Sinovljevi tripovi...

[Meho Krljic]

Za mladost ne možemo da pomognemo, ali siguran sam da ako svaki Sagitaš da po koji dinar, možemo da kupimo Saturnici avionsku kartu do Beograda. Let's make erotika great again!!!!!!!! 

[Truba]

s kime?

s mnogim ženama ovdje

[saturnica]

Za mladost ne možemo da pomognemo, ali siguran sam da ako svaki Sagitaš da po koji dinar, možemo da kupimo Saturnici avionsku kartu do Beograda. Let's make erotika great again!!!!!!!! 

Meho, ako dođem ikada u bg, doći ću o svom trošku i bez sagita milostinje. sad si me stvarno povrijedio. jebate, ko da sam neka dama noći pa ćeš mi ti ili ne znam tko plaćati avionsku kartu za seksualne usluge. stvarno nisi taktičan. razočarao si me..

[Meho Krljic]

 

Ups.

Izvinjavam se onda, mislio sam da se nedužno šalim, nikako nisam hteo da ovo iko shvati kao iole ozbiljno u bilo kom elementu.

[saturnica]

Ups.
Izvinjavam se onda, mislio sam da se nedužno šalim, nikako nisam hteo da ovo iko shvati kao iole ozbiljno u bilo kom elementu.

vraćamo se temi s mačkama. a i ti možeš temi gdje se tareš s radmilom u vezi klimatskih promjena. važi?

[Meho Krljic]

Svakako. A ja sledeći put kad me ponese humoristički žar da se setim da se malo zauzdam.

[Ugly MF]

Makro Krljic

[Truba]

meho zvani hoću svima ugodit

[Meho Krljic]

Pa, ako mogu. Al, eto, omakne mi se ponekad nešto neprilično 

[Kimura]

Makro Krljic

Eto, slutila sam da se nešto mračno i opako skriva pod fasadom vegetarijanca mačkoljupca!

[Ugly MF]

...sve neka MAKRObioticka ishrana...

[hidden]

To call Mehmet press the Macro key...

[Ugly MF]

Kao musliman, on je pravi makrodzahedin....

[Son of Man]

alo ljudi pa meni ne treba seks, za to mogu da se snadjem, meni treba sapatnica.

[Boban]

Otkad ti znaš šta ti treba?
Jedno po jedno...

[scallop]

Pogledaj film The Lonely Guy sa Stivom Martinom i Čarlsom Grodinom iz 1984.

Ja sam mislio ozbiljno.

[tomat]

Sine, šta se zbiva sa blogom, vidim zaglavlje gore ali ne i tekstove?

[Son of Man]

Meni sve šljaka, probaj ponovo.

[tomat]

izgleda da je problem u operi na androidu.

[Son of Man]

Ništa mi se ne dešava, nemam o čemu da pišem, blago vama koji pišete fikciju...

[Son of Man]

Deadly Devotion: Temple of Doom (2013) + hare krishna četnici

https://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2018/07/deadly-devotion-temple-of-doom-2013.html

Dakle, šta je ovo, o čemu se ovde radi? Čuveni pad Kirtananande Swamija, lažnog Hare Krišna (HK) gurua, mada se to u ovom dokumentarcu uopšte ne pominje, pa tako prozivaju ceo originalni HK pokret i njegovo vodeće telo ISKCON. Čak se više puta u ovom dokumentarcu kaže da je to taj Hare Krišna pokret, a Kirtanananda je još 1987. izbačen jer je tvrdio da je isključivo i samo on jedini duhovni naslednik osnivača pokreta A.C. Bhaktivedanta Swami Prabhupada koji je napustio svoje telo 1977. godine. E, pošto toga ovde nema, dužan sam da napomenem da je guru Kej, kako su mu tepali, odmah nakon čina rasčinjenja osnovao svoju organizaciju pod nazivom "The Eternal Order of the League of Devotees Worldwide", i usput sa sobom "poneo" ogroman kompleks New Vrindaban u Zapadnoj Virdžiniji gde se naselio sa svojim hardkor sledbenicima. Taj ispad autora ovog filma je neoprostiv, ali pošto se radi o serijalu Deadly Devotion a ne o full lenght dokumentarcu onda nam ne preostaje ništa drugo nego da gledamo i ćutimo, jer nije urađen nijedan drugi rad na ovu temu, pa čak ni Hare Krišna sledbenici se nisu time bavili, valjda zbog njihovog kodeksa o nekritikovanju i javno i privatno bilo koga ko pogreši, skrene sa puta ili "padne" ovako kao guru Kej, a što me je oduvek nerviralo, jer ogovaranje je neminovno, i nema foliranja oko toga. Al' dobro, to je njihova politika koju ja poštujem taman kolko poštujem i kad Sveti Sinod SPC izbaci neku šokantnu odluku, ili parkira svoj skromni vozni park. Dakle, nećemo više da pljujemo po religijskim organizacijama, jer prvenstveno nije zdravo zbog loše (instant) karme koja se gomila i koju sam osećao na svojim leđima celu proteklu deceniju-dve, dakle poštujmo HK kodeks, nema "kritiziranja". Samo da napomenem da koristim hrvatske izraze i reči, NE da bi se zajebavao, nego samo zato što su se i u hramu koristile masovno, a sve zbog knjiga koje su sve bile prevedene isključivo na hrvatski (Hrvati uleteli pre nas jbga).

Znači, tema nisam ja (gistro) no Kirtanananda od momenta kad se otcepio te došao u Nju Vrindavan da napravi svoj ašram. Tu počinje još u startu sa svojim "kačavendisanjem" jer više niko nije mogao da ga kontrololiše. Interesantno je takođe kako je prikazan glavni lik ove priče Steve Bryant aka Sulochana Prabhu, koji se još 1974. priključuje pokretu a onda nekako jbmliga kako dolazi u Nju Vrindavan gde upoznaje guru Keja i biva oduševljen njime, ko da niko od HK monaha nije mogao da mu kaže da ovaj nije više "bonafide", što bi rekli Hare Krišnaisti - kako sam ih ja krstio.

Inače i sam sam još tamo 1994. (pa sve do 1996. i studentskog protesta) posećivao beogradski HK "TEMPL" (hram u slengu) na gornjoj Karaburmi, u Ćustendilskoj ulici, i bio u početku veoma oduševljen kako sve to izgleda, imao sam trip kao da sam pronašao svoje davno izgubljeno pleme, a i muzika i hrana su bili nešto najbolje što sam čuo i okusio za života, te i dan danas slušam njihovu duhovnu glazbu i trudim se da napravim nešto, neki sabđi s karijem po receptima al' mi ne ide, jeste lepo ali nije to taj ukus ko u hramu jbga. Uglavnom, sve to me nagnalo da nastavim da dolazim, da mantram Maha-mantru na brojanici 16 krugova dnevno puta 108 mantri pa izračunajte koliko je to mantranja i koliko traje. Za mene je to bila nemoguća misija, jer em što sam imao samo 17-18 godina i bio napaljeni tinejdžer, em sam bio dekoncentrisan od malena te nisam mogao ni 4 kruga pošteno da izmantram kolko je to zapravo težak proces, ali po njihovim shvatanjima to je glavna akcija na putu ka samospoznaji.

Takođe celibat, bramaćari ekipa, sledbenici koji su dali zavet sebi da će apsitinirati od seksa u bilo kom smislu, auuu, a nas 10-ak klinaca jarana, došli sa HCpunk scene, pola iz Novog Sada pola iz BGD-a, svi upali u taj trip i sad kao ideš ulicom, voziš se prevozom, a ljepe žene prolaze kroz grad, ti lagano spustaš pogled, i kao bodriš sebe "moram izdržati, moram se odupreti", i baš ko za inat, u to doba dok sam se cimao da postanem bramaćari odjedared devojke počele mene da muvaju, posebno u gradu na koncertima a i ovako u IV BGD gimnaziji. I ja sad uvatio da pitam bhakte o čemu se tu radi, tj. lažem, ja nisam imao muda da ih pitam, bio sam jako povučen, pa je onda uleteo brt Cobe koji je tada bio vokal u našem HK-core bendu Austerity i sve razotkrio. Po njihovoj priči te devojke i svi drugi izazovi su samo zamke materijalnog sveta tj. Maya (iluzija), i one su nas kušale da skrenemo sa duhovnog puta. Ih, pa naravno da sam skrenuo nebrojeno puta, 17-18 godina bre, oću da jebem a to košta...al' me posle uvek grizla savest, nisam imao jaja nikome to da kažem dok se Cobe najopuštenije žalio DJ Munji koji je takođe bio u priči. Jasno se sećam tog razgovora u autobusu dok smo se vraćali sa Karaburme ka gradu, al' to vam neću odati šta su pričali, hehe.

