ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ljubav je kao i gitara jedna arhaična pojava...

Pogledao sam najzad i animirani nastavak HIGHLANDERa. Ovaj vrlo inspirativni film je dobar povod da se da jedna generalna ocena dosadašnje sudbine ovog serijala.

Naime, HIGHLANDER je od svih trenutno DTV serijala verovatno najduže uspevao da bude thetrical. Imajmo na umu da je Dimension u bioskopima distribuiro ENDGAME i da je samo SOURCE bio striktni DTV. Čak je i animirani Kawajiri, kao i DEGENERATION imao limited release u Japanu. Inače, Japan je fasinantno tržište, u njemu je recimo STARSHIP TROOPERS 3:MARAUDER bio theatrical i zaradio je preko 400 000 dolara.

Panzer i davis su se tokom čitavog trajanja srrijala istinski dtrudili da filmove rade relevanti ljudi. Mulcahy je snimio prvi film kao jedan od najuspešnijih reditelja spotova, zatim je njegovu ulogu preuzeo Andy Morahan, takođe jedan od najrespektabilnijih reditelja spotova koji je bio zreo za bioskopski film (radio recimo NOVEMBER RAIN), poom je ENDGAME radio Doug Aarkiokoski koji nije previše poznato ime ali u to vreme je važio za veliku nadu pošto je bio poznati asistent Roberta Rodrigueza. SOURCE je režirao Brett Leonard koji ne samo da je u svoje vreme imao hitove (LAWNMOVER MAN) i kajor projekte (VIRTOUSITY, HIDEAWAY) nego je i SOURCE radio posle velikog umetničkog kambeka sa filmom FEED.

Dakle, HIGHLANDERi su uvek započinjani sa velikom ambicijom. Osnovni problem filmova bio je u slaboj priči, čestim slučajevima da moraju da se retkonuju raniji filmovi, nedoumicama ko je kanonski Highlander Lambert ili Paul i sl. Stoga, velika ambicija producenata se retko kada isplatila, ali je postojala.

Paradoksalno, animirani DTV nastavak radi možda i umetnik sa najvećom reputacijom od svih, uprkos tome što se uključuje u šestom delu. To je Yoshiaki Kawajiri, jdna od najbitnijih figura ortodoksne, žanrovske anime, potpisnik klasika NINJA SCROLL i WICKED CITY kao i ambicioznog VAMPIRE HUNTER D. Kawajiri je u poslednje vreme aktivniji na Zapadu putem, recimo ANIMATRIXa, i uopšte uspeh Braće Wachowski mu je pomogao u afirmaciji.

U svakom slučaju, Kawajiri je napravio zaista impresivan HIGHLANDER film. Iako se ne bi moglo reći da je scenarista David Abramowitz rešio pitanje priče, napisao je scenario u kome nema priče već se ilustruje višemilenijumski sukob dva Highlandera koji obiluje flešbekovma podstaknutim u futurističkom svetu u kome se sprema njihov završni obračun.

U priču o dorbom i zlom besmrtniku, unosi se i klasni momenat. Onaj zli je uvek na strani tirana i okupatora, bilo da je u ulozi Rimljanina ili naciste dok je pozitivac uvek na strani potlačene raje.

Tako je i u budućnosti koja je vrlo karpenterovski, da ne kažem italoapokaliptično urađena. U budućnosti kako negativac postaje dementan, tako je i dizajn mešavina antičkog Rima i nacizma, i taj koncept je sproveden vrlo dosledno u jednom 80s ključu koji je na razmeđi Carpentera i Camerona.

Kao i uvek na nivou priče, Kawajiri je naklonjen Cameronu, tako da i ovde imamo spoj snažn melodrmae i akcije sa motivima žrtvovanja ljubavnika zarad višeg dobra i sl.

Sam stil animacije je vrlo retro, anime iz najboljeg vremena. Jasno je da Kawajiri u Japanu više nije prva liga, pre svega zato što ne radi family friendly stvari, međutim isto tako odlično je što radeći za Zapad, nije prestao da bude zanimljiv i u najboljem smislu oslonjen na japansku tradiciju.

U tom smislu HIGHLANDER je ako uzmemo stilske reference italoapokalipse, Carpentera, Camerona, nekih Kawajirijevih ranijih landmarkova (roboti sa nogama pauka) vrlo apartan film koji po mnogo čemu nema veze sa onim što običan zapadni naručilac očekuje od japanimacije.

* * */ * * * *

Pogledao sam Nachov LOS CRONOCRIMENES.

Moram priznati da je ovo jedan od retkih žanrovskih hype naslova ove sezone koji je uspeo da doraste do svog hypea i da ga zaista opravda. Iako se ne može reći da je reč o punokrvnom klasiku kako ga predstavlaju, reč je o vrlo inteligentnoj žanrovskoj egzibiciji koja čini da se Nacho nametne kao zanimljiv reditelj za budućnost. Kao i većina španskih žanrovskih filmova, iako je snimljen na malom budžetu LOS CRONOCRIMENES ima jako preciznu i dobru egzekuciju.

Nacho je napisao odličan scenario, vrlo inteligentan i približio sve Sgetom Gralu niskobudžetnog a efektnog trilera, slično Ericu Redu nešto ranije ove sezone. Za razliku od Redovog filma koji uspeva da zahvaljujući zvezdi u glavnoj ulozi ima junaka koji biolje komunicira sa publikom, Nacho kreira junaka koji je dosta ubedljiv everyman sa svim svojim manama i vrlinama. Isto tako, iako scenario pledira da nudi dosta iznenađenja, mnoga od njih sam anticipirao, ali ne zato što su banalna već više iz varijante "bilo bi dobro kada bi se sada desilo to" i tako je i bilo. Mislim da je to kompliment za film kada na taj način zabavi gledaoca. Ako imamo u vidu da je ovo tip filma u kome gledalac zbog same teme putovanja kroz vreme očekuje preokrete, jako je važno da film uspeva da funkcioniše i pred vrlo koncentrisanim gledaocem.

Na rediteljskom planu, nacho gradi sjajnu atmosferu. Izražava se vrlo ekonomično. LOS CRNONOCRIMENES nema minimalistički izraz ali ima vrlo ekonomično kadriranje u kamernim okolnostima. Jedini ambiciozniji shot Nacho ubacuje na samom kraju. Ako imamo u vidu "vreme koje uništava sve2 iz IREVERSIBLE Gaspar Noea, ovaj ambiciozni kraj Nachovog filma deluje kao polemika sa Gasparom.

Ono što u svojoj vremenski oneobičenoj košmarnoj viziji Nacho nema to su izgrađeni odnosi među likovima kao kod Gaspara i zato njegov film nema emotivnu težinu pravog remek-dela već ostaje samo vrhunska žanrovska igra, što samo po sebi nije loše. Ako imamo u vidu da u nekim deonicama nacho polemiše i sa Hitchcockom, moglo bi se reći da su njegovi citati osvešćeni, pa me ne bi čudilo da ni ovo poređenje sa Gasparom nije učitavanje. Sasvim je moguće da je film savršen ovakav kakav jeste jer zaista jako dobro funkcioniše, međutim Nacho ne uspeva da prikrije kako iza vešto koncipirane mehanike, ne ostaje puno softvera.

Mađutim, meni to nije smetalo da se u okvirima onoga što jeste lepo zabavim gledajući Nacha. No, to ga onemogućuje da dobije najvišu ocenu. Što se mene tiče iako je reč o vrlo interesantno koncipiranom filmu koji je u svojim okvirima maksimalno iskoristio potencijal i zaslužuje * * * 1/2 na mene je lično ostavio utisak filma koji zaslužuje * * * .

* * * 1/2 / * * * *

LAT DEN RATTE KOMMA IN Tomasa Alfredsona je švedski film o vampirima. Dakle to je istovremeno i švedski film i film o vampririma.

U tome da je reč o švedskom filmu kriju se određeni stereotipi, i ovaj naslov se ne usteže od toga da nam te predrasude ostvari. Ovo nije švedski film u maniru Bo Arne Vibeniusa. Ovo je švedski film na tragu Bergmana. I to zaslužuje svako poštovanje. Naime, umesto aproprijacije žanrovske matrice i transformacije svog izraza u epigonskom maniru, Alfredson je snimio film koji je kvintesencijalno u duhu art house kinematografije njegove zemlje obogativši ga mitologijom vampira.

Šta rade švedski vampiri? Švedski vampiri se smaraju. Švedski vampiri dele sudbinu ostatka napaćenog švedskog naroda s tim što je njima kao i svakoj manjini još teže jer pored toga što se smaraju moraju da nabavljaju krv i ne izlaze na dnevno svetlo. Ovaj film spada u onu grupu ostvarenja čija je poruka da to što pripadaš nekoj ekskluzivnoj, glamuroznoj grupi ne znači da nemaš probleme kao i najobičniji građani.

Isto tako ovo je film povezanosti dve grupe koje svi odbacuju, to su starci i deca, s tim što je ovde starica u stvari u telu deteta od dvanaest godina i bonduje se sa dečakom istih godina. Ovaj bond je vrlo istinit i psihološki je utemeljen. Za razliku od našeg filma AGI I EMA, koji ima nešto od te skandinavske sporosti u sebi te ga ovaj naslov i evocira, ovaj ipak ima razvijenu priču u izvesnom smislu i tom bondu daje hardver u solidnoj priči. Paradigmatično je da u TWILIGHTu imamo starca u telu mladića koji ostvaruje vezu sa seksualno zrelom devojkom, i da je ta veza psihološki paradigmatična na jedan drugi način. Tu se paralele između ovih filmova ne završavaju, barem na nivou priče.

E sad, nažalost, da je film ostao dosledan u tom konceptu švedskog art housea i vampirizma ne bi bilo problema. Međutim, on nije dosledan u tome. Kad se reditelj žalio da ne treba da se radi američki rimejk, on je prenebregao da nam kaže kako je on sam posadio klice najtrošenijih tradicija američkog filma u svoj film. Recimo, ceo subplot sa bullyjima koji muče malo dugokoso Šveđanče, kao da je preslikan iz nekog B-koncepta. I u takvim detaljima, ovaj film izmiče svojoj švedskoj autentičnosti.

Ne kažem ja da u Švedskoj nema maltretiranja slabijih. Sigurno je da ima. Međutim, taj subplot je preočigledno sličan već potrošenim uzorima i preočigledno služi kako bi nam objasnio character arc glavnog junaka. Smatram da je autor morao da osmisli neki zanimljiviji proces kroz koji će se iskazati promena glavnog junaka u odnosu sa vršnjakinjom vampiricom.

Isto tako, da se ne lažemo emocija koju autor cilja između dvoje dece, nezavisno da li radi posao ili ne je besramno manipulativna. Čovek treba da stvarno ima kameno srce kako bi joj odoleo. Međutim, ta emocija nije zarađena autorovom veštinom već samom bestidnom postavkom, što u principu nikada ne bismo oprostili američkom filmu a ovom Švedu se toleriše.

Naravno, neću biti licemer, da sam malo skloniji art house filmu ovog tempa, tu emociju bih popio na keca, bez analize. Nemam da nameru da previše degradiram emociju koju proizvodi ovaj film. Samo želim da naglasim da je ona malo ready made, što ne umanjuje njen efekat.

Što se mene tiče, ja mislim da je sam film i na ovom nivou bez bullyja nudio sasvim dovoljno sadržaja koji bi mogli pokazati dečakovu transformaciju, naročito započeti pa potom zanemarne aspekt dečakove salonske fascinacije nasiljem nasuprot devojčicinoj potrebi da se okreće nasilju kako bi preživela. Čini se da je film prenatrpan motivima. Isto tako bolje bi funkcionisao da se manje bavio odraslim likovima komšija koji su devojčicine žrtve. Zanimljiv je recimo subplot sa ženom koju ujede, ali u suštini, nismo morali da ispratimo i njenu predistoriju pre ujeda. Od ujeda do smrti je sasvim dovoljna deonica koja se mogla inkorporirati u film.

Zatim, film je smešten u prošlost. Osim ukoliko u to vreme u Švedskoj nisu živela deca vampiri ne znam zašto je smešten u epohu, doba Brežnjevljeve vladavine. Ta epoha ni u jednom momentu ne zaigra kao značajan faktor u priči i deluje kao suvišna šminka bez ikakve znakovitosti. Moguće je naravno da u lokalnim švedskim okvirima ta epoha ima neku funkciju. Naravno, film je baziran na romanu, i verovatno je roman smešten tada, no film je po meni samo opterećen tom temporalnom dislokacijom zato što dizajn i detalji odvraćaju pažnju od priče. Dok sam gledao film mislio sam da se radi o epohi kako bi videli ostarele junake u današnje vreme ali to na kraju nismo dobili.

Moram priznati da meni kao nekome ko inače slabije vari švedski art house ovaj film uglavnom nije bio prijatan za gledanje, međutim siguran sam da će biti pravo uživanje onima koji to vole. U tom smislu, smatrajte se upozorenim da oni koji nisu ljubitelji švedskog art blefa nemaju šta da traže u ovom filmu. Pa ipak, verujem da bi svi trebalo da ga pogledaju, a ko mora i nek istrpi pošto u ovom filmu se nazire model ubedljive euroamerikane i solidne reinterpretacije vampirskog mitosa u okvirima serioznog filma bez ikakvih intervencija u kanonu.

Ripper sekvence su vrlo efektno urađene i mislim da u njima Alfredson odlično koristi kontrast između dešavanja u kadru i pristupa kadriranju koji forsira tako da mismatch radnje i tipa kadriranja čini ove scene energičnim i svežim. Što se mene tiče, ja volim dobru ripper sekvencu i ovaj film ih momački isporučuje u vrlo modernom maniru. Scena na bazenu je recimo nešto čega ni se južnokorejanski majstori ne bi postideli.

Ja u principu čak i kada neku tradiciju ne volim, imam sklonost da je poštujem. Ovaj film je pored toga što mi je bio teško snošljiv za gledanje, mogao da zasluži još veće poštovanje da je barem u tom svom švedskom blefu bio dosledan. Međutim, uvodeći bullyje, koncept susreta dva autsajdera, sve te jeftine sentimentalne elemente američkog filma (koji sami po sebi nisu loši ali u jednoj odlično koncipiranoj autohtonoj celini kao što je ova naprosto smetaju), a izbegavajući skupe sentimentalne trikove švedskog filma, ne mogu da kažem da ga poštujem u onoj meri u kojoj je koncept obećavao. No, ne mogu da kažem da ne zaslužuje quantum of respect.

