GRAFITI U ULJU

[pokojni Steva]

Još jednom se izvinjavam pravovremenim učesnicima radionice, ovim ne želim da umanjim vrednost urađenog, samo vas potvrđujem. Moj "čip", kad sam već uzeo slobodu da komentarišem i glasam.

                                                             

                                                                  GRAFITI U ULJU



           Opasno su se bližili, zaostajali su, cenim, ništa više do minuta. Reflektori su nam već neko vreme šarali po glavama, no ništa nije moglo preteći užas kerećeg hrktanja, bili su besni, nadraženi tragom. Zagrobna glad ih je gonila.

,,Pohvataće nas", dolazio je mukom do daha, ,,možda ipak da..." nije završio, zakrkljao je krckanjem hrskavice grkljana. Režalo je i otimalo se o delove.

Pao sam na zemlju, tri senke su me preskočile. Zgrabio sam ono što mi se našlo pod šakom, mlatio pomahnitalo, ukrug; dvaput se muklo zaustavilo u nešto. Udarao sam i treskao dok nisam čuo izdisaje.

Uvukao sam se pod senku reflektora. Brektanje motora je stalo, glasovi su bili sve jasniji, ništa manje mučni.

Iz posekotine na desnom dlanu je krenulo kapati, obuhvatio sam celom rukom izbočinu strmine na kojoj sam visio. Još gore, curkalo je pravo na lice. Spustio sam se do podnožja.

Metalno je škljocalo kao lancima, vezivali su kerove, ponadao sam se. Još dublje sam se uvukao u ćošak. Izdajnički ga je nestajalo, mrzeo sam ga, gurao unazad u nadi da nađem još mesta. Kad sam propao, znao sam da je to kraj.

                                                                         ---

              ,,Ima jedna razvalina, ovde", triput je bocnuo u mapu, ,,tamo ćemo se naći. Ako sve propadne...", krcnuo je okrećući glavom, ,,...to je mesto okupljanja".

Skupio je mapu i gurnuo u nedra. Očito mu je bol u vratu jačala, masirao se obema šakama.

U tišini smo se razišli.

Legao sam. Ćebe je žuljalo već i pri pomisli na zajedničku noć. Možda bi bilo pametno poneti i njega, kakvo god da je, buvljivo i šuplje. Zakikotao sam se nad glupošću otresajući strah od nesanice.

,,Miran budi! Spavaj, sutra se smej", bubnulo me je sa strane.

Smirio sam se. Sanjao sam da je lebdela ukrug, golicala me na svim pravim mestima. Tako nešto od školskih dana nisam umislio.

                                                                           ---


Davio sam se u ulju, lepljivom, bez ičega za čvrsto se prihvatiti. Dna nisam pronalazio, nadao sam se plitkom. Video sam ga tek kad sam potonuo. Bilo je od metala, kad god sam pokušao napraviti korak, okliznuo sam se o njega. Uljani smrad me je gušio, ulazio u nos, razlivao se mnogim bojama kroz oči, odustao sam od pokušaja treptanja.

Dodirnuo sam nešto, osetio da je čvrsto. Pripio sam se uz to i rukama i nogama. Bilo je kružno, nazubljeno. Isprva se tek lako zatreslo, onda, kao jakim pljeskom, pokrenulo. Prevalilo me je opet ka dnu. Brum je bio neizdrživ, jači i od pucanja pluća. Izronio sam.

Potmulo rondanje zupčanika podamnom bacalo je masnim mehurićima, nosilo me svojom voljom od jedne do druge strane kazana.

Rešio sam, izaći ću.

Stajao sam otkriven i zadihan. Otkrilnutih ruku. Kapalo je sa mene sitnim i masnim metalnim opiljcima. Napravio sam još par koraka, tek toliko da mi vide i belasanje iskeženih zuba.

