Na temu sa konkursa - Misljenja ?

[Stipan]

                                            OLUJA ŠTO DOLAZI

Mi dižemo čelo,
kročimo smelo
i čvrsto stežemo pest!

   Visoku i otmenu priliku gospođe Karamarković, predvođenu malenim pufnastim kučencetom na dugačkom jo-jo povocu, šetači na aleji Maršala Tita mogli su videti svakoga dana, tačno između deset i pola jedanaest, gde svojim laganim i dugim koracima promiče poput senke nekih davno minulih dana.
   Polusklopljenih očiju i uzdignute glave, skrivena u senkama što su je bacale bogate krošnje platana i breza, strateški raspoređenih duž njene maršrute, u prolazu bi lagano klimala glavom prolaznicima.
      Poznatima i nepoznatima.
   Malo ko je znao da je kršteno ime gospođe Karamarković bilo Zvezdana i da ga je nasledila od svoje pokojne babe.
Detinjstvo je provela u prosečnoj Jugoslovenskoj porodici koja letuje u  Sutomorskom sindikalnom odmaralištu, a zime provodi u toploj sobi časteći se sa bogato postavljenog stola. Na crno-belom televizoru gledali bi Čkalju, pozorište u kući i Sandokana, a tata bi pratio sport, bistrio politiku i radio od šest do dva.
   Nekada...
   Zvezdana je volela priče koje je tata često pripovedao. Nije, naravno, Zvezdana oduvek bila gospođa Karamarković.
   Posebno je volela priče o lepoti svoje bake, od koje je nasledila ime, i one o naočitosti njezinoga dede Jovana.
   Eh, deda Jovan,  partizanski komandant prodornoga pogleda... Deda Jovan koji je nosio oluju u očima...
   U tatinim pričama i u njenoj mašti, deda Jovan je i dalje marširao po bespućima Sutjeske...
         Jer deda je netragom nestao jedne olujne noći tokom borbi za ranjenike.
      Nikada Zvezdana nije upoznala svoga dedu i nikada nije poverovala da je mrtav.
   Duboko je u sebi verovala da je on samo negde zalutao u onim herojskim vremenima i da će se kad-tad pojaviti iznenadno kao bljesak munje u nekoj olujnoj, besanoj noći.
   Jednom...
Mama je u to sretno doba vremena imala napretek i neštedimice ga je posvećivala druženju sa Zvezdanom i doterivanju kuće.
      Nažalost...
      Vremena su se promenila.
   Nema više Čkalje i Sandokana, niti Sutomora i Jugoslavije. Nema više tatinih priča - pa ni samoga tate više nema.
   Mama je umrla pre dvanaest godina.
   Tatu je sahranila pre godinu dana, pošto ga je prethodno nepokretnog punih šest godina negovala.
   Tugovala...
Od tačnosti po kojoj je nekad bila čuvena više nije bilo ni traga. Niko već odavno nije video njezino kučence i mada bi bio red, niko je nikada nije upitao šta se sa njime desilo.
Mada se Karamarkovićka ni ranije, zahvaljujući svojoj otrovnoj jezičini, nije ubrajala među omiljene žitelje varošice, u zadnje vreme je njezino otrovno siktanje na prolaznike postalo nepodnošljivo.
Niko se od žitelja varoši nije mogao sa potpunom preciznošću prisetiti trenutka kada se to zapravo gospođa Karamarković tako nenadano prozlila. 
   Nikada je niko nije zapitao šta se to promenilo u njenome životu.
      Možda bi sve bilo drugačije da je imala kome da se požali.
Muža je našla u špajzu jedne olujne noći, nedelju dana pošto je dobio otkaz. Uredno obrijan i očešljan, visio je između uredno poređanih tegli krastavaca i pekmeza. Njegovo poplavelo lice i isplaženi jezik su poprilično odudarali od opšte sređenosti stana, i to je bilo prvo što je Zvezdana primetila.
Lično ga je skinula i odvezla u bolnicu.
   Uzalud.
Gospođa Karamarković nikada nije bila zaposlena. Do nedavno je smatrala da to tako i treba da bude. Obijanje pragova čudnih i pomalo sumnjivih preduzeća, po kojima se susretala sa nasmešenom dečurlijom, što bi ponekad i saslušala njeno moljakanje, nije joj ni najmanje prijalo.
Verovatnoća nalaženja zaposlenja za nekoga poput nje je bila podjednako izgledna koliko i mogućnost da postane majka.
   Nikakva...
Sa 49 godina, koliko je proletos napunila, njeno je vreme za stvaranje potomstva  nepovratno prošlo.
Gospođa Karamarković nikada nije rađala.
   Kazna je bila strašna.
      Ostala je sama na svetu. 
Još je imala nešto vremena do trenutka kada će se i poslednji novčić njihove zlehude ušteđevine istopiti poput snega na suncu. Noćima je plakala misleći o neminovnoj velikoj rasprodaji kukavne imovine koju su ona i njen pokojni muž, uz velika odricanja, zajednički stvorili.
   A i to će biti samo kratkotrajni predah pre potpune propasti...
Koliko god da je Karamarkovićka bila čvrsta i odvažna, raspad sveta koji je poznavala, činio ju je svakom danom sve nesposobnijom za bilo kakav normalan kontakt sa svetom. Jedini kontakt sa bližnjima bilo je njeno brecanje na svakoga ko bi joj se približio.
Tranzicija, demokratija, privatizacija, kriza...
   Bio je to svet koji je gospođu Karamarković ubijao.    
      Vrli, novi svet!
