Author Topic: Noć u Pitomoj Dolini  (Read 4070 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

hidden

  • 4
  • 3
  • Posts: 920
Noć u Pitomoj Dolini
« on: 11-02-2009, 14:16:44 »
Znam da mnoge od vas nervira to sto pocetnici kace svoje price i na taj nacin trose vreme clanova foruma. Ipak, resih da okacim svoju. To je prica koja je pisana za aktuelni konkurs o vodenici, medjutim svojom duzinom je premasila uslove istog.

Zaista bi mi znacilo vase misljenje. Procitao sam je nekoliko puta, prepravio i skupio hrabrost da vam je predstavim. Hvala vam svima na vasem vremenu.




NOĆ U PITOMOJ DOLINI

Još od malih nogu baka mi je pričala o Pitomoj Dolini kada god bi došla da provede praznike sa nama, tako da kada sam prvi put posetio to mesto, sa svojih dvanaest godina, imao sam utisak da ga odveć dobro poznajem. Kasnije, tokom svog odrastanja, posetio sam je na desetine puta, upoznao komšije, meštane i iskreno je zavoleo. Ni velika, ni mala, taman toliko da se ne može svrstati u kategoriju sela ogrezlog u kolotečini a opet isuviše daleko da bi se nazvala gradićem.

Kada u nečemu uživate onda se to lako da primetiti, tako da moji roditelji, nisu bili mnogo iznenađeni kada je advokat nakon bakine nesrećne smrti objavio testament u kome sam postao vlasnik naše stare porodične kuće.
Tada sam imao dvadeset šest godina i bio sam prilično rešen da se o svojoj novoj imovini staram što je moguće bolje. Bili smo imućna porodica, na previše, ali ipak iznad proseka. Imao sam svoj automobil, a o punom rezervoaru nisam nikad morao da brinem. Kako nisam imao mnogo obaveza u životu jer tek što sam bio diplomirao, mogao sam da idem u Pitomu Dolinu kada god mi se prohte. Moj otac je tu moju strast svesrdno podržavao. Bio je od onih ljudi koji uživaju u ustaljenom životnom poretku stvari, tako da sam gotovo siguran da je čitava ova podrška bila utemeljena na činjenici da sam ja bio voljan da brinem o nasleđenoj kući. To je i razumljivo, s obzirom na to da bi, da kojim slučajem nisam mario za nju, održavanje palo na njegova ramena. Uglavnom, nije mi nedostajalo novca za ulaganje pa je za nepunih godinu dana, stara kuća postala komforna rezidencija na kojoj su mi zavideli svi prijatelji iz Novog Sada, slušajući moje priče. Stalno sam im obećavao lud provod, ali nikada ih nisam vodio sa sobom. Znam da to zvuči čudno, ali spadam u one grupe ljudi koje su izuzetno pedantne kada je njihova svojina u pitanju. Gosti su mogli da ugroze savršenstvo koje sam stvorio.

Sa druge strane u Pitomoj Dolini sam imao sjajnu ekipu prijatelja.
Voleo sam da provodim vreme sa tim ljudima  i mislim da su i oni osećali isto kada sam ja bio u pitanju. Nisu to bila neka čvrsta prijateljstva, nije nas vezivalo ništa drugo osim dobre zabave kada smo zajedno. To je bilo dobro, jer su stvari uvek najlepše kada su umotane u celofan. Upoznati ih bolje neminovno bi povlačilo njegovo skidanje a to nisam želeo da radim. Raspakovanih igračaka sam imao napretek u Novom Sadu i nove mi nisu bile potrebne. Ne u Pitomoj Dolini.

Moja priča počinje i završava se jedne vrele julske sedmice 2007. godine.

                                      ∙

Navršavalo se već dvadesetak dana kako sam doputovao u Pitomu Dolinu i planirao sam da ostanem do kraja avgusta. Nije mi bilo dosadno. Dane sam provodio uglavnom spavajući do kasno popodne a noći u izlascima, bogato ih zalivajući alkoholom i seksom. Dobro, ovo dvoje bi često uletelo i u dnevni plan aktivnosti. Za alkohol se brinula obližnja prodavnica a za seks Jasna, moja komšinica iz ulice, koja iako starija tri godine od mene, nije imala ništa protiv da isti obilno upražnjavamo. Smuvali smo se prethodne zime pa smo svoje druženje obnovili i tog leta. Nije bila naročito lepa ali je imala bogovsko telo. Bilo je i atraktivnijih u Dolini, no ona je bila nadohvat ruke. Nisam bio neki iskusan poznavalac žena, ali tih dana njene priče su mi dale nagoveštaj da je počela da se zaljubljuje u mene tako da sam već postajao rešen da našu epizodu definitivno ne obnavljamo na mom narednom gostovanju u njenom rodnom mestu.

Branko me je probudio iz dubokog sna. Urlao je moje ime preko kapije. Sat je pokazivao šest popodne. Koji mu je da ovako rano dolazi, pomislih, pa se izvukoh iz kreveta, onako raščupan i u boksericama ni ne pomišljajući da se obučem. Klima u kući stvarala je atmosferu pogodnu za život, ali je beton napolju goreo.

