UPRAVO ČITAM (A NIJE SF, F, H)...

[Nightflier]

Spetsnaz: Russia's Special Forces (Elite) by Mark Galeotti



When the shadowy, notorious Spetsnaz were first formed, they drew on a long Soviet tradition of elite, behind-the-lines commando forces from World War II and even earlier. Throughout the 1960s-70s they were instrumental both in projecting Soviet power in the Third World and in suppressing resistance within the Warsaw pact. As a powerful, but mysterious tool of a world superpower, the Spetsnaz have inevitably become the focus of many 'tall tales' in the West. In this book, a peerless authority on Russia's military Special Forces debunks several of these myths, uncovering truths that are often even more remarkable. Now, since the chaotic dissolution of the USSR and the two Chechen Wars, Russian forces have seen increasing modernization, involving them ever more in power-projection, counter-insurgency and anti-terrorism and the Spetsnaz have been deployed as a spearhead in virtually all of these operations. This book offers a unique, absorbing  guide to the secrets of the Spetsnaz, their most noteworthy missions and personalities, but is also packed with details such as orders-of-battle, equipment and operational doctrine.

[C Q]

Pronasao sam Sezdeset Pripovijesti /Sessanta racconti Dino Bucati - hrvatsko hardcover izdanje iz 2002.

Od DB sam do sada procitao samo Pustinju, mislim da je izdanje Prodavnica Tajni best of izbor iz ove kolekcije ali nisam jos stigao provjeriti.

[Nightflier]

 Presidents with Prime Ministers: Do Direct Elections Matter? by Margit Tavits



Using both quantitative and qualitative empirical evidence from democratic systems across the world, this book shows that compared to indirect selection methods, direct elections do not yield more active and contentious presidents, do not polarise political elites or society, and do not remedy political apathy.

[Truman]

Čovek koji se smeje, Viktor Igo
Opširan i ozbiljan roman o engleskoj aristokratiji i njihovim nepočinstvima. Glavni junak - dečak kome su izrezali lice da bi ga prodali kao dvorsku ludu. Spominje se još gomila drugih likova i detaljno opisuje struktura engleske aristokratije.

[džin tonik]

rereading cilige na hr, slabiji prevod no fr->nj, ali knjiga evergrin kroz sve epohe, vrijedi.

[Truman]

Čovek koji se smeje, Viktor Igo
Opširan i ozbiljan roman o engleskoj aristokratiji i njihovim nepočinstvima. Glavni junak - dečak kome su izrezali lice da bi ga prodali kao dvorsku ludu. Spominje se još gomila drugih likova i detaljno opisuje struktura engleske aristokratije.

Kako lepa i tužna knjiga...MUST READ.

[Truman]

Krenuo da na mom voljenom Kindlu čitam A Tale of Two Cities Čarlsa Dikensa. Biće ovo dug put, knjiga u paperback izdanju ima skoro pet stotina stranica gustog teksta. Dikensovi romani su kompleksni i imaju dosta likova, trebaće tu dosta koncentracije i truda ali verujem da vredi. Ako je neko čitao ovo slobodan je da podeli utisak.

[C Q]

Preporuka za svakog ko voli knjige Tomasa Bernharda (ili trilogiju Beketa): Agapē Agape, William Gaddis



- Napisana u stilu Bernharda
- Na neki nacin nastavlja i zavrsava ono sto je Gaddis radio u The Recognitions
- Tematski to je vrlo slicno onome cime se Bernhard bavio kroz cjelu svoju karijeru
- Pa cak se i sam Bernhard spominje u knjizi i to, kao, da ga 'Autor' optuzuje da mu je 'ukrao' knjigu koju jos nije ni napisao...

Prva Recenica -

No but you see I've got to explain all this because I don't, we don't know how much time there is left and I have to work on the, to finish this work of mine while I, why I've brought in this whole pile of books notes pages clippings and God knows what, get it all sorted and organized when I get this property divided up and the business and worries that go with it while they keep me here to be cut up and scraped and stapled and cut up again my damn leg look at it, layered with staples like that old suit of Japanese armour in the dining hall feel like I'm being dismantled piece by piece, houses, cottages, stables orchards and all the damn decisions and distractions I've got the papers land surveys deeds and all of it right in this heap somewhere, get it cleared up and settled before everything collapses and it's all swallowed up by lawyers and taxes like everything else because that's what it's about, that's what my work is about, the collapse of everything, of meaning, of values, of art, disorder and dislocation wherever you look, entropy drowning everything in sight, entertainment and technology and every four year old with a computer, everybody his own artist where the whole thing came from, the binary system and the computer where technology came from in the first place, you see?