   Sav taj raspad i nesreća odudarali su od njenih ubeđenja i nije nikako mogla da prihvati bezobzirna pravila koja su zavladala njenim okruženjem, donedavno tako poznatim i milim. Žal za prošlošću je bio toliko snažan da je imala utisak da će se nešto raspasti : ili ona ili svet.
Pa ipak, hrabro je kročila gospođa Karamarković opustošenim gradom svoga detinjstva ne prepoznajući ga. Bilo joj je muka od sve te sivkaste jednoličnosti i sveopšteg raspada.
Ko zna šta ju je toga dana nateralo da krene tim pravcem. Šta li ju je nateralo da zastane baš na tome mestu?! Bila je to samo još jedna ruševina.
   Pa ipak : vrlo posebna ruševina.
Onako zablenutu, gotovo ju je oborio jedan biciklista i preneraženi čovek jedva je, posle desetak minuta urlanja gospođe Karamarković, uspeo da se izmigolji i dalje pokušavajući da izgovori izvinjenje koje je sve vreme uzalud nastojao da procedi. Osokoljena svojim trijumfom i pobednički napuštajući bojište, Karamarkovićeva je načinila još par koraka ka cilju svoga hodočašća.
   Gospođa Karamarković je mrzela ruševinu pred kojom se zaustavila...
      I istovremeno ju je obožavala...
Ruševinu narodnoga pozorišta, tog simbola staroga sveta koji više nije postojao.
   Nepostojeće prelepo mesto do kojega ju je tata nekada dovodio. Mesto čarolije...
Mesto svečanih haljina i crvenih tepiha...
   Mesto uzbuđenih došaptavanja...
      Mesto maski i kostima... Nekada...
Sada - mesto sumornih ruševina.
   Ruševina njene mladosti.
      Zastade.
Sred razvalina na koje se već nevoljko svikla bilo je nešto neobično.
   Stubovi su mogli biti premešteni sa nekadašnjeg pročelja pozorišne zgrade. Ipak...
Objekat pred sobom nije poznavala. Uzdizao se naglo – sjajno, pitoreksno zdanje, nešto poput plameno crvene kapije oivičene korintskim stubovima - kapije koja neodoljivo mami da se kroz nju prođe.
Kapije koja je zarobila čaroliju.
      Bilo je to jače od nje
   Prošla je kroz monumentalna vrata. Odmah po ulasku, tlo se stade strmo obrušavati tvoreći dugački, padajući i jarko osvetljeni tunel. Sredinom prolaza hujale su moderne pokretne stepenice i Zvezdana,  se prepusti njihovome vođstvu, a da nije ni pokušala da shvati kako su se one našle pod njenim stopalima.
Čula je o ovome tunelu što je gostima trebalo da obezbedi lagodan prolaz od parkirališta do pozorišne zgrade, ali nije znala da su ga završili. Čak ni da su započeli gradnju.
Jednostavno se vozila i činilo joj se da čuje balalajke.
   Predugo!
Na kojoj se dubini nalazi taj prolaz? Kao da je spuštanje trajalo beskonačno dugo!
   Bilo joj je pomalo neobično što osim nje nikoga nema u toj novogradnji. Nikoga...
      Osim...
   Sa njene desne strane, još uvek daleko ispred nje, nalazio se jedan visoki mladić. Jasno je iz  daljine opažala njegovo čudno odevanje. Sav u kožnoj garderobi - mantil, čizme, kačket - i sve je to bilo nekako anahrono i zastarelo.
   Ako je odeća na njemu i bila demodirana, ono što je činio nije bilo ništa neuobičajeno- mada vrlo nekulturno. Gospođa Karamarković se po starom dobrom običaju naoštrila da ga izruži, jer nije volela vandale. Mladić je prskao boju po blještavom zidu novogradnje ostavljajući purpurno ,,ZV" na njemu.
   Odmicala je ka njemu i spremala se za svađu, istovremeno prateći njegovo delo - koje se razvijalo u ,,ZVEZDA" - sve više pobuđujući njeno interesovanje. Slova su se i dalje ređala i dok je stigla do mesta zlodela, natpis je već činio njeno ime. Mladić joj je i dalje bio okrenut leđima, ali začudo -  kao da joj je bio odnekud poznat.
Ko si ti? Zašto si napisao moje ime? - Ko je taj mladić bio?
      Okrenuo se ka njoj i gusti brkovi zaigraše kada je progovorio.
Ja sam Jovan, Zvezdana... Čekao sam te... -  Progovorio je naglo i njegove reči propratila je
melodija ,,Podmoskovskih večeri". U njegovim očima ugledala je oluju.
   Deda! Vratio se! Vratio se baš sada – sad kada ga je najviše trebala!
      Tunela i stepeništa više nije bilo. Postojala je samo siva ravan svuda dokle god pogled doseže i purpurno blještavilo Zvezdaninoga imena.
   Kroz sivu tminu vodio je put (dakako purprni) koji je naglo izronio iz sivila i ona postade snažnija no ikad.
   Vreme više nije postojalo. Bila je Zvezdana - ova koja jeste i mnogo drugih.
      Drugih koje se zovu Zvezdana.
         Onih što lutaju po besmislu.
      Sada je bila sigurna da njen put ima svoj kraj.
   Možda je to oduvek znala samo nije mogla da veruje.
      Da osim juče postoji i sutra...
   Jovan joj je pružio ruku i osetila je topli dodir na podlaktici.
      Prostor je nestao i balalajke setno zazvečaše. Ona i deda zakoračiše preko purpurne staze. Pogledala je ispod sebe i shvatila je da je sivilo nestalo. Marseljeza je odjekivala.
      A daleko ispod nje...
   Brigade su marširale, a na barikadama su se vijorile crvene zastave. Dim se uzdizao iz moćnih fabričkih dimnjaka, a mladi su proleteri na svojim biciklima hitali na posao. Duž urednih polja krstarili su Fergusoni, a raspevana radnička klasa  skupljala je zlatno klasje.