Mašinerija je uhvatila ritmični huk. Jedna ruka joj je hvatala sa leve na dole, druga mlatila na gore. Bedni ostaci krpa uniformi i povodaca zaglavljivali su se po ćoškovima, gušili sklad mehanike. Otkačinjao sam to, letao od vrha do dna; bio sam samo mali zahvalni šraf. 

                                                                      ---


   ,,Koje je moje ime?"

Osećao sam svaki jedan mišić, grčili su se, valjda im je to stezanje bilo od značaja.

Šetao sam stepenicama na gore, tražio, nadao se nekoj ispaloj cigareti. Morala je biti barem jedna.

,,Koje je moje ime?" sad je već tutnjala besom.

,,Kako ja to da znam..." smrvio sam neupotrebljivi pikavac i odmah zažalio. Ko zna da li ću naći išta toliko pušljivo ponovo.

,,Koje je moje ime?!" trznula je pokretnim stepencama.

Zidom do izlaza grafiti su se preplitali, nabacani jedni preko drugih. Neka imena sam prepoznao, mnoga nisam razumeo. Razmrljao sam sliveno međ' prstima. Bockalo je opiljcima.

Linije su bile sve tanje kako se kraj bližio, koracima i grbavije, dok se konačno prstima nisu potpuno ispraznile.

,,Ostaj mi dobro lutko", potapšao sam mesto gde se gumeni rukohvat presamićivao i vraćao unatrag. Uhvatio sam kvaku, nije mi odgovarala.

Svetla su se pogasila, hroptanje mašine je još par puta uhvatilo zamajca, pa onda sve slabije,  konačno i utihnulo poslednjim zujanjem.

Kucnuo sam vrata nogom. Zaškripala su, ali se nisu otvarala. Video sam da napolju svanjiva, svetlost se probijala pukotinama ragastoa. Zadrmao sam još jače.

,,Koje je moje ime?!" urliknula je. Zupčanici su se opet pokrenuli.

[M.M]

Stevo, atmosfera priče (koju sam shvatio nekako) je ok, ali rečenice su nejasne. Namučio si me... samo zbog tebe sam je pročitao dva puta...

[boki77]

Шетња градом одувек је будила опрез у мени. Било је ту свакаквих људи – убица, саботера, либерала... свакојаког шљама. И сви они мисле да познају једни друге. Професор са Друге Земље, извесни Стеван Лазин Љуштикин, тврдио је да су људи заправо људождери, који живе у групи да би се лакше међусобно изјели. Због претераног коришћења речи ,,људождер" и ,,групно", професор је проглашен лудим, и заточен. Његова наука није заживела, и сви људи данас су уверени да јако добро познају људски род, његову етику и естетику.

Ја не познајем људе. Неважни су. Ја сам најбољи агент у галаксији, спреман да помогне, одмогне, разгради, догради, или просто уклони неколико либерала. Ја сам била звезда. Најбољи запослени у претходних тридесет векова – краљ галаксије је лично признао на додели признања. Сви су знали за мене. Ја нисам морала да знам друге. То је било, како то у агенцији кажемо – сувисло.

Ја сам познавала кухињу. Иако сам била врсан агент, лепотица, прогонитељ либерала, волела сам да кувам. На Првој Земљи, прегршт фабрика правило је супу у кесици, али већина њих је била у држави одакле потичем. У Србији. Малој држави на Балкану, где су власти успеле да после велике економске кризе овладају економијом. Почели су да праве супу. Србија је у деветнаестом веку била највећи извозник свињетине, а само два века касније – супа се попела на пиједестал профитабилности, поставши најумеснији посао. Србија је постала економска громада. Постала је Велика Србија, и све би било бајно да на власт није дошла странка хипи-либерала, која је новац од супе потрошила у нуклеарно наоружање, и покушала да Србију прошири до Токија. У светлости нуклеарних експлозија и радијације, Прва Земља је пропала, али сам одувек осећала да је мирис супе дубоко усађен у гене људи.

