Dejan Stojiljković: KONSTANTINOVO RASKRŠĆE (2009)

[crippled_avenger]

Jel ima šanse da RASKRŠĆE nađe izdavača u Franklfurtu? Kakve su vaše procene?

[Nightflier]

Jel ima šanse da RASKRŠĆE nađe izdavača u Franklfurtu? Kakve su vaše procene?

I da i ne. Bio sam na konferenciji za štampu Udruženja izdavača i knjižara i ovo će im biti prvi nastup. To znači da ne postoje kontakti sa stranim izdavačima u pogledu ponude naših autora. U SAD postoji potreba za istočnoevropskom fantastikom, naročito romanima o vampirima, a bad guy vibe koji prati Srbe u tom pogledu mogao bi da bude bonus. Previše je čimbenika, što bi se reklo, da bi se moglo ma šta reći sa sigurnošću.

[Dacko]

Ni korektori nisu dobro obavili svoj posao. Fon Fen na najmanje sto mesta ima fon sa velikim slovom iako je to sasvim nepravilno. Postoji još jedna reč koja mi je zasmetala - nagrizen umesto - nagrižen. Za ovo izdanje OK, za neko sledeće, da se ispraviti.

Ovaj tekst me odavno muči, nego nije bilo smisla da ga komentarišem dok u biblioteci ne nabavim Konstantinovo raskršće i proverim nije li ipak negde pogrešno napisano fon. I nije. Elem, predlozi u stranim prezimenima pišu se velikim slovom kada im ne prethodi ime, pa tako govorimo o Da Vinčijevoj slici, ali o Leonardu da Vinčiju, što, naravno, važi i za Ota fon Fena. Trpni pridev glagola gristi glasi grizen, pa je otud pravilno nagrizen, zagrizen itd., a dopušta se samo zagrižen u značenju veoma zagrejan za nešto. Nego mnogo je lakše napisati da je nešto ,,sasvim nepravilno" i da tamo neki lektori nemaju pojma nego proveriti sopstveno znanje pravopisa, zar ne? Knjiga je lektorski sasvim čista, možda dve-tri slovne greške i nekoliko rečenica koje bi se mogle stilski popraviti, ali ako ništa ozbiljno nije bolo oči meni koja se bavim tim poslom, ne mogu dopustiti da neko tek tako ocrni tuđ rad i trud samo zato što misli da o jeziku zna mnogo više nego što je to slučaj. Ionako po raznim forumima uvek ispada da su za sve greške po knjigama krivi lektori, a ne pisci ili prevodioci, pa samo još treba da ih neko proziva i bez razloga. Al' sam zlopamtilo, joooj.
A o samoj knjizi... bila sam voljna da je branim baš zato što su je ovde mnogo napadali, i mnogo mi je drago što je Nišlija napisao knjigu pa još toliko čitanu i čitljivu, ali je ne mogu pohvaliti jer mi je suviše denbraunovska.

[Boban]

ma gde smo je mnogo napadali, daj, budi malo objektivna... ljubav i poštovanje prema knjizi i autoru teku u potocima, ako se uzme u obzir šta je zaslužio da dobije.

[Lord Kufer]

E baš dobro što si razjasnila ovo s fon i von, di i da...

[Dacko]

ma gde smo je mnogo napadali, daj, budi malo objektivna... ljubav i poštovanje prema knjizi i autoru teku u potocima, ako se uzme u obzir šta je zaslužio da dobije.

Ne mogu da budem objektivna. A i neću.  Volim knjige, a mrzim kad ih napadaju. Čak ni kad je bila pomama za Alhemičarem ili Da Vinčijevim kodom ili Kolibom, nikom nisam prebacivala što to čita. Uostalom, i sama sam ih pročitala da bih uopšte mogla da ih komentarišem, došlo mi je nakratko da ih pljujem i zgražavam se s visine nad ljudima koji ih obožavaju, pa sam se onda setila kako se čak i domaćice koje čitaju samo herc romane sa trafike bolje izražavaju od onih koje ne čitaju ništa, i otad sam potpuno u snishodljivom Dositejevom fazonu ,,knjige, braćo, a ne zvona i praporce", čitajte šta god, preporučujte to i drugima, samo vi pričajte o knjigama, vadite lepe misli u luksuzne beležnice, kupujte sabrana zbog zlatotiska na hrbatu i radite sve drugo što ide uz novopečene ljubitelje književnosti. Pa ako ima nečega u vama, doći ćete i do boljih knjiga, a ako ne, i Alhemičar vam je mnogo. Tako da bih i Dejanov roman mogla da preporučim nekom ili da napišem krajnje pohvalnu recenziju prećutavši ono što nije za pohvalu, makar samo zato što ne volim kad se delo napada zbog autora, koji je inače sasvim drag, pametan i lepo vaspitan momak, ali nema razloga – pročitala sam je među poslednjima jer sam cicija pa sam čekala bibliotečki primerak, i moje mišljenje neće ni na koga uticati. Moglo bi vam samo poslužiti kao povod za novo pljuvanje, a toga je bilo više nego dovoljno. A autor i knjiga sigurno već dobijaju ono što zaslužuju, i neke kritike, ali i neke tiraže. 

[Lord Kufer]

...drag, pametan i lepo vaspitan momak... Pa kako da ti sad neko veruje? Ja ga znam kao veliku svađalicu, a kao pisac vazda mu nedostaje hrabrosti da krene za sopstvenom intuicijom, nego uvek skrene za nekakvim umišljenim profitom.

[Boban]

... drag, pametan i lepo vaspitan momak... toliko o tvojoj objektivnosti.

[Ygg]

Ja sam upoznao Dexu kad je dolazio u BL na otvaranje sajma knjiga. Kasnije smo sjedili u kafani i proveli prijatnih 2-3 sata ćaskajući uz pivu. I moj utisak je da je on "sasvim drag, pametan i lepo vaspitan momak".