   Osećala je dah proleća i podigla je pogled na oluju u dedinim očima.
      Najednom postade svesna da su munje i u njenim očima.
         I znala je:
            Oduvek su i bile tamo. 


   Pozornik Pavle Jovanović (za prijatelje Paja) podiže pogled na olujonosne oblake nad sobom. Vreme se mutilo i bilo bi dobro da doktor stigne pre nego što nevreme započne.   
   Kako nije video tragove nasilja, pretpostavio je da je uzrok smrti najverovatnije srčani udar ili moždana kap. Nije bio nadležan za davanje dijagnoze, ali po njegovom iskustvu ovo je jedna od najčistijih prirodnih smrti koju je video na svojim uviđajima. Pomalo ga je zbunjivao široki osmeh na licu pokojnice. Video je Paja mnogo mrtvaca u svojoj karijeri, ali ovakav izraz apsolutne sreće retko se viđao i na nekome mnogo življem od toga pokojnog bakutanera.
   Svedok, zbog čijeg zadržavanja se svakog trenutka sve više kajao, neprestano se vrpoljio i premeštao bicikl na koji se oslanjao.
               I brbljao, brbljao...
Znate, samo se derala, a ondak je k'o blesava krenila ovamo i nije napravila ni pet koraka pa se strovalila k'o klada, znate, pa sam vas ondak poz'vo... - Matori ga je strahovito nervirao.
      Ali to ipak nije bilo uzrok dubokog nemira koji je Paja sada osećao.
   Možda je na njegove živce uticalo preteće nebo ili vesti o jutrošnjim uličnim nemirima u Beogradu..  Ili oni neobjašnjivi prekidi na svim komunikacijama ?
      Ne...
         U stvari Paja je znao šta ga je plašilo, samo je to pokušavao da potisne.
      Ova gomila besposlenih radoznalaca što bleji u nesvakidašnji prizor...
   Nije Paja bio kukavica, susretao se on već sa gomilom, ali sada je bilo drugačije.
      Među njima je bio neki kolovođa, neko ko  je neprestano izmicao Pajinom pogledu.    Visoki mladić gustih brkova, u kožnome mantilu, čizmama visokih sara i sa staromodnim kožnim kačketom na glavi.
   Jeza koju je osećao nije poticala od prizora mrtve srednovečne žene zbog koje je bio pozvan
      