А порука која ми је стигла уверила ме је у то.
Агенте 000, достављамо Вам задатак од краља.
Компјутер ми је био у врату, али сам желела да на миру чујем задатак. Ушла сам у улаз неке зграде.
Агенте 000, морате отићи на Прву Земљу и наћи човека који зна тајне српске супе. Чисто да знате, Србија је...
,,Знам шта је Србија", рекох.
Добро сте обавештени, 000. Да ли знате и за резанце?
,,Резанци?"
Тајна коју морате понети са Прве Земље. То би могло подићи читаву нашу економију. Морате донети тајну резанаца, Стевана! Срећно.
Компјутер се угасио, а ја сам стајала у улазу збуњена и попиздела. Шта су резанци? И што ме зову именом које сам оставила иза себе? Ја сам 000. То ми је име. Одавно сам рекла да ће се лоше провести свако ко ме тако ослови. Одмахнух руком и рекох врату да ме телепортује на Прву Земљу.

Гравитација тамо је била поремећена. То није бринуло ни обичног човека са обичним оделом за отпорност гравитацији, а камоли мене. Имала сам најбоље одело у галаксији и став: пронаћи ћу те резанце, ма шта били.

Нашла сам се на неком тргу. Зграде около су биле урушене, дрва огољена и крива, стари аутомобили преврнути... Једино место одакле је допирао звук била је нека рупа. Метро, објасни ми компјутер. Покретне степенице тамо су радиле. Приђох им и спустих се.

Зачудило ме је што видим неког брадатог човека како се уздиже на степеницама које су ишле ка горе. Спрејом је исписивао име на зиду. Моје име. Дошао је до Стеван.
Али даље неће моћи. Извукла сам електрични омамљивач, и уперила му у правцу дупета. Подесила сам снагу на ,,врло јако".

У симфонији јаука, тртљања и псовки, писар је стигао да каже да одбијем. А то ме тако подсетило на либерале. Подесила сам напон на ,,грозно јако", и опалила у правцу његове мушкости – ако је има. (Овај створ био је брадат и одрпан, и нисам могла да поверујем да је он обичан човек. Како би преживео радијацију?)

Коса му се задимила, што сам морала да испратим смехом и аплаузом. Преварант је то искористио, и бацио ми спреј у лице, а онда побегао. Уперила сам омамљивач, али нисам имала чисту мету. Нисам га пратила, није било потребе.

Када сам дошла до ,,Стеван" на зиду, уочила сам да је човеку испао неки документ. Подигла сам га и прочитала. ,,Стеван Лазин Љуштикин."

Компјутер ми се укључио. Стигао нам је податак о томе шта треба да тражиш, 000. Тајну о резанцима сада још једино крије извесни Стеван Лазин Љуштикин. Прерпознаћеш га по по дугој бради. Пронађи га и узми формулу резанаца.

Јебига, помислих. Нахранила сам одрпанца са толико електрода, да вероватно негде лежи у грчевима, удише последње залихе радиоактивног ваздуха. Електрошок ове генерације, којег имам само ја, најбољи агент галаксије, омамљује, али на ,,грозно јако" постепено убија. ,,Није требало да ми пише име..."

А онда погледах око себе. Сваки зид ходника, па и плафон, имао је на себи ,,Стеван", разних облика и боја. Можда јадник није писао моје име. Можда је писао своје...

Онда слегох раменима. Најбољем агенту у галаксији деси се, након сусрета са убицама, либералима и осталим пропалицама, да погреши. Па, добро, урадила сам што сам могла, како сам проценила. Најбољи се не кају. Свет неће бити лошије место због неког тамо гордељивца, опседнутог својим именом.

Али, на жалост, супа ће се и даље јести без резанаца...

[Monsun]

                                                             zakrkljao je krckanjem hrskavice grkljana.

Dobar primer aliteracije, mozda da se oprobas u poeziji...

