Zemlje Iz Okruzenja TODAY

[pokojni Steva]

'sam ti ja na ignoru?

[džin tonik]

kako se sad izvuci? jbg.

[Ugly MF]

Alo,'rvati, jel ovo istina il' se zezali?

http://www.vestinet.rs/pogledi/gmo-teror-eu-ce-hrvatskoj-zabraniti-uzgoj-hrane-za-vlastite-potrebe

[divča]

Kolaž-ilustraciju gornje 'vesti' greota je ne preneti:
Brutalnost agronomske EU policije tokom akcije hapšenja ilegalnog proizvođača spanaća, sve pred očima malolentne nejači!

[Anomander Rejk]

A evo kako se radi u nama najbližoj EU...ništa prava manjina, ništa doneti vlastiti zakoni...čekić i udri...dobro je dok stradaju ploče, dok ne počnu opet i po glavama...
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=09&dd=02&nav_category=167&nav_id=748878

[-_-]

A evo kako se radi u nama najbližoj EU...ništa prava manjina, ništa doneti vlastiti zakoni...čekić i udri

Pa dobro, kad su prava manjina u pitanju, EU ce svakako reagovati!
Ups, u pitanju su prava Srba, onda mozda i nece.

ЕУ се неће мешати у спор око ћирилице

[Ghoul]

Pa dobro, kad su prava manjina u pitanju, EU ce svakako reagovati!
Ups, u pitanju su prava Srba, onda mozda i nece.

tačno tako!

(ps: saće ljigavi meho da uskoči sa: ali vi'te, i belgijanci... itd.)

[Meho Krljic]

Al vi'te, Belgijanci... oh, čekajte.

Doduše, ne prija kad se vidi da se ovako nešto događa a EU se zaklanja iza gorenavedenih izgovora, ali to je nažalost realnost koja je na videlu i u pomenutoj Belgiji i u drugim zemljama (Kipar, anyone?).  Ono gde mislim da bi Srbi iz Vukovara mogli da se proguraju je sud za ljucka prava u Strazburu i tu bi bila ostvaren mnogo ozbiljniji rezultat nego u ovom kukanju po (srpskim) medijima. Koliko god to glupo zvučalo, moram da ponovim da Evropska Unija NIJE država i da ne postoji telo koje može Hrvatskoj vladi da naredi da nešto sprovede ili ne sprovede, EU ne funkcioniše tako i zato su Mađari recimo kadri da sprovode brojne separatističke aktivnosti u Rumuniji a EU može samo da ih mrko gleda. Nas naravno mogu da ucenjuju jer želimo u zajednicu, ali Heruvati su već u njoj i postupak da se ona zbog nekakvog (hladnim okom sa strane gledanog relativno sitnog - niko nije napadnut, ubijen itd. ) kršenja prava manjina kažnjava, isključuje itd. je masivno komplikovan i niko neće da se s tim bakće u ovom trenutku to je jasno. Jer nije politički oportuno. Ružno zvuči ali to je realnost sa kojom moramo kad tad da se uhvatimo u koštac i da razmišljamo kako da je rešavamo.

Ali zato postoji sud za ljudska prava i zato bismo mi, kao država, ako želimo da pomognemo, morali da razmotrimo opciju tužbe pred tim sudom, pružanja vukovarskim Srbima logistike da u toj parnici pobede i da se pokaže da Hrvatska dosledno i namerno krši prava svojih građana, pa da to bude osnova za dalje priče sa EU oko ove teme.

Naravno, nama je to podaleko od pameti jer mi nismo naročito praktični u ovakvim situacijama i više se uzdamo u nebesku pravdu. Nenad Radičević je pre dva dana dosta mudro ispisao tekst o ovome u Politici:

