Koje igre smatrate potcenjenim?

[ridiculus]

Govoreći o muzici, ovo mi je palo na pamet.

Eh, Azel Panzer Dragoon, iliti Panzer Dragoon Saga, kako je poznata na Zapadu, ima jedan od najzanimljivijih saundtrekova koje sam čuo. Emotivnija i ličnija igra od PC RPG-ova, a potpuno bez dečje naivnosti ili tinejdžerskog angsta koji prožimaju većinu japanskih, toliko je kompaktan i zaokružen u narativnom, vizuelnom i muzičkom smislu, da je, po meni, najbliži umetničkoj viziji koju smo pominjali od svih RPG-ova. Čak je smišljen i poseban jezik, pancerski, za potrebe igre. Takođe, mada je tehnološki odavno prevaziđena, Team Andromeda je gurnuo Saturna do granica mogućnosti. Izašao već kada je Saturn umirao, nije mogao da pronađe publiku kao rivalski Final Fantasy VII (a ne bi ni mogao i da je Saturn bio popularan, suviše je...ozbiljan).

http://www.youtube.com/watch?v=S6yHxJYR2bI&feature=related

[Boban]

Zašto ovaj lik podseća na Majkla Džeksona?

[ridiculus]

Hm, ne znam. Izgleda da svaka kultura mora da ima svog Majkla Džeksona!  

[Usul]

Grim Fandango. http://en.wikipedia.org/wiki/Grim_Fandango

[ridiculus]

Meni je, u stvari, Grim Fandango najpoznatija od svih PC avantura, čak više nego Broken Sword ili Monkey Island serijali, ali kako sam ja istraživač opskurnog, to verovatno ide u prilog tvojoj misli.  

[Tex Murphy]

Za sada - DOOM 3.

[BladeRunner]

Eh, sad i vi zezate. Grim Fandango teško da je potcijenjen, zato što ne postoji lista avantura, a da na njoj ova igra ne zauzima neku od prvih pet pozicija (sa pravom!). Kad meni kažete potcijenjen, ja pomislim na nešto što je totalno propalo i nikad nije bilo prepoznato kao vrijedno, dok je Grim bio uspjeh za kritičare i za one koji su ga igrali. Finansijski nije razbio, ali nije bio ni neuspjeh - uspio je da povrati novac, mada ne i da značajnije zaradi. Na stranu što je ovo jedna od najoriginalnijih avantura ikada. Šefer je inače baksuz i neshvaćeni genije - dopalo mu je da kasnije uradi Psychonauts koji je takođe prošao jadno, a igrači su ga dizali u nebo. Ovo nisam igrao, pa ne mogu da komentarišem.

Nego, idemo on topic: za mene šnjur odnosi S.T.A.L.K.E.R. Ova igra spada u grupu nezapaženih remek-djela. Razlog je tehnička nedorađenost i par veoma iritantnih bagova, ali i pored toga ova igra ima daleko najbolju atmosferu od svega što sam ja igrao proteklih par godina. Postoji više različitih krajeva koji nisu fingirani kao u Bioshock, već vaše akcije stvarno utiču na priču. Igra nije bila finansijski promašaj (Clear Sky upravo stiže), ali kritičari su je dočekali mlako, kao i većina igrača, što je šteta. Pozdrav.

P.S. Doom 3 je korektan, ali veoma kratak. To je jedna od rijetkih igara koju sam završio za manje od dana, a nisam bogzna kakav igrač. Od iste bolesti pati i meni mnogo bolji 'Max Payne' (dvojka bi mogla da upadne u kategoriju 'potcijenjeno').

[ridiculus]

Šefer je inače baksuz i neshvaćeni genije - dopalo mu je da kasnije uradi Psychonauts koji je takođe prošao jadno, a igrači su ga dizali u nebo. Ovo nisam igrao, pa ne mogu da komentarišem.

Tačno, po preporukama koje sam dobio, Psychonauts su jedna od najboljih igara na hardveru prethodne generacije. Ali, na žalost, ni ja ga nisam igrao. Mada mi je prvi na listi ako se odlučim da zaigram nešto na PC-ju.
I da, Grim Fandango se pominje čak i u nekim knjigama koje služe kao uvod u PC, gde su igre samo kratko opisane. U stvari, uzima se kao najslikovitiji primer avantura.

[Meho Krljic]

Hm, interesantna tema... Evo nekih mojih misli.

Prvo da odradimo očigledne slučajeve:

Beyond Good and Evil

Igra koja je, da je bilo zdravlja i sreće junačke trebalo da postane kultni klasik. I postala je, ali zaista kultni, prodavši par desetina hiljada komada u Evropi i pobacivši na svim zamislivim tržištima. Ovo uprkos veoma dobrim kritikama koje je dobila.



Pretpostavljam da je delom u pitanju to što je izašla u isto vreme kada i Prince of Persia Sands of Time i Ubi je svu marketinšku silu koju je imao usmerio na reklamiranje Princa. kako god, u pitanju je jedna od najzabavnijih, najsvežijih, najlepših arkadnih avantura ikada napravljenih u poslednjih nekoliko godina. Michel Ancel je pre ovoga radio Rayman igre i nisam uopšte očekivao da će napraviti zapadnu verziju Zelde koja će biti u nekim stvarima i bolja od Zelda igara.

Ova igra ima sve: istraživanje, borbu, fotografisanje, šunjanje, vožnju, mini igre, ekonomiju, letenje, pucanje - ju nejm it, it hez it!!! Plus je vizuelno prelepa i posle pet godina. Nisam džabe kupio ovu igru ne jednom nego dvaput. I danas nabavljiva u beogradskim prodavnicama za SMEŠNE pare. Nastavak nedavno najavljen. Moje srce ne prestaje da jako tuče još od tada.

Psychonauts

Tim Šefer i ekipa su napravili igru za sve pare, koristeći kultni avanturistički pedigre koji su stekli u LucasArtsu i gradeći oko avanturističkog jezgra platformsku akcionu igru koja ima zaista dobru platformsku mehaniku i izvanrednu priču, sa sve neviđenim komedijaškim vrednostima.