[M.M]

Stevo, Boki je izgleda odneo pobedu u prvom krugu.
Iako mi se više sviđa atmosfera tvoje priče, Bokijevo pisanje je, ipak, bolje.

[Svevid]

Шта је сад ово? Сепаратизам?

[Džek]

Mene nanovo oduševljavaju Stevine rečenice, imao sam priliku da ga pre čitam. Ipak, i dalje stoji ono što sam mu jednom rekao, pa sad ponavljam: Kao da ti je priča segment istrgnut iz neke veće priče...

Mada, ovaj "dvoboj" treba kao piletu sisa, Boki takođe lepo piše, ali na drugačiji naćin.

I sad kako da poredim rafinirani ukus cordon blue-a i neponovljiv gurmanski doživljaj leskovačkog voza? Nikako. Zato uzimam oba. Urp. (bilo dobro, puh, puh, mljac... urp)

[Anomander Rejk]

Boki me još jednom iznenadio sa ovom zajebantskom pričicom. Em što se pokazalo da nije ništa manji zajebant od Steve, em što stvarno ima žicu za pisanje.
Stevo, bez ljutnje, predložio bi ti taktičko povlačenje i pregrupisavanje  . Pa neki novi napad nekom drugom prilikom.

[Džek]

Ja mislim da je Boki napao blickrigom, bez upozorenja, iznenadivši tako čika Ljuštikina!
Zajebancija jeste velika sila proze ali čika Stevo sa svojom rukavicom u lice bi veoma ozbiljan...

[Ygg]

Eh, kad bi se sva prepucavanja na forumu završavala ovakvim dvobojima! To bi bilo sjajno!!!

[pokojni Steva]

@ Boki,

Besmislen pamflet besmislene osobe. Na tebe više neću trošiti reči, niti ćeš mi ti trošiti vreme.

[boki77]

Eto, sad se ljutiš. Vidiš, ima nekog kome se pamflet i sviđa. Supa, rezanci... mislio sam da je naše okupljanje zbog toga, smislena osobo.

[Svevid]

Вас двојица се прво издвајате да би се обрачунали, а онда се свађате јер сте се обрачунали.

Стево, имаш 2 за бокија, и 1 неутралан глас. Топик ти и није привукао неку пажњу, тако да... научи да се носиш са неуспесима.
Боки, не зајебавај превише, да се не претвориш у оно што си исмевао.
Џек је у праву - Стевин рад је солидан, али као да је део нечег ширег. Поради на краћој форми - није то лако. Мораш да сажмеш пуно у мало. Пракса је то.
Боки, ниси много бољи. Зајебанција ти је била боља раније, иако ти је стил бољи него раније. И теби треба још праксе.

Десперадоси, следећи пут учествујте на конкурсу, и немојте користити свађу као покајање за пропуштеном приликом. Учествујте на време; ово није занимљиво.

[pokojni Steva]

Kritike uvek prihvatam, ali samo kad su do kvaliteta napisanog. Sasvim je OK što ovaj topik nije privukao veću pažnju, Radionica je mesto za takve stvari. Ja sam svoj cilj ispunio, ker je, očekivano, sam u sebe prstom upro.

[Karl Rosman]

Ne znam da li je zbog mamurluka, ili neceg drugog, ali Stevina prica je nesto najbolje sto sam procitao u poslednje vreme. 3 bambija!  

[scallop]

Zbog mamurluka.

[Mica Milovanovic]

Ja bih zaista ostavio piće da sam na tvom mestu.

[scallop]

Ma, dvostruko se ogradio. I sa čitanjem u poslednje vreme. Šta ako je to poslednje vreme došlo sa Ljuštiklom? Ja sam čitao i njegove bolje stranice, ali čovek je nadrkani paor sa bricom i tu nema pomoći. I da ga Plut taba, zaglavila bi petnaest godina, a on bi "Šorom šajke..."