[Lord Kufer]

Na forumima je potpuna suprotnost toga. Podeljena ličnost, nema šta. Isto to sam čuo i za Gula

[Perin]

Ok je Deksa; i ja ga upoznah zajedno sa Yggom. To što na forumima palamudi ili šta već, to je njegova stvar. A da budemo iskreni, i kad bi mene ovoliko pljuvali, i ja bih se svađao

[Lord Kufer]

Ako bi se svađao, pljuvali bi te sigurno 

Poznata je činjenica da forumi umeju da izvlače prejake emotivne reakcije kod neiskusnih forumaša.... 

[Perin]

...kao što je poznato da pojedini forumaši nemaju šta drugo da rade, pa jadnici izvlače živce ostalima i uživaju u svojim malim pobedama  

[Lord Kufer]

Život je dug i dosadan ....

[Perin]

...onoliko koliko mu dozvoliš da bude   

[scallop]

Ja sam veoma zagrižen, da ne budem zagrizen. Volim što se strani predlozi, za razliku od naših, pišu velikim slovom, što ni Nemci u svom jeziku punom velikih slova, ne rade. Volim lektore jer su lepi, pametni i dobro vaspitani.

[Dacko]

Iskritikovala sam knjigu a pohvalila autorovu ličnost i opet ne valja. Još će neko pomisliti da su negativni komentari o knjizi bili izazvani ličnim animozitetom prema piscu, a ne manama samog dela, cccc.

...drag, pametan i lepo vaspitan momak... Pa kako da ti sad neko veruje? Ja ga znam kao veliku svađalicu, a kao pisac vazda mu nedostaje hrabrosti da krene za sopstvenom intuicijom, nego uvek skrene za nekakvim umišljenim profitom.

Ehm, a inače zaista postoji šansa da mi neko veruje? Stvarno? Osobi koja pod pseudonimom piskara na forumu? Mene su stariji učili da nikom ne verujem na tom opasnom internetu...

... drag, pametan i lepo vaspitan momak... toliko o tvojoj objektivnosti.

Kao što napisah, nimalo nisam objektivna. Ni inače, a kamoli kad je o knjigama reč.
A rado bih bila neobjektivna i povodom Poslednjeg Srbina, ali te knjige u niškoj biblioteci nema. Ovo nije zloban komentar u smislu Dejanovu su nabavili a tvoju nisu, zaista bih rado pročitala knjigu i žao mi je što je nisu naručili, a još više zbog toga što se izdavači ili autori sami ne sete da poklone bibliotekama makar po jedan primerak knjiga domaćih autora, pa ako budu čitane i tražene, bibliotekari će sigurno naručiti još. Ili ja to tako kao zamišljam i nadam se.

Ja sam veoma zagrižen, da ne budem zagrizen. Volim što se strani predlozi, za razliku od naših, pišu velikim slovom, što ni Nemci u svom jeziku punom velikih slova, ne rade. Volim lektore jer su lepi, pametni i dobro vaspitani.

Šta Nemci ili bilo koji drugi rade u svom jeziku, ne bi trebalo da utiče na srpska pravopisna pravila, a ako i bude uticalo, to će biti ozvaničeno u knjižici pod imenom Pravopis srpskoga jezika, gde zasad stoji baš ono što i napisah.
I ja bih volela da upoznam te lektore koje pominješ, ona nekolicina koju znam ne uklapa se mnogo u opis. Lektorke, e one su već nešto drugo.

[scallop]

Pravopis srpskog jezika? Znao sam da je u pitanju nešto ranga Biblije. Pa ćemo biti jedini gde se von, de, of i slično, kakokad piše velikim ili malim slovom. Znači, to su Deksi lektori doterali da bude po Pravopisu. Znao sam ja da on nije sasvim kriv.

[Lord Kufer]

Hm, šta stvarno izražava autorovu ličnost? Njegova dela ili njegova maska?

Nije li bolje da je poverenje stvar odluke a ne utisaka, dok se stvar do kraja ne ispita?

[angel011]

Ovo nije zloban komentar u smislu Dejanovu su nabavili a tvoju nisu, zaista bih rado pročitala knjigu i žao mi je što je nisu naručili, a još više zbog toga što se izdavači ili autori sami ne sete da poklone bibliotekama makar po jedan primerak knjiga domaćih autora, pa ako budu čitane i tražene, bibliotekari će sigurno naručiti još. Ili ja to tako kao zamišljam i nadam se.

Zamišljaš i nadaš se. Izdavači ponude svoje knjige u otkup, Narodna biblioteka bira koje će ući, i to je to (ako grešim, neka me neko upućeniji ispravi). Koliko je meni poznato, bibliotekari ništa ne naručuju, niti se bilo šta pitaju.

[Perin]

Pa zavisi; kod nas, u RS, idu bibliotekari sa direktoricom i odlučuju šta će uzeti. Mada, ne znam šta je sa gradskom bibliotekom. Biblioteke iz manjih gradova, recimo gde sam radio sajmove (primer: Jajce) dođu na sajam, i kupuju. Ili, ako organizuješ sajam preko biblioteke, pa dolaze bibliotekarka i diretor da pokupe knjige sa štanda u iznosu od neke vrednosti.

[Boban]

Vidim da polako stasava nova generacija koja se s dexom srela posle prevaspitavanja koje je doživeo u Laguni: šta gde sme da kaže ili napiše. On koji je beskrajne bljuvotine ispričao na račun Belog Puta, da vidite kako se sada javno umiljava i hvali, jer to protokol Lagune propisuje.
No, kad tad, prava priroda će se pokazati i oni lakoverni će je spoznati.

[Perin]

Svak' ima svoje demone. Mislim, šalu na stranu, Deksu sam upoznao, pio pivo s čovekom, ta više sam se puta video sa Radmilom nego s njim. Samo prenosim svoje utiske o čoveku, ništa drugo.