Psychonauts je, naravno, užasno prošao u prodaji iako je bio jako dobro primljen kod kritike. Razlog? Pojma nemam... Iste godine je izašao Resident Evil 4? PC publika nije htela da se bakće sa platformskom igrom kakve se više vezuju za konzole? Konzolna publika je bila zadovoljna svojim Ratchet & Clank/ Sly Cooper/ upisati po želji platformama i nije je interesovao novi naslov od developera koji je bio potpuno nov u tom poslu? nemam pojma. Možda je najvažniji faktor bio pre svega to da je Microsoft, koji je trebalo igru da objavi, raskinuo ugovor nekoliko meseci pre završavanja, pa je igru uzeo Majesco... Koji je... da tako kažem, patuljak među pablišerima.

Kako god bilo, ja sam igru takođe kupio dvaput (za dve platforme) i sugerišem isto svakome ko je nije igrao.


Ico


Ovo je dosta bizarno, pošto je Ico igra oko koje međ' kritikom nema mnogo dileme - radi se o jednom od najvažnijih naslova za Playstation 2 ikad. Međutim, prodala je bizarno malo kopija i tek se sa reizdanjem, koje je došlo uz Shadow of the Colossus (spiritualni nastavak a zapravo prikvel Icoa) za ovu igru čulo malo više.



Ipak, i dalje pričamo o igri za koju je više ljudi negde čulo nego što ju je igralo. U pitanju je, u suštini 3D platformska igra od koje je Prince of Persia Sands of Time dosta toga naučio o tome kako se prave prostorne zagonetke. Međutim, glavna osobina Icoa je izvanredni emotivni naboj ove igre koji je komuniciran pričom (u kojoj jedva da ima reči) i vizuelnim dizajnom koji je predivan.

Ico je inače igra za koju je Sony sastavio tim od ljudi koji nisu imali prethodno iskustvo u ulogama producenata i reditelja igara i dao im maltene neograničeno vreme i budžet da stvore nešto što će biti... drugačije. Igra je prvo trebalo da izađe za Playstation ali kako je vreme prolazilo, tako je na kraju ona završila na Playstation 2 kao jedan od njenih prvih značajnih naslova. I niko je nije kupio...

Ico je krajnje potresna igra i dan danas je gotovo nemoguće naći sličnu igru na bilo kojoj platformi, jer u njoj očigledno nije stvar u mehanici nego u atmosferi... Otud je i jedina igra sa kojom Ico može da se poredi - Shadow of the Colossus, sledeća igra istog tima sasvim različite mehanike ali veoma uporedive atmosfere...

Shadow Hearts

Iako Shadow Hearts nije finansijski propao kao neke druge igre, iako je izrastao u solidan serijal, nema nikakve sumnje u to da je igra potcenjena jer naprosto ne znam nikoga ko je spreman da o njoj priča u istom dahu sa Squareovim ili Atlusovim RPG-ovima.



A ova igra to zaslužuje. Ne samo što ima veoma zabavan potezni borbeni sistem u kome refleksi ipak imaju značajnu ulogu, nego je u pitanju krajnje zabavno pričana priča koja se, za razliku od 99% JRPG-ova ne događa u fantazijskom ili naučnofantastičnom okruženju, već u (relativno) realističnom okruženju Azije i Evrope (u kasnijim nastavcima i Amerike) sa početka dvadesetog veka. Da ne pominjem da je glavni neprijatelj tokom najvećeg dela igre Roger Bacon. I da su homoseksualna sprdanja u ovoj igri sjajna.

Iz ove igre je kasnije izrastao čitav serijal (još luđi i homoseksualniji) a vredi spomenuti i igru Koudelka koja je zapravo neka vrsta nulte epizode serijala (i izašla je za Playstation)

Godhand

Kada pričamo o Capcomovom pokojnom studiju Cover, uvek na pamet prvo padaju Viewtiful Joe i Okami, igre koje bi se mogle nazvati potcenjenim, pogotovo ova potonja, koja je, bez obzira na izvanredne kritike prodala jako malo kopija (ja sam kupio samo jednu jer je igra bila Playstation 2 ekskluziva, ali ako ikada pazarim Wii, uzeću je i za Wii).

Međutim, najpotcenjenija Cloverova igra je svakako God Hand, skoro pa jedini savremeni 3D brawler koji je sačuvao iracionalni i apsurdni duh starih brawlera (Double Dragon, River City Ransom, Streets of Rage, Final Fight, Punisher......) a da istovremeno savršeno funkcioniše u 3D, da ima iznenađujuće dubok borbeni sistem i da je pritom urnebesno smešan.



God Hand je teška, ali jako zabavna igra u kojoj se čovek tuče sa pankerima koji imaju apsurdno velike kreste, u kome je jedan od minibosova Gorila (za koga mislimo da je čovek u kostimu gorile), a specijalni potezi koje možete potegnuti protiv ženskih protivnika se svode na to da ih presavijete preko kolena i dobro izudarate po dupetu. Jedan od bosova je žena koja vas svojom ljubavnom magijom pretvara u čiuvavu a drugi, hm, bos je grupa od pet power rangera. God Hand je genijalan i nenormalan i skoro niko sem najtvrđeg hardcorea nije to shvatio jer su se svi pitali zašto igra (pravljena za smešan budžet) izgleda ovako neatraktivno...


Valkyrie Profile (Odnosno Valkyrie Profile: Leneth)

E, ova igra je potcenjena uglavnom zato što je dovoljno originalna da bude neshvatljiva većini poštenog sveta. Radi se o RPG igri u kojoj nema pravog role playinga (mada u japanskim igrama ovoga i nema na način kao u WRPGovima), u kojoj nema normalnog lootinga, u kojoj se akcija odvija u dve dimenzije, posmatrano sa strane i u tom smislu sve liči više na Castlevaniju nego na 'pravi' RPG. No, dok do akcije dođe, slutim da je većina igrača već digla ruke, jer je ovo igra u kojoj imate ogromne, u pravom smislu te reči dramatične neinteraktivne i poluinteraktivne scene u kojima gledate kako neki ljudi u svom životu prolaze kroz tragediju, stižu do kraja i umiru.