Uglavnom, ja sam bio propast u svakom pogledu, niti jedno pravilo nisam mogao da ispoštujem...ili se možda nisam dovoljno trudio? Navodno, bhakte koje su dovoljno uporno mantrale imale su neki osećaj, nešto ih je radilo, mene nikad ništa. Ali to me nije omelo da nastavim da dolazim što zbog hrane, što zbog druženja, muzike i prelepih devojaka u sarijima, ali njima navodno nismo imali pristup, jer one su bile u jednom delu hrama - Matađi ašram, a mi u drugom - Bramaćari ašram, ali opet smo se često sretali, posebno nedeljom na sunday feastu kada su dolazili i civili u goste, a i ovako dok smo vršili svoje "službe". Svako od iniciranih bhakti pa i "aspirant" (onaj koji goni inicijaciju) je imao svoju službu tj. obavezu da tokom dana odradi neki posao za opštu korist. Neki su čistili, neki tovarili ugalj (hram-kuća se grejala na ugalj jbga), neki muzicirali nedeljom, neki spremali hranu, i tako dalje, ma sve što možete da zamislite u okviru jedne nazovimo je komune, a bio je i jedan sa bramanskom inicijacijom (druga i finalna inicijacija koja se dostiže posle više godina predane službe i ne dobijaju je svi - valjda) koji je vodio obrednu službu pred oltarom, al' to je malo kompikovano da se opiše, to mora da vidite dal' na youtube-u dal' uživo, you choose. Ja nisam imao svoju službu jer su me odma' izvalili da sam lazy i da nisam pravi materijal za kalupljenje, tako da sam bio što se u zatvorima kaže "leteći", znači onaj koji kulira i mantra ili priča sa nekim a onda uleti neki bhakta i kaže - ajmo treba nam pomoć. Onda pošto smo dokoni idemo i šljakamo jbga, da "zaradimo" bar za pola te hrane (besplatne) koju nazivaju "prasadam" a koju smo svaki dan "častili" (jeli) i svega ostalog.

Naravno, uvek je tu bila ekipa koja je eskivirala sve aktivnosti, fejkirala bolesti i razne izgovore, ali su i oni dobijali prasadam svaki dan po tri obroka, jer to je i bila poenta prasadama - besplatne hrane, nahraniti siromašne, bolesne pa i ove folirante. Tu im stvarno odajem počast i kažem svaka čast, jer nikada nisam ni dinara dao kao dobrotvorni prilog za ovih 20-ak godina a svaki put sam dobio bahat "prasinger" - što bi reko Cobe. A bogami nisam se ni pretrgo od rada, za te 2 godine par puta sam unosio ugalj po zimi (hardcore), par puta išao u nabavku, 2-3 puta prebrisao glavnu sobu u potkrovlju gde su bila božanstva - Sri Sri Gaura Nitai (Jay!), i malo pomagao u spremanju hrane ljušteći krompir, seckajući šargarepu i ostalo povrće, što mi je bilo i zadovoljstvo jer opušta i smiruje, obično uz neku muziku. Tako da oni koji plasiraju priču po medijima trenutno a i 90-ih, da je to još jedna od opasnih sekta koja te obrlati i iskoristi - samo lupetaju uz neke površne informacije tipa Vanja Bulić gistro novinar kad krene da mu ga daje pompezno, jbm li mu nanulicu - što bi reko brt Šone. Uostalom ja sam živi (živi?) dokaz da je to neistina, da je to laž bre. Mada dešavale su se razne negativne akcije i ovde, jer Srbi smo - volimo da kraduckamo, ali ne u toj meri da može tebe kao jedinku da omete na duhovnom putu, jer šta me zabole što je neki kreten tamo ukrao pare od donacija, kakve to veze ima sa mnom, ne tiče me se, jer ja vamo samo mantram i kuliram, zar ne?

Takođe, još jedan bedak koji sam primetio a o kome se nije vodilo računa tada, znači izvalio sam bar 5 bhakti da su gej opredeljenja, a gistro u celibatu, a vamo vrebaju klince, oči im ovolike, kupaju se zajedno navodno da ne troše vodu. Samo vidiš zaključana vrata od kupatila, i to me najviše smorilo i odbilo, jer mi bilo više skroz neprijatno da dolazim u bramaćari ašram a da me ovi startuju na finjaka. Kad se samo setim lika koga su zvali Boy George, čovek bio bre openly gay, tako se ponašao, ma ceo fazon, tripovo se na Boj Džordža, al' to niko nikad nije izgovorio. Doduše on je bio skroz OK lik, jer za njega se bar znalo šta je, i prilazio nam je drugarski, nije nas cimao, dok ovi drugi da ne navodim sad duhovna imena, većinom izbelice iz Sarajeva jer to je bila 1994-95, a i mislim (znam) da nisu više deo pokreta, stalno su smarali, jer izvalili su da smo mi, klinci gistro ranjivi zbog godina i činili se naivni, a cela ekipa cepala HCpunk baš u to vreme, to sve namazano. Znači ceo Austerity (bez bubnjara), Aref, Cobe, ja, onda Srđa iz Overdose (i Austerity), on je bio malo duže u tome, zatim brt Spale, Srđan i čuveni fanatični Milomir (iniciran kod Sacinandana Swamija) iz novosadskog benda Strife or more, i jbmliga ne mogu sad da se setim sigurno je bio još neko, kapiram da će se javiti ako ga nije blam hehe. Danas, od te ekipe NIKO nije ostao u priči, čak ni fanatični Milomir koji je našao konačno curu i razgulio. Eto kako su nas dobro izmanipulisali, kako nam nisu dali da napustimo sektu, kako su nas pratili, ucenjivali i slično. E da, svraćao je često i Dr Nele Karajlić u vreme "Složne braće" a sve zbog Daksha Prabhua poznatijeg javnosti kao Darko Ostojić Ogi aka Minka iz "Top liste nadrealista" i Nana iz "Složne braće". E, to je bio šou sa Ogijem kad smo bili solo dole u ašramu, koje su to izvale, mi smo plakali, a meni je pošto sam fan na gitari objašnjavao kako se sviraju neke pesme Zabranjenog Pušenja u originalu (Fikreta) jer je svirao bass na "Pozdrav iz zemlje Safari" i "Male priče o velikoj ljubavi". Znači, lud'lo od zajebancije, hehe.

E, danas je skroz druga priča, jer skoro cela ta starija ekipa koja je bila inicirana kod Harikesa Swamija aka Vishnupada, vodećeg gurua u HK pokretu (i on razgulio, oženio se), je "blupnula" (napustila priču), uključujući i osnivače Hare Krišne kod nas, članove čuvenog svetskog bađan benda Nityananda, možda ste ih gledalu u Sava Centru il' tako negde. Dakle, svi su se razišli, većinom jer su bili fejk a i brate guru ih napustio, zamisli to da te guru izda, nedobog nikom. Tako da je danas ostala samo true ekipa i većinom su mlađi, a hram je drastično skromnijih dimenzija, ako se to uopšte može nazvati hramom, mada ako se ne varam, gde god postaviš božanstva to automatski postaje "mhra" - što bi reko Cobindra. Znači, hram je manji, atmosfera je skroz opuštena, nema ovih predatora, i opet nisam dao donaciju kad sam bio s curom 2013. Doduše ovaj put sam kao spremio keš 150 dinara, ubacio u onu kutiju, i na kraju kad smo krenuli kući ja se setim da bi mi prijao jedan vinjačić ili lozica, i zamolim brta Blanušu i on kakav je ispravan, OK i dobrodušan lik, ladno izvadi iz kutije i vrati mi pare uz reči - ma nema veze, i osmeh naravno. E, takvi su sad ljudi tamo, pa nek novinari kenjaju šta god im volja. Jay!

Nego tema je Kirtanananda i njegovi gresi, e to pogledajte u ovom dokumentarcu, jer moja priča nema nikakve veze sa njegovom organizacijom. Samo ću navesti da je kod njega bilo i bahate manipulacije sa tokom novca, nasilja (a "ahimsu", nenasilje ko jebe), manipulacije, zlostavljanja DECE, i na kraju ubistva glavnog junaka ove priče Sulochana Prabhu aka Steve Bryant. Šta se zapravo dogodilo i šta se na kraju desilo sa guru Key, to za sad nek ostane misterija.