Glumci su odlični. Deca su dobro odabrana i solidno su odigrala svoje uloge. Mislim da je bilo još potencijala da se igra na to da je devojčica starija od svog izgleda, i mislim da je to mogao biti adut filma. Isto tako, mislim da je bilo potencijala da se razradi odnos između devojčice i pratioca, da je možda on u stvari dečak koji je prethodno pošao sa njom, s tim što je on stario a ona nije i da je na kraju taj odnos nekako uveo. Uostalom, ja sam i ovaj odnos u ovakvom filmu čitao tako, da klinac ostaje kao provider za devojčicu koja će ostati večito takva a da se on u tako nepovoljnu pogodbu upušta jer je mali i naivan. Uostalom, devojčica se i upoznaje sa dečakom onda kada matori više ne uspeva da provajduje krv kada počne da pravi greške. Ipak, za takvu radikalnu postavku, devojčica bi morala biti malo veštiji igrač nego što je sada i mi bi to nekako morali da vidimo. No, u svakom slučaju, ovo sa objašnjavanjem prirode muško-ženskih odnosa je vrlo zanimljiva dimenzija filma

Nažalost, ovaj film nije mnogo više od TWILIGHTa za pretenciozniju publiku a svakako je mogao da bude. Manipulativnost koncepta u više navrata zamenjuje težak rad koji mora da se uloži kako bi se u manje manipultivnim okolnostima postigao efekat. No, ja mislim da svako ima pravo na svoj TWILIGHT. U razredu će deo dece voleti TWILIGHT a ona malo pretencioznija koja nose mantile dok svi nose perjane jakne će voleti ovaj švedski film. Ali, oba filma su u suštini manipulacija vampirskim mitosom radi jednog vanžanrovskog cilja. U prvom slučaju to je najbanalniji populizam, u drugom to je art blef koji je imao potencijal da bude zaista remek-delo. Meni je okej i jedno i drugo. U svakom slučaju je švedski film interesantniji jer se ovakvi filmovi pojavljuju mnogo ređe, i za razliku od TWILIGHTa koji je pop cinema karakterističan za Ameriku, Alfredsonov film je poučan nama van Amerike kako da spojimo lokalno sa ortodoksnim žanrovskim koncepcijama.

* * * / * * * *

Pogledao sam ESKALOFRIO Isidra Ortiza.

Reč je o efikasnom i ekonomičnom exploitationu koji vrlo rano uspostavlja neku svoju unutrašnju logiku i ritam i drži ih se do kraja.

Iako nikada osnovni zamajac zapleta vezan za junakovu fotofobiju zapravo ne zaigra u priči, i čini da ESKALOFRIO izgleda kao španska DISTURBIA, što u suštini i jeste, kasnije svojom nepretencioznom pričom i tempom uspeva da zabašuri taj nedostatak.

Moja fascinacija španskom filmskom industrijom je poznata. Iako sam ubeđen da je Holivud na prvom mestu, i ne verujem u one priče da "Holivud nije sposoban da snimi ovo ili ono", ovaj naslov pokazuje da je Španija sposobna da snimi bolju DISTURBIU od američke.

Ortiz je vešt reditelj koji vlada zanatom, i uspeva da snimi film koji bez kompleksa može da se prikazuje uz američki. Ono što njegovom filmu može da ndostaje u kontekstu očekivanja koja publika gaji u odnosu na španski film jeste to što ovde nema više genre bendinga kojim bi se nametnuo.

Ipak, sasvim je očigledno da to Ortizu nije ni bio cilj, da je on želeo da snimi pošten i energičan repertoarski film i da je u tome i uspeo.

ESKOLAFRIO je film posle koga ću potražiti i druge Ortizove naslove. Što se njega samog tiče, on ovim filmom pokazao da je dorastao za Holivud, međutim kada bolje osmotrimo ovaj film, jasno je da Ortiz svoj Holivud već ume da proizvede i u Španiji.

* * * / * * * *

Pogledao sam BRANNIGAN Douglasa Hickoxa. Moja ljubav prema matorom i danas već pokojnom Hickoxu je dobrano dokumentovna na ovom forumu.

Ovaj film je njegov pokušaj da se ubaci u holivudski mejnstrim. Nažalost, sam film je takav da je više na liniji nekog kempa nego ozbiljnog ulaza u prvu ligu iz prostog razloga što je reč o pokušaju da se John Wayne, u tom trenutku već prilično oronuo i mator ubaci u milje Clint Eastwooda.

Samim tim John Wayne deluje kao uljez u vlastitom filmu zato što ga Hickox režira u tempu koji Wayneu ne odgovara, sa pričom i likovima koji su svi od reda intrigantniji od Wayneovog lika i čini se da kako film odmiče, Wayne biva istisnut iz samog filma. Sa podelom u kojoj je John Vernon negativac, BRANNIGAN jako vuče na Siegelove filmove iz tog perioda tipa BLACK WINDMILL i sl. Sam Siegel je uspeo da snimi kvintesencijalni Wayneov film u tom periodu, Hickox se u tome nije snašao i u suštini nije uspeo da reši zadatak koji je postavljen pred njega a to je integrcija Waynea u savremene kimenatografske tokove u domenu kriminalističkog filma.

Sam film samim tim ostaje kao prilično zabavan curio sa nekoliko energičnih i vešto postavljenih scena kakve bi se i očekivale od Hickoxa. Edgar Wright ga je prikazivao na Hot Fzztivalu, reviji filmova koja je pratila izlazak filma HOT FUZZ kao preteču susreta mitosa američkog i britanskog policijskog filma. BRANNIGAN to svakako jeste, ali suštinski to preplitanje nije dosledno i dovoljno sprovedeno.

No, na kraju krajeva, kao majstor repertoarskog filma Hickox čini da ovo ostvarenje bude zabavno i a posluži kao solidan fix ljubiteljima 70s krimića kojima Wayne dolazi još samo kao dodatni egzotični dodatak.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam SLUMDOG MILLIONAIRE Danny Boylea, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od najboljih filmova godine, ali istovremeno i o jednom od zanimljivijih slučajeva koji su se pojavili u savremenom filmu u poslednje vreme. Naime, SLUMDOG MILLIONAIRE je film koga nije zaobišao uspeh, nominovan je za razne nagrade, pomogao je reputaciji Danny Boylea, naizgled, sve je u redu. Međutim, ono što nije u redu jeste to da je Boyle u suštini snimio jedan punokrvi repertoarski film sa dickensovskom pričom, romansom na egzotičnom mestu, bajkovitom pričom o putu od dna do vrha, odličnim avanturističkim situacijama i uzbudljivim scenama, a da je na kraju ta old school avantura koja bi ranije bila tretirana kao pravi bioskopski film, sada tretirana kao art house.

Film je snimio Warner Independent, da bi zatim zbog nedostatka termina prepustio ovaj film Fox Searchlightu što samo znači kako su bili ubeđeni da je to art house film koji donosi prestiž (ostalo im je ime na špici, osvojili su prestiž) ali da tu nema ozbiljnog biznisa. I to pokazuje koliko je doživljaj filma danas među holivudskim studijima.

SLUMDOG MILLIONAIRE je više nego išta baš grand adventure koji bi ranije bio sasvim legitimno prikazivan u bioskopima nezavisno od toga što u njemu ne glume zvezde. Čak je i pitanje koliko u ovom filmu baš ne glume zvezde jer recimo glavnu ulogu igra mladi Dev Patel koji inače igra u popularnoj britanskoj seriji SKINS (koju inače gleda Boyleova ćerka, pa ga je on tim putem i regrutovao). O bolivudskim glumcima da ne govorimo.

Upravo je i sam film pre svega jedno furiozno postavljanje avanture i romanse u surove uslove savremene Indije, mnogo više nego što je istinski ekspoze života u Indiji. I Boyle zaista mastralno uspeva da unese sve pozitivne atribute oksidentalnog filmmejkinga u priču, nabijajući dobar tempo, kastujući glumce koji se razlikuju i dovodeći priču u parametre koji su svim gledaocima jasni bez prevelikog oslanjanja na neke lokalne kodove koje samo lokalci prepoznaju.

Boyle ne propušta da u sradnji sa svojim snimateljem mezimcem Anthony Dod mantleom, koji je obeležio Boyleov comeback posle lutanja po Americi, odradi niz izuzetno zanimljivih kadrova i da priču kadrira podjednako interesantno i senzacionalno kao što je i sam tempo. Boyleov doživljaj Indije je očigledno vrlo snažan, sa posebnim insistiranjem na gužvi, ogromnim kretanjima masa ljudi i vozil. isto tako, Boyle ne pepoušta da u duhu egzotične melodrame i avanture unese nešto glamura u svoj ghetto faboulous milje mumbajskih slumova, što u ovom konkretnom žanrovskom kontekstu ima smisla.

Važnu ulogu, kao u svim Boyleovim filmovima ima pop muzika. kažem pop muzika pošto Boyleovi filmovi uvek imaju kultne soundtrack albume a ovaj nije izuzetak. Glavni stožeri SLUMDOG MILLIONAIREa su MIA (inače šrilankanka) i AR Rahman. I Boyle sa njima filmu daje posebnu energiju i magnetičnost.

Dev Patel ima makings zvezde, i to je bilo jasno u SKINSu, a u SLUMDOGu to rutinski prenosi na veliki ekran i pokazuje da može da funkcioniše u dugometražnoj priči. Što se ostalih glumaca tiče, oni su odlični, a Boyle odlično koristi specifičan jezik osmišljn za potrebe filma koji je mešavina kolonijalnog i broken Englisha sa hinduom koji je podržan titlovima. Upravo ova manipulacija jezikom potvrđuje da je SLUMDOG bio pripremljen za široku eksploataciju i da čak nije imao ni prepreku stranog jezika opterećenog titlovima.

kad je reč o eventualnim nedostacma filma, meni je u dramaturškom smislu problem bio u tome što se priča pomalo mehanički odvija na bazi flash-backova koji prositiču iz jedne situacije u kojoj ima dosta ponavljanja. Sam mehanizam povezanosti kviza i policijskog isleđivanja na metaforičnom (i konkretnom nivou) je u redu, ali mislim da se možda mogao naći efektniji trigger za prisećanja čak i u tom kontekstu.

Ipak, ono što je meni najzanimljivije to je što u stvari SLUMDOG MILLIONAIRE na neki način ima svoje paralele u našem filmu. Dok sam gledao ovaj film imao sam fleševe na DOM ZA VEŠANJE i RANE. iako bi s moglo reći da us DOM ZA VEŠANJE pre svega ali i RANE bili na neki način prokaženi zbog toga što su se bavili pitoresknijim ali ipak manjinskim delovima našeg društva, kada se pogleda kinematografija koja je kasnije pokušala da izobražava urbane okolnosti i građanski milje, pitanje je čiji su filmovi bili zanimljiviji i energičniji.

Iako je SLUMDOG jedna u suštini racionalna interpretacija ponašanja jednog iracionalnog naroda u iracionalnim okolnostma, ne može se pobeći utisku da je Kusta zapravo prepoznao tu liniju pre 20 godina, ali da je ipak bio potreban britanski i holivudski reditelj kako bi to upakovao u jedan solidan i svima razumljiv bioskopski proizvod.

Ipak, šteta je što na kraju taj bioskopski proizvod nije tako i tretiran nego će završiti manje ili više getoiziran kao art house film i neće doći do klasa koje bi se mogle identifikovati sa pričom.

Izuzetno bizaran detalj jeste to da je koproducent filma Celador, firma koja licencira MILIONERA, iako ovaj kviz ima prilično kontroverznu ulogu u filmu i Boyle ga sigurno ne glorifikuje.

* * * 1/2 / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Pogledao sam TAKEN Pierre Morela, courtesy of Ginger.

Dugo sam čekao ovaj film i čekanje se isplatilo. Morel je posle B13 pokazao da nije one trick pony i što je još važnije snimio je još jedan akcioni klasik koji je potpuno različiti od prethodnog pokazujući da ima raznovrsne kapacitete.

TAKEN je jedan od naslova nastalih u Bessonovoj hiperprodukciji, međutim, sasvim je jasno da je ovaj film imao ozbiljniji tretman i da za razliku od drugih filmova u kojima je tek poneka scena dobra, a to su mahom oni pravljeni za francusko tržište, ovaj film je sniman za Ameriku i uspeva da bude zanimljiv i da drži tenziju u celom toku.

Začuđen sam da je ovoliko odugavlačeno sa američkom premijerom. Sasvim je jasno da TAKEN nije film koji može da pretenduje na vrhunske kritike, ali definitivno ima svoje mesto na bioskopskom repertoaru. U Francuskoj je uzeo oko 10 miliona dolara, u Rusiji je sad krenuo i već je na milion,

Pre svega Liam Neeson je zvezda koja zaista čini ovaj film. Liam u njemu pokazuje sve dimenzije svog talenta. Pre svega, Liam je čudovišno snažan za nekoga svojih godina. On ima 55 godina i pokazuje impresivnu fizičku pripremljenost. Zatim, jednoj krajnje generic priči, Neeson daje glumački kredibilitet, on zaista jako ozbiljno igra tog junaka. Toliko ozbiljno da na trenutke postaje hammy, i to u maniru Darkmana što ja takođe obožavam. Liam u hammy pulp izdanju je za mene pravo uživanje.

Zaplet filma je vrlo jednostavan i dobro je što ga Besson i Kamen nisu komplikovali. Film govori o tome šta bi se desilo kada bi neko oteo kći Jasona Bournea. Naravno gledali smo milion puta ovu priču, ali u ovom konkretnom slučaju, za razliku od Bonda gde je bornizacija bila besmislena, ovde bornizacija funkcioniše i Morel zaista uspeva da ovu jednostavnu priču digne na nivo thinking man's action filma.

On to radi pre svega u tome što detaljno, a to je francuski manir generalno, prikazuje junakove radne procese. Iako je film izuzetno zabavan, Morel odaje utisak kako je priči dao nekakav integritet.

Morelove inscenacije su jednostavne i energične. TAKEN sve vreme odaje utisak kako je jako jednostavan, gotovo kao da je mogao biti snimljen u Srbiji. Nažalost, u Srbiji nije mogao biti snimljen pošto su ga očigledno radili ljudi koji znaju svoj posao.

Neesonov junak pored Bourneovih osobina, ima dosta i Bauerovih tako da pored odličnih tuča, pucnjava iz poluautomatskog i automatskog oružja, ubijanja noževima, bacanja pod kola i pod brod i sl., njegov junak i divno muči ljudi na putu do razrešenja misterije ko mu je oteo ćerku.