Izađoh i pustih ga u dvorište.

„Izvini što te budim“, reče on. „Jesi li mamuran?“

„Jok ti si“, nasmejah se, „što ne spavaš čoveče jesi li normalan?“

Poput mene, i on je dočekivao zoru gotovo svakog dana, a aktivnosti u ovo vreme mu svakako nisu bile svojstvene.

„Ma jebiga, mene je probudio Acke pandur, sad ćeš čuti šta imam da ti ispričam, oduševićeš se. Ajde, jel imaš rakije?“

„Imam....“

Ušli smo u kuću, za sedenje u dvorištu bilo je pretoplo. Natočih nam u požutele čašice. On svoju brzo iskapi i sam nasu novu. Moj stomak mi je jasno stavljao do znanja da na mene još uvek nije došao red da učinim isto.

„Pričaj Brane, sunce ti tvoje...šta je bilo?“

I tako Brane poče svoju priču. Lokalno društvo okupljeno oko Aleksandra Jovića, poznatijeg kao Acke pandur došla je na ideju da organizuje veliku žurku na otvorenom, kod stare vodenice. Već su našli od čega će da sklepaju šank, doneće struju i ozvučenje, a ostali treba da skupe kintu za cugu. Računaju da bi trebalo da bude bar dvesto ljudi, a naravno podrazumeva se da se novac ne bi uzimao od svih. Poenta je da ljudi bude što više, a žena pogotovo. Meni se ovaj plan više nego dopao, ustvari bio sam oduševljen i to u tolikoj meri da sam totalno zaboravio na mamurluk i počeo da pijem rakiju. Taj Acke je imao burazera čiji je najbolji drugar bio DJ, koji je povremeno gostovao u nekom kragujevačkom klubu i imao je svoju opremu. Brane mi spomenu da postoji neka ekipa koja ima svoj bend, i da će oni verovatno poneti instrumente da malo prže uživo, a onda će se posle svirke puštati elektronika do jutra. Bio sam skeptičan kako zbog potrebnog ozvučenja i tehnike za jedan takav poduhvat tako i zbog samih organizatora u čije sposobnosti baš i nisam bio siguran. Dopustio sam Branetu da me razuveri objasnivši mi da je to Acketova briga u potpunosti i da on ne može omanuti. Dadoh mu trideset evra kao svoj prilog za cugu, te nastavismo našu rakijsku konverzaciju vidno euforični zbog predstojeće zabave. Slistismo tako pola flaše, pa pošto smo već dobrano bili pripiti odlučismo da odemo do kafane i nastavimo započeto.

Narednih nekoliko dana proteklo je prilično uobičajeno izuzev činjenice da se, što se više bližio dan žurke, sve više pričalo o njoj. Bio sam gradsko dete naviknuto na masovna okupljanja tog tipa, ali me je ipak ponela atmosfera pa sam i sam bio inicijator takvih razgovora. Planovi su bili razni, od toga šta će ko da pije i obuče do toga sa kojom će da završi i šta će i gde da joj radi. U kreiranju takvih i sličnih strategija, dugo očekivani dan nas je i zatekao

Kada god je u pitanju veća organizacija uvek se nađe nešto da krene po zlu (ovo sam znao na osnovu iskustva i to me je i činilo sumnjičavim u početku), no ovaj put već u ranim popodnevnim časovima sve je bilo spremno. Svaka čast Panduru i organizacionom timu mislio sam, i duboko u sebi osećao trunčicu ljubomore, jer svakako nisam bio u ekipi koja je ovu, sada već sasvim sigurno pobedu, iznela na svojim plećima. Pobednici uzimaju svu slavu, no šansa da se nesvakidašnje dobro provedem za mene je bila sasvim zadovoljavajuća utešna nagrada.

Početak je bio predviđen za dvadeset časova, ali je već u osamnaest prostor oko vodenice bio prepun. Čitav ambijent podsećao me je na stari snimak nekog festivala koji sam jednom imao priliku da pogledam - nisam neki žestok ljubitelj rokenrola, ali me je gužva na otvorenom neminovno asocirala na to.
Vodenica je bila prilično propala, i sve u svemu, da nije bila najbliži objekat u okolini, ova žurka verovatno ne bi ni nosila radni naziv Kod vodenice. Bila je oko dvestotinak metara udaljena od mesta zbivanja, sa suprotne strane Sokolove rečice, već decenijama neupotrebljivana i oronula, obrasla u šiblje koje je obilato raslo sa obe strane vode. Prve kuće u Pitomoj dolini bile su tek na dvadeset minuta hoda odatle tako da nije bilo bojazni, da će buka smetati onom delu populacije koji će ovo senzacionalno dešavanje ignorisati ranim odlaskom na spavanje.
Po mojoj proceni bilo je više od tri stotine prisutnih ljudi. Gužva je bila tolika da sam bio izuzetno srećan što je Jasna došla sa mnom, jer sam time bio pošteđen od izuzetno velikog rizika da se izgubim i lutam među gomilom nepoznatih ljudi. Tragedija ruralne sredine bila je ta što moj mobilni operater nije pokrivao ovo područje tako da bih bio osuđen na tumaranje unaokolo. Pronašli smo šank i ubedili namrgođenu momčinu da nam da čitav karton piva, kako se ne bi morali često vraćati po novu turu. Jasna je ponela i ćebe, tako da smo ubrzo sedeli, malčice izdvojeni od gužve, pijuckali zlatni nektar i mazili se. Posle nekog vremena pronašao nas je Branko. Društvo mu je pravila neka omanja buckasta devojčica izuzetno lepih crta lica. Predstavio ju je kao Anu i oni se smestiše kraj nas.