Ili -

"that's what my work is about, the collapse of everything, of meaning, of values, of art, disorder and dislocation wherever you look, entropy drowning everything in sight,"

[Ghoul]

primljeno k znanju.
nisam znao za ovog do sada.
ali vidim da okoš-bokoš ima mnogo šta od njega...

[Father Jape]

Nisi znao za Williama Gaddisa?! 0.o

[Ghoul]

there, there, ima i poneko/ponešto što ne znam.
eto, sad znam.

[Truman]

Dovršio Priču o dva grada. Koliko god da odiše ljudskom bedom i tragedijom Dikens je smogao snage da je završi hepi endom. Svaka čast. Od mene je dobila pet zvezdica.
Krenuo da čitam Sicilijanca Marija Puza. Imam velika očekivanja od ovog romana, dobro počinje. Puzo ume da piše temeljno, ne kao neki moderni i brzi autori trilera.

[Dybuk]

Procitala Kad su Cvetale Tikve (dadada, kasno Marko na Kosovo stize) lagano, limunadasto stivo koje se bas guta. Tek se kosnuo politicke klime tog vremena izmedju silovanja i bezumne jurnjave za 'gerlama' od strane tog - valjda polusveta - koji figurira ovde. U svakom slucaju, citajuci, pomislih kako preterano koriscenje slenga i nije bas najzahvalniji izbor, jer datira stivo, tek tako, pomislih.

Otvorila Uelbekovo Pokoravanje, stil malo razvucen vec na startu, a tema - pa ne bas na vrhu liste interesovanja. Videcu kako ce to ici, kad budem malo odmornija i uposlila makar 5% mozga.

Zapravo, bas sam u raspolozenju za nesto pitko. Odgovarale bi mi sad jos jedne 'Tikve'.

[scallop]

Još čitam PRAŠKO GROBLJE. Sporo čitam, jer se trudim da shvatim. Pokušao sam da nađem ko još čita Eka i čini mi se da je Angel 011 pomenula mizantropiju u romanu, pa računam da je pročitala. Meni mnogo sviđa i sve vreme se pitam ko bi kod nas mogao da ima sličnu motivaciju.

[Ghoul]

Još čitam PRAŠKO GROBLJE. Sporo čitam, jer se trudim da shvatim. Pokušao sam da nađem ko još čita Eka i čini mi se da je Angel 011 pomenula mizantropiju u romanu, pa računam da je pročitala.

i ja čito i pomalo piso o toj knjizi, odavno:
http://ljudska_splacina.rs/2011/12/prasko-groblje-umberto-eko.html

[angel011]

Pročitala, poprilično zaboravila. Dobro je počelo, ali kasnije pada; Fukoovo klatno mi je bilo bolje.


Čitao je i Ghoul: http://ljudska_splacina.rs/2011/12/prasko-groblje-umberto-eko.html


EDIT: Ulete Ghoul.

[Truman]

Čitam čuveni Kandid. Parodija ok, posmatrano iz tadašnje perspektive ovaj roman bio je verovatno nešto posebno ( poput Dekamerona ).

[scallop]

Pročitala, poprilično zaboravila. Dobro je počelo, ali kasnije pada; Fukoovo klatno mi je bilo bolje.

Eko ima osobinu, od Baudolina, da mu radnja romana izmiče kontroli. Meni su značajnije razmere cinizma i mizantropije koju je ugradio u knjigu. Takođe, strategija kako od laži načiniti istinu.

[Kimura]

Čitam čuveni Kandid. Parodija ok, posmatrano iz tadašnje perspektive ovaj roman bio je verovatno nešto posebno ( poput Dekamerona ).

Ne na isti način kao ''Dekameron'', ali ta knjiga je sigurno bila, pa i sad jeste nešto posebno.
Specifičan je to humor, usmeren ne toliko na ličnosti ili određene ljudske osobine koliko na ideje, ''misli vodilje'' i estetiku tadašnjeg društva. (Koje se ne razlikuje baš toliko od sadašnjeg društva, pa je i meni bilo smešno).