      Ne... Ne...
         Možda je to, ipak, bilo samo zbog oluje.
                        Oluje koja je neumitno dolazila...

[scallop]

Eh, Stipane, još da si ovo znao da napišeš...

a. Nikada ne piši ono što ne poznaješ, nisi doživeo ili nisi kroz detaljnu prpremu saznao.
b. Nezaobilazan deo rečenice su predlozi i njihova pogrešna upotreba je početak katastrofe.
c. Upotreba stranih reči bez preke potrebe će i od najboljeg rukopisa načiniti trapavo štivo, umesto da bude živopisno, postaće pitoreksno i tu je kraj.

Ne razumem zašto si toliko insistirao da vidimo, ako si već bio u prilici da pratiš komentare o pričama koje su, velikom većinom, bolje od tvoje? U svakom slučaju, posle ovoga, vreme do Bobanovih rezultata će ti proleteti.

[Džek]

Da li se i ovde provlači patetika, ili ja imam iskrivljenu predstavu o istoj?
Melanholija junakinje mi deluje upravo tako.

[Mica Milovanovic]

Vidi, Stipane, mene Boban često optužuje da sam slab na patetične priče, ali ti ga baš pretera. Ovo je prepatetično čak i za moj sentimentalno-romantični duh.

Pored onoga na šta ti je scallop ukazao, razmisli koliko toga bi mogao da izbaciš iz ove, relativno kratke priče, a da se ništa bitno ne izgubi.

[Stipan]

Ne razumem zašto si toliko insistirao da vidimo

Interesovalo me je hoce li mi neko ikada nesto iskreno reci o onome sto pisem (osim Bobana, ali to je vec sasvim druga prica) .
Izgleda da jeste...       Hvala.

[Josephine]

Stipane, čini mi se da ti ne poznaješ mračnu stranu ljudske psihe. Ili je ne poznaješ, ili ne želiš da je vidiš.

Imaš nastup dežurnog spočitavaoca i dobrice, a priča ti je naivna i staromodna (za patetiku su ti već rekli).

Mislim da ti u pisanju najviše nedostaje iskrenosti - prema sebi, tvojim likovima i čitaocima. Sigurno nisi toliko dobar koliko misliš da jesi. U upoznavanju ljudi kreni od sebe, a onda baci pogled i na ostale. Pusti inhibicije i brane kada pišeš, inače će ti svako delo odisati neiskrenom sentimentalnošću tj. patetikom.

[Mica Milovanovic]

Interesovalo me je hoce li mi neko ikada nesto iskreno reci o onome sto pisem

Rekao bih da si došao na pravo mesto.

[scallop]

Mićo, sedi i gledaj reprizu BSC Bowl (bio si u pravu.)

[Anomander Rejk]

Scallopov savet pod a bi ti posebno preporučio.
Razumem ja šta si hteo, ali iz nepoznavanja suštine jednog vremena, dobio si kontraefekat.
To je kao da pišeš o ratu, a nikada nisi bio na ratištu, nemaš pojma šta ljudima tada prolazi kroz glavu i stanje psihe kakvo je, možeš samo da pretpostaviš šta doživljavaju na osnovu filmova, priča, knjiga, a to nije ni izbliza isto.
Piši o onome što poznaješ, što si doživeo, i onda u to ubaciš malo fantastičnih elemenata, i to je to.