[Son of Man]

Četvrta dimenzija, Rudolf Steiner, kroz vreme i prostor

https://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2018/07/cetvrta-dimenzija-rudolf-steiner-kroz.html

Svojevremeno, tamo 2007. svaku noć sam uporno sanjao jedan te isti zbunjujući san gde sam levitirao kroz prostor nekakve ogromne hale ali okrenut skroz naopačke (upside down), dakle podizala me neka sila sa zemlje i okretala naglavačke te dizala skroz gore ka tavanici na npr. 100-200 metara, nisam baš siguran jbga. Taj osećaj je za mene tad bio veoma zastrašujuć, jer em imam užasan strah od visine (fobiju) em je to iskustvo delovalo isuviše stvarno za jedan san. I to se tako ponavljalo jedno mesec dana svaku noć, a ja se svaki dan molio da prestane. Sa ove pozicije, danas kada znam šta je astralna projekcija, šta su živi snovi a šta lucidni, ja sam prinuđen da se zapitam dal' je to bio samo san ili sam možda ne svojom voljom posetio u nauci još nedokazanu četvrtu dimenziju (Rudolf Steiner, svest stvara realnost), u kojoj su sve stvari navodno postavljene naglavce, kako brojevi tako i rečenice pa i sam čovek hoda s nogama nagore, okrenut naglavačke (The Hanged Man - tarot karta, hehe al' sam istripovo), novo se sjedinjuje sa starim te postaju jedno, ništa se ne rađa al' onda ipak ostari (Pikasov "kubizam"). Ta priča me navela na pomisao da možda kod ovih gistro "satanista" ti njihovi obredi unatraške nisu samo puko ruganje hrišćanstvu već nešto mnogo dublje, ali ko će ga znati jbga. Iskreno, ne volim te black sataniste (al' su mi svakako zanimljivi), ali ima satanista i satanista, ako me kapirate. Ko želi razumeće na keca ovaj moj stav, da ne smaram sad, sve je Crystal...Meth (Nacht?) jasno.

Takođe, 2013. godine kada sam držao promociju knjige u Sremskoj Mitrovici, izvrćući ispred sebe jednu knjigu naopako a drugu normalno, pokušavajući na taj način da posetiocima pošaljem subliminalnu poruku o Abraxasu (koko sam bio lud ahahaha), i pričajući jedno pola sata i jače, javila se jedna osoba iz publike koja je primetila i pitala zašto svuda guram to "naglavce". Nisam znao o čemu ona to priča, nisam pojma imao šta sam zapravo nesvesno/podsvesno činio. I tako, većina stvari u mom patetičnom životu ("pathetic lives, every second someone dies") je okrenuta naopačke, a četvrta dimenzija samo prži li prži, iako ne mogu da je percipiram ni u najavi. Lice mi na potiljku, hodam unatraške po plafonu, sunce sija odozdole, "iznad" mene samo tama, brojevi su unatraške kao i rečenice pa i reči. Znači, jedan opšti haos što bi prosečan čitalac mogao da zaključi na prvu loptu, jer sve ima svoj "odraz" u ogledalu u četrvtoj dimenziji.

I pored svega toga nikada u životu se nisam ložio na obrnute krstove i tako tu simboliku, osim kad sam ko klinac u osnovnoj slušao par sumnjivih metal bendova al' to je jako kratko trajalo. Naravno da lažem, nastavio sam da slušam neke od tih majstora i dan danas, posebno Morbid Angel "Blessed are the Sick" album.

Inače, danas mi skroz simpatično kad vidim svuda po netu izvrnute krstače jer znam da u 96% slučajeva ne predstavljaju nekakav "pravi" satanizam već više "satanizam" zasnovan na učenju Antona LaVeya koji je zapravo bio hardkor ateista i zajebant, te koristeći tu naopaku ikonografiju plasirao svoju anti-hrišćansku priču i tako skroz zaposeo umove fanatičnih hrišćana po Sjedinjenim Državama a koji su početkom 80-ih upali u žešću paranoju zbog svega toga, potaknutu naravno od Reganove ekipe, te je došlo do čuvenog "satanic panic" sindroma, gde je na svim medijima plasirana priča o nekakvim satanistima i kako oni u svojim obredima žrtvuju čak i decu, i razne druge užase čine. Naravno, sirotinja raja je popušila to na keca i lov na vještice je mogao da otpočne. Sreća (?!) pa niko nije ubijen tih godina i spaljen na lomači ili takvo nešto, ali mnogi su nastradali u vidu batina, ko kod nas kad bi sad AV izašao i u dnevniku jasno poručio svima da treba da se konačno obračunamo sa verskim sektama jer su one najveći neprijatelji pravoslavlja i svega što je srpsko. Pa brte nastao bi realni chaos, zar ne? Jer ovi su toliko napaljeni sad i ima ih baš previše da ta masa ne bi mogla tako lako da se obuzda.

No tema je bila četvrta dimenzija a ja još ništa konkretno nisam rekao te vam stoga preporučujem ovaj kratki "dokumentarac" koji pojašnjava tu prirodnu pojavu i učenje genijalnog Rudolfa Steinera. Nećete verovati šta je sve ovaj pitomi čovek osmislio za života, blago je reći da sam oduševljen.

"As the 4th dimension is not restricted by time or space, we can dream of an entire lifetime and wake up to find that only fifteen minutes of physical time has passed."

[Son of Man]

Šokantna ispovest mlade Amerikanke sa bipolarnim poremećajem (video)

https://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2018/07/sokantna-ispovest-mlade-amerikanke-sa.html

Šokantna ispovest u vidu intervjua tj. razgovora između autora ovog popularnog kanala Andrew Halesa i mlade Amerikanke Palome Renee Palau (22) koja živi u LA, Kaliforniji i dijagnostifikovan joj je bipolarni poremećaj. Šta smo za ovih 10-ak godina načuili o bipolaru (BD) aka maničnoj depresiji? Znam da sam smarao s tim svojevremeno, pisao tirade, ali ko će sad toga da se seti osim ako solo nije malo kopao po netu, i našao definicije. Dakle BD je mentalni poremećaj koji izaziva uporno smenjivanje pojačanih depresivnih i maničnih stanja, u razmacima koji variraju, ali kako kaže Paloma, radi se o mesec dana manije pa mesec dana depre. Nisam baš siguran kako je kod drugih ljudi jer niko sa tom dijagnozom neće otvoreno da mi kaže kako to zapravo izgleda i kolko traje, a imam bar 5 ljudi na fejsu koji su mi priznali da boluju od toga. Jbga valjda ljudi neće da se ofiraju, tripuju da ću im imena postaviti na blog ili ko zna šta još. No dobro, snaći ću se ja i bez njih. Evo Paloma je sve to jako lepo opisala i po mom neskromnom mišljenju ovo je najbolji prikaz manije uživo.

U razgovoru saznajemo i o depresivnoj strani ovog oboljenja. Šta je zapravo manija? Prva asocijacija kod većina ljudi je naravno manijačenje, neki manijaci (željo), pizdematerne. Osobe koje nemaju duševno oboljenje ni kod sebe a ni kod bližnjih često imaju predrasude prema obolelima, a posebno ako su površni i pate od "zabolemekrac" sindroma. Jbga, to je tako u majčici Srbijici od vajkada te je stoga teško promeniti takav patern ponašanja. Jedina solucija po meni je masovna edukativna revolucija, u prevodu da se što više govori o tome i piše u medijima a i ovako, a ne da se to skriva i tretira kao tabu. Seljačka posla jbga, tek nedavno došli od ovaca pa su ograničeni kao terasa, što bi reko jedan naš mladi performans umetnik. No nisu ni oni krivi tolko jer se radi o vekovima, ma aeonima čiste nekrštene zatucanosti. Ali zato smo mi tu da probudimo Srbiju, da je osvestimo i ukažemo na glavne probleme našega društva a u to definitivno spada i bipolarni poremećaj jer sam upoznao više ljudi koji imaju tu dijagnozu nego npr. shizofreniju. Dakle, ko će ako ne mi "mladi"? Nemamo drugu državu jbga, te se moramo boriti da oslobimo Srbiju od spiritualnog mraka i hroničnog bezmozgitisa.