[Mme Chauchat]

@Angel: Narodna biblioteka odabere niz naslova sa spiska, a onda bibliotekari lokalnih biblioteka biraju sa tog preporučenog spiska, dakle uglavnom još sužavaju izbor.
Da napomenem da npr. Biblioteka grada Beograda ima sopstveni otkup, a ima i drugih izvora tipa pokloni. Ja sam jednom pitala neku bibliotekarku - odakle im toliko Habjanovićki i ostalih? I ona mi reče da pojedine (bestselerske) autorke uredno poklanjaju po nekoliko primeraka svojih knjiga; to je, za onog ko može sebi da priušti, mudra politika.

[Lord Kufer]

Svak' ima svoje demone. Mislim, šalu na stranu, Deksu sam upoznao, pio pivo s čovekom, ta više sam se puta video sa Radmilom nego s njim. Samo prenosim svoje utiske o čoveku, ništa drugo.

Deksa je na Art-Animi primenio orvelijansku metodu i uništio sve svoje postove (to se moglo ranije na Animi). Eto, samo da znaš... Malo te je, u anticipaciji, anestezovao 

[angel011]

@Jevtropijevićka: Znam za ovo za Biblioteku grada Beograda.

Hvala na objašnjenju.

Dakle, ako Narodna biblioteka neka dela ne stavi na spisak, bibliotekarima ništa ne vredi što bi želeli da ih uvrste u ponudu biblioteke, osim ako im ta dela neko ne pokloni?

[Mme Chauchat]

Koliko je meni poznato, da. Osim ako biblioteka nema neki zaseban budžet za nabavku knjiga koji ne zavisi od ovog otkupa; o tome već nemam pojma. Znam da se već godinama Univerzitetska biblioteka žali kako nemaju mogućnosti da nabave stručne knjige ako im ih neko ne pokloni.

[angel011]

Ok, hvala.

Znam da mi se jednom bibliotekarka žalila da im uvaljuju (to jest otkupe pa im uvale) knjige poezije koje niko ne čita, zato sam mislila da njih niko ništa ne pita.

[Dacko]

U Nišu u gradskoj neke knjige dobijaju iz pomenutog republičkog otkupa, ali neke kupuju i sami, za novac koji im stiže iz gradskog budžeta. I sami biraju šta će kupiti na sajmu pod uslovom da imaju neke parice na računu, to sam se raspitala. Problem je samo što za neke knjige koje bih želela da pročitam, ali ne i da ih kupim dok se ne uverim da su dobre, nisu ni čuli. Zato mislim da je dobra ideja da domaći autori poklone po knjigu bibliotekama u većim gradovima kako bi ljudi uopšte mogli da ocene da li im se to sviđa i žele li da kupe. Ne vidim kako bi pisci time bili na gubitku, ako je knjiga dobra, ti koji su je pročitali za džabe preporučiće je ljudima koji ne vole da čitaju zamrljane i raskupusane knjige pa će kupiti novu, ili će se o knjizi makar pričati, što opet donosi kupce, ako je savremenim autorima prodaja najvažnija. Bolje je one besplatne primerke podeliti tako da ih pročita što više ljudi nego prijateljima koji će je pročitati u svakom slučaju. Dobro, najbolje je da ima za sve, nego izdavači nisu baš široke ruke sa besplatnim primercima.

Izvinjavam se što sad odoh potpuno van teme, ali pomenut je Beli put pa da napišem koliko sam oduševljena knjigom Čudesne transformacije, koju sinu jednom mesečno uzimam iz dečje biblioteke da izučimo još nešto, sve čekajući sajam u Nišu kad ću je i kupiti, kao i bar neki od roditelja kojima sam je silno ishvalila i koji su je i sami pozajmljivali. Ovo čisto kao ilustracija da poklonjen primerak biblioteci neće umanjiti broj prodatih knjiga, nego ga zapravo povećati, a i kao naivan pokušaj da knjige nekih autora koji se pojavljuju na ovom forumu nekako stignu i u nišku biblioteku. 

[scallop]

Večeras sam bio na nekom predavanju o Cincarima u Biblioteci grada Beograda. Potaknut pričom da po bibliotekama nema knjiga domaćih pisaca, svratio sam do informatora i ukucao svoje ime. Imaju čak tri knige i tako sam izgubio pivo od prijatelja sa kojim sam išao na predavanje. Pojma nemam kako su dospele u biblioteku. Znam da je Nightflier jednu moju knjigu, koja je praktično nedostupna, našao u Požarevačkoj biblioteci, a na ovogodišnjem Sajmu mi je jedan momak iz Zaječara rekao da je istu knjigu našao tamo. Možda biblioteka u Nišu nabavlja samo niške pisce.

[Boban]

dobro, bre, radmilo, opet nisi pazio na času.
Gradska biblioteka Beograda je jedini izuzetak od pravila, tj. ona ima svoj fond za knjige.
Kupili su, recimo, po 17 primeraka svake knjige Fantastične biblioteke, osim Mirjane, gde su uzeli 34.
Te knjige idu u nekoliko biblioteka koje se vode pod Gradskom bibliotekom grada Beograda.
Svi ostali su prepušteni narodnoj biblioteci.

[scallop]

Ma, ne idem ja u tvoju školu. Obučavaj nekog drugog.

[Meho Krljic]

Deksa otvara srce za Politiku:

Више од спорта: Дејан Стојиљковић
Живим пуним плућима

Ја сам јужњак. Типичан Нишлија. Ми смо мераклије. Волимо дружење, кафану, добру песму, јело, пиће, каже најчитанији млади српски писац



Дејан Стојиљковић је најчитанији млади писац у Србији. Књигом ,,Константиново раскршће" освојио је награду ,,Милош Црњански", па је сад, спортски речено, капитен тима домаћих писаца у издавачкој кући ,,Лагуна", а она има годишње 250 наслова, највише на српској читалачкој сцени. Овај његов роман штампан је досад у 25.000 примерака, а у току је превођење на пет језика!