[Džek]

Dobro veliš, Anomander. Evo i one million dollar pitanja:

Da li će John Rambo napisati akcioni (anti)ratni roman, ili će napisati knjižicu "Kako izabrati idealnog partnera?"

[Boban]

Pisanje je jeftina zabava, za razliku od tenisa ili vajarstva... treba ti samo papir i olovka, ili Word ili štagod... e, pa baš zato ni u čemu nema tako jadnih pokušaja kao u pisanju...

[Anomander Rejk]

Bobane što tako... bilo je ovde i mnogo gorih pokušaja od ovog Stipanovog.

[Boban]

ma ja sam to rekao onako uopšteno; dečko nije toliko beznadežan... ali ga čeka možda preveliki put.

[Stipan]

Aj, aj, aj...
Bolje da nisam, bolje da nisam, bolje...

[Mica Milovanovic]

Ma jok. Dobro je što jesi.

[Boban]

Rane lakše zarastaju kad si mlad...

Pre neki dan sam imao razgovor sa ujakom svoje žene, čovek ima 65 godina i napisao je prvi roman. Razgovor o tome je težak i komlikovan na svim zamislivim nivoima...

[Mica Milovanovic]

čovek ima 65 godina i napisao je prvi roman

Hm...

[SuperSynthetic]

  Secam se jedne Zvezde iz osnovne skole. Ne znam dal joj je to bilo pravo ime ili smo je samo tako zvali. Trpala se mala samo tako. Sto bi danas rekli, prava gutacica. U to vreme je ona bila po meni klasicni predstavnik duha vremena u kom se tada zivelo. Soc realizam. Radne akcije i promiskuitet.
Dok citam prvi deo price imam utisak da se radi o nekoj staroj grdjanskoj urbanoj porodici, a ne o partizanskoj. No da ne zalazimo u politicke sukobe.
Drugi deo price mi je mnogo realniji ali nemoguce je zaboraviti prvi dok citas drugi tako da jbg.
Mada ovakvo vidjenje autora nije nista novo. Klinci rodjeni 90 npr. upravo ovako tripuju da je sve to bilo i kada im kazes da pojma nemaju oni se svadjaju u fazonu kao -e bas nije, sta ti znas, ne seri-
Mozda bi se ova prica jako svidela klincima. Po meni bi bio mnogo bolji fazon da je autor napisao ovu pricu parodirajuci na kako se kalio celik i sin puka i sl.

 
MALJČIKI - IDOLI (1981)
MALJČIKI - IDOLI (1981)

[Plut]

  iz osnovne skole. ... Trpala se mala samo tako.

Osnovne???

[SuperSynthetic]

  iz osnovne skole. ... Trpala se mala samo tako.

Osnovne???

...ali nije bilo kasnije nego prvi razred srednje...ona je bila malo starija...

[Boban]

ah te ponavljačice... i ja sam u prvom osnovne imao jednu od 11 godina; šta je sve ona znala, ali smo mi ipak bili premali.

[Josephine]

Muškarci su uglavnom premali za ono što žene znaju... Pogotovo kad su mali. 

[scallop]

Kad porastu uglavnom im nije stalo do onoga što žene znaju.

[Boban]

Kakva god da su znanja i očekivanja muškinja i ženskinja, uvek se nađe neko ko zna više ili manje ili taman...

[Josephine]

Kakva god da su znanja i očekivanja muškinja i ženskinja, uvek se nađe neko ko zna više ili manje ili taman...

(Ne)očekivano pomirljiv i mudar post.

[mac]

A o pomanjkanju korisne informacije da i ne govorimo.

[Stipan]

Poludeh danas od pucanja veze, inace bih mnogo ranije odgovorio...
Elem, sta smo ono imali...

Ma jok. Dobro je što jesi.

Jah, ima drustvo zabavu...   

Sigurno nisi toliko dobar koliko misliš da jesi.

APLAUSE!!!     
Jasno da nisam, vidi se po komentarima na moju pricu...

Klinci rodjeni 90 npr. upravo ovako tripuju da je sve to bilo

JBG!    Hvala na komplimentu! Stvarno verujes da sam rodjen '90-tih !?

Kad porastu uglavnom im nije stalo do onoga što žene znaju.

Hmmm... D., zamisli se nad ovom cinjenicom... 

