavljeni roman (2003., u Srbijici objavljen pre nekoliko meseci) nije izuzetak ali rečenica u ovom slučaju koristi prilično siledžijski način da eliptično, koristeći jake metafore opiše efekte džet-lega. S obzirom da je Gibson nekada pisao o nindžama naoružanim monomolekularnim ugljeničkim sečivima, hakerima  glava natrpanih implantima, samosvesnim veštačkim inteligencijama i Vudu božanstvima koja svoje podanike posedaju kroz cyberspace, relativna tematska prozaičnost prve rečenice Prepoznavanja Obrazaca može se doživeti kao hladan (ili barem mlak) tuš ako se tinejdžer u vama još nije predao pred neumoljivim maršom srednjih godina.

Gibson ovo verovatno oseća kao sazrevanje. Prva trilogija romana iz osamdesetih godina, započeta Neuromanserom dešavala se najdalje u budućnosti, negde drugom polovinom 21. veka i bila intrigantan miks pulpoidne noir literature sa polovine dvadesetog veka, postmodernog produžetka naučnofantastičnog novog talasa i japanskih manga/ anime odjeka. Druga trilogija, iz devedesetih godina bila je pomerena svega nekoliko decenija u budućnost i tome proporcionalno i smanjila 'futurističku' komponentu Gibsonovog pisanja, usvajajući manje smele ekstrapolacije i realističnije (čisto u istorijskom smislu) osvrte na društvo, politiku itd. Konačno, Prepoznavanje Obrazaca dovodi ovu tematsku regresiju do logičnog kraja: ovaj roman događa se danas i ovde i gotovo je potpuno lišen 'spekulativnih' sadržaja. Strogo žanrovski gledano, Prepoznavanje Obrazaca je roman glavnog toka i jedina 'naučnofantastična' komponenta u njemu je piščeva perspektiva iz koje svet u kome svi mi živimo izgleda kao mesto i dalje dovoljno ispunjeno začudnošću i 'novumom' da zavređuje pažljivo posmatranje i, pretpostavljam, prepoznavanje obrazaca koji su svuda: u društvu, u umetnosti, u istoriji, u politici.

Naravno, nije ovo sasvim nova tema (recimo, Pi, Darena Aronofskog je film koji se znatno strože nego Gibsonov roman zasniva na premisi sveprožimajućih obrazaca) ali to je i u redu jer Gibson ovde ni ne pokušava da napiše mnogo toga novog. Prepoznavane Obrazaca je u dobroj meri kolekcija motiva ili, čak stavova koje je Gibson već utkao u svoje ranije romane. U tom smislu, kada se ova knjiga do kraja iščita, trilerska struktura koja u čitaocu podstiče motivaciju da kroz nju grabi, pokazuje se kao neispunjeno obećanje u odnosu na prilično mršavi payoff na kraju. Ili da kažemo ovako: Gibson ovom knjigom uspeva da kaže vrlo malo, još manje ako ste čitali njegove ranije romane. Ona je kolekcija tačnih i, uostalom zanimljivih opservacija o svetu u kome živimo i stilu života (stilu, ne značenju ili nedajbože smislu) koji je posledica globalne, hiperubrzane komunikacije, ali u krajnjoj analizi, te opservacije neće biti nove bilo kome ko ima makar jedan prst na rukama i u stanju je da otkuca reč 'google', niti je njihovo promišljanje u ovom romanu otišlo bogznakako duboko. Što nas ostavlja u situaciji da, u nedostatku predubokog značenja, vrednost ovog romana nalazimo u samom jeziku, odnosno pismu. A tu stvari mogu, zavisno od afiniteta da stoje ovako ili onako. Za početak, broj strana: Prepoznavanje Obrazaca ih ima skromnih 360 što je u odnosu na neke steroidima hranjene monstrume savremene žanrovske i glavnotokovske književnosti takoreći predjelo. S druge strane, moj utisak tokom čitanja je gotovo sve vreme bio da ovde jednostavno ima previše teksta.