Znači, šta? Manija burazeru, koja te radi ko najjača uppers street gudra, a to je po meni samo čisti beli speed u poznatiji i kao DS, al' zaista nemam ideju dal' je to još u prometu jer sam napustio tu scenu još tamo 2005-06. Mada sad serem, kapiram da ga sigurno ima jer danas kod lerdija imaš skoro sve, od onih crazy pečuraka pa do MDMA, subsa i bupova. Znači, ako ste probali taj DS onda znate koji je osećaj pa to pomnožite sa barem tri. Tek tu ćete dostići stanje svesti kako je u knjigama i na netu opisana manija i kako smo je neki doživeli. Pravi onaj HIGH sa euforijom, osećajem sirove sreće, entuzijazma, stvaralaštva, i ko ima neki talenat taj može taj period manije jako lepo da iskoristi. Pa najveća umetnička dela su nastala upravo u maničnim epizodama, al' to slabo ko zna. Kreativnost i bistrina misli, tok misli, se povećaju do neslućenih visina, osoba prosto poleti, a najbolje od svega je što se tu radi o skroz prirodnom, čistom radu, za razliku od bilo koje hemije na ulici.

A šta se zapravo dešava? Dolazi do masovnog lučenja serotonina - hormona sreće, koji je bez toga skroz uspavan i onda dolazi do depre. Dakle radi se samo o nivou serotonina u mozgu i to odlučuje dal' ćete biti ko ustondirani zombi ili ćete biti spiritual soul, čista duša koja može sve. E sad, kod nekih osoba dolazi do greške u sistemu jer mozak je zapravo dobro nabudženi kompjuter od krvi i mesa, i sad kad bi otišli u neki shop i izbrali najjaču konfiguraciju opet ne bismo bili ni približno ovom super-kompjuteru. Ali i na najboljim kompovima dolazi do sistemskih errora, pa tako i manija kao jedan od full virtuelnih programa, ima svoje greške te dolazi do jako zajebanih psihoza, ljudi skroz odlepe, utripuju da im se javio sam Bog i uputio ih na svetu misiju, pa ih onda zimi polugole nalaze kako se na kolenima mole pored Save, al' to je samo jedan od niza primera, ima tu baš bizarnih bagova koji se ne mogu ni opisati na ljudskom nivou, ali postoji i kao nekakav obrazac, patern, gde imaš nekoliko stadardnih fora, pa te tako il' kontaktira Bog lično, ili vanzemaljski entiteti, ili si u spiritualnom kontaktu sa dušama davno umrlih osoba, i tako dalje dokle god ljudska mašta seže. Što imaš bolju konfiguraciju te virtuelne vizije i halucinacije su jače.

Ali džaba ja pišem, morate obavezno pogledati ovaj klip, jer kažem vam, Paloma je carica samo takva jer iako tako mlada ima zaista bogato i malo je reći traumatično iskustvo, a i pored toga se bori i na njoj ne možete da izvalite da je u bilo kakvim mukama iako priča i o horror iskustvima na psihozi, čak naprotiv, ne skida osmeh sa lica i jako je pozitivna. Doduše ja sam u tom njenom prelepom zaraznom osmehu i loliranju, pre video maniju iako ona kaže da sad pije lekove koji su je sredili (torazin, litijum i neki NN anti-psihotik), te nema više surove ekstremne promene od navedenog datuma. Ja joj ništa ne verujem jer ponašanje i taj smeh je odaju, tačno joj se vidi na licu koliko joj je dobro, kolko je HIGH. Ja takav nikad nisam bio, blago njoj, kad ću bre ja da doživim tu kosmičku euforiju? Ma samo mi je daj holy A...na sat-dva vremena da dovršim posao i povlačim se lagano. Inače, moje manije su bile slične ali ne tako intezivne i čiste, bile su skroz distorted, kao smetnje u TV prenosu pa nisam baš mogao dugo da uživam ali dosta tekstova sam napisao poslednji put pre jedno god'nu dana. Inspiracija kao da dolazi iz viših sfera, kao da ne pišem ja nego me neko vodi tim putem beskraj-nim.

Takođe, preslatka Paloma nam ovde priča i o višim nivoima manije gde si bukvalno na nebesima, o full-blown maniji, hyper maniji, te maniji sa psihozom o kojoj sam pisao. A evo našao sam i dobar primer na netu kako izgleda full-blown rad, pazi sad:

"I thought I was the gift of god. That I could do anything. I could beat anyone at anything. I decided to go from New York to LA and be a movie star. I went to a modeling agency and got a contract and I'm 5'1"! I felt beautiful and people thought I was beautiful. It was like they fed off my energy. I drove around on a little scooter I bought that was too dangerous- but I felt wild and free! I slept with three men... at once. No one could tell this was not the real me. I felt it, so they felt it! I was pretty hot stuff!"
- Sherri,(45)

A evo i psihotičnog primera, odličan je:

"In 1997, I received a message from God that said I needed to go to Honduras and feed the poor. I heard His voice. I needed a lot of money. I decided to pray all night every night to get the money. I read the Bible and felt God was giving me clues on every page. It wasn't hard to stay up. I just wasn't tired, but I was very physically uncomfortable. I went outside with a bowl and asked for money. My parents were extremely upset, but I believed in what I was doing. I had this idea that I was going to save orphans just like Mother Theresa. It never entered my mind that I had zero training, no money, didn't speak the language and had never traveled outside of the US. But I kept seeing myself as a savior. I soon stopped eating and wanted to get as thin as possible to show my worthiness. I lost 40 pounds. I heard God all of the time. I was finally committed on a 72 hour hold by my parents."
- Mark,(53)

Paloma dalje objašnjava i kako se sekla bahato tokom te užasne depre koja je opozit maniji, imala opsesivne negativne misli, kako nema empatiju uopšte i kako je sociopata - a gde me je totalno kupila jer i ja imam taj trip. Zatim daje najjače objašnjenje kako i zašto je dobila tu bolest, jer bipolar je uslovljen genetskim nasleđem ali i uslovima tokom odrastanja, najčešće traumama zbog zlostavljanja u ranoj dobi a koje su okidač za genetsku predispoziciju.

Na kraju pristaje da kaže koje je to traumatično iskustvo raspakovalo bipolar.rar i nastaje potpuni mrak u mom umu jer veli da je još kad je imala samo četiri godine pa sve do svoje trinaeste bila žrtva zlostavljanja radi dečije pornografije i da je snimljena gomila materijala, a što je najgore sve to je počinio porodični prijatelj, pedofilčina, koga nije smela da prijavi. Tajac.

Na tom mestu konačno shvatamo šta se krije iza ovog divnog osmeha i ostaje nam samo da bežimo dublje u šumu, jer takvo nešto je nezamislivo, retko ko je to uspeo da preživi i ostane normalan mada sad i ja serem, svako bi najebo i prso u ovom ili onom smislu. Dobra Palomica je izabrala ovaj pozitivni, veseli put, sad piše poeziju, izdala je i knjigu pre nedelju dana, čupa se iz užasa kako ume i zna. Podržimo je kliktanjem na one linkove pomenute na samom kraju.

[Son of Man]

O poemi "Jama"

Poema "Jama" čije ste delove verovatno čitali još u osnovnoj il' srednjoj školi ukoliko niste eskivirali, pisana je što se kaže, u jednom dahu. Naravno, dosta vas neće moći da poveruje da ovolko delo može da se ostvari na dah, ali ja sam totalno siguran u to, ma nemam uopšte nimalo sumnje da je moglo biti ikako drugačije. Zašto sam siguran, zapitaće se mnogi? Pa zato što ovolku psihičku bol koju je Kovačić doživeo kad je zavirio u jamu Jadovno, to jedostavno ne može da se nosi u sebi predugo, to mora što pre da se izbaci pa na bilo koji način, jer inače čovek može gadno mentalno da strada, totalno da uvene, skroz da poludi. A ovo se posebno odnosi na hiper-senzitivne osobe među kojima je i većina velikih pesnika. Dakle, ne važi to za sve, ima ljudi koji su totalno hladni, koji znaju da manipulišu sa emocijama, a ima i ovih koji ih uopšte nemaju, ali sve je to skroz ljudski i normalno.