Жалопојке неће спасити ћирилицу

Ни фудбалски реми на београдској Маракани није ублажио чињеницу да су протекле недеље сви актери у српско-хрватским односима испали губитници. Разбијање двојезичних табли у Вуковару, свакодневни протести против ћирилице, антисрпски графити у Дубровнику, убацивање пиротехничке направе у просторије Већа српске националне мањине у Сплиту, лепљење плаката с порукама мржње према Србима у Задру и јучерашње разбијање двојезичног натписа на згради месне заједнице Косово у општини Бискупија код Книна само су неки од доказа да 18 година од рата у Хрватској помирење ипак није постало пунолетно. Штавише, у неким местима, попут Вуковара, помирење међу Србима и Хрватима можда није ни рођено, а политичари обе националности као да све раде до тога ни не дође.
Влада Зорана Милановића формално брани ћирилицу јер инсистира на стриктној примени Уставног закона о правима мањина и Закона о службеној употреби језика и писма националних мањина, који прописују да ако нека мањина према резултатима пописа чини 33 одсто или више укупног становништва неке општине, града или жупаније, тада остварује право на службену употребу властитог језика и писма. Међутим, да су Милановић и његови министри иоле узели у обзир ситуацију на терену схватили би да се помирење не може тек тако наметнути законом, наричито када пред целом хрватском јавношћу кажете да сте спремни да промените Устав због једног бившег утицајног удбаша као што је Јосип Перковић. Наравно да ће одмах уследити захтеви да се промене закони који дају права Србима.
Уосталом, да је Милановићу заиста стало до права Срба онда би неко из његове власти отишао у Вуковар и разговарао са тамошњим Хрватима али и Србима, за које председник Хрватског хелсиншког одбора Иван Звонимир Чичак каже да они уопште не инсистирају на постављању ћирилично-латиничних табли. Србима у Вуковару је много већи проблем што живе у потпуној изолованости од већинског хрватског становништва тако да српска и хрватска деца никако не смеју да иду у исте школе или исте групе у вртићима.
Милановићева влада није схватила да прво мора да решава проблем етнички чистих државних школа у Вуковару, уколико уопште искрено жели да се постигне међунационално помирење. С друге стране, опозициона Хрватска демократска заједница (ХДЗ) Томислава Карамарка није презала од тога да искористи ову ситуацију као још један камен за напад на владу. Лицемерно пренебрегнувши чињеницу да је још Савету Европе Фрањо Туђман обећао увођење двојезичности која је озакоњена у време владе ХДЗ-а и Самосталне демократске српске странке (СДСС), Карамарко користи протесте зарад ситних политичких поена. Свесно жмури и на чињеницу да су у десетак хрватских општина, у којима без проблема стоје двојезичне табле, као по правилу, на власти ХДЗ и СДСС.
Додуше, и челници СДСС-а у овој ситуацији радије занемарују своју одговорност те позивају Европску унију у помоћ и жале се како је све ово покушај стигматизације ћирилице. Међутим, поставља се питање шта су ти исти челници српске мањине, који су учествовали у претходним владама ХДЗ-а учинили да се права Срба не упишу само у законе него да се акцијама на терену постепено умањује нетрпељивост.
То је тешко радити из фотеља у Загребу, као што је то тешко подстаћи из фотеље у Београду. Министарство спољних послова Србије је тек трећи дан вуковарских протеста уопште нашло за сходно да се огласи по овом питању и то тек пошто су домаћи медији на томе инсистирали. Притом саопштење МСП-а је више изгледало као правдање домаћој јавности, него реакција министарства које конкретним потезима жели да заштити припаднике свог народа.Уместо да понуди конретну помоћ и предложи разговоре српске мањине и хрватских централних и локалних власти, МСП се похвалило како је ,,свима указало на недозвољиво понашање екстремних група у Хрватској, које безочно вређају културу српске мањине у Хрватској и које наступају са позиција усташтва". Помињањем усташтва српско министарство је само показало да уопште не разуме суштину проблема, да и даље о проблемима српско-хрватских односа посматра кроз визуру борбе ,,четника против усташа", а да притом нико ни не помишља како да ситним корацима унапреди положај Срба у Хрватској.
Не само што МСП није одгреаговао на одговарајући начин него нико није чуо ни гласа из Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, ако се не рачуна то што је на свом званичном вебсајту пренела саопштење МСП-а и Танјугов извештај о протестима у Вуковару. Уместо да се одмах упутила у Вуковар и у комуникацији и договору са МСП-ом и хрватском владом покренула разговоре о проблемима српске мањине у Вуковару, директорка Канцеларије за дијаспору је из удобне фотеље у Београду у петак дала изјаву Танјугу понављајући безброј пута поновљене осуде кршења људских права и жалопојке о томе како су ћирилица и Срби на мети напада у Хрватској. Оно што сви већ добро знају.
То што ће неко поручити да је у Хрватској на делу ,,нека врста хистерије против Срба" не решава ситуацију, а понајмање помаже тамошњим Србима којима би много више значило да је неко од званичника из Београда сео у свој удобни службени ,,ауди" и превалио пут од само 160 километара макар само поразговарао са њима. Без ТВ камера. Чисто да се осете да неко мисли на њих. Не, лакше је у Београду дати изјаву. Те жалопојке, међутим, неће ,,спасити" Србе и ћирилицу већ само конкретне акције и спремност на компромисе.
  Ненад Радичевић   објављено: 08.09.2013.

[-_-]

Ono gde mislim da bi Srbi iz Vukovara mogli da se proguraju je sud za ljucka prava u Strazburu
i tu bi bila ostvaren mnogo ozbiljniji rezultat nego u ovom kukanju po (srpskim) medijima.

Ne znam kako stoji stvar sa kolektivnim tuzbama (ako postoje), ali kod individualnih je ovako:
po pravilima suda u Strazburu, ne mozes mu se obratiti, pre nego sto prodjes SVE sudove u svojoj zemlji.
Cesto po netu vidim da ljudi, nezadovoljni presudom nekog nizeg suda suda u Srbiji, prete Strazburom.
Medjutim, stvar stoji ovako kako sam napisao.