Gibsona, istorijski gledano treba ceniti što je, iako nije umakao demonu serijalizacije, svoje knjige ipak držao u razumnim obimima odbijajući da piše višekilogramske indžijele u kojima bi kvantitet bio dokaz kvaliteta. Prepoznavanje Obrazaca me, međutim tera da se osvrnem i na ranije romane i priupitam se nisu li, zapravo i te knjige mogle da budu upola kraće. Nije li Gibson malčice zloupotrebio svoju nesumnjivu literarnu veštinu i priče čija bi prirodna dužina bila nekoliko desetina strana, razvukao, veštačkim dodavanjem motiva i likova na nekoliko stotina? Prepoznavanje Obrazaca, u svoju odbranu može da prizove atmosferu: razrešenje koje nešto pred kraj imamo prilike da vidimo ne bi delovalo dovoljno efektno da mu je prethodilo svega nekoliko tuceta stranica predigre. Ovo je lako ustvrditi, jer, kako stvari stoje, dotično razrešenje je daleko od efektnog čak i sa ovim obimom knjige. Politički neutralno, dramaturški poprilično neuverljivo, ideološki čak malčice sumnjivo, ono, kako već rekosmo u dobroj meri minira trilerski kvalitet romana. Međutim, to smo već rekli i ne treba mnogo da se vraćamo na tu stranu, veći problem ovde je što Gibson troši, relativno gledano, mnogo umereno zanimljivih (ili, ako ste loše raspoloženi nezanimljivih) reči da do njega dođe.

Kao što negde na blogu već napisah, moja idealna zamisao savremenog romana Williama Gibsona u sebe ne uključuje tri pasusa obrazlaganja zašto je Tomy Hillfiger brend sa, dizajnerski gledano, prezira dostojnim sadržajima. Ovakvih stvari ovde ima dosta, Gibson roman pretrpava referencama na brendove i industrijske entitete, demonstrirajući njihovo neumoljivo prisustvo u našim životima (pre svega kroz hiperosetljivost glavne junakinje na brendove, logotipe i dizajnirane identitete). Ovo, međutim ne samo da za Gibsona nije novina (pročitajte bilo koju njegovu priču iz prve polovine osamdesetih) već je u ovom romanu izvedeno napadnije i stoga manje efektno nego pre. Okej, okej, shvatili smo, a neki od nas su MOŽDA i čitali No Logo Naomi Klein.

Pored toga, u ovoj knjizi Gibson će vrlo dosledno preslikavati postupke, misli i ponašanje svoje protagonistkinje u gotovo realnom vremenu sa obiljem detalja i detaljčića, intimizirajući nas nasilno sa njenim prolaskom kroz ovu avanturu do nivoa dosade. U retrospektivi, kao što rekoh, dovoljno je jasno zašto Gibson insistira na veštačkom usporavanju tempa knjige – na osnovu toga je razrešenje u neku ruku efektnije, ali to ne uspeva da beskonačne opise obroka koje glavna junakinja ima, Pilates vežbi koje izvodi i nameštaja u brojnim prostorijama koje posećuje učini zanimljivijim. Ponovo, za Gibsona ovo nije novina, ali dosledno insistiranje na trivijalnim detaljima koji su u krajnoj liniji tu samo da čitaocu skrenu pažnju na trivijalnost postojanja an ženeral i naprave (ponavljam nedovoljan) kontrast sa začudnim elementima fabule, je meni bilo naprosto zamorno.

Stvari bi bile znatno uspelije da Gibson nije uverljivo i konzistentno izrazito aseksualan i neduhovit pisac. Ovo nisu nužno negativni epiteti, izneseni su najviše kao ukazivanje na činjenicu da se Gibson malo ili nikako ne bavi seksom ili humorom u svojim delima, za šta možda nikada do sada nije bilo veće potrebe, ali u Prepoznavanju Obrazaca ovo mi je delovalo kao popriličan nedostatak. Na kraju krajeva, nizanje trivijalnih momenata, presecanih dramatičnim ali u krajnjoj liniji inkonsekventnim epizodama progutalo bi se znatno lakše da ga je Gibson osvežio nečim drugim pored svog patentiranog visokog pulp stila bremenitog metaforama. Na kraju krajeva, Moloa Samuela Becketta je roman koji se isključivo bavi nizanjem najtrivijalnijih mogućih epizoda, a Beckett čini da ga čitamo kao fantazmagoričnu, mitsku epopeju svojim dobro odmerenim odmakom. Gibson ovaj odmak ne čini i verovatno nadu polaže u svoj dobro poznat dar za prepoznavanje začudnog u svetu i postojanju koji su svuda oko nas.

Nije da tu nema lepote, da se ne razumemo pogrešno. Brojne reference na tehnologiju i njen odnos sa umetnošću su interesantne. Izmeštenost u vremenu i prostoru, kao posledica instantne komunikacije i superbrzog kretanja su teme kojima su se poststrukturalistički mudraci kao što su Virilio ili Baudrillard opsesivno bavili poslednje dve decenije i Gibson ih uspešno tematizuje u ovom romanu: svet kao skup tačaka čija je dostižnost iz domena potencijala ražalovana na opažanje kulturnih razlika (sadržanih u manje ili više uspešnom emuliranju dominantne pop kulture i kulture oglašavanja), putovanje kao fenomen u kome se mistični sadržaj puta neutrališe brzinom i nekonsekventnošću razlike između ovde i tamo. Dodajmo malo dobro pogođene poetike dezorijentisanosti aviona, hotelskih soba, mobilnih telefona i web-maila i Gibsonova dajdžestirana mekluanovska vizija je potpuna. Osim što je, naravno ona bila potpuna još u Neuromanseru.