Ivan Goran Kovačić je definitivo bio pesnička duša u punom smislu, i veoma se ozračio kad je video te prizore. Pa bre čak i meni je danima loše samo što sam gledao dokumentarac a ne da sam video to uživo. Znači, nedobog nikom. Ali Kovačić je tome svedočio, pa ga je skroz potreslo kao ništa do tad, nakupio je tog užasa u sebi, duša mu je plakala, i jednostavno je morao hteo ne hteo da sve ovo ispovrne iz jednog puta. I tu nije bilo puno razmišljanja, kalkulisanja i tako toga, samo je seo i počeo da ređa, a ovo što se rimuje, neko bi pomislio da je to osmišljeno, ali jok, pravi pesnici takve stvari ne rade, kod njih se cela pesma sama sastavi u glavi tokom dugih neprospavanih noći, i onda samo ustanu i sve to zapišu, dakle kao da gledaju monitor u glavi na kome sve jasno piše. Neki to nazivaju i vizijama, no nije ni bitno kako se zove, jer to zaista postoji. Ali ovde se radi o pravim umetnicima i dosta nas to ne možemo ni da pojmimo, samo možemo da čitamo i da zamišljamo sve te prizore, a pesnik je sve to napisano i doživeo i ponovo proživeo, znači kao da je i bukvalno bio u toj jami, njegova svest je pohodila to mesto, svaki stih je tačno tamo gde treba, svaki stih je krvava jama užasa prepuna leševa. No, prosudite sami, jer ja samo pišem ono što osećam, nit sam bio tamo, nit sam mu bio u glavi pa da mogu da tvrdim, radi se isključivo o čistoj intuiciji i tome šta sam ja osećao dok sam čitao ovu predivno-zastrašujuću poemu.

[Son of Man]

Geneza moje familije u Bosanskoj Krajini po kazivanju baka Zdravke - deo prvi

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2018/08/geneza-moje-familije-u-bosanskoj.html

Moja baka Zdravka, devojačko Kurija, s kojom svaki dan duvanim i razmenjujem misli, rođena je u selu Slavićka 1931. godine, što znači da danas ima čak 87 godina. Slavićka se nalazi 20 km od Banjaluke prema Prijedoru, i pripada opštini Bronzani Majdan. Za one koji ne znaju taj kraj je najviše poznat po manastiru Gomionica gde je naš genijalni pesnik i pisac Petar Kočić ("Jazavac pred sudom") učio školu, a gde se održava i veoma značajna manifestacija za celu Bosansku Krajinu, čuveni "Kočićev Zbor". Inače, uoči prvog svetskog rata kod Kočića su primećeni znaci stanovitog duševnog rastrojstva što možda i nije neko čudo ako uzmemo u obzir da je stalno bio hapšen i krivično gonjen zbog svojih političkih stavova. Zbog svega toga je doveden u Beograd na lečenje gde je i umro 27. avgusta 1916. u 39. godini, u beogradskoj duševnoj bolnici Guberevac ("Dom za s uma sišavše") za vreme okupacije. Dakle, bio je lud tačno ko i njegov kolega i saborac Branko Ćopić, jer njih dvojica su, siguran sam, ponajbolji predstavnici one lepše strane Bosanske Krajine, te čiste, proste, duhovite duše, i bespoštedne borbe za pravdu malog čoveka, krajiškog seljaka iz prve polovine 20. veka. No, ko što često volim da kažem - bez bolesti nema prave umetnosti. I zaista je tako, svakim novim danom to se samo iznova potvrđuje.

Njen otac Ostoja i majka Stojna imali su šestoro dece i pored toga što su bili izuzetno siromašni. Bio sam u toj njihovoj kući svojevremeno, i to su bukvalno dve prostorije dva sa tri metra i to je bilo to. Kako su u takvim uslovima odgajali decu to sam bog zna, ali takvo je vreme bilo pa su se ljudi snalazili na sve moguće načine. Ostoja je pored toga bio i dobrovoljac na Solunskom frontu pa mi nikako nije bilo jasno kako su ljudi tada na volovskim kolima ili čak i peške išli čak od Banjaluke do Soluna i nazad, ali to je već druga priča. Dakle, imali su šestoro dece, najstarija je bila Stana pa onda Zorka, pa Dosta, sin Ljuban, baba Zdravka i na kraju Vojislav. Ostala deca su po običaju pomrla ubrzo nakon rođenja. Deca su se bavila uglavnom čuvanjem krava i ostale stoke, retko ko je išao u školu, tako da je moja baba i dan danas nepismena i vala baš je briga, ništa joj ne fali. Priča koju ću ovde prezentovati tiče se upravo tih krava koje su deca čuvala. Jedared kad je izvela kravu na ispašu baba se zanela ko zna kojim mislima te je krava lagano ušla u komšijino kukuruzište i napravila haos. Kad je komšinica to izvalila uhvatila je kravu i povela je sa sobom kući, a mala Zdravka je trčala za njom plačući i kumivši je da joj vrati kravu jer ako bi otac za to saznao zna se šta bi joj sledilo. Na kraju je komšinica ipak popustila, valjda misleći da je naučila čobančicu pameti i vratila joj kravu tako da se sve završilo bez puno štete ako ne računamo pojedeni i pogaženi kukuruz.

Baba je posebno volela kravu skroz atipičnog imena Rumenka, bila je jako vezana za nju i volela da je čuva po seoskim brdima. Ali avaj, iz susednog sela Piskavica celim tim krajem je ordinirala luda baba Đuja, koja je bila poznata po tome što je opsesivno trovala krave i svu ostalu stoku na koju bi naišla. Naime, vazda je u šteku imala gips i kantu vode, pa bi time naranila i napojila nesretne životinje koje bi ubrzo uginule. Upravo to se desilo i jadnoj Rumenci, ostala je bez pažnje čobančića, baba Đuja je to iskusno snimila te iskoristila priliku da izvrši svoje zlodelo. Cela porodica Kurija je tugovala za Rumenkom a najviše jer je bila steona i falilo joj je samo pet dana da se oteli, a i pritom su imali samo dve krave, pa su je iz tog razloga sahranili kako i priliči, a i šta su drugo mogli da urade. Od tog dana počeo je otvoreni lov na baba Đuju, konačni obračun sa ovom seoskom vešticom. Ali nije se dala, imala je više štekova u oba sela, jer taj kraj je ceo bio prekriven šumarcima i dolinama, no o tome više u nastavku koji će nadam se da usledi čim pre.

[Son of Man]

Geneza deo drugi

https://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2018/08/geneza-moje-familije-u-bosanskoj_10.html

Kao što sam već napomeno moja baba je imala petoro braće i sestara. Po starini: Stana, Zorka, Dosta, Ljuban i Vojislav. Naravno svi su poodavno mrtvi osim moje baba Zdravke koja ima 87 godina a seća se svega od pre 80 godina ko da je juče bilo. Tu sam valjda povuko na nju jer i ja sam "zlopamtilo", il' što bi reko Koja, jer zlopamtilo ja sam znaj, tarararara-rararara. Jedini interesantan lik za ovu priču je najmlađi brat Vojislav te odmah odbacujemo sve druge kao nezanimljive. Dakle, Vojislav se ko i svi tada jako mlad oženio za Pavu koja mu je rodila sina Zorana, ali je dete izgleda obolelo od neke genetske bolesti tako da se rodilo "sakato" i bilo skroz nesposobno za samostalan život, a pritom se i šlogiralo tako malešno. Jadni Vojsilav ga je vodio doktorima čak u Banjaluku ali nisu hteli ni da čuju da ga prime u bolnicu kad su videli u kom je stanju. E sad, mi možemo samo da zamišljamo šta se sve izdešavalo malom Zoranu još u prvoj godini života, ali otprilike ako ste gledali onaj dokumentarac o uticaju Agent Orange na decu Vijetnama to vam je u principu to. Pava je logično vrlo brzo odlepršala jer nije bila u stanju da se stara o takvom detetu, te je Voja oženio Draginju koja je na prvi pogled delovala OK. Ali avaj, Draginja je sve radila ne bi li se otarasila deteta, pa je tako na kraju, dok je bila zima, razbila led na jednoj bari i potopila dete do pola, držala ga malo tako a onda vratila u kuću praveći se luda. Naravno, mali Zoran je ubrzo umro a Draginja volšebno nestala, pa tako kad je policija došla zatekla je samo Voju te ga odmah uhapsila pod sumnjom da je ubio sopstveno dete. Da bi slučaj bio potkrepljen dokazima policajci su po selu ganjali svedoke koji bi svedočili protiv Voje al' se niko nije javio jer logično niko ni nije mogao da posvedoči da je Vojislav ubica. Ali naravno uvek, u svakom selu, ima dežurnih "svedoka" koji sve znaju o svakome. Pogađate, ozloglašena baba Đuja se prva javila iako veze s tim nije imala. Pored nje prijavio se i komšija Gavro al' tu nije baš najjasnije koji su bili njegovi porivi, mada bio im je komšija te tako svaka pa i najmanja svađa oko međe ili bilo čega mogla je da ga potakne da se sveti.