„Kažu da će bend početi oko osam a didžej oko ponoći. Biće ekstra.“ Reče on ne skidajući blesavi osmeh sa lica. Ana se samo smeškala - sudeći po njenoj očiglednoj mladosti, i činjenici da je bila rođena Dolinarka, ovo je verovatno bila najspektakularnija stvar kojoj je ikada prisustvovala.

„Hoće matori“, odgovorih mu „Vidiš bre koliko je ljudi ovde a još nije ni počelo. Gde su ostali?“
„Nemam pojma, neki verovatno još nisu došli a neki se muvaju ovuda...Acke je valjda tamo negde oko šanka, sreo sam mu burazera dok smo vas tražili.“
Klimnuh glavom u znak odobravanja, a Jasna se naprasno zakikota iz samo njoj znanog razloga i gotovo zagrcnu pivom. Ponekad je zaista umela da bude kreten.

Svirka je zakasnila i umesto u osam počela je oko devet i petnaest. Sećam se da su prvi zvuci gitare u meni izazvali olakšanje jer sam počinjao da budem nervozan, baš kao i većina ljudi oko nas. Jasna je spakovala ćebe u ranac i polako počesmo da se guramo kroz masu koja je lagano krenula prema bini. Tek tada sam osetio da me je alkohol prilično uhvatio jer smo gotovo tri sata sedeli i pili, a sudeći po raspoloženju mojih saputnika i sa njima je bio isti slučaj.
Izgleda da organizacija i nije bila tako besprekorna, no važno je da se stvar na kraju ipak pokrenula. Sa druge strane bio sam spreman da zaboravim na taj mali propust ukoliko didžej bude počeo svoj performans na vreme, jer je to je bilo ono čemu sam se posebno radovao. Nikada nisam bio zaljubljen u svirke.

Ali bend je zaista bio više nego dobar.Pevač je imao glas poput onih starih metal bendova dok je gitarista sa svojim instrumentom izvodio takve finte da bi mu verovatno i sam Santana stisnuo desnicu. Skakali smo svo četvoro, skakali su i svi živi oko nas, šutke na svu sreću nije bilo ni na pomolu iako bi svako malo poneki klipan savladan alkoholom teturajući naletao na mene. Raspoloženje je bilo isuviše dobro tako da nije bilo bojazni od inicidenata, barem ne sa moje strane.
Čoveče, vreme je letelo. Noge su me prilično bolele od đipanja tako da sam nevoljko shvatio da ću ako ovako nastavim, slomljen dočekati svoj deo večeri. Druga stvar koja me nije veselila bila je Jasna. jer sam oko sebe primetio isuviše mnogo dobrih riba željnih ludog provoda. Treće stvari sam postao svestan razmišljajući o prve dve – morao sam da ispraznim bešiku. Mnogo piva kao i činjenica da to još nisam nijednom obavio od kako smo stigli, uradili su svoje.
Povikah Jasni na uvo da se odmah vraćam i krenuh da se probijam kroz masu tražeći mesto gde bih mogao da se olakšam. Nažalost, nikada to nisam voleo da radim pred gomilom radoznalih očiju, te sam pošteno odmakao želeći malo privatnosti. Graja je ostala iza mojih leđa.
U početku se sve svodilo na olakšavajući osećaj i uživanje u njemu. A onda kada su se oči navikle na mrak primetih kako me mirno gleda.i usrah se od straha.

Na brzinu ga strpah u gaće i ostadoh u mestu plašeći se da se pomerim. Nisam od onih koji zaziru od pasa, čak ih veoma volim, ali ovaj je bio ogroman. Mrak me je sprečavao da ga vidim u potpunosti, no sudeći po obrisima koji su se nazirali, bio je veći i od dobro podgojenog Šarplaninca.

Verovatno je nečiji, pomislih u trenutku. Možda i nije agresivan, veliki psi su obično dobroćudni. Možda ga je neko poveo na žurku, jer ne napada ljude i voli da se mazi. Pas nikada neće napasti čoveka ako ne oseti da ga se ovaj boji. Ako ne oseti pretnju on nikada neće napasti prvi. Niz misli prolazio mi je kroz glavu dok sam pokušavao da se opredelim za najbolji mogući način da se izgubim sa tog mesta.