Ovo je možda i najinteresantniji detalj u vezi Prepoznavanja Obrazaca: Gibsonova rana dela su Internet opisivala kao svemir oblika i duha, sa virtuelnim građevinama koda i sablastima hakera koji međ njima lete. Ta plastičnost, taktilnost i istovremeno spiritualnost ovog (ne)mesta je, nije preterano reći, mnoge među nama terala da strpljivo odbrojavamo dane kroz osamdesete, a pogotovo devedesete, do momenta kada će Internet dostići Gibsonovu viziju. I mi smo želeli komadić tog iskustva. Danas, naravno znamo da je Internet mašina za propagaciju pornografije naseljena trolovima koji se hrane zlobom i izlučuju glupost. A Gibson više ne piše o veličanstvenim oblicima u tri dimenzije i oživelim veštačkim inteligencijama već o web-forumima i elektronskoj pošti.

Ova, uslovno rečeno, banalizacija umetničke vizije nije nužno za osudu. Ona može biti znak zrelosti autora i hvatanja u koštac sa postojećim, ne samo maštanim fenomenima. Ali ona, u konkretnom slučaju prikazuje i koliko godina autor ima. Gibson sledeće godine puni šezdeset. Internet koji on opisuje u Prepoznavanju Obrazaca je Internet jednog dobroćudnog pedesetogodišnjaka, ne mnogo različit od Interneta mog oca. Na njemu postoje ljudi koji se na web-forumu raspravljaju o umetničkim delima novog doba postoje hotmail, google, eBay, ruski spemeri pa čak i porno sajt sa azijskim kurvama. Ukratko, ovo je Internet koji ćete videti u svakom broju PC Worlda. Internet dobronamernih, obrazovanih, sredovečnih belih zapadnjaka. U njemu istovremeno nema Counter-Strikea, World of Warcrafta, Second Lifea, MySpacea, Youtubea, torent fajlova, otrovanih torent fajlova, DOS napada, zombi kompjutera i ratova hakerskih grupa, blog kulture, gnutela licence, dečije pornografije, predatora i rastakanja identiteta. Iako je knjiga završena 2002. godine, kada mnogih od ovih stvari nije bilo (što pokazuje koliko je evolucija u IT kulturi danas brza), čak i uvažavajući ovu primedbu jasno je da Gibson, naprosto nije čovek koji o Internetu današnjice može da napiše roman koji taj Internet (možda) zaslužuje. Za to će nam trebati neko mlađi, svesniji, bolesniji i brži.

Ne da je to bitno, ovo nije roman (samo) o Internetu, ali jeste roman u kome se tematizacija svakodnevnog u dobroj meri zadržava preblizu samoj površini (dakle konstatovanju fenomena), a to mu se već može zameriti.

Valja još dati par usputnih napomena. Na primer, da je Gibsonovo pisanje, još od drugog romana a svakako u slučaju Prepoznavanja Obrazaca, pravi primer zašto je sukob između cyberpunkera i 'humanista' u američkoj literarnoj naučnoj fantastici osamdesetih godina bio siledžijska fabrikacija (prevashodno Orsona Scotta Carda). Gibson ne samo da nije nihilistički revolveraš zainteresovan isključivo za VR pornografiju i neuro-stimulativne droge već je njegovo pisanje tokom najvećeg dela karijere uvek bilo obojeno vrlo prepoznatljivom ljudskom toplinom. Sterlingova opaska o hi-tech,- low-life dihotomiji Gibsonovog pisanja može se primeniti na delove Prepoznavanja Obrazaca, kao i na svaki Gibsonov roman ali je lako prepoznati da je Gibson u ovom romanu ponajmanje sklon glorifikaciji, pa čak i analiziranju marginalizovanih socijalnih grupacija. Ima ovde par lepih uvida (opis ruskih zatvora iako pomalo senzacionalistički, kao i sve ostalo u vezi sa Rusima u ovoj knjizi, nije daleko od istine), ali generalno, Gibson je ovde daleko od Mosta iz svoje druge trilogije, noćnog grada iz Johnny Mnemonic, Rastafarijanaca u orbiti iz Neuromansera ili skvotera satelita iz 'Red Star, Winter Orbit'.

