Oj, NINo, NINo, NINo, uzeću te ja...

[saturnica]

kimura, molim lijepo daj nam definiciju dobrog ili lošeg pisanja, pa ćemo pokušati u skladu s tim odgovoriti.

[Kimura]

Taman! Kakva definicija?! Kad kažem ''dobro'', mislim dobro po tvom ličnom sudu. A Scallop mi još obrisa dodatna objašnjenja!


Upravo imam u vidu situaciju kada se autorovo poimanje ''dobra'' i ''zla'' razlikuje od onoga što neguje izvesni žiri.

[scallop]

Izvinjavam se što sam tvoje iscrpno i krajnje precizno pitanje sveo u svoju opskurnu percepciju.

[Accuphase]

Nevazano za tematiku ove teme, koliko postova treba član foruma da ima pa da se ostali(svi) osvrnu na njegove komentare?
Ako to nije u pitanju šta je onda...

Pitam zato što, koliko vidim ovde svi ili skoro svi znaju kako se i čime se zaslužuje pravo "da se misli o nečemu".

[Kimura]

Izvinjavam se što sam tvoje iscrpno i krajnje precizno pitanje sveo u svoju opskurnu percepciju.

Daleko sam ja od preciznosti, Scallope, a još dalje od namere da definišem, to ne bih smela niti volela. Svedoci smo kako su se ovde lomila koplja oko definicija za naučnu fantastiku i horor. A ja sad da definišem dobar roman? Nisam blesava, ne toliko!


Ninov žiri, međutim, sa velikim samopouzdanjem upravo to radi: postavlja standard, široj ili manje upućenoj publici ukazuje šta je dobro pisanje, piscima kako to treba da se radi. Ovo je dimenzija nagrade koja nam je, kroz sva preganjanja oko ideologija, žena, levog i desnog, ''Lagune'' i drugih izdavača, nekako izmakla.

[scallop]

Nevazano za tematiku ove teme, koliko postova treba član foruma da ima pa da se ostali(svi) osvrnu na njegove komentare?
Ako to nije u pitanju šta je onda...

Pitam zato što, koliko vidim ovde svi ili skoro svi znaju kako se i čime se zaslužuje pravo "da se misli o nečemu".

Razumem u potpunosti. I sam sam pod pritiskom kad nešto napišem. Begaju od mene kao od žive vatre. Ne zato što nisam u pravu, več zato što znaju da jesam. Što se tiče nika Accuphase, penješ nam se na živac već neko vreme, naročito meni, a meni je lakše da ignorišem. Previše mi je i lokalnih ustaša i neoliberalnih poklonika da bih razmišljao i o tvojim motivima. Boban trpi sve, pa i to u njegov obol.

[scallop]

Ninov žiri, međutim, sa velikim samopouzdanjem upravo to radi: postavlja standard, široj ili manje upućenoj publici ukazuje šta je dobro pisanje, piscima kako to treba da se radi. Ovo je dimenzija nagrade koja nam je, kroz sva preganjanja oko ideologija, žena, levog i desnog, ''Lagune'' i drugih izdavača, nekako izmakla.

Ništa ne izmiče. Opskurno pitanje "kako?" je nešto napisano u svetu više ne važi. Mora se znati i "Zašto?", "Ko?". "Gde?" i "Kada?", a meni je dojadilo da ponavljam. Da dodam, dobra knjiga ne nudi odgovore već postavlja pitanja. Znam da nisam u pogodnom modu, ključu ili bilo kom drugom modelu pisanja i znam koliko me košta. Jedino, ja spremno plaćam cenu, a ko je spreman na kompromise neka izvoli.

[Scordisk]