Film ima i zdravu žanrovsku dozu ksenofobije. Albanci su prikazani kao najgori ološ a ni Arapi nisu bolje prošli. Štaviše, kada kći kaže Neesonu da želi da ide u Pariz, on savršeno plasira svoje negodovanje i sumnju da to tako treba. I nekako kada to Neeson kaže veruješ mu.

Naše gore list Raša Bukvić igra albanskog pimpa. Ima jednu solidnu scenu dijaloga sa Neesonom i posle imaju obračun. Uloga je sasvim dobro urađena, i pokazuje da je Raša vrlo filmičan i energičan. Naravno, i to su pre shvatili stranci nego Srbi.

TAKEN će poslužiti kao produkcioni model i za sledeći Morelov film u kome glumi John Travolta. Nadam se da će prilikom američke bioskopske eksploatacije u januaru iduće godine solidno proći iako je sasvim jasno da ge je Fox iz nekog neobjašnjihovg razloga dumpovao u taj termin.

Mislim da u TAKENu svi akcioni fanovi dobijaju itekako jak fiks u ovoj suši koja nas je pritisla.

* * * / * * * *

Samo dva i po meseca kasnije i ja sam odgledao Taken i, mada je ovo daleko od thinking man's bilo čega, meni je prijalo.

Ponajviše jer je ovo Steven Seagal film beze Stevena Seagala.

Dakle, ima tu nadrealističku palp ideju da jedan čovek obdaren natprirodnim veštinama koje je stekao kroz služenje Ujaku Semu u specijalnim jedinicama ne samo da može kao od šale da se probije kroz nekoliko nivoa surovog kriminalističkog podzemlja, otresajući ramenima metke koje na njega ispaljuju i lomeći ruke i noge svima koji mu stanu na put nego on to još i radi:

* U stranom gradu

* U stranoj zemlji

* Na drugom kontinentu

* Unutar manje od četiri dana

* Boreći se protiv albanskih trgovaca robljem i njihovih arapskih mušterija usred Pariza

* Uprkos izdaji od strane starog operativnog prijatelja i uprkos uroti čitave pariske žandarmerije protiv njega

Ova stripovski postavljena herojska (mini)epopeja još dobija na nadrealističnosti momentima u kojima glavni junak transcendira kulturne prepreke ne samo pomoću fizičke snage i dovitljivosti nego i pukom harizmom pomoću koje postaje sasvim prihvatljivo da se razgovor u filmu između zaraćenih strana odvija na engleskom iako se glavni junak, Amerikanac, u tom trenutku pretvara da radi za parisku policiju.

Naravno, ovi elementi film u mnogome drže ispod nivoa na kome bih mogao da ga proglasim za nešto novo, sveže, originalno i vredno enciklopedijske odrednice, ali egzekucija je veoma solidna i, kao i kod Seagala, čista snaga harizme glavnog junaka i podrazumevana nadmoć (ne samo fizička već i moralna) su dostatni da film lepo otkliza do kraja (uzgred, jedna primetna devijacija od Seagal formule je momenat u kome zločinci za trenutak preokrenu situaciju i Liama lupe po glavi s leđa i zatim ga na kratko drže u zarobljeništvu - ali i ova situacija se prevladava bez uvođenja spoljašnjeg agensa, kao što bi bilo u nekom drugom filmu - recimo deus ex machina pojavljivanjem žrtve trefikinga koju je Liam iz utilitarizma spasao pre pola filma - već umesto toga Liam naprosto koristi sopstvenu izvežbanu percepciju i smisao za improvizaciju).

Dodatak bauerovsko/ bornovskih elemenata je dobrodošao i na trenutke sam imao utisak da gledam Ennisovog Panišera. Scena mučenja albanskog slejv trejdera je primereno eksploatativna ali za mene je hajlajt momenat u kome Liam puca u ni krivu ni dužnu ženu bivšeg prijatelja ne bi li od njega dobio željene informacije. Ruthless!!!

Besson, koji je ovde koscenarista, vrlo šarmantno rukuje podtekstom ksenofobije i američke supremacije koji je jedna od osnovnih ideoloških linija filma, pogađajući bez trunke nameštene ironije to kako klasični '80s osećaj treba da izgleda u savremenom filmu.

Dakle, da rezimiram: Taken je pravi apdejt akcijaša osamdesetih sa sve apsurdnim polubožanskim aspektima glavnog junaka koji vuku korene iz američke superiornosti na moralnom, intelektualnom i ekonomskom planu a umerenost i svedenost sa kojima su ove teme provučene između opet svedenih a veoma efektnih scena akcije, te ponovo vrlo ekonomično režiranih scena istrage i ispitivanja čine ga vrlo prijatnim gledateljskim iskustvom. Hvala Dimbu što mi ga je recno.

Znao sam da ćeš voleti TAKEN!  

Pogledao sam Soderberghovog CHEa, courtesy of Ginger.

Nemam šta puno da kažem o ovom filmu. Soderbergh je uspeo da razvodni uzbudljivu biografiju jedne od ikona 20. veka. Iako to nisam očekivao, Soderbergh je snimio film o Cheu koji u svom većem delu izgleda kao pokušaj snimanja partizanskog filma od strane nekoga ko nije najbolje shvatio postulate art house filma.

Tako da na kraju CHE deluje naizmenično naivno i pamfletski, ne uspeva da zagrebe površinu Cheovog lika i dela, u pojedinim scenama dijalozi u kojima Che i Fidel časte u maniru "ja tebe serdaru, ti mene vojvodo" deluju kao da su prepisani iz neke vrlo cenzurisane istorijski čitanke.

Soderbergh je imao priliku da snimi veliki emancipatorski film koji samo gostujuća rediteljska zvezda može da snimimpoput Gilla Pontecorva u filmu BATTLE OF ALGIERS koji je istovremeno brzo reagovao na istorijske događaje u Alžiru i, bio žanrovski inovativan jer je spojio cinema verite i politički/ratni film.

Ili je imao priliku da kao Richard Lester u filmu CUBA snimi arty kontemplaciju o kubanskoj revoluciji.

Međutim, Soderbergh se uprkos zavidnom budžetu opredelio da u svom poprilično istrošenom i nezanimljivom pseudorealističkom maniru snimi neke poluzanimljive događaje iz Cheove svakodnevice, kontrastirajući Chea političkog supserstara i Chea borca koji je neustrašivo krvavio gaće po Kubi.

Pogledaću i drugi deo čisto da bih video kako je Soderbergh tumačio dalje odnose Chea i Fidela. Međutim, ovaj prvi me je zaista obeshrabrio, i zaprepašćen sam kako se ovaj naslov našao na brojnim kritičarskim listama.

* * / * * * *

Pogledao sam THE NUDE BOMB britanskog veterana Clive Donnera, i mogu reći da je to jedan od najboljih Bond-spoofova ikada snimljenih. Reč je o dugometražnom filmu baziranom na seriji GET SMART u kome agenta Maxwella Smarta igra Don Adams glumac iz serije.

THE NUDE BOMB je izuzetno duhovit spoof koji se delom oslanja na mušičavu melbrooksovsku komedju (uostalom Brooks i Buck Henry su i kreirali seriju) a delom na izuzetno dinamičan i kreativan slapstick sasvim dostojan starih majstora.

Ova stilizacija toliko dobro funkcioniše da je zaista bila prava hrabrost izmestiti Smarta iz ovog retro konteksta i baš zato Peter Segal i zaslužuje sve pohvale za to što je u priličnoj meri uspeo da naše dobar ključ stilizacije za novog Smarta i da ne potpadne pod uticaj retro tematizacije na tragu AUSTIN POWERSa.

Kao što je ključ stilizacije jako bitan za akcionu komediju, jako je bitan i za špijunske akcione trilere poput Bonda. Otud je jasno koliko tek ključ stilizacije mora da bude važan onima koji pokušavaju da iz žanra komedije polemišu sa akcionim trilerima bondovskog tipa u kojima neumitno moraju da se dotaknu i akcije. U GET SMARTu, Peter Segal čak uspeva da snimi neke akcione scene koje su čak možda i previše ozbiljne imajući u vidu ostatak stilizacije i humora. U THE NUDE BOMB, akcija je data kao slapstick koji povremeno postavlja isskušenja pred kaskadere ali u suštini i dalje ostaje slapstick.

Isto tako, u Segalovom SMARTu, ceo svet je manje-više normalan i racionalan u ključu konvencionalne akcione komedije, jedino je Smart potpuno otkačen, dok je u NUDE BOMB ceo univerzum karikiran s tim što je Smart u svemu tome još i samouveren i nekompetentan.

U svakom slučaju, ljubitelji retro-bondastih stvari treba da vide THE NUDE BOMB kao odličnu old-fashioned zabavu.

* * * / * * * *

Evo, u svečarskoj atmosferi, i spiska filmova o kojima sam na Corneru pisao tokom 2008. godine.

LOS CRONOCRIMENES
HIGHLANDER: THE SERACH FOR VENGEANCE
CAPRICORN ONE
TRANSPORTER 3
THE SILENCERS
MURDERERS ROW
RUSKO MESO
BILLION DOLLAR BRAIN
THE LOVE GURU
MAJSTORI, MAJSTORI!
HOW TO LOSE FRIENDS & ALIENATE PEOPLE
JCVD
BABYLON AD
RESIDENT EVIL: DEGENERATION
HEROIC TRIO
THE BRAVE ONE
HAJDE DA SE VOLIMO
MADE IN BRITAIN
EAGLE EYE
THE DAY THE EARTH STOOD STILL
D'AUTRES MONDES
BUSTING
CAPTAIN AMERICA
RED BALL EXPRESS
BELIEVER
SZABADSAG, SZERELEM
BODY OF LIES
PINEAPPLE EXPRESS
GARDENER OF EDEN
ROBOT JOX
TRES DIAS
SAMO JEDNOM SE LJUBI
NO COUNTRY FOR OLD MEN
THE FLOCK
FRIDAY NIGHT LIGHTS
TALLADEGA NIGHTS
THE BROOD
AMERICAN PIE PRESENTS BETA HOUSE
BLACK SUNDAY
OXFORD MURDERS
PJEVAJTE NEŠTO LJUBAVNO
SERIES 7: THE CONTENDERS
BE KIND REWIND
FUNNY GAMES US
DEFINITELY MAYBE
ZVIŽDUK U OSAM
THE HAPPENING
SAMI
HULK
HEAVEN
CHAOS THEORY
BLAST OF SILENCE
THREADS
ŽIVI I MRTVI
THE SUBURBANS
THE RUINS
ROGUE
DRILLBIT TAYLOR
KOD APOKALIPSISA
FOR QUEEN AND COUNTRY
LJUBAV I DRUGI ZLOČINI
NA LEPOM PLAVOM DUNAVU
HANCOCK
PATHOLOGY
STUNTS
MEČENOSEC
LIČNIJ NOMJER
FORGETTING SARAH MARSHALL
WANTED
SAVAGE STREETS
VICE
TURKEY SHOOT
JADESOTURI
ŽEST
CHUGYEOGJA
MACABRE
SEVEN DAYS OF MAY
JUNO
STARSHIP TROOPERS 3: MARAUDER
THE TEMP
STUCK
SOLO CON TU PAREJA
REIGN OF FIRE
HALOA-PRAZNIK KURVI
YOU DON'T MESS WITH THE ZOHAN
THE DARK KNIGHT
MYRIN
NEVER BACK DOWN
SON OF RAMBOW
STUNT ROCK
ART OF WAR 2: THE BETRAYAL
QUEEN BEE STRIKES AGAIN
IF LOOKS COULD KILL
FILM NOIR
TRANSSIBERIAN
THE BABYSITTERS
NO BLADE OF GRASS
REDBELT
VIKAREN
GET SMART
FULL MOON HIGH
DIPLOMA ZA SMRT
THE STRANGERS
LOOKER
THEATER OF BLOOD
TIME AFTER TIME
TWILIGHT
DANTE 01
ONE DAY IN SEPTEMBER
THE INFILTRATOR
KRVOPIJCI
SOS
TRANCERS
RECOUNT
PIKNIK U TOPOLI
U ZATVORU
THE ONE THAT GOT AWAY
USIJANJE
HEROES OF TELEMARK
WEEKEND
OPERATION CROSSBOW
MINISTRY OF FEAR
100 FEET
THE FOOT FIST WAY
THE LAST SHOT
ŠIROKO JE LIŠĆE
LA RAGAZZA DEL VAGONE LETTO
THE END OF THE AFFAIR
HOPSCOTCH
DE LIFT
THE QUILLER MEMORANDUM
ARENA
THE CRIMSON KIMONO
YES MEN
THE DEVIL THUMBS A RIDE
INCIDENT AT LOCH NESS
ASTROPIA
TURNEJA
WHO?
THE GLASS KEY
TOTAL WESTERN
SWEENEY 2
MIS STON
FRAGMENT OF FEAR
MAX PAYNE
OUR MAN IN HAVANA
MIRAGE
TAKEN
DEATH RACE
DANCE OF THE DEAD
WHEELS OF TERROR
NIJE KRAJ
THE TERRORISTS
TROPIC THUNDER
THE HOUSE BUNNY
UNDISPUTED 2. LAST MAN STANDING
HOOPER
GOSTI IZ GALAKSIJE
DEATH DIMENSION
BURN AFTER READING
CITY OF EMBER
BORDER PATROL
SECOND IN COMMAND
AKCIJA STADION
DANGEROUS PARKING
QUANTUM OF SOLACE
BANGKOK DANGEROUS
THE COTTAGE
EXTENSION DU DOMAINE DE LA LUTTE
UNACCOMPANIED MINORS
THE APPLE
WHILE SHE WAS OUT
DONKEY PUNCH
EDEN LAKE
L' AVOCAT DE LA TERREUR
KINO LIKA                                          
OPERATION CONDOR
ENEMY TERRITORY
BORN AMERICAN
DIRTY MARY, CRAZY LARRY
WEIRDSVILLE
ROGUE ASSASSIN
TRUCK TURNER
MALI VOJNICI
PIRANHA
PIRANHA 2
MR. WOODCOCK
MOLJAC
SLUCAJNA SUPUTNICA
SILENT HILL
HAIRSPRAY
RAMBO
CLOVERFIELD
FULL OF IT
THE NINES
CONCORDE AFFAIR
JOHNNY ENGLISH
MADE IN YU
LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVICA
RISE OF THE FOOTSOLDIER
SHOOT EM UP
A L'INTERIEUR
MICHAEL CLAYTON
CALIFORNIA DREAMING
KINSEY
2019
IL CITTADINO SI RIBELLA
KEBAB CONNECTION
SLATKO OD SNOVA
ZOO
RUN FAT BOY RUN
MILOŠ BRANKOVIC
FRIDAY FOSTER
JAS SUM OD TITOV VELES
100 GIRLS
LARS AND THE REAL GIRL
LORDS OF DOGTOWN
CARGO 200
THE LOVELESS
DIE FALSCHER
RAGE TO KILL
ARMED AND DANGEROUS
HAPPY HELL NIGHT
INVASION USA
CRNA MARIJA
ZHMURKI
JUSTICE LEAGUE:THE NEW FRONTIER
CITULJA ZA ESKOBARA
BOARDING GATE
ASTERIX AUX JEUX OLYMPIQUES
SOUTHLAND TALES
SACRIFICE
CLEANER
LE PORNOGRAPHE
KOLLEGIET
LE PRIX DU DANGER
99 FRANCS
IRONIYA SUDBI 2
PU-239
MADE
LES INVISIBLES
FRONTIERE(S)
RENDEZ-VOUS
WEATHER UNDERGROUND
THE MIST
BLACK SAMURAI
STARTER FOR 10
CLAY PIGEONS
WALL STREET
COMBIEN TU M`AIMES
BIRO ZA IZGUBLJENE STVARI
PARALLAX VIEW
POZORIŠNA VEZA
SAVAMALA
SUKEBAN DEKA
STREET KINGS
SPLAV MEDUZE
COBRA NERO
THE BANK JOB
VANTAGE POINT
SCHOOL KILLER
THE MAN IN THE WHITE SUIT
VERLORENE EHRE DE KATHARINA BLUM
FACE
SENKI
NEKA DRUGA ŽENA
GUERREROS
SLEUTH
HALO TAXI
IRON MAN
IRMA VEP
DOOMSDAY
WRONG IS RIGHT
CRVENI UDAR
WAR INC.
BOOT CAMP
CLOAK AND DAGGER
WHAT HAPPENS IN VEGAS
M. BUTTERFLY
OF FREAKS AND MEN
NOZ W WODZIE
ELECTRIC DREAMS
INDIANA JONES AND THE CRYSTAL SKULL
DVOSTRUKI OBRUC
MACHINE GIRL
SEMI-PRO  
LAT DEN RATTE KOMMA IN
ESKALOFRIO
SLUMDOG MILLIONAIRE
CHE
THE NUDE BOMB