Pošto je Lenneth valkira čiji je posao da duše mrtvih skuplja i sprema za finalnu borbu na strani, jelte, Asgarda a u okviru Ragnaroka, i sama mehanika igre je kontraintuitivna. Naime, ratnike možete posle treninga slati u Asgard, nakon čega vam više nisu na rasolaganju, ili ih zadržati uz sebe da vam pomognu u dungeon crawlingu. Borbe su potezne, ali MNOGO zavise od realtime koordinacije i refleksa. Opremanje je teško i skupo. Plus, igra se odvija u ograničenom vremenu jer se, shodno nordijskom mitu, zna kada će Ragnarok nastupiti. Da li ćete u trenutku Ragnaroka biti spremni da se sa neprijateljem suočite je pitanje vaše igračke veštine...



Mnogo, ali mnogo dobra ali i mnogo zbunjujuća, neintuitivna igra... Ipak, dobila je PSP rimejk, kao i nastavak na PS2, a najavljuje se i treći nastavak...

(Forbidden) Siren

Koliko god čovek o Sonyju mogao loše da priča, korporacija, šljam, lažovi, lopovi, otimači, što je sve istina, s druge strane, nema sumnje da tamo postoji neka dobra duša koja omogućava da se serijali koji nisu naročito dobro prodavani i dalje održavaju zato što su u pitanju originalne, dobre igre. Pored igara koje radi Team Ico, sličan je slučaj i sa Siren igrama.

Forbidden Siren je opet neka vrsta kultnog favorita. Čak i među fanovima survival horrora ona skoro nikada ne bude spomenuta u istoj rečenici sa Silent Hill i Resident Evil, ali ni sa Haunting Ground, Fatal Frame ili Clocktower... A što je šteta, jer je Siren prilično originalna i vrlo strašna igra.



Na prvi pogled, ove igre (izašle dve za Playstation 2 i jedna za Playstation 3) najviše liče na Silent Hill, ali ne samo da imaju još komplikovaniju priču od bilo kog Silent Hilla, već imaju i sasvim originalnu mehaniku.

Što se priče tiče, u svim igrama (treća igra: Siren: Blood Curse je ionako PS3 rimejk keca) ona se bavi izolovanim habitatima u kojima su stanovnici posednuti a slabašni protagonisti treba da se nekako spasu (kao i većiha survival horror igara, naravno), ali priča je pričana kroz perspektive nekoliko protagonista, vrlo ozbiljnim pripovedačkim jezikom.

Što se tiče mehanike, i ovde je bolje biti neviđen nego se boriti jer je borba teška, nespretna, užasna, ali Siren igre imaju svoj gimik koji se sastoji u sightjackingu, odnosno u mogućnosti da gledate kroz oči svojih dušmana. Što vam u teoriji omogućava da ih lakše izbegnete, ali u praksi vas još više plaši jer je dezorijentišuće i veoma podseća na scene iz slasher filmova u kojima gledamo kroz oči ubice kako se približava žrtvi... Krajnje zajebano..

Siren igre nisu finansijska katastrofa kao neke sa ove liste, i Sony ih dosta dosledno gura (pre dve godine napravljen je i film, koga mi je Ghoul dao ali ga još nisam gledao), ali i dalje, prosečan ljubitelj survival horrora nema pojma o njima, niti ih je ikada igrao...


Mogao bih ovako celu noć, ali možda ovde da stanem... za sada.

[ridiculus]

Iz ove igre je kasnije izrastao čitav serijal (još luđi i homoseksualniji) a vredi spomenuti i igru Koudelka koja je zapravo neka vrsta nulte epizode serijala (i izašla je za Playstation)

Mastermajnd iza Koudelke je Hiroki Kikuta koga sam spomenuo u topiku o najboljoj muzici. Producent, kompozitor, scenarista i tvorac koncepta za tu igru. Malo li je?

Sjajna lista, uostalom. Psychonauts i Godhand su mi prve na listi za igrati. Siren ću spomenuti na topiku o hororu kada stignem ovih dana, pošto je smatram sasvim ravnopravnom pomenutim serijama tipa Biohazard, Silent Hill, Fatal Frame (heh, po jedna frenšiza od svake kompanije).

Igre Yasumija Matsuna su uglavnom nepoznate na Zapadu, a u mnogim aspektima prevazilaze sve viđeno (Ogre Battle, Tactics Ogre, Vagrant Story, Final Fantasy XII ... ehm, dobro, ovo JESTE poznato). Ogre Battle je verovatno najčudniji taktički RPG ikad, a Vagrant Story sam već pominjao na ovom forumu. Više o tome uveče (ako me Meho ne pretekne)!

[Meho Krljic]

Ma, neću te preteći. Nisam igrao ni Ogre Battle ni VS. Samo napred.

[cutter]

Eh, sad i vi zezate. Grim Fandango teško da je potcijenjen, zato što ne postoji lista avantura, a da na njoj ova igra ne zauzima neku od prvih pet pozicija (sa pravom!). Kad meni kažete potcijenjen, ja pomislim na nešto što je totalno propalo i nikad nije bilo prepoznato kao vrijedno,

Slazem se, mislim da potcenjenost odredjuje neshvacenost kod kritike, ne prodaja.
Ali S.T.A.L.K.E.R. niposto nije potcenjen - kritika je bila upucena na racun gomile bagova s kojima je prihajao. Ni Doom 3, ni Max Payne 2, ni Grim Fandango, ni Psychonauts...u stvari, nijedna od onih koje sam igrao a pomenute su ovde.

[Melkor]

Birthright...

Na moju veliku zalost umesto da oformi sopstveni podzanr igra je, ne tako lagano, potonula u more neinteresovanja i zaborava. Steta za jedinu takvu kombinaciju strategije, taktike i rpg-a.

http://en.wikipedia.org/wiki/Birthright:_The_Gorgon%27s_Alliance

[...]

Ogre serijal (Tactics i Battle ) je dosta poznat, mislim ? Pogledaj cenu na Amazonu.

Sto se tice Ico, to jeste kultna igra.

Vagrant Story je dobio cetiri devetke ne znam na kom sajtu, sorry ali je jedini koji je dobio tu ocenu.