Koliko god to glupo zvučalo, moram da ponovim da Evropska Unija NIJE država
i da ne postoji telo koje može Hrvatskoj vladi da naredi da nešto sprovede ili ne sprovede

Nisam toliko detaljno upucen, ali kladim se da u tolikoj EU administraciji postoji i telo zaduzeno za prava manjina, makar i nemalo izvrsnu moc.
A ne vidim da bi bio problem da reaguje i neko iz Saveta, Parlamenta i svakako - Evropske Komisije.

zato su Mađari recimo kadri da sprovode brojne separatističke aktivnosti u Rumuniji a EU može samo da ih mrko gleda

Koliko se secam, reakcije (formalne, da ne kazem - samo verbalne) EU je bilo, ne secam se samo sa kog nivoa.

nama je to podaleko od pameti jer mi nismo naročito praktični u ovakvim situacijama i više se uzdamo u nebesku pravdu

To stoji, ali i nimalo ne cudi, imajuci u vidu iskustva sa 'zemaljskom' pravdom (jel i pravda treba medju navodnike?).
Svakako mislim na presude od strane suda za bivsu Jugoslaviju i presude medjunarodnog suda (slucaj secesije Kosova).

[Meho Krljic]

Ma, da se razumemo, defetizam nije od pomoći, dakle, treba se suditi ako nam je stalo, to jest ako je tim ljudima tamo stalo a naša država je voljna da pomogne. Od sudova u Hrvatskoj, do Strazbura. Ratovanje smo probali i nismo prošli idealno, dakle, ovo mi se čini kao optimalna opcija. To što će EU da reaguje izjavom ili da pripreti prstom neće mnogo pomoći nikome, to je jasno, mislim.

[Meho Krljic]

Makedonci u borbi protiv abortusa:

Kampanja protiv abortus - video 02 / Anti abortion campaign Ad

[džin tonik]

Ma, da se razumemo, defetizam nije od pomoći, dakle, treba se suditi ako nam je stalo, to jest ako je tim ljudima tamo stalo a naša država je voljna da pomogne. Od sudova u Hrvatskoj, do Strazbura. Ratovanje smo probali i nismo prošli idealno, dakle, ovo mi se čini kao optimalna opcija. To što će EU da reaguje izjavom ili da pripreti prstom neće mnogo pomoći nikome, to je jasno, mislim.

kakva sudjenja? neka lijepo sjednu lokalni hrvati i srbi za stol pa se dogovore. hrvatski srbi imaju pravo na svoje pismo, a vukovar je ipak grad od posebnog znacaja kad se sjetimo srbijanske agresije, srbijanskog genocida nad hrvatskim pukom i etnickog ciscenja. neka se dogovore, a srbiji daleko bila lepa kuca.

[Meho Krljic]

Pa, ја se slažem da je dogovor lepa stvar, kao i da je naravno Vukovar vrlo osetljiv za Hrvate. Ali već postoji opšti društveni dogovor - ustav i zakoni koji regulišu prava manjina - dakle, ovde hrvatska vlast treba da demonstrira doslednost.

[džin tonik]

mnogo ljigavo. ali nije da se ne slazem. da, hrvatska vlast mogla bi ustanoviti stvarni broj vukovarskih zitelja srba, pa postupiti po ustavu i zakonu. po mogucnosti nekim danima kad nisu izbori.

[Meho Krljic]

Da, ja nisam ni siguran šta tačno piše u zakonu, odnosno kako se definiše da je neko stanovnik opštine, da li mora tu da ima prijavu stana, ili mora da plaća porez ili već šta...

[džin tonik]

dovoljno je da ima prijavljen boravak i redovno dolazi lastinim busom na izbore.
od 29.12.2012 imamo novi zakon o prebivalistu.
udri meho: http://s1.directupload.net/images/130910/ycdmhwwk.jpg
koliko li ce ostati od 34% srba u vukovaru... a upravo taj postotak nuzan je za dvojezicne table.

[džin tonik]

s obzirom koliko mi je problema u danima izmedju katolickog bozica i stupanja na snagu priustio taj novi zakon, tocnije 27./28.12.2012, dozivio bih kao krajnju nepravdu da, pored mene, pojma hrvatstva, ne dotakne i antidrzavne elemente!

[Josephine]

Makedonci u borbi protiv abortusa:

Kampanja protiv abortus - video 02 / Anti abortion campaign Ad

Jedina mana ove kampanje je u cinjenici da ne bira publiku. Ima zena koje imaju samo prividan izbor. Ima dece koja se ne rode zdrava (zato su, ponekad, i abortirana). Ima dece koja grozno propate. Ima zena koje pate jer su izvrsile abortus i ne treba im ovaj klip, povrh svega. Jedino sto mi se dopada je sto se sestra obraca muskarcu (podeljena odgovornost). To vadi situaciju, inace, kada bi se optuzila direktno zena, ovaj klip izazvao bi zestoke reakcije.

[Tex Murphy]

Makedonci u borbi protiv abortusa:

Kampanja protiv abortus - video 02 / Anti abortion campaign Ad

Апсолутно сјајно! Одох одмах ово да метнем на Фејсбук и да тиме окончам свој серијал политички коректних твитова!

[Tex Murphy]

Ima dece koja se ne rode zdrava (zato su, ponekad, i abortirana).

Контам шта хоћеш да кажеш, али... 