Pa ti nisi normalan. Kad si sve to stigao da pogledaš??

Cripple je za sve jarane pripremio lep novogodisnji poklon...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2008/12/novogodinji-poklon.html

Dobar poklon, hvala!  

E, pa... srećna NG.

Smokijeva vizija da snimi seriju filmova koji će pričati jednu veliku priču i čine veću celinu je poprilično suluda u našim uslovima. Iako postoje serije filmova u kojima pojedinačni nastavci nemaju autonomiju kao samostalni filmovi, svaki od tih naslova nudi nešto atraktivno čime se nameće.

Međutim, kada je reč o generic melodrami najjeftinijeg tipa kojom se bavi Smoki onda ti pojedinačni naslovi nemaju previše smisla pošto im nedostaje zaokružena priča, a u melodrami ovog tipa upravo je zaokružena priča koja uspeva da izmuze neke suze jedini eventualni adut.

Ipak, posle prvog filma, njegovi nastavci sa recastovanim glavnim glumcem su najpre pratili od toga što su bili krajnje lapidarni, bez razvijene priče, bez ikakve zaokruženosti. Delovali su kao epizode neke ne previše zanimljive TV serije koja sporadično ima film look.

Smokijeva old school ekspertiza omogućila je i KONJIMA VRANIMA pa i BLEDOM MESECU da na nivou glumačke igre budu bliži oprobanim formulama srpskog šunda od jalovih pokušaja koje su doneli predstavnici istočnoevropske fondacijske struje u našem filmu. Paradoksalno, baš zbog tog old schoola lakše je gledati Smokija od Stefana Arsenijevića.

Ipak, odustvo zaokružene priče i name casta dovelo je do toga da KONJI VRANI krahiraju na blagajnama, a BLEDI MESEC je overio festivale a nije ni stigao da se nađe u bioskopima. Ne znam tačno šta je ripovano kako bi ova kopija dostigla do mene, no u svakom slučaju, film je overio hrvatsku televiziju u formi TV serije.

U regionalnom kontekstu, zbog film looka kome stremi Smoki, verujem da ovo može da prođe kao upmarket proizvod. BLEDI MESEC je na nivou priče prilično nerazvijen, međutim interesantniji je od KONJA VRANIH pošto uvodi motiv ljubavnog trougla i junaka koji razmišljaju o tome da se zbog ljubavi međusobno ubijaju, kao da ih već nije dovoljno postradalo u prvom filmu.

U svakom slučaju BLEDI MESEC je na nivou scenarija pristojniji od KONJA VRANIH, ali i dalje nije na nivou da stoji kao samostalni film. međutim, isto tako Smokiju se mora odati poštovanje zbog pokušaja da čuva duh old school rutine u filmmejkingu.

U BLEDOM MESECU se čini da je Đorđe Milosavljević čak malo opustio svoje scenarističke mišiće u žanrovskom ključu tako da je recimo ubacio subplot o tome kako Aničin ljubavnik pokušava da ubije njenog muža, zatim verovanje Aničinih sluga da im je mlin naselio vampir, pa i završnicu sa velikim plot revelationom koji se završava ubistvom. U tom smislu i Miladin Čolaković je imao priliku da ubaci neke interesantnije shotove nego što je inače imao kod Olega i Smokija ranije.

Overall, BLEDI MESEC je samo za kompletiste srpskog filmskog taloga, ali nije lišen prijatnih momenata.

Dakako, franšiza će samo napredovati pošto će se Marta Uzelac pretvoriti u Mirku...

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam CHAIN REACTION Ian Barryja, jedan od navodno cenjenijih Ozsploitationa. Reč je o filmu koji je u Maltinu bolje ocenjen od Andrew Davisovog imenjaka, koji je loš, ali ipak je visoka ocena (u Maltinu koji nije naklonjen Ozploitationu) obećavala.

Nažalost, Davisov film je ma koliko loš ipak bolji.

Izuzev činjenice da je film producirao George Miller, tata australijskog žanrovskog filma, i da ga je slikao Russell Boyd, jedan od eminentnijih lokalnih snimatelja, kao i da se Mel Gibson pojavljuje na kratko kao jedan od mehaničara u radionici glavnog junaka, što su sve kurioziteti, THE CHAIN REACTION nije ništa više od solidno realizovanog pokušaja da se sa ozbiljnošću Alana Pakule radi besmislen exploitation sa junakom vozačem trkačkih kola kakav bi radio neko poput Hal Needhama.

U tom spoju Pakule i Needhama, ni jedna ni druga struja nije zadovoljena. Film je prejednostavan da bi bio na liniji ozbiljnog zavereničkog trilera sedamdesetih, a premalo je akcije da bi se nametnuo kao upotrebljiv exploitation.

Ako svemu tome dodamo, seriju besmislenih lirskih pasaža koji su potpuno van konteksta, gotovo kao kultna scena sviranja klavira u filmu USLOVNA SLOBODA (i ovde ima sviranja klavira), jasno je da ovde ne samo da imamo posla sa slabim filmom, nego i sa autorom koji pokušava da prevaziđe konvencije nečega što ni sam nije sposoban da dostigne.

Ti pokušaji genre bendinga kod neveštih autora su mi jako odbojni, a kod Barryja ih ima.

Šteta je što film nije bio bolje osmišljen pošto je Boyd uspeo da prilično solidno uslika priču i da joj da te neke karakteristike exploitationa snimanog van Amerike u kome se oseća da se ekipa mnogo više trudi nego u američkom explitationu. Ipak, na snimanju se ne mogu popraviti neke greške napravljene u pripremama.

* 1/2 / * * * *

Razgovor Tito – Che Guevara, 18. VIII 1959.

Pretsednik Republike Josip Broz Tito primio je danas pre podne članove Misije dobre volje Kube sa izvanrednim ambasadorom dr. Ernestom Guevarom Sernom na čelu.  

Prijemu su prisustvovali državni sekretar za inostrane poslove Koča Popović, državni sekretar za poslove narodne odbrane Ivan Gošnjak, generalni sekretar Pretsednika Republike Leo Mates, i savetnik u DSIP Grgur Cviličević.  

Drug Pretsednik je pozdravio članove Misije dobre volje sledećim rečima: ,,Pozdravljam drugove sa Kube i izražavam radost što su danas naši gosti predstavnici jedne nedavno izvršene revolucije, koja se bori za svoju nezavisnost. Želio bih da se osjećaju kao da su kod svoje kuće. Ako drugovi žele nešto da čuju od mene, rado ću im odgovoriti."

- Mi smo doputovali u Jugoslaviju -  rekao je šef Misije Serna – da vidimo vaše iskustvo i da ga naučimo na najbolji mogući način. Ovde smo došli samo da Vas pozdravimo, a ne da diskutujemo.  

Drug Pretsednik: Ali nas mnogo interesuju vaša borba i iskustvo, naročito vaše sadašnje iskustvo.  

Ernesto Gevara Serna: - Mi smo mislili da smo svojom revolucijom otkrili ponovno Ameriku. Međutim, da smo ranije upoznali zemlju kao što je Jugoslavija, možda bismo još pre počeli našu revoluciju. Da smo imali priliku da izučimo tuđa iskustva, lakše bi nam išle mnoge stvari, čija smo rešenja morali sami da iznalazimo. Jugoslavija, naravno, nije jedina zemlja koju smo obišli. Posetili smo i druge zemlje, naprimer Indoneziju, u kojoj smo našli i na palme, i na istu boju uniforme.  

Drug Gošnjak: - Na prijemu u Beogradu naročito su se žalili na rukovodioce Burme, koji ih uopšte nisu hteli primiti.  

Ernesto Gevara Serna: - Ako ovaj razgovor neće biti objavljen u štampi, mogu vam ispričati šta nam se desilo u Burmi, gde smo boravili svega dva dana. O našem dolasku obavestili smo Burmance telegramom iz Kaira. Kad smo stigli u Rangun, primio nas je ministar inostranih poslova, koji nam je rekao da je predsednik vlade zauzet. Posetili smo i ministra trgovine i poljoprivrede, da bismo razgovarali o trgovini i agrarnoj reformi. U glavnom gradu Burme imali smo s američkim atašeom diskusiju o našoj situaciji. Ja sam mu rekao da ćemo ići dalje u sprovođenju agrarne reforme i ostvarivanju ostalih naših planova, iako nam tu mnogo smeta mešanje sa strane. Bio je to vrlo lep razgovor, ako hoćete čak i diplomatski. Međutim, posle njega bili su otkazani svi ručkovi i posete koji su bili predviđeni u ovoj zemlji. U vezi sa isporukom šećera za pirinač primile su nas jedino neke drugorazredne ličnosti, i Burma nije prihvatila ovaj aranžman. Vrlo lepo smo bili primljeni u Egiptu i Indoneziji. U Indiji smo takođe bili lepo primljeni, mada malo tiho. I u Pakistanu smo bili dobro primljeni. U Japanu, moglo bi se reći, uopšte nismo bili primljeni. Zbog stava Japanaca nije moglo doći do trgovinskog sporazuma. U trgovinskoj komori su nam rekli da bi Japan vrlo rado trgovao s Kubom, ali da to nije u njihovoj moći jer ima i viših sila. Za Irak nismo ni vizu mogli dobiti. Posle Jugoslavije posetićemo Sudan, Ganu i Maroko.  

Pretsednik Tito: Sudbina je svih revolucija u malim zemljama da imaju teškoća. Prema njima mnogi su oprezni, neki su protiv njih, a vrlo je malo onih koji im daju podršku. U svojoj borbi imaćete još dosta muka. Ali, kad ste već zbacili stari režim, teškoće ne trebaju da vas dekuražiraju. Teže je doduše sačuvati vlast, ali vi ćete u tome uspjeti ako budete uporni. Razumije se, važno je da sada ne napravite neku veću grešku, i da dalje idete postepeno, korak po korak, vodeći računa o međunarodnoj situaciji, unutrašnjim mogućnostima i odnosu snaga. Neke stvari moraćete zadržati za bolja vremena. Vama je sada potrebno da se stabilizirate. Po mom mišljenju, opasno bi bilo da se zaletite u potpuno agrarnu reformu. Bolje bi bilo da je izvršite postepeno. Oružani dio revolucije kod vas je izvršen, narod očekuje nešto i vi morate sprovesti jedan dio agrarne reforme. Ali, vi takođe morate nastojati da ne dozvolite da vas izoliraju u inostranstvu.  

Ernesto Gevara Serna: - Koje bi, po Vašem mišljenju, bilo razumno ograničenje veličine poseda?

Drug Pretsednik: - U sprovođenju agrarne reforme čak smo i mi išli postepeno, iako je kod nas situacija bila drukčija. Ne znam, možda je ona i kod vas takva. Mi smo najprije konfiskovali zemlju izdajnika i ratnih zločinaca, a zatim smo postepeno išli. Mislim da je takva linija i u vašoj zemlji. Nisu mi poznate površine latifundija na Kubi i teško bi se moglo reći dokle ih treba ograničiti. Sigurno je da ima krupnih, srednjih i malih. Pošto ima najviše srednjih i sitnih posednika zemlje, ja bi ih sada poštedio i počeo sa najkrupnijima.  

Ernesto Gevara Serna: - Na Kubi je agrarna reforma vrlo blaga, jer se dozvoljava posed od 1,300 hektara obradive površine. Ipak, agrarna reforma pogađa 99 % latifundista, i to uglavnom pet američkih kompanija, koje imaju preko pola miliona hektara obradivih površina.  

Leo Mates: - To onda nije više samo unutrašnji državni problem, već je i problem odnosa sa SAD.

Drug Pretsednik: - To je druga stvar. Trebalo bi objaviti u formi vladine deklaracije da se ovim kompanijama neće oduzeti zemlja bez naknade, već da će one biti obeštećene. Time biste u moralnom pogledu dobili mnogo u svijetu.  

Ernesto Gevara Serna: - Ustvari, nije u pitanju konfiskacija već eksproprijacija, za koju će biti određena naknada prema visini poreske prijave.  

Drug Pretsednik: - Kao što je Naser učinio.  