[C Q]

Bernhard + Cthulhu

OK, jedan primjer iz kolekcije On Earth and in Hell:

The Living and the Dead

Those souls will not return which the frost
convulsed beneath the slow progress
of the snow, which passed its hours
in accordance with its talents, as if the dead
would wake on the bank of the racing river.
Tomorrow my father will bring home
from his journey the first branches, and many
will sing a hymn to his sadness,
a hymn of mountains, lakes and shadows
fleeing the ice-cold night, when October
writes on the slopes its mighty verses
of the dead and the living, of the earth
which bring glory to the individual,
and the pain of millennia to the villages.
The souls will not return which the the wind
drove eastwards trough the forest, where my mother
plucked her life from a rotten tree
which lasted not a forty-six summers...
They will be gloomy and no one will
recognize them as sisters, no one see
the moon stagger home like a father between
the tree trunks at midnight.
They will speak of homesickness
and die in the ravines of their days, between the trunk
and the hiding place of the tired blackbird.
No November will arrive when we
speak of our dead, who watch their glory decay
in the earth. Tomorrow
the sea will glorify the dead, and this century,
the century of our children,
will be forgotten.
These souls will not return which in the deep
twilights fall flee to the failing day,
to the night of the dungeon.
A lawn will remain where hill first arose
outside my window, where the well-handle rasp,
concealing its story: the story
of the apple blossom and death,
which stayed behind in the cold days,
as if loving the sunrise
and the hungry words of the millwheel, later to become
the downfall of the night and the river.

[scallop]

Budući da sam ovde počeo, tu ću i da završim. Kako tvrdnja Angel 011 da roman, svojim tokom, polako ostaje bez brzaka, dobija na značaju, tako i ja iz uživancije, prelazim u sfere koje ne bih voleo da radim. Proveravam kad je bila Pariska Komuna, koja su čija sećanja, kao da promena fontova i boldovanje nešto pomaže, pronalazim sve vrste omaški i baš me mrzi da jednu proveravam na Džejpovo ćoše.


Eto, citiraću:


I tako se naš prvi razgovor odvijao dok se u gradu spuštalo veče, a sitna kišica sipela iz oblaka magle koja je polako obavijala ulice, gotovo prekrivajući pločnike.


Voleo bih da mi Džejp pokaže kako je u našem slobodarskom jeziku moguće da postoji i glagol sipeti. A ako sam ja u pravu, onda šta je prevodilac misleo (od glagola misleti) dok se odlučivao za sipenje.


Nemo' da mi neko pripiše da sam sitničar. Sitničarim samo kad se dosađujem.

[angel011]

"Ko silazi u moju kloaku i puni je leševima?" 

[Truman]

Dovršio Devojku s bisernom minđušom. Veoma lepa knjiga, jedna od onih koji zaslužuju status bestelera.

[angel011]

Ako hoćeš da ti ostane dobar utisak o autorki, preskoči ostala njena dela.  Nisu loša, ali Devojka sa bisernom minđušom joj je definitivno najbolja.

[Truman]

Ako hoćeš da ti ostane dobar utisak o autorki, preskoči ostala njena dela.  Nisu loša, ali Devojka sa bisernom minđušom joj je definitivno najbolja.

Baš gledao nedavno na goodreads-u i primetio da su ostale knjige dosta lošije rangirane. Tako da mislim da ću poslušati tvoj savet.

[džin tonik]

nakon nesto zagora, vratio se bendi, the treason of the intellectuals


Der Verrat der Intellektuellen

uvijek ocaran ovim autorom. koja je to vremenska distanca, koliko napredan um, apsolutno genijalna analiza etickog sunovrata. ogoljen najnizi izraz ljudske strasti, politika, gdje vrlina potisnuta u korist - intelekt u sluzbi politickog duhovnika koji neizbjezno u simbiozi sa nacionalnim, rasnim i klasno-ideoloskom. vrhunsko stivo.

s amazona, da sad ne otkrivam toplu vodu svojim rijecima:

»Der Verrat der Intellektuellen« - dieser Titel ist zum geflügelten Wort geworden. Die denkenden Schichten haben, so Bendas Diagnose, willentlich aufgehört, zwischen rationalem Argument und sentimentalem Betroffensein zu unterscheiden. Sie haben sich damit von ihrer genuinen Aufgabe, der unbeteiligten, unvoreingenommenen und an den Idealen der Klassik orientierten Entwicklung und Prüfung von Positionen und Theorien verabschiedet und sind zu einer zwar politisch aktiven, zugleich aber geistig irrelevanten Gruppe abgestiegen.