Рођен је 1976. у Нишу. Главни и одговорни уредник је портала ,,Нишкафе" (www.niscafe.com). У браку с Кристином има ћерку Тару (4).

У ком окружењу сте рођени?

Одрастао сам уз оца, машинског инжењера, мајку која је радила у Електронској и старијег брата. Живели смо у старом нишком крају Пантелеју. Ту је и Црква Светог Пантелејмона, где су се 1189. срели Стефан Немања и Фридрих Барбароса, уочи Трећег крсташког рата...

Кад сте почели да читате?

Научио сам сва слова пре поласка у школу. Из тог доба су ми у сећању остали ,,Плава птица", Карл Мај... Али, волео сам и стрипове. Посебно је било занимљиво кад је 1987. и до нас стигао први број ,,Дилана Дога". Ипак, старији су то називали шундом, али демантовао их је, то сам касније прочитао, Умберто Еко ставом да ,,ако нећете да вам буде досадно, читајте Библију и Дилана Дога".

Колико се дајете спорту?

Био сам најбољи голман у одељењу, а од малих ногу сам ,,звездаш". Навијао сам и за ОФК Ниш,клуб Треће лиге из мог краја – Пантелеја. Имали смо и удружење навијача. Пратили смо наш ОФК и на гостовањима... Ове данашње навијачке групе немају везе са спортом. То су, углавном, мафијаши и наркодилери. Мало ту има нормалних навијача. Изузетак су нишке ,,мераклије" који имају акције борбе против дроге...

О чему прича цар Константин на раскршћу?

Пре свега о дуализму вера. Био је на раскршћу у смислу што се у то време, крајем трећег и почетком четвртог века, Римска империја нашла у деликатном положају. Константин је тада одлучивао на коју страну ће да крене. Један је био да пође путем хришћанства, а други да се остане у паганству. То је била и политичка одлука. Јер је у својој војсци имао и хришћане. И, на нашу срећу, изабрао је хришћанство.

Колико сте пратили историју при писању?

Прилично, зато што је то роман који прати и историју Ниша, Константиновог родног града, од античког Наисуса до Другог светског рата. Централна прича је нацистичка потрага за мачем цара Константина, а ту се преплићу људске судбине, одговорност појединца у рату, грађанском друштву кога више нема. Има ту и елемената трилера, хорора, фантастике, римске и наше митологије...

Ко су Вам узори?

Одрастао сам уз стрипове, али сам читао и класике. Од наших су то Андрић, Црњански, Пекић, итд., а од страних, пре свих, Чарлс Буковски. Имам и двојицу идола зато што су генијалци у свом послу. Први је Драган Стојковић Пикси, а други Предраг Живковић Тозовац.

Шта је одлика Вашег писања?

Желим да ме цео свет разуме и да ме чита што више људи. Трудим се да свака моја реченица буде разумљива на свим меридијанима. Ево, ова моја књига ће, у току следеће године, бити преведена на пет језика. Суштина писања је у комуникацији. У супротном писање нема смисла.

Шта Вас занима у писању?

Мени је најважније да напишем причу. Све остало долази само по себи, сторија, судбина човека, поетика... Мислим да је суштина књижевности од њеног постанка, од настанка Библије, па све до данас – у причи.

Колика је лепеза Ваших осећања?

Врло широка. Мени је, на пример, музика јако битна и кад радим и кад се одмарам. Одрастао сам уз квалитетну музику која се рађала осамдесетих. Сва моја проза је прожета музиком. Често ми, при писању, музика подиже ниво осећања. Сад пишем о неким сценама средњовековних битака и слушам групу која свира епски рокенрол. То ме инспирише...

Колико поштујете еротику у писању?

Не много. Имам границу у тим описима. Ја сам у суштини пуританац. О сексуалним догађањима је толико писано, да више нема смисла да се то посебно истиче.

А како доживљавате љубав?

Као о осећању које се гради поверењем и трудом да се сагради чврст темељ тог односа. А после тога сва искушења и сви ,,ветрови" који дувају не могу да сруше ту грађевину саткану од емоција. Значајна је, наравно, и чињеница да нема праве љубави без пријатељства.

Шта волите од животних радости?

Ја сам јужњак. Типичан Нишлија. Ми смо мераклије. Волимо дружење, кафану, добру песму, јело, пиће. Нормално, и жене. Живимо пуним плућима као у старом Нишу који је био и остао хедонистички град. Волим и природу, пецање, планинарење. Имам виноград. Сам печем ракију. Тежим једном мирном животу какав је водио и мој деда. Њему је дан почињао с чокањчетом ракије, мало сира и хлеба, а завршавао се радом у винограду и причи с пријатељима. Све је сагледавао на прагматичан начин. Од обичних догађања до високе политике.

На чему сад радите?

Радим на роману о догађајима из средњовековне Србије. То је прича о Првом српско-турском рату 1386. кад су Турци с великом силом напали Србију. Тада су прво освојили Пирот, па Ниш, а после тога су поражени код Плочника у Топлици, где је Мурат једва извукао живу главу. Због тога је био врло киван на Лазара. Овај догађај је био директан повод за каснији поход Турака на Косово. Прича почиње похаром пограничног манастира из кога акинџије, турска брза коњица, односе ковчег у коме се налази нешто што је много битно кнезу Лазару. Затим Лазар шаље потеру у којој су Иван Косанчић, Милан Топлица и Милош Обилић.