A tada životinja i dalje ne ispuštajući bilo kakav zvuk načini zlokobnu grimasu i u mraku blesnuše očnjaci.
Za razliku od nje njih sam mogao sasvim lepo da vidim, i po prvi put u životu shvatio sam šta znači osetiti iskonski strah. U čovekovoj prirodi je da se takvim osećajima odupre na najidealniji mogući način, a u mojoj situaciji, najlogičnija reakcija bila je okrenuti se i bežati. No, primljeni impuls je bio toliko jak da sam na trenutak pomislio da mu se prepustim. Da jednostavno legnem i sačekam da dođe po mene.

Jer te čeljusti jednostavno nisu tu pripadale, nije trebalo biti stručnjak da bi se to shvatilo. Koliko god da je zver bila velika, one nisu odgovarale njenoj veličini. Nisu joj pripadale ni po obliku, ni po rasporedu, niti bilo kom drugom kriterijumu. Ni njoj, niti bilo čemu što sme da postoji.

Ne znam koliko je trajalo. Teško mi je i da mislim o tome....nekako sam postao odsutan za sve ostalo izuzev zveri. Sva moja čula odbacila su okolinu i u potpunosti se prepustila njoj. Uprkos tami njenog izgleda sam sve više postajao svestan, svakim sekundom sazrevao je u mojoj glavi. Njen miris je bio nekako...stvaran i pravi...na način kakav mi nijedan miris pre toga nije bio. Iako me nije dodirnula znao sam da je hladna. Nije se pomerala, ali mi je nekako postajala sve bliža.

Nešto u meni učini beskrajan napor i ja napravih korak u nazad. Rezultat je bio pogrešan. Ukočenost, manjak samokontrole ili nešto treće, učinili su da izgubim ravnotežu i sapletem se. Potiljkom udarih u meku zemlju i dok mi je pogled lutao po zvezdanom nebu bio sam siguran da će se senka svakog trenutka nadvidi nad mene i da će to biti moj kraj. Ali to se nije desilo.

Psa je nestalo.

Nisam lud i znam razliku između stvarnog i nestvarnog. Kada je nešto moguće a kada nije. Ovo što sam upravo bio video bilo je stvarno, a da ste me pre izvršavanja moje fiziološke potrebe pitali rekao bih vam da nije moguće. Žurio sam nazad prema gužvi, Svirka je trajala, tako da sam znao da nisam bio dugo odsutan.

Narod se dobro provodio. Plastičnih čaša i ambalaže je bilo na sve strane, tako da sam se na svakih nekoliko koraka saplitao. U jednom trenutku grubo naleteh na nekog naildovanog momka. Izvinuh mu se, moleći se u sebi da ga moja nemarnost nije iznervirala. Bio je okružen svojim drugarima (ništa manje razvijenih od njega) i batine su bile zadnja stvar koju sam želeo. Opravdah  se nespretno, a on mi uzvrati osmehom. Osmehnuše mi se i ostali iz njegove grupe.


Branka i njegove male više nije bilo na mestu gde sam ih poslednji put video, ali je Jasna i dalje bila tu – u prvi trenutak pomislih da se grli sa devojkom, a onda se oboje okrenuše prema meni. Momak je imao ženstvene crte lica, baš kao i figuru...daleko od toga da je bio feminiziran...izgledao je dobro. Na trenutak me je tupo pogledao a zatim se vratio njenim usnama a ona mu se istog momenta prepustila, iako sam bio siguran da me je videla. Još uvek pod utiskom onoga što mi se desilo nisam osetio potrebu da napravim scenu, iako sam negde duboko u sebi bio povređen ali ta emocija jednostavno nije imala dovoljno snage da se manifestuje. Umesto da je napadnem ja je uhvatih za jednu od podlaktica obavijenih oko vrata mladića. Želeo sam samo da je pitam gde je Branko i izgubim se odatle ali ona nije reagovala. Ostao sam nekoliko trenutaka kraj njih, osećajući se kao potpuni idiot, sposoban jedino da primetim da mene nikada nije ljubila sa tolikom strašću, a onda pođoh dalje.

Kao što sam već rekao, nikada nisam imao preterane ambicije da od poznanika iz Pitome Doline stvorim prijatelje i ta odluka mi se te noći osvetila. Tumarao sam po gužvi, video dosta nepoznatih lica, a oni retki koje sam prepoznao bili su isuviše zaokupljeni da bi mi se posvetili. Želja da se provedem, napijem i privedem nešto izgleda da se samo meni nije obistinila. Svuda oko mene bili su ljudi koji su upravo preživljavali svoj najluđi provod u životu, u pravom smislu te reči. Euforični, nasmejani, zaljubljeni, napaljeni, svako je imao nekog svoga, činilo mi se - osim mene. U nekoliko navrata učinilo mi se da vidim devojke kako ljube devojke, iako poučen iskustvom sa mojom donedavnom pratiljom, u to nisam mogao biti u potpunosti siguran. Izgleda da mala, povučena mesta poput Pitome Doline prosto čekaju svoju priliku da eksplodiraju. Čoveče, moralo je biti više od trista ljudi.