1927 geschrieben und 1948 umfassend ergänzt, ist Bendas Diagnose heute so aktuell wie nie. Was damals nur zu ahnen war, zeigt sich heute in voller Blüte: Intellektuelle sind in ihrem Bestreben, mitzumachen und politisch »aktiv« zu sein, zu den Hauptpropagandisten von Militarismus, Nationalismus, Klassenhass, Rassismus und Irrationalismus geworden. Bendas Essay ist ein mitreißendes Plädoyer für eine Rückbesinnung der Denkelite auf ihre eigentlichen Aufgaben und zugleich ein Appell an das lesende Publikum, sich mit dieser Entwicklung nicht abzufinden.

Bereits 1927 erschien ,,Der Verrat der Intellektuellen" des französischen Schriftstellers und Philosophen Julien Benda (1867 - 1956). In dem berühmten Essay vertrat er einen absoluten Intellektualismus und das rationale Prinzip der Demokratie. Zunächst betrachtet Benda darin die politischen Leidenschaften, als deren Haupttypen er die Rassen-, Klassen- und Nationalleidenschaften ansieht und die seit dem 19. Jahrhundert große Gruppen von Menschen erfasst haben. Der Fortschritt der Kommunikation unter den Menschen bewirkte eine Zunahme der Gruppenmentalität und eine moderne Perfektionierung der politischen Leidenschaften. Als Beispiele werden der Antisemitismus, Antiklerikalismus, Sozialismus und Nationalismus angeführt.

Nachdem sich Benda zunächst mit der breiten Masse des Bürgertums und des Volkes auseinandergesetzt hat, beleuchtet er anschließend ausführlich ,,die Intellektuellen und ihren Verrat". Er beklagt, dass sich auch die Intellektuellen die politischen Leidenschaften zu eigen machen und in ihre intellektuelle Tätigkeit einfließen lassen. Dadurch begünstigen sie mit ihren Lehren die politischen Leidenschaften (siehe Nationalleidenschaft, Parteigeist oder Verherrlichung des Heldenmutes). In ihrem Karrierestreben unterwerfen sie sich den Gesetzen der Gesellschaft, was zu einem Schwinden ihrer klassischen Bildung und der Schwächung ihrer intellektuellen Haltung führt. Abschließend wagt Benda sogar eine Prognose mit einem pessimistischen Ausblick.

1946 hatte Julien Benda seinen Essay umfassend ergänzt und hier vor allem den Verrat der Intellektuellen im Namen der ,,Ordnung" beklagt. Eine weitere Form dieses Verrates war für ihn die mystische Vereinigung mit der Evolution der Welt, indem sich viele Intellektuelle weigern, die ökonomischen Veränderungen mit der Vernunft zu betrachten, stattdessen streben sie eine Verschmelzung mit dieser Welt an.

Nun liegt der erweiterte Essay im Mainzer VAT Verlag vor, auch mit den zahlreichen abschließenden Anmerkungen (immerhin fast neunzig Seiten), die den Zugang zu diesem philosophischen Werk erleichtern. Von seiner Aktualität hat es auch im 21. Jahrhundert nicht eingebüßt, längst ist der Begriff vom ,,Verrat der Intellektuellen" zu einem geflügelten Wort geworden.

[ALEKSIJE D.]

Artur Džon Evans "Ilirska pisma".
Toplo preporučujuem.
Bata najpre može da nađe knjigu.

[džin tonik]

slicni naslovi pokrenuli me zadnjih dana

Milan Nedić - žrtva ili kvisling

na rereading sljedece knjige gdje nedic zvucno ime, preporuka:





mislim, jest' da je jugoslavenska interpretacija ww2 i poraca prepuna lazi, budalastina i idealizacije nob-a, partizana i slicnih gluposti, ali pitanja oko uloge nedica prilicno su duhovita...

[Truman]

Pročitao Nultu tačku Agate Kristi. Briljantno napisan krimić. Jedna je Agata!
Počeo Despot i žrtvu od Nenadića, godinama mi je ovo izdanje Novosti ( ako se ne varam ) skupljalo prašinu na policama. Iako nisam fan te istorijske tematike knjiga drži pažnju.

[džin tonik]

navedeni manoschek, serbien ist judenfrei, finished. da mi i nakon drugog citanja nije tek usputni interes usputnog interesa, jer uglavnom srpska povijest, ova knjiga bi dobila pocasno mjesto.

sta je sve autor koliko pedantno istrazio, izucio, naveo, sve uz kriticki otklon, objektivnost, kako je uveo strukturu i red, ispostivao vremenski faktor u jednom kaoticnom razdoblju, skoro nadmasuje ljudske kapacitete. vrh vrhova, tek koje usputno minimalno posrtanje u za tematiku/oblast na kojoj fokus rada nebitnom.