Svaka chast Mehi K. za pominjanje Shadow Hearts i nagovaranje da ovo zavrsim, po meni ako odigrash to odigrao si najsvezhiji RPG za PS2. Ako si josh i odigrao Personu 2 , na zalost jedinu EDIT: PERSONU 2 na engleskom, kao i Final Fantasy Seven, dodaj i Fallout (NE TACTICS) i odigrao si sve shto vredi o poslednjih 10 god posle RPGa.

NAPOMENA: Na zhalost, nisam imao prilike da igram RPGove na Dreamcastu.

Najtuzhnije shto je Persona 3, koja je dobila titulu RPG godine ako se ne varam, puuuno loshija od prve dve...

Hm, sada malo polemisanja o Beyond Good and Evil: na PCju tih igara nema mnogo, Prince of Persia u tri nastavka je jedini slican a on je vishe puzlashki, ali moram da kazhem da na PS2 imash Jak and Daxter za taj uzrast (mozda malo mladji) , zatim Wallace and Gromit, onda Devil May Cry (krvolocnija verzija arkadne avanture-platformera), Ico i tako dalje.

Po meni , potcenjena je Persona 2, Katamari Damashii, Yanya City Skater (gde na kontroleru imash mini skateboard ako si uzo original), Shadow Hearts (ako bih igrao nastavak nechega, to bi bilo ovo), No More Heroes WII, a dodao bih Killer 7 samo zbog ludo jake estetike.

E da, Bujingai jeste neka kopija DMC i Shinobija, ali estetika me je kupila, kao i zagonetke! Tsugunai (sluchajno se rimuje) od Atlusa takodje ima neku vrstu nevinosti kao Ico i bolji King's Questovi ili Black Cauldron.

EDIT
Black Cauldron i Hero Quest kec su najbolje igre mozhda ikad, izmedju ostalih, ali su suvishe stare da bi se sad igrale...ni jedan klinja ne bi uzeo igru sa takvom grafikom

[Tex Murphy]

Black Cauldron!  

[ridiculus]

Ogre serijal (Tactics i Battle ) je dosta poznat, mislim ? Pogledaj cenu na Amazonu.

Ogre Battle i njegov nastavak jesu poznati, ali samo među hardcore igračima strategija na konzolama. Ali, pošto sam se ja zadržao više nego što sam nameravao, tekst o Matsunu ostaviću za sutra, a sada ću pomenuti jednu odličnu igru za PlayStation2 koju bi svaki ljubitelj strategija trebalo barem da ima u vidu:






Ring of Red je Konamijeva strategija koja kombinuje misaoni elemenat poteznih strategija i brzinu i adrenalinske udare akcionih igara. Koristite ogromne borbene mašine (AFW) nalik na tenkove iz nekog steam-punk setinga. Postoji mapa borbenog polja i na njoj pomerate jedinice nalik na šahovske figure. Neposredna borba se odvija u realnom vremenu: vaša preciznost, koja zavisi od nekoliko elemenata, raste što duže nišanite protivnika; međutim, time mu dajete vreme da reaguje.



Grafika je odlična za PS2. Igra je produbljena mogućnošću da kontrolišete i pešadijske jedinice različitih tipova. Osećaj koji se dobija prelaskom strateške u akcionu fazu i obrnuto je jedinstven.

[Tex Murphy]

Ovo je prilično subjektivno, ali eto:

LURE OF THE TEMPTRESS - debi Revolution Softwarea (poslije uradili poznate igre Beneath a Steel Sky i Broken Sword serijal), sjajna fantazijska igra sa krasnom grafikom, muzikom i generalno ambijentom. I gejmplej je dosta interesantan - naime, na samom početku igre spašavate izvjesnu dvorsku ludu iz kandži mučitelja i on vam postaje saputnik, te možete da mu izdajete komande neograničene kompleksnosti (npr. otvori vrata pa otiđi na tu i tu lokaciju, pa tamo razgovaraj sa tim i tim itd.). Igra vjerovatno nije doživjela veću popularnost zbog dužine koja je prilično - kratka. Takođe, ima i nasty bag. Naime, jedan objekt krucijalan za dalje napredovanje se nekad pojavi a nekad ne. Ako se ne pojavi, valja igru početi od početka (ne pomaže učitavanje snimljene pozicije iz iste igre) i nadati se najboljem.


ERIC THE UNREADY - Zašto malo ko zna za ovu igru, jasno je kao dan. Naime - Legend Entertainment. U doba kad je čitav svijet pravio point and click avanture, oni su se držali statičnih slika i kucanja teksta (?!). Naravno, ovo može da odvrati samo površne avanturiste. Prvo, ovakav gejmplej ima neslućen potencijal koji je u ovoj igri realizovan skoro do maksimuma. U običnoj P&C igri imate pet-šest glagola, ovde na desetine (luckily, svi glagoli koje možete da koristite su izlistani na ekranu, a posebno su izdvojeni oni koji su neophodni za prelazak pojedinog poglavlja). Parser je fenomenalan - npr. kad se nađete u blizini mlade djevice, možete da napišete "screw girl", na što će da vam postavi nekoliko pitanja i ako na njih odgovorite sa "da", reći će nešto tipa "Howdy, Bill! Getting bored in the White House already? Well, she's still too young for you."
Prava ljepota ove igre leži u tome što je (za ono vrijeme) prilično duga i u apsolutno suludom humoru i činjenici da je svako poglavlje luđe od prethodnog. Okvirna priča je da Erik, najnesposobniji vitez u kraljevstvu, treba da spasi princezu iz kandži zle vještice koja je otela. Tokom svog questa izvlačiće bananu iz kamena, spašavati patuljke od Damoklovog trozupca koji im visi nad glavama iz drveta okrenutog naopako (!), jurišaće na zamak koji ima samo prednju stranu, nadmudriće izvjesnog šibicara koji koristi magiju (i prepoznaje vaše pokušaje da učitate snimljenu poziciju i tako ga zeznete ), pokazivati stražnjicu jednorogu ne bi li ga ovaj lansirao na potrebno mjesto i mnoštvo drugih stvari. Skoro svaka slika sadrži poneki geg, dijalozi su GENIJALNI (npr. kad se Erik pretvara da je patuljak i priča sa nekim patuljkom, to otprilike ovako ide:
"Zdravo"
"Zdravo"
"Ja sam patuljak."
"Vidim, drago mi je."
"Uopšte nisam čovjek koji se pretvara da je patuljak."
"Znam, nisam glup."
"Definitivno nisam stavio lažnu bradu i čučnuo da bih bio niži" itd.), kao i činjenica da se svako poglavlje završava nekom globalnom katastrofom (koju naravno izazove naš heroj) a na početku sljedećeg uvijek nalazite novine u kojima možete da čitate o tome. Zaista fenomenalna igra, koja zbog načina izvođenja vjerovatno nije privlačna običnim igračima, ali hard-core avanturisti moraju da je probaju.