e, baš sedim, pratim čitavu frku oko NIN-a (nemalo zabavljen) i mislim se, boga mu, šta li tek na sagiti kažu o ovome? nisam ostao razočaran količinom komentara, mada se, ko što kimura reče, vrte malo u krug, u krug
evo, dakle, par mojih geopolitičkih zapažanja ovde na gomilu:
1. ako je nešto jasno s ovogodišnjom nagradom, to je da se rat ćetnika i partizana, slavskog pojasa i kruga dvojke, radikala i liberala, pa, ako oćete, i onaj omraženi izraz kojim se ovi međusobno časte, dakle, ,,fašista" i ,,drugosrbijanaca", vodi nesmanjenom žestinom i ne pokazuje znake da će uskoro da prestane. ništa novo, samo mi se čini da obe strane nalaze ovakav odnos lukrativnim.. al što se tiče trenutnog stanja na terenu, reklo bi se da drugovi partizani postojano drže kotu na NIN-u, ali ni nacionalno osvešćene snage nemaju baš zašto da se bune, s obzirom da su im obezbeđena pozadina i komora: guslanje o onome što narod ponajviše voli – svetlu istoriju i krst časni – može dobro da se plasira, i plasira se, bogamu ,svakodnevno, kroz neke dupaste romane i serije, i oni u tom pogledu nisu zapostavljeni. samo se još pitam da li će se valjda nešto nać' i za feministkinje, pa ljudi smo...
2. NIN svakako jeste književni događaj godine, i to onaj koji mene najviše oraspoloži, još od kada sam prestao posećivati sajam knjiga. da nije tako bitan, ne bi se svake godine digla baš tolika frka, uvek bude bojkota, revolta, komentara, intervjua, svake jebene godine, a to nije slučaj sa ostalim nagradama, i govori nešto o težini koju ljudi priadaju ninu.. sigurno je značaj do pozamašne svote novca s jedne strane, do višedecenijske tradicije s druge strane, ali je neporecivo da ljudi i pisci ipak, nekako, što privatno, što javno, očekuju da će NIn biti merilo uspeha i jedno od sredstava proboja na sceni, te je očigledno da će to tako biti do daljnjeg, pa sad, kome se to sviđa - sviđa, kome ne –neka napravi svoj fond i svoju društveno relevantnu nagradu.
Ipak, što se tiče opšte buke koja se digla, šta god da su uradili, kome god da su nagradu dali, isto bi ovako ispalo: kada je daju ,,nacionalno osvešćenim" umjetnicima, onda su kNIN, a ako je daju ,,jugonostalgičarima", onda su banda i leglo partizana, tako da im se isto okrene. ipak, ovaj i ovakav bojkot mi je potpuno bizaran: ko su podnosioci peticije da ocenjuju stručnost žirija? i ko smo mi da ocenjujemo stručnost žirija? i, što je najbitnije, NIN-ova nagrada je privatna nagrada, iz privatnih sredstava, i zar nemaju oni pravo da sami, vrlo privatno, formiraju žiri kako god hoće, i da dodele nagradu kome god hoće? pa ako ljudi pridaju toliki značaj nagradi i smatraju je ,,presekom" godišnjeg stanja u literaturi, pa, to je problem ljudske percepcije a ne same nagrade, niti literature,niti onog koji nagradu dodeljuje. nije to sponzorisano od strane poreskih obaveznika, pa da se zahteva sada da oni polažu nekome račune. to bi bilo kao kada bi sada neko, hipotetički, napravio svoju književnu radionicu na sopstvenom forumu, a onda se pojavili neki tipovi pa se žalili kako to ide, ko to ocenjuje, kako je organizovano, zašto ovo, zašto ono, zašto se kasni sa krugovima, gde je novi krug... svaki dobar domaćin bi ih išimikao momentalno
3. ja lično ne smatram da je NIN-ova nagrada neki znak kvaliteta, za ovogodišnji roman ne mogu da tvrdim jer ga nisam čitao, ali dosadašnja nagrađena dela nisu bila moji favoriti: ,,veliki rat" je, po mom utisku, isprazna knjiga, kao i mnogi drugi naši romani, pisana samo da bi se tako pisalo, bezidejno, bezpredmetno, besciljno, oslanjajući se najviše na značaj i težinu koji prvi svetski rat kod nas nosi, a pri tom ponavljajući stvari koje su stotine drugih rekli već više puta na mnogo bolji način (neki i iz ličnog iskustva); ,,tai" je nalik dnevniku sredovečnog tipa bez prošlosti a u krizi srednjih godina koji koristi priliku da se prilikom turističke seks-eksplatacije trećeg sveta pomalo i zaljubi, onako, tinejdžersko-starački,sve to oslikano u lepršavim, poetskim nebulozama bez trunke ironijskog odmaka od sebe, svojih shvatanja, postupaka, smisla, odnosno, čuj mene, nalik na dnevnik, pa ovo jeste dnevnk jednog sredovečnog tipa koji koristi priliku, pobogu,. šta sam ja čitao...; ,,arzamas" mi je naprosto bio dosadan i bled do bola, toliko da sam već i zaboravio o čemu se radi, a tabašević, jebga, ne znam ko je od vas čitao njegove romane, ja sam, ajd da kažemo, dočitao ,,pa kao" i nisam pokušao ,,sebastijana", i, možda tabašević tvrdi da je to vrlo moderno, napredno i da ga mogu shvatiti samo najobdareniji čitaoci, ali ja mogu reći da njegove knjige nisu moja šolja čaja, mislim, ima tu nekih dobrih postavki i bljesne po koja sarkastična, genijalna primedba, ma nije to ni lišeno određenog šmeka, ali meni se takav stil pokazao kao previše težak, nečitljiv, naporan i na trenutke pretenciozan. često mi nije ni jasno o čemu taj čovek govori, niti mi budi bilo kakvu emotivnu ili intelektualnu reakciju. no, svakom svoje, meni ni jedan od dosadašnjih pobednika nije bio po volji pa se nisam bunio, ne znam zašto se ovi bune sada, ili što se nisu bunili ranije (i zašto su uopšte konkurisali i dobijali nagrade kada im nije po volji)