Počelo je suđenje u Banjaluci. Okrivljeni Kurija Vojislav optužen za ubistvo deteta, svedoci baba Đuja i komšija Gavro. Pošto je bilo samo dva svedoka, tu i nije imalo o čemu puno da se priča. Baba Đuja je prva svedočila, gde je otvoreno optužila Vojislava za smrt deteta, na kraju dodavši: "Ako lažem dabogda se spepelila". Gavro je samo potvrdio Đujine reči i to je bilo to. Vojsilav je osuđen na 15 godina zatvora u KP Domu Zenica.

Nepunih 2 meseca posle suđenja, komšija Gavro je prelazeći preko Vojislavove zemlje samo pao i umro, što bi rekla moja baba - skapao. Odmah zatim, baba Đuja je palila vatru na nekom brdu, i kako je sipala benzin da se rasplamsa, plamen joj je uvatio aljine a zatim i nju celu. Lokalni čobani su pokušali da je spasu ali ona je ustala i krenula da trči ko sumanuta da bi se na kraju saplela i tako goreći skotrljala skroz niz padinu u jedan šumarak. Niko je više nije ni tražio. Tek posle 15 godina kad je Voja konačno izdržao kaznu i vratio se u Slavićku, našao je međ šibljem sagorele ostatke baba Đuje. To je bio i konačni dokaz da je mrtva i jedan od najboljih primera kako prolaze drukare a posebno oni koji lažno svedoče na sudu. Moja baba kaže bog ih je kaznio, ja kažem stigla ih karma, no bilo kako bilo sve je došlo na svoje. Đuja je platila za sve svoje postupke, izgorela je kao prava veštica tj. kako je i sama rekla: "ako lažem dabogda se spepelila". E, tako vam je to bilo 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, ne ponovilo se nikom.

[Son of Man]

Mi djeca s kolodvora YU: U zemlji čobana, budala, na brdovitom Balkanu

https://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2018/08/mi-djeca-s-kolodvora-yu-u-zemlji-cobana.html

Pričam o najljepšem dragulju Hrvatske 80-ih, sportašici i glumici, prelepoj Anamariji Petričević, koja je iako nikad u profesionalnim glumačkim vodama, maestralno odigrala mladu curu Lelu, purgerku u Beogradu, a mnogi će se složiti ako malo bolje razmisle, u zasigurno najboljem igranom filmu ikada snimljenom na temu problema narkomanije, i to ne u Evropi nego po mom neskromnom mišljenju u celom svetu, od prvog onog većeg filma Al Paćina, The Panic in Needle Park (1971), pa preko adaptacije čuvenog romana Kai Hermann, uz koji je dosta nas odrastalo u staroj Jugoslaviji, dakle Christiane F. (1981), u nas poznatog isključivo po kultnom hrvatskom prevodu "Mi djeca s kolodvora Zoo" a koji, kolko sam ja informisan (a očigledno nisam), nikad i nije ozbiljnije prevođen (jeste prevođen) na druge jezike naroda i narodnosti jer to bi bila besmislica, i ja sam ubeđen da kad bi neko danas skroz uklonio originalni, i u biblioteke poslao nekakav srpski il' bosanski prevod, da bi to ne samo bila sprdanja i smejurija, nego bi narod masovno, složno, svi kao jedan, izašao na trgove, na ulice, te spaljivao na spontanim lomačama te skrnave verzije, te parodije, te nekakve STANICE ZOO, ma ja nemam ideju kako bi se to uopšte i moglo drugačije prevesti osim jednostavno KOLODVOR, jer ta reč je duboko urezana u podsvest na stotine hiljada mladih ljudi koji su stasali u zlatno doba stare Jugoslavije, zatim na ruševinama sa kraja 80-ih i tokom klanice 90-ih, ali i u novim, samostalnim, da ne kažem razdruženim republikama, a novim državama, da ih ne imenujem, jer samo nabrajanje me u startu ubije u pojam, te bi tu povukao paralelu sa Sjedinjenim Državama koja bi nekima mogla zazvučati i skroz bizarno, ali zapravo Laibach su to najbolje pojasnili u dokumentarcu "Divided States of America" gde mnogima i dan danas nije jasno šta se time htelo reći, ali evo samo tog površnog, zajebantskog tumačenja. Dakle, zamislite frku između Vašingtona i Kalifornije, podelu Viskonsina i Ilinoisa, rata Nju Jorka i Masačusetsa, razlaza Severne Karoline i meni omiljene, najsimpatičnije države, Zapadne Virdžinije. Znači nonsens totalni, koji je eto, nekim čudom, samo u Jugoslaviji i eventualno nekim Afričkim državama, skroz opušteno prošao kao nekakav bizarni eksperiment, na temu "šta bi bilo kad bi bilo", tj. ajd' da kažemo ovima da ih ovi drugi čitav vek eksploatišu, i tu onda idu sve one priče o srpskom voću u slovenačkim fabrikama, nepravednoj dominaciji Beograda nad Zagrebom i Ljubljanom, prevlašću Srba u hrvatskoj policiji, parazitskom ponašanja kosovskih Šiptara ali bogami i Crne Gore i Makedonije u odnosu na Srbiju, zatim organizovanom, planskom naseljavanju Albanaca iz Albanije na uštrb Srba i Crnogoraca sa Kosova, pokušaj izdvajanja Vojvodine iz Srbije, koja je realno bila jedina zdrava multietnička sredina u Jugoslaviji, i takva, falabogu, i dan danas ostala.

Pa onda dominacija muslimana-Bošnjaka po svim većim bosanskim gradovima a zlopaćenje prvenstveno Srba pa onda i Hrvata po okolnim selima, i to na relaciji - ovi su kao gradska raja a ovi drugi prigradske seljačine, i onda ovi ove gledaju ko uljeze i niže oblike a ove cepaju kompleksi, znači klasičan onaj sukob na relaciji selo-grad. Pa onda što baš Hrvati imaju skoro celo primorje osim ono malo po meni nebitnog kamenjara u Crnoj Gori, i kako su se i na kakav to kvaran način proširili skroz dole do juga, jer gledano na mapama zaista deluje nelogično, kao da su se zavukli, bukvalno podvukli pod Bosnu i Hercegovinu, i to na onaj prepreden, ljigav način verovatno samo njima svojstven, a što je svako za ovog drugog zapravo mislio, pa onda ona priča kako su Srbi samo dođoši u Hrvatskoj, izbegli sa prostora pod turskom okupacijom, dok su starosedeoci Hrvati tu bili skroz oštećeni i prinuđeni da se povuku ka zapadu, došli divlji pa oterali pitome, a naravno sve je to trajalo vekovima, nisu to bile nikakve blitz operacije, sve su to bile dugogodišnje smišljene zavere. Ali možda najzanimljivija je bila ta frka Slovenaca od Beograda, i drska želja za otcepljenjem, "a mi im bukvalno državu poklonili", a gde su eto, i Laibach odigrali jako bitnu ulogu, koja naravno nikako nije bila ratno-huškačka, već više ova duhovna da se tako izrazim, mada ima i drugih aspekata, uglavnom provokativnih, ali više na art način, što se dosta odrazilo na celokupnu situaciju, jer u Jugoslaviji umetnost nikad nije kapirana kako treba, nego se na sve gledalo ko na nedajbože, a umetnost je i tokom perioda tzv. komunizma bila rak rana partijskim funkcionerima i rukovodiocima, što je najbolje objašnjeno u prvom i sigurno najboljem dokumentarcu na tu temu, debitantskom radu danas velikog reditelja Gorana Gajića iz 1988. o fenomenu grupe Laibach, pod nazivom "Pobeda pod suncem", gde je do tančina opisano kako su Laibahovci zapravo manipulacijom i zajebancijama vozali jugoslovensko javno mnjenje i razne članove partije diljem tadašnje države, od Vardara pa do Triglava, sve od zvaničnog nastanka 1980. godine pa do vremena kad je sniman dokumentarac 1988. a Jugoslavija već krenula da se puni vodom ko Titanik. I stvarno je zapanjujuće da ama baš niko nije ostao imun na to, svi su pali na foru, retko ko je shvatio da Laibach nije nikakva fašistička ili radikalno komunistička skupina, što je samo pokazalo koji stepen neznanja, najgore one zatucanosti, je bio zastupljen u vladajućim strukturama a da ne pričamo o prostom narodu u ovoj zemlji čobana, budala i seljaka na brdovitom Balkanu.