Hvala svima koji su se dovoljno zainteresovali za moju pricu da je iscitaju do kraja.
Jos vise sam zahvalan onima koji su je iskomentarisali.
Posebna zahvalnost pripada D., mojoj vernoj savetnici...

[Josephine]

Hahaha!

E, sad kad sam te iznervirala, sedi i napiši priču. To sam mislila kada sam rekla da nisi toliko dobar (ne u pisanju, već po karakteru). Usudi se da uzvratiš. Koči te taj stav lažnog mirotvorca i sveca.

[Stipan]

Ko je, bre, rekao da si me iznervirala!?
Ja te volem D.!!!

[Josephine]

Opet lažeš, lažni gospodaru ravnice.

[Stipan]

Naravno...

[Josephine]

Čak ni u laganju nisi dobar.

[pokojni Steva]

Bobane, nesrećo, di navata ovu aspidu?! Kakav fantastičan opseg iritantnih frekvencija, ko nadzvučni rasterivač gamadi. Priznaj da je namerno i potanko planirano!

[Josephine]

E, vidiš Stipane, Steva me voli.

[pokojni Steva]

Uf, bežmo, evo je opet...

[Mica Milovanovic]

Stevo, a da li si pomislio da su Boban i ona sve ovo unapred isplanirali da razmrdaju učmali forum?
Kad je Boban prihvatio nečiji savet? 
I to od jedne žene?
Poznato je iz Poslednjeg Srbina čemu služe žene u njegovom koordinatnom sistemu - da ih plaši brzom vožnjom.
A sad, odjednom - pa, mogli bismo da zajedno napravimo radionicu 
Bljak... Osećam se - izmanipulisano... 

[Josephine]

Ako se dobro sećam rukavica u lice i kopački, Vi ste, Mićo, sa mnom pravili radionicu. 

U ovom slučaju samo Boban može da bude izmanipulisan... 

[džin tonik]

meni prica nije pateticna, dobro me nasmijala.

[Melkor]

Ja sam izneo tezu da je D. davno izgubljena Bobanova cerka, ali su mi rekli da je u najboljem slucaju tek sestra od strica.

[Josephine]

Poznato je iz Poslednjeg Srbina čemu služe žene u njegovom koordinatnom sistemu - da ih plaši brzom vožnjom.

Za one žene koje se plaše brze vožnje. Ja, verovatno, vozim brže od Bobana.

[Mica Milovanovic]

E, to bi voleo da vidim

[scallop]

Ja sam izneo tezu da je D. davno izgubljena Bobanova cerka, ali su mi rekli da je u najboljem slucaju tek sestra od strica.

Mogla bi da mu bude ćerka. Sa onom drugaricom od 11 godina iz prvog razreda osnovne škole. Ako već vozi brže od njega. Geni su čudo!

[pokojni Steva]

@ Mica,

to i kažem, sve je ovo produkt besanih noći, mračnih alhemijskih vaganja i jednog užasnog bljeska što mu obrve oprlji; porodio je nju, na čelu joj piše 'Davež'. I ustalasa se Zs žabokrečina, limpajući od bola odbijenih bubrega podvi rep, prihvatajući kob jer drugog izlaza svakako bilo nije...

[PTY]

Kolika je smaračica, garant je neka ekipa u toj alkemiji učestvovala.

[Josephine]

Kolika je smaračica, garant je neka ekipa u toj alkemiji učestvovala.

Ja sam čula da je taj epitet rezervisan za Vas. Štaviše, negde sam to i pročitala na ovom forumu.



Vi ste makar, scallope (a i Vi Mićo), videli da sam uživo pitoma.

Hajde da se vratimo pisanju i uživanju u pisanju.

[pokojni Steva]

E da, sad hajde natrag! Pa taman se dizna otvorila.

[Džek]

-U sovjetskoj armiji treba više hrabrosti za povlačenje nego za napad-

Staljin

 čini mi se i čika Ljuštikin...

[PTY]

Nije sve snishodljivo ujedno i pitomo, mada sve pitomo uglavnom biva snishodljivo.

[Josephine]

Rekla bih da Vi brkate snishodljivo sa kulturnim ponašanjem.

Mada me je ton koji koristite kada mi se obraćate naterao da prema Vama budem manje kulturna, iako to ne želim.

[scallop]

Vi ste makar, scallope (a i Vi Mićo), videli da sam uživo pitoma.

I Lidija je uživo pitoma.