[morbius]

Sad, šta bih ja mogao da navedem ovde kada sam uvek skoro igrao samo najizvikanije igre, retko se upuštajući u isprobavanje nečeg drugačijeg.

Recimo Vietkong. Daleko od toga da je igra prošla nezapaženo, ali nije stekla slavu koju zaslužuje. Odličan team šuter u džunglama Vijetnama, preteča Call of Duty igara. Igrati ovu igru je stvarno neobično iskustvo, muzika iz sedamdesetih pravi posebnu atmosferu, dok su boje oko vas potpuno isprane, dočaravajući svu sumornost ratovanja. Od guste vegetacije ne vidite bukvalno ništa, a poziciju je moguće snimiti samo pet puta po jednom nivou. Igra je imala i odličan multiplejer, ali džaba kada su u to vreme svi igrali vremešni Counter Strike. Štekarama se nije sviđalo što se u ovoj igri ljulja snajper, šta ćeš.

Igra je doživela i nastavak Vietkong 2, ali on je pobrao očajne kritike i nisam ga nikada probao.

[Meho Krljic]

Zapravo, Vietkong i Call of Duty izašli su skoro u isto vreme. Vietkong par meseci ranije, ali svakako ne dovoljno rano da bi mogao da se nazove pretečom CoD. Zapravo, upravo sam se krajem te, 2003. godine čudio kako svi hajpuju linearni, maltene on rails Call of Duty, ma koliko dobar bio, a kako je Vietkong dobio polumlake kritike.

Međutim, zaista dobar kandidat za ovaj topik. Od svih vijetnamskih igara (mislim, igara o vijetnamskom ratu. Autori su Poljaci) ova je najbolje pogodila atmosferu, misije zaista deluju autentično - dakle, upravo to šunjanje kroz vegetaciju i strepnja od zasede kako rat u Vijetnamu i treba da izgleda. Plus, imala je za ono doba vrlo dobru grafiku. Plus je dosta mešala akciju, šunjanje, letenje u helikopteru. Zaista potcenjen naslov.

[ridiculus]

Kao što rekoh, Yasumi Matsuno. Kada bih pravio listu mojih omiljenih gejm developera, on bi bio na prvom mestu (hm, ovo je dobra ideja, napraviću i taj topik ). Neka vrsta parnjaka Peteru Molyneuxu, s tim što Matsuno isporuči ono što obeća.
Njegove igre nisu baš "potcenjene", Vagrant Story je u Japanu izabran za jednu od najboljih igara svih vremena, ali, s obzirom da su prilično hermetične, što zbog težine, što zbog neuobičajenih elemenata koji se baš ne uklapaju u ono što publika konzolskih igara u principu očekuje, i s obzirom da su neke od njih katastrofalno lokalizovane u Americi, ostale su izvan vidnog polja većine igrača na Zapadu, čak i ljubitelja strategija.

Iako Matsuno ne zanemaruje prezentaciju, kod njega je prvo i osnovno gejmplej.

Karijeru je započeo u maloj kompaniji Quest, i tu je bio odgovoran za dve ključne igre: Ogre Battle i Tactics Ogre. Iako su deo istog serijala i pripadaju istom žanru, ovo su prilično različite igre. Veoma su teške i nisu za ljude koji nisu spremni da ulože veoma mnogo vremena na ovladavanje njima.

Ogre Battle je real-time simulacija sa elementima RPG-a, smeštena u fantazijsko okruženje. Igrač formira jedinice od različitih stvorenja i klasa i pokreće te jedinice po mapi, osvajajući gradove, boreći se sa neprijateljskim jedinicama i otkrivajući blago. Čudno je bilo to što u borbi možete zadati samo opšte komande i posmatrati kako jedinice ostvaruju vašu strategiju. Zato imate ogromnu kontrolu nad pričom. Postoje reputacija i harizma koje zaista utiču na razvoj radnje da bi došli do jednog od 12 različitih završetaka. Recimo, vaš alignment će rasti ako se borite sa jačim protivnicima, a slabiće ako napadnete slabije. Na početku dobijate pitanja i od odgovora zavisi kakvog lika ćete dobiti.



Tactics Ogre, verovatno najuticajniji japanski SRPG ikad, uvodi izometrijsko polje na kome se vode bitke.



Posle ovoga, Matsuno napušta Quest i, sa nekoliko kolega, prelazi u Squaresoft, gde biva zadužen za pravljenje Final Fantasy verzije Tactics Ogra, Final Fantasy Tactics. Mehanikom praktično identične igre, ipak su FF Tactics pristupačnija, lakša i  ispoliranija igra, iako s katastrofalnim prevodom na engleski.

Do pojave Nippon Ichija, niko u Japanu nije uspeo da dostigne Matsunove vizije strateških RPG-ova.

A onda, Vagrant Story. Verovatno najdetaljniji i najsloženiji menadžment oružja i oklopa u bilo kom RPG-u, zapadnom ili istočnom. Prezentacija je potpuno drugačija od prethodnih igara: dungeon crawler iz trećeg lica. Najfilmičnija od svih igara za PS, čak više nego Metal Gear Solid; najbolja grafika viđena na PS-u, i, takođe, najbolji prevod (po opštem mišljenju) neke igre sa japanskog na engleski (Alexander O. Smith je koristio jezik primereniji Šekspirovim dramama).