Ernesto Gevara Serna: - Kompanije su tražile da se naknada za ovu zemlju isplati odmah, a mi smo predložili da se to učini za 20 godina, uz 4.5 % kamata. Rekli smo da im možemo i odmah isplatiti, ako se eksproprišu ratni zločnici sa Kube koji se sada nalaze u Americi.

Grgur Cviličević: - Prema ustavu, izgleda da su oni dužni da plate odmah.  

Ernesto Gevara Serna: - Vlada ima ovlašćenja i po ustavu i od kongresa. Mi smo promenili ustav i na osnovu ove promene možemo se obavezati da ćemo naknadu isplatiti u roku od 20 godina. Amerikanci se pozivaju na stari ustav. Pitali smo Amerikance kakva je razlika između Kube i Japana, gde je prilikom sprovođenja agrarne reforme usvojeno da se naknada izvrši u roku od 20 godina, uz 2-3 % interesa.  

Drug Pretsednik: - Situacija je ipak drukčija. Kuba je blizu Amerike i ono što se u njoj događa može uticati i na druge okolne države. U tom dijelu svijeta Kuba postaje primjer i Amerikanci se zato boje da u njihovom susjedstvu ne dođe do poremećaja.  

Ernesto Gevara Serna: - Zvanično mi ne možemo saopštiti tu razliku.  

Drug Popović: - Ne radi se tu o saopštenju, već o materijalnim interesima.  

Ernesto Gevara Serna: - Znamo mi to dobro. Razlika je u tome što Amerikanci nisu imali u Japanu zemlju, a ovde je imaju. U vezi s agrarnom reformom, bilo je razlika u gledištima između komunista u Južnoj Americi, nas i naših komunista. Mi smo išli samo na ograničavanje latifundija, a ne da sada sprovodimo širu agrarnu reformu. Međutim, bili smo prinuđeni da izađemo u susret seljacima i da idemo na sprovođenje ovakve agrarne reforme. Pošli smo dalje, mada su komunisti i neki ljudi iz našeg pokreta smatrali da treba da budemo oprezni.  

Drug Pretsednik: - Da, to je problem.  

Grgur Cviličević: - Oni se žale da su dosta izolirani u Latinskoj Americi. Nema nijedne vlade, osim u Venecueli, koja ih u izvesnom smislu pomaže. Sam pretsednik u Venecueli, po njihovom mišljenju, je neprijatelj revolucije na Kubi. Ali je venecuelanski narod široko antiamerički raspoložen i sprečava pretsednika da zauzme gori stav prema njima.  

Ernesto Gevara Serna: - Kuba nije malo izolovana. Za vreme revolucije u Gvatemali velike zemlje Latinske Amerike – Argentina, Meksiko i Brazilija – bile su na strani progresivnog pokreta u Gvatemali. Sada baš ove zemlje ne pomažu revoluciju na Kubi, jer i same imaju tešku situaciju. Nismo izolovani jedino od Venecuele, Ekvadora i možda Čilea, ali ove zemlje nisu tako važne u Južnoj Americi kao velike zemlje.  

Drug Pretsednik: - Utoliko više treba biti oprezniji.  

Ernesto Gevara Serna: - Moglo bi se reći da je situacija takva kao da se nalazimo pred nekim pripremama. Amerikanci stoje pred izborima i u ovom momentu ne mogu da učine nešto veće protiv Kube. Nikaragva i Dominikanska Republika, preko kojih Amerikanci mogu da izvrše agresiju, nalaze se i same u dosta teškoj situaciji zbog revolucionarnih pokreta u njima. Te revolucionarne grupe su još dosta male, ali sudeći po sebi, mi znamo kakve mogućnosti postoje kad gerila počne. Možda je i put Hruščova u SAD razlog da se Amerikanci malo blaže drže prema Kubi na panameričkoj konferenciji u Santjagu.  

Drug Pretsednik: - Nisu SAD blaže samo prema Kubi, već je čitava situacija takva.  

Drug Popović: - Kako gledate na Ujedinjene nacije?

Drug Pretsednik: - Dobro bi bilo da čujemo njihovo mišljenje šta bi se već sada za njih moglo učiniti u Ujedinjenim nacijama, da se sondira teren za slučaj nekog jačeg pritiska. Kako gledaju na to?

Ernesto Gevara Serna: - Svakako da imamo u vidu da osiguramo sebi bolju situaciju i pomoću Ujedinjenih nacija. Prvi korak će biti da raskrinkamo Organizaciju panameričkih država, koja je instrument SAD. Ukoliko tu ne bismo uspeli, mislimo da tražimo pomoć Ujedinjenih nacija. Nadamo se da ćemo u ovoj organizaciji dobiti podršku bandunške grupacije država, od neutralnih zemalja, pa čak i od Istoka. Ne verujemo da bismo dobili pomoć od južnoameričkih država, ali se ove zemlje ne bi mogle frontalno suprotstavljati toj podršci.  

Drug Pretsednik: - Ko je vaš pretstavnik u Ujedinjenim nacijama?

Ernesto Gevara Serna: - On je pretstavnik stare ortodoksne partije. Treba da ga promenimo jer je veoma loš.  

Drug Popović: - Hoćete li ga zameniti?

Ernesto Gevara Serna: - Hoćemo. Potrebno je da u Ujedinjenim nacijama imamo jačeg čoveka, koji će aktivno raditi i stupati u veze sa pretstavnicima zemalja koje se bore za svoju nezavisnost. Kad je Fidel Kastro dobio odlikovanje od Alžiraca, rekao je da su dve stvari tada bile važne za njega: jedna – da je dobio odlikovanje od Alžiraca, a druga – da ga je istog dana napao magazin ,,Tajm".  

Drug Pretsednik: - ,,Tajm" se uvek prvi javi na strani reakcije.  

Ernesto Gevara Serna: - Taj magazin čita se dosta se dosta u svetu, pa čak i u Aziji. Jugoslavija je jedina zemlja gde ga nismo videli.  

Drug Mates: - On ima edicije i na stranim jezicima.  

Ernesto Gevara Serna: - Imamo kod nas tekst o agrarnoj reformi na engleskom. Doneli smo ga, ali ne znamo kome da ga predamo. Imamo ga takođe i na španskom jeziku, ali je svakako za vas lakši tekst na engleskom.  

Drug Mates: - Ja ću ga uzeti.  

Drug Pretsednik: - Kako stoji s oružanim snagama na Kubi? Imaju li moderno naoružanje?

Ernesto Gevara Serna: - Imamo lako moderno naoružanje severnoameričkog porekla, bacače, bazuke, nešto mina i puškomitraljeza belgiskog porekla. Nemamo protivavionske odbrane, avijacije, a još manje avijatičara.  

Drug Mates: - Teže je biti bez avijatičara nego bez aviona, jer se avioni mogu kupiti.  

Ernesto Gevara Serna: - Avijatičari su uglavnom prebegli sa Kube, jer su skoro svi bili uz Batistin režim. Vrlo malo ih je ostalo.  

Drug Pretsednik: - Vrlo je važno da imate čvrstu armiju, moralno-politički učvršćenu, da u slučaju sukoba ne bi prebegla na drugu stranu...Uslovi za agresiju na Kubu ipak nisu tako laki, jer je to otok.  

Drug Mates: - Ali oni nemaju pomorsku odbranu.  

Drug Pretsednik: - Invazija nije za njih tako opasna, jer bi to bila već krupna agresija. Daleko je opasniji vazdušni desant, koji se može izvršiti s nekoliko aviona.  

Ernesto Gevara Serna: - Desant može doći samo iz SAD. Ali, mi se ne bojimo ovakvih akcija, jer imamo jedinstvo u zemlji, naročito među seljacima.  

Drug Pretsednik: - To je vrlo važno.  

Ernesto Gevara Serna: - Padobranci koji bi se iskrcali na Kubi ne poznaju teren. Oni ne bi mogli da idu dalje od mesta desanta, jer bi seljaci udarili na njih. Morali bi se okrenuti protiv seljaka i tako bi bili brzo onemogućeni.  

Narciso Fernandez Kamizares: - Poznata taktika SAD je da se uvek oslanjaju na oružane snage u južnoameričkim državama. Međutim, Kuba ima čvrstu armiju, koja je izrasla u revoluciji, i koja je jedinstvena, kao i sam narod. U Kubi ne može da dođe do događaja sličnih onim u Gvatemali, jer je armija na strani revolucije.  

Drug Pretsednik: - Zato je važno da sačuvate seljaštvo na svojoj strani. Da biste to postigli, treba da idete na sprovođenje agrarne reforme, jer je ona osnovna motorna snaga za učvršćenje i dalje razvijanje revolucije. Mi vam želimo da sa mnogo uspjeha savladate sve teškoće koje imate. Naš narod gaji simpatije prema svim narodima koji se bore za nezavisnost. Ako budete sačuvali jedinstvo u zemlji i ako budete imali čvrstu i dobro naoružanu armiju, makar ona i ne bila velika, teško će se moći nešti izvana učiniti. Jugoslavija je bila skoro u gorem položaju. Za vrijeme rata mi smo se borili protiv Hitlerove Njemačke, najveće sile koja je bila porobila čitavu Evropu, a takodje i protiv Italije, bugarskih i mađarskih fašista i unutrašnjih kvislinga. Sami kvislinzi bili su u početku brojčano jači od nas.  

Ernesto Gevara Serna: - Upoznali smo se sa raznim fazama vaše velike borbe. Bili smo i u muzeju u Beogradu. Smatramo da vaša pobeda u ratu predstavlja pravu epopeju. Mi smo sretni što je naša revolucija stajala samo 20.000 života. Zato mi možemo da shvatimo i veličinu žrtava jugoslavenskog naroda, koji je samo u jednoj borbi dao 20.000 ljudi. Znamo i da je Vaša želja da imamo uspeha ne predstavlja kurtoaziju, jer smo videli za vreme našeg putovanja u Jugoslaviji da kod vašeg naroda uživamo iskrene simpatije. Jugoslavija je već rešila mnoge probleme,  i mi smo shvatili značaj vaših uspeha i iskustva. Trudićemo se da ih na što adekvatniji način prenesemo svom narodu. U spoljnoj politici nastojaćemo da budemo na vanblokovskim pozicijama, na liniji politike neutralizma, zajedno sa narodima koji idu svojim nezavisnim putovima.  

Drug Pretsednik: - Ako vam bude potrebna pomoć i podrška u Ujedinjenim nacijama, vi možete na nju računati. Mi ćemo vas svakako podržati, kao što podržavamo sve narode koji se bore za svoju nezavisnost. Kako stoji sa ekonomskim odnosima između Kube i Jugoslavije?

Grgur Cviličević: - Oni nemaju direktne instrukcije svoje vlade u tom pogledu.  

Ernesto Gevara Serna: - Da, to nije bilo uključeno u početku našeg puta i mi nismo imali mogućnost da o ovom pitanju pregovaramo. Činimo sve da uspostavimo što više kontakata da bismo mogli našoj vladi da damo što potpunije informacije.  

Drug Mates: - Naša Misija dobre volje započela je na Kubi razgovore o kupovini 140.000 tona šećera, koji su kasnije nastavljeni preko vašingtonske ambasade.  

Ernesto Gevara Serna: - Razgovarali smo o tome sa državnim potsekretarom Velebitom. On nam je rekao da bi trebalo izvršiti reviziju tog predloga, s obzirom da će Jugoslavija imati izvanredno bogatu žetvu šećerne repe. Predložio je da se ta količina smanji, odnosno da se konkretizuje vaš predlog da bi odgovarao sadašnjim mogućnostima.  

Drug Pretsednik: - Da li su postavili neko drugo pitanje?

Drug Mates: - Oni imaju opšti interes za sva pitanja.  

Drug Pretsednik: - Da li će još nešto posetiti u Jugoslaviji?

Grgur Cviličević: - Posetiće Rijeku i brodogradilište ,,Treći maj". Interesuju se za kupovinu brodova i električnih aparata za domaćinstvo. U Ljubljani će posetiti ,,Litostroj".  

Drug Pretsednik: - Fabrika električnih aparata za domaćinstva ima u Jugoslaviji više.  

Drug Mates: - Najbolje je da posete Maribor.  

Ernesto Gevara Serna: - Interesuju nas i fabrike traktora i poljoprivrednih mašina.  

Drug Pretsednik: - Takvu fabriku mogli bi vidjeti u Osijeku.  

Drug Popović: - Ne mogu oni videti sve fabrike.  

Ernesto Gevara Serna: - Ja vidim veliku mogućnost da u vašoj zemlji kupujemo elektrogeneratore.  

Grgur Cviličević: - Posetili su tvornicu ,,Rade Končar" i aproksimativne cene, koje su u tvornici dobili, odgovaraju im.  

Drug Pretsednik: - U Zagrebu postoji i preduzeće ,,Goran", koje proizvodi aparate za domaćinstvo.  

Drug Mates: - Naša Misija dobre volje predložila je da se u glavnim gradovima Jugoslavije i Kube uspostave otpravništva poslova, ako ne i ambasade.  

Drug Pretsednik: - Gde u blizini imate ambasadu?

Ernesto Gevara Serna: - Ambasade smo imali svuda gde se dobro živelo. Ja se izvinjavam za odnose naše vlade prema Jugoslaviji. Malo je teško to objasniti, ali je postojao izvestan strah od Jugoslavije kao socijalističke zemlje.  

Drug Pretsednik: - ... bolje reći kao komunističke!  

Ernesto Gevara Serna: - Mogu Vas uveriti da ću čim dođem na Kubu, poraditi da se otvori pretstavništvo u Beogradu, sa ambasadorom ili otpravnikom poslova u prvo vreme.  

Drug Gošnjak: - Da li ostaju duže u našoj zemlji?

Grgur Cviličević: - 21 avgusta putuju za Kairo, gde će ostati samo jedan dan, i nastavljaju putovanje za Sudan.  

Drug Gošnjak: - Pitao sam to jer pretpostavljam, pošto su oni još vojnici, da bi ih možda interesovalo da vide neku našu jedinicu, školu itd.  

Ernesto Gevara Serna: - U Beogradu već imamo ugovoren kontakt i kratke razgovore sa nekim drugovima iz vojske. Inače, vreme nam je veoma ograničeno.  

Grgur Cviličević: - Bili su na mestu gde je vođena Četvrta neprijateljska ofanziva. Jedan naš major objašnjavao je vrlo lepo tadašnje operacije, i pošto su oni dobri vojnici, mnogo su se interesovali.  

Ernesto Gevara Serna: - Mi smo zainteresovani da pošaljeno izvestan broj ljudi koji bi se školovali u Jugoslaviji. Samo, mislim da je u pitanju jezik, jer naši seljaci jedva znaju da čitaju i pišu.  