4.  fenomen tabašević i peticija – dakle, šta god kecmanović, stojiljković, bazdulj, kusturica i ekipa govorili, zbog čega god se bunili, ma kolko im teofil pančić ne bio po volji, jednu je stvar pančić savršeno tačno rekao: a to je da je u pitanju vašar taštine, i ovaj bojkot to jeste, i to je, po mom mišljenju, nešto što pisci i ostali umjetnici stalno rade, performans, a pored toga je i korisno tako činodelati, jer skreću pažnju na sebe, pa tako i na svoje romane. čak je i tabašević, tip koji je dobio nagradu prošle godine od tog istog žirija, ma koliko njegovi postupci i peticija sada delovali nekonsekventno, nedolično i čak do daske sumanuto, zapravo genijalan biznis postupak: sada svi pričaju o njemu, a ne o nagrađenom romanu.
da je ovo za njega dobro, uverio sam se prošle godine baš u ovo doba, kada je tek bila dodeljena NIN-ova nagrada za ,,sebastijana", a ja igrom slučaja sedeo sa nekim društvom u birtiji i, jelte, pio, i pričao, i u jednom trenutku uhvatim razgovor dvojice prijatelja, nazovimo ih M i P, kako vele da je tabašević ,,baš opasan pisac", da ima ,,strašne knjige", da je ,,zajeban lik koji je feministkinjama skresao sve u lice", da ima fenomenalnu knjigu poezije ,,hrvatska sekira" itd. ovo mi je bilo vrlo neobično, čak i nadrealno: za P-a ne mogu da tvrdim, ali znamo se tolike godine i o svemu smo do sada pričali, ali o knjigama baš nikada, dok M-a poznajem kudikamo bolje (duže), i sa sigurnošću mogu da kažem da je za sve ove godine pročitao samo biografiju draže mihajlovića i početak ravnogorskog pokreta, eno mu je knjiga, i dalje je jedina na polici. ali, to nije bilo ni bitno, niti su oni morali da zaista čitaju romane i poeziju: tabašević je brendirao personu, mlad je, lep, buntovan, urban, flertuje sa levicom i desnicom, forsira taj neki društveno ugroženi milje izbeglice s petlovog brda, privlači pažnju – to je, rekao bih, ponekad sasvim dovoljno da bi ste postali ,,opasan pisac". a ova peticija, bez sumnje, dodaje svima njima takav oreal (borci za nacionalnu stvar i sopstveni džep, a naspram bauka jugokomunističke diktature u svetu kulture, uaaaa!), i može biti finansijski isplativa (ne računajuči one anonimuse sa liste, njima nema pomoći)
5. konačno, i po meni najbitnije, pitanje užeg kruga. kao što rekoh, moji favoriti nisu osvajali NIN-a, ali su se često nalazili u užem krugu, i moja je velika žal što ipak ti romani nisu ovenčani zasluženom nagradom. prošle godine je to bila knjiga ,,uhvatiti zeca" od lane bastašić, fenomenalan roman koji je na tragu elene ferante, samo, naravno, ubosni. zaista sam uživao čitajuči ga, preporučujem ga dobrom pučanstvu sagite, a mislim da će lana tek napisati svoje najbolje romane, što bi se reklo, tek ćemo čuti o njoj.
drugi je ovogodišnji najuži izbor, a to je milenko bodirogić i ,,po šumama i gorama". majko mila! kakva romančina! kada su mi ga preporučile one fine devojke iz BOOK-e, bio sam pomalo sumnjičav, stvarno mi je bio ružnjikav i sitan romančić, al kada sam video da je orfelin u pitanju, dao sam mu šansu. kada sam povezao to da je pisac romana isti čovek koji je pisao i one fenomenalne slikovnice kao što su ,,izgubljena bića" i ostalu srpsku mitologiju, zagrejao sam se... a kada sam krenuo da ga čitam, nisam mogao da stanem
sve što je gul o njemu rekao, mogao bih da potpišem, i samo još da dodam: ovaj roman ima toliko iskrene mizantropije i antiklerikalizma da bi se čak i bobanu svideo, dovoljno planina i prirodoljubivosti za anomandera a sama jugoslavija je pre u domenu ideja i misli o slobodi, nego jeftini politički ili jugonostalgičarski pamflet (pa bi i kimuri legao). ovo je definitivno po meni roman godine, mada je, što je i gul, čini mi se, pomenuo, prekratak, i mogla bi priča da bude barem trostruko duža, sa više šuma, više gora, više partizana, više posrtanja, devastacije prirode i opisa užasa koji nas okružuju. no, interesantno je da nisam jedini koji tako misli – nakon dodele NIN-a sam konačno pokupio platu koja već drugi mesec kasni, i u prolazu svratio do buke – tamo su istakli sve knjige koje su bile u užem krugu NIN-a, uključujući i pobednika, samo ,,po šumama i gorama" nije bilo više. kažu đevojke, rasprodalo se. što neko reče, dobra knjiga uvek nađe put do čitaoca