[Plut]

Molila bih da se moje ime izuzme iz raznoraznih naklapanja sa kojima nemam veze niti želim da učestvujem. Ko šta kome ima da kaže i blati neka se pljuje mimo mene.

[Karl Rosman]

 

[PTY]

Ja bih zaista ostavio piće da sam na tvom mestu.

Mićo, a zašto ti ne rivjuišeš lokalni izdavački plodni urod minule 2010? 

[Anomander Rejk]

Na nikog određenog se ne odnosi, nego onako uopšteno... Badnje je Veče, i sutra je Božić, pa da se probamo uzdržati od otrovnih strelica...

[Mica Milovanovic]

Nažalost, ja sam pročitao tek možda 50% objavljenog kod nas prošle godine.
Jako sam zauzet na poslu, a hteo sam i da pročitam neke lepe stvari koje su se u svetu pojavile u poslednje vreme.
Trenutno čitam novog Murakamija 1Q84.

[Džek]

Ne znam da li je zbog mamurluka, ili neceg drugog, ali Stevina prica je nesto najbolje sto sam procitao u poslednje vreme. 3 bambija!  

Ima još Stevinih radova, ovo je pisao pod hujom, srdžbom, nikako svojim fokusiranim talentom.
Ako te interesuje gde su, zatraži na PP i odgovoriću linkom. Ne samo tebi.

Čika Ljuštikine, ne trači svoj talenat na ovake budalaštine; kad si bio forsiran da ga oblikuješ za izdavanje, nisi hteo. A sad radi nekog svog kurčevnog ponosa, upotrebljavaš ga - za šta prijatelju? Za instant duel sa Bokijem, o čijem radu sam čuo samo lepe reči, nade i tako? Da bi dokazao svima ovde da jesi poznavaoc pisanja? Jesi, i to stoji! Zato... mani se gluposti (veli žaba koja sama krekeče pred skokom u baru )

Koji vam je, obojici?

Boki, ako bog da uživo da te upoznam sa Stevom, da vidiš da je u pitanju veliki zezator, dobronameran, inteligentan čovek. Facetina i po. Jes' da ima svoje furke, al' bog te, ko ih nema?

Tebi Boki zameram samo što si Stevin izazov prihvatio da ga poniziš snagom svoje proze,  umesto da ga pobediš istom.

Kak god, duel je bio bespotreban, ali ipak konstruktivan. Za vas dvoje.

[pokojni Steva]

Id' u 'ur Đek, dokle više Plavih šlemova

Iza Grafita u Ulju stojim sa metalnim štocom. Ukusi su stvar shvatanja i izbora.

I, ako ti nije teško, de mi prepričaj šta si u pretposlednjem pasusu prošle poruke hteo reći. Malo mi se mozak zgrčio u pokušaju tumačenju.

[Džek]

Samo uz pivkana u Fox-u...
(Nešto sam skont'o da si mi u istom dužan gajbu piva, zarad neodazivanju na moje pozive...)

[boki77]

Džek, nisam ponižavao Stevu. Na forumu o pisanju sam rekao da bi se moglo zezati na zadatu temu. Ovde sam to i pokazao.
Nigde nisam ni rekao da je Steva loš čovek, niti loš pisac. Jedan od likova ove priče (sprženi Stevan Lazin Ljuštikin) ima ime kao i dotični, ali pravo ime dotičnog i nije Stevan Lazin Ljuštikin, kao što ni moje nije Boki, niti Bojan, niti šta slično.
E sad, problem je drugi: da li čovek ume da se zeza i da prihvati šalu na svoj račun. Ako se samo zeza, a šalu ne prihvata - nije dobro.
Što se mene tiče, Stevo, sve najbolje u životu i radu.
Eto malo Božićnog duha

[Gudeja]

Kak god, duel je bio bespotreban, ali ipak konstruktivan. Za vas dvoje.