Na osnovu ovog impresivnog portfolia, u Square-u su postavili Matsuna da rukovodi pravljenjem FF XII. Iako se povukao na polovini razvojnog ciklusa, jedan deo njegove vizije je ostao u konačnom proizvodu, čineći tu igru drugačijom od svega iz FF serijala. Mnogobrojne su bile glasine za razlog njegovog povlačenja. Zvanična verzija spominje zdravstvene probleme, neki pričaju o potpunom nervnom slomu, a spominje se i da su u Square-u hteli da ga sklone.

Ono što je najbitnije, iako se nije mnogo čulo o njemu u poslednje tri godine, pojavio se na Nintendovoj promotivnoj konferenciji za Wii, i najavio da sprema nešto za tu konzolu.

[Meho Krljic]

Argh, ne vide ti se slike. Rehostuj ih na imageshacku ili negde.

A što se tiče Final Fantasy Tactics, upravo sam je spomenuo na onom drugom topiku i, ako je nekom bio problem da je igra zbog lokalizacije, e pa sada ima PSP verziju koja je ista igra sa napeglanijom grafikom i boljom lokalizacijom. Final Fantasy Tactics: War of the Lions je uz Disgaea: Afternoon of Darkness sasvim dovoljna da igraču od ukusa oduzme nekoliko stotina sati života.

[ridiculus]

Evo:

za Ogre Battle


za Tactics Ogre

[Meho Krljic]

E, tako, brate, pošteno!!!

Inače, prilično sam odlučio da obe igre odigram jednom kad budem imao vremena.... Dakle ne mnogo skoro..

[...]

Hm, a ja bih da dovrsim Grandiu, a mozda i Sh. Hearts drugi deo, Ogre Tactics i Battle izmedju ostalog, mada me privlaci i Arcanuum, Metal Gear Solid 3, i jos par hiljada naslova, tipa Persona 3: Fes, Persona 4, a opet bih i neshto da prochitam i tako to...

[Meho Krljic]

Velkam tu d klab, crnjo.

Al nije to tema. Tema su potcenjene igre. Nešto kao...

... Second Sight

E, da... Second Sight je na svaki način potcenjena, zapostavljena, skrajnuta i prezrena igra. Na Playstation 2 je bila gurnuta u prikrajak jer je izašla skoro u isto vreme kada i Psi-Ops, to jest neka tri meseca kasnije, a imala je skoro identičnu temu. Second Sight je izdao Codemasters a Psi-Ops Midway i Capcom i ova druga je definitivno imala mnogo bolji marketinški push.



Iduće godine kad je portovana na Windows, naravno, prošla je nezapaženo jer je imala još manji marketinški push i jer je unapred gledana s prezirom kao i većina konzolnih portova. A radi se zapravo o prilično dobroj igri.

Naime, kao i Psi-Ops, Second Sight je akciona igra u kojoj glavni junak pored uobičajenog minsko-eksplozivnog asortimana ima na raspolaganju i određene natprirodne, er, mentalne moći. Glavni junak SS raspolaže telekinezom, astralnom projekcijom, 'charm-om' (koji efektivno funkcioniše kao privremena nevidljivost) itd. I igra vrlo dobro funkcioniše sa ovim jer iako je moguće igrati je kao običan shooter, mnogo je udobnije igrati je kao šunjačku igru u kojoj siroti glavni junak ipak ima neke prednosti nad neprijateljima. Naravno, tu su i mehanički problemi koji se mogu rešiti samo korišćenjem posebnih moći a sve to deluje prilično ubedljivo i ne na silu uvezano u priču/ okruženje.



Pomaže što je ovaj solidan gameplay nadgrađen vrlo dobrom pričom koja ima sve odlike kvalitetnog trilera pa čak i jednu šokantnu, praktično filipdikovsku završnicu koja me i danas zabavlja. U njoj se pokazuje da, paradoksalno, ako ste igru završili, time ste uklonili mogućnost da se ona ikad odvijala, čak i daje započela. Mozak da se iščaši!!!



Kratka, udobna i zabavna akciona igra sa opresivnom atmosferom i pristojnom prezentacijom, sve od ljudi iz Free Radical Designa, koji su zaslužni za Timesplitters. Pa još dostupna i za PC!!! Znate šta vam je činiti!!!

[ridiculus]

Dobro, ko želi da igra Ogre Battle i Tactics Ogre, jedna napomena: igre su originalno izašle za SNES, i dok postoje portovi, ne znam za njihov kvalitet. Originalni naslovi su:
-Ogre Battle: March of the Black Queen
-Tactics Ogre: Let Us Cling Together
Postoji i Tactics Ogre: Knight of Lodis za GBA (kao što sam spomenuo na onom drugom topiku), koji ima sličan gejmplej, a drugačiju priču.

[Meho Krljic]

Ja inače imam sve ROMove za SNES (nekih 16 GB) pa ako nekom nešto treba, mogu da snabdem. Divna stvar sa SNESom je što je bio užasno popularan pa danas postoje emulatori na svakoj platformi. Ja SNES igre, recimo, rado trošim na PSP-u.

[ridiculus]

Da li bi mi mogao narezati jedan DVD? Ja sam sve svoje ROM-ove izgubio. : (

[Meho Krljic]

Pa, mogu da ti narežem i četiri DVD-a, pa da imaš sve    PM-uj me za detalje.

[ridiculus]

Ok, kada dodjem kući, posle 4.

[Meho Krljic]

Opuštenzija, što bi rekli mladi.

[...]

Hm, za PS1 postoje obe verzije koliko znam, Ogre Battle i Tactics Ogre, verovatno su samo malo nashminkali igre sa SNESa i prebacili na CD ove. Mislim da je obe radio ATLUS.

[ridiculus]

Evo isečka iz jednog starog intervjua sa Matsunom, u vezi Vagrant Story:

Q: Would you describe this game as an action game, a role-playing game, a strategy game, an adventure game or...?
(YM)--It encompasses all of these genres and at the same time, it doesn't fit into any of them. In a bad way, it takes bits and pieces from various types of games. In a good way, it is a new breed of game that does not take any form of pre existing style.

