Apsolutno se ne slažem s početnim postom.
Kakve god da neko nosi gene i kakav god da mu je taj, ključni, takoreći nepromenljivi deo karaktera MOŽE DA SE UBLAŽI ili PRODUBI.
Bitno je ISKUSTVO.
Bitan je RAD sa detetom.
Moja mama je prosvetni radnik u penziji. Uspela je kao razredna da izvuče mnoge problematične mangupe.
Ako to može razredna, može vala i roditelj.
U sećanju mi je emisija o nekom crnačkom getu u nekom američkom gradu.
Majka crnkinja je lepo vaspitala sina, ali sve šta ona izgradi okolina poruši.
Pod njenim uticajem mali imao odlične ocene, čim je duže na ulici neka ekipa ga nagovori da mora da krade i da se tuče jer ga u protivnom zezaju da je ,,Beli dečak'' i ,,pičkica''.
Ona ga upiše na čas nekog instrumenta, društvo ga povuče u uličnu tuču i krađu.
Njoj onda prekipi, odseli se iz tog kraja na sasvim drugi kraj grada i mali više nikad nije uradio nijedno krivično delo.
Vaspitanje, iskustvo, okolina...
Sve su to faktori koji utiču.
Priču da se ništa ne može učiniti s detetom koje je genetski ,,definisano'' kao mangup i prkosnik, lansirali su oni koji su ispustili svoju decu
jer im ovakve definicije peru savest.
Uvek je lakše provoditi se za svoj groš, a dete prepustiti ulici, nego uložiti vreme u rad sa njim.