Ja se zaista izvinjavam što ovo pitam, ali da li je jedan od aktera u ovom kniževnom duelu žensko? Meni je izgledalo da su u pitanju muški akteri...ali verovatno mi je nešto promaklo... 

[Džek]

Boki, tvoj rad ovde prezentovan sam shvatio tako.
Neću da se izvinjavam na mojoj percepciji.
Kako god, tvoj gore post anulira moje pogrešno mišljenje.
Uprkos svemu, mi pisci u pokušaju i treba da se jebemo između sebe, tj, kritikujemo (očito da je umesto "kritika" reč "jebanje" aktuelna), pa samim tim, spisateljski dueli jesu lepi, konstruktivni, izvlače pod pritiskom sve ono najbolje iz entuzijasta, ali ne treba buraz da se dotiće samog pisca, nego njegovog rada, dela.
Sad je u modi, izgleda, da se kroz rad psihoanalizira pisac dela... joj koja dekadencija, koje mrtvilo u kreaciji. Fuj!

[Džek]

Kak god, duel je bio bespotreban, ali ipak konstruktivan. Za vas dvoje.

Ja se zaista izvinjavam što ovo pitam, ali da li je jedan od aktera u ovom kniževnom duelu žensko? Meni je izgledalo da su u pitanju muški akteri...ali verovatno mi je nešto promaklo...  

Ponašaju se kao dve mlade u frizeraju.

[angel011]

Onda bi trebalo da bude: "Za vas dve".

Za muškarce se kaže: "Za vas dvojicu".

Ovako će još da ispadne: "Dvoje su se tako smuvali".

[Džek]

Misliš da nisu?

[Mica Milovanovic]

Stevo, sad ozbiljno.

Priča ima zanimljivu atmosferu, ali je neprestanim izmenama pripovedača činiš gotovo nemogućom za praćenje. Prva rečenica ti je u prvom licu, zatim sledi druga u trećem, pa opet do kraja pasusa prvo lice. Zašto?

Zašto koristiš konstrukcije koje ne odgovaraju srpskom jeziku. Na primer: "Koje je tvoje ime?"

Šta znači rečenica: "Osećao sam svaki jedan mišić, grčili su se, valjda im je to stezanje bilo od značaja."?

[pokojni Steva]

Pripovedač je jedan, nema izmena, menjaju se situacije u kojima se zatiče.

Osećaj nekontrolisanoggrčenja mišića, odmah po prestanku prenapregnutosti do iza podnošljivog.

'Koje je MOJE ime', pretpostavljam da je problem u tome što zvuči kao prevod sa Engleskog. Meni je tako lepše, primerenije nego 'Kako se ja zovem', ili šta slično.

[Džek]

Koje je MOJE ime, ili, kažite ime MOJE, ili, kako se ja zovem...
Jebote, ako nije super predložak za novu minijaturu.

Nema stepenica, nema grafita, nema ženskinja retkog imena.
Nema da'l veselo, da'l horor, da' ovo ono.

5 milja karaktera, sa idejom "Ime moje"

A?

[Mica Milovanovic]

,,Pohvataće nas", dolazio je mukom do daha, ,,možda ipak da..." nije završio, zakrkljao je krckanjem hrskavice grkljana. Režalo je i otimalo se o delove.

Ova rečenica je u trećem licu, a sve ostale u prvom odeljku su u prvom. Kako onda nema izmena pripovedača?

Ako si to hteo da kažeš onom rečenicom, ja to nisam tako shvatio. Kako to "svaki jedan mišić"? To takođe nije srpska konstrukcija.

Da. To zvuči kao prevod sa engleskog i uopšte nije u duhu srpskog jezika. Meni ti zvuči veoma rogobatno. Zar nije beskrajno lepše: "Kako se zovem?"

Ono što ti smatraš da je efektno naprosto kod čitaoca ne ostavlja takav utisak.

[Alexdelarge]

Na nikog određenog se ne odnosi, nego onako uopšteno... Badnje je Veče, i sutra je Božić, pa da se probamo uzdržati od otrovnih strelica...

izem ti razlog.

