129,864,880! to samo do nedelje...

[PTY]

Ima nešto u ljudskom biću što ga stalno tera... da priviruje u budućnost. Dosta nas veruje da mnoga pitanja o koja se filozofi od pamtiveka sapliću - te ko smo to mi, te kuda smo se to uputili, te kakav smo to put odabrali, te kuda sve to možemo tim putem da stignemo - zasigurno imaju svoje odgovore u budućnosti. Mislim, eto, naša sadašnjost ima skroz proste odgovore na mnoga pitanja koja su drevni mudraci sagledavali kao žestoke glavolomke, pa kakva li će to znanja posedovati naši potomci za par stotina godina, recimo? A kako je pretpostavljanje odgovora vazda bila jedna od omiljenih naučnofantastičnih zanimacija, gvirkanje u budućnost se zato rasprostire po celom žanrovskom terenu, u lepezi od sve tamo čistog detinjastog eskapizma pa do smrtno ozbiljne naučne ekstrapolacije. SF je oduvek bio fasciniran budućnošću, nema tu zbora. U svojim naivnim počecima, SF bio skloniji da o budućnosti razmišlja pun vere u procvat Čoveka, pun entuzijazma za njegove podvige i stremljenja, pun benevolentne podrške za njegovu odlučnost i rešenost i predodređenost da hoda prostranstvima kojima niko još nije kročio... kasnije se SF otreznio, malko uozbiljio i realnije sagledao zbivanja oko sebe i u sebi. Moglo bi se reći da je SF, u svom poznijem odrastanju, usput taknut hladnim prstom pesimizma, a to mu je otvorilo vidike dovoljno široke da u njim nazre i sam kraj tog famoznog puta kojim Čovek tumara.

Govorim, naravno, o vidicima "apokaliptične" naučne fantastike.

Čak i ako ceo apokaliptični korpus danas prepoznamo kao ono što on u suštini i jeste - prorok naše propasti i dežurni najavljivač vaskolikog nam kraja - to zasigurno ne podrazumeva da provalije u koje on upire prstom ne postoje. Istina, neka od tih upiranja prstom danas će nam zasigurno izmamiti osmejak, ili čak i poluglasno kikotanje... žanrovske invazije malih zelenih marsovaca, na primer. Invazije vanzemaljskih virusa, kojekakvih predatora ili kometa možda još i mogu da podignu tu i tamo pokoju obrvu, ali ne mnogo više od toga. Ali to ne znači da ostale provalije u koje je žanr uperio prst ne izgledaju vredne strahopoštvanja: opasnost od samouništenja nuklearnim i biološkim oružjem, opasnost od nepopravljivog zagađenja životne okoline, od neobnovljivog uništavanja prirodnih zaliha, nekontrolisane društvene i pogrešno kontrolisane ekonomske raspodele, uništenja ozonskog omotača, otapanja silnih zaliha leda, radioaktivnih katastrofa, od... pa, eto, nastavite tu listu kako vam drago. Mnoge od potencijalnih katastrofa s te liste imaju koren i temelj u uličnoj primeni visokih tehnologija i taj aspekt se lako može prepoznati kao najsavremenije lice apokaliptičnog ogranka žanra naučne fantastike.

Dobrodošli u Soft Apocalypse.






Ne, u ovom romanu nema grandioznog smaka sveta na kakvog su vas navikle poznate žanrovske apokalipse. Nema vulkanske niti zemljotresne globalne katastrofe, nema čak ni asteroida koji bi pri impaktu potopio skoro polovinu naseljenog sveta, a ostatku kasnije doneo novo ledeno doba. Nema ni vanzemaljskog napada, ni nuklearnog holokausta koji bi civilizaciju vratio na tehnološki nivo pećinskog nomada, naoružanog samo lukom i strelom. Nema ni komete, ni otapanja polarnog leda, niti bilo kakve pojedinačne kataklizme kojoj bi mogli pripisati krah civilizacije, pa opet... ima nešto srazmerno gore od svega toga zajedno: u ovom romanu, nudi se smiraj ne civilizacije, nego samog Čoveka, a pri tom je izveden iz upravo onih zbivanja koje danas smatramo za maltene svakodnevicu.

Sofisticirana tehnologija uvek nađe svoju uličnu primenu: to je danas već aksiom koji nam je ponajviše ilustrovao upravo kiberpank. Informacija donosi znanje, a znanje donosi moć, tako da je pojam bilo kakve "privilegije" odavno redefinisan, i to u korist ulice. U svetu u kom crna berza ilegalne trgovine stoji gotovo ravnopravna sa legalnom tehnologijom, piraterija ne samo da nudi isto što i original, nego i mnogo više od toga: ne možete da kupite razorni eksploziv u supermarketu, zar ne, ali zato može da na internetu lako pronađete upustva kako da isti sami napravite, u bezbednosti sopstvenog podruma, i to od jeftinih, legalnih i lako dostupnih hemikalija za široku potrošnju. To je odavno već naša svakodnevica i mi u njoj već danas krajnje nelagodno živimo, oslanjajući se tek na delikatnu ravnotežu koju održava razumna većina nad destruktivnom manjinom.

Ali šta nam to zapravo garantuje taj odnos snaga?

Pa, valjda nekakva vera u bolju budućnost. Još uvek verujemo u tu "bolju budućnost", zar ne? Još uvek smo spremni da radimo na njenom ostvarivanju, još uvek nismo došli do one tačke slamanja ljudskosti u kojoj se nedužni prolaznici ubijaju snajperom, bombama, otrovom ili gasom... no dobro, možda smo samo spori u reagovanju, pa privirimo zato u svet Tihe Apokalipse i sagledajmo šta nas čeka za svega desetak godina.

Nezaposlenost od oko 40%, to primarno u društvenjačkim sektorima. Ozbiljno smanjene zalihe fosilnih goriva, čije cene upravljaju tržištem do te mere da se neopozivo gubi srednja klasa, postavljajući tako nepremostiv jaz između krajnje bogatih i krajnje siromašnih. Velika ekonomska depresija koja proizvodi nasumično nasilje čiji je primarni cilj pljačka, a onda i uništenje svega što se ne može opljačkati. Otvorena manipulacija očajanjem velikog broja krajnje obespravljenih ljudi, koji uporno insistiraju na iluziji da će se njihov raspadajući svet vratiti u normalu nekakvom krajnje jednostavnom intervencijom države. Beznađe, očaj a onda i gnev... ali, na šta? na koga? U tako naglom i tako sveobuhvatnom narodnom nezadovoljstvu, gnev se ne kanališe ni na koga posebno, nego na generalnu okolinu. Na sve u blizini. Na upravo sve što se može dohvatiti, na sve što se nalazi u najdirektnijoj okolini - na svoje bližnje, na nedužne prolaznike, na beskućnike koji tumaraju ulicama bez sredstava za život... i posredno, naravno, na same sebe.

Ulična primena visoke tehnologije okreće se primarno destrukciji. Zaboravite na današnju produkciju kompjuterskih virusa, motivisanu dosadom i zlobom taman koliko i materijalnom pohlepom; zamislite rađe hakersku produkciju precizno dizajniranih bio-virusa, i to motivisanu isključivo destrukcijom. Zamislite ljude koji na nedužne prolaznike bacaju molotovljeve koktele takvih zaraza. Zamislite svet u kom policajci, intervenišući u sukobima uličnih bandi, za pola sata umru, iskašljavajući sopstvena pluća u komadima, a onda zamislite svet u kom policajci uzvraćaju nervnim gasom i masakrima. Zamislite Kool-Aid svet u kom zaražene majke bodu usnulu decu okrvavljenim iglama, da im tako priušte svoj bezbrižni svet dizajner virusa zvanog Doctor Happy. Zamislite svet u kom bio-hakeri "unaprede" bambus u nejestivu, brzorastuću varijantu koja se razmnožava preko podzemnog korena i koja pri takvom rastu može da prodre kroz asfalt i beton. Zamislite beskućnike koji, zadojeni mešavinom anarhizma i uličnih tumačenja poluprobavljenih filozofija, bukvalno umiru od gladi, dok tumaraju gradovima i podmeću takve sadnice na najprometnije ulice. Zamislite ljude koji nose mačete i srpove da bi mogli da se kroz divlje rastinje probiju do svojih zgrada, dok još stoje na temeljima do kojih bambus nije dosegao. Zamislite ljude koji kidnapuju pse i u stomake im podmeću razorne eksplozive, ne bi li im tako pobili vlasnike, a onda zamislite i ljude koji razapinju svoje žrtve na zemlju i sladostrasno gledaju probijanja sadnica bambusa kroz ljudsko meso.

A onda zamislite i Jaspera, mladića koji proživljava tu apokalipsu u njenom najsurovije obespravljenom vidu, uporno tražeći smisao u svetu koji se raspada, ili barem tražeći srodnu dušu u čijem bi društvu to raspadanje lakše podneo. Zamislite Jaspera koji tu srodnu dušu traži preko internet sajtova za sklapanje romantičnih poznanstava, grčevito se držeći iluzije da makar i najgori od svih mogućih svetova postaje podnošljiv, samo ako čovek ima ženu koju voli, i koja tu ljubav uzvraća. Zamislite mladog čoveka koji je čak i u takvom svetu spreman da poveruje da lična sreća može da parira globalnoj apokalipsi, i to će vam, možda, samo donekle da priušti uvid u grandioznost ovog debi-romana, čija istinska dubina leži van fokusa samog zapleta, na periferiji majstorski nijansirane slike beznađa koje nam je tako lako prepoznatljivo. U Tihoj Apokalipsi, Jasper nas predstavlja onako kako poslednji čovek na svetu predstavlja celokupno čovečnstvo; živimo samo dok se sa beznađem borimo. Jer, kakva god da ta borba bila i koliko god jalova se pokazala, jedino nas ona sprečava da ne ustuknemo u mračne uglove u kojima sipljiv i boležljiv poluživot tavori dok mu dah ne istekne. U svetu u kome ljudi više nemaju volje za takvom borbom, Soft Apocalypse nam upire prstom u provaliju na čijim rubovima odavno živimo i niz čije litice sve češće bacamo nezainteresovane poglede, iako dobro znamo da civilizacija umire upravo u onom trenu u kom čovek shvati da mu do nje više nije stalo.

A možda baš i zbog toga.

[Gaff]

Izašlo juče.

Charlaine Harris - The Sookie Stackhouse Companion

The #1 New York Times bestselling author presents the definitive guide to the world of Sookie Stackhouse.

Charlaine Harris has topped the bestseller charts and has become a nationwide phenomenon, thanks to the unconventional-and otherworldly- life of Sookie Stackhouse. Now, in her own words, Sookie gives readers a look at her family, friends, enemies, adventures, and-of course-the lovers who set her world on fire...

Readers will:

* Tour Bon Temps, the small Louisiana town that Sookie calls home, and visit the houses of her Gran and her sometime vampire lover, Bill
* Prowl around the werewolf and were-panther communities
* Browse through her best friend Tara's dress shop
* Belly up to the bar in Merlotte's, where Sookie works
* Get must-have Bon Temps recipes-including Caroline Bellfleur's famous chocolate cheesecake
* Test themselves with trivia questions from the series

Ima da isisa iz ovog serijala i poslednju kap.

[PTY]

Novi Simonsov roman je do te mere krcat distopičnim vizijama bliske nam budućnosti, da je ceo zaplet u romanu maltene bačen u zasenak. Daleko bilo da samom tom zapletu išta fali – naprotiv, reč je o intrigantnom i odlično tempiranom trileru čiji akteri su besprekorno funkcionalni – nego eto, i tokom čitanja i po čitanju Flešbeka, bićete daleko više fascinirani svetom kojeg vam Simons nudi tek kao pozadinu.





Zaplet je klasično detektivski (na momente čak pomalo i šablonski u toj svojoj klasičnosti) i preko njega se odlično nudi oprobana formula odmerenog doziranja čitalačke informacije. Nik Botom - nekadašnji policijski detektiv kome je tragična smrt supruge okončala karijeru i bacila ga u tešku ovisnost o flešbeku, aerosolnom narkotiku pod čijim dejstvom korisnik doslovno iznova proživljava odabrane momente iz sopstvene prošlosti – naprasno biva unajmljen da reši misteriozno, šest godina staro ubistvo. Čak je i samom Niku odmah jasno da nije dorastao tom zadatku, bar ne u stanju u kom se trenutno nalazi: ako je nekada i bio sposoban policijski detektiv, Nik je svestan da je odavno postao nešto sasvim suprotno tome - postao je gubitnik i narkoman, slabić koji utočište nalazi u narkotiku koji mu omogućava da iznova proživljava srećne trenutke koje je delio sa ženom i detetom. Nik stoga prihvata ponudu sa striktnom namerom da ukrade koliko može od basnoslovne svote koja se nudi za rešenje misterije oko ubistva. Ali, poslodavac je ne samo otac ubijenog mladića, nego i japanski političar, vlasnik jednog od najbogatijih zaibatsua i jedan od daimja u užem izboru za šogunat, a to znači i da lako može da silom dobije sve ono što je spreman tako obilno da plati. Nik postepeno otkriva da je ne samo u stanju da reši enigmu oko ubistva Nakamurinog sina i naslednika, nego i da se ključ te enigme nalazi upravo u uspomenama koje tako spremno oživljava uz pomoć droge – uspomenama koje uključuju i njegovo tragično preminulu suprugu.

Naravno da, bar u rukama majstora kao što je Simons, sam taj zaplet nosi potencijal za odličan detektivski roman, ali ono što Flešbek najiskrenije nudi se zapravo vrlo malo oslanja na finese direktnih zbivanja, ma koliko iste bile intrigantne. Simons je prvenstveno vođen idejom da nam dočara svet bliske budućnosti, i to da ga dočara u maniru striktne ekstrapolacije koja roman čini odlično tempiranim komentarom na trenutne političke, ekonomske i društvene kontroverze o kojima Simons očigledno vrlo često i vrlo ozbiljno razmišlja. I mada je neosporno da je Simonsov pristup osetno konzervativan i desničarski (neki bi tu dodali i ono "ultra"), isto je tako osetan napor da se surovost realizma u romanu opravda insistiranjem na prostoj eskalaciji truleži zatečenog stanja današnjice, pa se tako i sam SF žanr u romanu svodi na futurizam u kom se izdvaja samo jedan uistinu smeli fantastični element, a to je sama droga flešbek. S druge strane, detaljisanje tog elementa je tako sračunato zaobiđeno, da se na njega komotno može gledati i kao na metaforu: da, 90% stanovništva je ovisno o flešbeku, i da, 90% njih provode dane u proživljavanju sopstvenih ,,dobrih, starih dana", ali, svet ipak ide dalje, samo bez njih.

Simonsa, naravno, brine kuda to taj svet ide.