[Josephine]

Ima dece koja se ne rode zdrava (zato su, ponekad, i abortirana).

Контам шта хоћеш да кажеш, али... 

e, pa da... lupim i ja s vremena na vreme.

[Meho Krljic]

Naravno da se svi slažemo da je abortus problematičan način za planiranje porodice/ kontraceptivno sredstvo, odnosno da je to najgori način i najgore sredstvo, skupo i rizično, kome se pribegava kad je sve ostalo propalo. Problem sa ovom reklamom pored toga što ide na to da izazove krivicu umesto da pozove na odgovorno ponašanje, je što se obraća pre svega najobrazovanijem sloju stanovništva (jer vidimo da se abortus obavio u bolnici) koji je ionako najverovatniji korisnik drugih kontraceptivnih sredstava, a ostatak stanovništva koji abortuse izvodi po privatnim kućama i štalama, priručnim sredstvima, koji je mnogo više ugrožen, se promašuje. Umesto da se njima reklamiraju kondomi i druga kontraceptivna sredstva, reklama pokušava da izazove osećaj krivice u ljudima sugerišući da se žene na abortus odlučuju tek tako, kao da to za njih nije traumatičan doživljaj koji ostavlja i fiziološke i psihološke posledice.

Naravno da svi želimo da smanjimo broj abortusa u populaciji, jer je zdravije da ih nema nego da ih ima. Ali to ne znači automatski da treba po svaku cenu rađati, naravno i podrazumeva - makar u građanskom društvu kakva su deklarativno i ova na Balkanu - promovisanje bezbedne i jeftine kontracepcije, a ne promovisanje krivice.

[Meho Krljic]

Ovi ljudi su gadno retardirali. Dakle, u očekivanju popisa u Bosni i Hercegovini, izvesne bošnjačke struje su pokrenule kampanju koja ima cilj da, jelte, Bošnjake ubedi/ podseti da se na popisu izjasne kao Bošnjaci a ne kao Bosanci ili Muslimani, jer time upadaju u kategoriju "ostali" pa Srbima i Hrvatima daju prednost u finalnim rezultatima. Što je, ideologije na stranu, legitimna nacionalistička taktika - puno starijih ljudi uopšte nije ušlo u tu bošnjačku priču i smatraju sebe Muslimanima itd.. Ali zaboga, kako bre koriste decu u reklami??? Kamo deklaracija o pravima deteta, kamo ombudsman, kamo javni tužilac???

http://youtu.be/i4WDvJ26jvg

[Agota]

Odgovor na glupost:
popis stanovništva BiH 2013 - NAJŠOKANTNIJA VERZIJA

[tomat]

Dežulović otkriva 5 najvećih hrvatskih mitova

1. MIT O KRALJU TOMISLAVU I DRUGE PRIPOVIJETKE

Svakako, nisu Hrvati ni prvi ni jedini što su svoju povijest sintetizirali u fantasy-literaturu. Pa ipak, malo je takvih bajki kao što je povijest Hrvata, uzbudljiva priča o jednom narodu čijega je dobrog kralja - sad govorim po sjećanju - zla vještica lukavstvom zarobila u kućicu od čokolade, pa se tamo ubo na vreteno i usnuo tisućljetni san, sve dok na kraju nije došao lovac Luka, ubio vuka, gurnuo babu u peć i odveo Hrvate u palaču Ujedinjenih naroda, gdje su sretno živjeli do kraja šestog toma. I to je to, neka mi hrvatski povjesničari oproste poneko možebitno pojednostavljivanje. Ipak su ovo novine.

Nije, opet, da ne napadamo odmah hrvatske povjesničare, ni njima bilo lako. Pređi su im u tmici srednjeg vijeka ostavili malo tragova, gdjekoji ulomak kakve kamene ploče, poneka darovnica i rasparene naušnice, pa ti sad piši priču. A pisati povijest Hrvata na temelju raspoloživih pisanih tragova i izvora jednako je kao, štajaznam, na temelju jednog pronađenog nožnog prsta rekonstruirati Michelangelovog Davida. Hrvatskim povjesničarima, da je povjeriti taj posao, David bi ispao jednoruki lola s penisom do koljena.

Najslavniji naš kralj, Tomislav, dobar je primjer za to. Pouzdano se o tom vrlom hrvatskom mužu zna tek da se zvao Tomislav, da je početkom desetog stoljeća vladao dalmatinskim gradovima, da je... hm, to je otprilike sve. Sva je sreća ispala i za njega i za hrvatsku medievistiku da je najmarljiviji kroničar srednjega vijeka, bizantski car Konstantin Porfirogenet, živio baš u to vrijeme. Ali avaj - on ne spominje nikakvog tog, kako ste rekli, Tomislava.

Ne znamo tako ni tko je ni što zapravo bio Tomislav, tko je bio prije njega, tko poslije njega, ne znamo ni kako je i gdje došao na vlast, ni kako je s nje otišao, ni što je uopće na njoj radio. Pa ipak, vrijedna nam je historiografija za potrebe narodnog preporoda ispisala o njemu cijele "Gospodare prstenova", s detaljnim opisima bitke protiv Mađarima, pobjede nad Bugarima i veličanstvene krunidbe na Duvanjskom polju, o čemu djeca i danas uče u školama.

