Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Vreme je da se osvrnemo na ono što je Saladin Ahmed uradio sa serijalom Daredevil a koji je pisao između Septembra 2023. i Septembra 2025. godine. Poslednja, peta kolekcija izašla je Januara ove godine, sakupljajući preostale epizode iz serijala od dvadesetpet komada i fer je reći da je ceo taj serijal izazvao i određenu količinu kontroverze među čitaocima. Naravno, znamo da je Marvelova publika uvek odmerena u svojim reakcijama čak i kada joj se nešto ne dopada i da... oh, šalim se, naravno, u pripremama za ovaj tekst malo sam prošetao internetom i bio – iznova – šokiran intenzitetom cunamija negativnosti koju su čitaoci, nezadovoljni što se aktuelni serijal ne uklapa stoprocentno sa njihovom vizijom kako bi Daredevil trebalo da izgleda, ponaša se i generalno postoji, prosuli po Ahmedu i njegovim saradnicima. Stanje je dakle redovno.



Naravno, Ahmed je imao taj, hajde da kažemo hendikep, da je preuzeo lik i serijal nakon što ga je nekoliko godina pisao Chip Zdarsky a ispostavlja se da narod BAŠ VOLI Daredevila iz pera Chipa Zdarskog. Kako sam već u više navrata primetio, Zdarsky je tokom svog boravka u ulozi scenariste Daredevila uradio neku vrstu kompiliranja najboljih delova istorije ovog lika, pišući kvalitetan, karakteran strip, ali u njega unoseći vrlo malo novog. I, dobro, savremeni superherojski strip – makar u produkciji dva ,,velika" izdavača koji ovo rade već više od osamdeset godina – u velikoj meri se sastoji od prepakivanja starih priča i pisanja njihovih novih, blago variranih verzija, ali kod Zdarskog se ovo, čini mi se, baš primećivalo, verovatno najviše zato jer su motivi koje je on reciklirao u svom serijalu uglavnom u svojim originalnim pojavljivanjima bili nove, smele ideje za Daredevila, neistražene staze za njegov serijal.

Da ne budem pogrešno shvaćen meni se ono što je Zdarsky radio veoma dopalo. Ovo je bio možda ne u idejnom smislu inventivan, ali u egzekuciji VEOMA dobar strip, sa vrlo kvalitetnim karakternim radom – kako na strani glavnog junaka, tako, i možda još više, na strani glavnog negativca, Kingpina – i to da Zdarsky u strip nije uneo neke nove koncepte i teme, je kompenzovano tim odličnim radom sa likovima. Nije smetalo, naravno, ni što je imao izvanredan grafički tim, ali ni to da je Zdarsky svoj rad na Daredevilu ipak završio nečim originalnim, šaljući svog glavnog junaka u sam pakao u spektakularnoj Red Fist Sagi i dajući mu ono za čime je konfliktni heroj žudeo celog svog života: žrtvovanje sopstvenog života i duše za spasenje drugih, sebi bliskih osoba.

Šou ipak mora da ide dalje. Pogotovo kada se radi o stripu koji je – kako sam već više puta primetio, a sada vidim da i mnogi drugi to isto pišu po internetu – verovatno najkonzistentnije i najkonzistentnije kvalitetno pisan serijal u čitavoj Marvelovoj istoriji, a svakako u ovom stoleću,* a da je pritom već na početku Ahmedovog rada na njemu, Dizni hvatao zalet za povratak Daredevila na televiziju sa serijom Born Again.
*sa samo povremenim padovima u vreme kada su ga pisali Andy Diggle i Charles Soule, dobri, kvalitetni scenaristi koji su samo imali ideje što naprosto ne rezoniraju sa ovim protagonistom

Utoliko, Daredevilu nije, po ko zna koji put, dopušteno da ,,stvarno" umre, ali je onda u Ahmedovom serijalu on vraćen u život sa jednom radikalnom izmenom. Glavni junak, Matthew Murdock, alter ego njujorškog superheroja po imenu Daredevil, koji se oblači u crveni kostim sa rogovima i u dobroj meri koristi ,,đavolji" imaginarijum da utera strah u kosti kriminalcima sa kojima ima posla, ovaj strip započinje kao – katolički sveštenik.



Postoji nekoliko ravnopravnih elemenata koji definišu lik i ličnost Matta Murdocka/ Daredevila. U prvo vreme, kada ga je pisao Stan Lee, Daredevil nije direktno svoj imidž asocirao sa Đavolom. Ime Daredevil je bilo uzeto od starinskih ,,artista" i akrobata koji su u cirkusima, na vašarima, a ako su umeli dobro da se prodaju onda i na posebno organizovanim događajima radili odvažne, spektakularne tačke koje su bile skopčane sa velikim rizikom i zahtevale veliku veštinu i hladnokrvnost da se izvedu i prežive. Znate već – prelaženje slapova Nijagare preko zategnutog užeta, držanje zubima za sajlu koja visi iz aviona u letu itd. Uostalom, reč ,,daredevil" označava onog ko izaziva đavola a ne samog đavola, i mada je crtač Bill Everett – sa asistencijom Jacka Kirbyja – u njegovom prvom dizajnu dodao žuto-crnom kostimu, vrlo ,,cirkuski" kodiranom, i male rogove na glavi, cela poenta Daredevila je bila da je on ,,čovek bez straha", a što je bilo ispisano odmah ispod logotipa već prvog broja magazina koji je krenuo sa izlaženjem 1964. godine. Uostalom, kod nas su ga, u vreme kada je izlazio u magazinu Panorama, i prevodili kao ,,Nebojša". Ozbiljno.

U svakom slučaju, originalno, glavne karakterne dimenzije ovog lika počivale su na kontrastima koje je Stan Lee u ono vreme toliko voleo: Daredevil je u civilnom životu bio advokat koji na sudu brani i kriminalce – možda baš one koje je sam priveo pravdi u svom tajnom identitetu superheroja. Takođe, Matt Murdock je bio slep ali je na ime izoštrenih ostalih čula mogao da se bavi superherojskim poslom.

Kasniji scenaristi će razviti mnoge druge karakteristike glavnog lika. Matt Murdock će postati jedan od Marvelovih likova sa najrazvijenijim erotskim životom, što ga čak i  u 2026. godini izdvaja iz mase superheroja koji uglavnom imaju ili platonske, ,,dečije" kodirane veze sa drugim superherojima (čak i kada iz tih veza rađaju decu, kao na primer Jessica Jones i Luke Cage) ili skoro parodično nesrećne pokušaje da nađu životnog partnera (videti pod Peter Parker/ Spider-man). Za razliku od gotovo svih njih, Matt Murdock je čovek koji ima izražen seksualni nagon, ali i sklonost da se BAŠ nesrećno zaljubi iako je zreo čovek i ovo je, između ostalog, vrlo pristojno iskorišćeno tokom Ahmedovog rada na serijalu.

Druga dimenzija je, naravno, taj pomenuti katolicizam, a koji je Ahmed, posle dosta godina, dovukao u prvi plan. U nekim starijim vremenima Murdockovo irsko poreklo je bilo prevashodno lak način da ga se identifikuje sa Hell's Kitchen četvrti Njujorka – u kojoj se stripovi o Daredevilu uglavnom odvijaju – i mada je sa procesima džentrifikacije dobar deo irske radničke klase koja se tu doselila polovinom devetnaestog veka već bio iseljen pred kraj dvadesetog, ovaj kraj grada i dalje ima jak irski i katolički karakter. Kevin Smith, jedan od poznatijih američkih katolika u popularnoj kulturi, je tokom svog rada na Daredevilu baš na samom kraju prošlog veka, onda u centar priče stavio upravo veru i ovo je nešto što će kasniji scenaristi – Mack, Bendis, Brubaker, Diggle, Waid, Soule – uzgredno provlačiti kroz priče, naglašavajući ipak mnogo češće Murdockov emotivni život, invaliditet i dualitet između bavljenja advokaturom i viđilantizmom, sve dok Zdarsky nije u Red Fist Saga stvari odvukao u veoma religioznom smeru.



Zdarsky potiče iz katoličke porodice (pravo prezime mu je, da podsetimo, Murray) i mada za sebe kaže da nije religiozan, kao dete jeste proveo neko vreme u katoličkoj školi ,,Taman toliko da se zaista prestravim od pakla i osetim krivicu zbog svih svojih postupaka!" I onda je u okviru njegovog rada na stripu kontrast između često vrlo nasilnog – grešnog – načina na koji će Daredevil rešavati probleme i hrišćanskog učenja o nenasilju, ljubavi, okretanju drugog obraza i kajanju proizvodio solidnu količinu krivice u glavnom liku.

Krivica je, ne naročito iznenađujuće, veliki deo tematskog programa i u Ahmedovom nastavku. Ahmed je neko ko je u svom radu, pogotovo u prozi, poznat po bavljenju temama vere, religije, odnosa čoveka sa bogom i, kako je to kod njega do sada velikim delom bilo orijentisano na muslimanske i bliskoistočne kulturne kodove, opipljivo je koliko je njega mogućnost da se poigra u katoličkoj ogradici u ovom stripu energizovala.

Ahmedov Daredevil je kritikovan (ili, jelte, da budemo precizniji, napadan) da je ,,dosadan" a i da je u pitanju ,,religijska propaganda". Ne slažem se ni sa jednim ni sa drugim, ali razumem da je ovde u pitanju serijal koji se bavi pre svega glavnim likom što nastoji iz sve snage da bude dobar vernik i nosilac poruke ljubavi, radosti i praštanja  koju Bog saopštava svetu i da to da se Ahmed uglavnom ne bavi nekim komplikovanim zapletima sa mnogo spektakularnih događaja i velikim ansamblom drugih superheroja može da čitaocima, kondicioniranim na stalne snažne promene status kvoa, krosovere i DOGAĐAJE deluje kao dosadno. Sa druge strane, nagađate već, za mene je strip fokusiran na glavni lik, sa mnogo prostora da se analizira njegov karakter i bez rasipanja u rukavce podzapleta i krosovera praktično TAČNO ono što želi da čitam u serijalu o street-level heroju kakav je Daredevil. Ovakvog Daredevila je pisao Frank Miller, ovakvog Daredevila je pisao Brian Bendis i mada time ne pokušavam da kažem da je Ahmed nužno sebe lansirao baš u tu stratosfersku orbitu, mislim da je njegov pristup pripovedanju veran nekoj srži ovog lika i konzistentan sa duhom ovog stripa.

Chip Zdarsky je, uzgred, na kraju svog rada na Daredevilu u dobroj meri pored religiozne tematike, pažnju posvetio pitanjima socijalne pravde, diskutujući o kaznenom sistemu i njegovoj efikasnosti u resocijalizaciji osuđenih kriminalaca, odnosno neuspesima da oni, nakon izdržavanja kazne, budu išta drugo do ponovo osuđivani kriminalci. Ahmed ovoj temi prilazi iz drugog ugla i otac Matthew Murdock je, rekosmo, aktivan, služeći katolički sveštenik, ali njegov glavni posao je rad u domu za decu ulice koji drže on i još jedan sveštenik i gde grupu mladih osoba, uglavnom sa istorijom maloletničke delinkvencije, vaspitavaju i uče da budu socijalizovana, da imaju u sebi više ljubavi i poverenja nego agresije i nepoverljivosti.



Ahmed dobro rukuje ovom postavkom, dajući i Murdockovom kolegi, ocu Javiju ali i klincima u domu Saint Nicholas, dovoljno karaktera i distinktnih ličnosti da ih čitalac zavoli iako će, naravno, ovo biti  superherojski strip sa MNOGO akcije i spektakla u kojima oni nemaju minutažu. Naravno, jasno nam je da će Daredevilove ,,noćne" aktivnosti u nekom momentu dovesti i do ugrožavanja ovog prostora, da će deca biti izložena opasnosti, ali u Ahmedove kvalitete moramo ubrojiti i to da on decu ne tretira kao ,,ravne", statične likove koji služe samo da u čitaocu izazovu empatski refleks i želju da ih zaštiti. Umesto toga, deca su i sama višedimenzioni karakteri, sa nedostacima i manama – a u skladu sa činjenicom da su, jelte, nezrela kao i da su uglavnom živela izvan bezbednih okruženja porodica i institucija – i neka od njih će biti i u nekoj meri ,,zla", mada nikada na nekakav uprošćen, ,,žanrovski" način. Ahmed je pažljiv u ovom delu stripa i vrlo uspešno prodaje čitaocu osećaj krivice koji raste u glavnom junaku sa shvatanjem da je decu na neki način izneverio.

I ovo nije samo uobičajeno samooptuživanje superheroja koji nije sve uradio SAVRŠENO i onda sebe u monolozima optužuje da je bezvredan – a kakvo često viđamo kod scenarista koji formulu Stana Leeja kopiraju mehanički, bez ulaganja sopstvenog kreativnog napora – već nijansiran, uverljiv proces shvatanja glavnog junaka da njegove nesavršenosti bivaju amplifikovane onda kada od njega zavise druge osobe koje mu bezgranično veruju i da je on istinski, ,,tehnički" kriv za to u kom smeru odlaze njihovi životi. Superherojski strip se retko zaista bavi temom starateljske odgovornosti za sudbine dece – uglavnom se zadovoljavajući simboličkim gestovima – i Ahmedu se mora upisati u pobede to da on ovde njom barata prilično zrelo i pažljivo.