„Još jedna stvar Pitoma Dolino, a onda vas preuzima najbolji DJ koga ste ikada imali prilike da čujete! Još jedna stvar za kraj!“ zagrmeo je glas pevača. Masa ga pozdravi urlikom. Sjajno, pomislih, baš sam se usrećio sa provodom. Gitare zapraštaše, a zvuk mi se učini jačim nego ranije.

...Yo, pretty ladies around the world, got a weird thing to show you so tell all the boys and girls .......

Bio sam najjadniji čovek na svetu. Da su okolnosti bile normalne, odustao bih od ponižavanja samoga sebe i otišao odatle. Svako sa minimalnom dozom samopoštovanja bi to učinio. Ali, ja sam znao šta vreba u mraku.

Nije bilo šanse da skupim petlju i odem. Krajičkom svesti sam razvijao i plan za najgori mogući ishod- ukoliko ostanem sam do kraja žurke. Bio sam spreman da lutam unaokolo sve dok se ne završi. Ako budem imao sreće da potraje do zore onda sam bezbedan (bio sam na neki čudan način ubeđen da svetlo donosi sigurnost), a ako se stvar okonča pre prvih petlova držaću se gomile koja svakako mora krenuti ka naselju, ili gde god uostalom. A do tada ću da dam sve od sebe da pronađem Branka.

Ugledah Mikija...bubuljičavka čije sam maltretiranje jednom imao priliku da gledam. Desilo se to u centru gradića, ekipa dripaca ga je terala da uradi sto sklekova (za kaznu zbog nečega što jeste ili nije uradio) a ovaj nije mogao ni pet da sastavi kao čovek. Nisu mu dali da ustane već su ga klepali otvorenim šakama po glavi dok se koprcao i gutao prašinu. Sećam se i da je plakao, verovatno više zbog poniženja nego straha, što je siledžije samo još više podstrekivalo da nastave svoju igru.
Sada je bio u sasvim drugačijem izdanju. I dalje rahitičan, masnog lica i velikog nosa igrao je sa ni manje ni više nego dve devojke. I to kakve. Podvezale su majice i izazovno se uvijale oko njega, dok je urlao kao u delirijumu i polivao ih pivom koje je držao u ruci. Limenke su bile svuda oko njih.Njima dvema ovo očigledno nije smetalo jer nisu skidale ruke sa njega, Tada mi sinu sjajna misao.

Šank. Iako sam nekoliko puta prošao blizu njega nije mi palo na pamet da pokušam da pogledam iza. Na početku, dok smo uzimali pivo primetio sam improvizovani šator ispod kog je stajala gomila pića, i ko zna sve čega, verovatno da se ne bi direktno pržili na suncu. Acke pandur mogao je biti tamo, kao i svaki nadobudni organizator...Branko je bio dobar sa njim....

Vredelo je probati.

U početku sam hteo da za njega pitam nekog od šankera koji su delili piće. Ne znam zašto mi je bilo toliko bitno, ali nisam želeo da bilo ko trči za mnom i objašnjava mi da ne smem da prilazim zabranjenoj zoni. Valjda je to bio deo mog gradskog nasleđa gde si za takve avanture mogao dobiti svoje. Sa druge strane, gledajući svu tu podivljalu gomilu nije mi bilo teško pretpostaviti da verovatno nisam bio prvi koji je te večeri pokušao da se provuče na pomenuto mesto. Organizacija je verovatno već bila prilično umorna da bi bila ljubazna sa pijanim gostima.

Ali moje brige su bile neosnovane. Za šankom nije bilo nikoga...u međuvremenu je umesto poslužitelja uvedeno samoposluženje. Kartoni su stajali iscepani, otvoreni i neotvoreni baš kao i razne flaše, nadohvat ruke svakome ko bi hteo da pokvasi grlo. Sve je bilo mokro i smrdelo je kao u najgoroj birtiji. Pružih korak oslobođen pritiska gomile i napravih polukrug prilazeći mu sa zadnje strane. Šator je bio preda mnom, i dalje na starom mestu iako su količine cuge bile manje nego ranije. Zakon logike je barem važio na tom primeru. Primetih i nekoliko parova kako se valjaju u travi na svega nekoliko metara odatle..

Ugledah Acketa čim sam kročio pod njega. Sedeo je na dotrajaloj školskoj stolici koja je u kombinaciji sa njegovom telesinom izgledala manja nego što je to zaista bila. Glava mu je bila zabačena unazad.
Postadoh svestan da je muzika prestala tek kada ga začuh kako hrče. Stotine glasova je i dalje stvaralo buku ali je Acketovo grlo bilo sposobno da izađe sa tim na kraj. Pomislih neveselo da je verovatno toliko pijan da me neće prepoznati ako ga probudim, a možda ga to i naljuti, ali nisam imao nameru da odustanem. Mogao bih mu praviti društvo dok se ne otrezni, to bi bilo sjajno. Više me nije bilo briga za žurku, očajnički sam želeo da ne budem sam.  