Dalje, ni posle dvadeset i kusur godina, Gibson nije odmakao mnogo od nacionalnih kulturnih obrazaca koji su u vreme Neuromansera bili prihvatljiv pulp kliše: u Prepoznavanju Obrazaca Evropa, Japan i Rusija su gotovo identično dobroćudno dekadentni, neuhvatljivo začudni i malevolentno inferiorni kao i pre dve decenije.

Konačno, ne znam vredi li napraviti ovaj komentar s obzirom na moje lično nepoznavanje materije, ali mislim da, kada se jednog dana bude pravio spisak muških autora koji pišu tzv. ženskim pismom, Gibson bi morao da uđe u prvih deset. Njegovi romani odavno, a u ovom mi se to čini najizraženijim, su primeri dekonstrukcije uobičajenih motiva, mehanizama i dramaturških alatki. Što, u kombinaciji sa i dalje jakim pulp mirisom kojim odišu stvara u najmanju ruku originalnu estetiku. Ovo ima svoje dobre strane, recimo odsustvo (u velikoj meri) fizičkog nasilja zna da bude interesantno i katarzični momenti u ovim knjigama su iznenađujući za čitaoca naviklog na arhetipske trenutke sukoba i nadvladavanja. S druge strane, (i ovde više nisam siguran da to ikako može da se poveže sa 'ženskim pismom') može to i da zamori, kako baš zbog toga što se nakupljeni pritisak ne oslobađa na očekivani način, tako i, za mene dosta iritantnim, insistiranjem na hepi-endu gotovo bajkovitih razmera. Još od kada je u prvoj trilogiji Gibson svoje likove pretvorio u filmske zvezde i dao im 'i živeli su srećno i zadovoljno' krajeve, bio sam malo ljut na njega, a u Prepoznavanju Obrazaca poslednje poglavlje me je nateralo da vrtim glavom u neverici. Poslednja scena u kojoj protagonistkinja u krevetu kontemplira o svemu što se desilo i budućnosti je za moj ukus preterano zašećerena i naterala me da pomislim kako, ako niste James Joyce, treba da izbegavate završne scene ovog tipa.

Dakle, na kraju, Prepoznavanje Obrazaca je interesantna knjiga koja deluje kao naučna fantastika, iako to nije. Njena vizija je bogata, mada ne preduboka, a njena ambicija da poduči je minirana barem time što je njen autor identične poduke mnogo ranije svojim starim romanima već dao. Svakom mlađem od trideset godina, cenim, delovaće romantičarski naivno ali to može da bude i njena snaga. Na kraju svega, Gibson njome ponovo slavi lepotu i nadu da tehnološki (i njemu pripadajući kulturni) progres, koliko god mračan znao da bude, ovoj lepoti ume da podari život do juče nezamisliv i nemoguć. Ajde da mu barem zbog toga stisnemo ruku.

[Ghoul]

Meho, klanjam ti se.

[Meho Krljic]

Ne bih preterivao.

[Tex Murphy]

Ako je vjerovat Mesi, ovo bi mogao da bude još jedan film bolji od matične knjige. Režiraće ga moj omiljeni režiser, nadam se  

[Meho Krljic]

Paaa, ne znam baš... Nemam utisak da bi od ovoga ispao mnogo uzbudljiv film... Nema naročito mnogo akcije niti prave drame. A tamo gde ima, nekako je suviše okrenuta naunutra...

[Kastor]

U svakom slučaju, nije ovo sad neka učena kritika, već BLA, BLA
Ispravke i komentari su kao i uvek dobrodošli...

Sviđa mi se, mnogo mi se sviđa; bravo gosp. Krljiću!

P.s. Inače, kada sam video koliki je tekst, namerio sam se da ga preskočim ali...
P.s.1 Paradoxalno, knjigu sam izbegavao u dve ture obilaska knjižara, ali čini mi se da ću je u trećoj pazariti.   Kuj će ga znati šta me je sada privuklo.

[Meho Krljic]

Sigurno ona slika devojke sa izazovnom pozadinom koju sam okačio na blog...

[Tex Murphy]

Nema naročito mnogo akcije niti prave drame.

Don't worry! Peter Weir će sve te probleme da prevaziđe sjajnom muzikom  

[Kastor]

To nije slika iz knjige?!!  
Onda ništa...

[Mica Milovanovic]

Bobane, ovako dobra kritika bi mogla na poseban topic, kao i Trippova.

Meho, generalno se slažem sa tobom... Zapažanja su ti na mestu, mada imam nekoliko napomena...

Smireniji ton ove knjige je posledica Gibsonovih godina, kao što je brzi ton prikaza posledica tvojih. Neprirodno bi bilo da je drugačije... Metabolizam...