Pitanje kako je Matt Murdock uopšte živ u ovom stripu i, kad je već živ, kako to da je pop a ne advokat nikada ne dobija eksplicitan odgovor, a sam glavni junak to pripisuje božijoj milosti. Ali ovo i dalje ostaje pitanje kojim se bavi ne samo protagonista već i drugi članovi ansambla koji su Matta Murdocka i/ ili Daredevila poznavali u njegovom prethodnom životu. Ahmed ovde stvari postavlja u zanimljivu perspektivu: Elektra, bivša devojka i ljubav života Matta Murdocka je, kao što znamo, i sama uzela na sebe identitet Daredevila, sa jedne strane zato da Hell's Kitchen ne bi izgubio svog zaštitnika koji noću čini ulice ove četvrti nešto bezbednijim za običan svet, a sa druge da opere svoju savest od bivše karijere profesionalne ubojice*. Scenarista onda pravi interesantan erotski zaplet u kome je Elektra sa jedne strane tu da Mattu pomogne u njegovom novom životu, da ga zaštiti i podrži i čitalac vrlo jasno vidi da ona prema njemu gaji nimalo dvosmislenu ljubav i erotsku žudnju, ali da ga istovremeno i malo mrzi što joj je Bog, jelte, draži i bliži od nje. Ovo je odrađeno spretno i ubedljivo, pogotovo sa pažljivim radom na liku koji onda u jednom trenutku uspe da preboli Matta i bude spreman da uđe u novu životnu fazu.
*uzgred, kako je Elektra ćerka grčkih roditelja, rođena i odrasla u Grčkoj, i majka joj se još i zvala Christina, bilo bi zanimljivo kada bi neko negde seo i napisao strip koji istražuje NJENE religiozne poglede naspram Daredevilovih pogled na veru, krivicu, iskupljenje itd. a koji bi dolazio iz sekularne perspektive, ali sa pravoslavnim predznakom. Ni Zdarsky ni Ahmed ovo nisu uradili, pišući je kao ateistkinju / agnostikinju, iako je i Elektra lik koji ima iskustvo umiranja i ponovnog rađanja i nije nerezonski da ima nekakve misli o svemu ovome.



Sa druge strane je Mattov najbolji prijatelj i bivši partner u advokatskoj kancelariji, Foggy Nelson, a koji je nakon Millerovog Daredevila postao jedan od omiljenih likova među čitaocima, sa momentima dobro zarađenog protagonizma. Foggyja ovde nema MNOGO, strip se pre svega fokusira na Matta ali i on služi da glavnom junaku natovari na leđa prilično zasluženu krivicu za to što ga je ovaj mesecima pustio da misli kako je mrtav i nije mu se javljao. To da je Foggyjev novi partner u kancelariji bivši policijski detektiv Cole North, lik koga je Zdarsky uveo tokom svog rada na Daredevilu je takođe sjajan potez jer je North jedan harizmatičan, vrlo upečatljiv lik i to da je Foggy njime ,,zamenio" odsutnog Matta, misleći da je ovaj pokojni snažno doprinosi intenzitetu osećaja krivice i samooptuživanju na Mattovoj strani.

Cela ta psihološka konstrukcija u kojoj Matt oseća neizmernu zahvalnost svevišnjem što mu je dao novi život i dopustio mu da mu služi, ali sve više shvata da ima neotplaćene moralne dugove i repove krivice koji se vuku za njim bez obzira na mantiju i bogougodan rad sa decom materijalizuju se u dugačkom zapletu u kome Daredevil ima susrete sa praktično otelotvorenjima sedam smrtnih grehova. I odmah da kažem, ja sam po pravilu vrlo sumnjičav prema superherojskom stripu koji radi direktno sa religioznim motivima i stavlja ih u ,,stvarni svet", jer je ovo uvek teško pomiriti sa činjenicom da, konkretno u Marvelu, imamo bogove skandinavskog i starogrčkog panteona kao redovne likove u stripovima, ali i nekoliko ,,đavola" koji vladaju ,,paklom" vrlo judeohrišćanske provinijencije i u različitim stripovima su različiti među njima ,,glavni" i imaju različite ,,moći" i to je jedna uglavnom nekonzistentna, protivrečna konfuzija. Neki stripovi sa ovim dobro rade – recimo neki Ghost Rideri – i mislim da je i Ahmed ovde demonstrirao dosta veštine u rukovanju demonima sa kojima Daredevil ima posla, uspevajući da ih smesti na idealno mesto između metafore i stvarne, fizičke pretnje sa kojom Matt mora da se izbori.

Jako je pomoglo i to što su ih crtači uglavnom uradili fantastično, nudeći ubedljivu biblijsku fantazmagoriju u njihovom dizajnu a Ahmedu ide kredit za to da je ovo iskoristio za najveći deo dugačkog zapleta ovog stripa, usmeravajući glavni lik da preispituje i evoluira svoj stav prema Bogu, sopstvenoj krivici i ulozi u služenju Božijoj volji. Obično kažemo da je najbolji karakterni rad u prozi onaj u kome se lik ubedljivo menja kroz narativ, i Ahmed ovo postiže na jedan organski način, spretno se krećući između realističnih, real-life problema sa kojima se Matt suočava tokom rada sa domom Saint Nicholas, tih fantazmagoričnih sukoba sa demonima i njegove žudnje i strasti koje ne može da porekne i  ignoriše ma koliko sebe ubeđivao da je sada pop koji živi urednim, jednostavnim životom u kome nema mesta za nečiste misli.



Ovo potonje jeste jedan od dragocenih elemenata ovog stripa: Ahmed zaista piše Matta na jedan ,,zreo" način baš time što pokazuje da odrastao, realizovan čovek ne mora nužno biti i emotivno zreo. Ono što bi kod nekog drugog bila samo sapunska opera u Ahmedovim rukama se pretvara u ponovo prilično nijansiran prikaz muškarca koji pati zbog ljubavi na jedan ubedljiv način, i, štaviše, ponaša se vrlo krindži u Elektrinom prisustvu sa ponovljenim trapavim skoro detinjastim pokušajima da je osvoji igrajući na kartu emotivne ranjivosti iako je ona jasno pokazala da je suviše puta bila povređena i da među njima sem poslovnog odnosa neće nikada više neće biti ničega. Čujte, ovo je DOBRO pisanje likova i građenje karaktera i njihovih odnosa na osnovu životnih iskustava i MORA se pohvaliti. Kasnije će Matt ući u vezu sa drugom ženom – Nyla Skin, zanimljiv i VRLO malo korišćen lik iz vremena kada je Daredevila pisala Ann Nocenti – i Ahmed i ovde pokazuje zrelost i spretnost, prikazujući kako među dvoje bivših ljubavnika plane novi plamen strasti i emocije, kako upravo Mattova emotivna ranjivost i konfuzija njega čine privlačnim jakim i samostalnim ženama, ali kako su ta konfuzija i emotivna ranjivost u krajnjoj liniji i detinjaste, infantilne karakteristike njegovog karaktera i da, dok ih ne prevaziđe on naprosto neće biti prikladna osoba za dugu, stabilnu vezu.

Mislim, ovo je kvalitetan rad sa likovima i to da strip nema mnogo SPEKTAKLA nalik onome što su radili Waid, Soule i Zdarsky kod kojih je Daredevil često bio lik od kog zavisi sudbina čitavog grada za mene nije nedostatak, naprotiv. Pogotovo što akcije ovde ima sasvim dovoljno, prvo u tom dugačkom zapletu sa sedam grehova koje Matt mora da prepozna i da se iskupi, a onda i, prema kraju Ahmedovog rada sa nekim drugim tematskim protivnicima, uključujući zanimljivog tech-bro ,,biohakera" koji stripu daje momente osvežavajućeg body horrora.

Potencijalno najkontroverzniji element stripa je tretman Kingpina ali moram da priznam da se meni i TO dopalo, sa ,,kraljem zločina" koji u jednom katarzičnom, strahovito tenzičnom momentu i sam postaje vernik i Ahmed se na zanimljiv način igra sa ovim konceptom. Finale serijala u kome Daredevil i Elektra imaju jedan poslednji sukob sa Kingpinom (Ahmed prethodno stavlja prilično jaku tačku na karijeru Bullseyeja, čoveka koji je tokom Millerovog Daredevila Elektru ubio, i uspeva da osećaj pravične osvete i kazne izmeša sa ponovo sasvim opravdanom krivicom) su kritikovali zato što stvari vraća na default podešavanja (Matt i Elektra se drže za ruke i ,,probaće ponovo", Kingpin je ponovo manijakalni, ambiciozni karijerni kriminalac), i to nakon 25 brojeva u kojima su se likovi zaista intenzivno menjali, i ja mogu da prihvatim da je ovo razočaravajuće. Ali, mislim, to je neka priroda superherojskog stripa – voleli je ili ne – i naravno da je Ahmed morao da ,,pospremi kuću" na kraju svog rada i da je ostavi u urednom stanju za Stephanie Phillips čiji je Daredevil krenuo ovog Januara. Poštujem da je za nekoga ovo nezadovoljavajući zaključak serijala koji je radio nadahnutije i ambicioznije, ali za mene je važno da smo imali 25 epizoda uglavnom vrlo dobrog, karakternog superherojskog stripa i da najveći deo vremena obavezni sastavi i urednički diktirane forme nisu tu ambiciju ograničavali i suzbijali. Drugim rečima, mislim da je Ahmed uradio dobar strip, tiši i intimniji nego što biste možda očekivali, ali da je to bila dobrodošla promena smera i tona, kao i da su teme serijala bile zanimljive i uglavnom zrelo obrađene.



Ništa manje važno, ovo je veliki deo vremena bio jako dobro crtan i kolorisan strip. Aaron Kuder ga je započeo i doneo svoj tipično glamurozni, čisti stil kojim je i nametnuo izgled za čitav serijal. Pre Marvela Kuder je godinama radio za DC i to je, zajedno sa glavnom inspiracijom koju u njegovom radu predstavlja Arthur Adams, rezultiralo vrlo disciplinovanim linijama, vrlo preciznom geometrijom. Kako već rekosmo, Kuder je i bio zaslužan za dizajn demona sa kojima Matt ima posla u ovom serijalu i tu je obavio izvanredan posao a onda je pored njega i paralelno sa njim ovde radila i gomila drugih crtača, tušera, kolorista: Farid Karami, Germán Peralta, Cam Smith, Jesus Aburtov, Juann Cabal, Luigi Zagaria, Chris Campana, Craig Yeung, Yen Nitro, José Luis Soares Pinto, Carlos Nieto, Oren Junior, Jonas Trindade, Erick Arciniega, i naravno neizbežni Clayton Cowles na leteringu. Naravno, prema kraju serijala, Kuder je otišao da radi druge stvari a Marvel je uzeo jeftinije, manje poznate umetnike da ovaj strip dovrše, ali mislim da je i tu obavljen uglavnom solidan posao i da strip ne gubi mnogo na kvalitetu i karakteru. Stari fanovi će posebno voleti da vide ,,crni oklop" koji Daredevil nosi u nekoliko epizoda pred kraj.

Ahmedov Daredevil će verovatno dugo živeti u senci onog što je sa likom radio Chip Zdarsky i svakako razumem zašto je jedan, rekosmo, srazmerno intimniji i tiši strip usredsređen na glavni lik i bez mnogo zapleta vezanog za grad, planetu ili univerzum, dobio i manje entuzijastične reakcije. No, nadam se da će istorija stvari postaviti na svoje mesto i da će ovaj serijal biti prepoznat kao primer dobrog, kvalitetnog karakternog rada i zanimljivih, doslednih filozofskih eksploracija vere, krivice, ljudskih strasti. Meni je to sve bilo pitko i interesantno pa ako želite da se i sami zainteresujete i napijete, možete putem Amazona pokupovati svih pet kolekcija.

[Meho Krljic]

Na red je došao i Batman: Dark Age, miniserijal iz pozne 2024. godine i središnji deo (još uvek zvanično nepotvrđene) trilogije o alternativnim istorijama tri najveće DC-jeve superherojske ikone, osmišljene i realizovane od strane nekih od najvećih i najzanimljivijih autora u savremenom superherojskom stripu.