Q: Beside the SquareSoft titles, what do you think are the greatest games of the last few years?
(YM)--There are many (laughs). For PC games, network games such as "Ever Quest" and "Age of Empires." For the PS, "Metal Gear Solid", "Resident Evil." For Nintendo 64, "Legend of Zelda" and "Ogre Battle 64". The most I've spent in terms of money and time is "Ultima Online". (laughs) Unlike the Final Fantasy series and Metal Gear Solid, Vagrant is geared toward hard core gamers. It is probably not geared for those who tend to ask for hints and read through Strategy guides. This not only refers to the game itself but the scenario as well. I say this because the story is told in a way that allows players to use their imagination. It shouldn't be bought with expectation of a Final Fantasy or Metal Gear Solid. I'm stating this because the playing method and satisfaction vector is different from other games. Seafood vs. meat dishes, French Cuisine vs. Japanese Cuisine, soccer vs. baseball, rock vs. jazz, Titanic vs. The Blair Witch Project. The vectors are different like the examples given above.

[ridiculus]

Kratak teaser:

Zašto se PC smatra domom FPS-ova, kada je većina najboljih, najinovativnijih i najzanimljivijih igara tog žanra nastala van tog miljea? Zbog uticaja nesrećnog Doom-a (i Quake-a)?

Malo sam se bavio istorijom video-igara (i arheologijom, da upotrebim Mehov izraz, pošto je jako dobar, hvala) i, dok sam ranije imao sumnje, sada sam sasvim siguran u ono što hoću da kažem.

Ovo ipak nije distinkcija Istok/Zapad, pošto su razvojni timovi svi američki ili evropski, iako je Nintendo verovatno imao nekog uticaja na Rare i Retro Studios. Evo kratkog spiska igara koje mogu da se smatraju FPS-ovima, a superiorniji su od gotovo svega što je izašlo za PC (iako ne volim mnogo sam žanr, odigram nešto tu i tamo):
Alien Vs. Predator
Marathon serija
GoldenEye
Perfect Dark
Halo serija
Metroid Prime serija

Prve dve igre sa spiska su otprilike vršnjaci Doom-a a superiornije u skoro svakom pogledu. Marathon je jedna od najzapostavljenijih igara (zajedno sa nastavcima), a tehnički je bio iznad Doom-a.
Razradićemo ovu tezu...

[Meho Krljic]

Razlog što se PC smatra prirodnim domom FPS žanra je, cenim malo kompleksniji od toga na kojoj su platformi nastale, hm, najbolje igre ovog žanra.

Dakle, barem tri stvari mi padaju na pamet:

1) Kontrole

2) Onlajn mogućnosti

3) Otvorena arhitektura i slobodan kod

Bez obzira na to što su Goldeneye ili PD generalno smatrani izvanrednim igrama, nema baš mnogo sumnje u to da je kombinacija miš + tastatura i dalje najbolji periferni uređaj za igranje FPS igara. Naprosto, ni u jednoj od ove dve igre čovek ne može da uradi ono što može da uradi u Quakeu.

A to, automatski dovodi do druge tačke:

Doom je možda bio daleko, er, prostačkiji od Marathona (najviše što se tiče priče, mehanički su maltene identične igre), ali je za razliku od Marathona imao na raspolaganju PC LAN infrastrukturu po američkim univerzitetima i koledžima koja je omogućila multiplejer igranje, a imao je i prave onlajn mogućnosti koje Apple računarima jesu bile tehnološki dostupne ali naprosto ih nije bilo dovoljno u narodu da stvore kulturu onlajn igranja na način na koji su to uspeli Doom i za njim Quake.

Onlajn igranje je apsolutno definišuća karakteristika Quake generacije, sa uspostavljanjem kulture deathmatchinga, speedrunninga, bunny/ rocket jumpinga, turnira, modova itd. Konzolne igre (i Apple igre) naprosto nisu mogle da imaju isti kulturni uticaj zbog zatvorene arhitekture hardvera i zaključanog koda softvera.

Dakle, ako uzmeš Halo (koga ja volim i smatram da je izvrsno dizajnirana igra) i uzmeš da je Halo 2 sa svojim multiplejerom praktično uveo deset miliona Xbox vlasnika u svet onlajn igranja, to je više rezultat strahovito mnogo novca potrošenog od strane Microsofta da bi se uzeo novac (u ono vreme Silver Xbox Live nalog se još uvek plaćao) na nešto što je PC i tada radio bolje i BESPLATNO a i sada ga radi bolje i besplatno. Halo 2 je pored svog svojeg onlajn uspeha takoreći minijaturan fenomen u odnosu na Counter Strike, jednu igru koja je započela kao BESPLATNI MOD!!!

FPS kulturu za najveći broj ljudi ne definišu single player igre pa čak ni multiplayer komponente tih igara, već modovi i oko njih izrasle zajednice, poput They Hunger, Day of Defeat, Red Orchestra, Action Quake, Action Half-Life, Counter Strike itd. itd.

A ovo ne bi bilo moguće bez tri stvari koje sam naveo: kontrole (koje omogućavaju mnogo viši nivo kontrolisanja avatara, pa samim tim i kompetitivnost), onlajn pristup i otvorena arhitektura i slobodan kod.

[ridiculus]

Aman, Meho, pokušavam da dovedem u škripac zagovornike stava da je PC "prava" stvar!

Ali, realno, stavke pod 2 i 3 mogu se odnositi na bilo šta: strategije, RPG-ove, vožnje... Znači, čak i ako jeste zajednički efekat sve tri stavke, ipak onu definišuću razliku daje kontrolni sistem. Međutim, nezavisno od FPS-kulture, koja jeste razvijena i to je nešto što zahteva poseban osvrt, ja lično znam mnogo ljudi koji igraju te igre zbog atmosfere. I upravu tu PC više nema nikakvu prednost, mislim da je čak u zaostatku. Svaka čast igrama kao što su Half-life i BioShock, ali u odnosu na količinu igara koje izađu na PC-ju, ukupan utisak je više nego jadan (to, doduše, važi i za konzole, za neke druge žanrove).