Ako od godine objavljivanja knjige oduzmeš još vreme potrebno za pisanje, pripremu i štampanje knjige doći ćeš do 2000 godine, a onda većina primedaba vezanih za aktuelnost prikaza Internet kulture ne stoji (što i sam kažeš). Uskoro će samo blogovi moći biti aktuelni...   Zbogom papiru... (Ovo ne znači da nisam uživao čitajući tvoje pasuse vezane za internet kontra-kulturu... možda najbolji deo teksta)

Ne poznajem puno "žensko pismo", ali mislim da "Prepoznavanje obrazaca" sa tim nema puno veze...

[Meho Krljic]

Mićo, hvala, baš sam i razmišljao da li ćeš prozboriti koju na ovu temu, s obzirom da sam najvećma podstaknut tvojim reakcijama na knjigu i odlučio da je ubacim preko reda u riding skedžjul.

Smireniji ton ove knjige je posledica Gibsonovih godina, kao što je brzi ton prikaza posledica tvojih. Neprirodno bi bilo da je drugačije... Metabolizam...

Slažem se 100% i lepo rečeno. Od mojih godina treba oduzeti još barem petnaest na neozbiljnost i to mu dođe tu.

Ako od godine objavljivanja knjige oduzmeš još vreme potrebno za pisanje, pripremu i štampanje knjige doći ćeš do 2000 godine, a onda većina primedaba vezanih za aktuelnost prikaza Internet kulture ne stoji (što i sam kažeš).

Naravno, zato sam se i ogradio već u samom tekstu. S druge strane, pala mi je na pamet tu tema koju nisam hteo da širim u okviru samog prikaza, delom jer roman i nije o Internetu (kako i tamo rekoh), a delom jer bi suviše prostora zauzelo, pa sam je samo pomenuo: brzina evolucije (ili barem mutacije) Internet kulture je ogromna i samo delom je vezana za brzinu evolucije (ili, hm, mutacije) tehnologije. Gibson, nekada vizionar ili barem maštar kada su u pitanju virtuelni prostori i komunikacone tehnologije/ kulture, danas je sveden na hroničara koji, kao posledica uprao vrtoglavog razvoja (izmicanja, zapravo) te iste tehnologije/ kulture, ne samo da ne uspeva da ostane na korak ispred talasa već, naprotiv, kaska dovoljan broj koraka iza njega da mu pisanje gotovo deluje kao romantični osvrt na vremena prošla (sa sve opaskom da ta vremena nikada i nisu bila takva kakvim ih retrospekcija prikazuje). Ili ukratko: za roman koji se bazira na ideji prepoznavanja obrazaca, Gibson demonstrira da je prepoznavanje obrazaca u stvarnom životu i dalje neuhvatljiva veština za svakoga ko nije Kejsi Polard, odnosno da čak ni dobro razumevanje sadašnjosti (koje Gibsonu niko ne može da porekne) nije predispozicija za nagađanje budućnosti. Čime se knjiga, u onom citatu koji si svojevremeno i naveo, donekle i bavi. Svesnošću o, da tako kažemo, manjku budućnosti. Ne u nekom apokaliptičnom smislu, već više u smislu u kome je Fukujama proglasio kraj istorije. Ovo je na neki način kraj budućnosti jer nestaje koncept futurizma i optimizma koji uz njega ide. Tehnologija/ kultura se, zaravo možda ne razvijaju brzo na zaista značajne načine koji grade trajne obrasce, i u retrospektivi ćemo verovatno moći da uspostavimo pravilnosti i mapiramo prošlost kao relativno logičan sled istorijskih momenata, ali sada i ovde, njihova brzina je toliko zaslepljujuća da su nam čula i intelekt njima zasićeni do te mere da ne uspevamo da zamišljamo kuda to dalje ide...

Bla bla bla...

Ne poznajem puno "žensko pismo", ali mislim da "Prepoznavanje obrazaca" sa tim nema puno veze

Ma, ni ja, ovo je više bilo razmišljanje naglas. Prva, malo bezobrazna, formulacija osećaja koji u vezi Gibsona imam još od Count Zero, možda i od ranije, da je njegova stilska odanost pulpu i formalna privrženost akcionoj/ trilerskoj prozi u čudnom (možda oplemenjujućem?) neskladu sa tretmanom arhetipskih situacija, likova i radnji.

[Rose Ann]

Zakk?
MIsliš rat uzdizanja? Juče počela :lol:

[Mica Milovanovic]

Meho, optimistička ili pesimistička, budućnost dolazi... Kratkoročno praćenje obrazaca možda i nije najbolji metod za njenu evaluaciju, jer su, kao što kažeš, promene suviše brze...
Za dugoročnije prognoze možda se treba vratiti u prošlost i početke futurologije, pa vršiti adaptacije, ako treba... Jesi li čitao Lemovu Summu Technologiae? I, slažem se, jebeš žensko pismo...