Drug Mates: - Do sada, učenje našeg jezika nije pretstavljalo neki ozbiljan problem. Studenti iz Azije i Afrike brzo su ga savladali.

Drug Pretsednik: - U našim školama školuju se Sudanci, Indonežani i dr.  

Ernesto Gevara Serna: - Stari ljudi ne mogu ići u škole. Uostalom, u našoj borbi imali smo jednog starca, koji je imao 65 godina. U Indiji sam razgovarao sa Krišnom Menonom o uspostavljanju odnosa i on mi je rekao da u Indiju pošaljemo nekog profesora ili doktora za svog pretstavnika. Nasmejao sam se i rekao – kakvog profesora, kad ga mi nemamo.  

Članovi Misije dobre volje oprostili su se zatim s drugom Pretsednikom i zahvalili mu što im je omogućio da provedu s njim u razgovoru preko jedan čas.

Jedan jako zanimljiv tekst Dejana Jovića:

Milutin Obama

Kada ćemo (i hoćemo li) dočekati da neki ,,pripadnik manjine" (recimo Srbin u Hrvatskoj) postane predsjednik Republike (npr. Hrvatske)? Oni koji postavljaju to pitanje, zaboravljaju da je Hrvatska već jednom imala predsjednika (doduše: predsjednika kolektivnog Predsjedništva), koji je bio Srbin: Milutina Baltića, 1983-1984 (ovdje na slici s autorom ovog bloga, snimljeno u Zagrebu, u januaru 2008). U njenom Predsjedništvu, kao i u najvišim partijskim organima (koji su u doba socijalizma bili važniji od državnih) uvijek su bili zastupljeni i Srbi, a ponekad i drugi ,,manjinci". Srbin je, primjerice, bio šef hrvatskog Saveza komunista: Stanko Stojčević, od 1986 do 1989. I Jugoslavija je imala Albanca za jednogodišnjeg predsjednika - Sinana Hasanija, 1986-1987, a u njenom je Predsjedništvu uvijek bio i jedan Albanac (Fadil Hoxha od 1974-1984, Sinan Hasani od 1984-1989, a potom Riza Sapunxhiu, sve dok ga nije zamijenio Sejdo Bajramović).

Paradoksalno je da je u socijalizmu tako nešto bilo moguće - štoviše: da je izgledalo prilično normalnim i nije izazivalo veće kontroverze - a u liberalnoj demokraciji još uvijek čekamo da se dogodi, i pritom držimo da bi to bilo vrlo veliko postignuće.

Bez namjere da generaliziram, ipak treba reći da pod uvjetom da su manjine bile ,,lojalne" (ideologiji i vođi), autoritarni su im poreci ponekad bili spremni dati bolji status nego što bi ga one mogle izboriti u demokratskoj utakmici. U autoritarizmu (najčešće) nema glasanja, pa prema tome nije presudno je li neka grupa (etnička, politička, ideološka, kulturalna) ,,većina" ili ,,manjina". ,,Manjine" zato ponekad (ne uvijek) imaju lakši posao pri ostvarivanju relativne autonomije i osiguravanju statusa, jer ne moraju pregovarati s ,,većinom", nego samo s vrhom političke piramide. Taj vrh im može osigurati više nego što bi dobile na bilo kakvim izborima - na kojima su, već po logici manjeg broja, (u mnogim slučajevima bile) osuđene na status ,,trajne manjine". Autoritarni vođa također može lakše odigrati ulogu ,,neutralnog suca" i ,,zaštitnika manjina", jer on ne predstavlja (u prvom redu) demografsku većinu, nego najčešće neku ideologiju ili posebnu grupu (npr. vojnu elitu).

To sve ne znači, naravno, da je u stvarnom životu ukupni korpus prava i sloboda koje uživaju pripadnici manjina veći u autoritarnom sistemu, nego u demokratskom. Autoritarni su režimi - već po definiciji - manjkavi po pitanju individualnih prava i sloboda. Ali, i u pitanju kolektivnih prava, glavni je kriterij ,,lojalnost", odnosno - poslušnost. Manjine koje nisu lojalne ideologiji i vođi, u tim su sistemima najčešće izložene brutalnostima koje su nezamislive u modernim demokratskim porecima. Pa ipak, sve to ne isključuje paradoks: da su u smislu statusa - dakle, simbolički - a ponekad i u smislu stvarne zaštite i sigurnosti, manjine ponekad u boljoj poziciji u autoritarnom, nego u demokratskom sustavu.

To se, djelomično, odnosi i na nekadašnji jugoslavenski socijalistički sistem. On je vodio računa o manjinama i iz pragmatičkih i iz ideoloških razloga. U ideološkom smislu, on je htio biti potpuno, tj. revolucionarno, drukčiji od liberalne demokracije (koja se temelji na brojanju glasova). Ideologija socijalizma je već po definiciji bila na strani ,,slabih, eksploatiranih i nezaštićenih" - a u kontekstu ,,nacionalnog pitanja", to su upravo manjine. Dijelom i zbog takve politike, a dijelom i kao posljedica historijskih okolnosti (jer su bile na udaru ekstremnih ideologija u Drugom svjetskom ratu, naročito u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini), neke ,,manjine" su veoma doprinijele nastanku i održavanju socijalističke vlasti.

Pragmatički je razlog bio također važan. U Jugoslaviji, naime, nitko nije bio ,,većina": čak i najveća grupa (Srbi) tvorila je ispod 40 posto ukupnog stanovništva. Samo snagom broja glasova, dakle, ona sama ne bi mogla dominirati, pa je i njoj neka općejugoslavenska demokracija bila relativno riskantan politički sistem. To je Jugoslaviju činilo različitom od Čehoslovačke i Sovjetskog Saveza, u kojima Česi i Rusi nisu imali osjećaj da će s padom autoritarnog sistema automatski izgubiti status dominantnog naroda. Za razliku od toga, demokratska Jugoslavija ne bi automatski jamčila prevlast nijednom od njenih naroda - pa ni Srbima. Zato nijednom nije bila ,,automatski" prihvatljiva, i zato nitko nije htio prihvatiti prijedlog (Ante Markovića) o održavanju općejugoslavenskih demokratskih izbora 1990. godine.

U socijalističkoj je Jugoslaviji, pojam ,,manjina" bio politički nekorektan, pa je izbačen iz službenog rječnika. ,,Kod nas nitko nije ni većina ni manjina", rekli su više puta i Tito i Kardelj - postoje samo ravnopravni ,,narodi i narodnosti", bez obzira na brojnost. Institucionalno, to je značilo da su u Predsjedništvu SFRJ Crnogorci (najmanji narod) imali jednak broj predstavnika (jednog) kao i Srbi (najveći narod). To se, doduše, nije događalo na svim nižim razinama: Albanac nikad nije postao predsjednikom Srbije ili Makedonije, niti je neki ne-Slovenac ikad dospio do vrha u Sloveniji. Čak ni na saveznoj razini, nije bilo potpune ravnopravnosti, iako se tome težilo: manjinski jezici bili su ipak tretirani kao drugorazredni, a zastupljenost određenih manjina u vojsci, policiji i saveznoj administraciji bila je daleko ispod-prosječna. To se, naročito, odnosilo na Albance, prema kojima je u svakodnevnom životu bilo mnogo predrasuda - i to u svim krajevima nekadašnje Jugoslavije. No, tome se (bar djelomično) "kontriralo" omogućavanjem prilične razine stvarne autonomije Albanaca na samom Kosovu. Kad je kasnije ta autonomija ukinuta (istovremeno s početkom demokratizacije i s padom socijalizma), Albanci su - s razlogom - osjećali da su izgubili prijašnji status. Oni nikako nisu htjeli postati "manjina" u Srbiji, kao što ni Srbi i Crnogorci nisu htjeli biti "manjina" na Kosovu.  

Pad socijalističkog sustava u kome nije bilo ni ,,manjina" ni ,,većina", stvorio je bojazan i strah kod manjina više nego kod većina. Prelazak na sistem u kome je (postalo) važno koliko tko ima glasova, učinio je u Jugoslaviji sve narode potencijalnim ,,manjinama", a na to nitko od njih nije htio pristati. Zašto bi netko bio manjina u velikoj Jugoslaviji (a svatko bi bio), kad može biti većina u svojoj maloj državici? Ta je logika (sa stanovišta racionalnog izbora, potpuno razumljiva) bila u temelju secesionističkih politika koje su se - u odnosu na Jugoslaviju - pojavile u svim krajevima te zemlje. To se odnosilo čak i na najveći narod - Srbe - budući da su se i oni pribojavali Jugoslavije kojom bi - možda - vladala neka (kako je to izrazio makedonski političar Vasil Tupurkovski) ,,neprincipijelna koalicija", koja bi potencijalno mogla glasati protiv ,,interesa Srbije". Srpskoj je političkoj eliti - baš kao i eliti u drugim krajevima Jugoslavije - Jugoslavija pod novim okolnostima odgovarala samo ako bi u njoj bila jamčena "njihova" (nacionalna) većina: a za to je trebalo ili smanjiti jugoslavenski teritorij (recimo: isključenjem Slovenije, Makedonije, i većeg dijela Hrvatske) ili na njemu povećati broj Srba (smanjenjem broja drugih, ili njihovim ,,pretvaranjem u Srbe"). To je uskoro i postao glavni plan srpske politike ,,nakon socijalističke Jugoslavije".

U novonastalim ,,malim državicama", vrijedila je ista logika. Nekadašnji ,,dijelovi konstitutivnih naroda koji žive izvan svoje matične republike" postali su ,,manjine", čiji je broj "trebao" biti što manji. Oni koji nisu pripadnici manjina ne shvaćaju do kraja dubinu te retoričke promjene. No, trebali bi samo zamisliti političku reakciju pripadnika afroameričke zajednice u Sjedinjenim Državama, kad bi se sutra u službenu upotrebu vratio pojam ,,Nigger". Povratak pojma ,,manjina" stvorio je strahove kod pripadnika manjina, da više neće biti tretirani kao ravnopravni građani, nego će biti permanentno isključeni iz odlučivanja. Sve su novostvorene manjine u post-jugoslavenskom prostoru na to burno reagirale. Štoviše, reagirale su istim odgovorom: bolje manja državica u kojoj smo većina, nego veća država gdje smo manjina.

Raspad Jugoslavije, i rat koji je potom nastao, može se - dijelom - objasniti i kao posljedica straha svih u Jugoslaviji (Srba, Hrvata i drugih u odnosu na Jugoslaviju, te raznih novostvorenih ,,manjina" u post-jugoslavenskim državama) da će njihov novi status biti lošiji nego što je bio u socijalizmu, te da će s tom promjenom samo izgubiti. Sve su one reagirale isto: otcjepljenjem teritorije na kojoj su bili većina (ili imali šansu da postanu većina) od veće teritorije na kojoj su (sad postajale i službeno) manjina. Na teritorijama na kojima nije bilo jasno tko je većina, a tko manjina, "trebalo je" to ,,pojasniti": ako treba i istjerivanjem drugih, ili čak i kampanjama ,,etničkog čišćenja". Rat je bio najgori upravo u takvim područjima (npr. Vukovar i cijela Bosna), te u onim ,,enklavama" gdje su pripadnici ,,manjine" remetili kontinuitet novostvorene ,,većinski kontrolirane teritorije".

Da se vratimo na Milutina Baltića i Baracka Obamu. Milutin Baltić postigao je - barem simbolički - ono za što je Baracku Obami trebalo još dvadeset godina. On, doduše, nije bio izabran na demokratskim izborima, nego na unutarpartijskim i unutar-elitskim ,,izborima" na kojima se znalo da jedan predstavnik ,,manjeg naroda" mora uvijek biti predsjednik jedne od glavnih institucija u Hrvatskoj. (On lično na demokratskim izborima nikada ne bi mogao postati predsjednikom, ne toliko zbog toga što je Srbin, nego zato što su njegove retoričke sposobnosti, izgled i godine, kao i politički program kojeg je nudio - daleko od Obaminih.) Barackova je pobjeda na demokratskim izborima daleko značajnija:  ona pokazuje da većina može izabrati nekoga tko je pripadnik manjine, te da je spremna za njega glasati. Da su u Jugoslaviji ikada bili slobodni izbori (nakon 1945., kad nijedna grupa više nije imala većinu), bilo bi nužno da neki pripadnik manjine (jer nitko nije bio većina) pobjedi. Pitanje nije, dakle, bi li on (ili ona) mogao pobjediti: morao/morala bi, jer tko god pobjedio, bio bi pripadnik neke grupe kojoj pripada ispod 50 posto stanovništva.  

Pitanje je, međutim, bi li nakon toga mogao/mogla održati jedinstvo i stabilnost zemlje.

Sa izvesnim zakašnjenjem pogledao sam film SPECIAL EFFECTS Larry Cohena.

To je film koji sam žarko pokušavao da nabavim odavno a onda kada sam ga nabavio stalno su se pojavljivali neki naslovi koji su mi bili važniji ili su mi pak delovali kao manje zahtevni pa sam ih gledao pre njega. Ipak, najzad sam se nakanio da ga pogledam i mogu reći da je u priličnoj meri ispunio moja očekivanja.

Znao sam da taj film neće biti nešto naročito jer meni je Cohen doista sumnjiv kao reditelj, koliko god da je superioran kao scenarista a ovo jeste koncept koji zahteva superiornog reditelja. Naprosto, film o reditelju koji snima film se po definiciji dotiče odnosa između filma i strvarnosti i potreban je vrhunski majstor da bi odlično rediteljski koncipirao tu razliku.

Larry Cohen nije takav majstor, to je sasvim jasno. Međutim, u ovom filmu se trudio u jednom njujorškom ključu o čemu svedoči i odabir Erica Bogosiana i Ferrarine muze Zoe Tamerlis, tako da je ovaj film na granici između exploitationa i arta. Štaviše reklo bi se da je u njemu, slično Ferrari u najboljim danima, Cohen uzeo pare od onih koji žele da dobiju exploitation i pokušao da snimi art.

Cohen je kao jedan od ortodoksnih žanrovskih autora koji se bave transformacijom formula u ovom filmu nesumnjivo otišao više put žanrovskog eksperimenta nego put nekog istinskog art pristupa, i u rukama reditelja kao De Palme ovo bi mogao biti klasik profila DRESSED TO KILL. Međutim, sa Cohenovom režijom koja svojom robusnošću još više vuče film na exploitation veći deo kontemplacije se gubi i ogoljava se zanimljiv koncept, u suštini hitchcockovski, o grupi ljudi koji kroz prerušavanje, preplitanje iluzije i istine, maske i stvarne ličnosti pokušavaju da vrate smisao u svoje izgubljene živote i vrate se na pravi put.