Batman: Dark Age izlazio je u drugoj polovini 2024. godine – sa kolekcijom u prvoj polovini 2025. – i predstavlja svojevrsni nastavak za Superman: Space Age iz 2022. i 2023. godine. Superman: Space Age je bio i neka vrsta probnog balona, trodelna priča koju je ovaj isti kreativni tim napravio za DC-jev Black Label, pažljivo praveći sanitarnu distancu između tog stripa i DC-jevog mejnstrim kontinuiteta i formatirajući ga kao poseban narativ u alternativnom kontinuitetu koji neće nužno imati uticaja ni na šta drugo izvan njega. No, autor scenarija za taj serijal kaže da je, dok ga je pisao, fokusirajući se na Supermena, sve vreme razmišljao o tome kako bi se Betmen ponašao u ovim, specijalnim okolnostima, pa je onda Betmen i zauzeo dobar broj stranica Superman: Space Age, sve dok autor nije shvatio da ima previše ideja i da je jedino pošteno da DC-ju predloži da se napravi i separatni strip o Betmenu u istom univerzumu.

Srećom, Jim Lee je razuman čovek i, pored svih suludih stvari koje su se dešavale ovoj firmi onako kako je njena majka-kompanija poslednjih godina silazila niz tobogan racionalnog u primordijalni haos jurnjave za divljim investicionim kapitalom, spaljujući MNOGO mostova i pišajući po MNOGO svog legata u ovom procesu, on je nekako uspeo da DC-ju obezbedi relativno stabilnu uredničku viziju i kreativnu orijentaciju a koja se materijalizovala i u srazmerno dobrom biznisu. Pošto se zna koja je jedina metrika što se u ovakvim situacijama gleda, da odmah kažemo da DC poslednjih par godina apsolutno dominira u nadmetanju između njih i Marvela i gotovo svi najprodavaniji superherojski stripovi dolaze iz ove kompanije.

U svakom slučaju, Lee i ko je već tu još bio odgovoran (urednici Paul Kaminski i Brittany Holzherr, na primer) je dao zeleno svetlo da se radi poseban serijal o Betmenu u istom univerzumu i onda je isti kreativni tim mogao da se vrati na mesto zločina i ne samo pokaže čitaocu više tog intrigantnog alternativnog Betmena koji je bio dragocen element priče u Superman: Space Age, već i da simultano primakne oko ,,kamere" bliže ulicama i običnim ljudima i demonstrira nam kako je stvarno izgledao život tokom turbulentnog perioda što smo ga pratili u prethodnom stripu ali onda i da proširi kadar i pokaže nam i šta je bilo posle.

Čitalac je bez sumnje zapazio da sam Batman: Dark Age gore opisao kao ,,svojevrsni" nastavak Superman: Space Age, a ako je čitao taj serijal takođe se bez sumnje sada pita kako je tu moglo da bude ičeg ,,posle".  Čitava poenta Superman: Space Age vrtela se oko činjenice da je čitalac, zajedno sa glavnim junakom, od samog početka stripa bio potpuno svestan da se on odvija u univerzumu koji je osuđen na nestajanje, sa praktično tačnim datumom kada će prestati da postoji i da narativ koji pratimo nije očajnička i herojska borba u kojoj će protagonist uspeti da učini nemoguće i spasi nešto što ne može biti spaseno, već naprotiv, hronika življenja sa svešću o tome da sve što poznajete nestaje u jednom tačno određenom trenutku i sazrevanja u STVARNOG heroja pod hipotekom te svesti.



Utoliko, to da Batman: Dark Age počinje 2030. godine u futurističkom, dobro uređenom i dobro održavanom Gotamu je prvo iznenađenje koje nam ovaj strip servira. Kako je autor scenarija ,,kraj" ovog univerzuma vezao za DC-jev veliki krosover iz 1985. godine, Crisis on Infinite Earths, a koji su urednici iskoristili da kolabiraju desetine paralelnih univerzuma u jedan i konsoliduju istorije likova što su sa decenijama akumulirale gomile protivrečnih elemenata, tako je i u Superman: Space Age bilo sasvim eksplicitno pokazano da ovaj alternativni univerzum ne postoji posle 1985. godine. A ipak, 2030. je godina, Gotam je grad impresivno efikasnog šinskog saobraćaja, niskog zagađenja i bujnog zelenila, a ostareli Bruce Wayne je deda u invalidskim kolicima koji sedi i na ripit gleda reklame za ,,Gotam, grad budućnosti" koje je još njegov otac naručio za sajam 1956. godine, predstavljajući sugrađanima svoju viziju inkluzivnog, zdravom životu prilagođenog grada. Takođe, Bruce Wayne živi u staračkom domu gde ga leči unuka komesara Gordona (sa prezimenom Grayson) i bori se sa demencijom.

Doktorka Grayson mu onda daje knjigu na kojoj su sve stranice bele, bez štampe (,,Deluje kao lagano štivo", frkne on, ne odustajući od poze džangrizavog matorca u koju se sada uveliko uživeo) i instruira ga da je popuni svojim uspomenama, ,,dok ih još ima". Sledećih šest brojeva čitalac će pratiti Brucea Waynea/ Batmana kroz nekoliko decenija, onako kako se on bude prisećao svog života, svojih roditelja, lekcija koje je od njih naučio i onih koje je shvatio tek kad je bilo MNOGO kasno, odluke da postane Betmen, prijatelja koje je imao i svega što je usput izgubio, dobrih dela i strašnih, glupih promašaja i gubitaka koje nikada neće prežaliti...

Mark Russell, jer naravno da o njemu pričamo, je scenarista možda poznatiji po svojim satiričnim, humorističkim stripovima (videti pod Flintstones, My Bad, Not All Robots, Billionaire Island, Second Coming, Rumpus Room itd.), koji se kroz često sirovi humor bave socijalnom kritikom, ali za njega je i pripovedanje alternativnih istorija superherojskih ikona neka vrsta druge prirode, pogotovo kada se radi o stripovima koji izlaze decenijama i sami su vrlo podložni analizi socijalnih i političkih tema utkanih u njihove narative, a koji su evoluirali tokom tih istih decenija. Za Marvel je Russell uradio odlični Fantastic For: Life Story, a sa ,,age" trilogijom za DC je dobio još šire polje da se na njemu poigra.

Jer, ako se Batman: Dark Age posmatra naspram Superman: Space Age, postaje jasno koliko Russell efektno koristi razlike između Supermena i Betmena da napravi dva stripa što se dešavaju u isto vreme, bave se sa dve gotovo identično poznate i voljene ikone pop-kulture a da su istovremeno i praktično suprotstavljeni baš onako kako su Suprotstavljeni Supermen i Betmen, bez obzira što su ta dva čoveka najveći deo svoje istorije bili saradnici, saveznici i prijatelji.



U Superman: Space Age Russell je glavnog junaka spretno tretirao i analizirao kao natčoveka koji, kroz tešku, decenijsku borbu i mnogo introspekcije uči šta znači biti čovek. U Batman: Dark Age, pak, Russell majstorski istražuje formativnu traumu gubitka roditelja kod Brucea Waynea i njegov put da, od deteta koje ne prestaje da bude u žalosti i svaki svoj gest reflektuje o uspomenu na pokojne roditelje, uči da bude odrastao muškarac, na koga bi roditelji bili ponosni ne kao što ste ponosni na kućnog ljubimca što je naučio novi trik, već kao na ravnopravnu odraslu osobu koja čini neke poštovanja, pa i divljenja vredne stvari.

Russell je, to smo već više puta pominjali, ozbiljan hrišćanski vernik (napisao je nekoliko knjiga koje se bave biblijskim temama) i deluje kao da bi Supermen, sa svojim bogolikim atributima i isusovskom, martirskom dispozicijom bio ,,prirodniji" lik da on sa njim barata. Ali Russell je pre svega duboko humanistički nastrojen autor, čovek sa izraženom empatijom i njegov impuls je uvek da u svojim likovima traži ono najranjivije a zatim, kada ga nađe, da im pomogne da bol umanje.

Ovo je možda i hipertrofirano u nekoj meri i Batman: Dark Age, možete se kladiti, ima prepoznatljiv russellovski narativni metod u kome se na slikama dešava stvarni narativ, dok u titlovima gledamo misli i kontemplacije protagonista koje su melanholične, setne, čak depresivne, sa stalnim propitivanjem svrhe delanja i sumornim refleksijama na život kao tešku kušnju i sumornu dolinu suza. Dve su stvari onda koje spasavaju Batman: Dark Age od toga da bude maniristički ispisan misery porn koji kupi neke lake poene kod depresiji sklone publike time što se stalno vrti u krugu gubitka, poricanja svake nade, besmislenosti.

Prva je ta da Russell ide prema jednom jasnom cilju i, kako je ovo strip koji se dešava u alternativnom kontinuitetu, a koji još ima i vremenski jasno određen rok trajanja, onda njegov Betmen/ Bruce Wayne sme da se radikalno menja tokom tog stripa i dobija ono što superheroji – pogotovo u svom glavnom kontinuitetu – izuzetno retko dobijaju: priliku da sazri, čak i do mere da napusti superherojski posao, nastavi da pomaže zajednici na druge načine* i bude pritom SREĆAN.
*što je, primetiće ciničniji među nama, lako nekome ko je multimilijarder, ali ovo je i strip koji pokazuje da SVAKO ima priliku da bude heroj i jedna od kulminacija narativa u šestoj epizodi i jeste refleksija na lekciju koju je Bruce dobio od roditelja kada je bio dečak a majka ga vodila u posetu sirotištu koje je otvorio njegov otac, da vidi decu bez roditelja i shvati da SVAKO za NEKOGA može da bude heroj

Druga je, pa, to da je Russell naprosto DOBAR PISAC. I to mislim u tom nekom najtehničkijem, najzanatskijem smislu: on ima lepu rečenicu, dobre slike, odlično koristi stilske figure i čak i kada ste svesni da po peti put kaže istu stvar o tome koliko se, što ste stariji,  vaše razmišljanje sve više svodi na meditaciju o greškama i gubicima tokom svih vaših godina, on uvek ima nov svež i naprosto elegantan način da to kaže. ,,Život je serija odluka koje donosimo u trenutku i godine kajanja zbog tih odluka" ili ,,Da li su uspomene zapravo ovo? Gledate film u kome sami igrate i sve vreme vičete NE, a znate da to neće ništa promeniti?" ili ,,Život je kao film u kome je prva polovina puna ljubavnih scena, tuče i jurnjava automobilima a druga pokazuje čoveka koji svaki čas uzme da malo odrema. Možda zato toliko ljudi insistira življenju u prošlosti. To je ono gde drže život." Russell ima još gomilu ovakvih mini-aforizama na čiju tematsku repetitivnost ne možete da se naljutite jer ih autor pretvara u duhovite, pomalo i samo-satirišuće opservacije a onda i jer, kako rekosmo, sve to kumulativno ipak prikazuje Brucea Waynea koji spoznaje vrednost življenja PO SEBI a ne življenja u potrazi za osvetom ili nekakvim jednako efemernim ciljem potpune transformacije društva u kome živi.



I sad, baš to što je narativ postavljen na pozadinu nekoliko turbulentnih decenija američke (i ljudske) istorije, mu daje taj potencijal da lik sazreva dinamično ali uverljivo. Russell, kao i u slučaju Superman: Dark Age, sa narativom polazi od ranih šezdesetih i prati svet do njegovog kraja polovinom osamdesetih, prolazeći kroz bejbi-bum optimizam ranih šezdesetih, zatim kombinaciju socijalnih renesansi i imperijalističkih ratova koje su donele pozne šezdesete i rane sedamdesete, pa onda i postepeno gubljenje kontrole krajem sedamdesetih i u osamdesetima kada će investitorski kapitalizam početi da iza sebe ostavlja Marksovu teoriju vrednosti koja radu pripisuje ključnu ulogu i ekonomiju pretvoriti u seriju riskantnih kockanja i slepih nagađanja. Russell je neko ko očigledno poznaje i voli socijalno osvešćeni superherojski strip iz sedamdesetih godina prošlog veka, ali on u ovom narativu koristi još i više podteksta, pa je na primer posmatranje napretka firme Wayne Enterprises – otete mladom Bruceu Wayneu par nedelja pre nego što je trebalo da postane punoletan i ostvari svoje nasledno pravo – koja od urbanog razvoja i građevine snažno pivotira ka farmaciji (legalnoj i ilegalnoj) i proizvodnji oružja i vojne opreme, posebno zabavno jer na njenom čelu umesto Waynea sedi Pariah, direktna spona sa pomenutim Crisis on Infinite Earths. Pariah je, naime jedini čovek na planeti koji je ne samo svestan postojanja paralelnih univerzuma već i koji će, zato što je već video nestajanja drugih univerzuma i zna kako su njihove istorije tekle, da pravi natprirodno tačne investicione predikcije i kompaniju dovede do neverovatnih uspeha. Metafora da je najbolji predsednik kompanije onaj koji tačno zna kada je kraj sveta i u stanju je da iz ovog znanja izmuze najveću moguću dobit za svoju kompaniju je tako elegantna a ona je samo delić ovog narativa.