Славко Трошељ

[---]

"BONZO GOES TO NIŠBURG"
RASTISLAV DINIĆ

"Ako ostavimo po strani nejasnoće i kontradikcije u fabuli, posebno u onom delu koji se tiče natprirodnih bića i pojava, prvo što upada u oči kada se čita Konstantinovo raskršće jeste posvemašnje promašivanje registra: tamo gde bi trebalo parodirati, Stojiljković je smrtno ozbiljan, i rezultat je nehotična samoparodija, u kojoj nastaju dijalozi
koji su smešni, a trebalo bi da budu duboko potresni (Lukić pripoveda o tome kako je sabljom dekapitirao voljenu ženu nakon što se ova prometnula u vampira):

– Čuo sam te priče o vampirima u mojoj rodnoj Šumadiji... zato sam joj glavu
zakopao na jednom mestu... a ostatak... na drugom.
– Bojali ste se da vas ne otkriju i optuže za ubistvo?
– Ne. Bojim se da jednog dana Ana ne ustane iz groba... i nekako...
pronađe svoju glavu.

Šta je uzrok takvog promašivanja? Delom je, nesumnjivo, reč o spisateljskoj neumešnosti. Ali da je samo to, imali bismo tek sporadične ispade. Međutim, na delu
je sveprožimajuće promašivanje. Umesto robzombijevskog rolerkoustera ili grejem-smitovske persiflaže, u stilu "Žena vukodlaka iz SS-a", "Gordosti i predrasude
i zombija", ili "Ejbraham Linkoln: lovac na vampire", dakle umesto "Zone Zamfirove sa vampirima" ili "Balkan Ekspresa sa vukodlacima", dobijamo istorijsko-političku dramu.

Zašto je autor tako očito promašio žanr i ton koji najviše odgovaraju njegovoj priči? Zato, i ovim se već približavamo glavnoj temi, što bi Stojiljković želeo da nam svojim žanrovskim romanom svedoči o nekim bitnim istorijskim istinama: otuda taj ozbiljni, nacional-profetski, ćosićevsko-draškovićevski ton, kojim se govori jednako o "bratoubilačkom ratu" između četnika i partizana, kao i o ustajanju iz groba i pronalaženju sopstvene glave. Drugim rečima, persiflaža prosto ne bi mogla da posluži revizionističkoj svrsi. Rob Zombi i Grejem-Smit se sa istorijom, kako književnom, tako i onom pravom, besramno sprdaju, odnosno – dekonstruišu je; a Stojiljković bi da je revidira i to otvoreno i kaže. Tako, u intervjuu za Glas javnosti, Stojiljković izjavljuje kako je knjiga "zasnovana na istinitim događajima", za B92 kaže kako "upravo ono najapsurdnije u romanu nije plod mašte", a za Ilustrovanu
politiku priznaje da mu je najveći kompliment kada mu čitaoci kažu da ne znaju "kada prestaju stvarni podaci a kada počinje fikcija".

Ovde smo već na poznatom terenu. Kako primećuje Nenad Veličković:
"Književnost, koja je fikcija, i ne trpi razdvajanje dokumentarnog i izmišljenog, postaje idealno sredstvo za manipulaciju: nakon što mogućem da prevlast nad stvarnim, moguće nametne kao stvarno. Tamo gdje, recimo, istorija ne ide u prilog interesima, književnost potiskuje istoriju; istoričarima ne možemo vjerovati, jer pišu za pobjednike, ali književnicima možemo, jer pišu za vječnost"."

ostalo na: http://www.fabrikaknjiga.co.rs/rec/80/177.pdf

[Lord Kufer]

Strah od letenja...

[Boban]

Najbizarnije u svemu ovome jeste to što će dexa garant shvatiti da ga ovaj tekst veliča.

[Lord Kufer]

Književna teorija je odavno izgubila trku s cunamijem i pretvorila se u džank genom književnosti koja je mutirala u jezovitu spodobu animiranog mrtvog mesa, kostiju i sluzi 

[Boban]

mda... čovek je potrošio 25 strana da bi izveo zaključak da je dexa glup i nepismen, kao da se to ne vidi iz samo jedne, bilo koje njegove rečenice.

[Lord Kufer]

Ortodoksni, akademski, tradicionalni, nazovi ga kako oćeš - pristup umetničkoj kritici, u potpunosti je izgubio svaki smisao u ovom korporacijskom koncentracionom sistemu. Korporacije su shvatile da im umetnost uopšte ne treba, kao ni ostala kulturna dobra, nego samo muljaju li muljaju, transformišu i recikliraju... Mislim da tu neće biti nikakvog oporavka sledećih 10 vekova.

[crippled_avenger]

Problem nije u tome što Dinić piše da je dexa glup i nepismen već da je fašista. To nije u redu. Jedno je pisati da je neko glup i nepismen, ili da nečija glupost i nepismenost evociraju fašističku propagandu/stav i sl. a drugo baviti se na ovakav način optuživanjem jednog čoveka.

[Boban]

pa ja nisam to tako shvatio.
Da bi neko bio fašista treba da veliča fašizam; dexa piše da su fašistički zločinci psihopate, a da dobri Nemci nisu činili zločine; to naravno nije tačno i spada pod (neobavešten&glup) a ne pod glorifikacija fašizma.

Ono što je indikativno je sledeće: za kritičara žanr je niži oblik literature i sve što se ne drži strogo poznatih činjenica uleće u žanr; njemu najviše smeta što se dexin roman posmatra izvan žanra horora. a to je, možda će se neko setiti i moja primedba bila svojevremeno. Laguna tu knjigu u svojim knjižarama prodaje kao istorijski roman, konačno razrešenje tajne partizana i četnika i šta sve ne...

[crippled_avenger]

Znaš kako, knjiga je dobijanjem Crnjanskog automatski ušla u sferu tumačenja u kome se žanrovska konvencija ne podrazumeva i ne prašta... Zato Dinić i dovodi u pitanje istorijsku dimenziju jer je nju upravo kritika legitimisala kao takvu.