[Anomander Rejk]

Koliko si sad napisao, još desetak puta toliko da si bio vredan, mogao si konkurisati i za NIN 

[Boban]

vidite kao se u svesti običnih ljudi sve to obezvredilo... da bi se dospelo na spisak za NINa dovoljno je delo napisati i odneti gde treba. Nema nikakvih kriterijuma, čak ni elementarne pismenosti.
Godine 1994. član NIN-ovog žirija Đorđe Janić (po D kriterijumima valjda relevantan https://dereta.rs/a/b62c64ef-fe9d-44c8-acb7-dbda47b58d91/Djordje-Janic-.aspx) inače pratilac i žanrovske srpske scene zapazio je moj roman "Crni cvet" i zatražio od tadašnjeg urednika Prosvete Vuka Krnjevića da dostavi primerke te knjige žiriju na razmatranje i dobio odgovor da je Prosveta predala knjige onih autora za koje smatra da su relevantni da učestvuju u borbi za nagradu. Eto, to je otprilike najbliže što sam ja ikada uspeo da priđem tom odličju...

[saturnica]

Taman! Kakva definicija?! Kad kažem ''dobro'', mislim dobro po tvom ličnom sudu. A Scallop mi još obrisa dodatna objašnjenja!

Upravo imam u vidu situaciju kada se autorovo poimanje ''dobra'' i ''zla'' razlikuje od onoga što neguje izvesni žiri.

ako nema definicije, onda nema ni točnog odgovora što je dobro, a što loše u pisanju. makar tako mislim. i ono što meni nije dobro, nekome je odlično. tamo gdje ja u tekstu zijevam, netko napeto čita. postoje tako neki veliki i popularni pisci, doslovno obožavani, ali koje ja ne mogu naštampane vidjeti; murakami i nesbo. to su velike zvijezde kojima je samo nebo granica kada su u pitanju knjige, slava i popularnost. e sad, znači li to da je ta književnost loša samo zato jer meni nije po volji? i da li popularnost nekog pisaca automatski znači da njegovo pisanje spada u top topova literarnog izričaja, svakako je tema o kojoj bi se dalo raspravljati.

[saturnica]

scordisk, lijepo te vidjeti, još ljepše čitati. 

[saturnica]

...koliko postova treba član foruma da ima pa da se ostali(svi) osvrnu na njegove komentare?
Ako to nije u pitanju šta je onda...

nećemo ti reći...

[D.]