[Meho Krljic]

Nisam čitao ovo Lemovo delo, a držim trebalo bi... Javiću se kad se obrazujem...

[zakk]

2virus Pračet nije sf (hm, sf...) za mlađe. Vrlo brzo je skapirao da nije sve u parodiranju. Naravno, kad turiš određeni broj godina u džep, neće ti otkriti koznašta, ali to bar radi na originalan način.

pazi, Disksvet nije SF, ali tu je Džoni Maksvel, Strata...
s tim da je Džoni Maksvel beznadežno zaglavljen u početak devedesetih. mislim da ne znam ni za još jedan takav sf period piece. niko to od današnjih klinaca neće potpuno skontati.

[zakk]

Zakk?
MIsliš rat uzdizanja? Juče počela

ja počeo da čitam Barajar Bižol?ove, sinoć, nakon što sam završio Dilejnijev Vavilon 17 (koji mi se sad dopao manje nego prošli put. bah)
čim završim, počinjem da se Uzdižem

[angel011]

Zaglavila sam se na Stanici Perdido. Ne znam zašto, ok je knjiga, ali se iz nekog razloga razvlačim s njom više od mesec dana.

[Cornelius]

[nakon što sam završio Dilejnijev Vavilon 17 (koji mi se sad dopao manje nego prošli put. bah)

Ja sam čitao Vavilon 17 kada je izašao preveden na srpski. Dosta godina kasnije, uzeo sam da ga čitam na engleskom jer mi je ostao u dobrom sećanju i brzo sam batalio. Ono što mi se dopalo svojevremeno, intelektualniji pristup i odredjena estetika, neuobičajena za ono vreme, delovalo mi je nategnuto i pretenciozno, prilično veštački. Mislim da je Dilejni jedan od najprecenjenijih autora SFa.

[Boban]

neke stvari ne prežive test vremena; ipak je to odrađeno pre 40 godina, ne znam, ja se spremam da mu dam drugu šansu.

[lilit]

citam "zlatna krv" lucijusa separda i bas sam odusevljena i knjigom i prevodom. zao mi samo sto mi mnogo brzo ide citanje.

[Mixitron M. Storm]

Svideće ti se i književni 'versus' oko dotične knjige iz jednog od drevnih, khm, skorijih brojeva sad mrtvog fanzina. Ako ti niko ne pošalje txt, javi se da ti pošaljem foto....grafiju istog

[Nyarlathotep]

citam "zlatna krv" lucijusa separda i bas sam odusevljena i knjigom i prevodom. zao mi samo sto mi mnogo brzo ide citanje.

Bice da je prevod znatno bolji od knjige. Hehehe.

Ima Separd i boljih tripova, mnogo, ali i ovo je OK za preleteti na WC solji (zato ti i citanje ide tako brzo) . Malo vise naivno, i suvise pulpy kitnjasto, ali nije ni bas najgore na svetu. Ljubavna melodramica + detektivski vamp kvazi-romancic. OK dzepna literatura ljubitelja fantastike, ali knjizevna vrednost nula.  Bar sto se mene tice.

Kad to zavrsis, preporucujem ti The Ends of the Earth (Millennium, UK, 1994), WFA nagradjivanu zbirku prica, i Trujillo (PS Publishing, UK, 2004), sjajnu novelu sa tematski uokvirenim propratnim pricama. Tu ima tako odlicnih knjizevnih ostvarenja, da prosto covek ne poveruje da je isti autor pisao i slatkasto-bljutavi komercijalni romancic kao sto je The Golden.

[Milosh]

OK dzepna literatura ljubitelja fantastike, ali knjizevna vrednost nula.  Bar sto se mene tice.

I što se mene tiče.

Čak su mi na tom čisto palp nivou - za ubiti vreme, fino se zabaviti i ništa više - mnogo više prijala Grešna zadovoljstva od Lorel Hamilton. Zlatna krv je prilično umešno napisan roman, bogatog i lepog stila, ali je s druge strane toliko prokleto isprazan, a pritom  još i pokušava da bude nešto ozbiljniji nego što toj i takvoj priči priliči, bez ikakvog pokrića.