[Truman]

Znaš nemački, to je za svaku pohvalu.
Dovršio Despot i žrtva. Ovo je sasvim solidan istorijski roman o izgradnji Smedereva i likovi su relativno upečatljivo prikazani. Ono što mi se ne sviđa je što autor s vremena na vreme voli malo da se upusti u pavićevski stil pripovedanja čega se grozim. No, s druge strane kraj romana je efektan. Od mene na gudridsu dobi 3*.

[džin tonik]

u nastavku manoscheka, vjekoslav vrancic, u sluzbi domovine, rad koji minuciozno opisuje (djelomicno "post" ww2/bleiburski) pokusaj predaje hrvatske vojske englezima, odiseju parlamentaraca od zagreba, preko austrije, do italije, uz susrete/iskustva sa nijemcima, austrijancima, ljoticevcima, nedicevcima, cetnicima, amerikancima, talijanskim fashistima, francuskim komunistima, hrvatskim mornarima, englezima... u najkaoticnijem vremenu uz 657 obrata... fenomenalno djelo, preporuka.

[Usul]

Čitam pisac u ratu od Vasilija Grosmana. Veoma dobra knjiga. http://www.amazon.com/Writer-War-Soviet-Journalist-1941-1945/dp/0307275337

[džin tonik]

vrncic preko alpa finished. odusevljen sam, ovako nesto moze ispisati samo zbilja. to ne bi dosegla ni simbioza dostojevskog, hercoga, kusturice i tarantina.

nekoliko scena: znaci, ustaski ministar probija se kroz austriju u italiju noseci ponudu za predaju englezima, sve sa mercedesom i soferom nijemcom, pa od odredjenog trenutka i u potpunom neznanju da se nalazi u post-bleiburgu, vjeran zadatku.

mijesa se u scene poput: neformalne kapitulacije 6. njemacke armije pred amerikancima, s kojima dogovorno pod punim naoruzanjem dijeli civilnu vlast.
nailazi na privatne pobjednike kojima izlaze misiju i trazi pomoc, dok isti razmisljaju pod kojom izlikom (!) mu "dici" mercedes. pokusavaju francuski komunisti, talijanski... sve dok u namjeri ne uspijeva engleski satnik.
nekoliko puta zatocen i svrstan (!) u kolonu kojoj prethodi vopo, te slijede kamioni sa zatocenicima, pa mercedes, kamioni sa zatocenicima, vopo, sve na putu u logor, mercedes ostaje u kvaru i zaostaje, da vopo ne bi ni shvatio kako isti dio kolone, na sto bi ih ovaj uredno stizao i svrstavao se u kolonu.

primjer jednog od nekoliko logora: tisuce cetnika svih mogucih pravaca, pod punim naoruzanjem, na ledini opasanoj bodljikavom zicom, sve uz 207 crnogorskih struja, kozake na devama, svih u iscekivanju zapadnjackog napada na komuniste, pod nadzorom kolonijalnih ratnika gurka i upravom engleskog majora koji trazi savjet od ustaskog ministra, koji pokusava predati vec izrucenu vojsku.
predmet engleskog problema: zasto se cetnici krvavo obracunavaju medjusobno, zasto su zarasli u brade i dugu kosu, u cemu se medjusobno razlikuju i sto toliko mrze, kako (!) ih razoruzati. stanje: u logoru okupljeni pod razlicitim zastavama, jugoslavenskom, srpskom... opasani redenicima provlace se kroz bodljikavu zicu, dovlace vino, opijaju i prave probleme... sve uz proklinjanje amerikanaca koji ih "uvalili" njemu.

remek-djelo.

[Dybuk]

Niko i Nista u Parizu i Londonu, Dzordz Orvel.

Vise Orvelovski nego Orvel, vrlo lep, zivopisan i tecan stil; prikaz zivota na dnu koji, iako nimalo lak i glamurozan, verovatno u to doba nesto "romanticniji" nego sto je to sad, u globalnom selu. Ili se to samo cini.

[Truman]

Čitam Ubiti pticu rugalicu. Lepo napisano, iz ugla šestogodišnje devojčice. Film mi se dopao, a od knjige imam još veća očekivanja.

[Truman]

Završio Ubiti pticu rugalicu. Ovo je remek-delo koje nijedan pristojan čitalac ne sme da preskoči. Knjiga je pored glavnog toka ( odbrana nedužnog crnca ) prepuna "sitnih" događaja koji punokrvno opisuju život i detinjstvo na američkom jugu. Tek kad sam na goodreads-u radio test o ovoj knjizi film mi je krenuo da se premotava koliko tu zapravo ima dešavanja...