@Scordisk

Ma jeste NIN privatna nagrada, ali igra na foru društvene i književne relevantnosti, inače ne bi imala žiri sastavljen od književno relevantnih persona, već bi uredništvo dodeljivalo nagradu i ne bi bilo nikakve frke. Ovako, NIN se svesno nameće kao nagrada koja određuje književne tokove, koja je relevantnija od privatnog, ona koristi javne duhovne i umetničke resurse, pa je red i da je popljujemo kada ih zloupotrebi.

[scallop]

ako nema definicije, onda nema ni točnog odgovora.

Ne možeš zamisliti koliko si u pravu. Bavio sam se definicijama u jednom drugom prostoru i moja iskustva su da nikada ne pokrivaju u potpunosti proces kojim se bave ili okončavaju proces. Njutnovske definicije nisu isključile Ajnštajnovske, a one nove, nadolazeće. Literatura je takođe proces i današnje odrednice ne potiru prethodne i ne ukidaju buduće koje se tek naziru. Skupovi literarnog opredeljenja i čitalačkih afiniteta se preklapaju samo u delu koji nazivamo popularnost, a ona je podložna nizu uticaja. Puna mi je kuća knjiga nekada čitanih sa strahopoštovanjem, a danas ih niko ne bi uzeo u ruke. Recept za trajnost još nemamo, pa zevaj kad ti se zeva i uživaj u čitanju kad se tako osećaš.

[Kimura]

Nesboa nisam čitala, a za Murakamija - mislim na Harukija - ni ja ne marim. Rju Murakami mi je nešto draži, ali on je žanrovac i ne uživa baš planetarnu slavu. Haruki mi je ostavio sasvim bled utisak. Ne bih rekla da proizvodi smeće, a ne bi mi smetalo ni da sam ga preskočila.


Moja namera, međutim, nije bila da pitam šta ko voli i ceni niti se moje pitanje tiče ukusa. Ne bih ni o standardima i umetničkoj vrednosti, time neka se zanimaju kritičari. Pretpostavljam da bi kroz ozbiljnu analizu Ninove nagrade bilo moguće ispričati političku istoriju SFRJ, kasnije Srbije. Mogli bi se ispratiti mnogi društveni tokovi, razvoj sloboda i popularnost ideologija, ali nisam htela ni o tome.


Staljin, koji je celog svog veka bio pasionirani čitalac (svega, pa i fantastike), nazvao je pisce inženjerima duha. Uz primedbu da ''ti ljudi misle da mogu da pišu šta oni hoće!''
Tačna su mu oba zapažanja. ''Ti ljudi'' iskreno i ozbiljno veruju da mogu da pišu po svome - tu je objašnjenje zašto pored talenta i razvijenih sposobnosti neki ostanu u zapećku.


Iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam ponekad bila inspirisana i pisala sa zadovoljstvom. Za ono što je tako nastalo uglavnom ću, jednako zadovoljna, reći: to je moje, ja sam napisala.
Postoje, međutim, stvari pisane za konkurse, po zadatku, koje možda i nisu tako loše, ali mi ništa ne znače, kao da nemaju baš nikakvu vezu sa mnom.


Pitanje za pisce je bilo upravo: da li biste pisali roman po zadatku, namenski, za neku nagradu, prilagođavajući sebe i rad standardima te nagrade, uz rizik da taj roman bude vaš put do slave i para ili najveća bruka, možda? Da li je vredno?


Scallop me je razumeo i rekao: ne. A ostali?

[scallop]

Scallop me je razumeo i rekao: ne. A ostali?

Nećeš dobiti odgovore. Kompromis je primamljiv za pisce. Posle će reći: "Nisam ja, majke mi."

[Kimura]

vidite kao se u svesti običnih ljudi sve to obezvredilo... da bi se dospelo na spisak za NINa dovoljno je delo napisati i odneti gde treba. Nema nikakvih kriterijuma, čak ni elementarne pismenosti.
Godine 1994. član NIN-ovog žirija Đorđe Janić (po D kriterijumima valjda relevantan https://dereta.rs/a/b62c64ef-fe9d-44c8-acb7-dbda47b58d91/Djordje-Janic-.aspx) inače pratilac i žanrovske srpske scene zapazio je moj roman "Crni cvet" i zatražio od tadašnjeg urednika Prosvete Vuka Krnjevića da dostavi primerke te knjige žiriju na razmatranje i dobio odgovor da je Prosveta predala knjige onih autora za koje smatra da su relevantni da učestvuju u borbi za nagradu. Eto, to je otprilike najbliže što sam ja ikada uspeo da priđem tom odličju...