Russell ima neke ,,očiglednije" socijalne komentare ovde, sa, na primer, dugačkim pasažom koji se dešava u Vijetnamu gde mladi Bruce Wayne služi u specijalnim jedinicama tokom Vijetnamskog rata, ali i ovde je on suptilan i pušta podtekst da radi za njega. Na primer, kada postojanje Supermena bude potvrđeno a onda se i potvrdi da je on ,,Amerikanac", vojnici na frontu slave jer su sigurni da će svakog časa natčovek u plavom i crvenom doleteti da dobije rat umesto njih i da će oni doživeti da idu kući. Ovo se naravno ne dešava jer, iako Batman: Dark Age dosta toga duguje Mooreovom i Gibbonsovom Watchmenu, Russell je, rekosmo, prevashodno humanista i mada se njegov narativ kreće ka uništenju celog univerzuma, njegove likove odlikuju empatija i humanost.



I on njima izuzetno spretno barata, štaviše, uspevajući da velike delove kanonske istorije Betmena ovde sažme, smisleno varira i prilagodi svom narativu. Selina Kyle će i ovde postati Bruceova ljubavnica, ali neće mu biti ni prva žena u životu niti neko ko mu se dao zato što je on prosto Alfa-mužjak. Pingvin i Riddler će predvoditi vojsku gotamskih ,,tematskih" kriminalaca ali će oni imati svoje posebne ideološke i političke odlike a koje su u mejnstrim verzijama njihovih likova uvek bile prisutne, samo im je Russell ovde dopustio da izađu na površinu. Bruceova opsesija Gotamom kao ,,njegovim" gradom, koja u stripovima glavnog kontinuiteta ume da poprimi vrlo posesivnu, praktično feudalnu dimenziju, ovde je majstorski obogaćena raspravom o samom konceptu grada koji ide kroz čitav strip, od toga da je grad prvo mesto na kome je čovek regularno susretao ljude koje ne poznaje i nije se sa njima borio i da je on zato kamen-međaš u izgradnji civilizacije i čovečanstva pa do opservacije da, iako se ratovi danas vode na mnogo načina, nivoa i mesta u isto vreme, oni se završavaju kada grad padne pred moćnijom silom. I onda priča o Bruceu koji uzima legat svog oca o ,,Gotamu, gradu budućnosti" i sa njim radi nešto mnogo više nego što je čak i otac mogao da zamisli* dolazi ne kao ispunjenje imperijalnog/ patrijarhalnog prava da muškarac sa svojom imovinom uradi nešto veliko, već kao organska emanacija duboke ljubavi za zajednicu koja u Bruceu samo raste tokom stripa iako Gotam sa godinama pada sve dublje u kriminal i socioekonomsku koroziju.
*mada, da budemo fer, otac nije znao da se univerzum završava za koju deceniju i nije zbog toga morao da planiranje ubaci u turbo-mod

Russell onda i veoma vešto kontrastira Betmena ostalim superherojima na Zemlji, pokazujući ga kako pristupa Ligi Pravde ali i kako tamo sebe vidi kao marginalca, nekoga ko razmišlja o urbanoj sirotinji i epidemiji bolesti zavisnosti na ulicama, dok njegove kolege govore o paralelnim univerzumima i pretnjama koje će doći iz svemira. Pitanje da li je UOPŠTE vredno boriti se za živote pojedinaca kada znate tačan datum na koji će SVI životi u univerzumu nestati je bilo u centru i u Superman: Space Age, a Russell ovde na njega nalazi svež, originalan i Betmenu iznenađujuće prirođen odgovor.

Jer, Russell ne zaboravlja da je na kraju krajeva Betmen ipak samo čovek. Pun para i od mladosti navikao da ne igra po tuđim pravilima, ali ipak samo čovek u kostimu, bez supermoći i ,,kosmičke" perspektive iz koje posmatra život i ljude oko sebe. Prikaz svesnih napora njegovih roditelja da ga socijalizuju i naviknu da ljude oko sebe posmatra kao sebi ravne iako je privilegovaniji od njih se onda do kraja stripa isplaćuje u seriji efektnih scena gde Betmenov zavet da nikada ne ubija nije samo detinja mantra koju on ponavlja, zadovoljan da nikada ne odraste i odsutnim roditeljima pokaže da ih i dalje sluša, već element sazrele, odrasle osobe koja je videla najgore stvari što ljudi jedni drugima mogu da ih urade i onda ugradila zavet neuzimanja života u filozofiju snage, sposobnosti, spremnosti na strateško planiranje i taktičku improvizaciju tako da na kraju imamo Betmena što nije puka hodajuća trauma i nabildovani napušteni dečak već, jelte, čovek sa odraslim intelektom i odraslim – koliko god snažne one bile – emocijama.

Ovo se, takođe, odlično uklapa sa dva glavna negativca koje Russell stavlja naspram Betmena, pišući i Ra's Al Ghula i Jokera kao briljantno pomerene verzije svojih originalnih predložaka. Znate da je pisac dobar kada on u istom narativu ima ne jednog nego dvojicu tematskih homicidalnih psihopata sa opasno magnetičnim aurama bad boy šarma, a da su oni istovremeno sasvim različiti po svom klasnom poreklu, ideološkim stavovima, političkim ambicijama. I da obojica služe da Bruce sazri i bude VIŠE nego čovek koji noću navlači crni kostim, kači se o kablove i udara po kriminalcima.



Kad smo već kod crnog kostima, Mike Allred i Laura Allred su sa Superman: Space Age već na najbriljantnije načine varirali klasični kostim što ga je za rane Betmenove avanture dizajnirao Bob Kane, ali su i izvanredno radili u svetu kome je Mikeov tradicionalni, pop-artom jako inspirisani stil naprosto prirodna ekspresija. Sa Batman: Dark Age je ovaj ilustratorsko-koloristički bračni par imao još šire platno da na njemu slika i ovaj serijal demonstrira svu Mikeovu posvećenost kompozicijama ne samo pojedinačnih slika već i tabli, sa stalno varirajućim lejautom i gomilama izvanrednih – a u narativ organski, neusiljeno udenutih – poigravanja sa geometrijom. Dalje, kostimi su ovde izvrsno osmišljeni sa puno sjajnih varijacija na old school radove i vrlo spretnim trasiranjem putanje od gizdavijeg senzibiliteta koji je karakterisao rad Carminea Infantina sredinom šezdesetih, pa preko ,,ozbiljnijeg" Betmena Irva Novicka, do modernog, odraslog Betmena poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih oblikovanog rukama Neala Adamsa i Jima Apara.

Takođe, ovde ima mnogo akcije jer je ovo Betmen koji uskače kroz zatvorene prozore i bije se sa mafijašima radije nego Betmen koji ima dronove, satelite, kompjutere i robote, i mada Mike Allred nije najkinetičkiji crtač na sceni – naprotiv, njegovi likovi uvek imaju izvesnu krutost i strogost koja podseća i na način na koji su ljudsku anatomiju predstavljali umetnici poznog srednjeg veka – te su scene akcije po pravilu izvanredne, sa uvek briljantno osmišljenim lejautom table i perfektnom režijom.

Laura Allred, sa svoje strane, pazi da ovaj strip ne bude previše šaren jer mu je, na kraju krajeva ,,mračno doba" u naslovu. Njen inače veoma vibrantni kolorni program se zato ovde često umiruje zagasitim tonovima pozadina, zidova zgrada, vijetnamske džungle u kojoj je gotovo uvek pomrčina, delom zbog gustog drveća a delom jer se skoro sve scene dešavaju po noći, pa onda i tim veoma tamnim kostimima koji i TREBA da samu anatomiju ljudi što ih nose (Batman, Catwoman, kasnije Batgirl i Nightwing) učine nejasnom, neodređenom, stopljenom sa pozadinom. Naravno, onda kada negde bljesnu boje, recimo, kada vidimo prvi dizajn za Robinov kostim, to je kao da je neko upalio reflektor usred košmara. Letering Davea Sharpea se sjajno snalazi sa Russellovim prilično kompleksnim tekstom dajući mu izražene glasove i potreban ton da se savršeno uklopi sa crtežom i kolorom.

Batman: Dark Age je, dakle, odličan superherojski strip, a koji mogu da preporučim i čitaocu koji ne prati Betmena, DC-jeve stripove ili superheroje generalno sa nekom velikom posvećenošću. Ovde vam je dovoljno da imate zdravo interesovanje za ovakve narative i da posedujete generalnu svest o Betmenovoj istoriji i ispratićete narativ bez ikakvih problema. Njegove spone sa ,,pravom" istorijom Betmena, aluzije na nju, manifestna, radikalna odstupanje od nje itd. će svakako služiti da poznavaocima oplemene čitanje i omoguće dosta momenata u kojima će znalački klimnuti glavom u prepoznavanju referenci, ali vrednost Batman: Dark Age je u tome da je ovo samostalna, zaokružena priča čije su poruke univerzalne i shvatljive svakome, bez obzira koliki čitalački staž ima. Sugerišem JAKU kupovinu i čitanje ovog stripa, na primer putem Amazona, a istovremeno i strpljivo čekam da se pominjani ali za sada ne i zvanično najavljeni treći deo trilogije (za koji se šuška da bi trebalo da se zove Wonder Woman: Golden Age) konačno pojavi. Pa ćemo se tada već ćerati.

[Meho Krljic]

Ultimate Wolverine je jedan od onih stripova gde se napregnete da kažete neku lepu reč o njemu i najbolje što možete da smislite je da nije PRETERANO loš, ali to odmah biva pregaženo neupitnom činjenicom da ovo isto tako nije bio ni preterano POTREBAN strip. Ili, da otvorimo odmah karte, UOPŠTE potreban strip. Ljudski je da dodamo i da u nekakvoj široj, zdravijoj perspektivi skoro ni jedan superherojski strip čovečanstvu nije STVARNO potreban, ali ovde ne pričamo o zdravim stvarima niti radimo na polzu čovečanstva.



Ultimate Wolverine je startovan Januara prošle godine kao poslednji tekući serijal u aktuelnoj verziji Marvelovog Ultimativnog univerzuma. Za razliku od ostalih autora u ovom preduzeću koji su imali dve godine da rade na svojim verzijama Ultimate Spider-man, Ultimate Black Panther, Ultimate X-Men i Ultimates, Chris Condon i Alessandro Cappuccio su dobili tek nešto više više od godinu dana da ispričaju svoj deo priče i na nekakav smislen način doprinesu metapriči ovog univerzuma. Ovo je obično mesto na kome kažem nešto tipa ,,fejlovali su, ali makar na zanimljiv način" ali to naprosto nije istina: Ultimate Wolverine nije STRAŠAN fejl, ali on jeste strip koji fejluje na najdosadniji zamisliv način i koji sam najvećim delom pročitao do kraja iz čistog osećaja dužnosti prema autorima iako je već iz prvih par epizoda bilo jasno da čovek koji ceni svoje vreme preskače ovih šesnaest brojeva razvučene naracije i generičkih zapleta i mudro odvoji desetak minuta da pročita prepričanu radnju sva tri narativna luka na wikipediji kako bi dobio esencijalnu informaciju a sebe poštedeo većih napora.

No, da ne budem preterano ciničan, čitanje Ultimate Wolverine nije bila neka tortura i ovih šesnaest epizoda (od kojih je poslednja izašla polovinom Aprila) se pročitaju u dahu za svega sat-dva. Da je to neki svež dah – pa nije, ali čitao sam i mnogo gore stripove o Wolverineu u svom životu. Naravno, ostaje žal za činjenicom da je prvi ikada serijal sa nazivom Ultimate Wolverine* podaleko od ikakvog ,,ultimativnog"  kvaliteta i da ima dubioznu distinkciju da je istovremeno reciklaža već izlizanih zapleta i besmisleno ekspanzivna ,,side story" distrakcija koja je mogla (i morala) da bude samo podzaplet u Campovim Ultimatesima, postavljen i razrešen unutar jedne ili dve epizode. Nagađam da je Marvel naprosto ovde išao logikom da je Wolverine brend koji i u 2025. godini PRODAJE STRIPOVE i da će, uostalom, narod koji od Marta 2024. godine gunđa da Ultimate X-Men što ga radi Peach Momoko nema NIKAKVE VEZE sa X-Men, biti ućutkan kad mu se u ruke tutne serijal mračnog kolorita sa mnogo slika na kojima adamantijumske kandže seku, probadaju i filetiraju ljudska tkiva.
*naravno, ne i prvi ikada sa rečima ,,ultimate" i ,,wolverine" u naslovu...

Poslednji, šesnaesti broj Ultimate Wolverinea izašao je svega nedelju dana pre petog broja Ultimate Endgame, miniserijala kojim se ova verzija Ultimate univerzuma okončava (mada će, naravno, neki njeni elementi ostati da žive u letnjem krosoveru Armageddon koji je Marvel isplanirao za ovu godinu) i ako ništa drugo, ovde je Marvel barem demonstrirao uredničko-izdavačku disciplinu.  Prihvatanje ideje Jonathana Hickmana o tome da se napravi ,,oročena" verzija novog Ultimate univerzuma gde će stripovi imati dve godine da sagrade i zaključe svoje priče pre nego što se desi unapred isplanirani i najavljeni finalni sukob sa Makerom – zlom verzijom Reeda Richardsa koja je u ovaj univerzum došla sa eksplicitnom namerom da ga izmanipuliše tako da on na kraju njom vlada poput boga – a kojim će se univerzum i okončati je bio i donekle smeo potez znajući kako se danas stripovima lako prekida izlaženje čim padnu ispod određenog (a nekada i neodređenog) komercijalnog praga, a to da su urednici uspeli da praktično sve iskoordiniraju da se dešava paralelno, izlazi paralelno i završi u isto vreme je, neću lagati, ipak nešto što treba pohvaliti.