„Acke...hej Acke!“ Pružih ruku ka njegovoj mišici, nadajući se da je lakog sna.

Tada mu ugledah lice. Nije spavao.

Možda je treperenje sijalice pojačavalo utisak, ali njemu definitivno nije bilo dobro. Na osnovu onoga što sam mogao da vidim nisam mogao da pretpostavim šta mu se dogodilo. Ruku na srce, ne znam ni ko bi uspeo.
Svaka crta njegovog lica, svaki mišić na njemu, bio je u takvom grču da se činilo kao da bi svakog trenutka mogli da puknu. Usne su izgledale kao dve bele crtice na pomodrelom licu, koje se gotovo nisu ni pomerale dok se krkljanje probijalo kroz njih. Ali nisu one bila najstrašnija stvar, kao ni lice u celosti. Bile su to oči, one su mu jedine bile slobodne. Iskolačene i podivljale. U njima je bio samo užas.

Devojka se stvorila niotkuda, kraj nas i postadoh je svestan tek kada je progovorila.
 
„Hej...šta radiš ti tu?“
„Moj drugar...organizator...“ odgovorih mucajući. Bila je lepa, natprosečno lepa, ali ja definitivno više nisam bio u fazonu da reagujem na to „Nije mu dobro...treba mu pomoć.“
„Nije mu ništa, vidiš da je pijan.“
„Nije, nije to...loše mu je. Ima nekakav napad.“ Glas mi je bio nabijen panikom koja definitivno nije prešla na nju iako je pred sobom imala identičan prizor. Njen smireni odgovor je to i potvrdio.

„Nije mu ništa.“

Tada se dogodiše dve stvari. Gotovo u trenutku me je zgrabila za ruku i okrenula ka sebi a didžej je započeo svoj nastup. Ni jedno ni drugo nije bilo onakvo kakvo bi se očekivalo. Njena ruka, savršeno vitka i ženstvena imala je neki pogrešan osećaj na mojoj koži. Ne bolan i nikako neprijatan...već neprirodan. A muzika koja se prolomila kroz ozvučenje...bila je nešto najužasnije što sam ikada čuo...svojevrsna dobro uštimovana kakofonija svih mogućih zvukova, istovremeno skladna i groteskna. Harmonija haosa.

Njen pogled me je paralisao.

„Samo sam ga poljubila kad se oduzeo.“ Bila je to bedna i podrugljiva imitacija pravdanja. „Tako mi svega nisam htela...ali ti ćeš ostati sa mnom jel tako?“

Pokušao sam nešto da kažem ali to više nije bilo moguće. Moj um je možda i bio zadržao mrvicu sposobnosti ali ne u dovoljnoj meri da kontroliše telo. Nereagovanje bi protumačeno kao odobravanje.

„Znala sam da ćeš pristati. Stalno sam sama. Uvek sama.“

Okrenula se i pošla ne ispuštajući moju ruku a ja pođoh za njom nesposoban da se oduprem.

Vraćali smo se natrag, među ljude. Briga za Acketa nestala je pred strahom od onoga  što sam nagađao da me očekuje,

Pseto  

tako da sam ga već nakon nekoliko koraka izgubio iz misli. Moja vodilja je odlučno grabila napred, nijednom se ne okrenuvši da me pogleda. Iz nekog razloga, ja svoj pogled nisam mogao da odvojim od njenog temena a iako me više nije ni upola čvrsto kao u početku držala za ruku, nisam mogao da joj se otrgnem. Imala je potpunu kontrolu nadamnom.
U svega nekoliko trenutaka stigosmo na odredište (zdravorazumski posmatramo trebalo je samo obići šank i prepešačiti petnaestak metara ali meni se taj put činio dužim.).

Zabava više nije bila ista. Bolesna melodija je i dalje odzvanjala, ali niko nije igrao. Na svega jedan trenutak osetih olakšanje pomislivši da su i ostali prisutni uvideli da nešto u čitavoj priči nije na svom mestu, ali ubrzo dođoh do tako strašne spoznaje da sam zažalio što nisam skončao svoju agoniju u čeljustima monstruma iz mraka.

Svi su stajali u krugu, mirno poput statua, i držali se za ruke. Moja pratilja se zaustavila na trenutak, kao da želi da mi da par sekundi predaha da se upoznam sa tim neobičnim prizorom. Nešto unutar mene je znalo da ću ubrzo saznati njegovu svrhu. Ona kao da je pročitala moje misli, te napravi iskorak a dvoje koji su nam bili okrenuti leđima prekinuše svoju povezanost primajući nas u svoje društvo kao dve nove, očekivane karike u tom izvitoperenom lancu. Osoba kraj mene bio je jedan iz društva razvijenih mladića na čijeg sam pajtaša naleteo. Bubuljičavi Miki nalazio se nekoliko mesta dalje sa moje desne strane, glava mu se klatila besciljno dok ga je svaka od njegovih pratilja držala za po jednu ruku. Nisam mogao da sagledam sve učesnike, što zbog nagle iscrpljenosti i vida koji mi se mutio, što zbog same veličine kruga ali znao sam da su i ostali tu negde...Jasna sa svojim momkom, Brane, njegova mala baš kao i ostala mladež koja je došla da se provede kraj vodenice i uz provod dobila priliku da upozna nove ljude. Eto zašto ih je bilo toliko. Neko vreme smo stajali, a smirenost tog čina bi se poremetila jedino kada bi se priključilo neko novo dvoje.