[Svevid]

Није ми јасно што овог човека толико пљују. Глуп, необавештен... за сада све делује као да је неко или љубоморан, или поприлично острашћен.

[Boban]

a nije ti palo na pamet da je zaista glup i polupismen?

[M.M]

Није ми јасно што овог човека толико пљују.

Kupi knjigu ili, bolja opcija, skokni do biblioteke ako te ne mrzi...

[Lord Kufer]

I pazi da te ne uvreba neka bezoblična avet...

[PTY]

Kriple, moram priznati da ni ja ne vidim gde to Dinić insistira na fašizmu; naprotiv, čovek precizira da revizionista nije nužno fašista, makar prosto zato što je lakše biti  nacionalista i konzervativac. To je danas baš onako... besposledično.  A i profitabilno, pošto iz te pozicije čovek može lakše da bude homofob i ksenofob a da se pri tom izjasni samo kao... frenetično nacionalan. U tom smislu, tvrdim da deksa nije ni do kolena bar polovini anonimnih članova ovog foruma, a pametniji je i sposobniji (i pismeniji i načitaniji, da, DA,  ali o tom malo kasnije) od svih njih zajedno. A ako se o revizionizmu govori, pa teško da ga je KR uveo u postojanje, pre će biti da se KR samo uspešno obraća čitalačkom korpusu koji odavno postoji.
E sad, da li je korpus ćosićevsko-draškovićevski ili ne, to ne znam, ali znam čiji sve zasigurno nije. Ali i ti to znaš, ionako, i to još bolje od mene. 

Ali smešno mi je, zaista, koliko se na ovom forumu ljudi upinju da ovaj roman i autora etiketiraju kao "nepismen".  Ha, daj bože da je tako, dragi moji, time bolje po vas, jer ako on tako "nepismen" može da uđe u 25 kila tiraža i Crnjanskog i u uži izbor za Ninovu nagradu, onda ga svi oni od-boga-"pismeni"-i-"načitani" mogu ladnjaka da nadmaše na kub! Jednostavno ignorišite tih 25 kila ljudi kojima se KR obraća i pišite za one resto milione intelektualaca, to je bar prosto. Kad je mogao Kiš i Pekić i Pavić, što ne bi i vi? Nije da ne znate kako da se bude srbofreničan, daleko bilo... ostaje samo da napišete nešto vredno čitanja i – gotova stvar. Ili bar da se kucnete prstom u čelo i zapitate šta to vama fali... kontam da deksi ne fali baš mnogo a ni čitalačkoj mu bazi... a ako vam pak ona ne valja, onda pišite za francusko i englesko tržište, vi od boga dani pismeni talenti... 

[crippled_avenger]

Lidija, ima onaj deo u kome se on podsmeva formulaciji "dobrog naciste" i onda piše svoju parafrazu dexe u kojoj kaže da je ono što je dexa napisao isto kao relativizovanje Holokausta kroz uvođenje lika cioniste-provokatora. Ako ovu strategiju parafraziranja teksta uzmemo kao nešto legitimno (često se takve stvari pojavljuju) rekao bih da jeste neukusno tako odmah jednu, istorijski naivnu postavku proglasiti za potencijalno relativizovanje Holokausta, jer, slažem se, on i kaže da revizionisti ne moraju biti a priori fašisti ali njihovo ishodište je fašizam, a sa druge strane, ono što je vrlo zanimljivo - Dinić traži konzistentnost istorijskih zabluda i u romanu i u dexinim javnim obraćanjima, dakle, on se bavi njime kao ličnošću.

Dinićevo pisanje poznajem još iz, njegovih i svojih, studentskih dana kada se još zagrevao da postane ovo što je danas a to je NGO marksista-jugonostalguičar koji radeći za organizacije koje su započele svoje aktivnosti upravo podrivajući SFRJ pa makar i boreći se nominalno protiv njenog represivnog aparata, devalvira svoju poziciju u startu jer traži ideološku besprekornost na mestu koje je samo ideološki ozbiljno kontaminirano. No, možda čovek nema druga mesta gde bi ga objavljivali i ja upotrebu svakog glasila smatram, legitimnom dokle god to na kraju služi Ideji, koja god ona bila.

Kad je reč o KONSTANTINOVOM RASKRŠĆU, Dinić koristi svoje nemalo teorijsko znanje i polemički žar na jedan pogrešan način - a to je pokušaj da teorijom objasni tj. da putem teorije diskvalifikuje delo koje mu se zapravo ne dopada u čisto književnom (da ne kažem čitalačkom) pogledu. Kad razdvajam književno i čitalačko, mislim da postoje određene ravni u kojima se RASKRŠĆE može prihvatiti kao konzistentan rad, a i neke u kojima ne može, što pre svega zavisi od čitaoca. U Dinićevoj ravni ne može, a opet ni autor/izdavač se ne mogu braniti da je samo delo i izbačeno do te ravni.

U svakom slučaju, i kod Dinića dolazimo do teorije & prakse pajkićevskog "para-teorijskog sviđizma" u kome se naklonost određenoj estetici formuliše kroz teorijsko-ideološko opravdanje.

Da je reč o ličnim utiscima formulisanim u teoriju najpre pokazuju humoristički detalji. Neke duhovitosti prosto ne bi smele da imaju mesto u tekstu koji se naizgled na ovako ozbiljan način bavi tako provokativnim, burnim, zaključcima. Zar ne?

Zatim tu je citat stiha Ramonesa koji ipak nisu poznati teoretičari ili istoričari, ali ovaj citat valjda treba da pokaže kako Dinić može parirati dexinom rokerskom imidžu što znači da tekst ima ličnu dimenziju, da je krojen po meri za jednu ličnost, obojica su Nišlije ili gravitiraju ka tom gradu i reklo bi se da tu ima i nke lične netrplejivosti, ili grešim?