Znači, miš je omogućio spregu brzine i preciznosti koja je jednostavno do sada bila više u skladu s mehanikom igara, osim u retkim slučajevima. S druge strane, postoje lightgun igre, kao što je Elemental Gearbolt - mada je to uvek bila egzotika, reći će neko; dobro onda, ja kažem, Wii je postao potpuni mejnstrim, i njegov kontroler sigurno više nije egzotika. Ostaje da se vidi da li se nešto može napraviti s njim. (Kao što reče jedan moj prijatelj Aca, veliki ljubitelj igara, kada bi Nintendo i LucasArts napravili dil, pa ubacili mačevanje svetlosnim sabljama na Wii, Amerika bi brzo bila osvojena...ponovo.)

Nego, ja sam hteo da kažem koju reč o igri Alien Vs. Predator (Jaguar, '94) koju je radio studio Rebellion braće Kingsley. Pošto su teksture rađene skeniranjem fotografija, vizuelno, ova igra je izdržala test vremena lakše nego sve id-ove igre iz sredine 90-tih zajedno. Audio je takođe superioran, periodi tišine naglašavaju jezu. Treće, mogli ste da birate igrate li kao marinac, tuđin ili predator. Svaka rasa ima svoju misiju. Kao predator čak imate na raspolaganju i specijalni vizuelni mod infracrvenog.

[mafija_x]

Pa dobro to sve za AVP, ali to isto imas i u AVP 2 i mnogo, mnogo vise...

Meni je AVP 2 jedan od 5 najboljih FPS koje sam odigrao.

Sve je odradjeno cakum pakum. Igranje sa svakim od likova je potpuno razlicito i jedinstveno, atmosfera je fantasticna, bas kao da ste u nekom Alien filmu.

Pre bih rekao da je AVP2 potcenjena igra zato sto u vreme kada se on pojavio FPS se vec izborio kao dominatnan zanr na PC, a opet su svi pricali i delili hvalospeve nekim drugim igrama.

[ridiculus]

OK, to je tačno, očigledno je da 3D igre iz 90-tih ne predstavljaju baš vrhunac istorije video-igara. Ja samo ukazujem na neke nepravedno zaboravljene preteče.
Rebellion je, inače, 1999. napravio Aliens Vs. Predator za PC, a nastavak te igre je ono o čemu govoriš.

Međutim, upućeni kažu da je i Alien Resurrection za PlayStation imao svojih draži, posebno u audio dizajnu.

EDIT: Da ispravim sam sebe, pošto sam se setio da su Super Mario 64 i Ocarina takođe 3D igre: ovde sam mislio na FPS-ove, pošto je žanr bio tek u nastajanju, tako da ga je bilo lako nadograditi.  

[Meho Krljic]

Aman, Meho, pokušavam da dovedem u škripac zagovornike stava da je PC "prava" stvar!

Ali, realno, stavke pod 2 i 3 mogu se odnositi na bilo šta: strategije, RPG-ove, vožnje... Znači, čak i ako jeste zajednički efekat sve tri stavke, ipak onu definišuću razliku daje kontrolni sistem. Međutim, nezavisno od FPS-kulture, koja jeste razvijena i to je nešto što zahteva poseban osvrt, ja lično znam mnogo ljudi koji igraju te igre zbog atmosfere.

Da ne bude zabune, mene personalno veoma malo interesuje onlajn igranje i social gaming in general (najdalje što odem u tome je da povremeno budem isprašen od žene u Tekkenu i da vrlo rtko igram Unreal Tournament u LAN-u), tako da i ja većinu FPS-ova igram zbog atmosfere i tako tih stvari, ali pošto je tvoje pitanje bilo zašto se PC smatra prirodnim domom FPS-ova, onda ovaj odgovor prilično drži vodu.

[Melkor]

Birthright...

Na moju veliku zalost umesto da oformi sopstveni podzanr igra je, ne tako lagano, potonula u more neinteresovanja i zaborava. Steta za jedinu takvu kombinaciju strategije, taktike i rpg-a.

http://en.wikipedia.org/wiki/Birthright:_The_Gorgon%27s_Alliance

Procitah u Svetu kompjutera da je King Arthur samo nasminkani Birthright za nove generacije, pa me zanima da li je neko probao posto me taj torent ignorise.

[Meho Krljic]

Ja sam ga svuko sa repida, ali dok dođe na red za igranje.... Ako ti treba da ti narežem, samo zvizni.

[Melkor]

Ha ha ha Tomi i Dzeri i pas... OK, zviiiiz 

[Melkor]

zviz, zviz....zviiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiz 

[Meho Krljic]

Primljeno.

[Melkor]

1. Hvala Mehu (i zeni) na ekspresnom dostavljanju.
2. Upravo sam sam proveo vise od 3 sata instalirajuci, patchujuci i pokrecuci igru i jos uvek nece da radi na normalnim rezolucijama     
3. Savetujem da izbegavate trenutni pirat ove igre i da sacekate bar jos 3 patcha
4. Bolje bi joj bilo da bude dobra, posle svega ovoga 

[Meho Krljic]

  Ti Neocore games su mi teški sumnjivci, kapiram da su Mađari (vidim da je neki deo tima radio za mađarsko ministarstvo odbrane), što njihove igre možda ne čini tako bagovitim kao što su ruske, ali, eto, vidimo, prilično bagovitim...

[Svevid]

Heroes IV of might and magic.

[Bimbo Sullivan]

- Gun
- Hidden and dangerous 2 (cooperative multiplayer)
- Stalingrad
- Soldier of fortune 2
- Rise of nations

[HAL]

Civilization saga, možda njena komplikovanost ne privlači ljude, tu takođe spadaju i Europa Universalis i Hearts of Iron.

[Meho Krljic]

Ne preterujmo. Civilization se teško može navati potcenjenim serijalom. Em je redovno u vrhu kritičarskih lista kad se prave liste najboljih PC igara svih vremena, em se prodaje izvanredno (slutim da će Civ V biti jedna od najprodavanijih PC igara ove godine, ne više od Starcraft II ali sigurno u prvih pet-šest), em se konstantno igra onlajn.