[pokojni Steva]

Koliko sam razumeo, ne poštovanje 'duha' srpskog jezika je najveća zamerka. Izvinjavam se, ali naspram ritmične zvonjave 'koje je moje ime', 'kako se zovem' samo nešto sebi mrljavi u bradu. Oko 'promene pripovedača' na početku se donekle možemo složiti, jednom novom rečenicom se da prevući sve u jednog.

[Mica Milovanovic]

Nemamo se nas dvojica šta slagati. Ti si pisac, ja sam čitalac. U ovom svetu koji si stvorio ti si Bog, nisam ja. Ali, pošto si svoje delo postovao u odeljku koji se zove "Književna radionica" pretpostavio sam da želiš da čuješ šta smeta uvu tvog čitaoca - tvoje je da to uvažiš ili ne.

Ovo "Koje je tvoje ime" je samo primer - dosta rečenica zvuči loše, neprimereno srpskom jeziku. To što tebi zvuči dobro naprosto većini čitalaca neće biti dobro. Ako kao pisac menjaš osnovna pravila sopstvenog jezika, moraš da imaš veoma jak razlog za to. Prilikom pripovedanja težiš jeftinim jezičkim efektima, a ne poštuješ osnovna pravila - da rečenica mora da glatko teče, da čitalac ne zastajkuje i pita se šta je pisac hteo da kaže.

Linije su bile sve tanje kako se kraj bližio, koracima i grbavije, dok se konačno prstima nisu potpuno ispraznile.

Ova rečenica meni ništa ne znači...

Svetla su se pogasila, hroptanje mašine je još par puta uhvatilo zamajca, pa onda sve slabije,  konačno i utihnulo poslednjim zujanjem

Šta znači "uhvatilo zamajca"? Šta je "konačno"?

[boki77]

Koliko sam razumeo, ne poštovanje 'duha' srpskog jezika je najveća zamerka.

Nepoštovanje se piše zajedno.   

[Anomander Rejk]

Boki, on piše sa mobilnog, aj nemoj se i ti sad kačiti za svaku reč.

[boki77]

Neću za svaku... eto, ne ću.

[Grgolj blaster]

Koliko sam razumeo, ne poštovanje 'duha' srpskog jezika je najveća zamerka. Izvinjavam se, ali naspram ritmične zvonjave 'koje je moje ime', 'kako se zovem' samo nešto sebi mrljavi u bradu.

Kako je lepo videti kad neko pravda sebe a blati druge.

[pokojni Steva]

Za 'ne', u svim oblicima, može da mi lupa čvegere ko gođ oće i kad oće. To Steva nikad neće razumeti (ili možda samo odbija?).

Nisam siguran da sam shvatio ono sa blaćenjem. Jeste da se džilitam preko svake mere, ali zar opet? Gde? Kako?

[Mica Milovanovic]

Stevo, ja ne znam da li razumeš, ali moj komentar je najdobronamerniji moguć. Da u tvojoj priči nema dobrih strana ne bih se ni trudio da ti bilo šta poručim.

Još jednom da razjasnim. Pisac sa čitaocem može da komunicira samo tekstom. Ovo na forumu nije uobičajena stvar. Ono što sam ja hteo da ti poručim jeste činjenica da kada čitaoca suočavaš sa nečim što je izvan njegovih uobičajenih normi (jezičkih, kulturnih i sl.) neminovno mu šalješ još poruka.

Uzmimo primer koji si sam naveo - da ja verovatno mislim da je to engleska konstrukcija. Upravo na to sam mislio. Umesto da se, kao čitalac, posvetim tvom svetu koji nije nimalo jednostavno zamišljen, ja se kao čitalac pitam da li mi engleskom konstrukcijom šalješ neku poruku, ili jednostavno nisi dovoljno pismen - ne poznaješ maternji jezik. Samim tim činom moj užitak čitanja je značajno umanjen. 