Razmišljam o ovoj Bobanovoj priči...


Ne odgovara baš utvrđenoj predstavi ''da je nekad sve bilo bolje''. Više liči na onu čuvenu primedbu kako se ranije pazilo na svaku reč, pa je nesrećnik mogao i odrobijati neopreznu primedbu, dok sad svako viče šta mu padne na pamet, ali niko nikog ne sluša.

[scallop]

Razmišljam o ovoj Bobanovoj priči...
iči na onu čuvenu primedbu kako se ranije pazilo na svaku reč, pa je nesrećnik mogao i odrobijati

Misliš da bi mogao odrobijati?

[Kimura]

To je u Bobanovom slučaju samo metafora.


Ranije je bilo teško reći, sad je teško čuti.

[Boban]

Naravno da nije bilo bolje... cele osamdesete se generacija Jerkova-Markovića borila sa starim kadrom koji je uglavnom imao dve teme za nagrađivanje, revolucionarne i dolazak seljaka u grad. Ta osovina Jerkov-Predrag Marković-Mihailo Pantić je već bila strahovito jaka i uticajna od sredine osamdesetih ali neko "njihov" je dobio tek one godine kada ja nisam uopšte ušao u konkurenciju, Petković. Pljuvanje od tada mladih po starima je bilo toliko i ukazivanje na besmisao da roman o bici na sutjesci dobije nagradu na četrdesetogodišnjicu bitke i dokle više o izmučenom siromašnom seljaku u velikom gradu, da se u nekom trenutku Savić iznervirao i odbio da primi nagradu. Kada je Petković dobio za "Sudbinu i komentare" jedan od ove trojice "mladih" mi je rekao. "Naravno da to uopšte nije toliko dobro, samo potenciramo da jedimo drugu stranu." Dakle, podele su uvek postojale i to po srpskom običaju ne na dve nego na tri strane. I oduvek je bilo ko je u žiriju. Sasvim je jasno da je te 1994. godine u žiriju bila ekipa spremna da nešto iz korena promeni i zaista je šteta što na traženje tadašnjeg predsednika žirija ja nisam bio u konkurenciji, verovatno je ne bih dobio jer sam bio previše izmešten iz dotadašnjih okvira što se za "Sudbinu i komentare " ne može reći. Bilo kako bilo, sigurno nikada nije bilo bolje oko dodela nagrade, ali nije bilo interneta i nije se ovoliko lajalo oko toga.

[D.]

Pa taj napad na nagradu je bio potpuno pogrešno argumentovan (iako bih podržala svaki napad na praistoričnost teme, mislim, dokle više te teme iz velikosrpske prošlosti, damn). Trebalo je da se napada činjenica da je tema primarni kriterijum za nagradu. Možda se ne bi desilo da taj kriterijum, kao ključni, opstane do dana današnjeg.

[scallop]

i zaista je šteta što na traženje tadašnjeg predsednika žirija ja nisam bio u konkurenciji

Moraću da napišem roman kako je Boban mogao a nije imao šansu da preokrene domaću literaturu.

[Anomander Rejk]

Nesboa nisam čitala, a za Murakamija - mislim na Harukija - ni ja ne marim. Rju Murakami mi je nešto draži, ali on je žanrovac i ne uživa baš planetarnu slavu. Haruki mi je ostavio sasvim bled utisak. Ne bih rekla da proizvodi smeće, a ne bi mi smetalo ni da sam ga preskočila.


Moja namera, međutim, nije bila da pitam šta ko voli i ceni niti se moje pitanje tiče ukusa. Ne bih ni o standardima i umetničkoj vrednosti, time neka se zanimaju kritičari. Pretpostavljam da bi kroz ozbiljnu analizu Ninove nagrade bilo moguće ispričati političku istoriju SFRJ, kasnije Srbije. Mogli bi se ispratiti mnogi društveni tokovi, razvoj sloboda i popularnost ideologija, ali nisam htela ni o tome.


Staljin, koji je celog svog veka bio pasionirani čitalac (svega, pa i fantastike), nazvao je pisce inženjerima duha. Uz primedbu da ''ti ljudi misle da mogu da pišu šta oni hoće!''
Tačna su mu oba zapažanja. ''Ti ljudi'' iskreno i ozbiljno veruju da mogu da pišu po svome - tu je objašnjenje zašto pored talenta i razvijenih sposobnosti neki ostanu u zapećku.


Iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam ponekad bila inspirisana i pisala sa zadovoljstvom. Za ono što je tako nastalo uglavnom ću, jednako zadovoljna, reći: to je moje, ja sam napisala.
Postoje, međutim, stvari pisane za konkurse, po zadatku, koje možda i nisu tako loše, ali mi ništa ne znače, kao da nemaju baš nikakvu vezu sa mnom.


Pitanje za pisce je bilo upravo: da li biste pisali roman po zadatku, namenski, za neku nagradu, prilagođavajući sebe i rad standardima te nagrade, uz rizik da taj roman bude vaš put do slave i para ili najveća bruka, možda? Da li je vredno?


Scallop me je razumeo i rekao: ne. A ostali?

Realan sam, trenutno nemam kvalitet za bilo kakvu ozbiljnu književnu nagradu,
pisao po svom ili po naručenom šta se očekuje.
Ali jedno sam prilično siguran; da napišem roman ili zbirku u kojoj bi popljuvao srpsku ulogu u devedesetim, Crkvu, SANU, Slobu, u kojoj bi spomenuo Vukovar, Srebrenicu, opsadu Sarajeva, itekako bi mi se otškrinula i otvorila mnoga vrata,  bila fantastika ili ne, bez obzira na književni (ne)kvalitet napisanog. U to sam potpuno i sto posto siguran, ali to nikada neću uraditi, ni za kakva otvorena vrata, slavu i pare.

[Boban]

i zaista je šteta što na traženje tadašnjeg predsednika žirija ja nisam bio u konkurenciji

Moraću da napišem roman kako je Boban mogao a nije imao šansu da preokrene domaću literaturu.

Već su ljudi pisali o tome... Dimitrije u prikazu Slobodanide, u Znaku sagite 21 valjda.

[D.]

Dajte, gde je ta nagrada, ja ću da popljujem i sanu i crkvu i reći ću da se u Srebrenici dogodio genocid. Ionako su u svemu učestvovali samo i isključivo muškarci.

[Kimura]

i zaista je šteta što na traženje tadašnjeg predsednika žirija ja nisam bio u konkurenciji

Moraću da napišem roman kako je Boban mogao a nije imao šansu da preokrene domaću literaturu.

To bi moglo ispasti kao ''Don Kihot''. 

[scallop]

Već su ljudi pisali o tome... Dimitrije u prikazu Slobodanide, u Znaku sagite 21 valjda.

Smem li da budem rezervisan kad Dimitrije piše?

[Kimura]

Dajte, gde je ta nagrada, ja ću da popljujem i sanu i crkvu i reći ću da se u Srebrenici dogodio genocid. Ionako su u svemu čestvovali samo i isključivo muškarci.

A da li bi pisala ''patrijarhalni roman''? Nemam jasnu predstavu šta bi to bilo, ali recimo nešto u čemu učestvuju isključivo muškarci? U najpozitivnijem, herojskom smislu, dok žene negde vezu i slabo se pominju.

[D.]

Pa žene su pametnije i bitnije čak i kada vezu ili se slabo pominju. lol

Kada bih bila spremna da pišem patrijarhalni roman, sigurno ne bih bila ni na ratnoj nozi sa celom patrijarhalnom strukturom Sagite.

[Kimura]

Kada bi bila... sigurno ne bi...
Kakvo je to zaobilaženje? Da ili ne?

[D.]

Nije zaobilaženje, već mi je ispod ženske časti da čak i odgovaram na to pitanje.

[Kimura]

Čast je imenica ženskog roda, ali nema pol, te ne može da bude muška ili ženska. Ti, razume se, možeš da se ne izjasniš, to jest da ostaneš uzdržana po ovom pitanju.

[scallop]

I meni bi bilo ispod ženske časti da odgovorim na tvoje pitanje.





Svi bi oni dupe dali, samo ne znaju gde im je dupe.

[D.]

Ne možete da merite svet po svojim merama, skalope.

[scallop]

Ne možete da merite svet po svojim merama, skalope.

Mogu. I sasvim mi dobro ide. Svi vi ste prodane duše za malo slave.