[C Q]

Šta sam pronašao u jednoj sarajevskoj antikvarnici za samo 5km:



holi fak!

Taman za reprizu.

[Ghoul]

genijalna knjiga - najbolja o de sadu koju sam čito.

šteta što neko ne uzme da prevede onu njenu knj. o gotiku, sigurno je sjajna, ali jbn francuski!

[Loni]

ALEKSANDAR ĐURIČIĆ EŠ – REKVIJEM ZA ADAMA
(2015. Urban Art)

     Izuzmemo li crne hronike i potresne priče u kojima se ište pomoć, u našim medijima, uglavnom se govori o uspešnim ljudima. Intervjui u većini domaće štampe uglavnom se rade sa piscima, muzičarima, naučnicima ili sportistima koji su u poslednje vreme načinili uspeh. Gledamo porodične fotografije onih koji su u srećnim brakovima. Ili bar se trude da to tako izgleda. Tako dolazimo do privida da su oko nas većina srećni ljudi, pristojna gospoda i fine dame. Sinčići na slikama nasmejani, 'ćerkice lutke s roze mašnama. Realnost je zapravo drugačije. Neuspešnih ljudi, gubitnika tranzicije, onih koji su morali da odustanu od svih svojih snova, je u našoj, siromašnoj sredini, daleko više. Roman ,,Rekvijem za Adama'' Aleksandra Đuričića Eša govori o jednom od njih. Pametnom i nekad vrlo stabilnom Borisu Hundiću koji je talentom mnogo obećavao, ali nije uspeo da postigne zacrtano pa se, kao planinar posle pogrešnog koraka, survao u bezdan.
    Nije taj Boris mnogo različit od mene ili bilo kog od vas. On samo nije imao dobru početnu poziciju i sreću. Ran odlazak majke koje nije mogla da podnese bedu i šikaniranja muža alkoholičara, razlog je što će u Borisu uvek ostati nešto hladno, nepoverljivo prema ženama. Slušajući ,,mudre'' glasove, Boris nije upisao fakultet koji voli jer se od muzike navodno loše živi. Odabrao je medicinu za koju se ispostavilo da nije kapacitet niti ima interesovanja da bi mogao da je svlada. Kad to konačno shvati, već je kasno. Godina je toliko da mora da se radi da bi se preživelo. On nije jedini koji propada na studijima. Te se dešava i onima oko njega, ali ti imaju stanove u Beogradu i roditelje koji su spremni da finansiraju novih nekoliko godina kako svoju decu tako i nove privatne fakultete. Borisu druga šansa nikad nije data. Svako grešku plaćao je kamatom. Na njegovom mestu, neko drugi bio bi srećan i sa malim. Jes' da nikad neće svirati u bečkoj filharmoniji poznata dela Mocarta i Lista, ali opet svira. Sintisajzer u bečkoj kafani za srpsku dijasporu. S narodnjacima. Uprkos gađenju prema poslovnim saradnicima, on ipak ima priliku da zaradi za stan i hranu. Usput može i da čisti sneg. Ne i Boris. On je bio potencijal. Talenat. Pritom je i tipični Balkanac. Ne može da prećuti primitivizam, bahatost folk pevaljke, bezobrazluk bivše maćehe koja je pokrala silan novac ocu, a od čega zavisi. Ne miri se lako s uspesima drugih. Onih koji su bili daleko gori i neozbiljniji od njega. Između redova shvatamo da nije naročito nadaren kao muškarac, ali opet ima dosta žena koje bi rado da budu s njim. Ipak on je karakter koji uvek najpre vidi mračne strane. Da je poživeo duže Hundić bi se verovatno primirio. Vremenom bi postao zadovoljan i malim. Uklopio bi se i sa najnižim slojevima društva, a našao i ženu svog života. Ipak jedan događaj čini da svaki povratak u obične tokove života bude nemoguć. Adam, sedamnaestogodišnji polubrat Borisove bivše, u novogodišnjoj noći dolazi da poseti Borisa kod koga pada u narkomansku krizu i gubi svest. Ubeđen da je momak mrtav, a shvativši da će on imati odgovornost jer je dopustio maloletničku narkomaniju u stanu, očajni Boris shvata da takav razvoj događaja ne može da dozvoli. Smešta Adama u kola i odvodi ga pod stari most gde se inače okupljaju narkomani. Neka izgleda da se to desilo tamo. Na Borisovu žalost, ispostavlja se da mladi Adam nije preminuo odmah. Povratio je svest, izašao iz kola, ali bunovan se okliznuo i upao u reku. Tako je Boris shvatio da iako nije ubio Adama, jeste kriv za to šta ga je snašlo i da bi bilo drugačije da bio hrabar i maksimalno mu pomogao. Iako nema konkretnih tragova koji bi ga strpali u zatvor, Boris Hundić je savesno biće i čitaoci vremenom shvataju da on, dalje ne može da ide. Njegova griža savesti predstavljena je u liku doktora Bogoljuba za koga nije do kraja sirugno je li stvaran ili samo deo Borisove uobrazilje. Da li je Bogoljub, s obzirom da je doktor, ono šta je Boris želeo da postane? Nagrizanje savesti i nesposobnost da se išta suvislo radi i opstane, gavnog junaka romana dovode do samo jednog, nedvosmislenog puta.