Osnovni element perverzije leži u tome što Cohen na kraju ni ne osuđuje koncept pretvaranja i presvlačenja. Štaviše on pokazuje da je reč o potpuno legitimnom modelu ukoliko se koristi u prave svrhe.

Kad je reč o samom procesu filmmakinga, Cohen kao i mnogi reditelji dosta simplifikuje samo snimanje filma, ali zato podvlači snažnu privlačnost koju snimanje nosi za ljude izvan posla, u liku policajca koji nadgleda snimanje. Privlačnost snimanja filma nije ilustrovana samo, sada već oveštalim scenama mešanja neznalica u proces rada već i činjenicom da radeći na filmu policajac uspeva da potpuno zaboravi svoj inicijalni poziv.

SPECIAL EFFECTS sasvim sigurno nije vrhunski film ali nesumnjivo jeste reč o jednom vrlo zanimljivom naslovu čija egzotičnost i arty klasa koju je u njega doneo Eric Bogosian nisu bili dovoljni da afirmišu Cohena u art krugovima. Ipak, mislim da ovaj film dosta dobro ilustruje veliki talenat koji je Cohen imao, a danas tek povremeno pokazuje pimpujući neke sjajne premise koje potom eksploatiše do besmisla.

Ono što je meni ipak nesumnjivo važno jeste to da SPECIAL EFFECTS ima energiju da inspiriše i da svojom impozantnom jednostavnošću izraza u kojoj je utkano dosta kompleksnih detalja za razmišljanje može ipak biti neka vrsta putokaza za nove filmotvore.

* * * / * * * *

Pogledajte kako izgleda BG u trejleru za B13 ULTIMATUM...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/01/ghetto-fabulous.html

Pogledao sam TRUCK STOP WOMEN Mark L. Lestera. Ovo je film iz Lesterove rane faze kada se tek probijao kroz AIP filmove prema major projektima i ovo je nažalost jedan od najslabijih među njima.

Iako u filmu ima nekoliko zanimljivih akcionih situacija, uglavnom baziranih na poterama kamiona i automobila, a ima i ponešto potpuno besmislene i ničim izazvane golotinje, TRUCK STOP WOMEN je jedna poprilična exploitation papazjanaija koja je vrlo epizodična bez jasne priče i strukture, karaktera reda i smisla, te mi se čini da je ovaj film koji inače ima krajnje tolerantne ocene u literaturi jako precenjen.

Lesterovi uspeliji naslovi od ovoga su nailazili na oštrije osude, i čini mi se da jedan deo njegovog usuda leži i u tome što je njegov rad pogrešno vrednovan, odnosno slabiji filmovi su mu afirmisani a bolji su marginalizovani.

No, TRUCK STOP WOMEN pripada tom precenjenom domenu njegovog opusa. Film nije sasvim lišpen interesantnih ideja i scena (scena kada stoka u prikolici pobije mafijaške goonove i sl.) ali ukupan utisak je nepovoljan, i ovih 88 minuta ostavljaju utisak kao 188 minuta.

Kad smo već kod Lestera, ima li neko njegov izuzetno zanimljivi film MISBEGOTTEN? Rado bih ga reprizirao...

* 1/2 / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Ima li možda neko jedan raritetan ali ne i sasvim nepoznat film BORN IN FLAMES?

Auh, sto ce ti ovo zlodjelo? Ja sam cak i prespavao jedan dio filma. Ako te bas interesuje, ce ga potrazim jer sam ja to gledao sa VHS-ripa.

Potrazi mi molim te, u njemu glumi Kathryn Bigelow, a ti znas koliko mi to znaci...

Vazi, ne bi trebalo da bude problema sa nalazenjem ovog filma. Javljam ti.

Mada, nisam primjetio Ms. Bigelow, tj. nisam ni znao da ona igra. Sad mi to natjera osmjeh na lice jer sam ovaj flik gledao na jednom casu Feminist Film Theory.  

Pa da, to je neko feminističko lezbijsko iživljavanje, uopšte ne sumnjam da ću biti zgranut, ali Bigelow, tada još uvek pre nego što ju je Cameron ubrao, igra jednu ulogu. Srce moje, bila je mlada tada, razumi je...

Pogledao sam SSD Vadima Šmeljeva, o kome sam već pisao povodom filma KOD APOKALIPSISA. Kunac i ja smo ga pogledali u poluregularnim uslovima na DVD ripu ali bez titlova tako da smo ostali uskraćeni za većinu informacija koje se prenose kroz dijalog.

Ipak, čini mi se da nam je u osnovi jasno o čemu se tradi u filmu pošto se radi o prilično jednostaavnom slasheru. Po svom stilskom opredeljenju SSD je glossy slasher smešten u pionirski kamp u kome se 1984. još u vreme SSSR desilo brutalno ubistvo. Danas, 24 godine kasnije u tom kampu se organizuje reality show. Takmičare međutim neko počinje da likvidira jednog po jednog i ubistva počinju da se nadovezuju na davno zabravljeni zločin.

Sama koncepcija je osvežena utoliko što se ova priča sa preplitanjem reality showa i masakra (više na liniji WRONG TURN 2 nego MY LITTLE EYE) dešava u socrealističkoj scenografiji i što su najzad Rusi glavni junaci dok su u mnogim savremenim slasherima i hororima snimanim po Istočnoj Evropi ruski likovi samo dekor.

Međutim, u suštini ovaj ruski film snimljen za Ruse po svojoj egzekuciji i korespondiranju sa savremenim tokovima komercijalnog konfekcijskog horora najviše liči na high profile američke slashere kakvih je sve manje. U stvari film sa kojim bi se po tehničkoj usavršenost SSD najviše mogao porediti je Rennyjev MINDHUNTERS, a u stvari kad se pogleda Vadimov opus on i jeste neka vrsta ruskog Harlina.

Štaviše, ne samo da je po veštini kadriranja i montaže ovaj film jako blizu američkog slashera, već je čak u poređenju sa recentnim naslovima vrlo classy. Moglo bi se reći da u američkom hororu više ni ne obraćaju previše pažnje na naslove ovog profila.

Ono što definitivno smeta u filmu jeste što su ubistva mahom offscreen iako Vadim isporučuje i nekoliko dobrih ripper sekvenci. Ukoliko je to bio njegov dramaturški pokušaj da učini stvari misterioznijim i zanimljivijim, onda je on bio pogrešan pošto u ovoj vrsti filma nasilje slobodno može da počne odmah a kalkuliše se eventualno sa likom ubice ili procentom prikaza čudovišta.

U svakom slučaju SSD je jako prijatan i pitak film za ljubitelje žanra ali i za one koji su samo vikend poklonici pošto ima crossover potencijal ravan američkim naslovima tog tipa.

U Rusiji je zaradio oko milion dolara, što za ruske filmove nije neka rekordna cifra ali nije ni zanemarljiva. Što se budžeta tiče, ne znam koliki je bio ali film definitivno ne oskudeva ni u čemu. Ipak, u odnosu na KOD APOKALIPSISA ovo je kamerniji film za Šmeljeva.

U svakom slučaju, u svom rekonstruisanju dostignuća američke kinematografije u ruskim uslovima, SSD može da stoji kao film koji je preskočio letvicu koju su postavili američki konfekcijski slasheri.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam TOWELHEAD Alana Balla. Kada sam čitao kritike za ovaj film, one su bile negativne pre svega zato što su kritičari bili šokirani odsustvom delikatnosti u pristupu priči o seksualnom sazrevanju mlade arapskoameričke devojčice u teksaškom predgrađu za vreme prvog Zalivskog rata. Film je optuživan da je eksploatacija (kao što je recimo i IRREVERSIBLE u Americi etiketiran kao eksploatacija) i da njegov tretman incesta i seksa sa maloletnicima nije poučan.

Međutim, u tim kritikama osim tona Ballove priče niko nije previše osporavao druge kvalitete. Što se mene tiče, bio sam privučen takvim komentarima.

Alan Ball je pisao AMERICAN BEAUTY i što se mene tiče to nije referenca koja me naročito privlači. Posle inicijalnog cinizma i humora u tom filmu sve se pretvaralo u prilično naivno poigravanje stereotipima u liberalnom ključu sve dok film nije postao naivan u svojim predrasudama.

U TOWELHEADu, Ball nije odustao od svog liberalizma, naprotiv, ne samo da je stav tu, nego su i jedini junaci koji su sasvim oslobođeni svih frustracija i zadnjih namera liberali. No, to je normalno, u zaoštrenoj političkoj borbi, Ball očigledno nije želeo da baci bilo kakvu senku na populaciju kojoj pripada. Međutim, za razliku od AMERICAN BEAUTY Ball je u ovom filmu politički zreliji tako da praktično socijalne okolnosti igraju bitnu ulogu u filmu i sami junaci su zapravo pozitivni, samo povremeno jedni drugima čine grozne stvari u pokušaju da dostignu sreću i ostvare neku svoju potrebu. U tom smislu, za razliku od fatalističkog kraja AMERICAN BEAUTY koji je baš zbog tog fatalizma ne samo naivan nego i arhaičan jer savremena tragedija nema ishodište u smrti nego u produžetku nepodnošljivog života, Ball u TOWELHEADu ostavlja mogućnost katarze koja proističe iz priznavanja društvene represije.

Univerzum u kome se priča dešava je blago stilizovan, kao u AMERICAN BEAUTY i jasno je Ballovo nadovezivanje na tradiciju Ibsenove mračne građanske drame. Isto tako, Alan Ball kao deklarisani homoseksualac, dakle čovek koji je spreman na razne potencijalne neprijatnosti kako bi ispoštovao svoje seksualno opredeljenje, podrazumeva da su i njegovi junaci u tom smislu skloni da zabranjena maštanja sporovode u praksi te bi se moglo reći da u njegovom univerzumu junaci imaju puno inhibicija ali i vrlo otvorene ventile da se opuste.

Ono što je po meni ključno bilo za otpor prema ovom filmu, to je Ballova spremnost da mladu junakinju koju maestralno igra Summer Bishil takođe okrivi za lanac strasti u koji je uplela mnoge muškarce. Čini mi se da je kritika očekivala da će klinka biti poptuno abolirana od svake odgovornosti, ali Ball, sasvim ispravno ne misli da je tako. Istovremeno, Summer Bishil, koja inače ima 20 godina, u isto vreme ima atribute i seksualnog objekta i deteta, što je verovatno kritičarima delovalo previše perverzno i šokantno.

U svojoj suštini, Ball je snimio film koji se bavi temama karakterističnim za američki nezavisni film. Međutim, u njemu je prešao granicu i u nekim aspektima pristupa poneo se kao da snima evropski film. Umesto holivudskog filma sa nešto kamernijom pričom i povišenijim intelektualnim tonusom, što bi bila definicija onoga što publika i kritika očekuju od nezavisnog filma, isporučio jenešto što je po ikonografiji američki nezavinsi film ali po odnosima među likovima više liči na neki perverzniji nemački ili francuski film.

Inače, nedavno ukinuti Warner Independent je u 2008. godini imao najzanimljiviju ponudu. Pored TOWELHEADa, imali su Hanekeov FUNNY GAMES (kojim sam bio užasnut ali nesumnjivo je perverzno dati Henekeu da snima holivudski film) i Boyleov SLUMDOG MILLIONAIRE koji je imao šifru za komunikatvni film izvan holivudskog kalupa (ili paradoksalno baš unutar holivudskog kalupa starog kova koji je izgubljen u skladištu nekog od studija).

U svakom slučaju, TOWELHEAD me je zabavio i peporučujem da ga pogledate.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledao sam THE PSYCHOPATH Freddie Francisa. Iz lige Hammerovih horor i triler reditelja, Francis mi je najdraži pošto je i kao snimatelj i kao reditelj pokušavao da nadgradi B-naslove koji su nastajali u britanskom filmu. Otud ga je Scorsese i angažovao da snima CAPE FEAR.

THE PSYCHOPATH je snimljen 1966. godine po romanu Roberta Blocha. Bizaran odnos majke i sina i sam naslov su vrlo slični sa Blochovom najuspelijom ekranizacijom koju je radio Hitchcock. Nažalost, za razliku od Hitchcockovog filma koji ima sjajnu dramaturgiju THE PSYCHOPATH je nema. Pre svega film nema junaka za koga se publika može vezati, ni među žrtvama ni u liku ubice. Nominalno, jedini junak koji povezuje sve epizode u priči je policijski inspektor koji rešava slučaj serije ubistva. Problem je u tome što niti je ovo film o tom isnpektoru niti o njegovoj dovitljivosti. Štaviše, pošto postavka patologije glavnih junaka ima veze sa filmom PSYCHO, jasno je koliko su po definiciji policajci uljezi u ovom tipu filma. Nažalost, dakle, iako je inspektor najprisutniji pik u filmu, daleko je od suštinski nosećeg lika. Odustvo "ljudskog fakotora" koji bi vezao gledaoca za priču ne biva nadoknađen patologijom, koje ima - ali tek u obliku semena iz kog će izrasti giallo filmovi i autori kao što je Dario Argento (u to vreme Mario Bava uveliko radi, doduše ali se još uvek ne bavi toliko slasherima). Dok kod Argenta sama tehnologija smrti i užasa može da nosi film, ovde je ona vredna hvale ali je tek u embrionalnom obliku. Isto tako, vizuelna pismenost i lucidnost reditelja Freddie Francisa su prisutne ali zatomljene i pre bi se u njima moglo uživati u nekom njegovom plot-heavy trileru poput HYSTERIAe iz 1965. godine. Ipak, nesumnjivo je THE PSYCHOPATH bitna karika u kontekstu evolucije žanra i u njemu se  mogu naći razni koncepti  koji su potom razvijani.

* * 1/2 / * * * *

HBO and Warner Bros. are set to produce an American remake of the iconic British blue-collar TV drama "Shameless" says Variety.

Original show creator Paul Abbott has long been in talks with various U.S. networks in recent years about such a deal, with NBC previously coming close to setting up the project.

The whimsical drama series, which began in 2004, was set on a public housing estate in Manchester and followed the chaotic Gallagher clan, lead by the feckless but lovable alcohol and drug abuser Frank. Rising film star James McAvoy had a recurring role on the first two seasons.

John Wells ("E.R.") is set to produce the remake.

Pogledao sam FROSTBITEN Andersa Bankea.