Poslije je bilo lako. Kad je povjesničare jednom krenulo, utemeljili su odmah veličanstveno srednjovjekovno kraljevstvo i lozu hrvatskih kraljeva, sve do onoga posljednjeg, znate ga, Zvonimiružica se zvao junak, što se onomad na velikom narodnom saboru ubo na vreteno. Ostalo je, štono se kaže, povijest.

I još možemo biti sretni: što bi tek bilo da je u vrijeme narodnog preporoda bila popularna "Sumrak saga"?

2. MIT O HRVATSKIM RATNICIMA

Nisu hrvatski mitolozi uskladili priče, pa se u mitu o hrvatskim ratnicima sudaraju dva kontradiktorna mitološka elementa: onaj o neobično pitomim Hrvatima, najmiroljubivijem narodu na cijelom svijetu - koji su se, došavši onomad na Jadran, papi Agatonu zakleli da nikad neće ratovati na tuđem, izvan Hrvatske - i onaj o ratobornim, hrabrim Hrvatima koje je pod svojom komandom želio svaki patološki europski konkvistador.

Svi već znamo napamet te rečenice. "Da mi je samo stotinu hiljada Hrvata", povjerio se jednom Napoleon Bonaparte, "osvojio bih cijeli svijet!" I sva je sreća - barem za "cijeli svijet" - da razni historijski bonaparte nisu sa hrvatskom krunom na glavi dočekali kraj milenija, kad se slavnih hrvatskih vojnika namnožilo do pet stotina hiljada.

U posljednjih tisuću godina - sve otkako je ono po romantičnom mitu posljednji hrvatski kralj Zvonimir ubijen jer nije htio sa srednjovjekovnim NATO-om na Jeruzalem - nije tako u Europi bilo rata bez miroljubivih Hrvata. Hoćete li sa Žigmundom na Češku, ili s Katoličkom ligom na protestante u Magdeburg, hoćete li s Lujom XIII. na Španjolsku ili s Marijom Terezijom na Berlin, s Napoelonom na Rusiju ili s Habsburzima na Galiciju i Srbiju, nigdje se ne ide bez Hrvata. O miroljubivosti naroda što se papi zakleo na miran suživot s Europom, rječito govori i popularna njemačka uzrečica iz Tridestogodišnjeg rata, ona "Sačuvaj nas Bože kuge, gladi i Hrvata!".

Dobro, bilo je to u ona tegobna vremena kad Hrvati nisu imali svoju državu, pa su i svoje i tuđe kosti po Europi sijali za svakog bolesnika koji ju je naumio osvojiti. Hrvati tako zaista - u strogo formalno-državnopravnom smislu - nikad u svih tih tisuću godina nisu ratovali izvan svoje države. Osim možda dva puta. Svaki put, naime, kad su uopće imali svoju državu.

I svijet još može biti sretan: što bi tek bilo da nismo najmiroljubiviji narod na svijetu?

3. MIT O NAJLJEPŠOJ OBALI NA SVIJETU

Na stranu tupava marketinška dosjetka kako je Hrvatima, kad su onako krotki i pristojni u redu pred Božjim katastrom ostali kratkih rukava, Svevišnji odlučio dati parcelu što ju je bio ostavio sebi. Na stranu i to što je prilično preuzetno jednu lijepu obalu nazvati najljepšom prije nego što se malo toga svijeta obišlo, prije nego se vidjelo i čudesne obale Galapagosa ili Šri Lanke, čarobne obale Vijetnama i zaljev Ha Long, ili recimo narnijske pejzaže maorskog Te Whanganui-A-Heija.

Ljepota je ionako, poznata je stvar, relativna, i uvriježeni bi mit o hrvatskoj obali kao najljepšoj na svijetu bio sasvim legitiman - de gustibus bla bla - da ljepota nema drugu jednu, malo nezgodniju osobinu: da nije, naime, prolazna.

Nekoć nedavno, prije jedva pola stoljeća, hrvatska je obala zaista morala biti svjetsko čudo: hiljadu otoka i šest hiljada kilometara morske crte na divljem kamenu - gore Velebit i Biokovo, dolje more što se njima penje - a na svakih devet tirkiznih uvala jedna s ubavim malim ribarskim mjestom u dnu: gore crkvica sa zvonikom, dolje kućice što se njemu penju. Talijani bi, poznato je, dupe dali za kilometar takve obale.

Ljepota je, međutim i avaj, prolazna: u međuvremenu smo minirali, raskopali, poravnali, nasuli, betonirali, asafaltirali i urbanizirali točno pet puta više obale nego u prethodnih dvije i pol hiljade godina svi graditelji, od Grka i Dioklecijana do Konstruktora i Lavčevića. I usvojili planove za još toliko.

Hrvatska obala danas je tako samo jedna golema favela, arhitektonsko-urbanistički leprozorij što izgleda kao da je nakon strašnog potresa negdje u Pacifiku divovski tsunami sa siromašnih obala Indokine povukao u more milijune kubika građevinskog otpada, odnijevši stotine hiljada cijelih kuća, potleušica i nastambi, pa ih naplavio na istočnu obalu Jadrana.