https://www.youtube.com/watch?v=F-fJ4aX6kWU

       No to što je sudba glavnog junaka sumorna, ne znači da je sumorna i knjiga. Naprotiv. Ovaj pihološki, ali i filozofski roman izuzetno je zabavan, dinamičan, realan i zarazan. U gotovo svakoj glavi postoji bar neka komična scena ili replika. Humor je uglavom usmeren protiv malograđanštine. U njemu ćemo naći statusne spisateljice. One koje mnogo pišu, reklamiraju se, a nemaju vrednost. Zatim statusne glumice. One koje su dobijanjem diplome glumačkog smera uspele da se dobro udaju dok ih sama karijera ne zanima. Tu su lažni brakovi. Oni kojima se svi dive, a nose more preljuba i vanbračnu decu. Lažna drugovanja tokom kojih mora da se pazi na svaki potez ne bi li se izbegao prvi povod koji će ,,prijatelju'' dati šlagvort da nekog spusti. Aleksandar Đuričić je uspeo da ogoli stvarnost začinivši ga i urnebesnim i setnim primesama, u zavisnosti od potrebe.
Uprskos oduševljenju romanom, razmišljao sam šta bih ako me neko pita ima li ,,Rekvijem za Adama'' i mana. Sigurno je da ih svako delo ima. Što se tiče ovog romana, one su gotovo i neprimetne i tiču se isključivo propuštanja da se izaberu oni književni postupci koji bi autori olakšali posao. Prvo što pada na um je propuštena prilika da se piše iz prvog lica. U ovom romanu to je moglo vrlo lako da se uradi jer postoji samo dve scene u kojoj nema glavnog junaka (Megi ugošćava blazirane prijateljice i monolog stare seoske muzičarke koja žali zbog pogrešnog saveta). Premalo da bi se izbeglo subjektivno viđenje života. Autor je mogao Borisa da udene i u tu scenu. Neko je događaj mogao da mu prepriča ili je mogao da odsedi sa majkom svoje devojke dok čeka povratak njene kćeri. Da je odabrano prvo lice, identifikacija čitaoca s glavnim likom bila bi još veća, dok bi unutrašnji tok svesti bio predočen na lakši način. Konzumenti bi neke stvari osetili direktno, dok smo u ovoj varijanti dobili prepričano. Druga mana bila bi suvišna prepričavanja kojih, ruku na srce, nema mnogo, ali nam se nekada previše jasno kazuje i ono šta smo na osnovu čitanja predhodnog pasusa već zaključili i sami. Pisanje u prvom licu, kad god se može, osdnosno onda kad jedan lik boravi u preko osamdeset posto romana, nešto je što daje mnogo veću prisnost. Zato je skoro pa i postalo pravilo. No ovo kao ni duplo objašnjavanje kog ima na par mesta, ne bi trebalo podvesti u velike mane. Autor nije studirao knjievnost ili dramaturgiju da bi poznavao sve trikove i prečice u formiranju što prisnijeg i dinamičnijeg dela. Pisao ga je, kao predstavnik prirodnih nauka forsirajući svoj autentičan iskaz.
     ,,Rekvijem za Adama'' je nešto što bi svi, a naročito mladi ljudi koji tragaju za svojim putem, trebalo da pročitaju. Zagarantovani su kako humor i zabava, tako i životne poente koje će se urezati u nas za ceo život.

[Truman]

Započeo Tajanstveni plamen kraljice Loane. Ovo je moj prvi Eko i ne mogu reći da sam preterano oduševljen. Erudicija je tu, ali je naracija prilično prozaična...videćemo kako će se razvijati.