[Milosh]

Upravo sam pročitao The Town i fino mi je legao. Posle odličnog The Ignored ovo mi je (tek) drugi Bentley Little i definitivno mi se sviđa kako čovek piše. Podseća donekle na Kinga, a naročito The Town gde se i tematski kreće po poznatoj teritoriji, i to negde između Isijavanja i brojnih Kesl Rok pripovesti (uz odjeke Amitvilskog horora), ali Little ipak poseduje sopstveni stil koji mu omogućava da i kada piše o pomalo otrcanim horor klišeima, uvuče čitaoca u radnju, ali to radi ekonomičnije, na manje stranica nego što treba Kingu za sličnu priču, kao i uz nešto manje sentimentalnosti prema sopstvenim likovima. Nekako je njegov književni univerzum, iako ni približno tako živopisan poput Kingovog, bliži ovoj našoj realnosti, suroviji...

Definitivno moram da potražim još nešto od njega...

[Nyarlathotep]

Ja trenutno po skolskoj duznosti citam "Junak naseg doba", roman Mihaila Jurjevicha Ljermontova. Koja je to romancina.

[Nyarlathotep]

Posle znatno odličnog The Ignored ovo mi je (tek) drugi Bentley Little i definitivno mi se sviđa kako čovek piše.

Ja sam od Littla citao samo ultimativnu, poznatu zbirku The Collection.. koju sam pre koju godinu narucio sa Amazona UK. Ne znam, nisam citao romane, ali po pricama zakljucih da covek ima po koju zaista super ideju, ali, iskreno, stilski mi je bas banalno jednostavan i nezanimljiv, jos jednostavniji od Steve Kralja. Jeste to zahvalno za prosto pripovedanje i strejt dinamiku fabule, ali meni je isto tako u neku ruku nezanimljivo.

Sad, nekom ce se upravo to svideti, i OK je to, naravno, ali ja sam u to vreme zakacio daleko bolje horor knjizevnike (Thomas Ligotti i Ramsey Campbell), da sam ovog posle ove zbirke momentalno zapostavio, i ne znam hocu li se baciti na koji njegov roman.  

U svakom slucaju, bolje bi bilo da se neki domaci izdavac dovati i Litla, umesto Kinga koji se prestampava kao Biblija.

[Milosh]

Inače, daleko najbolja knjiga koju sam pročitao u poslednje vreme je Južno od granice, zapadno od sunca. E, ovo je, po meni, budućnost književnosti. Murakami koristi neke od momenata jako bliskih fantastici, ali se uopšte ne opterećuje da ih planski razrađuje u duhu žanrovskih romana ili koristi na nivou pokretača zapleta. Nekada je to dato tek kao detalj, nekada je zasebna priča (u priči), ili je pak u pitanju prelomni trenutak u romanu, ali uvek je dato tako da spontano izvire iz priče i često isto tako uvire u nju, bez ikakvog, i u suštini nepotrebnog, objašnjenja. Treba stvarno biti majstor pa ovako nešto postići a da to deluje spontano i lako, bez i trunke pretencioznosti.

[Mica Milovanovic]

Murakami je jedan od onih rođenih pripovedača koji bi i od voznih redova napravili zanimljivo štivo. Ipak, ja ne bih mogao da kažem da je to budućnost književnosti, jer je toliko osobena da je teško očekivati da preraste u nekakav uzor drugim piscima, ni po kom osnovu. U suštini, on varira ograničen broj motiva i tematskih interesovanja, ali to radi tako lako i superiorno da se to gotovo i ne primećuje. Za svaku preporuku...

[Alibaba]

Upravo citam Strvinarsku utehu (jos jedna jevrejstina) ccc

A roman sam po sebi i nije nesto posebno. Osim par upecatljivih scena... ne preporucujem ga. Cesto monoton i dosadan. Osnovi fantastike su takodje neinteresantni i pregazilo ih je vreme.

Mislim... ima i onaj film kontrolori... doduse jako je glup. Kao i ovaj jevrejski roman    

[lilit]

citam "zlatna krv" lucijusa separda i bas sam odusevljena i knjigom i prevodom. zao mi samo sto mi mnogo brzo ide citanje.

Bice da je prevod znatno bolji od knjige. Hehehe.

Ima Separd i boljih tripova, mnogo, ali i ovo je OK za preleteti na WC solji (zato ti i citanje ide tako brzo) . Malo vise naivno, i suvise pulpy kitnjasto, ali nije ni bas najgore na svetu. Ljubavna melodramica + detektivski vamp kvazi-romancic. OK dzepna literatura ljubitelja fantastike, ali knjizevna vrednost nula.  Bar sto se mene tice.