Ta obala ne samo da nije najljepša na svijetu, ona uopće više nije lijepa. Lijepi su ostali još neki otoci i pokoja uvala do koje se za sad još ne može doći SUV-om ili bagerom.

I još možemo biti sretni: što bi tek bilo da nam dragi Bog nije dao najljepšu obalu na svijetu, onu što je bio ostavio sebi?

4. MIT O TISUĆLJETNOJ HRVATSKOJ KULTURI

Kako je uopće nastao taj mit, posve je zapravo nejasno, ali u dvadesetom stoljeću učvrstila se u svakodnevnoj upotrebi predodžba o Hrvatima kao obrazovanom i uljuđenom narodu kojemu su frak, leptir-mašna i kofer za violončelo standardna narodna nošnja. Taj neobičan svijet, eto, ulicom ide skidajući cilindre pred damama što vrte suncobrane i sve ponavlja "kistihand, milostiva", sluša Treći program Hrvatskog radija i ne propušta operne premijere, a u slobodno vrijeme za svoju dušu piše introspektivnu poeziju, u originalu čita Thomasa Manna i odsutno gudeći Koncert za u D-duru razmišlja što zapravo ima ispod sjetnih zvukova Haydnovog violončela, pa žuri u knjižaru sa cekerom, kao po grincajg.

U stvarnosti, međutim, Hrvati ne samo da ne čitaju Thomasa Manna, već ne čitaju uopće. Dok tri četvrtine Nijemaca, recimo, u prosjeku čita jednu knjigu mjesečno, prema jednom nedavnom sličnom istraživanju više od polovice Hrvata u godinu i pol dana nije pročitalo nijednu jedinu knjigu! Prodaja tih neobičnih papirnatih predmeta pala je i do osamdeset posto, zatvorene su sve male nezavisne knjižare u državi, a velike su postale megatrgovine papirnate galanterije, multimedije, igračaka, školskog pribora na Hello Kitty i šalica sa šaljivim natpisima: riječ "knjižara" danas u Hrvatskoj znači "dućan mješovitom robom", a neki od njih toliko su proširili svoj svaštarski asortiman da prodaju čak i knjige.

Sličnu sudbinu doživjela je, na primjer, i neobična riječ "kino", koja danas označava osobite, goleme fast-foodove s tinejdžerskim 3D atrakcijama o čudovištima od lego-kockica. U takvoj se Hrvatskoj zbog slabe prodaje ulaznica otkazuju već i koncerti Petera Gabriela, a kamoli Salzburškog komornog orkestra: sjetni zvukovi Haydnovog koncerta u D-duru Hrvate potiču još samo na razmišljanje ima li Ana Rucner ispod violončela gaćice ili nema.

Takva, uljuđena, kulturna i obrazovana Hrvatska u obrazovanje iz svog budžeta izdvaja gotovo dvostruko manje od prosjeka Europske unije, a za kulturu tek nešto više nego što daje Crkvi: samo nedavna izložba Pabla Picassa u Klovićevim dvorima u Zagrebu bila je deset puta skuplja od ukupnog budžeta Republike Hrvatske za kulturu!

Rezultat svega je činjenica da su slavna hrvatska sveučilišta na svjetskim tablicama oko stabilnog petstototog mjesta, a prosjek stručnjaka s fakultetskom diplomom dvostruko manji nego u Litvi ili Irskoj, pa Hrvati od stručne literature čitaju samo teletekst-stranice sportskih kladionica: u samoj kolijevci hrvatske književnosti intendant kazališta donedavno je bio konferansje pučkih tombola, a nacionalna nagrada za književnost sudski je dodijeljena starleti što se gola fotografira u ogledalu i pjeva "moj mali Messi, daj me protresi, gol, gol, gol, zabij mi gol".

I još možemo biti sretni: što bi tek bilo da nismo uljuđeni, obrazovani i kulturni?

5. MIT O HRVATSKOM SPORTSKOM FENOMENU

Jedan od najukorijenjenijih hrvatskih mitova jest onaj o Hrvatima kao sportskoj naciji. Je li riječ o klimi i geografiji, jesu li brutalne kondicijske pripreme kroz tegobnu povijest, je li psihologija i domoljubna motivacija, je li neka genetska mutacija ili je zaista za sve odgovoran dragi Bog, hrvatska se znanost još spori. Da su Hrvati, međutim, svjetski sportski fenomen, u to se ovdje službeno ne sumnja.

Zašto bi, međutim, dragi Bog sportskim talentom blagoslovio baš Hrvatsku, a ne, recimo, Bjelorusiju, Češku, Kazahstan, Gruziju, ili, štajaznam, Azerbajdžan? Dobro, to da je naš Svevišnji malo pristran pa navija za svoje katolike, čini se razumnim ogovorom, ali ostaje onda ozbiljnom teološkom zagonetkom zašto i islamski Azerbajdžan i pravoslavna Gruzija imaju više olimpijskih medalja od nas. I zašto muslimanski Kazahstan i ateistička, pivopijska Češka imaju dva puta, a pravoslavna Bjelorusija tri i pol puta više medalja od Hrvatske.