[mac]

Mogu. I sasvim mi dobro ide. Svi mi smo prodane duše za malo slave.

Ispravljeno.

[scallop]

Mogu. I sasvim mi dobro ide. Svi mi smo prodane duše za malo slave.

Ispravljeno.



Ti si govno pa ispravi sada.

[D.]

Evo, ne mogu da prođem ulicom od slave, svi me nešto zaustavljaju da im dam autogram. Ili da me biju. Ne mogu da provalim.

[mac]

Što se ljutiš? Jesam li šta slagao? Što rekoše, "izbaci nervozu"...

[scallop]

Jesi. Nemaš nijednu pouzdanu informaciju da sam ikada napravio kompromis. Odnosno, nemaš nikakvu informaciju i baviš se podmetanjem. Takve sam spreman da ganjam do ništavila. Na sunce kad sam napravio kompromis ili začepi.

[D.]

A, dakle, vi ste izuzetak od sopstvenog pravila? Ako ste vi izuzetak, onda prvilo dozvoljava izuzetke, pa ih može biti još. U tom slučaju i pravilo pada u vodu. Mac je dobro ispravio. Pomogao vam je da vam tvrdnja stoji po svim pravilima logike. Inicijalna tvrdnja nije logična, samo narcisoidna.

[scallop]

I tebi isto pitanje: Kada sam napravio kompromis?

[D.]

Ne želim da vam odgovorim na to pitanje jer mi nije u interesu da vam izazovem šlog. Ipak, to pitanje može da postavi svako ko za sebe tvrdi da je beskompromisan, pa i ja. U stvari, ja prva treba da postavim to pitanje, jer ste vi mene optužili da bih se prodala za slavu, a ne ja vas. Dakle?

[mac]

Kakvi sad kompromisi, kakvi bakrači.. Lepo piše "Svi mi smo prodane duše za malo slave". Ne spominju se kompromisi, nego malo slave. Dobro, spominju se i prodane duše, ali poenta je u malo slave. Dakle, ako se promovišeš, ako promovišeš svoje knjige, ako želiš da te zapamte onda išteš to malo slave. U čemu je problem?

[scallop]

Ja se nisam prodao, a ti? Istina je uvek jednostavna, samo vam ne godi. Nikada nisam poznavao nijednog urednika ili izdavača. I prva objavljena priča mi je bila sukob sa urednikom i izdavačem.

[mac]

Svaki put kad neko nešto primeti javiš se da si ti to isto primetio pre trideset godina. Šta je to, koji motiv imaš da se stalno javljaš s tim podsećanjima?

[saturnica]

Jesi. Nemaš nijednu pouzdanu informaciju da sam ikada napravio kompromis. Odnosno, nemaš nikakvu informaciju i baviš se podmetanjem. Takve sam spreman da ganjam do ništavila. Na sunce kad sam napravio kompromis ili začepi.

radmilo ne budite tako slijepi. prihvatite činjenicu da pisci pripadaju sebičnoj, kulturnoj bagri, pa cijela ova prepiska govori u prilog tome .. blago Mići, izvukao se na vrijeme iz ove kaljuže.

[Kimura]

Mac, ne pratiš razgvor, u tome je problem.


Namera mi je bila da ljudi, pisci pre svega, razmisle da li je neko priznanje vredno, a tu pre svega mislim na književne nagrade koje imaju političku poruku i pozadinu. Zamisli da si patriota, na primer, a proslaviš se zahvaljujući delu koje cene kao primer autošovinizma. I kao takav ideš u istoriju. Posle bi hteo da se opravdaš, guslaš iz petnih žila u rodoljubivom tonu, ali ne vredi - ubležen si kao autošovinista.


Pošla sam od pretpostavke da svako ima nekakav moral i stav od kog neće lako odustati, na primer da će D. ostati pri feminističkom kursu. To ne znači da je njoj zabranjeno da se koliko sutra pokrsti i postane popadija, naravno, ali ostaju reči, pogotovo napisane reči. I dela, ko ih ima.

[scallop]

Lepo piše "Svi mi smo prodane duše za malo slave".

Ne piše. To je tvoja svinjarija. Toliko liči na standardne podvale da je mučno. Juče sam ponovo gledao film kako su satrli činjenice o Bushovoj validnosti u američkoj gardi, pa znam da je vredno boriti se protiv toga. Do kraja. Po svaku cenu.