Dakle, svega dvadesetak godina u budućnosti, SAD su u poodmaklom stanju ekonomskog i političkog raspada: moćna federacija je teritorijalno osakaćena upadima meskičke vojske i politički ponižena kako japanskim preuzimanjem političke vlasti, tako i vaskolikim ilegalnim imigrantima, koji su implodirali ekonomsku i društvenu ravnotežu. Američka zakonska infrastruktura je u kolapsu - autoputevima operišu pljačkaši i kidnaperi, dok je glavni izvor američkih prihoda postalo iznajmljivanje američke vojske koja se praktično smatra najamničkom formacijom u službi bilo koga ko može da da priušti plaćanje tih i takvih usluga. Izrael je zbrisan sa lica zemlje nuklearnim napadom a muslimanske zemlje su se udružile u formaciju zvanu Islamski Globalni Kalifat. U ostatku sveta, pogotovo u Evropi, stanje nije nimalo bolje: šarijat je na mala vrata ušao u zakone evropskih zemalja i one su uskoro poklekle, kako društveno tako i politički, pred silovitim naletom ,,teokratske kulture srednjevekovnog mentaliteta", kako to sam Simons kaže; Kina je u potpunom kolapsu i Japan i Indija je prisvajaju deo po deo; Kanada je postala zemlja u kojoj je najčešće ime za mušku novorođenčad – Muhamed; zemlje Prvog sveta su zaboravile veštinu samostalnog prehranjivanja i samodovoljnosti uopšte, pa njihovu politiku diktira čisto ekonomski aspekt brutalne svakodnevice; na mestu višespratnica srušenih u 9/11 napadu podignuta je džamija; Teksas je nezavisna država; nekad moćna američka federacija zvanično broji 44.5 članica i u njoj tinejdžeri govore rusofilnim žargonom iz Paklene pomorandže...

Ima toga još, naravno, ali to su otprilike dimenzije okvira u kom Simons vidi svet za dvadesetak godina. Prilično je lako ustanoviti desničarsku intonaciju u Simonsovom futurizmu, ali daleko je teže argumentovano tvrditi da za tako distopične strepnje apsolutno nema mesta u sagledavanju današnjice i svih mogućnosti koje ona nudi. I mada je Simonsovo insistiranje na šablonskoj reda-radi-otvorenoj završnici neka vrst omaža palpičnoj viziji univerzalne pravde, ostaje činjenica da je njegov futurizam daleko ubedljiviji u svojoj distopičnoj vizuri, negoli u pomalo nasilno ružičastoj viziji prkosnog povratka u radioaktivnu pustinju Izraela ili u prilično neubedljiviim pokušajima rekonstrukcije Svetskog poretka, baziranim na pseudo-demoktratskim premisama kakve se čak i danas smatraju neproduktivnima. Naime, završiti roman stavom koji 2 milijarde ljudi na planeti definiše kao "rak u remisiji" teško može da isporuči optimističnu završnicu, čak i u sprezi sa prilično mlitavo izvedenim privatnim polu-hepi-endom za glavnog junaka, koji je tako očigledno predstavnik najugroženijeg dela današnje zapadnjačke civilizacije.




U tom i takvom futurističkom okviru, flešbek zaista i nije droga, koliko je metafora za apatiju kojom današnjih 90% liberalnih mislilaca ćutke prihvata otpremljivanje u distopičnu budućnost koju nam Simons tako verno dočarava i koje se tako iskreno plaši. Na više mesta u romanu se otvoreno proziva Obamina administracija kao prelomna tačka posle koje više nije bilo povratka, ali nema mesta sumnji da je glavni ,,krivac" u romanu upravo onih 90% apatičnih ovisnika o begu od stvarnosti, od kojih neki koriste flešbek da iznova prožive sate i sate čitanja papirnatih knjiga, kakve u distopičnom svetu kojeg Simons nudi više ne postoje.

[PTY]

Dan Simmons: The Terror


"The Life of man is solitary, poor, nasty, brutish, and short."

Simmonsov roman The Terror je nesvakidašnja mešavina mitologije, fikcije i istorijskog realizma, ponuđena kroz pedantno višesmislenu prizmu natprirodnog horora, i pritom u celosti podređena upravo gore navedenom citatu iz Hobbesovog Leviathana.





Roman nudi pretpostavljenu sudbinu istinitog istorijskog događaja - misterioznog nestanka Sir John Franklin arktičke ekspedicije pokrenute u maju 1845, sa dva broda, HMS Erebus i HMS Terror, sa njihovih 129 članova posade, to u potrazi za prolazom koji na kanadskom arktiku spaja Atlantik sa Tihim okeanom. O sudbini te ekspedicije se ništa pouzdano nije saznalo, uprkos pokušajima spasilačkih ekipa koje je instigirala i dobrim delom finansirala Sir Johnova supruga. Simmons se zato striktno drži poznatih činjenica - to van samih špekulacija o konačnim danima posade, mada Simmons čak i njih nudi uz veliko insistiranje na verodostojnosti - i smišljeno dovodi u sumnju natprirodni aspekt samog romana.





Sir John Franklin je bio ne samo vođa ekspedicije, nego i kapetan čelnog broda Erebus, dok je kapetan broda Terror bio izvesni Francis Crozier - neosporno kompetentan moreplovac, kog su jedino besparica i irsko poreklo drastično lišavali zasluženog priznanja u kraljevskoj mornarici. Oba jedrenjaka su bila dodatno adaptirana kao parnjače, to za ispomoć u plovidbi bez vetra, ali Erebus je već na samom početku oštetio elisu motora, tako da su se već u prvoj zimi oba broda zatekla čvrsto okovana arktičkim ledom. I mada su oba broda bila opskrbljena sasvim prikladnim zalihama za trogodišnje putovanje (a uz razumne restrikcije pri trošenju, te zalihe su mogle da podnesu čak i petogodišnju opskrbu najnužnijih prohteva kako broda tako i posade), ubrzo se ispostavilo da je velik deo konzerviranih zaliha hrane bio zatrovan u faličnoj proizvodnji, pa time i praktično neupotrebljiv. Posada je tako već u prvoj zimi bila prisiljena da živi uglavnom na zalihama usoljenog mesa, pa je užasavajuća perspektiva skorbuta vrebala već od samog početka ekspedicije. U naporu da se jelovnik obogati spasonosnim svežim mesom, grupe lovaca su odaslate u potragu za polarnim medvedima i lisicama, i jedna od tih grupa je slučajno nabasala na par Eskima, devojku i njenog oca, ili verovatnije dedu, s obzirom na njegovu starost. U tom susretu stari Inuk je nehotično ranjen, pa se posada osetila obaveznom da urođenike povede sa sobom na brodove. Stari Inuk je eventualno podlegao rani, a za devojku se ustanovilo da nema sposobnost govora zato što joj je jezik odsečen, ili boljen rečeno odgrižen, sasvim nisko pri korenu. Kapetan Crozier je dopustio da devojka ostane na njegovom brodu, smatrajući da joj inače ne gine smrt od gladi i smrzavanja, i dao joj je ime Lady Silence, zaduživši pri tom mladog oficira Johna Irvinga da se stara o njenoj sigurnosti.

Ubrzo po tom događaju, posade obaju brodova su otkrile da ih vreba predator daleko opasniji od bilo kog poznatog oblika arktičke faune. Kako su strah i panika lagano rasli, prisustvo Lady Silence je među posadom proizvodilo uglavnom dve reakcije, obe krajnje destruktivne: jedna grupacija je u njoj videla uzrok svih zala koji su ih snašli, te je, shodno tome, planirala njeno ritualno žrtvovanje, dok je druga grupacija u Eskimo devojci videla vešticu koja bi mogla upravo od tih zala da ih spase, to samo ako je podmite sitnim darovima u mesu i rumu. Kapetan Crozier se zdušno borio protiv obaju grupacija, pri tom insistirajući upravo na vojnoj disciplini i zdravom razumu, time nehotično hraneći pobunjenički sentiment među demoralizovanim ljudstvom. U uslovima krajnje niskih temperatura, gotovo neprestanih snežnih vejavica, drastično smanjene vidljivosti i nedostatka suvislih i pouzdanih izveštaja od strane retkih očevidaca, posada se sve više priklanjala praznovericama po pitanju objašnjenja porekla "Stvora sa leda". Nakon grozomornog masakra nad ljudima koji su pokušali da čudovišno stvorenje uhvate u klopku - a među njima je bio i Sir John, vođa ekspedicije - posada je došla do zaključka kako nije u pitanju obična polarna životinja, nego isključivo natprirodni fenomen.





Kad je, po dolasku kratkog arktičkog leta, izostalo otapanje leda kojim su brodovi bili okovani, i kad su izostale očekivane migracije arktičke faune na koju je posada računala za ishranu, kad su zalihe uglja i usoljene hrane spale na nivo na kom više nisu mogle da održe preživelu posadu, kapetani Crozier i Fitzjames su odlučili da napuste oba ledom zdrobljena broda i potraže spas u pešačenju preko ogromnog ledenog prostranstva. U trećoj godini tih surovih iskušenja, među posadom zgromljenom nemilosrdnom hladnoćom, glađu, skorbutom i ubitačnim paganskim praznovericama izraslim oko maliciozne inteligencije predatora koji ih uporno i nemilosrdno ubija iz zasede, došlo je najzad i vreme pobuna i kanibalizma, vreme u kom su ubice jele svoje ubijene kolege, tek da bi kasnije i sami postali žrtve nekih budućih žrtvi.




Najimpresivniji aspekti romana se otkrivaju u Simmonsovom nesmiljenom analiziranju čovekovog instinkta aktiviranog u situacijama krajnje egzistencijalne ugroženosti. Simmons se ponajviše bavi upravo mehanizmom koji racionalizira instinkte i porive kakvi retko kad isplivaju na površinu u iole stabilnom društvenom uređenju. U najdirektnijem takvom seciranju, na udaru se našla prvenstveno religioznost, i to kao baza ondašnjeg (a u velikoj meri verovatno i današnjeg) morala i vaskolikog društvenog uređenja; Simmons kontemplira mogućnost da je kultura bazirana na religioznom ustrojstvu tek nakalemljena na bazično paganske praznoverice, pa se zato upravo na njih i vraća, u uslovima krajnjih fizičkih iskušenja.

Otvorena pozivanja na Hobbesove ideje o društvenoj i političkoj svesti nude izvesnu soc-kuturnu platformu sa koje se ceo zaplet (a pogotovo rasplet) može sagledati iz perspektive koja uveliko prevazilazi pojedinačne aspekte samog romana. Dileme kojima se ovaj roman bavi bazirane su na avanturizmu i heroizmu kao na osnovnim ljudskim porivima i još osnovnijim uzrocima čovekovih tragedija. I mada sam činjenični deo zapleta unekoliko predatira darvinski pogled na čoveka i njegovo mesto u "lancu planetarne ishrane", roman postavlja sasvim adekvatne dileme koje rezultuju naizgled krajnje jednostavnim odgovorima: linija razgraničenja između čoveka i životinje ne leži toliko u samoj inteligenciji, koliko u njenoj malevolentnoj manifestaciji.

Ono čime nas Simmonsov Stvor sa leda istinski plaši nije činjenica da on iz zasede ubija jednog po jednog člana nesretne posade - uostalom, to donekle rade i polarni medvedi - nego činjenica da on, za razliku od polarnog medveda, to radi izvan sopstvenog poriva za opstankom. Naime, Stvor sa Leda ne jede meso svojih žrtava, on se na njima uglavnom iživljava: bilo da svoje nesretne žrtve vraća u komadima - torzo jednog leša, nakalemljen na noge drugog - ili da ih naprosto znatiželjno promatra dok umiru, Stvor sa Leda samim tim ponašanjem nameće sebe kao natprirodan fenomen, prosto zato što su njegovi porivi za ubijanjem nejasni, što prevazilaze uobičajene potrebe koje vladaju ponašanjem životinjskih članova vaskolikog "lanca ishrane". Tokom glavnine romana, mi sami dolazimo do zaključka kako Stvor sa Leda ubija ne iz potrebe nego iz čistog perverznog zadovoljstva, a sama ta činjenica je, iz nekog čudnog razloga, dovoljna da on prevaziđe svoje mesto u lancu faune i izdvoji se u domen natprirodnog. U tome se i ogleda sva maestralnost Simmonsove naracije - u činjenici da on narativno ne nudi nikakav materijalni dokaz natprirodnosti fenomena, to čak ni u mitološkim pretpostavkama samog raspleta: Simmons naprosto insistira na predatorskom ponašanju koje se može tumačiti i kao maliciozna inteligencija, a to je, izgleda, nama sasvim dovoljno da u ponuđeno učitamo aspekt natprirodnog. Jer ljudi su vrsta koja je odvajkada, a ne samo 1845, sebe smatrala superiornom u prehrambenom lancu planete, te su stoga svi ljudski porivi sasvim prihvatljivi ako ih ispoljavaju ljudi, dok su u ostatku faune prepoznati kao isključivo natprirodni.





Ta postavka u velikoj meri relativizira kanibalizam kao tek jednu od manifestacija uzročno-posledičnog postojanja u lancu ishrane: u određenim situacijama, čovek je čoveku ipak primarno ishrana, a svi dometi civilizacije streme ka izbegavanju upravo takvih situacije. Protestantske konotacije predočavanja hrišćanskih postavki uvelike potenciraju taj aspekt - Crozierove euharistijske halucinacije tu unose kristalno jasnu dimenziju nesalomive spone između paganstva i hrišćanstva, potencirajući time slične veze između divljaštva i civilizacije i između intelekta i poriva. Tokom svih milenijuma čovekove istorije, on je daleko manje truda ulagao na sopstveno unapređenje, koliko na iznalaženje filozofija koje bi njegova fiktivna, ili iskrenije rečeno nepostojeća unapređenja predočila kao nepobitnu činjenicu. Čovekova činjenična istorija je zato straobalna fikcija, dok se jedino u fikciji ovakve vrste može iznaći relativna činjeničnost. Ako u to iole sumnjate, uzmite par vrhunski probranih primeraka današnje civilizacije i bacite ih u krajnost arktičke surovosti, a onda štopericom merite koliko će im trebati da završe u viru pravičnog i opravdanog kanibalizma.

U fiktivnom odmeravanju civilizacijskih dometa, Simmons se odlično služi eskimskom mitologijom, po meni daleko superiornije nego kad se koristi ofucanim i kompromitovanim konceptom hrišćanske euharistije, koja po difoltu inkorporira upravo kanibalizam kao osnovu idealizirane ljudskosti, ali tek u sprezi obaju tih krajnosti rasplet vrtoglavo dobija na značaju. Nigde u toku romana se ne daje nagoveštaj ovakvog raspleta, i on je tim više impresivan; neosporno je da isti podrazumeva suspenziju neverice kakvu jedino žanr horora podrazumeva, ali opet - takvim se strminama uspinju i ubeđeni realisti sa religioznim tendencijama, i to srazmerno daleko lakše i hitrije nego puki žanrovski entuzijasti.

Bilo kako bilo, u nepobitno moćnom naletu inspiracije, Simmons završava ovaj roman negirajući samo jedan jedini aspekt nepobitne istine u gorecitiranoj Hobbesovoj tvrdnji: čovekov život se nepobitno sastoji od svega što Hobbes tamo navodi, ali u njegovoj je mogućnosti bar da opvrgne jedan deo te surove odrednice - onaj deo o usamljenosti. Kapetan Crozier je u ovom romanu dobio makar toliko, a mi, koji smo ga ispratili u najmučnijem delu njegovog života, dobili smo time kraj dostojan sveukupne grandioznosti jedne vrtoglavo smele pretpostavke, koja nas je obogatila upravo svojim postojanjem.

[Mica Milovanovic]

Upala si u Simons fazu?

[PTY]

Tako izgleda, mada je sve to relativno... zapravo sam krenula sa Droodom, ali se ispostavilo da ga nalazim izuzetno... neinteresantnim.    Ali kupile su me tamo sve one natuknice o ekspediciji i Crozieru, pa me to navelo da se bacim na ovaj roman, kog sam do sad izbegavala striktno zbog glomaznosti.