Ako mislite da je nepravedno sportski talent mjeriti brojem olimpijskih medalja, jer je Hrvatska jedna od najmlađih članica Međunarodnog olimpijskog komiteta, sa samo šest Olimpijada na kostima, valja vam znati da su sve navedene olimpijske sile još mlađe, sa po samo pet Olimpijada u biografiji. A ako pak mislite da je hrvatski sportski talent neporavedno mjeriti s mnogoljudnijim nacijama, možemo i u medaljama po broju stanovnika: ispred Hrvatske u tom su slučaju čak i neke nešto manje sportske velesile od nje, poput Grenade, Djevičanskih Otoka i Nizozemskih Antila, a od olimpijskih vršnjaka još i Slovenija i Slovačka i sva tri baltička sportska fenomena - Latvija, Litva i Estonija.

Dobro, olimpijske statistike nisu znanstveno referentne, Hrvati su, kako je poznato, svjetski fenomen u muškim, timskim, loptačkim sportovima, a na Olimpijadama se medalje dijele u kojekakvim bizarnim natjecanjima koje prate još samo familije sudionika - dizanju utega, bacanju diska, pucanju iz zračne puške, zrakomlaćenju na konju s hvataljkama ili onim smiješnim borbama u rukavicama, šljemovima i kućnim ogrtačima. Argument je svakako validan, osim što su dvije trećine od svoje dvadeset tri olimpijske medalje Hrvati osvojili u tim bizarnim neloptačkim sportovima koje prate samo familije sudionika. Od kojih im je dvije osvojio Bugarin, a jednu Talijan rođen u Sloveniji s prezimenom Crnogorac.

Da vidimo onda kako stojimo u muškim, timskim, loptačkim sportovima? U košarci su Hrvati nešto i značili dok nisu dobili državu: otada ih nitko nije vidio sve do prošlog vikenda, kad su osvojili četvrto mjesto u Europi. Kao i strašni Makedonci prije njih, ili strašni Slovenci prije Makedonaca. Vaterpolo? Vrlo dobro, tu smo olimpijski, svjetski i europski prvaci. Što god to značilo u sportu koji se ozbiljno igra u ukupno šest-sedam zemalja, koje su podijelile sve medalje od Drugog svjetskog rata do danas. Rukomet? Ako smo sportski fenomen zato što smo jednom bili prvaci svijeta, što je onda točno Rumunjska, četverostruki svjetski prvak? Odbojka? Ragbi? Dobro, idemo dalje. Nogomet?

Pričajmo o tome. Hrvatska je jednom davno bila treća na svijetu u nogometu, i to je svakako zadivljujući rezultat. Nije mnogo zemalja izvan kruga nogometnih velesila jednom davno osvojilo broncu na Mundijalu. Osim Turske i Čilea. Da, i Austrije. I Sjedinjenih Država. I Poljske, dva puta. Da, i Švedske također. Dva puta. Ne računajući, dakako, češke pivopije koji su jednom bili i u finalu Mundijala. Pa tako dva puta.

Od hrvatskih klubova, recimo, u svih dvadeset i kusur godina famozno "proljeće u Europi" izborio je samo Hajduk i samo jednom, dok je nuklearni Dinamo posljednji put tamo prezimio onih dana kad je Neil Armstrong još sanjao da će jednog dana šetati po Mjesecu. Dočim su od manjih nogometnih sila od Hrvatske proljeće u Europi dočekivali još samo klubovi iz Poljske, Rumunjske i Bugarske. Eh da, i Švicarske. I Škotske. I Ukrajine. I Danske. I Austrije. I Češke. I Izraela. Da, i iz Cipra. I Srbije. I nitko više.

Sve u svemu, Hrvati su sasvim prosječan sportski fenomen, ni nevjerojatan, ni vjerojatan, ni najbolji, ni najgori, ništa više, ništa manje. I još možemo biti sretni: što bi tek bilo da nas dragi Bog nije blagoslovio fantastičnim sportskim talentom?

Slobodna Dalmacija

http://www.b92.net/info/moj_ugao/index.php?yyyy=2013&nav_category=624&nav_id=762302

[mac]

"Talijan rođen u Sloveniji s prezimenom Crnogorac"

[džin tonik]

odlican vicmaher.

[Васа С. Тајчић]

Hoćete li sa Žigmundom na Češku, ili s Katoličkom ligom na protestante u Magdeburg, hoćete li s Lujom XIII. na Španjolsku ili s Marijom Terezijom na Berlin, s Napoelonom na Rusiju ili s Habsburzima na Galiciju i Srbiju, nigdje se ne ide bez Hrvata.

Забораво је да каже са Хитлером па чак и Мусолинијем у поход на СССР. Само их је развој ситуације на Балкану спријечио да се још више ангажују.