U tom smislu, Dinić recimo vrlo dobro prepoznaje određene nedoslednosti u samom romanu, naročito na početku svog rada, kada piše o nejasnoj i vrlo labavo postavljenoj priči o natprirodnim bićima i događajima. Ali, onda sve to devalvira kada u delu u kome želi da ukaže na potencijalnu širu "štetnost" ove knjige umesto Slobodana Selenića na koga dexin rukopis najviše podseća, potegne Dobricu Ćosića i Vuka Draškovića sa kojima u stilskom smislu dexa zbilja nema nikakve veze. Uostalom, Selenić kao dramatičar po vokaciji mora biti najbliži dexinom senzibilitetu iz prostog razloga što on kao pisac dosta duguje filmskoj i strip dramaturgiji, svakako mnogo više nego Ćosiću i Draškoviću koji su izrazito literarni i posvećeniji pripovedanju nego stvaranju drame.

Ako se na planu referenci zadržimo na Ćosiću, Draškoviću i Seleniću (i ne zanemarimo "ispiranje" Selenićeve revizionističe biografije) jer se oni nužno moraju pomenuti kao književnici koji su na istom jeziku kao i dexa pokušavali da se pozabave istorijom, pominjanje stranih uzora kao paradigmi uopšte nije na mestu, i da sam urednik, odmah bi morale da se izbace sve Dinićeve vizije o tome kako je dexina knjiga trebalo da izgleda, što je samo još jedan simptom "sviđizma".

Međutim, Dinić ne sme da kao monetu koristi Selenića iz prostog razloga što je istorijski "revizionizam" ovog pisca zapravo jedna od temeljnih vrednosti Druge Srbije u čijem je stasavanju učestvovao i Selenić sam, u vreme kada se dešavao Praroditeljski greh srpske NGO scene koji delegitimiše Dinića. Naime, jedna od ključnih ličnosti oko koje su se ovi književnici okupljali bio je Gojko Đogo, danas spominjan samo u negativnom kontekstu koji je bio žrtva režima prema kome danas postoji nostalgija a tada je podrivan. Kiš je bio tu, kao i Selenić, kao i mnogi drugi koji su tada bili jedna velika antikomunistička porodica, čiji jedan deo danas čini temelj NGO aktivizma kod nas.

Selenić je značajan ne samo kao pisac sa sličnim rukopisom već i kao pisac sklon sličnim ideološkim simplifikacijama. Za razliku od Draškovića koji se bavio kič reinterpretacijama večitih težnji i trvenja i Dobrice koji je nastojao da obuhvati šire istorijske tokove, Selenić je upravo i bio specijalizovan za "demistifikacju" klasne pozadine komunističkog obračuna sa kulačkim, nenarodnim i kolaboracionističkim elementima. U tom smislu, Dinić je trebalo da se malo više pozabavi Selenićem nego Rob Zombijem.

Druga zanimljiva tema koju Dinić samo otvara ali ne razrađuje jeste upadljivo odsustvo nedićevaca u romanu, premda dexa govori o kolaboracionistima Starog Vojvode Pećanca. Čini se da su Nedićevci kao koncept zajednička uobrazilja dela srpskih nacionalista i Druge Srbije. Naime, fetišizovanje nacije u propagandi Nedićeve kvislinške vlasti raspalilo je maštu labilnog dela srpske desnice (danas mahom u LDPu) koja je znatan deo svoje energije uložila u rehabilitaciju Nedića i Ljotića, reprintujući njihove nacionalističke tekstove često piane kao propagandu za umirivanje naroda kao lični stav, da bi Druga Srbija to dočekala kao idealan ready made (Konstantinović je već dotle lupetao o srpskom nacizmu i FILOZOFIJI PALANKE koja se može smatrati nekim osavremenjenim vidom epske poezije, pre svega po svom jeziku) uvodeći aspekt istorijskih činjenica o Holokaustu i ostalim zlodelima u igru ali zadržavajući u uobrazilju krajnje desnice kako su Nedić i Ljotić zaista zastupali srpske ideje iz svojih proglasa. Istina je nažalost dosta drugačija i moglo bi se reći da su Ljotić sa svojim Zborom (pionirskom nevladinom organizacijom) i Nedić sa svojom lobističkom ulogom u nemačku korist unutar vojnih struktura preteča militantnih zastupnika evro(Ljotić)atlantskih(vojnik Nedić)integracija kod nas. Otud ne čudi da su simpatizeri Ljotića i Nedića posle sloma ideja koje su ličile na one iz njihovih propagandnih proglasa nastavili da se boe za njihove suštinske ideje kroz LDP i NGOove. Za razliku od ostalih ideja koje razlaže do najsitnijih ideja, Dinić ne pipa previše ideju kolaboracije, izuzev kod već izanđale peščaničke priče o "autoritarnoj ličnosti". U tom smislu, razočarava da i Dinić pokušava, na mala vrata da poveže Srebrenicu sa nacističkim zločinima, iako odustvo esencijalizacijenegativnih osobina kod Muslimana sugeriše da je reč o staljinističkom zločinu koji je devijacija jedne, a to ni Dinić ne može da ospori, suštinski prosvetiteljske ideje.

No, ako uzmemo sve napisano u obzir, dexa se nekim svojim politički naivnim izjavama i postavkama nudi Diniću za malicioznu nadgradnju u kojoj se određene naivnosti romana prvo evidentiraju a potom iskrivljuju i tumače kao potencijalna negiranja Holokausta i sl.

Međutim, iz te maliciozne nadgradnje, najviše koristi može imati sam dexa jer je ovo dobra pokazna vežba da se pipave istorijske teme moraju temeljnije obraditi, te da su mnoge Dinićeve primedbe, koliko god maliciozno intonirane zapravo tačne, te činjenica da on proglašava Tarantinov INLOURIOUS BASTERDS vrednim kemp ostvarenjem, iako taj film to svakako nije,i tu opet zalazi u domen "sviđizma" - ne mora nešto što ti se sviđa biti u svakom smislu kvalitetno i ispravno. Time on razotkriva svoje krajnje neujednačene kriterijume, ali se isto tako time ne umanjuje lucidnost nekih primedbi.

Kao ključni dokument za tranžiranje RASKRŠĆA koristi se (tj. citira se) obrazloženje za nagradu "Miloš Crnjanski" i zaista kada se pojavi takvo obrazloženje, jeste logično da se kriterijumi tumačenja ovog romana dosta podignu. U tom smislu, neka rešenja sa "dobrim nacistom" koja prolaze kod Jacka Higginsa (koji nije dobijao mejnstrim nagrade) svakako da teže prolaze, a izjave bazirane na paušalnom "zdravorazumskom i srdačnom" pogledu na stvari ne mogu da pariraju teorijskoj kulturi 21. veka.

Ono što je, međutim, ključni problem Dinićevog teksta nije to što on nema ukusa za film, što je spreman da falsifikuje ideološku potenciju kako bi podržao svoje lepe utiske o Tarantinovom filmu, već stepen agresije iznet u tekstu. Naime, nesporna je potreba nekoga ko se bavi kritikom da podstaknut delom koje kritikuje stvori jedno vlastito, možda ne prozno, ali zašto ne teorijsko jer i takvo može biti kapitalno. Pa ipak, stepen agresije meren bučnošću optužbi - konvertovanje jednog kritičkog podsmeha na istorijsku ili literarnu naivnost dela u političku optužbu za udar na temelje savremene civilizacije prosto zapanjuje.

Ako tome dodamo da je ova salva optužbi proistekla iz toga što se Diniću nije dopala knjiga, a kao dokaz za to imamo netačno viđenje INGLOURIOUS BASTERDSa zbog toga što mu se dopao film, onda sve poprima još apsurdnije razmere.

No, iako sam Dinić nije učestvovao u kanonizovanju Andrije Matića (ili barem ne da ja znam), ovo nije prvi put da se javljaju estetske procene bazirane na ideologiji i vice versa.

Naime, Dinićev tekst bi bio znatno ubedljiviji da govori o nečemu što mu se dopalo a što u sebi nosi gnusnu ideološku pretnju. Tu bi onda zaista mogla da zaigra teorijska distanca, čak i kada se za njeno utemeljenje koruiste tlapnje Radomira Konstantinovića.

Svojom pretenzijom čiji je cilj delom da istakne svoj, inače nesporni intelekt i erudiciju,a delom da fenomen KONSTANTINOG RASKRŠĆA kao besteselara koji je ujedinio publiku i deo kritike, a i stvari je ideološki degutantan, proglasi pretnjom prvog reda - Dinić je devalvirao vlastiti kvalitet i od jedne izvrsne, prilično utemeljene i u osnovi pučne kritike od koje bi i čitaoci i sam pisac imali koristi pretvorio je u ostrašćen članak koji će polarizovati čitaoce i samim tim odbiti veliki broj njih od nekih vrlo uspelih zapažanja.

Šteta.

[PTY]

Odmah da se razumemo, ja se u potpunosti slažem sa tvojom prethodnom opaskom da Dinić tumači ovaj roman iz sfere na koju roman nije ni pretendirao; po meni (koja Dinića ne poznajem nimalo, niti lično ni preko kritika), moguće je da on verovatno toga uopšte nije svestan, pa zato u ovoj analizi KRa dosta toga učitava u roman.  

Polazim od toga da sam ja, po svojoj prirodi, bolje tunirana na revizionističke atempte nego Dinić, a to kažem bez ikakve namere da uvredim njega lično, naravno.  U tom smislu, Dinićeva reakcija mi se činila preteranom, čak i u mom pristupu kojim sam je stavila na nivo daleko ispod direktnog etiketiranja fašizmom; po meni, KR se do te mere oslanja na stereotipe, da je svaki deksin pokušaj revizionima tu striktno karikaturalne prirode, koja (bar mene lično) u prozi više zabavlja nego brine. Hoći reći, kad mi se ponude komunisti stereotipizirani kao tupavi, glupavi, krezavi, smrdljivi i prdljivi a četnici kao stameni, naočiti, časni, doterani i uglađeni džentlemeni, taj revizionizam mi izgleda preteće taman koliko i letnji prolom oblaka.   Mene lično u takvim situacijama po pravilu više intrigiraju upravo potrebe izvesnih ljudi kao što je Dinić - potrebe da svojom preteranom oficijelnom reakcijom svrnu pažnju na najprostiji vid žanrovske proizvoljnosti, oličen u (bilo slučanojom ili ne)pomalo grotesknom preteravanju po pitanju stereotipizacije. Tvoj odgovor je po tom pitanju prilično... dragocen. (Kao i uvek. )

[crippled_avenger]

Lidija, potpuno se slažem sa tobom. I Dinić bi bio mnogo upešniji da je to sročio na isti način kao i ti. Samo u svom stilu, koju mu niko ne može oduzeti, i na koji ima pravo, i koji je u krajnjoj liniji potreban na sceni. A ovako tim optuživanjima je od gotovog napravio veresiju i od jednog šarmantnog polaza napravio proganjanje pisca.

E sad, što se žanrovske proizvoljnosti tiče, tu je RASKRŠĆE izgubilo prostor za odbranu upravo kroz nagradu "Crnjanski" čije obrazloženje Dinić obilato citira u kome "autoriteti" proglašavaju da to delo ipak ima i istorijsku relevantnost. No, onda neka Dinić napada "autoritete" a ne pisca jer on nije ni pretendovao na tu vrstu rukopisa.