O ovim stripovima sam već pisao ovde i ovde, a o Ultimate Endgame ćemo pričati u nekim od narednih obraćanja javnosti. Za one koje mrzi da sve to čitaju, tl;dr verzija je da je za mene Ultimate Spider-man bio hajlajt celog ovog projekta, jedna iznenađujuće dobra studija karaktera iz pera Jonathana Hickmana o ,,odraslom" Peteru Parkeru koji postaje Spajdermen tek u zrelim godinama kada već ima porodicu, potomstvo i posrćuću poslovnu karijeru, a paralelno saznaje da je svet u kome živi ,,neispravan" jer postoji ogromna sila koja njime manipuliše iz pozadine. Takođe, Ultimates Deniza Campa je bio strip koji se izdvojio svežinom i inventivnošću pa je onda i okej to da je Camp preuzeo štafetu od Hickmana, napisao Ultimate Spider-man: Incursion (koji ćemo takođe pokriti uskoro) i bio scenarista Ultimate Endgame. Camp je čovek sa DOBRIM idejama i intuicijom kako da znalački dekonstruiše superherojski strip i u njemu pronađe razne disruptivne momente, a da istovremeno dobijemo i propisno zabavan, jelte, superherojski strip.

U kontrastu sa tim, Ultimate Wolverine je sav sagrađen na reciklaži i bez mnogo originalnih ideja, a njegovi ,,disruptivni" momenti su više u duhu '90s ,,exxtremizma" superherojskih stripova sa patološkim, jednodimenzionalnim negativcima i mračnim antiherojima koji ubijaju bez milosti.

Chris Condon je, da se razumemo, vrlo pristojan scenarista i nedavno sam hvalio njegov News from the Fallout kao strip koji uzima prepoznatljive žanrovske trope ali onda sa njima radi nadahnuto, prepušta crtaču lavovski deo posla a u tekstu uspešno dodaje osobene ,,glasove" i arome. Na Ultimate Wolverine je Condon radio sa još jednim vrlo dobrim crtačem: Alessandro Cappuccio je već demonstrirao svoje kvalitete na Marvelovom Moon Knightu i ako vam treba crtač koji radi radi u mračnom, brutalnom maniru i zna kako se rade opresivna atmosfera i visceralna akcija, ovaj je Rimljanin, uparen sa Bryanom Valenzom na koloru (i Coryjem Petitom na leteringu), bio apsolutno pravi izbor. Za neke od epizoda kao zamenski crtač uleteo je Alex Lins i ovde postoji prilično jak kontrast u stilovima sa Linsom koji je mnogo bliži aktuelnom Marvelovom kućnom stilu sa ,,herojskijim" izgledom likova i srazmerno klasičnijim kadriranjem, bez naglašenog horor-teatra što ga Cappuccio tako dobro radi. Meni ovo nije PREVIŠE smetalo jer je Valenza uspeo da kolornim programom sačuva ne beznačajan deo atmosfere stripa, ali svakako postoji jedna vidljiva kolizija stilova i tona stripa i mada je sasvim razumljivo da Cappuccio naprosto nije mogao da izudara šesnaest epizoda stripa za isto toliko meseci, šteta je da Marvel nije boljim planiranjem omogućio italijanskom crtaču da uradi čitav serijal. Nekakav srebrni pervaz tom oblaku daje činjenica da je Lins ovde vrlo solidan u naraciji (koju sam u nekim prethodnim stripovima umeo da mu zamerim) i da čak i ima sreću da radi u delu serijala gde Condon prepušta dobar deo pripovedanja crtaču pa ima prostora da pokaže koliko je dotegao svoje narativne veštine.



Enivej, o čemu se RADI u Ultimate Wolverine? Prvi put kada je Marvel imao ,,Ultimate" i ,,Wolverine" u naslovu to je bio danas legendarni miniserijal Ultimate Wolverine vs. Hulk, napisan od strane Damona Lindeloffa i nacrtan od strane Leinila Yua, a kome je, zbog scenaristine zauzetosti pisanjem televizijske serije Lost trebalo četiri godine da bude završen i bavio se spektakularnim sukobom između Hulka i Wolverinea. Good times! Postojao je i miniserijal Ultimate Comics: Wolverine 2013. godine u ,,Ultimate Comics" fazi ovih stripova ali ovo je bio strip o sasvim drugom liku. Ovaj, pak, Ultimate Wolverine iz 2025. godine je u dobroj meri prepričavanje već poznate priče iz mejnstrim Marvela i njegov prvi narativni luk je samo Weapon X Barryja Windsor-Smitha samo MRAČNIJI i nešto dosadniji.

I, dobro, uvažavam da je Weapon X ne bez razloga KLASIČAN momenat u istoriji stripova o Wolverineu ali fakat je da je ovaj Windsor-Smithov odlazak u Wolverineovu prošlost BESOMUČNO recikliran, repriziran i prepričavan tokom prethodnih 35 godina i da ja lično malo i povratim sebi u usta kada vidim da PONOVO moram da čitam praktično isti zaplet. Onaj u kome je glavni junak sveden na objekat dehumanizacije, kome se stvari rade (umesto da ih on radi) a u prvom planu su tortura, ugnjetavanje i eksploatacija. Windsor-Smith je ovo uradio kao izmeštanje iz standardnih narativa o Wolverineu u kojima je on tipično protagonizmom i snažnom energijom pokretani glavni (anti)junak, ali za ove tri i po decenije je Weapon X tako često imitiran, prepričavan i recikliran da je postao standard za sebe i onda kada vam novi serijal o Ultimativnom Wolverineu krene novim prepričavanjem Weapon X, pa, to je malo demorališuće...

Condon ovde spaja Weapon X motive sa elementima zapleta drugog klasičnog – i nešto novijeg – Marvelovog stripa, kombinujući ga sa Brubakerovim idejama za oživljavanje Buckyja Barnesa pod šifrom Winter Soldier u serijalu Captain America od pre dvadeset godina. I ovo je u svoje vreme bio strip sa svežom idejom i disruptivnom energijom, ali kada spojite Weapon X i Winter Soldier u jedno dobijate samo duplu količinu misery porn naracije sa glavnim junakom koji je bezumno oruđe u rukama loših ljudi, i mnogo MNOGO eksploatacijskog nasilja.

U nekom širem kontekstu, Ultimate Wolverine je pre svega način da čitalac vidi kako izgleda život u ,,Evroazijskoj Republici", jednom velikom (para)državnom feudu koji zahvata najveći deo bivšeg Sovjetskog saveza i kojim sa pozicije apsolutnih suverena vladaju brat i sestra Raspućin zajedno sa Omega Redom. U ovoj verziji univerzuma su, dakle, omiljeni X-Men likovi Colossus i Magik ,,zli" likovi* koji su u savezu sa i inače zlim Omega Redom, a njihov dominion nad velikim delom planete je u skladu sa time kako je Maker podelio svet na interesne sfere i dopustio moćnim kriminalcima da svojim teritorijama vladaju kako žele.
*"kakva originalnost!!!" (prim. neko, negde, verovatno)



I, predvidivo, dok ostatak sveta deluje kao malo zaoštrenija, žanrovskija verzija današnje geopolitičke situacije u našem svetu, Evroazijska Republika je do karikature mračna apsolutistička diktatura kojom vladaju izvitopereni psihopati sa potpunom vlašću nad životima svojih podanika. Postoji – makar u suplementalnim novinskim člancima koje Condon tipično dobro piše – neka vrsta tanane koprene privida ,,normalnog" građanskog društva koje i dalje mora da se drži pod kontrolom mudrim kontrolisanjem informacija i besomučnom propagandom, ali čitalac vidi da je vladavina Raspućinovih utemeljena na otvorenom teroru, potpunoj eksploataciji slabijih i, ultimativno, genocidu nad onima koji se ne mogu pokoriti.

I to je sad jedna razvučena priča o tome kako mutantski pokret otpora pokušava da oslobodi Logana iz kandži režima i dovede ga na svoju stranu i najveći njen deo se priča iz perspektive drugih likova jer sam Logan maltene nema više intelektualne funkcije. Najbliži proksi za protagonistkinju stripa je u ovom prvom delu naučnica na čelu projekta kojim se Wolverine pretvara u pouzdano živo oružje koje treba da ubija za režim i ovo, naravno, nije preterano zabavno, pogotovo uz Condonovo vrlo primetno raspisivanje kako bi nekim čudom uspeo da popuni šesnaest epizoda nekakvim SADRŽAJEM nakon što mu je rečeno da svoj isplanirani narativ mora da produži kako bi se njegov završetak poklopio sa završavanjem drugih priča u Ultimate univerzumu.

I onda Ultimate Wolverine pati od toga što istovremeno ima vidne viškove narativnog balasta u kombinaciji sa tim da sav taj tekst donosi veoma malo bitnih informacija. Nešto što je moglo – TREBALO – da bude miniserijal od možda šest epizoda je sa svojih šesnaest onda prečesto moralo da trči u mestu i ovo je sasvim očigledno i u samom finalu u kome Condon većinu naracije radi samim tekstom, ispisujući stranice i stranice slova koja prepričavaju događaje – neke u flešbekovima a neke u ,,sadašnjem" vremenu – dok Cappuccio ispod samo daje ilustracije.



Ovo je, bespotrebno je reći, neefikasan, medijumu neprimeren način pripovedanja, gde se crtač svodi na provajdera suplementalnih, suštinski nebitnih ,,dodataka" informaciji koja je već u punoj meri saopštena tekstom. Naravno, još je gore kada imate posla sa crtačem kao što je Cappuccio čije su jake strane intenzivna atmosfera i brutalna akcija i koje ovaj strip, u svojim boljim delovima, dobro koristi.

I, dobro, Cappuccio crta zaista dobrog Wolverinea, naročito kada je u akciji, sa mnogo energije, oštrih linija, vrlo atmosferičnog svetla i senčenja. Čak i neke epizode koje su u narativnom smislu gotovo sasvim nepotrebne i do vrha napunjene filerom – kao što je, na primer ekstenzivna scena borbe vuka i medveda u četvrtoj epizodi – zahvaljujući odličnoj saradnji između crtača i koloriste nude nešto lepo da se vidi. Takođe, Petit podvižnički koristi kolorno kodiranje da čitaocu obezbedi snalaženje između preplićućih glasova u titlovima i ovo je u tehničkom smislu demonstracija zanata na daleko višem nivou nego što ovaj strip zapravo zaslužuje.

A onda me čini i pomalo tužnim što moram da ovako kritikujem jedan projekat koji demonstrira veliki talenat, mnogo tehničkog majstorstva i truda, ali se koaguliše u nečem što je – ultimativno – i nepotrebno – jer ne pomera ,,glavnu" priču ni u kakvom bitnom smeru – i derivativno i dosadno. To je het-trik koji ne bih poželeo nikome a ponajmanje ljudima koji pokazuju da imaju kapacitet da rade mnogo bolje stripove od ovoga – i uostalom, već su radili MNOGO BOLJE stripove od ovoga. Ultimate Wolverine je, dakle, strip samo za apsolutne kompletiste Ultimate univerzuma, pa ako sebe vidite kao jednog od njih, ili naprosto jednog od Wolverineovih svedoka koji moraju da pročitaju SVE u čemu se on pojavi, izvolite se snabdeti ovim stripovima na Amazonu.

[milan]

Ja nikako da se naviknem na ove moderne tendencije u američkom stripu da crtež izgleda tak kao neka skica na kojoj još ima da se radi.

[Meho Krljic]

Cappuccio je Italijan tako da ja krivim njih!!!!!!!!!!!!

[milan]

Ma znam, nego je to neki trend koji mi baš nešto ne prija.

[Meho Krljic]

Pa, i meni odraslom na Johnu Buscemi i Johnu Romiti starijem, Rossu Andruu, Jimu Aparu i Gilu Kaneu  sve ovo danas deluje... neispravno. Ali se navikavam koliko mogu 

[Meho Krljic]

Fantagraphics takvom brzinom izdaje nove ,,Dizni originale" da mi ovde moramo da radimo duple smene ne bismo li postigli. Ali ne žalimo se, naročito jer je u današnja dva slučaja brzina konverzije francuskog originala u za nas čitljiv engleski prevod mnogo viša nego što je to do sada bio standard, a i u pitanju su dva veoma zabavna stripa a koja je, oba, napisao isti čovek a nacrtali su ih neki razuzdano dobri crtači.