Odjednom zaigrasmo kolo.

Sećam se početka. Strah koji mi se mnogo puta za vreme te noći javljao u talasima dostigao je svoj najveći intenzitet. Vrištao sam i plakao ali se nisam mogao osloboditi. Ta demonska muzika vladala je mojim telom u potpunosti. Razum se grčio ali ruke su čvrsto držale moje suigrače, noge su divlje igrale,sve brže i brže.

U krug, u krug, u krug

Sve je postalo jedno.  Činilo se kao da više ne dodirujemo zemlju. Smeh i vrisci, grimase bola i pakosti u sintezi kakvu zdrav razum ne može da sagleda. Bolelo je ali morao sam dalje...kao i svi ostali...naši gosti su tako insistirali, sve te lepotice i lepotani, a gostima treba udovoljiti.  

Gostima se mora udovoljiti.


                               ∙
Tri dana kasnije probudio sam se u bolnici. Moji su sredili da me hospitalizuju u Novom Sadu. Dijagnoza – trovanje nepoznatom supstancom. Majka nije htela da pričamo o tome što se desilo i pri tom stavu je ostala i dan danas. Od oca sam saznao da su stariji seljani u rano jutro zatekli strašan prizor- polumrtvu mladež Pitome Doline. Pripadao sam najvećoj grupaciji srećnika koji su zatečeni bez svesti...oni budni...njih je bilo najstrašnije gledati. Samopovređivali su se na sve moguće načine. Uglavnom su oči bile te koje su većini prve stradale... tako je prošao i Branko.
Rekao mi je da mu je policija rekla da će istraga biti pokrenuta i da će me sigurno zvati da dam izjavu. Stvar je bila velika, i bilo je sigurno da će odjeknuti na nacionalnom nivou. Ali to se nikada nije desilo.

Prošlo je pet godina od tog događaja, i mogu reći da sam se potpuno oporavio. Nemam košmare, i ne uočavam nikakve psihičke posledice. U Pitomu Dolinu se više nikada nisam vratio a ni ne planiram. U našoj kući je ne spominjemo. Ipak, čini mi se da sam te noći izgubio deo sebe, neki neprimetan deo koji ne mogu opisati rečima ali čiju prazninu osećam. Taj deo me stalno vraća Kolu iz kog sam uspeo da izađem ali znam da ću mu se jednoga dana vratiti. A kada se to desi, neka ova priča bude moj testament..

Neka ostane zapisano sećanje na jednu letnju noć u Pitomoj Dolini..

Cornelius

  • 5
  • 3
  • Posts: 4.599
Re: Noć u Pitomoj Dolini
« Reply #1 on: 11-02-2009, 15:39:16 »
Quote from: "hidden"
Znam da mnoge od vas nervira to sto pocetnici kace svoje price i na taj nacin trose vreme clanova foruma.


One koje nervira, nece citati, a oni koji procitaju, pa se iznerviraju, nisu ni trebali da citaju.

Opsti nedostatak price je nedovoljno jasan cilj autora. Ispricati pricu koja samo opisuje jedno, verovatno, vilinsko kolo i njegove posledice, nije dovoljno da bi se opravdala citava pripovest. Junak price nema dovoljnu karakterizaciju koja bi ga ucinila zivim, uprkos nekoliko opstih naznaka o njegovom statusu, njegovom rakijaskom kapacitetu i seksualnoj orijentaciji. Medjutim, citav zaplet ne odvodi junaka nigde, ne cini ga aktivnim ucesnikom intrige, niti mu donosi promenu (osim prolaznog zdravstvenog problema). Drugi likovi se nalaze u prici da bi popunili prostor, ali ne i da bi imali ikakav znacaj za intrigu.

Prici nedostaje struktura koja je, inace, zamenjena prepricavanjem dogadjaja u kome drugi lik, takodje, prepricava dogadjaje, umesto da im se dogadjaji jednostavno dogode. Prica nije ritmizirana, nego je sve izreceno u istoj ravni, a u opstoj monotoniji ucestvuje i previse opisa koji nemaju neposrednu vezu sa dogadjanjem, nego su tu radi ambijentalnog ugodjaja. Cak je i punch line uradjen u istoj monotonoj ravni kao i ostalo pripovedanje. Propustena je bilo kakva stilska obrada, te je naracija bez reljefa, bez dobrih i primerenih figura i bez pokusaja da se izbegnu stereotipi u docaravanju slika. Nedovoljno postovanje gramatickih pravila posebno u slaganju vremena i strukturi recenice, deluje povremeno rogobatno, ali to je samo tehnicki detalj.