Kad to zavrsis, preporucujem ti The Ends of the Earth (Millennium, UK, 1994), WFA nagradjivanu zbirku prica, i Trujillo (PS Publishing, UK, 2004), sjajnu novelu sa tematski uokvirenim propratnim pricama. Tu ima tako odlicnih knjizevnih ostvarenja, da prosto covek ne poveruje da je isti autor pisao i slatkasto-bljutavi komercijalni romancic kao sto je The Golden.

izgleda da sam ja ipak zena s predrasudom jer, kad je "vampirska literatura" u pitanju, tu nekako (wrong, priznajem) i ne ocekujem tu neku veliku knjizevnu vrednost. ops, rekoh i ostadoh ziva. (ovde treba uzeti u obzir i da nisam kompetentna da ocenim sta jeste, a sta nije u toj grupi).
mislim, ovo je roman koji jeste i sladunjav i sladak, i glavna junakinja se zove kao ja ( ), i detektivski zanimljiv (iako i to ne previse), ali ja od njega nisam vise ni ocekivala.
znaci, nisam ocekivala prosvetljenje, niti sam posle citanja poslednjeg kolakovskog (& pola ghoula, ali i to ne mora da se prati previse - ovo shvatiti najdobronamernije i bez skrivenih aluzija) htela da citam nesto sto angazuje previse mozga.
ocekivala sam nesto sto sam dobila od kima newmana i to sam i dobila. ovde mi je zanimljiva ideja vampirskim napicima, recimo (ali i to je vec obradjeno ranije).
the golden bih preporucila svima koji imaju zelju da ubiju jedno popodne i vece (ako nemaju decu) ili onima koji zele da ubiju 3 dana (a imaju decu).
znaci, lagano, opustajuce, lepo napisan palp i bez posledica po zdravlje.

edit: plus vampirski erotizam je cudo.

nyarla,
hvala na preporuci. potrudicu se da nadjem.

[lilit]

Upravo citam Strvinarsku utehu (jos jedna jevrejstina) ccc

A roman sam po sebi i nije nesto posebno. Osim par upecatljivih scena... ne preporucujem ga. Cesto monoton i dosadan. Osnovi fantastike su takodje neinteresantni i pregazilo ih je vreme.

Mislim... ima i onaj film kontrolori... doduse jako je glup. Kao i ovaj jevrejski roman    

     
stvarno se trudim da budem sirokih shvatanja, "kritika" knjige ti nije nista gora od moje, ali brate mili SMARAS s pokusajima da ispadnes duhovit (ajde da pretpostavim da nista lose sustinski ne mislis).
niti je smesno, niti je zabavno, niti je bitno za knjigu koju komentarises, a jako iritira.

[Tex Murphy]

Murakami je jedan od onih rođenih pripovedača koji bi i od voznih redova napravili zanimljivo štivo. Ipak, ja ne bih mogao da kažem da je to budućnost književnosti, jer je toliko osobena da je teško očekivati da preraste u nekakav uzor drugim piscima, ni po kom osnovu.

Kao Jethro Tull u muzici  

[Ghoul]

the golden bih preporucila svima koji imaju zelju da ubiju jedno popodne i vece (ako nemaju decu) ili onima koji zele da ubiju 3 dana (a imaju decu).

a onima koji bi da ubiju 3 deteta za jedno popodne ili veče?

[otaku]

Murakami je jedan od onih rođenih pripovedača koji bi i od voznih redova napravili zanimljivo štivo. Ipak, ja ne bih mogao da kažem da je to budućnost književnosti, jer je toliko osobena da je teško očekivati da preraste u nekakav uzor drugim piscima, ni po kom osnovu. U suštini, on varira ograničen broj motiva i tematskih interesovanja, ali to radi tako lako i superiorno da se to gotovo i ne primećuje. Za svaku preporuku...

Meni je na Murakamija jako zalicio roman Pola Ostera, Prorocka noc, a ponesto i od njegovih ostalih romana. U stvari, prilicno su mi slicni. Juzno od granice... je nevidjeno smirujuca knjiga, otprilike jednako dozivljaju kad ti kod frizera peru kosu. To je prva knjiga koju sam procitala u 2007-oj, osvanuo 1.januar, osam ujutro, tisina i ode pola knjige uz kafu. Na netu sam nasla dve njegove price i jedna u kojoj se bracni par budi tokom noci, oboje nerealno gladni, a potom odlaze u potragu za pekarom, jer smatraju da treba da je opljackaju da bi muz rascistio svoju proslost, je potpuno sumanuta. Ne bih rekla da sam je razumela, ali mi je prijalo da je citam  

[angel011]

the golden bih preporucila svima koji imaju zelju da ubiju jedno popodne i vece (ako nemaju decu) ili onima koji zele da ubiju 3 dana (a imaju decu).

a onima koji bi da ubiju 3 deteta za jedno popodne ili veče?

Sekira, motorna testera, otrov, vatreno oružje... Izbor je stvarno veliki, zavisi od sklonosti i toga šta ti je dostupno (najdostupniji je, naravno, kuhinjski nož, ili bilo kakav escajg).