I, ne lezi vraže, sad smatram da je upravo ovaj roman najbolji njegov ikada.   

[angel011]

Meni je Drood bio raaazvuuuučeeeen, ali stavi Dikensa kao jednog od junaka, i ja ću to da pročitam. 

[PTY]

Pa, moguće da mene malko odbija ta Salijeri varijanta pripovedanja, jer inače stvarno nemam konkretnih zamerki, naprotiv, dobro je sve to napisano, ali eto, ostavlja me skroz hladnom.

[PTY]

Outpost je ambiciozan roman u trendu koji polako ali sigurno osvaja moju naklonost, to uprkos dugogodišnjoj ravnodušnosti prema zombi podžanru. Fer je priznati da je trend zarazno inventivan, a izdvaja se od ostatka klasičnog "zombi korpusa" do te mere da ga sad već privatno krstim kao "Novi Zombi" trend. Bilo da je reč o tech-noir zombi varijanti kakvu nudi Knapp, o urbanom zombi zavodniku kakvog je ponudila Rowland, ili pak o striktno ne-hororičnoj SF varijanti kakvu je dao Gregory, "Novi Zombi" trend bez zadrške osvaja ingenioznim obradama jednog relativno ofucanog i meni već odavno zamorno infantilnog motiva. Usred svog obilja drskih inovacija, Outpost također nudi dobitnu kombinaciju, baziranu na vešto ukomponovanim i zarazno interesantnim poigravanjima sa starim i novim pristupima i sa sračunato pozajmljenim konvencionalnim elementima i njihovim obradama.






Opet Arktik.


Tačnije, u romanu je reč o Kasker Rampart rafinerijskoj platformi u Beringovom moru, koja sa minimalnim kapacitetom proizvodnje i sa tek najneophodnijim osobljem od 15 članova posade tavori na presahlom izvoru, u administrativnom iščekivanju remonta. Glavni junak je tu sveštenik, ali - hej, hej - ne bilo kakav sveštenik, nego - žena sveštenik. Šta dalje reći o ingenioznoj drskosti ovog romana? Pri tom je ista ta Džejn miljama daleko od klasičnog imidža bilo kakve žanrovske heroine, pošto je debela, depresivna, i nesmiljeno opterećena suicidalnim tendencijama. I dok Džejn na početku romana isprobava granice uspešne kombinacije samoubilačkog overdoziranja na tabletama i sladoledu, ostatak posade strpljivo očekuje obećani brod kojim bi napustili platformu i vratili se u civilizaciju. Ali, taj brod kasni, a platforma uskoro gubi i sve komunikacijske veze sa ostatkom sveta. Nekoliko TV kanala emituje automatske reprize poslednjih izveštaja o misterioznoj epidemiji koja relativno brzo i bez iznimke ubije zaražene žrtve, da bi ih kasnije isto tako brzo oživela na način koji nam je lako prepoznatljiva postmortem spontana reanimacija. Kapetan platforme se usteže da tu informaciju podeli sa ostatkom posade, plašeći se histerije i pobune, pa se zato obraća tek nekolicini odabranih, a Džejn je jedna od te nekolicine. Kapetan, naime, smatra kako će posadi platforme trebati podrška i razumevanje, jednom kad saznaju za apokalipsu koja je uništila svet u njihovom odsustvu, a ko to može bolje da im ponudi od sveštenika? I mada se isprva maltene podrazumeva da bi platforma mogla biti poslednji bastion pred zarazom koja rapidno osvaja ostatak sveta, ubrzo se otvara mogućnost da je upravo arktička pustara izrodila zarazu, i to preko jedne davno zaboravljene i zataškane ruske kosmonautske misije. (Dakle, opet striktno SF motiv vanzemaljskog virusa, samo obrađen alatom i estetikom horor žanra. ) Kao poslednja slamka u bezizlaznoj situaciji, u blizini platforme se pojavljuje luksuzni prekookenaski brod, na kom su svi članovi posade i putnika podlegli epidemiji. Deo po deo, domine zapleta se lagano slažu u dodeljena im mesta, a Džejn preko njih proživljava transformacije kako fizičke tako i duhovne, u procesu koji se hrani bazičnim ljudskim porivom neprikosnovene želje za opstankom. Žena koja je na vrhuncu ličnog luksuza gajila isključivo suicidalne misli, otkriva kako je volja za životom upravo obrnuto proporcionalna istom tom luksuzu.


Nemilosrdno zbijeno pakovanje akcije, intrigantnih podzapleta i odlično tempiranog doziranja informacije čini Outpost izuzetno čitljivim štivom, kroz kojeg se projuri zaista u dahu i bez predaha. Karakterizacija je tu najprijatnije iznenađenje, i to ne samo zbog odlično ukomponiranog detaljiziranja, nego i zbog vrlo dovitljivog izbegavanja očekivanih klopki u kojima vrebaju stereotipi i ostale žanrovske zakonitosti. Ruku na srce, za strukturu samog zapleta se može reći da je odavno već žanrovsko opšte mesto, ali Outpost zaista uspeva da svojom sračunato multižanrovskom izvedbom ponudi vrlo intrigantnu verziju klasične zombi-apokalipse. A pošto je (opet! ) u pitanju debi-roman, skroz me oduševljava sva ta reinvencija donedavno atrofiranih (i sa sviju staromodnih strana zdušno fetišiziranih) bajatih žanrovskih okrajaka. Po pitanju slobodnih asocijacija na već viđene slične uratke, bilo prozne ili filmske, moglo bi se reći da je Outpost pokupio sve ono što se moglo uzeti iz filmova Virus i Splinter, recimo, i iz The Passage i Blood Music, i pri tom sve to krajnje slobodno ukomponovao u modernu akcijašku konstrukciju. Outpost se trudi da naglasak održi na drami, rađe nego na žanrovskom larpuraltizmu, a to u velikoj meri drži palpičnost pod kontrolom. I mada roman na momente teško izlazi na kraj sa predvidljivošću samog raspleta - to je maltene datost u ovakvim žanrovskim konstrukcijama - ipak uspeva da ponudi sasvim zadovoljavajuću količinu neophodnog saspensa da sebi osigura koliko-toliko održiv otvoreni kraj.


E sad, kao i uvek kad su u pitanju žanrovski naslovi, neretko se pojavi ono famozno "nešto" što izdvoji naslov iz gomile njemu sličnih, to u nekom skroz intimnom i subjektivnom ocenjivanju i procenjivanju teksta. U ovom slučaju, to "nešto" sam otkrila u Bakerovom stilu - u svedenom, preciznom proznom izrazu koji mi uvelike priziva u sećanje Ellroyev "telegrafski" stil ogoljenih rečenica. Znam da ima dosta pasioniranih čitaoca koji uživaju u lomatanju kroz kompleksnu i pridevima krcatu rečenicu, ali ja zaista nisam jedna od takvih. U tom smislu, lean & mean sintaksa je pravi odmor za oči i melem za dušu, to bar moju, da sad i ne pominjem silne elipse kojima Baker vrlo uspešno održava visokooktanski tempo pripovedanja, nudeći upravo ono što se od ovakve proze primarno zahteva - uskraćivanje predaha sve do samog kraja.


Naravno, sad se već tu postavlja i neizbežno pitanje da li je baš žanrovska hibridizacija jedini način da se horor modernizuje, ali... u krajnjem sabiranju i oduzimanju svega raspoloživog, rekla bih da smo zbog ovakih hibrida svi na dobitku a niko odviše u gubitku, tako da... dobrodošli (opet, po ko zna koji put!) u hororičnu naučnu fantastiku.   

[PTY]

David Nickle: Eutopia - A Novel of Terrible Optimism

Gotovo da nema ideje ili ideologije u čovekovom posedu koja se ne bi mogla jasnije sagledati (a ujedno i preciznije analizirati) kroz prizme upravo žanrovske književnosti. Horor se tu visoko kotira, to svakako zasluženo.

Eugenika - u svojstvu istorijskog dokaza masovne zloupotrebe primenjivih nauka na čovečanstvo u celini - se čini kao bogom dan poligon za svrhovitu upotrebu vaskolikog alata žanra strepnje, jeze i užasa. Malo elemenata iz asortimana "fantastike natprirodnog" može na ravnoj nozi da se nosi sa neprirodnim grozotama kojima je Čovek obasipao (a i danas obasipa) svog bližnjeg, jer čime su to tačno najcrnje vizije hrišćanskog pakla mogle da zastraše logoraše Aušvica?

Eutopia to shvata, pa zato i sračunato razvlači pred nas ceo špil horora, od lavkraftovske onostrane strave pa do surovo ovozemaljskog rasnog čistunstva, i to u kombinaciji do te mere silovitoj da je to čini dobitnom, i pored izvesnih manjkavosti same izvedbe.






Eutopia se otvara katastrofom koja je u februaru 1911 zadesila stanovnike naselja u Montani; u roku od cigla tri dana, celokupna populacija je podlegla infektivnoj bolesti nalik na kugu. Epidemiju je preživeo jedino sedamnaestogodišnji Jason, naizgled imun na misterioznu bolest, isto kao i njegova tetka Germaine, koja se zatekla na imanju svega par dana nakon tragedije. Germaine je Jasonu predlažila da joj se pridruži na njenom putu za Eliadu, progresivno mesto koje je industrijalac Harper sagradio za svoje radnike, kao neku vrst socijalistički naprednog, gotovo utopijskog eksperimenta ondašnje vizije modernog ljudskog prebivalištva. Eliada je naselje simboličnog imena - to je ime jednog od sinova biblijskog kralja Davida i na hebrejskom znači "onaj nad kojim bdije Bog" - a Jason je gotovo odmah po dolasku otkrio da u Eliadi "božje bdenje" podrazumeva i Eugeniku: društveni i kulturni pokret zasnovan na delikatnoj kombinaciji moderne nauke, ideologije i filozofije, u svojoj ranoj fazi nastanka organizovan od strane isto tako svežeg i novoformiranog Eugenic Record Office, čiji je agent i predstavnik bila upravo njegova tetka.

Jason otkriva da je drugi aktivni predstavnik ERO izvesni doktor Bergstrom, koji, baziran u Eliadi, praktikuje ideologiju u vidu hirurških zahvata na stanovništvu obližnjih planinskih zaseoka. Reč je, naravno, o sterilizaciji; u naporu očuvanja čistote belačke rase, doktor Bergstrom pokušava da posredno eliminiše lokalno klansko stanovništvo koje potiče direktno od ranih naseljenika, i koje u surovim uslovima života neretko ispoljava simptome incestuozne degeneracije.

Paralelno sa tom primenom osnovnih principa eugenike kao nauke o očuvanju rasne superiornosti, ispostavlja se da lokalno stanovništvo trpi još jednu manifestaciju strave, ovaj put natprirodne; reč je o neljudskim stvorenjima koji obitavaju u lokalnim planinama - takozvanim vilenjacima - i koji koriste iste te ljude za sopstveno razmnožavanje. Vilenjaci poseduju hipnotičke sposobnosti kojima potčinjavaju svoje ljudske žrtve nekom vrstom dubokog religioznog zanosa, i, jednom tako omađijane, žrtve se dobrovoljno podvrgavaju osemenjavanju od strane vilenjaka. Pre nastanka Eliade, vilenjaci su polagali jaja uglavnom u uteruse već trudnih žena, obezbeđujući tako svom podmlatku ishranu do one faze u kojoj će biti dovoljno ojačali da nastave samostalan život van tela ljudskog surogat-roditelja, i to "rađanje" vilenjaka se uglavnom dešavalo bez znanja (i bez opasnosti po život) same porodilje. Ali, u nedostatku trudnica usled višegodišnje sterilizacije lokalnih žena od strane doktora Bergstroma, vilenjaci su pribegli polaganju jaja u sve mlađu žensku decu, pa čak i u muškarce. Bez fetusa kao zalihe hrane za larve iz parazitskih jaja, vilenjački podmladak je proždirao unutrašnje organe žrtava u kojima je bio začet, a to je, opet, rezultovalo jačom histerijom među stanovništvom i daleko specifičnijom hipnotičkom kontrolom vilenjaka nad ljudima.

I kako Jason postepeno, korak po korak, otkriva sve užase kojima vilenjaci porobljavaju ljude, paralelno se pomaljaju i užasi kojima i sami ljudi istovremeno obasipaju iste te žrtve. U krajnjoj viziji ljudske tragedije, Jason shvata da će ljudi poput doktora Bergstroma - ljudi vođeni eugeničkim principima genetske čistote i rasne supremacije - pre naći prirodne saveznike upravo među vilenjacima, nego među rasno-nečistom ljudskom sabraćom.





Odličan spoj realističkih grozota udeljenih iz ruke čoveka (grozota baziranih na uvek tragičnim duhovnim posrnućima korumpiranih ideja, ideala, ideologije pa i same nauke), upregnut je ovde u skladan dvojac sa lavkraftovskom jezom mračnih tajni, nejasnih strepnji i neobjašnjive napetosti, a oličen je ponajbolje upravo u odmerenom izbegavanju eksplicitnog paradiranja motiva koji lako prizivaju stereotipe. Do samog raspleta, velika pažnja je posvećena posrednom izazivanju čitalačke tenzije i nelagode: na svako direktno i pojedinačno saopštavanje stravičnih zbivanja, ostavljen je adekvatan prostor za srazmerno užasniju natprirodnu pretpostavku, a to se pokazuje kao veoma uspešna tehnika koja istovremeno pothranjuje gotovo sve mogućnosti iz osnovne konstrukcije zapleta. Bilo da se motiv "vilenjaka" prihvati kao natprirodno biće ili kao evoluirani parazit - znači, striktno životinja, ma kako egzotična, bez ikakvih primesa natprirodnog - učinak ostaje podjednako snažan i podjednako dobro ukomponiran u sveukupnu idejnu potku zapleta. Eutopia zato prosto cepti od hrabrosti autentične ideje i neobuzdane autorske imagincije. Postavka i karakterizacija su osmišljeni do u tančine, intrigantno razrađeni i ponuđeni u odlično kontrolisanoj erupciji krajnje privlačnog stila, taman dovoljno arhaičnog da oživi privid viktorijanskog okvira sa smene vekova, a ujedno i dovoljno modernog da ostane prijemčiv i privlačan kao tek pomalo uzdržan savremeni žanrovski izraz. Pažljivo konstruisani podzapleti su sračunato upregnuti da nose odlično tempirano obilje različitih tačaka gledišta i paralelnih niti zapleta.

Elementi neljudskog parazita koji koristi ljude za surogat-materice su prilično česti u SFu, a Eutopia kombinira te elemente na način više blizak Tlic parazitima Octavie Butler negoli daleko poznatijem Alien motivu, na primer. Isto tako, motiv smrtonosnog virusa kao biološkog oružja nudi ovom romanu SF bazu na koju se horor nadograđuje više u domenu stila nego motivacije. Svejedno, više je no očigledno da se Nickle daleko udobnije oseća kada zbivanja izlaže u horor maniru, baratajući mogućnostima i pretpostavkama ponuđenim kroz nepouzdane narativne tačke gledišta, i u tom smislu je ta venira horora u kojoj se roman isporučuje zapravo vrlo vešto odabrana. Nickle izbegava žanrovsku eksplicitnost čak i u onim delovima u kojima se gotovo podrazumeva, i to odlično funkcioniše sve do pred sam kraj romana.


Eutopia, A Novel of Terrible Optimism

Ali, mora se priznati kako se u zavšnici autor ipak zatekao nadvladan silnim ambicijama sopstvenog zapleta. Određeni delovi raspleta ne samo da su opterećeni preteranim tumačenjima očiglednog, nego i dobijaju indie šmek koji u velikoj meri odudara od precizne i odlično kontrolisane konstrukcije koja je otvorila roman i s lakoćom ga nosila kroz dobre tri četvrtine. U raspletu je Nickle ipak malko posrnuo pod žanrovskim kanonima koji alavo zahtevaju svoju dozu palpičnosti, pogotovo kad se autor nameri da na preciznu konstrukciju nakalemi sračunato otvoren kraj. Nickle je odabrao upravo taj put, što je bilo i za očekivati - otvoren kraj ne samo da ostavlja mogućnost serijalizacije, nego i dopušta da se pertle raznih podzapleta ostave skroz neuvezane, pa bilo to iz sračunatosti ili nesposobnosti, pitanje je sad. No, pošto je ipak reč o debi romanu, fer je priznati da te manjkavosti ne utiču odviše na opšti utisak koji Eutopia ostavlja, a moj je utisak da Eutopia spada u domen u kom obitavaju upravo romani koji mi nameću silnu želju da sve prijatelje privolim da ih pročitaju.

[PTY]

The Passage je sad već kultni žanrovski naslov, neka vrsta žanrovskog fenomena koji je 2010 debitirao na trećem mestu NYT bestseler liste i zadržao se na istoj skoro dva meseca. Iako je The Passage tek prvi deo najavljene trilogije (drugi deo, The Twelve, najavljen je za 2012, a treći, The City of Mirrors, za 2014), roman je pokrenuo lavinu oduševljenih preporuka sa sviju iole značajnih strana, to od Stivena Kinga lično pa do respektabilne mejnstrim kritike, a filmska prava su kupljena još davne 2007me, znači pune tri godine pre objavljivanja same knjige, za ljupku cifru od $1.75 million USD, i to od strane Scott Free Productions.







Dakle, romanu ne fali hajpa, pa ga neću dalje ni hajpovati. Meni je tu ionako daleko bitinija činjenica da The Passage nudi žešći revamp (sic!) dragog nam Vampira, pa već samim time zaslužuje i podrazumeva status obaveznog žanrovskog štiva. U tom kontekstu, hajp postaje manje-više sporedan, iako se ne ograđujemo od obaveze da procenimo da li je (ili, poštenije rečeno - koliko je) zaslužen.








Najpre malo o samom sadržaju: smešten u krajnje blisku budućnost, zaplet kreće od incidenta u bolivijskoj džungli, gde je mala grupa turista došla u kontakt sa neobično agresivnom populacijom slepih miševa. Radilo se o krajnje specifičnoj grupi avanturista, redom u poodmaklim fazama malignih obolenja, kojima je ta šetnja po amazonskoj šumi zapravo bila neka vrsta ispunjenja poslednje želje. Ispostavilo se da su pri napadu slepi miševi ispoljili inteligenciju veću od uobičajenog životinjskog instinkta, i da su turiste zarazili virusom koji ih je, između ostalog, i misteriozno izlečio od svih malignosti, to preko radikalnih transformacija imunološkog sistema. To je bio sasvim dovoljan razlog da se u proučavanje virusa uplete i američka vojska, i to preko tajnog državnog eksperimenta pod nazivom ,,projekt Noah".


Projekt Noah, u tajnoj vojnoj bazi u Koloradu, imao je za cilj rafinisanje virusa za kontrolisanu imunološku primenu, a kao pokusni kunići u tom istraživanju korišteni su osuđenici na smrt iz zatvora širom Amerike, njih 12 ukupno. Iako je svaki zatvorenik pojedinačno zaražen virusom u raznim fazama rafinisanja, fizičke promene koje su sva dvanaestorica pretrpeli bila su relativno slične, a među telesnim deformacijama prednjačili su neobično dugački i tanki zubi, fluorescencija i neutaživa žeđ za krvlju. Ukratko, zatvorenici zaraženi virusom su postali morfološki prepoznatljivi više kao slepi miševi nego ljudi, a njihovo ubijanje zečeva koji su im u te svrhe pribavljani uvelike je prevazilazilo normalne prehrambene potrebe. Konačni proizvod te virulentne transformacije prestavljao je Virala - novu biološku vrstu lišenu svih bazičnih ljudskih osobina, tu naizgled uključujući izgled, inteligenciju i sposobnost komunikacije. Ali, brzo se ispostavilo da virali itekako poseduju inteligenciju, samo ne prepoznatljivo ljudsku, baš kao i sposobnost komunikacije, samo ne prepoznatljivo govorne. Prvi od zatvorenika podvrgnutih eksperimentu, Babcock, razvio je telepatske sposobnosti sa kojima je ubrzo potčinio i kontrolisao svoje ljudske opslužitelje, a to je ubrzo otvorilo prostor za interesantan preokret u kom su čuvari zatvora postali marionete zatočenika. I tako, kada je agent Wolgast - jedan od ljudi zaduženih da pribavljaju zatvorenike za eksperiment - dobio naređenje da za trinaestog opitnog kunića kidnapuje šestogodišnju Amy, ispostavilo da je njegova očinska briga za nesrećno dete nadvladala vojnu disciplinu i odanost projektu, te se drugi deo zapleta naprasno završio potpunim kolapsom eksperimenta i begom dvanaestorice virala, dok je Amy, uz pomoć Wolgasta i nekolicine odanih zaštitnika, sklonjena van dohvata kako njih, tako i same vojske.











Treći deo zapleta se prebacio na postapokaliptične posledice tog eksperimenta, i to pune 93 godine kasnije, time efektivno definišući osnovno težište romana, kojem su prethodne aktivnosti zapravo služile više kao neophodna i značajna uvertira. Taj treći deo zapleta kreće od jedne od malih utvrđenih kolonija kakve su već preostale u svetu u kom se infektivni vampirizam dvanaestorice virala proširio na ceo severnoamerički kontinent, a najverovatnije i na ceo svet: ta mala zajednica je opstajala na ostacima tehnologije koju nikada nije shvatila u potpunosti, i koja ih je skoro ceo vek manje-više uspešno štitila direktnih napada virala. Roman se zato bavi stanjem u koloniji pri kraju tog prvog veka AV (posle-virusa) ere, kad su dotrajali akumulatori ušli u fazu raspadanja i kad su kolonisti odavno zaboravili kako da ih poprave, sve da i imaju neophodne delove, pa im zato nije preostalo ništa drugo no da suoče ostatak sveta van zaštitničkih bedema kolonije. Jedna od prvih ljudskih osoba na koje su naišli je upravo Amy, sada tek tinejdžer, i pored činjenice da je pre 93 godine bila tek šestogodišnja devojčica. Amy je, naime, također Viral, i, iako sa originalnom dvanaestoricom ne deli fizičke osobine, također predstavlja novu vrst naizgled ljudske provicijencije, moćne i gotovo besmrtne. Na sreću kolonista, Amy je na strani ljudi a ne virala i samo njeno postojanje bi moglo biti ključno za ljudski opstanak.


I to je, otprilike, sve što se može reći o romanu a da se ne pređe granica kvarenja čitalačkog uživanja.











E sad, baš kao i većina sižea ingenioznih zapleta u žanru fantastike, i ovaj možda trivijalizuje jednu vrlo kompleksnu fantastičku konstrukciju zbog koje se roman uistinu doima kao opčinjavajući. Pored same činjenice da ovde govorim tek o masivnom prvom delu trilogije, reč je o istinski epskom štivu koje daje jasne naznake bavljenja milenijumskom epohom. Naime, delovi romana predstavljeni u vidu dnevnika nose oznake da su arhivirani kao istraživački materijal kojem se studiozno posvetilo ljudsko društvo u godini 1003AV, i time se nudi vremenski okvir kog će trilogija, valjda, eventualno obuhvatiti, mada me ne bi čudilo da i po tom pitanju bude radikalnijih iznenađenja u kasnijim nastavcima. Bilo kako bilo, upravo zbog epske tehnike, roman nudi obilje perspektiva preko kojih uobličava ne samo zbivanja, nego i paralelno konstruiše vrlo detaljno osmišljen objektivni svet, to uglavnom preko reprezentativnih likova. Bez obzira na žanrovske kanone koji zahtevaju naglasak na zbivanjima, Cronin uspeva da ne izgubi iz vida individualnu karakterizaciju, sa svim njeninim precizno ocrtanim emotivnim i duhovnim stanjima. To je iznenađujuće prijatno otkriće, kad ustanovite da su čak i praktično sporedni likovi u romanu definisani ogromnom količinom posredne informacije, pošto žanrovski kanoni praktično zahtevaju tek ovlašno skiciranje sporednih likova. The Passage se vrlo uspešno poigrava tim konkretno očekivanjima, i zbog toga svaka pojedinačna smrt ostavlja jači utisak nego što bi se očekivalo, makar samo zato što ste žanrovski uslovljeni da sa svakim detaljno profilisanim protagonistom idete na "duge staze", do samog kraja zapleta. Ovaj roman nudi obilje takvih iznenađenja, a epska tehnika taj intenzitet dodatno podiže i "vaskrsavanjima" protagonista koju su odavno otpisani kao mrtvi. Ukratko, roman je nepredvidiv, nezadrživ i potpuno neuhvatljiv u drskosti s kojom rekonstruiše obrazac za koji ste mislili da može pružiti samo umereno intrigantna ali nikako spektakularna iznenađenja.


Revamp Vampira je svakako radikalan i vizuelno impresivan, i već na polovini romana postaju jasni razlozi i intrigantne okolnosti oko kupovine filmskih prava. The Passage nudi ikonografiju koja će zasigurno biti dvostruko impresivnija u filmskom nego što je u proznom mediju, a daleko bilo da nije impresivna u romanu. Virali su vizuelno miljama udaljeni od tradicionalnog koncepta Vampira, ali opet, sadrže taman dovoljno vampirskog identiteta da se na njih ne gleda kao na zaseban koncept, nego kao na vrlo smelu varijaciju tradicionalnog. Tamo gde smo mi matoriji odavno smoreni stokerovsko/rajsovskim insistiranjem na Vampirovoj kvazi-ljudskosti ili čak predatorsko-zavodničkoj perverzno-seksi-haha-gricni-me-softli privlačnosti, Cronin ne nudi ama baš ništa što bi se moglo (zlo)upotrebiti za građenje takvog kinki identiteta. Viral je lišen bilo kakvih ljudskih osobina, i ogoljeno je i striktno životinjski posvećen ubijanju ljudi. Nude se intrigantne naznake o viralovoj telepatskoj povezanosti kao nekoj vrsti "krvnog srodstva" među zaraženima koji dele virusnu liniju do jednog od originalne dvanaestorice, ali taj mehanizam je uveden tek na kraju romana, pa je detaljisanje ostavljeno za nastavke. Cronin sračunato barata insinuacijama po pitanju navodnih recidiva ljudskosti, ali u ovom romanu to se uglavnom odnosi na često opisivana ponašanja inficiranih u periodu inkubacije, i to je jedna od temeljitijih značajki koje grade identitete kako samog virala, tako i nove ljudske zajednice: u periodu inkubacije, inficirani se trude da se vrate bližnjima ne bi li ih ovi ubili pre no što se proces metamorfoze završi, a ljudske zajednice počivaju na kodeksu u kom ubijanje inficiranih izvodi najbliži krvni srodnik. U šarmantnom naletu drskosti, Cronin suočava koncepte Virala i tradicionalnog Vampira u jednoj sceni u kojoj protagonisti gledaju Drakulu sa Lugošijem: pri tom stvarno majstorski izvedenom upoređivanju Cronin uspeva da naglasi svu komičnu naivnost tradicionalnog Vampira, istovremeno je koristeći da učvrsti kredibilitet koncepta Virala.











Pomalo je paradoksalno da najveći motivi natprirodnog horora dolaze ne iz domena oko Virala, nego oko Amy. Koncept Virala je u svojoj osnovi striktno naučnofantastičan i bazično je sveden naambiciozni biološki eksperiment koji se otrgao kontroli, tako da se svi ekstravagantniji detalji maltene podrazumevaju kao napor virusa na svoje ljudske domaćine učini što sličnijima originalnom domaćinu u kojem se virus kao parazit najudobnije osećao - u slepom mišu. Amy, s druge strane, je glavni nosilac čisto natprirodnih horor-elemenata, i to pre no što je uopšte došla u kontakt sa eksperimetom. Pre infekcije, Amy poseduje rudimentarne ali nesumnjivo snažne sposobnosti telepatije koje više dolaze do izražaja u kontaktu sa životinjama nego sa ljudima, a nakon infekcije, Amy ne ispoljava morfološke simptome kao ostala dvanaestorica, osim relativno sporednog simptoma fizičke preosetljivosti na dnevno svetlo. Naravno, roman ne zalazi odviše u poreklo njenih impresivnih natprirodnih sposobnosti izvan striktno viralne infekcije, no dobro, valjda se neki kec u rukavu mora ostaviti i za nastavke.


Što se same izvedbe tiče, Cronin impresionira i po pitanju stila i po pitanju narativnih sposobnosti, pa se komotno može reći da je poseduje ne samo instinkt nego i zavidan talent za triler/saspens format pripovedanja . Tim pre su uočljive varijacije u izrazu i tonu zbog kojih se roman ponekad doima kao da je pisan "u komadima", i to od strane totalno različitih autora. Dobar deo toga se maltene podrazumeva, s obzirom da Cronin insistira na različitim perspektivama i književnim tehnikama. Roman je zapravo koktel svega i svačega, to u rasponu od dnevnika i intimnog razmišljanja pa sve do neutralnog i naizgled nezainteresovanog sveznajućeg pripovedača, a perspektive ovise o pojedincima koji vladaju raznim stepenima znanja i sposobnosti posrednog tumačenja zbivanja u romanu. The Passage zato silno varira u pojedinim delovima zapleta, dok se paralelno bavi i spoljašnjom stvarnošću i unutrašnjim emotivnim stanjima. Neuobičajeni format koji oscilira od tradicionalne "ozbiljne" naracije pa do ekstravagantnog, maltene "spejs-operskog" insistiranja na tinejdž akciji za divno čudo sasvim fino funkcioniše u ovako glomaznom romanu, makar po pitanju razbijanja monotonije koju bi prosto saopštavanje ovolike količine zbivanja nesumnjivo donelo. I mada meni lično daleko više prija tehnika u prva dva dela zapleta, fer je priznati da i format trećeg dela ima svojih neospornih draži pri čitanju. Reklo bi se da Cronin sračunato tipuje na "za svakog ponešto" format koji funkcioniše kao ah, ah, tako popkulturno hipsterski savvy.













I za kraj: da li je hajp zaslužen i opravdan?


Zaslužen je u velikoj meri, jer u pitanju je idejno obilje kojeg Cronin već u prvom delu trilogije vrlo vešto i postepeno cedi do maksimuma, revitalizujući tako jedan prilično umoran i iscrpljen koncept koji svejedno ima veliko popkulturno značenje i prepoznatljivost čak i daleko izvan striktno žanrovskog domena. Na tržištu odavno uslovljenom da padne u oduševljeni trans na svaku infantilno kozmetičku "inovaciju" po pitanju lika Vampira, ovaj roman idejno odskače koliko i Alpe među mravinjacima.


A da li je opravdan?


Pa, u pitanju je tek prvi deo trilogije. Sam za sebe, ovaj roman nudi platformu na kojoj se mogu izgraditi uistinu zadivljujući koncepti, i mada lično mislim da će sedma umetnost tu imati mesta za daleko veće uzlete negoli skromnija i konzervativnija nam šesta, svejedno verujem da će obe silno profitirati od The Passage trilogije.

[Anomander Rejk]

Ako bi se organizovalo kakvo glasanje, sigurno bi dao glas Teroru  . Sjajan roman, možda i nešto najbolje od Simonsa.
Pre svega roman koji zalazi duboko u psihu ljudi, stavljajući ih u ekstremne situacije gladi, hladnoće i straha od nepoznatog u arktičkom ledu, Simons lako razbija tanku opnu civilizovanosti u nama. Eskimski mitovi u ovom romanu gotovo su savršeno upotrebljeni.
S druge strane, nisam bio toliko oduševljen mnogo hvaljenim Prolazom. Tehnički je savršen, ali nešto mu fali, možda upravo ta nesavršenost, neka magija koju sam osetio čitajući Utočište, a što ovde nisam. Ne deluje mi uverljivo i magično svet ljudi posle katastrofe u Prolazu. Niti likovi ljudi, njihovi međusobni odnosi i karakteri. Kao da je pisac svu svoju energiju i kreativnost utrošio u prvi deo priče, oko vojnog eksperimenta i Amy, a ostatak je prosto tehnički odradio. Nešto mi fali u ovom romanu.

[PTY]

Potpuno se slažem za tvoju procenu Terora, mada slutim da će ti se Flešbek tu boriti za prvo mesto, jednom kad ga overiš. Nije moćan po pitanju karakterizacije koliko i Teror, ali definitivno ima svojih prednosti koje to nadoknađuju.


Za Prolaz, pa šta ja znam, odolevala sam koliko sam mogla, pošto se grozim serijala koje ne mogu u cugu da overim, ali eto, hajp nadvladao... ali voljna sam da se kladimo u žešći koktel u gej baru da ćeš biti oduvan filmom, jednom kad se pojavi. Prolaz je moćno filmičan, bez obzira što sam svesna da je u pitanju vrlo vešta prozna manipulacija vizuelnom popkulturnom ikonografijom... ali eto, takva sam, "padnem" ja lako na pop-palp, samo ako je iole angažovan...   

[Anomander Rejk]

Simons je jedan od autora koji me nekad istinski fascinira, a ponekad ume da mi ide i na ganglije. Verovatno bi mi se svideo Flešbek, ako bi uspeo da se izborim sa politikom, Islamskim kalifatom, propašću Amerike i sličnih stvari koje je on i ranije potencirao na ovaj ili onaj način. Svestan sam da pisca ne treba procenjivati prema njegovim političkim stavovima, ali to je nekad teško kada politiku debelo uplete u roman. Koliko mi se recimo svidela tehnika pisanja u Pesmi boginje Kali, toliko me je nervirao njegov odnos prema Indiji, način na koji je prikazao. A opet u Hiperionu me oduševio. Leto noći odlično, a Teror briljantan. Ilion i Olimp, tu je opet počeo svašta ubacivati što mi je išlo na živce. U svakom slučaju, pisac koji ne ostavlja ravnodušnim  .
Slažem se da Prolaz ima veliki potencijal za film, apsolutno.

[PTY]

Pa, izgleda da si ti dobrano više zagazio u Simonsov opus nego ja...     ... a tačno je to za Pesmu boginje Kali, teško mi da zamislim ko bi to hteo Indiju da izbliza turistički overi posle čitanja tog romana. 


A kako te se dojmio prevod Prelaza?

[Anomander Rejk]

Bio sam se jedno vreme baš navukao na njega... i taman kada je počeo pomalo i da me smara, naletim na Teror  .
Prelaz, mislim da je jako dobar prevod. Uživao sam u čitanju prvog dela, ekspedicije u Amazon, Amy, ,, vampira '' zatvorenih u vojnom objektu, kataklizme... dobro je uradio obrnuvši pomalo uloge, rekao bih : za vampire je dao određeno na nauci zasnovano objašnjenje, a natprirodno sačuvao za Amy. Zapravo bi bilo logičnije obrnuto, ali ovako kako je on postavio mnogo bolje funkcioniše. Što se tiče stila, u tom prvom delu se vidi koliko je jak kao pisac, za prvi deo bi mu dao desetku.

E sad, meni je roman malo pao u onom drugom delu, gde se bavi civilizacijom, odnosno ljudima koji su opstali nakon katastrofe. To je naravno samo moj subjektivni kont. Tehnički je to i dalje odlično, ali fali mi neka energija i kreativnost koju je stvorio u prvom delu. Kao da je previše uloženo u Amy , kao da je zasenila sve druge likove. Svet ljudi i njihovi likovi i karakteri nemaju mi snagu koju sam očekivao. Pravio sam paralele sa Kingovim Utočištem ; King nema takav jezik i stil kao Kronin, ni blizu, ali ima onu neku ,, magiju '' koju ovaj jednostavno, uza svu tehniku i doteranost nema. Kingov svet posle katastrofe je uverljiviji, njegovi likovi su bolji, životniji, bliži običnom čoveku.
No sve je to rasprava o visokom nivou, Prolaz je i dalje za mene odličan roman, samo mislim da je recimo umesto ocene 9 možda mogao dobiti i celih 10.

Film bi svakako voleo pogledati, ali nešto mislim da bi se tu mogla napraviti i dobra serija  .

[PTY]

Bogami, utisci o Prolazu nam se dobrano poklapaju. 
Nego, reci, da li se u prevodu pominje "Viral" kao termin? Oni vojnici su "vampire" zvali "dracs" u parodiranju filma, ali Kronin tokom celog romana najviše insistira na "Viral" varijanti, pa me zanima kako je to prevedeno.   

[Anomander Rejk]

Nisam sad sto posto siguran, pošto je prošlo baš dosta otkada sam pročitao roman. Sećam se da je priča baš lepo tekla, a čini mi se da je Skrobonja prevodio kod nas. Ako sam dobro shvatio, ovo što je izašlo kod nas nije kraj, biće još nastavaka u budućnosti ?

[PTY]

Da, u pitanju je trilogija, The Twelve je najavljen za 2012, a The City of Mirrors, za 2014.
Načekaćemo se.

[Dacko]

Dobro je napisan Prolaz, ali me nije privukao - procitala sam pa zaboravila sve sem nekoliko jakih scena. Zanatski je možda i predobar, sve je uklopljeno, povezano, sjajno opisano, ali je preobilan, kao da pisac pokazuje šta sve ume, ali nisam imala osecaj da je celog sebe uneo u bilo šta prikazano. I nervirale su me tužne životne price svih likova, ne može se opisati onoliko neverovatnih trauma iz detinjstva a da ne postanu otužne, ma koliko bile ubedljive pojedinacno uzevši.
E da,  Viral su kod nas prevedeni kao virusni a Dracs kao drakci.

[PTY]

   Ja sam, izgleda, previše sklona i naklonjena žanrovskim ekstravagacijama i tu kao da nema pomoći.    Trebalo bi tu malo mejnstrim proze, makar zbog zdravog balansa...


Za "Viral" sam se nadala da je naglašen u odnosu na "viral", baš kao i "the Many", jer se ipak radi o konceptima. U originalu se dosta pažnje posvećuje upravo tome, recimo:

Greer held up a hand, cutting her off. "How many, goddamnit?"
Alicia rose. "Not many," she said. "The Many. And they're headed straight for that mountain."

Jasno je da se uvodi nov koncept, da nije više u pitanju prosto "mnoštvo" nego se govori o grupi Virala koji dele virus sa jednim od originalne dvanaestorice. Takav utisak mi je ostavilo i korištenje termina "Viral", pa ga shvatam kao ime nove vrste života na planeti. Ali dobro sad, ne bih da ispadne kako tražim dlaku u jajetu po pitanju prevoda  ... koji nisam ni overila... 

[Dacko]

Bilo je jasno i u prevodu da je rec o novoj vrsti, upravo to Mnoštvo istaknuto je velikim slovom, ali virusni nisu jer se kod nas takva pravopisna pravila za pisanje pripadnika raznih grupa ili vrsta. A u engleskom se možda veliko slovo i precesto koristi, pa tako opet izgubi ulogu posebnog isticanja. Sve zavisi na šta se navikneš, ja zbog posla citam paralelno pa mi ne smetaju razlike, a i ovu sam knjigu  pogledala i u prevodu i u originalu, i utisak je isti - svaka cast piscu na veštini, ali kao da mu je dubina izmakla, u smislu emotivnog uvlacenja citaoca (dobro, mene  ) u taj lepo iskrojen svet.

[PTY]

Dacko, priznajem da se jedan detinjasto naivni deo mene nadao da će se naše razlike u prijemčivosti štiva uspešno svaliti na kojekakve "lost in translation" nijanse... ali zapravo su afiniteti u pitanju, znam ja to... 


Ukratko, svesna sam svih manipulacija kojima autor barata, to po pitanju žanrovske uslovljenosti svih nas "ovisnika", da tako kažem.


Ali opet, fer je priznati da mi je time dato upravo ono što intimno očekujem, pa ispada da reprezentujem ciljnu grupu za ovakvo štivo,  tako da... to mi je to, to sam ja, i tu mi nema uzmaka.  

[PTY]

...a naša cenjena (i draga) Jevtropijevićka nudi informativni škicaj u Kalpu Imperial. 


http://klub-knjige.blogspot.com/2011/10/anhelika-gorodiser-kalpa-imperial.html

[Mme Chauchat]

Hvala! Biće to i ovde sutra-prekosutra, pa očekujem jednu lepu teorijsku raspravu o žanrovskoj pripadnosti na neviđeno. 

[Melkor]

Ali ako neko nekad bude hteo da mi objasni razliku između žanra i nežanra u oblasti fantastike/fentezija

Ja sam mislio da ce ti nama da objasnis

[Mme Chauchat]

Pa, nisam sigurna da je uvek ima, osim na intuitivnom planu; eto, recimo, svima je jasno da je Džordan žanr a da Kafka nije, ali kad treba da se objasni zašto je tako, malo se pada u podrazumevanje.
Mogu ja uvek da se pozovem na to da tipičan fentezi ima standardan set likova i dva do tri moguća zapleta, ali onda se to ograničava na tolkinijade. Možda bi se moglo učiniti nešto sa autorskom intencijom "ovo je namenjeno žanru, znači - žanr je" i obrnuto, ali iskreno, nije ni to uvek dovoljno. Ima graničnih slučajeva kao što je ova knjiga ili na novom topiku  pomenuta Anđela Karter, za koje stvarno ne znam šta da kažem. Mislim, ja Karterovu doživljavam kao mejnstrim fantastičnog pisca pre svega jer sam u tom kontekstu prvi put za nju čula, ali mi je jasno da bi npr. Krvava odaja i druge priče mogle pravo u taj podžanr prepričavanja bajki.
A ako bih potegla literarne pretenzije kao kriterijume razdvajanja, sve mi se čini da bi me banovali u roku od dva minuta.  (kažem pretenzije, ne postignut stepen umetničke vrednosti, da se razumemo.)

[Melkor]

Najjednostavnije je posegnuti za kanonima ali za njih treba dovoljno veliki uzorak. Al' onda imamo problem sa "nadrastanjem" i "probijanjem okvira" zanra na konto drugih elemenata u delu. Iskustvo (u pracenju diskusija) mi je pokazalo da se sve svodi na Knightov princip upiranja prsta  Na stranu to sto mislim da se u ovakvim raspravama mesaju "pravi" i "vestacki" zanrovi te to unosi dodatnu zabunu. Vidi samo koliko navodnika sam upotrebio...

[Dacko]

Da bi se uopšte raspravljalo, treba makar za tu raspravu odrediti šta će se tačno podrazumevati pod žanrom, pošto se taj termin u proučavanju književnosti javljaju u raznim značenjima, i češće sa pozitivnim nego sa negativnim prizvukom, kao sinonim za književnu vrstu ili rod, kao i njihove podvrste.
Skoro sve što se piše može se strpati u nekakav žanr, sem što u stara vremena kad je romana bilo malo nisu morali da smišljaju blurbove i podele kako bi knjigu primetila odgovarajuća ciljna grupa. I klasici se mogu posmatrati kroz žanrovske odlike, to je na faksu prolazilo samo tako (kako se u Ani Karenjini Tolstoj realistično obračunava s idejom o večitim ljubavnicima, kako Dostojevski naizmenično koristi i izvrće klišee detektivskog romana itd.), u stvari žanrovske odlike bi bile sve ono što se već utemeljilo u ma kojoj književnoj (filmskoj, stripovskoj) vrsti ili podvrsti, a za pravu umetnost potreban je određen odmak od toga utoliko što umetnosti nema bez originalnosti, ali to ne znači da taj odmak mora biti preveliki i da neko delo ne može biti izuzetno vredno i pored devedeset devet posto već viđenog ako je onaj jedan posto ličnog dovoljno ubedljiv (npr. Besnilo, naravno, ili bilo koja dobra bajka). 
I reč žanr ne bi trebalo da podrazumeva nešto negativno, to je prosto klasifikacija romana po temi ili pristupu koju bi čitaoci ili kritičari mogli da upotrebe, a problem je tek kad pisac sedne i kaže: E sad ću da napišem nešto što će se dopasti ljubiteljima Tolkina pa ću zaraditi fine pare (neverovatno, ali to je uspelo sa Mačem od Šanare) ili: Pišem mnogo dobre priče, ali nema tu 'leba, a znam i nešto istorije, pa ću lepo to da uklopim u džinovski roman (Martin, inače ga volim, ali jeste žanrovski pisac u onom negativnijem značenju), ili: Volim i umem da pišem o detinjstvu, ali ako ne ubacim strašnog klovna i ostale gmazove, ko će to kupovati (King) ili: Da ubacim malo muško-ženskog prepucavanja, malo opisa seksa, tajanstvenog ubicu iz prošlosti i hepiend (savremeni ljubavni romani). Znači, problem je kad se vidi tendencioznost, kad se vidi da je nešto pisano zato da bi se dopalo ili prodalo, a ne zato što je pisac prosto morao to da napiše jer on je to što jeste i to uliva i u svoje knjige, dakle, problem je što u tim knjigama zanat nadvlada umetnost. A kako se vidi? Pojma nemam, znate li vi precizno da objasnite zašto neke knjige preporučujete kao bitne i mnogo vam znače, a neke (najčešće upravo žanrovske u negativnom smislu) čitate da se zabavite i opustite? Ja jok, čak još imam problem i s određivanjem šta je mejnstrim a šta nije. Kad uopšte razmišljam o knjigama umesto da ih čitam, uglavnom se sekiram što desetine savremenih dobrih knjiga odlaze u prašnjave delove biblioteka nepročitane i neprimećene jer stalno stižu nove, dok romani ono malo pisaca iz ranijih vekova svake godine inspirišu bar pet-šest novih studija samo u Srbiji, i pronalaze se u njima silne neke vrednosti samo zato što su bili retke zverke (da pomenem samo Milana Narandžića, udav-roman Jakova Ignjatovića). Aaaa, i kako sam sad od onog Jevtrinog posta došla dovde... Dobro, znači nije obavezno da svakom bude jasno da je Džordan žanr a da Kafka nije, pre će biti da je očito da postoje razlike u kvalitetu (mada lično Kafku ne umem da pročitam i ovo sad pišem čisto jer je već uzet kao primer), ali i Kafkini romani pripadaju fantastičnom žanru, samo ne na osnovu istih odlika po kojima se u taj žanr svrstavaju Džordanovi pa zato možemo koristiti podvrste fantastike, koje opet neće odgovoriti na pitanje što nam nešto valja, a što ne. 

[Mme Chauchat]

Slažem se sa tobom, po običaju, naročito glede Jaše Ignjatovića.  E sad, o Kafki, ja sam njega i Džordana odabrala očito tendenciozno jer eto, Kafka je neosporno ne-fentezi fantastika i neosporno dobar, dok je Džordan... neosporno fentezi.
Da sam još dokonija, sad bih krenula od one Todorovljeve podele fantastičnog pa ukazala na to kako je Kafka pre fantastično u užem smislu, a Džordan izvesno spada u čudesno, odn. tekstove u kojima je natprirodni element unapred dat, svima junacima jasan i razumljiv i u skladu sa zakonima datog fikcionalnog sveta. Ali šipak, jer i Samsu svi nekako prihvataju bez prevelikog iznenađenja i nema nedoumice oko toga da li je njegova bubolikost realno objašnjiva ili nije, pa ne spada strogo u tu Todorovljevu užu kategoriju.
Dalje: kvalitet može da se uzme kao kriterijum ali, ipak, ja ne bih. Nije baš svaki borhesovac-mejnstrimaš po kvalitetu iznad svakog žanrovskog pisca. Može se uzeti u obzir ta tvrdnja da kvalitet transcendira žanr, ali ja s njom uglavnom ne znam šta da radim jer se uvek nađu čitaoci koji smatraju da, recimo, Teri Bruks transcendira žanr svojom veličanstvenošću, a da je Leva ruka tame smarački feministički SF.

Glede Kinga i pisanja o detinjstvu i gmazovima: e, to je čitav jedan drugi problem sa planskim komercijalizovanjem svog pisanja u koji sad ne mogu da ulazim...

I naravno, ovo je sve očajnički pokušaj da se zaustavi srozavanje foruma i da se privuku nazad ovi što su otišli u poslednja dva dana, ako je neko uopšte sumnjao u to. 

[Melkor]

Mislis da i oni mogu da se uhvate u vrzino kolo sa nama? Nema veze kada i kako cemo izaci iz njega, vazno je da se zabavljamo dok smo tu

[Dacko]

Glede Kinga i pisanja o detinjstvu i gmazovima: e, to je čitav jedan drugi problem sa planskim komercijalizovanjem svog pisanja u koji sad ne mogu da ulazim...

I naravno, ovo je sve očajnički pokušaj da se zaustavi srozavanje foruma i da se privuku nazad ovi što su otišli u poslednja dva dana, ako je neko uopšte sumnjao u to. 

Ali nije trebalo da se slažeš, nego da se raspravljamo i privučemo neopredeljene forumaše na tamnu (svetlu, šarenu, kako god) stranu i zaustavimo, je li, srozavanje.   Koje bi poštenije bilo nazvati lenjošcu - svi volimo da čitamo mudrolije o knjigama, ali koliko se ljudi odvaži ili nađe vremena da nešto i napiše. 
I tako ja navijam da ti ipak napišeš nešto o pomenutom problemu glede namerne komercijalizacije, jer me izuzetno zanima, a i možda će doprineti tvom višem cilju tj. povratku izbeglica.   Moj je sasvim sebičan - volim da čitam ljude koji govore istim jezikom, samo bolje, pa još kad pominju Cvetana...   

[PTY]

 Dobro, onda, evo vam malko neslaganja. 

A zapravo nije u pitanju neslaganje, nego više nerazumevanje (stritkno s moje strane), pošto ste vas dve iz esnafa, klasično obrazovane u teoriji književnosti, dok ja nisam, pa me zato zanima sledeće:
Izokola govoreći, status žanrovske književnosti se silno unapredio u zadnjih... pa, recimo odokativno 30 godina, mada tu i nije toliko bitan vremenski raspon. Recimo bolje da se status žanrovske književnosti silno unapredio od vremena u kom se na SF,F&H gledalo na striktno populističku literaturu.  Jedna od linija duž koje se taj blaženi progres ispoljio je - po meni, naravno – bila i linija uključivanja, da ne kažem pripajanja marginalne književnosti matici pisane reči, pa se tako javilo razdragano mišeljnje kako je književnost SVE što koristi abecedu. Naravno, suvišno je i napominjati koliko je taj stav mio i drag svima koji SF,F&H čitaju, jer su se sirotani vazda pomalo stideli da u javnosti priznaju kako oni zapravo čitaju sve te sveščice sa infantilno šarenim naslovnicama. Bilo je to krasno i predivno, zaista, ne biti više izopćenik, biti prihvaćen u okrilje matice, biti ravnopravan (ili skoro pa) sa tamo nekim tvrdo koričenim otmenim izdanjima.
Ali, nije baš sve tu tako "vi ar d vorld" ružičasto, opet po meni, naravno. Jedan od glavnih problema je tu ne samo ostao, nego i postao dodatno naglašen. Naime, dok je postojalo književno-teorijsko mnenje da je SF,F&H prepoznatljivo trivijalna književnost i kičast najmanji nazivnik kombinovanja rečiju u manje-više suvislu rečenicu, sami ti žanrovi su izrodili neku vrst teoretičara, makar za ograničenu internu upotrebu analiziranja rečenih žanrova. Možda je malko pretenciozno zvati tu sortu "teoretičarima" ali svako bi ih se moglo nazvati kritičarima, ili barem klasifikatorima, kako to Mića voli da kaže. Dakle, bili su to primarno žanrovski fanovi a tek onda proučavaoci korpusa. Svejedno, njihovo bavljenje korpusom je donelo neka zapažanja, manje-više sistematizovana u neku vrst manje-više primenjivih definicija po pitanju žanrovskih razgraničenja, to kako onih unutrašnjih, o granicama između samih žanrova, tako i vanjskih, o granicama između žanrovske književnosti. Pri tom su ta razgraničenja uočljivo izbegavala kvalitativna definisanja, rađe se bazirajući na korištenju samih motiva i prepoznatljive ikonografije. Što je i logično, opet po meni, jer verujem da se svakom delu može ustanoviti žanrovska pripadnost na prepoznavanju motivacije i ikonografije, bez da se pri tom odviše ulazi u procenu samom kvaliteta njihovog korištenjima. Drugim rečima, lošem romanu je žanrovska pripadnost podjednako lako (ili teško) odrediva taman koliko i dobrom.
Dakle, ukratko rečeno, nismo bili snobovi. 
Ali, jednom kad nas je zvanična književna teorija uzela pod krilo ko izgubljenu ružnu pačad, saznali smo da se kvalitativnoj proceni dela pridaje isto onoliko pažnje koliko i proceni prepoznatljive ikonografije i motivacije.  Čak možda i više, ako se uzme u obzir obilato korištenje grepomenutog intuitivnog plana od strane Knj.Teorije. Da sad ne podvlačim ovde kolika je to tragedija samo po sebi, bar za kukavce koji su verovali da je žanrovima oprošteno to plebejsko poreklo samim prihvatanjem od strane matice; ali avaj, ne samo da im nije oprošteno, nego je žanrovima usput i negirana jedina iskupljujuća osobina koja je rečenoj trivijalnosti držala balans: ZABAVNOST. Jer, budimo iskreni, SF,F&H imaju sporazum sa svojim korisnicima koji tu zabavnost podrazumeva maltene kao deo ikonografije. Zanemariti žanrovima tu konkretno kvalitetu znači, po meni, svesti ih na šund, a mejnstrim Knj.Teorija to neretko radi, opet po meni. Ponekad to bavljenje žanrovima od strane zvanične Knj.Teorije doživljavam kao pomalo preobrazovano za podvig u koji se upuštaju, kao kad bi sudije za umetničko klizanje na ledu krenule da teorijski razmatraju hokej na ledu; kao ono, jeste da je ekipa dala gol, ali džaba to kad padaju na tehničkim merilima, prezentaciji i potrebnim elementima.  Dok ja, s druge strane, stvarno ne marim ako se ekipa super bodovski kotira u sva tri programa, ako pri tom nije dala gol.
I eto, gde smo sad?     Koliko nam se boduje i da li bi trebalo da se uzima u obzir pri proceni?

PS. sorry zbog font-sajza, meni u ovom novom skinu malo toga ide od ruke...   

[scallop]

Verovatno vam se ovaj post neće dopasti, ali, evo jedne rečenice koju sam prošle noći gotovo sanjao, a onda ustao da bih je zapisao:


Marketing transformiše bavljenje u praksu.


Bila je namenjena jednoj studiji o eksploziji marketinga krajem devedesetih i u prvoj deceniji ovog veka, ali paše i ovde.

[Mme Chauchat]

Libe:
Pa da odgovorim ovako ukratko dok me ne kidnapuju za posao koji se plaća:
trenutni stav trenutno popularne i upražnjavane knj. teor. jeste da trivijalna književnost ne postoji. Svaka vrsta književnosti je podjednako važna i dragocena. To se forsira, između ostalog, i naglašeno sociološko-kulturološkim pristupom analizi i zanemarivanjem "imanentnog pristupa delu". Ne samo da nema razlike između Džojsa i Džordana, nego ni između Tolkina i Fajsta, na tom planu kritike i teoretisanja.
Kad bih sad smela da strahovito uprostim stvari, rekla bih da se knj. vrednost određuje manje-više prema broju pozitivnih smislova (joj, kako ovo zvuči, ali neka stoji) koje neko delo generiše. Jedan nivo je jezički, i tu ne mislim na kitnjasti stil Ket Valente nego na kreativnu upotrebu jezika u širem smislu. Jedan nivo je ideološki - to je trenutno najpopularnije, bez obzira koje je ideologija fele. Jedan je mimetički - recimo, i kad analiziramo psihologiju zmajeva, to možda nije realizam, ali mi ipak procenjujemo unutrašnju koherentnost i doslednost koju autor pokazuje u poštovanju pravila koje sam priznaje/nameće. I tako dalje. Što više tumačenja delo može da generiše uspešno, utoliko bolje. (Ideologija je ovde šućmurasto područje, bar za mene.)
Naravno, ona osnovna podela na zabavu i pouku i dalje se drži makar u podrumu kolektivne svesti, pri čemu kritičari ipak prednost često daju poučnom, čak i žanrovski-fanovski kritičari, makar toga ne bili svesni. Ljudi se više pale na Martina jer kod njega je sve ozbiljno, kod njega ima krvi, on pokazuje da život nije pesma itd. Naravno da se on više kotira nego neki potencijalni pisac koji bi pisao srećne ljubavne pričice sa roze jednorozima.

I za unutaržanrovsko određivanje žanra: ma slažem se da je neka dinamična i nestabilna definicija lako moguća - ispunjavanje određenog broja motiva, tema itd u nekoj dovoljnoj meri - ali mene zanimaju granični slučajevi, da ne kažem književni biseksualci,    dakle oni koji plivaju u dve struje istovremeno. To jesu najčešće mejnstrimaši koji se okušaju u žanru ili žanrovci koji preuzimaju elemente mejnstrima ili drugih žanrova, ali povremeno naiđe nešto ovako, poput Kalpe, što zaista po mom osećaju nije ni riba ni meso, i zanima me kako bi drugi - recimo, ti - primenili unutaržanrovske klasifikacije na Anhelikin tekst, ali kad ozbiljno uzmu u obzir latinoameričku fantastičnu tradiciju. A to je nešto što, mislim, nijedan od fanovskih prikaza koje sam našla na prvoj strani Gugla nije učinio.

Scallop: Što mi se ne bi dopala? ali nije to samo marketing već i studije kulture

[scallop]

Nažalost, u ovo vreme proždiranja svega u ime promocije prodaje, studije kulture su apsorbovane u marketinške analize mogućnosti definisanja i vezivanja afiniteta publikuma za svoje proizvode. Meni lično odgovara slojevitost u posmatranju književnog dela koju zagovaraš, ali, to jednostavno ne prodaje knjigu i tu mrzim kad moram da se složim sa stavovima koji mi ne prijaju. Segmentiranje tržišta je dovedeno do takve detaljnosti u žanrovskim i podžanrovskim klasifikacijama da čitalac više ne traži savete u književnoj teoriji, kritici ili štagod, već gleda natpise na policama gde knjige stoje i prati prst koji mu ukazuje na blurb.

[PTY]

I za unutaržanrovsko određivanje žanra: ma slažem se da je neka dinamična i nestabilna definicija lako moguća - ispunjavanje određenog broja motiva, tema itd u nekoj dovoljnoj meri - ali mene zanimaju granični slučajevi, da ne kažem književni biseksualci,    dakle oni koji plivaju u dve struje istovremeno.

Elem, sad kad to kažeš,  preračunavam se na brzaka i ispada kako zavidan deo romana sa moje "all times best" slite dolazi upravo od takvih devijanata... ali i dalje me zanima koliko je žanr hendikepiran pristupom koji pominješ.  A zanimaju me i te razlike između žanra i ne-žanra u oblasti fantastike... ja lično slabo varim fantastiku kao striktno metaforu, a uvek me kopkalo da neko pročeprka po mogućim razlozima. 


a za Kalpu; jao, jao, kako sam ja povodljiva. Nabavila sam knjigu ovog momenta, iako ama baš ništa ne znam o latinoameričkoj fantastičnoj tradiciji. No dobro, ne znači valjda da iz neznanja nema spasa... 

[PTY]

E da; ne mogu ništa od Valente da dočitam pa da me na mestu ubiješ! ospice dobijem od kitnjastog joj sitnog veza, iako me neki romani stvarno mame da istrajem.

[Dacko]

Nadovezujem se na neki prethodni Libeatin post, mada ovo nije pravi odgovor na njega, nego samo onako piskaram:

Naravno da je zabavnost obavezna – pa to je uslov da knjiga uopšte bude čitana. Klasici književnosti prvo su zabavljali čitaoce pa onda sve drugo, mada im je to mnogo lakše polazilo za rukom kad nisu morali da se takmiče sa video-igrama, internetom i filmom. Nije Don Kihot bio čitan kao alegorija o životu, nego je Servantes bio Teri Pračet svoga doba i ljudi su se glasno smejali uz ono što se danas čita u potpuno drugačijem ključu i ne izaziva skoro nimalo smeha. Drugo je pitanje to šta je kome zabavno, prvih sto knjiga koje pročitate mogu vas oduševiti čak i ako objektivno nisu baš neke, posle hiljadu ili dve apetiti će neumereno porasti i moguće je da će vas tad ludo zabaviti ono što je čitaocu početniku previše komplikovano ili prosto naporno za čitanje, ili ćete potpuno bataliti beletristiku i preći na dokumentarnu prozu ili eseje jer vam se čini da su svi zapleti već viđeni, ili ćete se naći u nekom žanru i uživati čak i u tome što pogađate rasplet. I sve je to dobro i normalno, samo nek se čita.

A o književnoj teoriji pojma nemam. Potrudila sam se da zaboravim sve što sam o tome svojevremeno morala da naučim kako bih opet mogla lepo da uživam u čitanju bez ikakvog proučavanja, mada kad mi se neka knjiga dopadne, volim da pročitam i ono što su drugi napisali o njoj, bili oni kritičari, teoretičari ili samo obični čitaoci, moja omiljena vrsta. Sasvim se slučajno pogodilo da se moj stav poklopio s delom onog koji je Jevtropijevićka pomenula (a ja joj verujem) kao trenutni stav knj. teorije, mada ne mislim da je svaka knjiga jednako vredna, nego da iz svake neki idealni čitalac može izvući nešto vredno lično njemu.  (Zaglavila sam se u staromodnoj  teoriji recepcije, znam.)

Čitalac ne može tražiti savete u knjiž. kritici kakva je nekad bila jer danšnji kritičari nikako ne mogu da isprate sve, a ako i mogu - ko će im verovati, gde će pročitati te njihove kritike. Čak i ako čitaju knjigu na dan i pišu o njima u novinama, šta to znači nekom ko nema sličan ukus ili ko se ne slaže s kritičarevim premisama u ocenjivanju vrednosti dela. A ima i kritičara toliko opsednutih raznom terminologijom da ih ni kolege ne razumeju, pa onda nema ni koristi od njihovih kritika... Opet, amaterska književna kritika nije nikad bila jača, sve ovo što se može naći na blogovima i po forumima može poslužiti kao posrednik između neodlučnog čitaoca i knjige, pa onda možda i nema toliko potrebe za nekom oficijelnom knjiž. kritikom. Naročito stoga što pisci sad lako mogu da pročitaju na netu šta čitaoci misle o knjizi, pa ne mora neko iz vladajuće kritičarske škole da im kaže šta je dobro, šta nije, šta da poprave kako bi im naredno delo bilo više čitano, što je valjda krajni cilj svega, ili prodavano, ako ćemo o Patersonu i ostalim piscima fabričkih proizvoda za čitanje.

[PTY]

O, daleko bilo da verujem kako je svaka knjiga jednako vredna... čak štaviše, tu umem da zastranim verovatno dublje i dalje nego što bi trebalo.    S druge strane, to me skoro uopšte ne smeta ako prepoznam da je knjiga "poštena", da tako kažem, da je svesna sebe i svoje ciljne grupe. Zapravo imam problem samo sa onim knjigama koje me smišljeno i "na kvarnjaka" dosegnu, tu ceo taj džez vrednovanja ulazi u igru. Pre toga ne, zaista, pošto sam odavno u fazi u kojoj lako ostavim ono za šta nemam sklonosti.


A to za zabavnost, recimo da sam uvek imala više sklonosti za žanrovski larpurlartizam nego bilo koji drugi. Tu mi je prag tolerancije daleko manji problem nego u mejnstrim prozi, recimo, i tu lakše podnesem i površnosti i stereotipe. To je valjda ta uslovljenost zbog koje žanrovski fanovi (ili barem ja) imaju malko problema sa objektivnim vrednovanjem nežanrovske proze. Kao da su mi očekivanja postala prevelika kad je mejnstrim u pitanju. Recimo, bacila sam poglede na neke fribi uzorke romana nominiranih za Bukera i ne mogu da ti opišem koliko me se to doima kao pretenciozna smaračina. A opet, za to vreme s guštom čitam stvari za koje bi mi ozbiljniji ispisnici garant konfiskovali cvikere, i stvarno ne znam kako da to sebi objasnim. 

[PTY]

Elem, pošto rasprava o finesama SF,F,H žanrovskih razgraničenja i o finesama Knj.Teorijske procene istih lako uzburka svakog ko je sklon učitavanju i iznalaženju kojekakvih aluzija, uzeću za primer roman iz žanra kog se može secirati i bez obavezne brige za nežna osećanja: uzmimo za primer žanr tehno-trilera.  A pošto je neko ovde već pomenuo roman Zero Day (Mark Russinovich) uzeću njega za primer, iako sam ga poodavno čitala i malo toga u njemu našla vredno pamćenja, no ipak, poslužiće, pošto ionako mislim da je taman dovoljno ilustrativan za izvlačenje određenih zaključaka a može i pirat kopija lako  da se nabavi. 


Dakle, Zero Day se bavi apokaliptičnom pretpostavkom kako bi dobro dizajniran kompjuterski virus mogao da okonča civilizaciju kakvu danas imamo. Taj dobro kamufliran virus bio bi pušten preko interneta da se razmnoži u kompjuterima miliona korisnika i tu bi pritajeno i neotkriveno čekao na komandu koja bi ga aktivirala na globalnom nivou, u tačno određeno vreme, nakon čega bi njegova sinhronizovana aktivacija sabotirala sve one kompjutere o kojima ovisimo u svakodnevnom životu. Avioni bi padali, nuklearne elektrane bi eksplodirale, kompjuterizovane bolničke mašine bi poubijale svoje pacijente pogrešnim lekovima, navigacioni sistemi bi napravili rusvaj sa samonavodećim bojnim oružjem, procesori u sistemima filtracije vode bi zatrovali gradske zalihe, elektrane bi bile smoždene kuršlusima, naftni tankeri bi istresli svoj teret u okeane... i znate već kako taj scenario može da se raširi.
Ideja je dobra, i dobro je prezentovana, tek da se zna.
Glavni protagoniste su Džef i Su (valjda, mrzi me da guglam, a i nisu bitna imena, zaista, bitno je samo da je u pitanju stereotipno uparen dvojac) i njih dvoje nezavisno nailaze na kompjuterski problem za koji ubrzo ustanove da je neka vrsta generalne probe za tu apokalisu u najavi. Sam zaplet je baziran na internacionalnoj, globalnoj skali u kojoj iza virusa stoje Arapi (preciznije i direktnije, dva saudijska brata koji su od hakera naručili taj dizajner-virus), paraplegičar Rus i njegova žena (ona je tu upletena striktno u neznanju, naravno, a on je programer apokaliptičnog virusa), ubica-najamnik Ukrajinac koji prolazi za Engleza, američki obaveštajac koji godinama prodaje tajne jednom od pomenute arapske braće i koji, kad otkrije šemu o virusu, ucenjuje istog za ogromne pare kojim bi se kupilo njegovo ćutanje.
Sve u svemu, da izbegnem spojlere, fer je reći da roman nudi dobre razmere po pitanju akcije, pucnjave, jurnjave, špijunaže i trilera uopšte, i ko voli šoljicu takvog čaja, biće sasvim zadovoljan, ali samo pod uslovom da ima na umu kako ovo nije roman za tamo neke police - ovo vam je roman za dražesne palp sveščice.


E sad, ja sam taj roman sa uživanjem pročitala, što će reći da je interesantan i zabavan, angažovan u domenu poučnosti, dobro osmišljenog zapleta i sasvim fine strukture po pitanju akcionog tempa.

Ali to samo sa striktno žanrovske strane.

Sa Knj.Teorijske strane, ne dvoumim se ni najmanje da bi taj roman bio prepoznat kao šund, a pošto sam ga pročitala, znam i koji bi argumenti podržali tu (pr)ocenu.

Nemam reči da objasnim koliko je je karakterizacija jednodimenzionalna a akteri stereotipni, i to ne stereotipni u smislu potcenjivačke prezentacije etničkog, kulturnog, društvenog i političkog miljea iz kog potiču, nego u smislu da su svi redom kopije jednog izmišljenog obrasca kakav jednostavno ne postoji u stvarnom svetu, nego u holivudskim blokbaster akcionim filmovima. Svi akteri su toliko jedan na drugog nalik, da se doimaju kao makazama iseckani iz jednog poteza u presavijenom papiru: svi se oni jednako ponašaju, jednako reaguju, svi su u stanju da lakoćom skuckaju nekakav kobajagi devijantan plan, kom će neko drugi sa istom lakoćom doakati. Ukratko, neki potezi tih aktera su do te mere šablonski da su mi suze vrcale od smejanja na to što čitam. 

Ali.
Za potrebe zapleta romana, oni su savršeno funkcionalni.

Rusinovič je zaplet smestio u domen u kom je savršeno informatino potkovan. Tačno, on naizgled nema blage veze o stvarnim ljudima u stvarnom svetu, ali je u posedu neosporno impresivnog znanja ne samo o kompjuterskim virusima, nego i o kulturi hakera na kojima njegov zaplet počiva. Da, on je svoje protagoniste stereotipno okarakterisao, ali ono što ti protagonisti rade je vrlo detaljno i vrlo smisleno opisano. Preciznije rečeno, Rusinovič se koristi stereotipima samo u određenim delovima konstrukcije, i za to ima sasvim jasne razloge, jer mu je krajnji cilj da postigne ono što je Serđo Leone postigao sa špageti vesternima: rekreiranje sveta ne na bazi stvarnog, nego na bazi nekakve prethodne rekreacije, koja je zapravo sam žanr. Verujem da niko od nas ne veruje da su špageti-vesterni odraz ma kakve realnosti, to bilo američkog divljeg zapada ili normalne karakterizacije ljudi koje su u to doba živeli; špageti-vesterni su stilizacija američkih vestern-filmova koji su i sami bili stilizacija stereotipno tumačene američke istorije iz tog perioda. Mene se takva žanrovska stilizacija doima kao da namerno odustaje od realističkog prikaza stvarnosti, i tu uopšte ne dovodim u pitanje autorske (ne)sposobnosti, nego prihvatam gotov proizvod kao rezultat autorskog umetničkog opredeljenja i žanrovskog kanona.

Možda grešim, ali zaista ne vidim gde to Knj.Teroja nudi ustupke za tu vrst komunikacije između proizvoda i konzumenta. (Istini za volju, uglavnom verujem kako je dobro što ih ne nudi, jer bi se kroz taj luphol lako provukle silne diletantske črčkarije, ali to je već materijal za drugu raspravu, ovde mi je samo bitno da naglasim kako Zero Daz nije diletantska črčkarija.)

Pri čitanju Zero Day, ne stiče se utisak da Rusinovič NE UME da svog Rusa učini malo više ruskijim ili svog Arapina malo više arapskijim; naprotiv, stiče se utisak da on to namerno NE RADI, zato jer to NE ŽELI. A i ne treba mu, ako ćemo pravo, jer to bi u veliko meri potkopalo sam zaplet. Ako imate američkog obaveštajca, sa stažom od recimo najmanje 20 godina, prevejanog špijuna bez skrupula, koji prodaje tajne svoje zemlje upravo najvećim neprijateljima koje je ta zemlja ikada imala, i koji na kraju reši da ucenjuje te teroriste za basnoslovnu cifru, pri tom dobro znajući da oni imaju još manje skrupula i da su više krvoločni od njega - pa, ako vi takvog čoveka karakterizacijom napravite realističnim, kakve su vam onda šanse da ga odvedete u Francusku, u neku mračnu, sporednu uličicu u kojoj će ga ucenjivani Arapin bez po muke smaknuti nožem??? Nikakve, naravno. Ili kad imate mladu Ruskinju koja gleda kako joj je otac sačmarom (ili čime li već) upucan u grudi, pred njenim očima, da li bi ona u nekom svom realističnijem izdanju zaista samo na brzaka i izdaleka overila kako je on definitivno mrtav pa ne mora ni puls da mu opipa, i da li bi zaista odmah sela u automobil sa potpuno nepoznatim ljudima koji su u istoj toj pucnjavi učestvovali??? Naravno da ne bi.

Dakle, to što akteri velikim delom rade u romanu, to su čiste gluposti i uberbedastoće, ako ih promatrate sa književno-teorijskog stanovišta.

Ali sa žanrovskog stanovišta, ovaj tehno-triler akciono-zabavno-poučni roman (koga je navodno čak i Bil Gejts podržao u smislu "korisnosti") se meni kotira sa ocenom 3,5 od 5, pri čemu sa skroz ubeđena da, sa stanovišta ma kako dobronamerne književno-teorijske procene, isti taj Zero Day biva s razlogom procenjen kao čist šund.

I to je to. To je hokej na ledu gol koji je dala ekipa što se smradno loše kotira u tehničkim merilima, prezentaciji i potrebnim elementima.

Ali je ipak gol, i to dobar.

[Mme Chauchat]

Dakle, to što akteri velikim delom rade u romanu, to su čiste gluposti i uberbedastoće, ako ih promatrate sa književno-teorijskog stanovišta.

Pa, Libe, tu si napipala čvor: naime, nikad ja ne bih rekla da su ovo gluposti sa knj-teor stanovišta, nego isključivo mana teksta u okvirima koje je sam sebi postavio; ovakvi romani, ma koliko površno i nominalno, učlanjeni su u realističko-mimetičku školu proze, i stoga se od njih ne očekuje dubinsko poniranje u psihu junaka, ali pridržavanje nekih niskih standarda verodostojnosti i motivacije - to da. To što je u pitanju žanr i razbibriga, nema veze. Kad god u ovakvom štivu junak radi nešto jer je to potrebno za zaplet, iako to ide direktno protiv njegove dotadašnje karakterizacije, to je mana koja ubija suspenziju neverice. Mana, dakle, koju će priznati i najzagriženiji fan, a ne samo kržljavi teoretičar. (Recimo, naglo survavanje u imbecilnost Neda Starka samo što me nije odvratilo od daljeg čitanja Martina, a znam da nisam jedina.)

[Anomander Rejk]

Hm, pa to je sad za diskusiju  . I u realnom životu, značajne istorijske ličnosti prave gluposti i pogrešne procene. Staljin do poslednjeg trenutka nije verovao da će Hitler napasti, iako su trupe koje se gomilaju na granici mogli videti golim okom. Tako da ništa neobično ni da Ned Stark napravi pogrešnu procenu i plati glavom.
No ono što se ovde govorilo za ciljne grupe, to se slažem. Sumraku su ciljna grupa tinejdžeri, preciznije tinejdžerke i to je ok.  Ja npr.volim i trilere i kriminalističke romane. Ne očekujem od njih nikakvu duboku filozofiju niti promišljanje o društvenim problemima. Ili ne znam koliko slojeva. Desi se da budem prijatno iznenađen dubinom dela, stilom i lepotom u tom žanru ( npr. roman U šumi od Tane Frenč ) , ali i ako se to ne desi ( što je češće ) neću biti razočaran.
Sad što se tiče biranja šta čitati od fantastike, složio bih se sa Dackom. Postoji internet, blogovi, na kraju krajeva i mnogobrojni forumi i komunikacija između fanova, preporuke...

[angel011]

Hm, pa to je sad za diskusiju  . I u realnom životu, značajne istorijske ličnosti prave gluposti i pogrešne procene. Staljin do poslednjeg trenutka nije verovao da će Hitler napasti, iako su trupe koje se gomilaju na granici mogli videti golim okom. Tako da ništa neobično ni da Ned Stark napravi pogrešnu procenu i plati glavom.

Likovi iz knjiga nisu osobe iz stvarnog života. Likovi iz knjiga su konstrukti - ako ih stvori majstor, delovaće ti "baš kao pravi" - i u njihovom ponašanju mora da postoji unutrašnja logika.


U suprotnom je to loše napisan lik.

[Anomander Rejk]

Pa kod mnogih autora epske fantastike postoji problem sa ( ne )uspešnom karakterizacijom likova. Kod Martina su nekako najpribližniji stvarnim osoboma, i realnom životu. A u životu nije nimalo redak slučaj da oni čiji je moto ,, poštenje, pravda, čast '' izgube, ili budu nasamareni od lukavih, nečasnih i beskrupuloznih. Ne branim debelog bradonju, niti kažem da nije bilo propusta u karakterizaciji, samo kažem da konačni rezultat nije nerealan i da se ima u vidu i taj aspekt.

[PTY]

Dakle, to što akteri velikim delom rade u romanu, to su čiste gluposti i uberbedastoće, ako ih promatrate sa književno-teorijskog stanovišta.

Pa, Libe, tu si napipala čvor: naime, nikad ja ne bih rekla da su ovo gluposti sa knj-teor stanovišta, nego isključivo mana teksta u okvirima koje je sam sebi postavio; ovakvi romani, ma koliko površno i nominalno, učlanjeni su u realističko-mimetičku školu proze, i stoga se od njih ne očekuje dubinsko poniranje u psihu junaka, ali pridržavanje nekih niskih standarda verodostojnosti i motivacije - to da. To što je u pitanju žanr i razbibriga, nema veze. Kad god u ovakvom štivu junak radi nešto jer je to potrebno za zaplet, iako to ide direktno protiv njegove dotadašnje karakterizacije, to je mana koja ubija suspenziju neverice. Mana, dakle, koju će priznati i najzagriženiji fan, a ne samo kržljavi teoretičar. (Recimo, naglo survavanje u imbecilnost Neda Starka samo što me nije odvratilo od daljeg čitanja Martina, a znam da nisam jedina.)

U vezi s onim delom posta kog sam boldovala: problem je što ja verujem kako upravo u eksiviranju i izvrdavanju ovog odličnog pravila i leži koren te žanrovske specifičnosti u pristupu karakterizaciji...

Po meni, što više ostaviš prozni lik plošnim, nedorečenim i nepreciznim, to ekstravagantnije sa njime možeš manipulisati bez da ugroziš suspenziju neverice!

Primera radi, vi koji pratite fentezi serijale, recite mi koliko vam je proznih likova poznato koji su na početku serijala krenuli kao pozitivci a na kraju zvršili kao negativci, uz sve ona "i obratno" osciliranja između, kao da su u pitanju marionete, a da vam je to ipak bilo sasvim ubedljivo u kontekstu širih zbivanja u samom serijalu?

Po meni, poenta i jeste da žanr stereotipno forsira neku vrst "stem cell" karakterizacije, za razliku od mejnstrima i klasične književnosti. Sa takvim likovima možeš bukvalno svašta da uradiš u kontekstu koji naglasak stavlja na zbivanja a ne na likove. Jer eto, zbivanja ipak menjaju likove, zar ne, i to ti je opravdanje zašto svaki tako definisan lik može u novoj situaciji da bez problema deluje na način koji ide direktno protiv dotadašnje karakterizacije.

E sad, možemo da raspravljamo o tome da li je to linija manjeg otpora, kreirati takve "stem cell" likove koji mogu da se lako preobraze u sve i svašta... po meni, rekla bih da nije, nego je u pitanju naprosto jedan od žanrovskih kanona koji može da bude prilično impresivna alatka u rukama majstora. Nisam čitala Martina ali iz posrednih komentara bih rekla da on jeste jedan od takvih majstora i da se prilično obilno koristi upravo ovakvom vrsti karakterizacije.

Naravno, znam da ti lično imaš sklonosti za žanr, pa bi tvoje procene takve vrsti karakterizacije verovatno uzele u obzir i neke njene najočiglednije prednosti. Ali ne verujem da Knj.Teorija definicijski olakšava tako intuitivno procenjivanje i onim kritičarima koji nemaju niti tvog afiniteta niti generalnog poznavanja žanra.

[Mme Chauchat]

Uh... pa, vidi. To jako zavisi od vrste književnosti koja se analizira. Recimo, kad se neko teorijski bavi viteškim romanom, ili pesmom o Rolandu, karakterizaciju niti traži niti bi je našao - to su stvari koje mi prvo padaju na pamet jer su likovi na nivou bajke, ono, hrabri vitez, lepa dama, mudri čarobnjak, zli negativac. Ali i za dobar deo dramske književnosti u celini, posebno do poznog devetnaestog veka, posebno u komediji koja se zasniva na stereotipima, psihološka analiza likova mora manje-više da se isisava iz prsta. To što ima genijalnih isisavanja iz prsta ne menja na stvari.
Danas se mejnstrim književnost uglavnom poistovećuje sa jednom vrlo ustajalom vrstom realizma, to je istina. Tu mogu da se nabudže razni pisci od Tonija Parsonsa ili Ljiljane Habjanović-Đurović do... pa do nekih znatno kvalitetnijih. Ali to apsolutno nije jedina vrsta mejnstrim književnosti, a naročito ne najcenjenija, i knj. teorija razvija alatke (mora, hoće) i za analizu pisaca kao što su Pinčon, Nabokov ili Muzil, koji su posvećeni nekim drugim stvarima a ne preslikavanju realnosti. Obaška što se od pada klasične marksističko-lenjinističke teorije podozrivo gleda na preskriptivno teoretisanje.

E, ali književna kritika, i to dnevna književna kritika, i teoretičari koji su bučniji i zavređuju više medijske pažnje, uglavnom i dalje barataju kriterijumima koji knjige mere po dva, tri parametra, i ako izuzmemo ideologiju po izboru, koja strahovito vodi u određivanju vrednosti knjige, glavni su i dalje aristotelovska verovatnoća zapleta i motivacije, plus procena stilsko-jezičkog umeća na dalekom drugom odnosno trećem mestu. A žanrovska književnost od ove vrste koju ti navodiš tu će verovatno neslavno propasti, osim po ovom prvom kriterijumu. Koji je za povoljan prijem često i više nego dovoljan, na moju veliku žalost.
Ne znam da li je ovo dovoljno da se otprilike bar jednom složimo u pogledima... 

[PTY]

 Da se složimo? Ja, da se složim sa detetom socijalizma koje čvrsto veruje da je država obavezna nosati u tobolcu svu svoju neproduktivnu kengurčad!?? Nikad!!! )))
Ostavićemo ovaj strenuous task u klifhangeru, uz nadu za bolje dane...

[PTY]

 

Moj prvi susret sa Lindqvistom.
Mimoišli smo se na priči o vampirima (to uglavnom zbog spojlera u vidu odlične ekranizacije tog romana), i na priči o zombijima (čisto zbog obilja u kom se taj podžanr u zadnje vreme baškari), da bi se najzad sreli na njegovoj... pa eto, uslovno rečeno "priči o duhovima".  Ali to je zaista samo najmanji zajednički nazivnik za preciznu žanrovsku alatku kojom roman oblikuje kompleksne teme tragičnog gubitka i mučnog iskupljenja, pri tom usput uspešno dovodeći u pitanje mitove o ljubavi, roditeljstvu, odanosti i odgovornosti, obmani i samoobmani, a ponajviše o nepresušnoj ljudskoj potrebi i sposobnosti da sebe smatra žrtvom ponajviše onda kada je nedvosmisleno nasilnik.



Anders i Cecilia su mladi bračni par čija ljubav datira još od detinjstva na rodnom osrtvu Domaro. Svake godine provode leto na ostrvu kod ljudi koji su Andersa odgojili: kod Anna-Grete, Andersove vitalne babe po ocu, i Simona, bivšeg mađioničara, koji sa Anna-Gretom živi u skladnoj (iako nevenčanoj) zajednici više od pola veka. Roman ih zatiče u februaru 2004, dok sa šestogodišnjom ćerkom Majom istražuju Gavasten svetionik na maloj hridini nedaleko Domara, koju zaleđeno more pripoji ostrvu u zimskim mesecima. I upravo tu, u tom bezbrižnom obilasku svetionika okruženog ravnim prostranstvom debelog sloja zaleđene vode, Maja je neobjašnjivo i bez ikakvog traga nestala.


Dve godine kasnije, smožden raspadom braka i sopstvenom alkoholičarskom ovisnošću, Anders se vraća na Domaro u nejasnoj nameri da nekako okonča život koji od Majinog nestanka ionako nema smisla. U nekoj vrsti poslednjeg napora da suoči uistinu neshvatljive okolnosti koje su pratile Majin nestanak, Anders polako otkriva da, i pored odrastanja i života na Domaru, ne zna apsolutno ništa o mučnim tajnama koje ostrvo prate još od maglovito mutnih pradavnih vremena koja su opstala jedino u narodnim predanjima. Ta predanja tvrde kako more oko Domara nije tek puko prostranstvo slane vode, nego nadmoćan i surov entitet koji sa ostrvljanima ima u krvi potpisan ugovor, a u neposredno vreme pre i posle Majinog nestanka, taj ugovor je naizgled doveden u pitanje. I mada je Anders vođen isključivo roditeljskom potrebom da Maju vrati bez obzira na posledice po sebe lično, postepeno otkriva da bi upravo ostrvljani morali da plate cenu tog poduhvata. Nateran da suoči mogućnost biranja između sopstvenog deteta sa jedne strane, i mnoštva dragih i bliskih ljudi sa druge, Anders suočava nemilosrdne jednačine kojima natprirodni entitet mora vrednuje pojedinačni ljudski život.




Koncept mora kao natprirodnog (i neretko podrazumevajuće zloćudnog) entiteta gotovo je obavezan motiv u tradicijama ljudi čiji opstanak zavisi od mora. Oni po pravilu na more gledaju kao na maćehu koja hrani i održava, ali bez imalo ljubavi, i taj koncept uvelike određuje njihov običajni identitet. Koncept pogodbe sa nemilosrdno moćnim entitetom uglavnom podrazumeva i koncept žrtvovanja, a to po pravilu otvara bolne tačke preispitavanja ljudskosti, podobnosti, nedužnosti i tradicionalnih društvenih vrednosti uopšte. Svaki koncept nagodbe sa Zlom baziran je na prepoznavanju određenih kvaliteta, jer što bi to Zlo dobilo u pogodbi, ako ne upravo te efemerne kvalitete "ljudskosti", koje samo ne poseduje? S druge strane, uslovi koji omogućavaju nagodbu sa Zlom podrazumevaju da će upravo ti kvaliteti biti u određenoj meri kompromitovani - jer nije li upravo ta faličnost u kvalitetima ljudskosti prvi uslov da se takva pogodba uopšte razmatra? Lindqvist majstorski kreira situacije u kojima se tom paradoksu prilazi iz različitih uglova, nudeći time beskrajne prilike da nam iznova definiše pojam licemerstva: žrtvovanje jedinke u korist mnoštva se može tek donekle opravdati u kontekstu bazičnih ljudskih vrednosti, ali... ako usput dokažemo da je jedinka sopstvenim manama zaslužila to žrtvovanje... e, onda takvo opravdanje postaje maltene bogomdano, bar za neutralnu, a time i objektivnu većinu.
A to otvara prostor za seciranje jednog od najbazičnijih društvenih mitova - roditeljske ljubavi. Da li je čovek obavezan na objektivnost čak i u svojstvu roditelja? Da li sva ona silna pravila koja čoveku važe za tuđu decu zaista moraju da važe i za sopstvenu? Ima li pojedinac uopšte prava da kao roditelj odstupi od pravila kojima se revnosno podvrgava u svim ostalim svojim aspektima? Od svih ljudi koji su iskreno pogođeni gubitkom Maje, jedino Anders bira da ostane striktno u ulozi roditelja, i na to bi se možda moglo gledati kao na odgovor koji roman nudi na navedena pitanja. Ali ipak, kao dublji sloj toj naizgled prirodnoj roditeljskoj odluci, Lindqvist lukavo podmeće i krivicu koju Anders oseća dok procenjuje sopstvene roditeljske kvalitete. Anders sebe krivi ne samo zato što je ubeđen da je Maja nestala u trenutku njegove nepažnje, nego i zato što se kaje zbog sopstvenih reakcija koje je hiperaktivna Maja u njemu proizvodila. Nakon nestanka Maje, Anders je ne samo iz sećanja prognao svu njenu problematičnost, nego ju je i idealizovao do te mere da mu naprosto ništa drugo nije preostalo no da se ne pomiri sa gubitkom. Spremnost sa kojom je Anders voljan da se žrtvuje za spas svog deteta prevazilazi normalnu roditeljsku uslovljenost i postaje voljna odluka kojom se traži iskupljenje.




Da, da, Lindqvist je zadivljujuće angažovan pred svim tim veštim tkanjem natprirodnih kulisa i maksimalno potencira krajnosti oko kojih vešto obigravamo i koje postrance eskiviramo u pomalo bestežinskom stanju kretanja ribe u moru. Roditeljski mit je svakako fenomen na kom se baziraju mnogi drugi fenomeni koji sačinjavaju čovekov identitet (a pogotovo psihologiju mase), pa je svako seciranje istog po pravilu opčinjavajuće; da nismo biološki i kulturno uslovljeni da bezrezervno volimo i bez obzira na sve mu manjkavosti prednost dajemo sopstvenom podmlatku, veliko je i otvoreno pitanje kako bismo se odnosili prema ljudskom rodu uopšte, a kamoli prema sitnijim društvenim uzorcima istog. Koncepti žrtvovanja su prisutni u svim aspektima tradicionalnog društvenog mentaliteta, od paganskih vidova prinošenja simboličnog mita kojekakvim kapricioznim prirodnim elementima, pa do judeohrišćanske doktrine razapinjanja pojedinca za iskupljenje mnoštva. U tom ustrojstvu, dobrovoljno predati moru ljudsku žrtvu u ime "kupovine" povoljnih uslova za opstanak mnoštva se i ne doima odveć nehumano, pogotovo ako se (u ime opravdanja, naravno) rečena zajednica pri tom povinuje izglasanim parametrima po kojima se žrtve biraju uz striktna vrednovanja o društvenoj podobnosti. Ali... šta ako se ispostavi da vam se dostignuća sopstvenog podmlatka ne kotiraju odveć visoko u tim parametrima? Šta se u tim okolnostima prvo kompromituje, ljubav za ljude ili sopstvena roditeljska privrženost? Lindqvist je to sadržajno obilje ponudio u jedinstvenom stilu isto tako angažovane, neprekidne konverzacije. Roman je sveden na uistinu konstantan dijalog, to kako protagonista međusobno, tako i protagoniste sa samim sobom, sa naratorom, naratora sa čitaocem, sa istorijom, sa mitom, sa stvarnošću taman koliko i sa natprirodnim. Majstorsko baratanje tempom i tempiranjem u velikoj meri se oslanja na bizarnosti kojih u potpunosti postajemo svesni tek nakon što se sa romanom oprostimo. I ne, ne mislim time na bizarnosti od one žanrovske (i od Stivena Kinga već nemilosrdno izraubovane) vrste, sad već svedene na opšta mesta natprirodnog horora koji se bavi motivima opsednutosti malicioznim duhom... mislim na bizarnost tipa eksplicitnih scena supružničke erotske intime u poznom životnom dobu, recimo; jedino neprikosnoveni majstor pera može da se trezveno usudi na tako riskantan karakterizacijski poduhvat. Simonov odnos sa magičnim insektom u kutiji šibica svakako je okosnica najbizarnije podstruje u naraciji, makar samo zato što su tim paktom stečene moći za čije korištenje Simon naprosto nema prilike u svom povučenom i skromnom životu. Tu je i bizarnost neortodoksne ženstvenosti osamdesetogodišnje Anna-Grete, krijumčarke i društveno najbitnije prizme kroz koju se razlažu nijanse istinskih okvira svih mitova kojim se roman bavi; bizarnost lakoće sa kojom se u maloj društvenoj zajednici postaje izopćenik; bizarnost samokažnjavanja kojim se traži iskupljenje i, na kraju, bizarnost samog Lindqvista, koji vas s lakoćom uvede a onda još i lakše provede kroz slojevitost sopstvene fascinacije natprirodnim fenomenima, kao kroz more pod Gavastenskim svetionikom, razdvojeno moćima Spiritusa u kutiji šibica.
Gledano u celini, roman je setno preispitivanje o ljubavi i gubitku, o odgovornosti, strahu i vlastitoj bespomoći pred ogromnošću života.

[PTY]