Donald Duck - This Looks Like a Job for Duck Avenger! (u originalu Un Travail pour Fantomiald) je izašao početkom Decembra prošle godine, a Glenat je original na Francuskom jeziku publikovao negde u Oktobru 2024. Drugi strip o kome danas pričamo, a koji se bavi futurističkom verzijom Mikija Mausa, je u Fantagraphicsovom prevodu izašao negde u krajem Aprila ove godine, ali je francuski original zapravo izašao pre This Looks Like a Job for Duck Avenger! i Glenat ga je imao u prodaji krajem Maja 2024. Zašto je u američkim izdanjima zamenjen redosled, ne znamo, ali nije ni mnogo bitno jer ova dva stripa ne tvore nikakav diptih, ciklus ili serijal niti se dešavaju u ,,deljenom univerzumu". Oni su samo zabavne, dinamične reimaginacije klasičnih Diznijevih likova sa osobenim evropskim šmekom i svaka je od njih na svoj način originalna.

Poveznica između ova dva stripa je njihov scenarista, Nicolas Pothier, čovek sada na pragu sedme decenije života i sa velikim iskustvom pisanja scenarija, za stripove, ali i za video igre. Pothier je od ranih devedesetih radio za francuskog videoigračkog izdavača Infogrames* i bio zaposlen prevashodno na licenciranim igrama, pišući dijaloge i scenarije za naslove rađene po predlošcima TinTina, Asteriksa, Štrumpfova, Titofa, Duška Dugouška, Đavola iz Tasmanije... Kada je početkom ovog veka izašao iz te priče usredsredio se na nastavljanje svoje strip-karijere koju je započeo još osamdesetih u fanzinima i imao par ranih albuma kao mladić.
*firmu koja je u međuvremenu otkupila Atari brend i sada se zove Atari SA

Od 2003. godine Pothier stripove radi kao svoj glavni poziv i pored pisanja za Metal Hurlant, naređao je respektabilnu nisku albuma i serijala za razne izdavače (Milan, Glenat...), sarađujući sa crtačima kao što su Frédérik Salsedo, Johan Pilet, Thierry Alba, Yannick Corboz, Marc Lechuga, Jean-Christophe Chauzy... Pomenućemo samo njegove najuspešnije stripove kao što su serijali Ratafia, Junk, Revanche i Walhalla, a Pothier se onda u poslednjih desetak godina ponovo vratio pisanju i za igre, radeći na novim naslovima vezanim za Asteriksa i Štrumpfove.

Partner na This Looks Like a Job for Duck Avenger! mu je bio belgijski crtač Luc Collin, poznatiji po nadimku Batem, jedna ekstremno iskusna figura franko-belgijske scene i neko ko među svoje najpoznatije projekte ubraja dugogodišnji rad na stripovima o Marsupilamiju, čuvenoj kreaciji Andrea Franquina, gde je, sa raznim scenaristima (među kojima su bili i Franquin i Greg) nacrtao čak 33 albuma za Marsu Productions i Dupuis. U recentnije radove mu spada i motoristički humoristički strip Sam Speed koga je počeo da radi u ovom stoleću i mnogo rada na političkim karikaturama za belgijske novine.



This Looks Like a Job for Duck Avenger! je strip zanimljive energije jer je on od Diznijevih korena udaljen više od jednog koraka. Naime, ,,Duck Avenger", superherojski alter-ego Paje Patka je originalno nastao krajem šezdesetih u Italiji, kao Paperinik (kod nas prevođen kao Superpatak) a autori su mu bili Guido Martina kao scenarista i Giovan Battista Carpi kao crtač. Carpi je u to vreme već bio veoma cenjen kao jedan od najkvalitetnijih naslednika Carla Barksa u italijanskoj industriji i iza sebe je imao par svojih ,,velikih parodija" klasične književnosti urađenih sa Diznijevim junacima, što će mu kasnije postati najpopularniji projekti, a Paperinik je bio prirodan odgovor na rastuću popularnost superherojskog stripa koja je sa druge strane Atlantika i dovela do kreiranja lika kao što je bio Super Šilja.

Paperinik je bio ponovo rađen u devedesetima kada mu je dat nešto ozbiljniji ton a narativi su imali duže i kompleksnije zaplete a u ovom veku će Paperinik (u Americi jedno vreme prevođen i kao Superduck) dobiti i rebut kojim mu je promenjeno ,,tajno poreklo" (i kostim), a priče su otišle u ful superherojskom smeru sa putovanjima u svemir, galaktičkim ratovima i puno vanzemaljskih likova.

Za This Looks Like a Job for Duck Avenger! Pothier i Batem se vraćaju izvorniku i hvataju specifičnu kombinaciju komedije, parodije i superherojske akcije koja je karakterisala originalni rad iz magazina Topolino što su ga Elisa Penna i Guido Martina pisali a Carpi crtao. Ovde je Duck Avenger ponovo samo Paja Patak koji navlači kostim što ga je pronašao u staroj kući koju je dobio na lutriji, Proka Pronalazač mu je ,,tech sidekick" koji ga snabdeva naprednom opremom i gedžetima, a njegove superherojske akcije tiču se zaustavljanja razbojništava, provalnih krađa  i drugih sličnih zločina po Patkovgradu, sve uz mnogo komedije zabune i slepstik gegova u kojima Superpatak na kraju trijumfuje praktično slučajno.

Pothier je ovo napisao kao seriju od četiri individualne epizode u kojima je metazaplet zapravo vezan za pitanja socijalne pravde i ,,krize stanovanja" – dakle za vrlo savremene teme ali koje su spretno, organski ugrađene u klasični patkovgradski mizanscen. Naime, strip počinje nadmetanjem između Baje Patka i njegovog glavnog konkurenta, Varalića (tj. Rockerducka) za titulu najuspešnijeg biznismena koju jednom godišnje dodeljuje magazin što se bavi američkim bogatašima: Baja, koji godinama redovno osvaja ovu titulu saznaje da će ove godine ona otići u ruke njegovog ljutog rivala jer je ovaj uspeo da zaradi petsto dolara više. Kako je fiskalna godina završena i niko ne može da promeni svoj izveštaj, Bajina jedina nada je da dobije donaciju koja bi onda uvećala njegovu zaradu i stavila ga na prvo mesto.

Problem je što niko nikada ne bi dao donaciju godinama za redom najbogatijem patku u Americi pa Baja ucenjuje svog sestrića, Paju, da se kako zna i ume snađe i donira mu petsto dolara inače će ga, zajedno sa sestrićima izbaciti iz kuće koja je ionako Bajino vlasništvo a Paja u njoj živi bez plaćanja kirije. Ovo je BRUTALNO, naravno, ali sasvim u skladu sa karakterizacijama ovih likova i u dovoljnoj meri uverljivo jer Baja Paji kaže da naprosto nađe posao, zaradi i donira mu novac.



Kroz četiri poglavlja onda, Paja pokušava da nađe i zadrži posao dovoljno dugo da stricu može da plaća kiriju (problem sa donacijom on uspeva da reši uz Prokinu pomoć već u prvom poglavlju) i ovo je jedna vrlo klasična – i urnebesno smešna – disekcija muke kroz koju proleterska radna snaga prolazi trudeći se da pronađe niskokvalifikovane poslove i na njima ostane do makar prve plate uprkos često izrazito eksploatativnim i nepravičnim uslovima rada.

Pothier, naravno, ne piše suvi marksistički traktat već dinamičnu, brzu komediju u koju su epizode gde Paja navlači kostim Superpatka udenute spretno, podcrtavajući već snažni apsurdistički ton stripa. Scenarista prepoznaje i spretno prikazuje mnoge savremene izazove sa kojima se suočavaju manuelni radnici, pogotovo unutar konstrukta gig-ekonomije gde nema kolegijalnosti i radničke solidarnosti i zapravo su poslovi osmišljeni tako da se radnici hteli-ne hteli nadmeću jedni protiv drugih. Tako već u drugom poglavlju Paja mora da se trka sa drugim konkurentima za isto radno mesto raznosača putera, a koji su svi, uključujući njega, obučeni u superherojske kostime ,,jer je to danas popularno". Pothier ovde pravi nadahnut postmodernistički otklon jer Paja oblači svoj kostim Superpatka, predstavljajući se kao običan Patak koji samo glumi Superpatka, a onda se ispostavlja da su svi ostali aspiranti na ovo radno mesto, obučeni u razne generičke superherojske kostime, zapravo kriminalci koji ovo vide kao način da oslobođeni sumnje ulaze u stanove klijenata, tipuju ih i sebi pripreme teren za kasniju provalu.

Onda se Pajino nadmetanje da uzme ovo radno mesto – pobeđuje onaj koji prvi prenese teglu sa puterom sa kraja na kraj grada – pretvara u ludačku trku kroz urbani mizanscen u kojoj Paja pokušava da istovremeno osujeti svoje ,,kolege" u činjenju krivičnih dela, koristeći gomilu opreme Superpatka, ali sve vreme nastojeći da zadrži plauzibilnu distancu u odnosu na svoj superherojski alter-ego, poričući da je on ,,stvarno" Superpatak.

Ovo je, naravno, veoma zabavno, posebno jer Batem crta vrlo dinamičnu akciju, a treće poglavlje, centrirano na muzej moderne umetnosti gde Paja, u ulozi noćnog čuvara, mora da se preobuče u Superpatka i spreči Braću Buldoge da pokradu neprocenjiva dela je svedenije po prostoru ali vizuelno takođe urnebesno nadahnuto sa izvrsnim korišćenjem parodično – ali ne zlobno - prikazanih avangardnih umetničkih radova unutar komplikovanog, akcionog slepstika. Poslednje poglavlje onda ide i u smeru misterije sa zamenjenim identitetima i ovo je jedan visokooktanski, veoma zabavan strip koji svoje premise koristi na inspirisane, raznolike načine.

Pothier dobar deo ovog narativa piše u formi individualnih gegova, sa mnogo igara reči (koje Jonathan H. Gray fantastično adaptira za Engleski prevod) i karakterizacije su mu perfektne, taman onoliko produbljene koliko je potrebno narativu sa ipak složenijom, čehovljevski konstruisanom dramaturgijom, a da se ne pobegne od klasičnog funny animal šmeka. Naravno, Batem je apsolutni MVP ovog stripa sa besprekornom geg-konstrukcijom tabli, nekim fantastično memorabilnim spleš-kompozicijama i jednom elastičnom, bombastičnom energijom koja jako podseća na animaciju i savršeno se uklapa u rad ovog tipa. Fantagraphics ovaj album prodaje ovde, a Glenat lojalisti ga na Francuskom mogu naručiti odavde.



Drugi Pothierov rad sa Diznijevim predloškom, a koji je, rekosmo, Fantagraphics publikovao u Aprilu dok je Glenat to objavio još Maja 2024. zove se Mickey Mouse Versus the Mouseton Society of Evil (odnosno Mickey contre l'alliance maléfique) i njega je nacrtao Johan Pilet. Ovo je nešto mlađi umetnik, sa profesionalnom karijerom koja je počela početkom ovog veka gde je Pilet kolorisao tuđe albume i crtao kratke stripove za magazin Spirou, radeći u istom studiju u Liježu kao i Batem. Od 2012. godine Pilet radi kao autor i prvi album, Barzoon Circus - Le Jour de la citrouille, rađen sa Jeanom-Michelom Darlotom mu je publikovao Glenat. Nastavio je da radi za ovog izdavača, pa je sa Pothierom radio humoristički vestern Caktus, kao i Ratafia a sa Darlotom je kasnije radio i strip za decu Ninn. Rođen 1976. u Liježu, Pilet je u svojim pomenutim stripovima crtao u stilu koji bih nazvao prepoznatljivo morrisovskim sa, naravno, dodatkom više filmskog kadriranja i naracije. Zato je i zanimljivo sada ga videti na projektu koji stvari radi u ponešto drugačijem ključu.

Nije samo stvar u tome da je ovo strip sa Diznijevim junacima, mada, da, Pilet ovde ima priliku da crta JAKO veliki broj klasičnih Diznijevih likova, uključujući neke prilično ,,deep cut" negativce, niti se ovde mešaju američki i u Evropi kreirani likovi (u velikom ansamblu ovog stripa nema ni jednog lika nastalog u Italiji), već najpre mislim na to da je ovo punokrvna akciona avantura koja se događa u futurističkom mizanscenu i sadrži elemente spejs opere, sa sve putovanjem u svemir, susretanjem vanzemaljskih rasa, borbama kosmičkih brodova...



Mickey Mouse Versus the Mouseton Society of Evil ima i formu grafičkog romana, dakle, ovo je jedan neprekinut narativ, bez epizodne strukture, u kome postoje prirodne celine, tranzicije i kulminacije, ali su gegovi značajno manje naglašeni, odnosno, uglavnom su sadržani u po jednom kadru. Takođe, strip nema podtekst socijalne analize i kritike što ga je imao prethodni album o kome smo govorili i ovo je možda više na decu usmerena, pozitivistička priča o futurističkoj društvenoj utopiji u kojoj hrabri čuvar zakona staje na put zločinačkoj organizaciji što pokušava da podjarmi čitavu zajednicu sebi.