Prilikom pisanja, pored tehnicke efikasnosti koja se postize citanjem, proucavanjem i vezbanjem, neophodno je misliti i na samu svrhu knjizevnosti. Pripovetka ili roman ne govore o stvarnosti, nego o egzistenciji koja nije ni proslost, niti sadasnjost, nego polje ljudskih mogucnosti - sta bi covek mogao da bude i zasta je sposoban (Kundera). Drugi cilj knjizevnog pripovedanja jeste pokusaj da se razume i objasni danasnji svet (Le Clezio).
Je n'ai aucune confiance dans la justice, même si cette justice est faite par moi.

hidden

  • 4
  • 3
  • Posts: 920
Noć u Pitomoj Dolini
« Reply #2 on: 11-02-2009, 18:08:26 »
Primio k' znanju :)
Hvala na sugestijama.

Cornelius

  • 5
  • 3
  • Posts: 4.599
Noć u Pitomoj Dolini
« Reply #3 on: 11-02-2009, 19:00:33 »
:)
Je n'ai aucune confiance dans la justice, même si cette justice est faite par moi.

Tex Murphy

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.877
    • Radioaktivna aleja
Hm...
« Reply #4 on: 11-02-2009, 23:56:58 »
Quote from: "hidden"
Primio k' znanju :)
Hvala na sugestijama.


Kakvo je sad to glupiranje??? Umjesto da ko i svaki normalan čovjek kažeš iznapadaš zlobnog Kornelijusa što kritikuje tvoj umni rad, ti mu se još zahvaljuješ. E majko draga, kuda ide ovaj svijet...

Inače, nakon inicijalnog letimičnog razgledanja, čini mi se da je priča preduga (kriterijum za određivanje predugosti je vrlo jednostavan - preskrolujem tekst i ako mi se u glavi javi misao "Ja ne mogu ovo da čitam", znači da je predugo). S druge strane, ovih nekoliko rečenica na koje sam nabasao izgleda znatno pismenije od nekih drugih radova koji su postavljani ovde, tako da ću možda i da pročitam. Nadam se da ima ekstremnog nasilja ili bar seksa.

Giovanni Larsson

  • 4
  • 2
  • Posts: 147
Noć u Pitomoj Dolini
« Reply #5 on: 12-02-2009, 01:20:53 »
Meni glavni lik deluje kao sasvim prosečni, hedonistički nastrojeni dripac. Nisam siguran da li je to bila namera ili tako deluje zbog nedovoljne karakterizacije.

Ako je namera, onda mi deluje da bi bilo logičnije pripovedati iz trećeg lica.

Za primedbe po pitanju stila ne osećam se dovoljno stručnim  :wink:

hidden

  • 4
  • 3
  • Posts: 920
Noć u Pitomoj Dolini
« Reply #6 on: 12-02-2009, 12:28:49 »
@Harvester

Kritiku trazio-kritiku dobio... :) Zasto napadati...?

@Giovanni Larsson

Lik u sustini i jeste takav kakvog si ga opisao...

Savajat Erp

  • gospodar izgubljenog vremena
  • 4
  • 3
  • Posts: 5.698
Noć u Pitomoj Dolini
« Reply #7 on: 19-02-2009, 15:16:13 »
Мени је засметало оно "почињао да будем нервозан", рогобатно до бола! Затим назив места "Питома Долина" не звучи ми реално, места код нас немају такве називе (исправите ме ако грешим), мало је неразумљиво оно око појављивања оне џукеле...и, искрено, први део приче ми звучи као почетак неке приче из Пан Еротике (без увреде)...после тога је сасвим солидно и истриповано...толико од мене.
Niste mi verovali da ću da pucam?!
ZAŠTO MI NISTE VEROVALI?!!!!

Cornelius

  • 5
  • 3
  • Posts: 4.599
Noć u Pitomoj Dolini
« Reply #8 on: 19-02-2009, 16:22:38 »
Quote from: "Savajat Erp"
толико од мене.


Zar se ne kaže "haug"?
Je n'ai aucune confiance dans la justice, même si cette justice est faite par moi.

hidden

  • 4
  • 3
  • Posts: 920
Noć u Pitomoj Dolini
« Reply #9 on: 20-02-2009, 00:07:46 »
Quote from: "Savajat Erp"
...  као почетак неке приче из Пан Еротике (без увреде)...


Znao sam da ce konzumiranje takvog stiva u pubertetskim danima uzeti danak.

Savajat Erp

  • gospodar izgubljenog vremena
  • 4
  • 3
  • Posts: 5.698
Noć u Pitomoj Dolini
« Reply #10 on: 20-02-2009, 12:39:39 »
Quote from: "Cornelius"
Quote from: "Savajat Erp"
толико од мене.


Zar se ne kaže "haug"?

Пре би било:"Савајат Ерп је рекао!", али јеб` га...
Niste mi verovali da ću da pucam?!
ZAŠTO MI NISTE VEROVALI?!!!!