Meni je ipak pored svega najsimptomatičniji bio stav Slovenije i uopšte Slovenaca, dakle običnog naroda, jer sećam se kad sam ko dete bio sa roditeljima u Pregarju početkom 80-ih kod rodbine, da kad su lokalni domoroci videli beogradske tablice na našem Zastavinom stojadinu, gledali su nas ko što npr. Srbi gledaju Rome-Cigane vamo, znači nadrkano i sa očiglednom netrpeljivošću, iz fazona šta ovi (smrdljivi) uljezi traže u našem dvorištu, ali to se kao pripisivalo mentalitetu tog naroda tu, jer navodno nisu oni rasisti no su jednostavno hladni ko komšije im Austrijanci, ali onda pogledaš odnos Srba prema Ciganima, i ništa ti nije jasno, stekneš utisak da se radi o istom slučaju, ali Srbi bogme ne slove za hladan narod, nego baš naprotiv, a vidiš skoro pa identičan odnos, doduše sa tom razlikom da Slovenci to čine u rukavicama (hladno) a Srbi otvoreno (toplo), i znači Slovenac te gleda, gadi se, jebo bi ti mamu al' kulira, dakle neće na keca reagovati nego će odraditi to lagano, namazano, a Srbin kratkog fitilja jbga lako plane, bahato uzme kuvanu motku i udri, uostalom tako je rađeno i na Kosovu pa je sve ošlo u kurac, dok su Slovenci na drugoj strani išli filozofijom "tiha voda breg roni" i lagano se otcepili uz minimalne žrtve, a ako ćemo iskreno, da je JNA zaista reagovala kako je mogla bilo bi realno zlo, tj. možda i ne toliko fizičko zlo kolko mentalno. Okupirali bi Sloveniju, skinuli separatiste sa vlasti, i kraj priče, ali onda bi došlo do još većeg nezadovoljstva i sigurnog mešanja stranih sila, tako da bi u svakom slučaju stvar na kraju došla na isto a mi opet najebali. Uglavnom, ovakvim ponašanjem Slovenci su nekome sa strane delovali ko kulturni (prepredeni) a Srbi ko rasisti (bahati), dok su Hrvati bili ko neki miks ova dva ekstrema, nešto između, crossover, znači ponekad su išli tom pričom o "kulturi" dok su im se ispod tepiha jasno nazirali kosturi iz Jasenovca, a ponekad su išli po srpski, bahato, sa izgovorom tipa - jbga Srbi su takvi pa moramo i mi, i onda shvatiš da ta priča o mentalitetu i "kulturi" ipak ima nekog uticaja. Miroslav Krleža je to lepo objasnio: "Sačuvaj me, bože, srpskog junaštva i hrvatske kulture", i dok je Andrić samo "misteriozno" ćutao (cava), Branko Ćopić je još bolje izvalio suštinu onim njegovim: "Znam ja nas, jebo ti nas" jer je čovek očigledno video da to ne može na dobro da izađe, jer ne može se sa stokom i folirantima živeti doveka al' nikako, pre ili kasnije će se zakačiti i ode kuća u tri pičke materine! E sad, zaista nemam ideju dal' bi, kako neki kažu, demokratija al' ona prava spasla tu državu? Možda i bi, al' kako sa sigurnošću znati kad mi nikad nismo ni imali pravu demokratiju? U kraljevini su se jebiga upucavali u parlamentu, 90-ih je to bilo gore od Titovog nazovi komunizma, dok se sa promenama zapravo ništa suštinski promenilo nije, samo su se malo upeglali, i nisu se više tolko drali i napušavali, ali sistem je ostao isti i žurka se evo najkomotnije nastavila. I zaista nemam pojma, ili još bolje što bi reko moj stari "nisam pametan" i ćao, zdravo!

A znaš ono kad neko prospe ograđivanje od svake priče rečenicom tipa: "Meni zaista nije bitno ko je odakle, meni su svi ljudi isti" ili "ja ne pripadam nijednoj nacionalnosti, niti mi je bitno ko je iz kog kraja", e baš sam pre neki dan pričao o tome sa svojim redovnim dopisnikom aka jaranom iz Kragujevca, i zaključili smo da to možda tamo negde u svetu i važi, ali brate u Srbiji JOK vala, a o bivšoj Jugoslaviji da ne pričamo, a ja npr. znam i primer Grčke al' nije sad tema. Znači, baš naprotiv, ovde, međ' ovim brdima i horrorima JAKO je bitno odakle si, kakve gene nosiš, gde si odrastao itd. etc. Možda, ko zna, u Evropskoj Uniji to polako prestaje da bude dominantno (gistro) ali ovde se zna, a izuzeci samo potvrđuju pravilo, kako se to popularno kaže. Navešću samo par primera a jedan dobar deo ljudi će reći da imam predrasude. Dakle, ponavljam, jako je bitno dal' si sa severa ili juga Srbije, jako je bitno dal' si iz Beograda ili si odrastao u unutrašnjosti, onda iz kog si grada, pa čak i gradskog kraja. Jedno bre selo može da bude podeljeno a ne grad veličine Kragujevca ili Beograda. I zna se vrlo dobro da nije isto živeti na Karaburmi i Dedinju, Vidikovcu i Vračaru, pa onda dal' si išao u ovu ili onu gimnaziju, u ovu ili onu osnovnu školu, a kao trebao bi da postoji neki standard, jer što bi dete sa Senjaka imalo bolje uslove u startu od deteta sa lupam Banjice? I baš tu na tom lokalu svaka priča o demokratiji pada u vodu, a druga stvar to kao da prosta većina odlučuje na izborima, pa to je ko da si se namerno zakuco jugom pod punim gasom u betonski zid, iz fazona da vidiš kolka će šteta da bude, kao možda mu i ne bude ništa, jer zna se kakva je prosta većina, ma bre zna se vrlo dobro i kakva je ogromna većina, i zato se i dešava sve ovo što se desilo i dešavaće se. Kako ti u zemlji seljačina možeš da daš većini da vlada? Šta, da nećeš da ideš u ustanovu za mentalno retardirane pa da tamo sprovedeš demokratiju čisto da vidiš šta će se desi? Pa alo bre, što bi to radio kad se zna tačno šta će da se desi, znaš ti, znam ja, a trebali bi i svi da znamo, jer je skroz logično da je većina svuda zatucana, takav je čitav ljudski rod a ne sad ovaj ili onaj narod, jer ako pustiš majmuna u tenak dobiješ tačno onu klanicu koju smo mi doživeli i koju još preživljavamo, i ko zna još koliko godina treba da prođe, mada ja kontam da to ludilo nikad neće stati, jer ne radi se tu o demokratiji i promeni svesti no o evoluciji, a ona je spora da sporija ne može biti, spora je u pičku materinu, a mi nemamo vremena za to. I reci mi otvoreno, mojne da me foliraš, jebiga ode mi život, jel' se mi sad samo malo zajebavamo ili stvaramo pravednije društvo? Meni se čini da većina nije ma ni delić svesna koliko se vladajuća manjina zapravo zajebava i manipuliše tom većinom, ali niko to otvoreno neće reći, o tome se neće pričati po medijima, jer ako bi rekli jednostavnu istinu došlo bi do sranja, sjebali bi sebi povlastice i lagodan život, a aj' što bi to radili, radi nekakve tamo demokratije, a šta je to očiju ti, čemu to služi a pritom još i ne radi? I stoga demokratija zdraaavo, u Švedskoj nemiri zdraaavo!

[Son of Man]

Jama Ravni Dolac kod Livanjskog Polja

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2018/08/jama-ravni-dolac-kod-livanjskog-polja.html

Dugo sam, dugo, odbijao da pogledam ovaj snimak, jer sam se jasno sećao kolko sam se loše osećao posle dokumentarca o jami Golubinka kod Međugorja u režiji Zdravka Šotre. Baba je odma izvalila da nešto nije u redu sa mnom dok smo pili jutarnju kafu na terasi. Morao sam da joj priznam šta sam gledao, nisam mogao da lažem. Posle toga me je uporno savetovala da teram to kraju i da više nikad ne pogledam ništa slično, jer se i ona svačega nagledala za vreme tog rata iako je bila samo devojčica od 10-ak godina. Prođe od tad jedno dva meseca, i kao ja se primirio, mada su mi drugari iz Hrvatske uporno govorili da i dalje svuda vidim ustaše i da to po njima nikako ne valja. I zaista, nisu bili daleko od istine iako je to njima možda smetalo iz nekih drugih razloga, počeo sam u skoro svakom tekstu da pominjem ustaše, jer stalno me je svašta vraćalo na to, a pošto se bavim uglavnom ljudskim užasima u svojim tekstovima mene sve to jako podesća na te zločine i odma vučem paralelu ka Jasenovcu, Jadovnu i naravno jamama koje su mi mnogo veći užas nego sami logori. E sad, dal' sam ja oboleo i zreo za jedno "resetovanje" u Lazi, to će daljnja istraga utvrditi. Ja iskreno mislim da nisam, mislim čak da sam skroz zdrav uz to malo poremećaja ličnosti koji veze nemaju sa bolestima, jer to nosim sa sobom od malena, deo su moje ličnosti tako da ne mogu nikako biti bolest. Baš sinoć sam razmenjivao komentare sa jednom devojkom iz Beograda koja živi u Norveškoj, i koja je rekla da nije čula za te dve jame, i da će obavezno morati to da pogleda iako sam joj ja govorio da je svako ko je gledao imao posledice, neko veće, neko manje. Posebno sam je upozorio jer sam video da ima ćerkicu od 5-6 godina da se ne zajebava sa tim, i da tera to kraju, što bi rekla moja baba. Naravno da me nije poslušala, uvatila je da odgleda oba dokumentarca. E onda ja reko, ako može ona e moćiću vala i ja pa makar me vezivali u Lazi dva meseca, jebe mi se. I uvatim, pustim snimak.