[Savajat Erp]

http://www.rts.rs/page/sport/ci/story/31/%D0%A4%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D0%BB/1421719/%D0%91%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%87%D0%B8+%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B8%D0%BB%D0%B8+%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D1%83.html

[Albedo 0]

http://srbin.info/2013/10/cudni-rezultati-bosnjaci-54-srbi-325-hrvati-115/

[Father Jape]

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2013&mm=11&dd=01&nav_id=772264

[hidden]

http://webtv.dnevno.hr/napaljena-procelnica-slala-pornografske-poruke-tijekom-sjednice-zupanijske-skupstine

[Albedo 0]

http://srbin.info/2013/11/14/vakcine-unicefa-i-bila-gejtsa-ubile-2-249-beba-u-bosni-i-hercegovini/

[Meho Krljic]

Grozno zvuči, zaista. Naravno, vakcina od Hepa B se smatra prilično bezbednom (videti) tako da mi ovo zvuči kao bizarna teorija zavere, ali opet tko zna, ipak se to dešavalo pre deset godina...

[džin tonik]

pravimo se se da izvor nije portal bizarnog naziva "srbin.info"
ne znam, navode se apsolutne brojke preminule novorodjencadi. tu bi postoci bili prakticniji, da vidimo odstupa li smrtnost spram zemalja u okruzenju.
dalje, opisuju se mehanizmi, malverzacije, doticne fondacije, sve do farmaceutske industrije. sto vjerojatno ima podlogu, no ostaje otvoreno pitanje je li to bas onako maligno. sumnjam. industrija se bori za profit, sto ne znaci da imaju potrebu ubijati pucanstvo poluproizvodima.
i ako si uzmemo minutu vremena, te se informiramo o nacinu rada gavi-fonda, jedno bode u oci: country-owned, country-driven.

[Anomander Rejk]

http://sfpogled.blog.com/2013/11/28/predrag-raos-napao-pisce-na-presici-i-pricao-ih-suzavcem/

[scallop]

Samo da nabavim zviždaljku i pustim brkove (kapče imam), pa odoh da i ja zviždim.

[Meho Krljic]

Heh, Raosa sam jako voleo kao pisca, pojma nisam imao da je ovako agresivno konzervativnih nazora. Dobro, sto ljudi, sto ćudi...

[Albedo 0]

http://www.pulsonline.rs/puls-poznatih/29129/vedrana-rudan-nisam-hrvatica-i-time-se-ponosim

[džin tonik]

a budale, jbt. politika je za spisateljstvo ocigledno mala maca. tko tamo ne uspije, postane novinar, kolumnista... publika zajamcena. mislim, politicare jos smatram i donekle drustveno korisnim bicima, ali novinare... ne vidim gori talog. politicari, popovi, odvjetnici, imami, prazno, prazno, prazno², prazno³, prazno... novinari.

[džin tonik]

jedni laju, drugi prenose poganim jezikom i kucnom nekulturom, vrte, valjaju se u blatu, a publika minuciozno prati i nadmocno-ushiceno komentira, iz pozicije potpunih bedaka. mislim, i ja sam precesto prikovan za pc i preletim preko tih sranja tu-i-tamo, no dajem blanko uputnicu za najblizu psihijatriju svakom tko utrosi dnevno vise od 5 minuta svoga zivota na ovo. o posljedicnom pokretanju emocija da ne govorim, to je vec za eutanaziju.

[džin tonik]

fenomenalno.

[Tex Murphy]

http://sfpogled.blog.com/2013/11/28/predrag-raos-napao-pisce-na-presici-i-pricao-ih-suzavcem/

Сјећам се неких његових одличних прича из Сириуса, а нисам знао и да је идеолошки на правој страни. Свака част.

[Ghoul]

http://sfpogled.blog.com/2013/11/28/predrag-raos-napao-pisce-na-presici-i-pricao-ih-suzavcem/

Сјећам се неких његових одличних прича из Сириуса, а нисам знао и да је идеолошки на правој страни. Свака част.

heh, taman htedoh reći da je taj raos, izgleda, hrvatski pandan onom nutcase freaku, skotu kardu - samo znatno dosadniji, a violentniji.

[lilit]

Grozno zvuči, zaista. Naravno, vakcina od Hepa B se smatra prilično bezbednom (videti) tako da mi ovo zvuči kao bizarna teorija zavere, ali opet tko zna, ipak se to dešavalo pre deset godina...

sećam se priče, a i tad je bila bolidna kao i danas.

[Mica Milovanovic]

Vrlo mi je drago što je na forumu posvećenom fantastici potrebno objašnjavati ko je Predrag Raos.
Zaista me svakoga dana sve prijatnije iznanađujete.

[scallop]

Sad si našao da se iznenađuješ?

[Mica Milovanovic]

Našao... Polako mi se stvari bistre...
To je zato što sam plitak... 

[Mica Milovanovic]

Sa druge strane, nije ni malo lako shvatiti koliko neko nešto ne zna.
Da bi se to shvatilo, mora nešto naizgled suvislo da kaže...

[scallop]

Svakodnevno na ovom forumu imaš bezumno promovisanje svega i svačega i sad se pitaš kako ne znaju za Raosa!