Naime Mouseton (tj. Mikivil, kako je kod nas prevođeno ime ovog grada) je u ovom stripu grad budućnosti, sa providnim kupolama, nebom išaranim prugama superbrzih vozova i mnogo letećih vozila. Ovo je društvo prosperiteta i blagodeti i njegovu stabilnost čuvaju ,,rendžeri" pored, valjda, regularne policije, a Miki je jedan od njih. Na početku stripa on osujećuje pljačku banke koju izvodi Mrlja i odvodi ga na sud, ali ovo se pokazuje kao Mrljin lukavo isplanirani scenario da ga pošalju u zatvor na satelitu u Zemljinoj orbiti odakle će on, uz pomoć unapred pripremljenih medikamenata, osloboditi nekoliko najvećih zločinaca sa kojima će osnovati titularno ,,Zločinačko udruženje". Ambicija ove ekipe, koja u svoj pohod kreće hipnotišući populaciju putem smartfounova – eto ipak MALO socijalne kritike – je da naprosto vlada celom Kalisotom, fiktivnom državom koja u Diznijevim stripovima predstavlja analog Kalifornije.



Da bi Miki ikako mogao da se suprotstavi ovakvoj zaveri, on okuplja ekipu i onda i sa jedne i sa druge strane sukoba, a koji prerasta u pravi mali rat, imamo gomilu klasičnih Diznijevih likova u futurističkim verzijama (Pluton je, recimo, mehanički pas) i sa briljantnim varijacijama na njihova originalna imena koje je, te varijacije, opet maestralno preveo Jonathan H. Gray. Pothier ovde grana pripovedanje razdvajajući timove na manje celine i prikazujući paralelne tokove radnje na više mesta i mada ovaj strip nikada ne postaje komplikovan za praćenje, on ostavlja utisak raskošne akcione avanture u kojoj su sa svakim sledeći preokretom ulozi sve viši i napetost raste.

Naravno, ovo je i komedija – mada je Miki vrlo ozbiljan, požrtvovan pa i stoički kodiran liderski lik koji zna da je bez saradnika nemoćan ali i zna da on uvek prvi mora da podmetne svoj vrat jer samo tako ume da predvodi – i Pothier te preokrete u radnji koji vode ka daljim, sve tenzičnijim zapletima u dobroj meri bazira na apsurdističkim, komičnim motivima. Na primer, iako su udruženi u to svoje ,,udruženje", ovi kriminalci (uključujući, pored Mrlje, i Hromog Dabu i orla Emila, originalno u stripovima uvedenog 1966. godine kao suparnika Proki Pronalazaču) su generalno sebični sociopati neskloni timskom radu pa njihove međusobne izdaje vode do neočekivanih skretanja priče. Sa druge strane, i Mikijeva ekipa je sklona neočekivanim gafovima i scenario ovde spretno koristi činjenicu što su neki od ovih likova, istorijski, prilične šeprtlje da nam plauzibilno proda ideju kako će tim vrhunskih heroja i sam napraviti neke neverovatno glupe poteze.



No, čak i oni najnesnađeniji među njima – poput Šilje i Paje – ovde su prikazani kao korisni, stručni i, sem na tih par momenata kad im intelektualni kapacitet padnu i resetuju se na fabričke vrednosti, sposobni članovi tima koji znaju da sudbina cele države zavisi od njih i svaki će se glavačke i bez oklevanja baciti u grotlo akcije i pretećih opasnosti kako bi ispunio misiju. To da je Mini Maus ovde dobila ulogu punokrvne akcione heroine je, naravno, sjajno uklopljeno sa njenim ženstvenim, devojačkim čak, izgledom, a cela ekipa ostavlja utisak kao da se Pothier najpre inspirisao Odredom Kajman iz stripova o Brunu Brazilu.

Pilet i generalno radi izvrstan redizajn za svakog od likova, negde čuvajući većinu originalnih vizuelnih elemenata a negde se i igrajući sa, recimo, telesnim proporcijama; na primer, braća Buldozi ovde nemaju svi identične stomačine i iako su svi jednako visoki i isto su obučeni, čitalac ih raspoznaje kao individualne ličnosti a ne samo kao replike jednog istog predloška. Naravno, klasični gottfredsonovski dizajn Mrlje ili Doktora Vultera je neprolazan i Pilet ove likove spretno drži blizu originala, adaptirajući ih na nešto više ,,dečiji" ton stripa, dok je, takođe Gottfredsonov, Iga Biva, koji se pojavljuje u kasnom delu stripa, praktično identičan originalu, a što je svedočanstvo o njegovoj zaokruženosti u kojoj naprosto nema šta da se menja.

I, zapravo, najviše je ovde primetno koliko je Miki promenjen, sa vrlo sitnim, crnim očima bez beonjača koje mu daju jedan distanciraniji, zaoštreniji dizajn primeren požrtvovanom heroju koji je uvek na poslu i nikada ne razmišlja ni o čemu drugom do o blagostanju zajednice kojoj služi.

Mickey Mouse Versus the Mouseton Society of Evil je, dakle, veoma dobar strip i futuristička, kinematska akciona avantura postavljena u svet koji mi ne bi bilo mrsko da ponovo posetimo u nekoj doglednoj budućnosti. Pa da se nadamo da i u Glenatu isto misle. Francuski original na prodaju onda imate ovde, a Fantagraphics sjajni engleski prevod ima na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Ove se godine navršava pola veka otkada su DC i Marvel ukrstili svoja koplja u kreativnoj areni, a zapravo sarađivali na najsimpatičniji način. Te davne 1976. godine krosoveri između različitih superheroja unutar kataloga jednog izdavača nisu bili tako česti kao danas, a krosoveri između različitih izdavača su bili izuzetna retkost. Utoliko, Superman vs. The Amazing Spider-Man: The Battle of the Century, izašao Marta 1976. godine u združenom publicističkom poduhvatu obe velike kuće je bio zaista poseban događaj, s pravom bombastično naslovljen, jelte, ,,bitka stoleća". I samo kad vidite imena koja su potpisana na ovom stripu osetite njegovu istorijsku težinu: Carmine Infantino i Stan Lee kao urednici, Gerry Conway (nedavno blaženopočivši) na scenariju i Ross Andru  na olovkama, Dick Giordano na tuševima (pa onda i Neal Adams i John Romita stariji koji su nacrtali neke delove)... Ovo je zaista bio dream team...



Kako DC i Marvel nisu dospeli tu gde jesu ignorišući laka marketinška zakucavanja tako se i jubilej ovog poduhvata obeležava novim kreativnim, jelte, naporima da se jedan uz drugog i jedan naspram drugog stave dve ikone superherojskog žanra, a za ovu priliku iskoristi i gomila jako talentovanih autora koji trenutno imaju ugovore sa ovim firmama. Naravno, originalni krosover je ove godine dobio luksuzno ,,trezorsko" reizdanje, ali su onda i DC i Marvel pojedinačno objavili po jedan magazin sa krosover pričama. DC-jev Superman/Spider-Man #1 izašao je u Martu, a Marvelov Spider-Man/Superman #1 u Aprilu i oba imaju po jednu dužu priču o saradnji dvojice velikih superheroja urađenu od strane veoma jakih imena, a zatim i nekoliko kraćih priča (urađenih od strane isto prilično poznatih imena) što na različite načine variraju taj motiv spajanja odvojenih strip-univerzuma i jukstapozicije heroja koji imaju mnogo zajedničkog ali i mnogo onog po čemu se razlikuju a po čemu se onda, u teoriji, razlikuju i njihove matične kuće.

U napasti sam da kažem kako su ove razlike danas pre svega kozmetičke jer je incestuozna krospolinacija između Marvela i DC-ja intenzivna i trajna – mnogi od autora koje ćemo čitati u ove dve sveske su radili podjednako (ili makar podjednako uspešno) i za Marvel i za DC (odaberite svog borca: Louise Simonson, Stephanie Phillips, Gail Simone, Jason Aaron, Mark Waid, Matt Fraction...) i, uostalom, Jim Lee, trenutni predsednik, izdavač i glavni kreativni, jelte, oficir DC-ja je jedna od Marvelovih beba iz osamdesetih, čovek koji i dalje drži svetski rekord u domenu najprodavanije individualne strip-sveske a to je, naravno, prvi broj X-Men koji su Lee i Chris Claremont za Marvel uradili 1991. godine. No, postoje izvesne vidljive razlike između uredničkih pristupa dve kuće – ne najmanje vidljive, jelte, u čisto tržišnom smislu gde DC poslednjih par godina apsolutno dominira spretnijom konceptualizacijom inicijativa kao što su na primer ,,Absolute" stripovi, te svakako njihovim spretnijim marketiranjem. Kao stari Marvel zombi, volim da ukažem da je Marvel u istom periodu imao neke od najboljih stripova na tržištu (Ewingov Thor, Northov Fantastic Four, Hickmanov Ultimate Spider-man...) ali da je prilično zbrljao njihovo marketiranje i isticanje njihovih individualnih vrlina. Mislim da to u dobroj meri objašnjava da čak i jedan, za mene dosta problematičan strip kao što je Kingov tekući Wonder Woman trenutno ima više kulturološke težine od ovih radova...

Pogledajmo onda prvo Superman/Spider-Man #1, prvoizašli od ova dva magazina koji onda po prirodi stvari služi i kao neka vrsta utemeljujućeg iskaza za ono kako DC i Marvel u ovom trenutku vide svoje najsjajnije heroje i najvrednije IP-jeve. Na kraju krajeva, Supermen je svoj ribut u bioskopu imao prošle godine a Spider-man se u bioskope vraća docnije ove godine i priča koja ovaj magazin otvara, ,,Truth Justice and Great Responsibility" mora da bude ozbiljan aperkat pravo u bradu, da nas patosira i resetuje na fabrička podešavanja, da SHVATIMO u istom trenutku koliko su ova dva lika VEĆA od svih nas, da su živela pre nas i da će živeti i posle nas, zar ne?



Paaaaa... ne. Mark Waid, trenutni DC-jev ,,glavni arhitekta", koji, dakle, koordinira kreativnim timovima što rade stripove u glavnom univerzumu je ovu priču napisao vrlo rutinerskim stilom i sa VEOMA malo kreativnog razmišljanja u procesu. Waid je, da se razumemo, VEOMA iskusan superherojski scenarista (koji je radio i Spajdermena u više navrata) i čini mi se da je u ovom slučaju to njegovo iskustvo bilo više problem nego snaga. Hoću da kažem, Truth Justice and Great Responsibility je varijacija na originalni ,,Battle of the Century", sa pojavljivanjem Doktora Oktopusa i Brainiaca koji su bili negativci i u Conwayjevom scenariju i ovo je nimalo neprijatna, sasvim neuvredljiva i prilično zaboravljiva pričica o tome kako dva velika, požrtvovana junaka moraju da rade zajedno ne bi li porazili udružene superzločince koji prete da unište populaciju na Zemlji.

Waid ovo piše, rekosmo, rutinerski i u najboljem slučaju uslužno. Brainiacu je ovde potreban Octopus kao saradnik kako bi ga izlečio od ,,virusa" kojim su ga zarazili naučnici sa neke planete koju je nedavno poharao, a to izlečenje se dešava tako što Octopus koristi ,,brze neutrone" da virus prebaci iz Brainiacovog uma u umove ljudi na planeti Zemlji. Ovo nije ono kako virusi rade – biološki ili kompjuterski svejedno – i Waidova kurobolja da napiše iole plauzibilan zaplet se baš jako oseća. Mislim, ovakve narativne besmislice su možda bile OK za 1976. godinu ali jubilej ćete poštovati i tako što ćete napraviti kreativni pomak u odnosu na nešto od pre pola veka i pokazati da ga RAZUMETE a ne da samo umete da ga prekopirate.

I sama radnja je podjednako bledunjava i nekreativna – Waid piše simpatične karakterizacije dvojice heroja (mada bez mnogo ulaženja u njihove sličnosti, razlike, motivacije i traume), ali odvijanje priče i rasplet su samo niska referenci na stare stripove (Spajdermen i ovde mora da podigne na plećima ogroman teret armirane građe koja je pala na njega – i čak i komentariše da je ovo već radio) i ovo je strip koji sam zaboravio maltene čim sam okrenuo narednu stranu, a koji spasava samo odlični Jorge Jiménez na crtežu sa svojim lepim kompozicijama i idejama, u saradnji sa dobrim koloristom (sve bolji Tomeu Morey) i letererom (Tom Napolitano).

Za narednu minijaturu DC je isterao svoju najtežu artiljeriju na bojište. Lois Lane & Mary Jane: The World's Finest je napisao Tom King a nacrtao sam Jim Lee (Scott Williams na tušu, Alex Sinclair na koloru, Pat Brosseau na leteringu) i ovo je, uh... ne sad kao nekakav legendarni Leejev rad. Mislim, Lee nikada ne nacrta nešto LOŠE ali vidi se da je ovo radio tek da ga uradi i uz Brosseauove debele, teške kolore, ovo je pristojan ali ne naročito LEP strip. Narativno, dobijamo Kingovu već prilično manirističku, pa i zamornu tezu i antitezu u dijalogu koji vode dve devojke-sleš-supruge dvojice heroja dok se ovi biju sa Sentinelom i tu se, kao, prorađuju njihove sličnosti i razlike. Zev. Na kraju Gambit mora da reši stvar i bar znamo šta će Tom King da piše ako se vrati u Marvel...