Dinara. Šuma neka, jako strmo, 40-ak ljudi oko jame, speleolog veli: "U narodu se zna, jame su za druge vrste kostiju, a ne za ovakve kosti, za ljudske kosti, i za ljude uopšte." Lagano počinju pripreme za spuštanje u jamu ne bi li se prikupile sve kosti stradalih i sahranili ih kako i dolikuje. Ivan Goran Kovačić je inspiraciju za svoju poemu "Jama" našao upravo kod ove jame iznad Livanjskog polja. Inače, u Livanjskom polju najbitnije jame gde su se desili i najveći zločini, su Bikuša i jama Ravni Dolac. Za razliku od Bikuše, jama Ravni Dolac (Donji Rujani) je mnogo dublja (46 metara). Ustaše su na isti način prikupljali Srbe, jer narod je obavljao seoske radove po poljima i nije bio svestan šta se sprema. Po pričama četrnaestoro preživelih, ustaše su sve zarobljene stavili u jednu pećinu u neposrednoj blizini jame odakle su ih po spisku prozivale i redom bacale u jamu. Ova jama je specifična jer su u nju gotovo svi koji su bačeni bili žene i deca. Jamu niko od potomaka žrtava nije obilazio 50 godina, sve do 8. juna 1991. kada su uz velike muke, po pričama preživelih, Srbi iz Livna i okolnih sela uspeli da pronađu jamu i iz nje izvade kosti žrtava a što je prikazano u ovom filmu. Posmrtni ostaci su preneti u spomen-kosturnicu koja je sagrađena ispred pravoslavne crkve u Livnu.

30. jula 1941. godine u jamu je bačeno 218 žena, devojaka i dece. Zanimljiv podatak je da je sam pad u jamu sa čak 46 metara preživelo dosta žena. Kako je to moguće pitaju se mnogi? Pa samo dno jame nije ravno nego ide ukoso na dole, tako da je to jedan od razloga zašto su ljudi preživeli, drugi se odnosi na to što je jama u dubokoj šumi i svo ono lišće se godinama taložilo na dnu jame te ublažilo pad mnogima. Međutim ustaše su to vrlo dobro znale tako da su patrole danima proveravali ima li preživelih u jami i nastavili da bacaju bombe i kamenje sa ciljem da ubiju i ono malo preživelih na dnu. Naravno, nisu sasvim uspeli u tome jer jama je ko pećina tj. jama i jeste jedna vrsta pećine, gde čovek može fino da se sakrije da ga ne pogodi šrapnel ili kamenčuga. Nažalost većinu koji su preživeli nisu dotukle ustaše nego glad a najviše žeđ ali o tome više u dokumentarcu da ne otkrivam baš sve. Posle 42 dana, iz jame je izvađeno živo četrnaestoro žena i dece. Kako su preživeli tih 42 dana to sam bog zna, a možda ni on, ali o tome pogledajte svedočenja preživelih u okviru emisije "Kvadratura kruga" čiji video sam takođe postavio. Inače, Budo Simonović je napisao knjigu "Ognjena Marija Livanjska" u kojoj je na osnovu iskaza preživelih i malobrojnih svedoka slikovito opisao muke žrtava. O zločinima se nakon rata ćutalo, zbog političke situacije i zarad bratstva i jedinstva.

Zaključak: Za razliku od dokumentarca "Evo naše dece" o stradanjima u jami Golubinka kod Međugorja, ovaj snimak o jami Ravni Dolac bi svakome preporučio da pogleda, jer nije baš tolko jeziv, a i tamo kod Mostara to je sve kamenjar, dok je ovde šuma, pada neka kišica, pa je mnogo lakše podneti te prizore, ili sam barem ja tako istripovo, nemojte mi šta zameriti jbga.

[Son of Man]

U svetu međeda i mačaka

Danas sam sedeo s babom na terasi pa jedno 7 sati i jače, pričali smo sve vreme, uvukla me u svoj svet bogjeneubio, odvela me u ta sela, u ta brda, u njive i kuruze, totalno sam se predao, nema više foliranja, prepustio sam se da me njene reči vode i zamišljao sve to i sve je bilo u jarkim bojama i kao da sam stvarno bio tamo, i to je ladno isti onaj svet međeda i leptirova o kojem je i dobri Branko govorio, ma preslikano, a u suštini to i jeste taj svet jer Brankovo selo je pod Grmečom a ovo je malo severnije, i došlo mi da zaplačem ali ne mogu od lekova, nisam plakao jako, jako dugo, još od kad je umrla mučenica Jadranka Stojaković, eee kad je to bilo, 2016. valjda, al' nema veze, iznivelisaće se to već nekako, ali baba, suze joj samo klize niz lice, a meni umesto da bude tužnije bude još jači osećaj, intenzivniji, ma kao da smo oboje odlepili. Kaže baba, nikad se u životu nikom nisam ovako otvorila, reko pa naravno kad te niko ništa nikad nije ni pitao, samo radi Zdravka, crnči po suncu na njivi. I bilo je stid na trenutke što mi priča takve detalje koje vam naravno neću otkriti, ali ja sam joj reko ma samo udri, naši smo tj. svoji smo, ja nisam izdajica, nikad druga nisam izdo po cenu i da sam najebo od tog druga na kraju, čak iako znam da drug nije u pravu ostajem uz njega. Lojalnost je lojalnost, ako si s nekim u sranju ostaješ do kraja, to mnogi ljudi ne znaju, niti poštuju pa te ostave, ali to ne znači da ću ja da izdam zato što su mene izdali pa sam kao razočaran. Nikad! Nemam puno drugova, ali tih par što imam nikad ne bi prodao, i taj stav kad se usadi u mozak tu nema boga, ma nema nikoga. I eto, na kraju su došle mačke, njena Borika i moja Skvika, i ono moje malo sivo bezobrazno mače što mi pocepa sve majice ladno progovori, poče da mjauče i da ide u krug, nikad se nije tako ponašala, da mjauče bez prestanka i gleda me pravo u oči, bukvalno ko da sam čuo da mi govori, da mi se žali, muči je neka izraslina na stomaku, što još nemamo para da je operišemo, pa se sad to čeka, i ja šta ću, morao sam da i ja progovorim kao što nikad ranije nisam u životu. Pričao sam s mačkom, ali skroz ozbiljno, ne ono tepanje i sranje, reko biće sve ok dušo mala, ne da tebe tvoj Boki, pustio sam mnoge da mi umru jer nisam znao, tebe neću pustiti pa makar svet u paklu nestao. A ona sva mekana ko ćebence neko, onako siva pa smešna, uvek je bila smešna, ko neko detence, nikad nije odrasla u pravu mačku, reko ružo moja, mladosta sam ti dala, daću ti i život ako treba jer sam budala, jer to mi je u genima, mi smo svi budale srećo, to veze s mozgom nema.

[Petronije]

Živ li je sin zna li se šta? Ne poznajem čoveka lično niti smo nešto specijalno kominicirali na forumu, ali mi je bio zanimljiv za čitanje. Dybuk me je podsetila na njega, baš da dugo nema.

[tomat]

Blog mu je još aktivan, a i viđen je u kraju tako da je živ

[Krsta Klatić Klaja]

pitaj ga što čini, još mu blog šljaka

edit
tomat uleće

al eto ovih dana sluša Jadranku Stojaković

[Dybuk]

viđen je u kraju tako da je živ

"Dobaaar, neću u dGra, neću iz huda, neću iz huda
Dobaar reko neću iz huda" 

[Petronije]

Živ znači, dobroe. Nije mi palo na pamet da proverim blog.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk