129,864,880! to samo do nedelje...

[PTY]

Dakle, oktobar smo priveli kraju onako kako oktobru i priliči - u intimnom druženju sa prozom punom natprirodne strepnje, noktogrizne jeze, i, uopšte, fascinirajuće nelagode koju nam nudi vaskolika prozna prezentacija onostranosti. U brižnom negovanju tog razvratno pronicljivog horizonta, proza o Đavolu tu nekako dođe sine qua non za pošteno uživanje u savremenoj verziji drevnih paganskih praznika. Ali, ali, ne zaboravimo: baš kao što nije zlato sve ono što sija, tako ni Đavo nije uvek nužno ružan arhineprijatelj, pogotovo ako ima dovoljno stila da obuče plavu haljinu i pleše uz džez koji je, to bar svi znaju, treća životna šina.

Drugo, također opšte poznato, pravilo koje ne bi smeli da smetnemo sa uma otprilike glasi: ako ste se već nakanili da stvarate u domenu u kom su vam roditelji ostavili jasno prepoznatljivu ostavštinu, računajte da će vas to osedlati više kao hendikep, nego kao privilegija. Život je kurva, to bar svi dobro znamo. Zato, zaboravimo ovde na časak da je Joe Hill potomak slavnog tandema Stephen & Tabitha King i posvetimo se rađe samom romanu, Horns..









Horns je roman koji nas ovako dočekuje, to od reči do reči: Ignatius Martin Perrish spent the night drunk and doing terrible things. He woke the next morning with a headache, put his hands to his temples, and felt something unfamiliar, a pair of knobby pointed protuberances. He was so ill, wet-eyed and weak, he didn't think anything of it at first, was too hungover for thinking or worry. But when he was swaying above the toilet, he glanced at himself in the mirror over the sink and saw he had grown horns while he slept. He lurched in surprise, and for the second time in twelve hours he pissed on his feet.

Dakle, ukazuje nam se ovde bogomdana prilika da iritiramo "KNJiževni" establišment još jednim pretencioznim posezanjem u latinštinu, ovaj put za in medias res frazom. Ali to vam jeste TO, dragi moji, jer zaista nema boljeg načina da ukažemo na udicu kojom Joe Hill već u prvom pasusu romana nepovratno kači svoju ciljnu grupu. Jer, vaistinu, ko ostane hladan na ovaj buket ovako brižljivo izabrane pojedinačne reči, taj će ujedno i biti skroz nedohvatljiv za samu udicu uvodnog pasusa, taman kao da siromaj u zaštitne svrhe nosi deminerski komplet, balistički štit, vatrogasno ćebence i pancir prsluče zajedno. Preciznije rečeno, ako vas citirani pasus ozbiljno ne potkači, onda bolje da ni ne čitate dalje od njega.

Ali ako vas potkači, i ako se ipak odlučite da čitate dalje, čeka vas ukratko ovo: Ignatius, ili od milošte Iggy, ili Ig, je tog jutra osvanuo ne samo sa đavoljim roščićima, nego i sa ubitačnom sposobnošću da ljude u svojoj blizini navede da mu bez zadrške povere sve svoje najintimnije misli i primisli. Naravno, tu ne da ima žešćih gadarija, nego zaista ima žestokih gadarija, kao što i sami pretpostavljate, ako ste ikad posvetili iskren pogledčić sopstvenim intimnim razmišljanjima. Da stvar bude gora - a stvar mora biti gora od toga, naravno, jer, ne zaboravite, ipak je ovo roman o Đavolu - Ig je svega godinu dana ranije nepravedno osumnjičen za ubistvo svoje devojke, Merrin. I mada nikada nije bio zakonski nit suđen ni osuđen za taj zločin, izgleda da svi ljudi koji ga poznaju i dalje veruju da je on itekako kriv za silovanje i ubistvo sirote devojke, samo eto, izvukao se zato što nije bilo dokaza. Ig je tako godinu dana svog života proveo u privatnom paklu punom očaja zbog gubitka devojke koju je voleo, i punog užasa zbog saznanja da ga svi ljudi koje je u životu voleo smatraju odgovornim za njenu smrt. Paradoks se, stoga, otvara upravo u tom prvom pasusu romana, kada Ig najzad ponese i te zvanične oznake pakla u kome već godinu dana privatno živi - kada otkrije da su mu izbili rogovi. Paradoks se dalje rascvetava u žanrovsku hrizantemu, dok Ig postepeno otkriva ne samo paklenu pozadinu svih njegovih svetački kamufliranih poznanika, nego i samog ubicu njegove voljene i nikad prežaljene Merrin. Zato nam Maestro Đavo, u predivnom sjaju crvenila paklenske mu iskrenosti, otkriva sve ono što i smo sami oduvek slutili, duboko u koštanoj nam srži; Zlo postoji isključivo u ljudima koji nose kerubinske maske, pa zato ni samom Đavolu ne preostaje ništa drugo do da obuče plavu haljinu i ispravi bar najsitnije od tih ogromnih nepravdi, dok negde u pozadini setno svira džez.[/si


ze]
o][







E sad, to su bili razlozi zbog kojih je ovaj roman vredan čitanja, a sad reč-dve i o manama. Prva mana je, naravno, podleganje hendikepu nasledstva. Kako, o kako, O KAKO napisati roman o đavolu, a da isti nimalo ne asocira na tatino čeprkanje po onostranom? Pa eto, za početak, možda tako da prosto obrnemo predznak tatinom čeprkanju? Da žrtvujemo vaskoliki zaplet karakterizaciji, jer to je definitivno nešto što ON ne bi uradio? da poniremo u dubine baš tamo gde se ON demonstrativno brčkao u plićaku? da potenciramo ama baš sve ono što je ON izignorisao, da stavimo obrte na najneočekivana mesta? da budemo njegov prepoznatljivo negativan predznak, nadajući se da to donosi ako ne već sam identitet, ono bar jasno uočljivu različitost?

][




Hm, pa, recimo sve to zajedno i još ponešto pride, jer Đavo zaista lepo izgleda u plavoj haljini, nije da nije.

Joe Hill se zato opredelio za narativnu konstrukciju koja već u prvoj trećini romana otkriva ko je zapravo ubica divne Merrin, pa se u svojim flešbek ostacima roman bavi uglavnom onim "zašto". A u tom bavljenju, Joe Hill se ne samo otkriva, nego i do kosti razgolićuje kao dete svog vremena: ah, ah, sve te današnje progresivne vrednosti i sve te njihove prebolne trnovite krune banalnih stereotipa... jer eto, ako su vam negativci isključivo desničari, homofobi i sociopate, onda vam pozitivci svi redom moraju biti najmanje liberalni hrišćani (njahnjah, sama ta odrednica zahteva kompletan esej, jer je religiozna konstrukcija ovde toliko debilizovana da čoveku trnu zubi pri čitanju), koji se definišu isključivo suprotnim predznakom po svim značajkama već dodeljenim negativcima. Prosto sam se zatekla kako čeznem za bar jednim negativcem, jednim jedinim, ma kako marginalnim, koji je negde uzgred ispoljio makar i minimalne homoseksualne tendencije, ali alas, mi smo izgleda u fazonu ne samo apologije, nego i deifikacije izvesnih svetonazora koji se danas plasiraju kao stereotip progresivnosti.

Fakfak, rekla sam sebi oz osmeh, još tamo od ukakanog Will & Grace sitkoma stenjem pod popkulturnom debilizacijom liberalnih horizonata, pa moram li te retardirane simplifikacije da trpim i van televizijskih imbecilizacija kompleksnih socijalnih kontroverzi?? Nema li mi spasa ni kad isključim tu zlu napravu???

Ali eto, baš onda sam se setila da je ovo ipak roman o Đavolu, i imidž je do te mere podatan za popkulturne manipulacije da danas naprosto nema smisla baviti se ma kakvim originalnim namenama, a još manje smisla ima opovrgavati trenutačne trendove.







Ako ništa drugo, priznajem da prilazak novim stereotipima u ovako striktno abdikacijskom duhu otvara prostor u kom mi čak i sopstveno cerekanje ima neočekivano dubok smisao, jer ipak sam oduvek intimno priželjkivala da Đavo obuče plavu haljinu i zapleše uz Mingusove numere u mojoj glavi.

[PTY]

Kopkalo me da saznam kako bi se Lindqvistova proza kotirala bez predznaka natprirodne fantastike, i eto, svojim romanom Little Star, Lindqvist skoro pa da mi ispuni tu želju. Ali ipak nije, i drago mi je što je tako, pošto venira natprirodnog motiva donekle pomaže da  žestinu i mračnost romana zadržimo u iluziji fantastike. Little Star se izbliza zagleda u agresiju razmimoilaženja pojedinca i društvenih normi, ali u ovom slučaju se ne radi o klasičnim negativnim društvenim tenzijama po pitanju političkih, verskih i kulturnih zastranjenja. Horor dimenzija romana počiva na iskonskom strahu čoveka da će jednog dana pogledati u oči svog podmlatka i tamo videti... pa eto, nešto što nimalo ne shvata i čemu ne zna uzrok. Od svih strepnji sa kojima čovek živi, najmorbidnija je svakako strepnja da pod krinkom tupog crnila detetovih zenica tavori budući psihopata bez savesti i sociopata željan krvi, a da će on, roditelj, biti nesposoban da na vreme dešifruje takve signale. Little Star je zato žanrovski pogled u društvenu dimenziju u kojoj su deca sila koju je maltene nemoguće kontrolisati i koje se treba plašiti.


I dobro sad, pre no što se nasmejete na ovakvu izjavu, prisetite se 1999 masakra u Kolumbini i sličnih situacija u kojima su adolescenti posegli za oružjem u znak neslaganja i neprihvatanja društva u kom žive, pa će svaki osmeh tu da relativno brzo zamre.













Najpre malko o direktnim zbivanjima u samom romanu: Lennart i Laila su postariji bračni par sa prilično tmurnim životom neuspešnih pop zvezda. U svojoj karijeri su možda i uspeli da dođu do same granice gde anonimnost prestaje, ali nisu uspeli u celosti da je pređu, i to breme neuspeha ih definiše više no bilo kakav životni uspeh, ukoliko su ga uopšte i imali. Lennart je zato čovek sklon kućnom zlostavljanju a Laila je obogaljena u jednom izlivu agresije u kom joj je Lennart čekićem odvalio koleno. Kao krunu svojih ličnih neuspeha, Lennart i Laila su isporučili i sina jedinca; gojazni i isto tako agresivni Jerry provodi dane u gledanju horor splašera, nesposoban da zadrži ma kakav posao na duge staze. Životi tog depresivnog gubitničkog trojca nepovratno se menjaju onog dana kada Lennart slučajno iskopa - u lokalnom šumarku, i to u potrazi za gljivama - iz plitkog groba naizgled mrtvo žensko novorođenče. Ispostavi se da novorođenče ipak nije mrtvo, ali isto tako nije ni živo, bar ne u smislu u kom bi novorođenčad trebalo da su živa; osim neprekidne i kristalno jasne E note, novorođenče ne daje nikakav drugi znak normalnog života. Lennart, fasciniran tom vokalnom sposobnošću u kojoj otkriva nepobitan muzički talenat, sakriva novorođenče u podrum, rešen da ga u tajnosti zadrži; Laila, isprva u strahu od Lennartovog čekića a kasnije pod pritiskom materinskog instinkta, mu se pridružuje u tom podvigu. Nekoliko meseci kasnije, Jerry otkriva tajnu roditeljskog podruma i također pristaje na saučesništvo, dajući detetu ime - Theres (reference vuku na Baader - Meinhof, ali priznajem da mi je to ostalo poprilično nejasno, osim ako se radi o Theresi Kintz) i zajedno sa roditeljima pridonosi njenom muzičkom obrazovanju. Trinaestak godina kasnije, taj eksperiment se završava krvoprolićem u kom Theres ubije i raznim alatom otvori najpre Lailinu a onda i Lennartovu lobanju. U neobjašnjivom naletu prepoznavanja srodne duše, Jerry preuzima roditeljsku brigu oko Theres, sve dok mu se ne ukaže prilika da živi svoj život.


U paralelnoj narativnoj liniji, roman nudi drugo žensko dete, ovaj put rođeno u krajnje normalnu i običnu porodicu radničke srednje klase. Uz brižnog oca, rezolutnu i praktičnu majku i dvoje braće, Teresa Svensson je deo maltene porodičnog poster-modela za srećno i stabilno društveno sazrevanje. Svejedno, još od ranog detinjstva Teresa Svensson ispoljava pasivna ali nedovosmisleno asocijalna odstupanja od prepoznatljivih normi za njen uzrast, i vremenom sve više instinktivno uči kako da sopstvene opsesije što bolje prikrije. Teresa zato egzistira uglavnom po internet-forumima, brižljivo gradeći lažnu sliku o sebi u okrilju anonimnosti forumskih nikova. U toj destruktivnoj spirali neuravnoteženosti, Teresa najzad sreće Theres povodom gostovanja na lokalnoj Idol produkciji, i njih dve kreiraju tandem koji preko jednog MySpace klipa iz temelja potresa švedsku pop scenu. Ulaskom u muzički šou-biznis, čak i na tako mala i striktno amaterska vrata, Theres i Teresa dolaze u priliku da ne samo pronađu sebi slične tinejdžerke, nego i preko tog takozvanog "čopora" rafiniraju svoju asocijalnu agresivnost do neslućenih granica, i to je otprilike tačka posle koje bi sinopsis spojlerima kvario čitalačko uživanje.















Lindqvistova sklonost da kompleksne dileme provlači kroz prizmu adolescentne percepcije u ovom romanu doseže granice na kojima se linija između autorove namere i čitalačkog utiska skoro nepovratno gubi. I pored maestralnog vođenja zapleta, i pored obilnog, luksuznog nizanja impresivnih delova mozaika, i pored filigranski uobličene karakterizacije, na kraju te fatamorgane niste ništa bliži razumevanju no što ste to bili na početku.


Neprihvatanje ustaljenih društvenih normi od strane adolescenta Lindqvist balansira (a time i uvelike relativizuje) zauzvratnim neprihvatanjem adolescenta od strane zajednice koja insistira upravo na prihvatanju društvenih normi kao na nekoj vrsti dokaza o odrastanju.


I dobro sad, do te tačke se sve lako može pratiti, jer svi smo manje-više upoznati sa klasičnim obrascem "buntovnika bez razloga", čak štaviše, svi smo mi kasnijim obrascem "buntovnika sa razlogom" donekle i uslovljeni da krivicu tražimo uglavnom na strani odraslih. Danas smo nekako više skloni da verujemo kako se psihopate ne rađaju, nego se prave, i to kroz sistematsko zlostavljanje od strane društva, ili bar njegove najosnovnije ćelije, znači porodice. Isto tako, postoji i odavno se neguje pop-kulturna tendencija da se agresivno asocijalno ponašanje glorifikuje, i, mada nas Lindqvist ne odvodi u domen gde suvereno vlada ikonografija tipa Natural Born Killers, njegovo poigravanje sa natprirodnim elementom nudi morbidnost koja je također vrlo privlačna u popkulturnom smislu. Osim početnih okolnosti vezanih za Theres - ili, preciznije rečeno, vezanih za okolnosti i stanje u kom je pronađena kao novorođenče - roman ne nudi dalje elemente natprirodnog. Ali, zauzvat nudi insinuacije koje lako gube veniru natprirodnog, prosto zato što su banalizovane društvenim prihvatanjima: jedna od njih je uverenje da ljudske žrtve u trenutku nasilne smrti oslobađaju životnu energiju, vidljivu kao "crvenkast dim" koji njihove ubice asimiluju kao fizički i mentalni boljitak. Tu mističnu pretpostavku je lako zastupati u svetu u kom većina ljudi prihvata kao dokazivu stvarnost svu mistiku božanskih i đavolskih manifestacija, anđeoskih začeća, zagrobnog života, uskrsnuća mrtvih, stigmate, spiranja greha vodom i parama, rajskog luksuza, paklenog kažnjavanja i tome sličnih uverenja. U takvom kontekstu, granica između "natprirodnog" i "prirodnog" je tako temeljito izgubljena da je nema svrhe tražiti ni zdravim razumom, a kamoli žanrovskim alatom.


Istina, ovaj potonji može da na daleko zanimljiviji i prijemčiviji način predoči i analizira svu snagu i moć psihopata i sociopata u modernom društvu.


Neosporno je da Theres ima jake razloge za poremećenu empatiju - ako je kao novorođenče završila u plastičnoj kesi u plitkom grobu i ako je kasnije odrasla u podrumu, naučena da se plaši ljudi koji će da je otmu i ubiju - fakt ostaje da sa Theres nešto definitivno (i natprirodno) nije bilo u redu i pre toga. S druge strane, ostale tinejdžerke iz čopora su imale sasvim normalne i uobičajene okolnosti u kojima većina ljudi izrasta u zdrave i društveno korisne jedinke. Little Star time zastupa stav da se psihopate ipak rađaju a ne prave, bez obzira na Lindqvistovo proračunato balansiranje izvesnih segmenata modernog društva koji su (odavno i sa pravom) percipirani kao sinonim za korupciju i generalnu negaciju civilizacijskih vrednosti. Van maglovito naznačenog porekla same Theres, ostale tinejdžerke iz čopora ispoljavaju isključivo dijagnostički lako prepoznatljive mentalne poremećaje, te je roman u tom smislu krajnje realističan i duboko uznemiravajući, upravo zbog ozbiljnog pristupa jednom savremenom društvenom fenomenu. I mada ostatak društvene zajednice - oličen makar u roditeljima ovih tinejdžerki - ostaje sračunato van fokusa romana (članovi porodice Svensson jesu detaljizirani, ali to uglavnom kao stereotip nemoći u terapijskom tretiranju psihopata), Lindqvist ipak ostavlja dovoljno prostora da se čitalac poistoveti i sa njima, i to ne samo u tragičnoj završnici. To svakako jeste jedan od jačih aspekata romana.


E sad, kad se sve to zbroji i oduzme, ostaje da se Little Star proceni po sopstvenim zaslugama, bez pozivanja na obilne negativne društvene uticaje na koje se tako izdašno oslanja. I mada je lako prepoznati stilsku i narativnu bonancu smelosti i relevantnosti, na sadržajnom planu roman uspeva da čitaoca ipak ostavi iskreno zabezeknutog, taman da isti promuca "dobro sve to, ali... ". Roman izbliza zagleda u fenomen kojem se češće prilazilo iz ugla glorifikacije negoli istinske analize, i ako je Lindqvist imao nameru da izbegne taj ugao, ostao je upravo na tome, na nameri.

[PTY]

The Silent Land je jedan od onih romana koji brižljivo izbegavaju opredeljenja po pitanjima SF, F & H pripadnosti, pa time lakše šarmiraju poveći deo čitalačkog spektra, to od poklonika striktno žanrovske književnosti, pa sve do odlučnih pobornika najbenignije  i najležernije mejnstrim varijante moderne fantastike. Sračunato se služeći najprepoznatljivijim motivima, konvencijama i samopodrazumevajućim horizontima očekivanja, The Silent Land nudi vešto sklopljen mozaik koji snagu crpi više iz pripovedačke veštine autora, negoli iz samog sadržaja.


A taj sadržaj se, ukratko, svodi na sledeće: na zimovanju u Francuskoj, u jednom samostalnom skijaškom izletu, Zoe i Jack nastradaju pod lavinom. Naizgled satima naglavce zatrpana u snegu, Zoe najzad biva spašena od strane požrtvovnog supruga ali ubrzo se ispostavi kako to nije kraj nego zapravo početak svih njihovih nevolja. Pri povratku u hotel, Zoe i Jack otkrivaju da su ostali turisti u međuvremenu očigledno evakuisani, tu uključujući i kompletno hotelsko osoblje, a svi njihovi pokušaji da napuste hotel i spuste se niz planinu do najbližeg naselja završavaju se neobjašnjivim neuspesima koji prevazilaze sva objašnjenja od strane razuma i logike. Nakon nekoliko dana, Zoe i Jack dolaze do zaključka da nešto nije u redu ni sa ostalim zakonitostima svakodnevice; vatra koja danima bukti ne uspeva da sagori par cepanica na kojima se hrani a namirnice ostavljene na stolovima u hotelskoj kuhinji ne pokazuju ni najmanje znake raspadanja. U vreme kada im se u lutanju oko hotela pridruži i Jackov davno umrli pas, Zoe i Jack već opravdano sumnjaju da su vreme i prostor unutar i oko hotela definitivno prestali da budu prepoznatljivo ovozemaljski.











Istini za volju, pored nesumnjivo bravurozne pripovedačke tehnike ovog obilno nagrađivanog i priznanjima obasutog autora, priznajem da se mimoilazimo isključivo mojom krivicom; naime, ja zaista nemam odviše sklonosti za nežanrovski pristup žanrovskoj književnosti. Ne sporim da isti ima svoje nemale prednosti (a verovatno i draži, to bar za onaj segment čitalaštva koji voli svoju fantastiku samo kad i ako je makar naizgled mejnstrim "duboka"), no ipak, priznajem da uopšte nisam naklonjena poigravanjima sa bizarnošću koja redovito završe u otvoreno banalnoj završnici. I sad, kad sam već ukazala na bolnu tačku ovog romana, fer je priznati da ovaj rivju nudi daleko više spojlera no što sebi inače dopuštam, jer bolna tačka ovog romana je ponajviše sam epilog, to upravo zato što je jedan od onih "sve si ti to dosad samo snev'o, blago meni" banalnih.


The Silent Land je roman koji naprosto ne nudi dovoljno idejnog obilja koje bi iskupilo taj i takav epilog.




Manipulisanje narativnom stvarnošću kroz nepouzdane percepcije aktera je jedan od jačih aspekata horor žanra ali The Silent Land odbija da koristi konvencionalne horor pristupe psihološkom trileru, insistirajući više na prepoznatljivo esefičnom pristupu analize stvarnosti, identiteta, postojanja, percepcije, a time i same smrti. Konstrukcija zapleta ovog romana je stoga daleko lakše prepoznatljiva u kontekstu filmske umetnosti negoli u domenu književne; direktne asocijacije vuku ponajviše na Jacob's Ladder, a onda i na Session 9, The Machinist, The Sixth Sense i Shutter Island. U tom smislu, The Silent Land po čitanju ostavlja dojam ambicioznog predloška za relativno smarački film čije bi retke vizuelno impresivne scene bile garnirane obilnim (i čitaocu relativno dosadnim, pseudointelektualnim) tokom svesti dvoje aktera koji do besmisla musaju po očiglednim banalnostima, nadajući se (baš kao i čitalac) da će tek epilog uneti smisao u "kako ovo, zašto ono" digresivno ping-pong iscrpljivanje sve očiglednije praznjikave premise. Mnoge intrigantne epizode zapleta - volšebna pojavljivanja gomile turista na recepciji, bizarni telefonski pozivi, tajanstveni opušci i siluete u zasedi - uspešno grade saspens sve do pred finalnu trećinu romana, kad se u čitaocu razbukta strepnja da tako ambiciozan poduhvat jednostavno ne može da se adekvatno ostvari van granica žanra u kom su se svi gorepominjani filmovi sa zavidom lakoćom ostvarili, i da, stoga, najverovatnije a uskoro i sasvim definitivno, srljate ka antiklimaksu jednog poprilično jeftinog cimanja singularne i poprilično trivijalne suze iz potpuno vam suvog oka.


I kad taj banalni epilog najzad okonča svu patnju stvorenu autorovom neskrivenom namerom da osvoji empatiju čitalaca - i to isporučujući upravo ono što ste već trećinu romana slutili i od čega ste kroz dve trećine romana opako strepili - priznajem da tu bude i pomalo olakšanja punog zahvalnosti, makar zato što ste i sami svesni da je tim banalnim činom najzad sve okončano.













Par dana nakon čitanja, sasvim je moguće da ćete se zapitati šta vas je to nateralo da u čitanju istrajete. Pa eto, odličan uvod, za početak. Zavodljiv stil. Precizna i detaljna karakterizacija. Impresivna postavka, šarmantna bizarnost besprekorno dozirane informacije i neskrivena i neosporiva veština u baratanju motivima kojima ste skloni da i na veresiju poklonite poverenje. U većini slučajeva, taj nepisani, prećutni ali nadasve iskreni i stvarni dogovor o uzajamnom poštovanju horizonata žanrovskog očekivanja o(p)staje na snazi uglavnom zbog dugogodišnje sinhronizacije u skladnom nadopunjavanju beletristike i njenih poklonika. I mada sam ja, upravo zbog tog sklada, uvek bila na sigurnom što se tiče autora kao što su Houellebecq, Ishiguro i Murakami, priznajem da me Graham Joyce tu pomalo nadigrao, no dobro, The Silent Land je taman dovoljno kratak i kompaktan roman da mu s lakoćom oprostim sav gubitak dragocenog mi vremena.

[Mme Chauchat]

Da li sam u pravu što sam posle prvog pasusa pomislila: "o ne, zar opet zagrobni život i mrtvaci kojima treba cela knjiga da to skapiraju? O dokle??" Molim odgovor uz eventualno spojer upozorenje za osetljive

[PTY]

   uhvatio me na kvarnjaka na prvoj trećini, mamumu.


a za prelom druge trećine si ti pomalo kriva, samo da znaš,    , ti i tvoje ideje o toleranciji za nežanrovski pristup obradi koja očigledno vapi za žanrovskim alatom... učinilo mi se da je to dobra prilika da dadnem fer šansu romanu, s obzirom da je stvarno dobro napisan.


za finalnu trećinu ne krivim nikog doli sopstvenu SM žicu u karakteru, plus rešenost da vidim koliko taj baja može da ga odsvira.


Ali je zato REAMDE doživljaj, ali zaista DOŽIVLJAJ, pa ovo nisam ni osetila!   





PS. eskivirala sam odgovor zato što si samo polovično u pravu s tom "prvi pasus intuicijom". 

[PTY]

Elem, verovatno nije fer negativno oceniti finalistu za WFA bez detaljisanja zamerki, tim više što i dalje verujem da The Silent Land prednjači, to po mnogim parametrima, od ostalih finalista. Isto tako, slutim kako su te zamerke skroz subjektivne, i ne verujem da ovde ima mnogo ljudi koji bi se sa tim zameranjem složili. Ako išta, prilično sam sigurna da sve manje ljudi favorizuje tradicionalna shvatanja žanrovske fantastike, pa bi ono što ja zameram romanu neko bio sklon da prepozna kao prednost... a povrh toga, detaljisanje podrazumava obilne spojlere, pa je ovo pravi trenutak da na to upozorim i (verovatno jednog jedinog) eventualnog čitatelja... dakle, Melkore, pažnja, slede spojleri!




Striktno govoreći, nije u pitanju "zagrobni život i mrtvaci kojima treba cela knjiga da to skapiraju". S druge strane, jeste upravo to, bar u onoj meri u kojoj može da bude bilo šta - problem sa ovako proizvoljnom fantastikom je upravo u tome što je toliko otvorena za tumačenja da se tu može svašta učitati. U suštini, postavka je toliko proizvoljna da se naproto nameće kao primer jednog pristupa fantastici kojem stvarno nisam naklonjena, pa ga otud lako i diskvalifikujem, iako slutim da možda ne bi trebalo. Meni se tako proizvoljna fantastika svodi na fantazmagoriju koja se povinuje standardima nastalim VAN žanrovske književnosti, i mada nemam ništa protiv toga, zaista, uvek se štrecnem kad mi se obrati unutar žanra.


Ali da objasnim o čemu se radi: ključni momenat romana je Zoe naglavce zatrpana u lavini. Ljudi naglavce zatrpani u snegu su apsolutno bespomoćni, čak i kad su plitko zatrpani, kao što je bila Zoe. Svaki njen napor da se izbavi je rezultovao još dubljim ukopavanjem u sneg, i on a je vrlo brzo postala toga svesna, pa se posvetila naporima da prizove muža da je otkopa. Fantastički elementi stupaju na snagu tek kad je Jack otkopa i kad se vrate u hotel. Ali, koliko god ti elementi očigledno bili iz asortimana natprirodnog - cepanice koje ne sagorevaju, namirnice koje ne trule, način na koji njih dvoje gube fizičke manifestacije života (ne osećaju glad ni žeđ ni hladnoću, sve dok se sami ne prisete da bi trebalo da sve to osete), volšebno pojavljivanje davno mrtvog psa - ti elementi se nude i obrađuju iz striktno realističke perspektive. Svaki motiv koji se može objasniti logikom i razumom, tako je i objašnjen, ma kako nategnuto, dok se ostali motivi otpisuju sračunatom eliminacijom "nepouzdanih svedoka" - Zoe i Jack nemilice diskvalifikuju jedno drugom tačke gledišta, i preko svevidećeg i naizgled neutralnog naratora ih otvoreno otpisuju kao halucinacije. Što roman više odmiče, to se motivi natprirodnog silovitije gomilaju i čitatelj ubrzo izgubi mogućnost (a i volju) za bilo kakvim predviđanjem rezultata, bilo čisto statističkim nagađanjem, ili oslanjanjem na prepoznatljive žanrovske konvencije koje tako isporučeni motivi maltene podrazumevaju. To gomilanje elemenata i motiva uskoro izgradi koncept koji je jednostavno isuviše nadrealno sumanut da bi funkcionisao u ma kako objašnjenoj realnosti, i, to be sure, epilog isporučuje upravo najbanalniji od svih mekgafina, s obzirom na situaciju - sve je to bila halucinacija kojom je naglavce zatrpana Zoe održavala sebe u životu dok je spasioci nisu pronašli. Jack nije bio među njima, jer Jack nije preživeo lavinu.


I dobro sad, naravno da i tako proizvoljna fantastika ima svoju svrhu u sličnim konceptima, naravno da žanr tim i takvim alatom secira psihološka stanja pod krinkom halucinacija, ali opet... sa fantastikom tako proizvoljnom, ni rezultat samog takvog seciranja nije ništa manje proizvoljan. Imam osećaj da bi desetoro ljudi po čitanju ovog romana dalo deset različitih utisaka i tumačenja, što je svakako impresivan rezultat ukoliko se za njim striktno posezalo, ali meni u isto vreme ostaje naprosto isuviše nekoherentan. Sigurno ima svojih draži, a definitivno ima i svoju publiku, to mi je bar očigledno, ali opet... nikako ne mogu da se "zagrejem" za to, čak ni kod Mijevila. Taj nedostatak unutrašnje logike koju očekujem kod fantastike, to gubljenje međuzavisnosti u silovitom gomilanju fantastičnih elemenata, to nasilno guranje nadrealnog koncepta u realnost, to mi jednostavno ne leži. Što ne znači da ne prepoznajem kvalitet stila i naracije, nego prosto, ne vidim svrhu u romanu kojeg epilog ne samo opovrgne, nego i totalno poništi.           

[Melkor]

dakle, Melkore, pažnja, slede spojleri!   

Hvala

[PTY]

Za sve vas koje zanimaju noviji naslovi, bilo zanr ili mejnstrim, a ne mrzi vas da citate ijekavicu, evo jednog odlicnog bloga koji prati hrvatsku produkciju: http://books-and-lemonade.blogspot.com/

[Anomander Rejk]

Ne mrzi , meni je ijekavica maternji  . Rune i Duševna muzika, to ima i kod nas. Algoritam je pojeftinio ? Pazario sam nešto od njih na sajmu, ali i dalje obigravam oko trilogije Bejkera i Martinovog Grozničavog sna... negde sam načuo da im ne ide dobro kao ranije, možda će malo popustiti sa cenama ?

[Perin]

Bio je INTERLIBER, sajam knjiga u ZG. Devojka koja piše na tom forumu je rekla neke cene....

http://books-and-lemonade.blogspot.com/2011/11/interliber-2011-kupnja-i-zanovijetanje.html

[PTY]

Najranjiviju tačku tehnološki orijentisanog "tvrdog SFa" najlakše je pronalazila upravo svakodnevica: futurizam napisan pre dvadesetak godina koji nije uzeo u obzir komunikacijsku eksploziju u vidu interneta, SMSa, tvitera i fejsbuka danas nam po pravilu izgleda beznadežno naivan, bez obzira na impresivnost ostalih postavki koje nudi. Da stvar bude gora po savremeni "tvrdi SF", nekada se vremenska zadrška pri takvoj oceni ekstrapolacije merila čitavim decenijama, dok se danas meri tek skromnim godinama, i to uz nesumnjivu nameru da se skrasi u čak i od toga manjoj vremenskoj jedinici. Veliki je izazov pisati savremeni "tvrdiSF", ali, zauzvrat, današnjica nudi jedan od najsurovijih filtera koji aminuje jedino vrhunska dela tvrde naučne fantastike.   


Šesnaest godina po nastanku, Distress se deklariše kao jedan od retkih savremenih hardSF romana koji test sadašnjice prolazi u jedinstvenom stilu i uz nadmoćan osmeh.









Distress se posvetio jednoj od najomiljenijih tema naučnofantastičnog futurizma - strahu od gubitka identiteta. Visoke tehnologije menjaju čovekov okoliš takvom brzinom da postaje sve teže prepoznatljiv od jednog treptaja oka do drugog. A pošto je evolucija uslovila čoveka da mu opstanak ovisi upravo o sposobnosti da maksimalno kontroliše svoju okolinu, razumljiv je nagon da se visokotehnološkom futurizmu priđe uglavnom iz ugla distopičnog nepoverenja. Izgubiti kontrolu nad zbivanjima isto je što i izgubiti kontrolu nad okolinom, a čovek koji nema takvu kontrolu, nema ni pravo da se smatra vrhom bilo kakvog evolutivnog procesa, pa makar i onog najprofanijeg. Čovekov emotivni i intelektualni profil još uvek je evolutivno podešen da mu olakša opstanak u funkciji lovca divljači i sakupljača korenja, kojem je jedina životna svrha da preživi taman dok ne proizvede novu generaciju genetskog nasleđa. Ali u svetu visoke nauke i tehnologije, te evolutivne prednosti naprasno postaju hendikepi zbog kojih čovek na izmenu svog okoliša reaguje isključivo emotivnim krajnostima: strahopoštovanjem ili mržnjom, strahom ili razmetljivošću, ovisnošću ili odbojnošću.


U širem značenju, Distress se bavi "kompleksom Boga" sa malim, zlobnim obrtom: tamo gde je zgroženi biblijski Bog potopom preustrojio (ili bar pokušao da preustroji) korupciju i nesavršenost svojih kreacija, čovek rađe dolazi do zaključka kako su njegove kreacije daleko vrednije negoli on sam, pa stoga zaključuje da preustrojavanje sleduje čoveku, a ne njegovim kreacijama. I koliko god da se taj obrt nekima od nas činio opak, fer je priznati da mu bar ne fali surove logike: biblijski bradonja se svojedobno latio stvaranja inferiornih kopija sopstvenog lika i obličja, dok je čovek oduvek stremio da mu sopstvene kreacije budu maksimalno superiorne. Naravno, jednom kad tako pošteno i bez zadrške pristupite činu stvaranja, gubite pravo na odstupnicu ma kakvog ekvivalenta biblijskog potopa: ako shvatate da su vaše kreacije bolje od vas samih, time prihvatate i da su objektivno vrednije. Stoga, ako se između vas i takvih vaših kreacija vremenom otvori bilo kakav jaz, onda znate, bez sumnje i dileme, da breme inferiornosti leži na vašim plećima. A to znači da, u svrhu smanjivanja tog jaza, morate da radite na sebi i popravljate hendikepe kojima vas je evolucija uslovila da funkcionišete kao prevaziđeni žderači lešina i mašine za rađanje.


Distress u svojoj postavci nalazi da je za finalni obračun sa evolucijom nužno preispitivanje mnogih filozofskih i egzistencijalnih koncepata, i to počev od koncepta "zdravlja" vs "bolesti", a odmah potom i koncepta "humanosti". Distress obznanjuje da vlasnik tih definicija ujedno i ima neprikosnovenu kontrolu nad najvažnijim konceptom, a taj je - "civilizacija". Logično je za pretpostaviti da u tom redefinisanju koncepata upravo nauka ima, ako ne baš striktno poslednju, ono bar poslednju uticajnu reč. U svetlu Klarkove procene da "krajnje visoka tehnologija laicima postaje nerazlučiva od magije", ogroman deo ljudstva na planeti zbog tog uticaja reaguje na nauku samo unutar dimenzije njene frankenštajnosvske primenjivosti. Distress taj deo populacije nudi kao organizovan u takozvane "kultove neznanja", i, fer je ovde priznati, ta percepcija romana je već sad lako prepoznatljiva kao generalni civilizacijski fenomen. Ljudi koji bez ustezanja posežu za kolektivnim strahovima - i dodatno ih pothranjuju sopstvenim paranoidnim fascinacijama, religioznim opsenama i kvazinaučnim, poluprobavljenim poluspoznajama - odavno nam već reprezentuju društveni segment strateški kotiranih psihopata koji, uz ispraznu retoriku i još isprazniju demagogiju, sa užasavajućom lakoćom uslovljavaju svoje neuke i priproste sledbenike. Distress nudi ceo buket u fenomenu psihopatizacije neukih - edeniti, antikosmolozi, PoniznaNauka, NajpreKultura, MističnaRenesansa - sve su to varijante ekstremnog ljudskog neznanja koje se odaje maltene karnevalskom ponašanju "spašavanja sveta", organizujući se u militantne grupacije čiji je cilj ubijanje svakoga ko ima iole značajnu ulogu u političkom, društvenom i naučnom previranju radikalnih ideja.


Izvan te bolno istinite analize mentalnog sklopa savremenog čoveka koji ima neograničen pristup informaciji ali ne i njenom razumevanju, Distress nudi futurizam koji svojom drskom postavkom prosto oduzima dah, punih šesnaest godina kasnije: LGTB fenomen - a posebno ono T u akronimu - je ekstrapolacijom doveden u radikalnu poziciju zvaničnog priznavanja dodatnih 5 polova. (Ne, ovaj put nije u pitanju greška u kucanju, zaista je u pitanju pet novih polova, pored ova sirota i neevoluirana dva u kojima se danas koprcamo, i to ne samo u kozmetičkom smislu.) Svejedno, ono što najviše pleni pažnju je konačna manifestacija pominjanog kompleksa Boga, to u vidu genetski radikalno modifikovanog čovekovog postojanja: Ned Landers je hodajuća nezavisna biosfera, sposoban da preživi u uslovima koji prevazilaze bilo kakvu eventualnost osim direktnog udara bojeve glave. Ned ima simbiote u krvi koji proizvode neograničene količine kiseonika i bez disanja, ima stem ćelije koje u koštanoj srži proizvode DNA sa radikalno izmenjenim bazama, ima nezavistan viralni imunitet zbog kog je u stanju da preživi neograničeno vreme jedući najčistiju formu SIDE ili ebole (a kad smo već kod jedenja, Ned Landers može da opstane ceo svoj vek hraneći se automobilskim gumama, pod uslovom da ih isecka u komade dovoljno sitne za gutanje), pa je Ned Landers, stoga, novi Amiš - nova vrsta autonomnog života u srcu globalno integrisane civilizacije, novo carstvo na zemlji, nadčovek koji ljudsku kožu nosi tek kao skafander unutar kog je neranjiv za sve osim direktno-na-metu ispaljene atomske bombe. Pošto mu kromosomi u spermi također nose izmenjene DNA baze, Ned Landers je ujedno i novi bog, otac sopstvenih replika, ali ne i Bog, Kreator kreacija; u slučaju Neda Landersa, Bog je nauka.


Futurizam Distressa je ravnomerno prezentovan kroz mirijadu civilizacijskih aspekata, a to je podvig kojim se žanrovska proza razdvajala, u kvalitativnom smislu, na remek-dela i... pa, na sve ostalo. U tvrdom SFu, ta granica je oduvek bila preciznija i surovija negoli u ostalom Sf domenu, pa su i kompromisi tu bili ako ne učestaliji, ono bar nemilosrdnije uočljivi. Futurizam visoke tehnologije je po pravilu teže komunicirao sa laicima negoli futurizam "mekih" struja u SFu, i kompromisi kojima se komunikacija olakšavala neretko su banalizovali i samu temu i pristup temi jednako. Stvarni svet visokih nauka, pogotovo matematičke i kvantne fizike, podrazumeva komunikaciju koja ne trpi kompromise, a centralni motiv Distressa je upravo TOE, Theory of Everything, i to u maniru sklonom Wheelerovom participantskom ključu, koji u Eganovom tumačenju ne nudi čak ni simbolično razdvajanje fizike od metafizike. Koncept je težak za shvatanje a još teži za prihvatanje, i njegovo postepeno razotkrivanje ujedno nudi i tonu razmevanja za postojanje i opstajanje fenomena kultova neznanja. Distress se zato fokusira na konferenciju fizičara u 2055, koju prati fama da će iznedriti TOE u tumačenju mlade južnoafričke fizičarke, čiji su dotadašnji radovi u tom smeru najavili ne samo matematičku mogućnost TOE, nego i mogućnost da TOE, jednom matematički definisan, može da obznani kraj sveukupnog postojanja. Paranoični trip koji u Distressu forsira kult Antrokosmologičara je već imao benigniju prezentaciju u globalnoj The Large Hadron Collider histeriji, tako da mehanizam psihilogije mase kojeg Egan nudi odiše ne samo maksimalnom uverljivošću, nego i nedvojbenom iskrenošću.













I naravno, unutar svega toga imamo i "distress" - novu i neobjašnjivu pandemiju koja se ne povinuje ma kakvom poznatom obrascu prepoznavanja, pa stoga ni klasifikacije - bolest za koju se ne zna da li je organska ili ne, da li je virusna ili bakterijska, da li je infektivna ili ne, da li se prenosi vodom ili vazduhom... a sve ono što se o njoj zna je mučno i deprimirajuće: "distress" svoje žrtve baca u psihološki užas koji se manifestuje neizdrživim nivoom straha i očaja, bez iznimke završava u smrti obolelog, i raste stopom od 30% mesečno, bez vidljive veze u načinu rasprostiranja. Drugim rečima, niko nije imun i niko nije siguran. Na mestu gde se fizika i metafizika deklarišu kao dve strane istog novčića, Distress nudi stvarnost u kojoj je kraj svega ujedno i početak kompletnije egzistencije, a ono što smo do sada smatrali početkom, tek treba biti opravdano, prizivanjem u postojanje. U tom kontekstu, koncept visoke nauke zahteva više slepog verovanja negoli svi koncepti laičkih praznoverica sa kojima od pamtiveka živimo, dok preispituje i redefiniše koncepte Kreatora i Kreacije na način koji skoro da ne ostavlja mesta njihovom razlikovanju, a kamoli odvajanju.

[PTY]

Perin overio Murakamijev 1Q84.

[Perin]

 

Iskren da budem, toliko toga se može reći za ovaj roman, ja nisam maltene ni površinu zagrebao. Ono što me odbilo i što je izazvalo u meni želju da što brže prikažem ovo delo jeste samo razočarenje u nj.

Ali zato će Joko Ogavine tri novele, objavljene u izdavačkoj kući Tanesi, biti nahvaljene na sav glas, so stay tuned, folks! 

[Anomander Rejk]

Ja koliko sam se oduševio prvim romanom koji sam pročitao od tog autora, ( Igraj, igraj, igraj ) toliko mi je nakon još tri pročitana romana oduševljenje splasnulo, a posebno me razočarala Okorela zemlja čuda i Kraj sveta.
Igraj... mi se jako svideo zato što je tu nekako pronašao dobru meru svega, i mnogo bolje je ušao u likove, posebno devojčice Juki. Međutim, kako sam čitao njegova sledeća dela, bilo je kao da čitam jednu te istu knjigu. Isti recept- otuđen, usamljen junak+ neobična, tajanstvena mlada dama... otuđeni kapitalistički svet... neki otklon od realnosti... i čak i za moj ukus, previše sladunjavosti i patetike. Okorela zemlja čuda mi je bespotrebno razvučena, prerano se skonta šta je zapravo onaj drugi svet... nekako sam se zasitio njegovih knjiga, mislim na poduže vreme.
Sad ću od japanaca naći nešto surovo, perverzno i nasilno  .

[Perin]

Riju Murakami: U Miso supi ili Joko Ozava: Bazen.

[PTY]

U, dobra je Ozava. 


Elem, nabavila sam čudo jedno kratke japanske superkul e-proze, taman dobro dođe za predah između romana, baci mi na mejl listu svega što imaš, pa da se tu trampom nadopunimo... 

[Perin]

Poslao mail

[PTY]

Elem, posto je muka ziva kopipejstovati na ovom forumu cak i u idealnim uslovima, evo ga link za moj rivju fenomenalnog REAMDE 
Super je to knjiga, zaista, po hajpu mi je pomalo kao Enderova Igra, kad se pojavila. REAMDE je skoro pa fenomenalan predlozak za mini seriju, nesto u fazonu hakerskih Sons of Anarchy... 

[angel011]

Stvarno deluje dobro za mini-seriju. 


Nego, "futuristička verzija legalnog opstanka 'child labour' kontroverze" - u kom smislu futuristička, kad takav način zarade postoji već godinama, i to organizovano, plus su oni koji na taj način zarađuju organizovani kao prosjaci, oni do besvesti igraju, a onaj koji ih je organizovao uzima najveći deo love i njima daje neku sitninu?

[PTY]

pa, to "futuristicka" je vise u smislu mog hronicnog nepoznavanja cinjenice da takva konkretno kupoprodaja vec postoji u gejmerskom svetu, to kao prvo.
Kao drugo, to sto u REAMDE rade timovi tinejdz-hakera, to nije organizovano ni od koga do od njih samih, znaci, nema tu labour brokera, nema posrednika koji na njihovom radu zaradjuje, znaci, sav profit ostaje njima, oni bukvalno rade za sebe, a sama aktivnost je na granici ilegale na kojoj oni opstaju samo zato sto znaju zakone i eskiviraju ih. Isto tako, oni se igranjem u T'Rain ne bave iz zabave, iako mogu ako to zele - oni to rade striktno zbog zarade.

Okej sad, ja bas i ne znam mnogo o tome, mene cak ni WOW ne zanima a kamoli ista drugo, pa stvarno nisam znala da se u gejming svetu vec stvara takav tinejdz-haker-butleg.

[angel011]

Aha, okej. Pa, onda je razlika između REAMDE i onoga što već postoji (a po tom pitanju) samo to što te tinejdžere niko ne organizuje nego rade za sebe, ovo ostalo je isto, naročito to da se ne igra iz zabave nego zbog zarade, pošto se "igranje" sastoji u tome da na stotine hiljada puta prelaziš jedno te isto i sakupljaš keš i drangulije iz igre.


Postoji još jedna varijacija na temu, a to su browser-based igre, u kojima su po tome zloglasni Mijanmarci (i Malezijci se bave time, ali su oni manje upadljivi i znatno manje pričaju o sebi). Naime, otvori on gomilu naloga u igri (protivzakonito, smeš da imaš samo jedan, al' se to određuje preko IP adrese, a u kompletnom Mijanmaru postoje 3-4 IP adrese), jedan mu je glavni a ostalim skuplja pojačanja za taj glavni nalog, i kad taj nalog ojača, proda ga nekom za pravi keš (takođe nezakonito, ali i jako teško za hvatanje). Tu je već, koliko znam, u pitanju mlađarija koja radi za sebe, nemaju gazdu koji ih organizuje i kupi kajmak.


Još jedno pitanje, pošto pominješ hakere: pravi li REAMDE razliku između gejmera i hakera? Ili je tu, kao u filmu Hakeri, to jedno isto?

[PTY]

Pa, to donekle zvuci kao gold farmeri iz Reamde, s tim sto oni ne prodaju svoje tako ojacane naloge, nego bukvalno kopaju zlato iz tla ili kradu, otimaju, pljackaju od ostalih naloga, posto je jedna od glavnih T'Rain aktivnosti otkrivanje zlata kao iz doba americke zlatne groznice. E sad, posto je svakom igracu nalog direktno vezan za bankovni racun, on moze da kroz igru (imaju menjacnice i otkupljivace zlata) da to svoje sakupljeno virtuelno zlato pretvori u stvarnu valutu, koja se pojavi na njegovom bankovnom racunu. U tome kanda je i bila svrha igre, posto je pranje novca bio jedan od primarnih motiva oko kojih je igra oblikovana.
Ako je taj film Hakeri onaj sa Angelinom i njenim prvim muzem, onda ima dosta slicnosti sa romanom, posto Reamde enkriptuje sve fajlove na kompjuteru igraca, ali Marlon i ekipa ne kradu informaciju koju je Reamde enkriptovao, niti ta informacija ikad napusti vlasnikov kompjuter, niti je Marlonova ekipa kasnije ikome prodaje ili ista slicno... jednom kad se ucena plati, Marlon da sifru za dekripciju Reamde i to je to, tu se staje. Zato Ivanov jednostavno nije mogao da poveruje u to, nego je bio ubedjen da je njegov info ukraden i da ce ga neko kasnije sa tim da ucenjuje...

[angel011]

Jeste, to je taj film.


Roman zvuči podjednako naivno, no, to ne mora da bude mana, to je ta vrsta simpatične zabave. 

[PTY]

Za Reamde se ne može reći da je naivan samo zato što jednim svojim aspektom izdaleka asocira na film Hakers. U konkretnom Reamde slučaju, roman je po svojoj sofisticiranosti bliži Malom Bratu od Doktorova nego bilo čemu što je prevedeno od savremene žanrovske SF proze, kad se već ne oslanjamo na Enderovu igru. 

[angel011]

Aaa, to je mene onda priča o Hakerima povukla da pogrešno shvatim. 

[PTY]

Ali ti si povukla priču o Hakerima (valjda zato što je to jedini film o hakerima koji ti je poznat), a ne ona tebe.

[angel011]

Heh, ne, filmova o hakerima sam se nagledala, Hakeri je samo jedan od njih koji mi je pao na pamet; nego će biti da sam bukvalno shvatila tvoju rečenicu da Hakeri imaju dosta sličnosti sa romanom Reamde, a ti si mislila samo na taj jedan aspekt.


My bad.

[PTY]

Ma nije to nikakav bad, ali ti kanda imaš posvemašnju sklonost ka jednodimenzionalnosti... odgovorila sam na pitanje, ali da nisi pitala, ne bih nikada dovela to dvoje u ikakvu vezu, jer veze ni nema sem što se u oba dela radi o hakerima.


Ali preciznije rečeno, teško je govoriti iz tog ugla ma kakvoj naivnosti u Reamde. Kad tinejdžeri smisle i sprovedu u delo akciju koja ih obogati za 2 miliona dolara, ne bi ih se baš moglo nazvati naivnima. A ako misliš na samu izvedbu romana, pa eto, pomenula sam neoteniju, ali ne u smislu "naivnosti", nego u smislu sprecifične percepcije i svetonazora mladih, koji se jasno odvaja od percepcije i svetonazora u starijih ljudi. Ali ne bih ga nazvala niti naivnim, niti inferiornim, nego prosto suštinski drugačijim. Mladi imaju drugačije prioritete i drugačije procenjuju sebe ivet oko sebe, to je sve.

[Anomander Rejk]

Ehm, pročitao sedam od dvadeset Mekdonaldovih priča iz Knjige izgubljenih snova, pa evo nekog kratkog prikaza.

RESTORAN IZGUBLJENIH SNOVA- Tema sa gubitkom snova je zaista interesantna, ali mi je pripovedanje u ovoj priči totalno psihodelično... valjda je to jedan od onih kiber-sajber pank stilova koji ja nikako ne mogu pohvatati šta, ko, gde, kuda,
kako. Ocena : 7

PRAVAC KILIMANDŽARO- Ovo je odlično. Vanzemaljski entitet koji preuzima i preoblikuje zemaljsku floru i faunu. Prikaz je dat zaista impresivno, a kroz sve to provlači se i lepa emotivna priča. Ambijent afričkog trećeg sveta i tehnologija budućnosti daje priči izvrstan šmek. Ocena : 10

LEGITIMNE METE- Takođe odlična priča. IRA u sf ambijentu. Odnos ljudi i tuđina dat je kroz probleme emocija i seksualnosti, različite rase bića, jel, drugačije shvataju i ulogu i mesto seksualnosti. Ocena : 9

NOVE AVANTURE BARONA MINHAUZENA: ZALIVSKI RAT- Duhovita i vrlo maštovita priča, o manipulacijama i lažima novog svetskog poretka. Nema više junaka, rat se dobija tehnologijom i informacijama. Ocena : 8

VREMENSKI VRT : VILINSKA PRIČA- Jedna solidna priča na vilinsku temu, vrt koji je kapija drugih svetova. Zanimljivo i drži pažnju, ali opet ništa spektakularno, što već nisam i ranije čitao u raznim oblicima. Ocena : 7

PLAVI MOTEL-Ova priča mi vuče na nešto hororično, ali od svih koje sam pročitao, ostavila mi je najbleđi utisak. Čini mi se
da mu sf okruženje mnogo bolje leži. Ocena : 7-

KRALJ JUTRA KRALJICA DANA- Keltska mitologija i vilinske legende sjajno uklopljene sa psihologijom i probuđenom seksualnošću, od početka do kraja priča ima čaroban, sanjalački ton. Ocena : 10

[PTY]

Elem, evo samo linka, jer kopipejst smara za par reci i o Black Hills... uf. Bilo je na par mesta i par momenata, onako... no, izbegli smo to, naravno, sve fino i uredno, ali ipak bi vredelo napomenuti da oni sa meksim senzibilitetom imaju papirne maramice pri ruci, za svaki slucaj.

Za Distrust that Particular Flavor sad malo bolje razumem hajp, mada je i onaj prvi uzdrzani rivju takodjer bio itekako u pravu... Gibson je subjektivan kako samo Gibson subjektivan biti moze, ali svejedno sve to ima neku vremeplovsku vrstu drazi, pogotovo kad se vidi da je celni covek kiberpanka u dusi uvek pomalo bio ako ne bas striktno tehnofob, onda tu negde blizu.    Oprema malko jeste "over the top" - svaki esejcic ima kao neku malu prezentaciju, pa na momente sve deluje nekako... puno samoljublja. Ali samo na momente, ne uvek. Inace je okej, mada vise zbog te period timeline vrednosti, negoli neke Gibsonove pronicljivosti po pitanju futurizma ili ista slicno... enivejz, onako, fin kuriozitet i ne mnogo vise od toga.

[PTY]

Za raju koja voli Weird :

  The Weird and the Real - "The weird reminds us that reality is unimaginable."

[Melkor]

 Wrestling with the politics of Ken MacLeod's new novel, Intrusion, in which a dystopia is illustrated by a woman's resistance to taking a magic pill to pre-emptively fix any genetic defects in her unborn child. Nic Clarke for SFX:

As a portrait of benign tyranny,

Intrusion is chillingly effective (and morbidly entertaining), not least because so many of this future state's dystopian elements are rooted in inarguable Good Things. It takes a seriously determined – and seriously cold-blooded – libertarian ideologue to argue in favour of, say, parents' right to condemn their children to suffer and die of preventable diseases. Where to draw the line between private life and public good is not a debate unique to our time, or to dystopian fiction, but the technology of MacLeod's world enables him to present the issues more starkly. Here, women are not just subject to stern government health warnings – and social disapproval – about how they use their bodies during pregnancy; they are now "encouraged" to wear sensor rings that allow their local health centre to monitor every molecule they encounter. This is a society being slowly smothered by the systems and safeguards it demanded at the ballot box, and the hobby-horses of its favourite newspapers. In The Guardian, Gwyneth Jones detects a lack of equivalence:

Intrusion is a book of contrasts: Hugh's relative freedom, his physical confidence; Hope's confinement, and her helpless predicament. The problem for the reader may be that Hope's "half" is sometimes heavy going, but there's a palpable sense of relief and joy when we leave her dismal world for the wide skies of Lewis, and the unlikely boy's own adventure Hugh has been holding in reserve. His contribution, his genetic contribution indeed, certainly livens things up. But Hope is the loser. No matter what the future holds, and no matter what the outcome of a skirmish with the forces of oppression, she will be defined, just as she was in London, as a child-bearer. Hugh, the disappointed heir of Progress, may wait with satisfaction for those legendary barbarians to arrive, and sweep away a rotten civilisation. For Hope, in the most chilling twist in this desolate little story, there is only the irony of her final decision on that fatal "fix".

And at Crooked Timber, Henry Farrell delves into the political philosophy:

Libertarian paternalism hence reinforces, and is reinforced by, traditional state paternalism. Actual libertarian paternalists might object that this is unfair – after all they are not themselves arguing that people ought to be positively compelled to do this or that. But I think that MacLeod has the right of it here. Libertarian paternalism, if it is implemented, is likely both sometimes to foreshadow or underpin direct compulsion, and also to support various private forms of social pressure. When behaviors become established as the norm, they make other behaviors that seem deviant, or risky, more likely to be singled out e.g. by insurance companies as reflecting unsafe lifestyles. And the combination of habit and intolerant neighbors can be extraordinarily powerful forces for social compliance. It's clear by the end of the book that people could get away with a lot more, if they only broke the habits of conformity. While the book has an obvious libertarian reading, it's not an uncomplicated one. The state makes things substantially worse, but non-state forms of private coercion are nearly equally important.

[PTY]

O da, Intrusion je na tapetu za april (btw, hvala na vrućem linku  ) i to ponajviše zbog ovakvih rivjua. Ići će u paketu sa još dve knjige koje kontempliraju distopičnu budućnost za žene, ili bolje rečeno - strah žene od za nju specifično distopične budućnosti: Velvet Dogma i When She Woke. Ova potonja mi je još nekako i najzanimljivija u tom trojcu, naravno, pošto nudi žensku perspektivu (nadam se, ne i pismo) pa će dobro doći za upoređivanje ko tu kome jamu kopa... 

[PTY]

Dakle, 7th Sigma.

















Kimble je jedanaestogodišnji dečak, beskućnik bez roditelja, očvrsnut iskustvom života na ulici i u velikoj meri preozbiljan za svoje godine. Ruth je aikido Sensei u poodmaklom životnom dobu, rešena da krene od životne nule i otvori svoj dojo, školu za istočnjačke borilačke veštine. Taj neobični par se sreće pod neobičnim okolnostima na samom početku romana; Učitelj i Učenik skladno postaju tim koji ne samo opstaje nego i prosperira u surovim uslovima futurističkog života na Teritoriji.


Teritorija se sastoji od povelikog delo Meksika i SAD i njene su neslužbene granice ustanovljene pojavom mehaničkih insekata koji se "hrane" isključivo metalom. Leteći insekti sa raznobojnim silikonskim krilima su po svakom merilu roboti čija je jedina funkcija da pronađu metal i sa njime naprave sopstvene kopije. Teritorija je tako bačena u ponovljeno kameno doba u kom se populacija robot-insekata namnožila do neslućenih razmera. Hranjeni metalom od bodljikave žice pa do telefonskih kablova, od automobila do čeličnih konstrukcija u zgradama i pod zemljom, preko aviona i industrijskih mašina sve do metalne rude u tlu, robot-insekti su opremljeni da svaku prepreku do metala uklone, pa su tako i vrlo brzo pronašli hranu i u ljudima (Kimbleov otac je evakusan sa Teritorije kad mu je ugrađen pejsmejker). Robot-insekte može da uništi jedino voda, pa se zato Teritorija prostire samo po terenu lišenom kiše i površinskih voda.


Kimble i Ruth biraju život na Teritoriji, ostavljajući van nje, u tom normalnom i invazijom nedotaknutom svetu, svoje pređašnje živote; Ruth ostavlja muža posle razvoda, a Kimble ostavlja svog zlostavljanju sklonog oca sa pejsmejkerom i policiju koja ga traži kao odbeglog maloletnika. Roman ih prati kroz neodređen broj godina u kojima Kim odrasta i sazreva a Ruth iznova nalazi životni smisao i sreću.




E sad, 7th Sigma je pisan u prijemčivo modernizovanom maniru pikarskog romana, i od samog se početka digresivno baškari u veštoj i zabavnoj multižanrovskoj formi, baveći se svime pomalo i ničim posebno. Pozivanja na Kiplingovog Kima su i više no očigledna, sa odabranim citatima na početku svakog od tri dela knjige i sa neskrivenim naglaskom na Kimovo odrastanje i na njegovu nepokolebljivu karakternu odanost ka istini i pravičnosti. S tako čvrstim fokusom na pustolovine glavnog lika, bilo je i za očekivati da će mnogo toga ostalog eventualno pasti u zapećak, pa su tako česti rivjui koji lamentiraju nad činjenicom da su intrigantni žanrovski motivi (p)ostali više egzotični dekor na kulisama nego neophodni zamajci samog zapleta. To je, barem donekle, istina: mi ne saznajemo ama baš ništa o poreklu i nastanku samih robot-insekata - čak ni sami likovi u romanu ne pokazuju odviše interesovanja za taj fenomen, van onih bazičnih i čisto praktičnih saznanja po pitanju kako ih izbeći ili uništiti - a i ostali domišljati žanrovski motivi kao da na kraju ostaju ili nedovoljno iskorišteni ili insinuacijama svedeni na žanrovska opšta mesta.


S druge strane, ta neukomponovanost i neiskorištenost ikonografije upravo i jeste razlog što sam roman vrlo malo gubi preko tih naizgled podbačaja u domenu žanrovske motivacije. 7th Sigma ima sasvim zdravo težište u svom dobrostivom i blago humorističnom prikazivanju odrastanja jednog društvenog gubitnika, ponuđenog u šarmantno paradoksalnoj retro verziji modernog Haklberi Fina. Kimble svoje pustolovine doživljava u isto tako paradoksalnoj Teritoriji, koja nudi obilje sofisticirane, visoke tehnologiju u nekakvom kvazi-postapokaličnom formatu novog kamenog doba. Taj kontrast je do te mere impresivan da sa lakoćom prevazilazi sve pominjane žanrovske naizgled podbačaje, pa otud i ponavljam to "naizgled", pošto se podbačaj u suštini odnosi samo na ona očekivanja koja su uslovljena najformulaičnijim žanrovskim konvencijama. 7th Sigma je zato vrlo dinamičan roman koji najviše nudi čitaocima sklonim i drugim književnim tradicijama, van striktno žanrovskih. Ta kombinacija je i više no uspešna, bar meni; priča o beskućniku i lutalici koji od ništavnosti odraste u zdrav i celokupan identitet svakako ima topline i šarma kakvog je uvek nudila klasična književnost kada je pisala o deci i za decu, dok joj isprepleteni žanrovski motivi obezbeđuju savremenost i relevantnost kakvu donosi upravo moderna žanrovska književost. Taj pomalo kontroverzni spoj  tradicija i stilova nudi jedan zaista osvežavajući šarm koji s lakoćom razbija formulaičnost onog malko populističkijeg žanrovskog domena, to po pitanju forme i sadržaja ujedno.


Teritorija u 7th Sigma je, dakle, lišena sve tehnologije bazirane na metalu, pa je tako lišena mnogih tehnoloških pomagala, od igle do telefona, i to preko običnog noža, lopate ili šerpe. Paradoks leži u činjenici da Teritorija nije lišena one sofisticirane tehnologije koja se ne bazira na metalu, pa tako umesto telefona ima heliograf,  umesto klasičnih pušaka ima plastične koje ispaljuju jednako ubitačne porcelanske projektile, umesto metalnih sudova ima one od keramike i vatrostalnog stakla a noževe od porcelana i poludragog kamenja. Dakle, kameno doba je tu skroz relativno u svojoj ultra modernoj retro varijanti. Ako je uslov za plauzibilnost tog urnebesno zabavnog novuma kupljen ignorisanjem izvesnih žanrovskih konvencija po pitanju motivacije - tim još bolje. Čak i da se jeste precizno reklo i još preciznije objasnilo da li su robot-insekti poreklom sa ovog ili nekog drugog sveta, da li su rezultat naše ili tuđe tehnologije, svet u 7th Sigma bi i dalje bio ovakav kakav jeste - savršeno zabavan i impresivno uverljiv.

[PTY]

Perin se najzad smorio mojim silnim cimanjima za rukav i pribeležio par reči o Fabrici osa. 






http://klub-knjige.blogspot.com/2012/03/ian-benks-fabrika-osa.html

[Mme Chauchat]

Sad malo da budem kvariigra... meni je ta knjiga bila ne samo prvo nego i poslednje suočavanje sa Benksom. Posle sam razmišljala da li da mu odbijem infantilne morbidarije na nezrelost i pružim drugu šansu, makar u SF inkarnaciji - ali nisam. Nikad. Ko što nisam ni Niku Kejvu. 

[Father Jape]

Nikad. Ko što nisam ni Niku Kejvu. 

[Mme Chauchat]

Čekaj, ti si čitao "I magarica ugleda anđela"? I dopalo ti se?!

[Father Jape]

A... ti si mislila na prozu.  Mislio sam da misliš na muziku.
Ne, nisam čitao ništa od Pećinkovog pisanija.

[Mica Milovanovic]

Perin se najzad smorio mojim silnim cimanjima za rukav i pribeležio par reči o Fabrici osa. 

Wasp Factory je bila knjiga koju sam dobio od drugarice, arhitekte, koja je otišla da gastarbajtuje u Englesku
i, znajući za moje interesovanje za fantastiku, prvi put kad je došla na letnje ferije, negde 85-86 donela mi je knjigu za koju je čula da je po svemu posebna.
I bila je. Bar za mene. Drago mi je da je i posle 25. godina ova knjiga ova zadržala tu uverljivost i izdržala proveru vremena.

Ako bih samo mogao da dodam nešto na perionov dobar prikaz, to je da mi se ova knjiga odlično nadovezala na jednu drugu knjigu koja na svoj način predstavlja
pomak u engleskoj prozi sredine osamdesetih godina - Betonski vrt (The Cement Garden), Ijana Mekjuana, koja je kod nas objavljena 1984. godine u
zagrebačkoj ediciji "Znanje".

[Mme Chauchat]

A... ti si mislila na prozu.  Mislio sam da misliš na muziku.
Ne, nisam čitao ništa od Pećinkovog pisanija.

Njegove pesme makar idu uz lepu muziku pa može da se zanemari infantilna morbidarija tekstova...

@Mića: Mićo?!

[Mica Milovanovic]

Molim?

[Mme Chauchat]

Ništa, i dalje me iznenađujete, to je odlično. 

[divča]

Ni meni se to ništa nije dopalo, bila mi je skroz površna, manipulativna i besmislena knjiga -- ono ni taj Mekjuen mi ništa bolji nije bio. Uzeo sam kasnije da čitam Canal Dreams od ovog prvog, to je ipak bilo bolje, kolko se sećam. A interesantno da još ljudi čije mišljenje ima neku težinu misli da je to dobra knjiga, eno ga M. John Harrison je stavio u top 10...ne shvatam...

[Perin]

Perin se najzad smorio mojim silnim cimanjima za rukav i pribeležio par reči o Fabrici osa. 


http://klub-knjige.blogspot.com/2012/03/ian-benks-fabrika-osa.html

Ma, Perin je postao lenj u poslednje vreme, tako reci

Ako bih samo mogao da dodam nešto na perionov dobar prikaz, to je da mi se ova knjiga odlično nadovezala na jednu drugu knjigu koja na svoj način predstavlja
pomak u engleskoj prozi sredine osamdesetih godina - Betonski vrt (The Cement Garden), Ijana Mekjuana, koja je kod nas objavljena 1984. godine u
zagrebačkoj ediciji "Znanje".

BETNOSKI VRT ima i u izdanju PAIDEIA(e?). Drago mi je da ti se sviđa prikaz....Samo, imao sam problema da ne spojlerujem taj tvist pri kraju, a svrbeli su me prsti, ono baš

[PTY]

Odmah da vas utešim: The Leftovers nije roman o traženju Boga, i nije eshatološki u ma kakvom tradicionalnom shvatanju te reči. The Leftovers nije čak ni religiozni roman, sem u nekakvom najširem smislu koji podrazumeva da čovek koji traži boga uglavnom nađe sebe, i obratno. Ali premisa romana jeste striktno biblijska, a izvedba neguje dobru, staru tradiciju putovanja na mračnu stranu čovekove psihe i duha, nudeći seciranje običnog čoveka u ekstremnim okolnostima, čeprkajući po najdubljim i najintimnijim strahovanjima koja tavore u mračnim prazninama bitisanja.


Tom Perrotta je poznat po svom angažmanu društvenog hroničara i njegovi romani se uglavnom bave seciranjem mehanizma hipokrizije i socijalne teskobe savremene niže i srednje građanske klase. Dva su mu romana ekranizovana, Election (1999) i Little Children (2006) pa i to pomaže u sticanju nekakve najšire predstave o čemu to Perrotta govori i koji način bira da nam to kaže. Ipak, vredi napomenuti da je The Leftovers, za razliku od Perrottinih ostalih romana, potuno lišen ma kakvog humora i ironije, a zauzvrat je krcat seciranjem čovekove potrebe za posezanjem u samokažnjavanje svake vrste, pa je zato mračan i teskoban od naslova pa do kraja, dakle - striktno u skladu sa  sudbinom koju je judeohrišćansko božanstvo namenilo biću koje je stvorilo po sopstvenom obličju, i to isključivo u svrhu sopstvenog štovanja.


The Leftovers uzima za premisu biblijski fenomen, i tu se svako njegovo bavljenje istom završava. A sama premisa je odlično izabrana, jer teško da postoje kontroverzniji biblijski stihovi od "jedan uzet, drugi ostavljen" kompleta: radi se, naravno, o Uznesenju, starozavetnom proročanstvu o turbulentnom periodu koje će prethoditi Hristovom konačnom dolasku. U grčkom delu starozavetne Biblije reference na Uznesenje su brojne, ako već ne i sadržajne; o fenomenu govore i Ivan i Luka i Matej i Petar a pominje se i u hebrejsko-aramejskom delu (pogotovo mračni Ezekijel) na dovoljno mesta da stvori jasan koncept o periodu koji će neposredno prethoditi Sudnjem Danu. Nije čak ni neophodno da budete vernik da bi se koncept prigrlio; naprotiv, reklo bi se da su upravo ateisti daleko više fascinirani Strašnim Sudom i Armagedonom uopšte. U svakom slučaju, koncept Kraja Svega je do to mere urastao u istorijsko i kulturno tkivo civilizovanog sveta da se mnogima čini kako njegovo potpunije objašnjenje i ne zahteva dublju biblijsku podršku, nego da su tu dovoljna i odokativna i intuitivna tumačenja.


"Ko u taj dan bude na krovu, a stvari mu u kući, neka ne silazi da ih uzme! I ko bude u polju, neka se ne vraća nazad! Setite se žene Lotove! Ko god se trudi da sačuva svoj život, izgubiće ga, a ko god ga izgubi, sačuvaće ga. Kažem vam, te će noći biti dvojica u jednom krevetu: jedan će se uzeti, a drugi će ostati napušten. Dve će mleti na istom žrvnju: jedna će se uzeti, a druga će ostati napuštena." Luka, 17:30-35.
"Zato imaj na umu ono što si primio i ono što si čuo! Drži se toga i pokaj se! Jer ako se ne probudiš, doći ću kao lopov i nećeš znati u koji čas ću doći na tebe." Otkrivenje, 3:3


Dakle, biblijske reference nude zastrašujuću opciju: u prvom talasu, uzeće se samo probrani, dok će ostali biti napušteni i prepušteni sebi da to vreme od prvog uzimanja do konačnog suda ispune u skladu sa božjim pravilima. Niko ne zna koliki je to vremenski period u pitanju; možda se radi tek o satima, a možda su u pitanju i mnoge godine.




The Leftovers govori o tim napuštenima, onima koji su preživeli prvi odabir i ostali napušteni i prepušteni sebi.













14 decembra se dogodio prvi Čin: neki su uzeti, neki nisu. Širom sveta, milioni ljudi su naprosto prestali da postoje - jednog trena su bili tu, svima vidljivi, a već idućeg trena naprosto su nestali, ostavljajući za sobom čaše u padu i poluizgovorene reči. Niko od preostalih nije istinski video njihov nestanak; izgledalo je da su svi oni u toj presudnoj sekundi svrnuli pogled na nevažne stvari, čak i u slučajima najitimnijih kontakata. I ako je taj nestanak bio u skladu sa biblijskim proročanstvom, mehanizam samog odabiranja nije to bio ali zaista nimalo: među milionima nestalih bilo je hrišćana i muslimana i budista, vernika i ateista, hetero- i homoseksualaca, starih i mladih, dužnih i nedužnih jednako.


Tri godine kasnije, mali grad Mejplton sabira utiske, pokušavajući da unese smisao u tako očigledno neshvatljivu situaciju. Za te tri godine, niko nije uspeo da isprovrti ma kakvo pravilo, ma kakvu generalnu povezanost sa zbivanjima tog kobnog 14tog decembra: Kevin, gradonačelnih Mejpltona, nije izgubio niti jednog člana porodice 14 decembra, ali je ostao bez žene i sina u te tri godine koje su usledile, izgubivši ih radikalnim kvazi-hrišćanskim kultovima od kojih je jedva nekako uspeo da spasi ćerku. Nora je kobnog 14tog decembra izgubila čitavu porodicu - muža i dvoje male dece. Njihova veza je očajnički pokušaj dvoje osakaćenih ljudi da nadoknade amputirane delove sopstvene duše; Kevin se grčevito bori za sebe i za druge, trudeći se da povrati život vredan življenja, dok se Nora lomi u limbu ekstremnih krajnosti, prožeta ogromnim osećajem krivice što uopšte i pokušava da prevaziđe taj kobni 14ti decembar. Rasuti kao mravi sa poplavljenim mravinjakom, stanovnci Mejpltona očajnički traže priliku da budu korisni, i to više drugima nego sebi, spremniji da svoja dobročinstva poklone potpunim strancima negoli svojim bližnjima, koji ih najviše trebaju.


Roman ne nudi klasičnu motivaciju, bez obzira na očigledne mogućnosti koje bi se mogle pretpostaviti iz premise; nije u pitanju niti alternativna istorija niti žanrovska fantastika u bilo kom obliku. Ako išta, The Leftovers premisu koristi striktno kao prizmu kroz koju razlaže tu skoro mundanu čovekovu potrebu da sebi protumači zbivanja nad kojima nema moć ni da ih shvati a kamoli kontroliše, i da nekako ispuni ogromnu i mračnu prazninu za koju sluti da ispunjava glavninu njegovog bića. Odmičući se od prirodnih kataklizmi, Perrotta nudi apsurd kao finalnu tačku slamanja koja naprosto ne ostavlja očiglednu mogućnost povratka na staro. U svetu tako temeljito ranjenih duša, Perrotta nudi galeriju precizno izvajanih likova, od kojih svaki postaje brižljivo odabran predstavnik svog tipa: prepušteni sami sebi, bez neprijatelja na kog bi mogli svaliti krivicu za svoj gubitak, stanovnici Mejpltona svoj strah i očaj okreću na sebe i svoje bližnje. Perrotta svaku pojedinačnu metamorfozu prikazuje hirurškom preciznošću čoveka koji pod mikroskopom prati fazu za fazom jedne užasavajuće mutacije u kojoj duhovno obogaljeni ljudi postaju monstrumi, hraneći se patnjom svojih bližnjih, u nadi da će tako olakšati sopstvenu.


U duhu proze koja nam subverzivno otkriva slepe tačke našeg vidokruga - to znajući da smo savladali veštinu izbegavanja svega što nam sreću kvari - i koja se uporno nama bavi čak i kad zna da ne donosimo bog zna kakve radosti ni sebi ni bogovima koje smo izmislili - sretni vam eshatološki praznici.   

[angel011]

Kindle spamovan:


http://www.reuters.com/article/2011/06/16/us-amazon-kindle-spam-idUSTRE75F68620110616

[PTY]

Jun 16, 2011???

[angel011]

Juče sam naišla na link.

[PTY]

Ken MacLeod: Intrusion




Hope živi u budućnosti svega generaciju udaljenoj od sadašnjice, u "toplom ratu" koji je modelisan uglavnom po onom "hladnom", koga danas jedva da se i sećamo. "Topli rat" je nešto malko savremenija verzija današnjeg nam "rata protiv terorizma", makar utoliko što su i vaskoliki teroristi evoluirali do globalno jedinstvenog fronta pod imenom NAXAL. Njihova isprva ideološki jaka platforma ubrzo se rastočila u čist nihilizam, po svrsi i intenzitetu vrlo sličnom onome koga su, nekad davno, tako impresivno upražnjavali "spaljivači gradova", dok nisu sasvim zatrli milenijum jaku bronzanu civilizaciju. U svetu u kom su čak i vaskoliki fundamentalisti temeljito inficirani defetizmom, Hope ima sreću da živi u zemlji prvog sveta, koja odlučno ide u susret perfektnom društvenom uređenju. 


Hope je trudna po drugi put. Sin joj je rođen četiri godine ranije, i u međuvremenu je medicinska tehnologija izbacila na tržište vakcinu koja u ranom životu fetusa ispravlja sve one gadne genetske mutacije koje rezultuju još gadnijim i neizlečivim bolestima. U vreme svoje prve trudnoće, Hope je izbegla vakcinu zato što je bila još uvek eksperimentalna i deljena strikno na volunterskoj osnovi; četiri godine kasnije, efikasnost vakcine je dokazana na milionskim ogledima i zato se svim ženama snažno preporučuje. Čak štaviše, u toku je izglasavanje zakona kojim će vakcina postati obavezna, i to iz ugla dobrobiti majke i deteta. Žene su se, naime, već godinama borile da im država obezbedi tu i slične dobrobiti, i država je, naravno, ekstatično srećna što najzad može tu želju da im i ispuni.   


Iz nekog čak i njoj neshvatljivog razloga, Hope odbija da primi vakcinu. Društvene strukture kojima je dužnost da se staraju o dobrobiti žene i nerođenog deteta isprva su šokirane a onda i užasnute tom odlukom. Hope uskoro otkriva da su joj i bliski prijatelji šokirani i užasnuti: pa zar nije najsvetija roditeljska dužnost da obezbedi maksimum blagostanja sopstvenom porodu? A zdravlje je tu svakako prioritetno blagostanje koje je, za razliku od onog materijalnog, potpuno besplatno, pa time i sasvim pristupačno svakom roditelju.


Dani prolaze a Hope i dalje odbija vakcinu. Pominjana užasnutost i šokiranost glatko prelaze u fazu prisile: isprva su to benigna prijateljska uveravanja, ali ubrzo postaju otvoreno agresivna i bazirana na pretnjama. Ako odbije vakcinu, Hope rizikuje da bude zakonski proglašena nepodobnom roditeljkom koja očigledno ne mari za dobrobit svog deteta, a ako bude tako proglašena, izgubiće oboje dece socijalnim službama.


Odbijajući sva usput ponuđena spasenja koja bi je svela na lažova i licemera, Hope se odlučuje na očajničko bekstvo. Njen muž, koji također ne razume njen stav ali koji podržava njeno pravo da ga ipak donese, sakriva porodicu na jedino mesto na koje može da pobegne - na rodno ostvo Lewis. Hope uskoro otkriva kako upravo to njeno protivljenje vakcini može da i njenom drugom detetu obezbedi redak dar koji njen muž i sin već genetski dele, ali ne i ona.













Taman kad pomislite da ste se najzad uspešno izborili sa svim racionalnim strahovima koji su iznikli iz detinjaste akluofobije, dočekaju vas distopije, da vam život iznova učine zanimljivijim i lepšim. Istina živa: čim završite sa čitanjem poslednje strane dobre distopije, učini vam se da napolju sunce sija i ptice cvrkuću i svaki vam poznati i svakodnevni đavo naprasno izgubi svoje silne rogove. Taj prvi utisak po čitanju neizostavno donosi silno olakšanje - saznanje da svet u kom živite nije ni izbliza tako gadan i opak kakav bi mogao da bude. Drugi utisak se slegne nakon svega par minuta i obznani da vas od distopije u romanu deli samo samo malecki, gotovo nezametan korak. Tu već nastaje problem koji neretko rezultuje dodatnom fobijom.


Ruku na srce, nisam baš u toku sa najsavremenijom definicijom demokratije kao društveno-kulturno-političkog uređenja, ali jedna izreka Isaka Asimova tu i dalje odnosi šnjur, bar što se mene lično tiče: "Anti-intellectualism has been a constant thread winding its way trough our political and cultural life, nurtured by the false notion that democracy means that my ignorance is just as good as your knowledge."


I to je to - to je ta najdistopičnija od svih distopija. To je mrak koji nam donose ne zabludele ideologije ili zatucani teokratizmi, nego... pa eto, mi sami sebi, gašenjem jedne po jedne sveće razuma, u pretpostavci da glupost ima, i mora da ima, jednako pravo glasa kao i mudrost. Taj vrhunski egalitarizam pretpostavke da su svi ljudi isti, sa jednakim pravima i jednakim pravom glasa, glasanja i oglašavanja - to političkog, društvenog, glasačkog i vaskolikog im ostalog - donosi totalitarni režim koji se naprosto ne može srušiti, za razliku od onih koje su nam do sada donosili diktatori, ideološki i teokratski fundamentalisti, vojne hunte i slična politička flora i fauna. A Intrusion taj totalitarizam nudi na način zbog kojeg danas ozbiljno razmatram čak i diktaturu nasurovije vojne hunte kao sasvim prihvatljiviju opciju.


Intrusion nudi posredna i krajnje ozbiljna razmatranja načina na koji sistem menja predznak kritici i na kraju je isporučuje kao sopstvenu propagandu. Hope je drastično obespravljena žena, ali ona nije postala obespravljena tako što su joj ukinuta bilo koja prava koje su njene prethodnice uživale. Naprotiv, Hope je obespravljena procesom dodavanja prava, prava koje su izvojevale današnje smušene kvazi-feministkinje koje ni same ne znaju šta (ako uopše i išta) zapravo žele. Prvu trećinu romana, Hope se bori da povrati za nju luksuzne privilegije koje žene danas uživaju - pravo na posao koji obavljaju i muškarci. Hope te poslove ne može da dobije, pošto su negativno procenjeni kroz prizmu "zakona o sigurnosti žene na radnom mestu". Pogađate već, izglasavanje tog zakona izvojevale su upravo žene, a kao rezltat te vojne, Hope živi u svetu u kojem je manje od 20% žena zaposleno, jer eto, 80% radnih mesta nije prošlo kroz iglene uši dotičnog zakona. Hope zato "radi iz kuće", nekakav mundani poslić u informatičkom domenu, za isto tako mundane pare. Lišena prava da odlučuje o sopstvenoj sudbini striktno na temelju sopstvenog neznanja, Hope je istim tim temeljom lišena čak i sitne nihilističke utehe o spoznaji skore budućnosti koju njen suprug i sin dele čisto na bazi svoje genetske privilegije. U epilogu romana, Hope je bespomoćna taman koliko i ja, dok čitam ovaj roman o njoj.


Intrusion koristi opšteprisutnu (a po meni i apsolutno tačnu) tezu da savremeni feminizam prevazilazi svoju upotrebnu korist i presipa se iz borbe za ravnopravnost u borbu za privilegije, i to još pride krajnje nesuvisle. U demokratskom ustrojstvu u kom političari vrlo rado koriste prirodno oformljenje ciljne grupe glasača, taj intenzivni osećaj "manjinskog identiteta" biva vrlo vešto i vrlo uspešno manipulisan. U tom smislu, Intrusion je izuzetno provokativan roman koji nudi profil davnih uzroka striktno kroz razlaganje trenutačnih posledica, a to je model koji neretko bude prezahtevan za već pominjanu demokratsku većinu.


Bilo kako bilo, u pitanju je odlična distopija koja zaslužuje ravnopravno mesto među klasicima na koje se direktno i indirektno poziva.