Većina ovih stripova smešta Supermena, Spajdermena i njihove svita i ansamble u prećutno samorazumljivi ,,isti" svet u kome Metropolis, Gotam i Njujork postoje paralelno a ovi superheroji su svesni jedni drugih, imaju istoriju saradnje, čak i znaju tajne identitete onog drugog. Superboy Prime & Amazing Spider-man: Pages, pak, kreće težim putem stavljajući Spajdermena naspram jednog Superboja koji je svestan paralelnih realnosti, može da (udarcima pesnice) probija put od jedne do druge, ali je i svestan da su sve te realnosti samo stripovska fikcija. Naravno da ovo piše legendarni Priest i mada je Pages suviše kratka priča da bi on zaista razvio svoju metafikcionalnu koncepciju u njoj, simpatično je videti Superboja koji Spajdermenu kaže da je čitao njegove stripove kao klinac,  a Daniel Sampere radi neke zaista izvrsne kompozicije u kojima se realnost i stripovska stranica sudaraju sa sjajnim, haotičnim rezultatima (Alejandro Sachez daje solidne kolore, Willie Schubert letering).

Superboy (ovog puta ,,normalni" Superboy) i Spider-man 2099 s susreću u Beyond the Cobwebs of Tomorrow a koju je napisao i nacrtao Sean Murphy. Murphy ovo jako lepo crta i daje nam da nazremo primamljivu fuziju cyberpunkerskog Nueva Yorka iz Marvel 2099 tajmlajna i futurističkog Gotama u kome je Batman Terry McGinnis, ali ovo je toliko kratka priča da deluje samo kao zametak ideje za duži strip i ne stigne ništa da kaže. Simon Gough radi solidne, jake kolore a Andworld Design daje uobičajeno odličan letering.

Jimmy Con Carnage je, pak, ponovno ujedinjenje Matta Fractiona i Stevea Liebera, makar na svega par strana u ,,krosoveru" Jimmyja Olsena i Carnagea. Ovo je samo jedan kratki, mračni vic, ali Fraction i Lieber imaju istoriju izvrsnog rada sa Jimmyjem Olsenom i Jimmy Con Carnage podseća koliko su njih dvojica dobri kada se udruže pa je i taj vic prilično memorabilan. Odlični kolori (Nathan Fairbairn) i letering Claytona Cowlesa.

Jeff Lemire i Rafa Sandoval su onda glavni kreativci na The Bridge, krosoveru između Jonathana Kenta i Bena Parkera, dvojice očinskih figura za naše, jelte, heroje. Ponovo, ovo je simpatično nacrtano (sa sve pastelnim kolorima koje daje Ulises Arreola, plus leteringom koji radi Becca Carey) ali je veoma kratko i samo je nagoveštaj nekakve zanimljive diskusije o važnosti očinskih figura u životima Spajdermena i Supermena koju ovde ipak ne dobijamo.



Greg Rucka onda piše a Nicola Scott crta interesantnu ,,novinarsku" vinjetu a koja podseća da civilni identiteti obojice junaka rade u novinama (Daily Planet i Daily Bugle) a bez znanja njihovih, jelte, urednika i izdavača. Priča Bias (kolori: Marcelo Maiolo, letering: Ariana Maher) se dešava tokom talk show intervjua sa J. Jonahom Jamesonom koji insistira da su superheroji u principu OKEJ, ali da on Spajdermena napada jer krije identitet i da bi on, kada ZAISTA ne bi imao ništa da krije, otkrio svoj identitet svetu bez obzira što je voditeljka već naglasila da možda anonimnošću ovaj štiti svoju porodicu. Naravno, tvist je u tome što je voditeljka Lois Lane, koja zna da je i njen muž, Supermen, novinar u Daily Planetu pod tajnim imenom, kao što je Peter Parker, alias Spajdermena, fotoreporter za Daily Bugle... I to je sve.

Poslednju priču, Blind Date, napisala je Gail Simone a nacrtala Belén Ortega (kolori Jordie Bellaire, letering Lucas Gattoni) i ovo je krosover između Power Girl i Punishera, dakle, likova koji su od Supermena i Spajdermena udaljeni par, jelte, stepeni. Power Girl dolazi u klub na, jelte, sastanak na slepo, jer nema sreće u ljubavi, a Punisher izigrava izbacivača na vratima jer juri neku mafiju unutra i onda naravno izbije tu ozbiljna gužva, bude i teških batina (mada Frank nikog ne ubije) a njih dvoje se na kraju smuvaju, bar na jednu noć. Slatko.

Dakle, ovim prvim magazinom uglavnom nisam bio zadovoljan. Duži stripovi nisu imali neke sveže ideje a kraći, ako i jesu, nisu imali mnogo mesta da ih razviju. Da vidimo je li Marvel postigao bolji skor:

Za moj račun jeste, barem u glavnoj priči. Spider-Man/Superman #1 otvara, dakle, duža priča Our Kryptonite koju je napisao Brad Meltzer a nacrtao Pepe Larazz. Pored toga da Larazza smatram jednim od najboljih crtača u savremenom superherojskom stripu, drago mi je da vidim Meltzera ponovo u stripu uopšte jer mislim da on nije ispucao sve svoje dobre ideje što ih je imao za superheroje. Our Kryptonite je, rekao bih tipično meltzerovski krosover u kome dva heroja na početku sebe zatiču u omeđenom prostoru i u decidno nebranom grožđu i obojica na neki način moraju da prevaziđu svoje uobičajene kapacitete da bi spasli ne samo jedan drugog i sebe već i nedužne civile. Spajdermen i ovde mora da rukama drži građu, ali Meltzer radi inverziju klasičnog motiva i ovde on sprečava rušenje, radije nego da se izvlači iz ruševina, što je i originalnije, pa i herojskije jer time spasava i zanemoćalog Supermena. Negativci su ovde Lex Luthor i Green Goblin koji rade zajedno, ali glavna atrakcija stripa je Venomizovani Supermen kao dovitljiv motiv (i izgovor Larazzu da uradi neke scene urnebesne akcije). Koda u kojoj se dvojica junaka, sada u civilnim identitetima, ponovo susreću i provode vreme diskutujući o svojim roditeljskim figurama pa onda i u društvu tih roditeljskih figura, puštajući na trenutak da vreme prolazi sporo i podseća obojicu šta ih STVARNO motiviše je takođe spretna i ovo je tip stripa kakav sam očekivao kada su ovi krosoveri najavljeni. Valjano urađeno, pogotovo sa toplim, lepim kolorima koje je dao Matthew Wilson i leteringom koji potpisuje, naravno, Cory Petit.



Minijatura Marvels koja sledi je simpatična jer naspram Supermena stavlja Spider-mana iz Noir univerzuma. Dan Slott koji je ovo napisao (a, mislim, znali ste da bez njega ne može da prođe) spretno kombinuje old school, ,,socijalističkog" Supermena koji se bori protiv korumpiranih političara a sukob između njega i Spajdermena (koji nosi pištolj i ubija negativce ) je logičan, brz i efektan. Pritom ovo crta Marcos Martin i on sjajno radi sa Starim Supermenovim kostimom, a kompozicija u kojoj Supermen nosi Luthora kao omaž omotu magazina Amazing Fantasy broj 15 u kome je Spajdermen debitovao je vrlo sladak. Njegova žena Muntsa Vicente je uradila kvalitetne, takođe prilično old school kolore a letering je za ovo i sve ostale krateže do kraja uradio Joe Caramagna.

Sweethearts je krosover između Gwen Stacy i Lane Lang, dakle, dve devojke koje su bile neka vrsta prvih romantičnih partnerki za dvojicu heroja. Ovo je napisao Joe Kelly, trenutni scenarista Spajdermena, i to je jedan (ne baš MNOGO) dugačak dijalog dve devojke koje diskutuju o sličnostima i razlikama njihovih, jelte, momaka, ne znajući da su im momci superheroji i da se u isto vreme bore protiv Sandmana i Metala. Eh... simpatično kao koncept, napisano korektno ali daleko od neke, jelte, VELIČINE. Ovo je nacrtao Humberto Ramos  a kolorisao ga je Edgar Delgado i mada su njih dvojica umeli da u prošlosti naprave neke od najimpresivnijih tabli što ih je Marvel ikada izdao, ovde se vidi da je to bio ,,just a job".

Identity War je, pak, krosover u kome se sukobljavaju Spajdermenov negativac Mysterio i Supermen, a The Thing iz Fantastične četvorke je je ravnopravni suprotagonist. Spajdermena nema, sem u gomili drugih superheroja i ovo je natrpan, neuredno i bučno pričan strip koji na kraju uspe da napravi dobru poentu. Geoff Johns je, naravno, čovek koji je pisao neke veoma popularne i cenjene stripove i za Marvel i za DC i on ovde postiže da čitalac, roneći kroz previše teksta i pretrpanu vizuelnu naraciju opšte tuče gomile heroja iz obe firme, prikaže šta je Supermenova STVARNA moć. I to je lepo. Gary Frank je ovo JUNAČKI nacrtao imajući u vidu koliko je radnje i karakterizacije morao da spakuje na mali prostor, a Brad Anderson ga je solidno kolorisao.

Onda imamo krosover između ozbiljnih trećepozivaca: Ghosting! je napisala Louise Simonson a nacrtao Todd Nauck (Rachelle Rosenberg na kolorima) i ta old school postava daje nam i old school priču o susretu Steela – Supermenovog, recimo, zamenika i Hobgoblina, zamenika/ naslednika Spajdermenovog najvećeg neprijatelja. Ovo je takođe old school strip u tome da je najveći deo radnje tuča, ali ima simpatičan preokret i kameo Thora tako da, hajde, DOPADLJIVO JE.



A što je više nego što smem da kažem za Remarkable u kome Ghost Spider (aka Gwen Stacy iz paralelnog univerzuma u kome je ona dobila moći pauka) i Supergirl sarađuju uprkos razočaranjima (jedna je očekivala da vidi Supermena, druga Spajdermena) i nakon gunđanja i merenja čija je veća, ipak na kraju, kao, izraze respekt jedna za drugu. Stephanie Phillips je ovo napisala vrlo šturo i mehanički a i crtež i kolor (Phil Noto) su tek uslužni tako da... eh...

Sledi The One Thing..., još jedna vinjeta koja deluje kao početak dužeg stripa koji nikada nećemo dobiti... A koji bismo možda i čitali jer se ovde Supermen udružuje sa Spajdermenom ali taj Spajdermen je Miles Morales koji simpatično reaguje na priliku da radi sa legendom i između njih se rađa lepa hemija. Takođe, jednako je lepo videti Briana Bendisa i Saru Pichelli na zajedničko poslu posle dosta vremena a Sarin crtež, iako nema ONAJ karakter koji je imao kada su radili Ultimate Comics Spider-man, izgleda lepo pod kolorima koje je dao Federico Blee.

Pretposlednja priča, The Wondrous and the Worthy, je prilično mehaničko spajanje Wonder Woman i Thora ali Thor je ovde ponovo Jane Foster. Jason Aaron i Russell Dauterman se ovde vraćaju svojoj heroini da podsete da je ona, jelte, carica, ali imaju vrlo malo prostora da urade išta više od pukog podsećanja. Matthew Wilson radi solidan kolor ali ovo ni grafički nije posebno memorabilan strip jer mora da natrpa previše detalja na malom prostoru.

Kolekciju zatvara One of those Days i to su svega dve table u kojima Supermen, kao, ohrabruje depresivnog Spajdermena. Mislim, ne znam, koja je uopšte svrha jedne minijature koja ne kaže skoro ništa što već ne znamo? Jeph Loeb je napisao neke od najgorih Marvelovih stripova u ovom veku ali ovaj je samo zaboravljiv. Makar su crtež (Jim Cheung) i kolor (Jay David Ramos) pristojnjikavi.

Sve u svemu? Par PRISTOJNIH stripova i mnogo filera. Naravno, čitaoci sa stažom će prepoznati reference na stare stripove – tekstualne i grafičke – i za njih je ovo najviše i pravljeno (ovde nema nikakvog pozivanja na filmske verzije likova) ali prepoznavanje referenci nije isto što i čitanje nadahutog štiva koje ima šta da kaže i nije tek reciklaža onog što je već rečeno. Da nije bilo Meltzera/ Larazza, Priesta/ Samperea, Slotta/ Ramosa i Fractiona/ Liebera, ovde skoro da ne bi bilo ničeg vrednog da se preporuči. Ali ako ste bolesni kao ja, onda evo, ovde možete da kupite i jedan i drugi strip.