To nije dobro po tekst, po tebe kao pisca.

[Grgolj blaster]

@ Boki,

Besmislen pamflet besmislene osobe. Na tebe više neću trošiti reči, niti ćeš mi ti trošiti vreme.

Ovde.

Koliko sam razumeo, ne poštovanje 'duha' srpskog jezika je najveća zamerka. Izvinjavam se, ali naspram ritmične zvonjave 'koje je moje ime', 'kako se zovem' samo nešto sebi mrljavi u bradu. Oko 'promene pripovedača' na početku se donekle možemo složiti, jednom novom rečenicom se da prevući sve u jednog.

Odavde.

Htela sam da kažem - ako postaviš tekst,onda saslušaj kritike. Umeš da pišeš, ali poznavanje jezika, u vreme njegove dekadencije,nije bez značaja. Naprotiv.
Na ovoj temi sam videla nekoliko dobrih komentara, a možda bi ih bilo i više da nema toliko prepucavanja... šteta.

[pokojni Steva]

Dobronamernost komentara shvaćena pravilno.Pomalo sam zblanut mogućnošću da bi neko slao kakve poruke namernim pisanjem kao da prevodi sa engleskog.Poruke su u priči, ne u izboru jezika ili potajnim sličnostima/slučajnostima.Kod mene igra samo kako koja reč gubi i dobija na snazi;ako mi zazvuči a ne zazvekeće, tako napišem.Tačnije, imam veliki problem sa akademskim krstaškim ratovima u odbrani 'normiranosti' jezika.Kao i u politici,zvanično je do iza ćoška.Ko zna,možda se za 20god opet bude pisala . iza Dr.

[M.M]

Stevo, apsolutno se slažem sa Mićom.
Ako želiš da pišeš - moraš mnogo da čitaš.
Jebi ga, to tako ide.
Najbitnija stvar koju bi trebalo da radiš dok čitaš je da zapažaš: konstrukcije rečenica; odabir reči; onda, šta bi ti promenio u napisanoj rečenici da ona postane bolja itd.
Eto, tako ja radim.
To ti je moj mali savet.

[Perin]

Čitanje je uslov za dobro pisanje. Problem je samo pronaći svoj izraz. Distancirati se od svojih uzora. Naravno, svi imamo svoj stil, nešto što preferiramo. Recimo, ja verujem da sam tek pre...ne znam, mesec-dva-tri pronašao stil koji mi leži i kojim volim da se izražavam. Takođe sam primetio da najviše o pisanju mogu naučiti iz klasika. Doduše, ne starih klasika, nego modernih. Selidndžer, na primer. Fante. Savremeni pisci kao Oster, Bukovski i Lu. Japanci kao Murakami ili Kavabata. Fantastičari...pa, sve mi u poslednje vreme liči na nekakav šablon. Nešić je čovek koji sjajno piše i njega bih izdvojio kao primer za dobro pisanje priče, sklapanje rečenica. Ali, kao što rekoh, svako preferira nešto drugo. Samo čitati, to je glavni uslov za dobro pisanje. Čitati nešto što odgovara tvome stilu i izrazu bi bilo najbolje. 

[pokojni Steva]

@ Grgolj,ja kad postavim Priču (ne tekst),i nadam se kritikama koje bi to sve unapredile,ne hvalospevima,nemoj gubiti sna oko toga.I,o da!,pajac je obigravao mojim postovima na ZS,štrpkao pomalo i tu i tamo;gde god sam stavio + on se osr'o,za šta sam bio protiv to je njemu mirisialo kadificama.Ja to zovem pamfletom,njega aprentisom.Svojim 'tekstom' samo je potvrdio nenormalnost pomanjkanja pubičnih promena u njegovom životnom dobu.Sve ovo,ako si zaista Blaster,ne neki povampireni ZS lik jednokratne uporabe.