[džin tonik]

citam najznacajnije djelo gore spominjanog vjekoslava vrancica, doslovno bibliju, "branili smo drzavu", amen i vjecna mu slava, jedna simpaticna zanimljivost:

vranciceva majka bila bitan faktor, t.j. osoba kod koje se (dogovorno) od hodze sefica sakrila (kcerka) emina opjevana u voajera-pjesnika aleksa santica, sve dok se na vratima nije pojavio momak "odjeven u bogatu, zlatom izvezenu narodnu nosnju, izvadio iz pasa kuburu i izpalio je u zrak: nek se cuje, da odvodi djevojku!"

inace pri slicnim radovima tek preletim djetinjstvo autora, pa tako i ovdje, na zalost mi nista od vrancica nije preostalo no taj dio prvog toma bsd, pa reko da konacno zaokruzim, ugodno iznenadjen.

[Truman]

Prva Ledi Četerli, D. H. Lorens
Još jedno izdanje Politike sa trafike. Ovo je roman koji je verovatno izuzetno popularan kod žena. Autor, iako muškarac, umešno opisuje senzibilnu psihu jedne usamljene žene uskraćene za fizičku ljubav. S obzirom da joj je muž povređen u Prvom svetskom ratu primorana je da se okrene svom najbližem okruženju...koje je daleko od njenog nivoa. Do sada najveći utisak na mene ostavila je metafora o crnom i belom konju. Obzirom da sam pre nekog vremena u kinoteci gledao film znao sam otprilike o čemu se radi no sa direktnim čitalačkim iskustvom ništa se ne može uporediti.

[Agota]

Markesovu, Hroniku najavljene smrti, izvanredni prevod  Branka Anđića, prvo izdanje narodne knjige iz 1982, vidim da je i  Sezam Book izdao, ali za stotinak stranica izdvojiti 1000 dinara je previše(baš su bezobrazni)  cenim da ni prevod  nije na nivou Brankovog.. tako da pokusajte najpre u bibliotekama, kupindo, limundo itd... Kome nije do čitanja tu je ekranizacija http://www.imdb.com/title/tt0092800/ sto je lepo, ali knjiga je knjiga.

[Truman]

Kum, Mario Puzo
Sa velikim očekivanjima započeo sam ovu knjigu ( zbog mojih simpatija prema Sicilijancu ). Za sada očekivano dobro, iako sam gledao filmove, povukla me je ta atmosfera...mislim da narednih dana ovu knjigu neću ispuštati iz ruku.

[Mme Chauchat]

Upravo čitam Renatu Lahman, milina jedna od knjige: "Erzählte Phantastik - Zu Phantasiegeschichte und Semantik phantastischer Texte", gledajte samo ovaj sadržaj http://www.suhrkamp.de/buecher/erzaehlte_phantastik-renate_lachmann_29178.html?d_view=inhaltsverzeichnis i da znate kako je ovo prava nemačka škola - nema laži, nema prevare, ima da se sve lepo temeljno prouči i sagleda sa petnaest strana i na originalnim jezicima, pa kad krene analiza alhemičarskih momenata kod Hofmana ili kabale kod Šulca, samo pršti. A tek ilustracije, od srednjeg veka do Hansa Belmera... uh.

[Ghoul]

Upravo čitam Renatu Lahman, milina jedna od knjige: "Erzählte Phantastik - Zu Phantasiegeschichte und Semantik phantastischer Texte"

to bi valjalo prevesti!

da li švabe (ambasada, gete institut, sekte, ovi ili oni) trenutno daju ikakvu finansijsku podršku prevodima u srbiji?

[Mme Chauchat]

Daju šakom i kapom, samo je potrebno probiti se kroz administrativne zavrzlame, naći odgovarajuću fondaciju (razne finansiraju različite stvari) i naravno unapred obezbediti prava i izdavača, a ovi opet uglavnom vole da idu na sigurno...

[Truman]

Kum, Mario PuCo. Nakon sjajnog utiska koji je Sicilijanac ostavio reših da pročitam i autorovo najznačajnije delo. Za sada je sve očekivano, valjda i zato što sam gledao film. A tek danas sam nakon dve godine učenja italijanskog zahvaljujući profesoru saznao da kako se čovekovo ime zaista izgovara. Nije mi jasno kako je izdavač mogao da načini takav propust i i prekrsti ga u Puzo.

[Albedo 0]

nije ni Puco tačno... z se čita dz... kao jedan glas, odjednom, kao muva da zuji, bzzz, dzzzz... Pu-dz-o