Reč je o švedskom vampirskom filmu iz 2006. godine. Naravno, po svom kvalitetu i ambiciji se ne može porediti sa ovogodišnjim Alfredsonovim pogotkom ali moglo bi se reći da je u ovom filmu bilo izvesnih pozajmica iz romana po kome je snimljen LAT DEN RATTE KOMMA IN. Naime, priča sa ruskom devojčcom koju je glavni junak-vampir- vukao sa sobom predstavljaući je kao svoju kćerku delimično podseća na motiv iz romana.

Isto tako, cela priča je smeštena u 30 DAYS OF NIGHT milje, odnosno dešava se za vreme polarne noći kada ja vampirima omogućeno da mesec dana budu u tami i da vršljaju. Nažalost, taj motiv uopšte nije iskorišćen pošto je priča sabijena u samo par dana, i vampiri ni u tih par dana zapravo nemaju nikakav enefit od toga što je stalno noć pošto se masovna vampirska zaraza dešava u nekoliko sati.

Što se samih vampira tiče, moram priznati da oni više liče na pobesnele ljude iz Boyleovih filmova nego na vampire pošto su poprilično neuračunljivi. Totalna neuračunljivost nije isto što i snažna glad, a u FROSTBITENu ima dosta konvencije zombi filma u suštini.

Ono što je lep detalj u tretmanu vampira jeste to da kod Bankea, slično kao i kod Alfredsona, vampiri maksimalno koriste svoju sposbnost da se kreću pritivno sili gravitacije, penju po zidovima, plafonima i sl. i to nije svedeno samo na pojedine scene već je masovno i pruža dobru distinkciju između vampira i ljudi. Mene moram priznati uvek raduje kada autori koriste prednsti moderne tehnologije kako bi klasične filmske monstrume udaljili od humanoidnosti.

Što se mene tiče, Banke se u dizajnu određenih likova previše oslanja na CGI, ali jasno mi je da je to deo njegove globarlne rediteljske strategije. Naime, za razliku od LAT DEN RATTE KOMMA IN, Banke snima svoju varijantu konfencijskog entertaninment horora u kome su efekti ne samo alat za pričanje priče već i senzacija sami po sebi. Sigurno je da animirani monsrum koji je svakodnevna pojava u holivudskom filmu, u švedskom filmu deluje kao velika inovacija koja zaslužuje punu pažnju i privlači publiku.

Isto tako i sama struktura priče je postavljena na tragu popcorn filma sa tinejdžerima kao prenosiocima i genetičarima kao tvorcima vampirske zaraze. Banke u tom smislu stvara dosta solidnu euroamerikanu, i kao u brojnim recentnim sluajevima ulaže mnogo veću energiju nego što bi u takav projekat uložio neki američki reditelj. Bankeiove scene su umešno realizovane, sporadično sa sjajnim smislom za humor, dosta eklektičnosti. On ne nudi svežinu i inovaciju kao Alfredson ali isto tako sasvim korespondira sa prvom ligom filmova tog tipa.

Ipak, u krajnjoj liniji, izuzev švedskog settinga i solidne zanatske kompetencije FROSTBITEN istina ne nudi zaista ništa što već ranije nismo videli nego ostaje u kanonu što je sasvim u redu u kontekstu tradicije i njegove funkcije u miljeu švedskog žanrovskog filma. No, gledaocima to nije dovoljno objašnjenje. Paradoksalno, poznavaoci horora će ovaj film u istorijskom i zanatskom smislu više ceniti od onih koji bi po definicji u njemu mogli više da uživaju jer ne znaju čiji je sve epigon u stvari.

* * 1/2 / * * * *

Inače, zanimljiv detalj o Andersu Bankeu jeste da se školovao u Rusiji i da sada tamo snima jedan akcijaš sa ruskim glumcima, u potpunosti se može smatrati ruskim filmom ali i rimejkom Johnnie Toovog filma BREAKING NEWS.

Hm....svedjanin radi ruski akcioni,a rimejk HK vratolomije.  

Rusi su očigledno potpuno poludeli i postaju jako zanimljavo upravo u domenu repertoarskog filma. Ulažu ogroman novac i imaju budžete ali i box office kao najveće tržište. Sada su počeli da uvoze i strane reditelje, iako je u suštini pitanje koliko je Banke stranac čim je tamo školovan. No, snimatelj na filmu je Britanac, i ima dosta Šveda tu pored Rusa. Film košta četiri miliona dolara. Imali su Rusi i skupkjih filmova od ovoga ali to je ozbiljna cifra za svaku evropsku produkciju.

A počeli su bogme da dovode (i skupo plaćaju) kvalitetne igrače iz NBA lige. Nije to slučajno, Hamo...

Mislim da je to sve žestoko pranje love.

Mada, vidiš Krle se vratio u NBA zbog neizmirenih dugova. Ko zna šta se tamo zbivalo sve. Ipak, letos kad sam video transfere Krstića, Nahbara, Delfina bio sam u šoku a onda se pojavila informacija da nekolicina njih imaju istog agenta. Moguće je da taj tip ima neku šemu sa Rusima.

Pogledao sam ALIEN RAIDERS Bena Rocka. Ovo je prvi film sa Warnerove etikete Raw Feed koji sam pogledao iako sam o njima ranije dosta čitao i delovali su mi vrlo interesantno. Na osnovu ALIEN RAIDERSa čini mi se da Raw Feed zahvaljujući Tony Krantzu i Daniel Myricku ispravno shvata funkciju DTV filma. Oni ne pokušavaju da imitiraju skupe theatrical filmove već zabavljački koncept theatrical žanrovskog filma apliciraju na niskobudžetne okolnosti. Dakle, umesto da koriste niskobudžetni horor kao poligon za umetničko istraživanje, oni u njemu prave entertainment i po tome se razlikuju. U om smislu Raw Feed filmovi neće izroditi novog Lucky McKeeja ali se kod njih može pojaviti novi Scott Spiegel. Štaviše, ALIEN RAIDERS najviše podseća na Spiegelov rad s tim što je za razliku od njega osvežavajuće ozbiljan u doživljaju samog sebe.

Ne liči samo setting u supermaketu na Spiegela i INTRUDER. Cela žanrovska ortodoksnost u low-budget uslovima je na njegovoj liniji. Reditelj Ben Rock vrlo vešto i ekonomično raspolaže resursima na svim nivoima.

Naime, ALIEN RAIDERS je urađen po Raw Feed metodologiji da filmmejkeri dobiju dva miliona dolara i sedam sedmica snimanja. Jasno je da za takav novac neće dobiti vrhunski high concept scenario - njega je ili kupio veliki studio ili ga autor gura kao svoj art-house horor ali zato Rock ima vrlo kompetentan, klišetiziran ali precizan scenario u kome je fokus na svemu onome što u produkcionom smislu manje košta a to su intrige, motivacije i konflikti među likovima. Te likove glume solidni profiji. Ovo je DTV film i ne treba mu zvezda kako bi privukao distributera ili publiku za opening weekend. Stoga, ako produkcija nema para za Jack Bauera, ima za Tony Almeidu i Carlos Bernard radi odličan posao kao leading man i akcioni heroj u ovom filmu. Čak je i na nivou muzike film ekonomičan, ima jednu skupu pesmu od Siouxsie i nju iskoristi na početku kako nabacio atmosferu gledaocu od prvog trenutka.

Što se moneyshotova tiče, njih praktično ni nema iako film ostavlja utisak da je action-packed zbog tenzije među karakterima koju Rock sjajno pumpa. U suštini film na početku ima jednu elaborate pucnjavu i jednu dužu ripper sekvencu uz niz kratkih jump scareova između.

Dok se gleda, ALIEN RAIDERS definivitno jeste film koji bez žaljenja možeš prekinuti svakog sekunda ali isto tako nije dosadan i prijatan je, što cenim. Kad je reč o reditelju, iako je kompetentno uradio ovaj film, nisam siguran da će mu ovo biti ulaz za major film, delom zato što se više ne rade theatrical filmovi ovog tipa ali verujem da će se probiti na TV.

Za razliku od Avi Lernerovih produkcija snimljenih u Bugarskoj, sa nominalno većim zvezdama i budžetima, ALIEN RAIDERS ne samo da je bolji film već se u njemu ogleda i bolja radna etika ekipe koja ga je snimila u LA. U tom smislu, uporedio bih ALIEN RAIDERS sa ZONOM MRTVIH pošto i ZONA donosi taj novi dah entuzijazma u niskobudžetni horor koji ne pretenduje da je art već entertainment.

Upravo naslovi poput ALIEN RAIDERSa jesu ono s čim će se ZONA suočiti na američkom DVD tržištu i mislim da u tom poređenju ZONA bolje stoji jer je mnogo bogatija događajima, egzotična je zbog srpskog settinga i većeg broja lokacja a zanatski nema zaostataka. Iako ALIEN RAIDERS ima odličnu producentsku reputaciju, Raw Fed i Carlos Bernarda iza sebe, mislim da bi ZONA, imajući u vidu konkurenciju, u žanrovskim krugovima mogla biti tretirana kao slična vrsta osveženja.

* * 1/2 / * * * *

Mozda ce Zona u SAD biti distribuirana pod nazivom ZOMBIE RAIDERS?

Dragi naši, evo najzad američkog trejlera za THE HURT LOCKER...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/01/hurt-locker.html

Pogledao sam novi Guy Ritchiejev film ROCKNROLLA. Iako se u ovom filmu prepoznaju njegovi prethodni filmovi, čini mi se da je počeo da sazreva.

Iskreno rečeno, nikada nisam bio neki njegov fan. Mislim da je Matthew Vaughn u toj ekipi zapravo talentovaniji čovek i da će vreme to pokazati. Međutim, Guy je zaslužan što je uopšte otvorena pandorina kutija crowd pleasing britanskog gansgterskog filma iz koje su izašli autori superiorniji od njega poput Jonathan Glazera i Matthew Vaughna pa čak i nekih marginalnijih ali zanimljivih poput Nick Lovea ili Paul McGuigana. Nesumnjivo je Ritchie sa svojim visokooktantskim vickastim naslovima pokazao da britanski pseudogangsterski film može biti zabavan a oni su taj osnov nadgradili. U tom smislu, Ritchie jeste jedna nesumnjivo autentična pojava u istoriji filma poznih devedesetih i ranih dvehiljaditih, koliko god se njegovi filmovi ne mogu ceniti kao istinski zaokružena dela.

Ipak, prošlo je skoro deset godina od trenutka kada je to što je Ritchie radio bilo novo i sveže a trend koji je započeo ostao je samo kao fusnota u poređenjima savremenih gangsterskih komedija sa njegovim ranim radom. I on sam je u međuvremenu pokušavao da se odmakne od svojih korena, neuspelim eksperimentom SWEPT AWAY i nesumnjivo zanimljivim promašajem REVOLVER.

ROCKNROLLA je nominalno povratak na staro. Međutim, iza kompleksne priče prepune slučajnosti, gangsterskog miljea i humora, krije se zapravo film koji je suštinski zreliji od Ritchiejevih ranijih filmova. Naime, s jedne strane, da, u njemu postoje formalna rešenja iz LOCK STOCK i SNATCHa. Ali sa druge strane postoji pokušaj da se svet kriminala sagleda filozofski kao u REVOLVERu.  Postoji pokušaj da se uhvati autentična atmosfera Londona koji menjaju ruski tajkuni kao u LAYER CAKE, postoji porkušaj da se proširi asortiman ortaka u glumačkoj ekipi uvođenjem holivudskih geezera Jeremy Pivena i Ludacrisa.

Nevolja je naravno u tome što se svi ovi elementi ne mogu kombinovati tako lako kako je Ritchie mislio. Primera radi, ključni višak u glumačkoj podeli su Piven i Ludacris. Ali, nije samo to problem. Problem je i to što npr. Ritchie osmisli zanimljivu scenu potere kada dva nepobediva Rusa jure glavne junake, ali je onda ispriča u flešbeku kao sećanje jednog od junaka što dakle znači da je on tu poteru preživeo i da ona neće generisati aposlutno nikakvu napetost već će samo poslužiti kao komična ilustracija. I to je recimo neoprostiv dramaturški faul. Međutim, ono što raduje je da Ritchie prilično zanimljivo i inventivno snima tu poteru i onda ona pokazuje da je najzad snimio film čije scene mogu da funkcionišu čak i kad se poslažu po redu.

Isto tako, Ritchie majstorski uspeva da ubrizga energiju u film pred kraj čime u maniru vrlo darovitog komercijalnog reditelja učini da film ostavlja bolji utisak nego što je ostavljao za vreme gledanja. To su sve odlični touchevi i ne čudi me što mnogi smatraju da je ROCKNROLLA veliki Ritchiejev comeback.

Ja ne mogu da kažem da je ovo comeback iz prostog razloga što mislim da Ritchie nije nigde ni odlazio i da su mu filmovi posle SNATCHa u stvari bili filmska škola u kojoj je učio kako da dostigne skill sa kojim bi eventualno opravdao poziciju na koju su ga doveli LOCK STOCK i SNATCH.

I ROCKNROLLA je u tom smislu uspešno položen ispit što primećuje i sam Joel Silver koji je očigledno odabrao Ritchieja da mu bude novi go-to guy. Mislim da bi HOLMES mogao biti prvi pravi ozbiljan Ritchiejev film, pošto će ga potisnuti iz prvog plana i naterati ga da se ozbiljnije bavi pričom i da svoj solidni dar inscenacije upotrebi u nove svrhe. Isto tako, ukoliko se Ritchie odluči da svojom tehnikom priča o Holmesu, to će biti podjednako autentično jer u principu epoha nikada nije bila rađena na taj način kako je on radio SNATCH i LOCK STOCK.

Mark Strong je ponovo scene stealer, s tim što on u ovom filmu kanališe Harry Starka, junaka iz serije THE LONG FIRM u kojoj igra harizmatičnog londonskog gangstera. Gerard Butler je simpatičan u glavnoj ulozi uprkos svim svojim ograničenjima, iako sam ubeđen da bi Statham u njoj bio još mnogo bolji i interesantniji.

Jako me zanima da li će se ROCKNROLLA pojaviti kod nas. Ritchie je popularan reditelj kod nas, jednim delom i zato što je imao veliki grassroots hit sa filmom LOCK STOCK. SNATCH je takođe koliko se sećam ne samo dobro prošao nego je i otvorio Cinemaniju ili tako nešto. Moram da proverim hoće li novi Ritchiejev film uopšte biti prikazan kod nas.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam odličan i vrlo energičan dokumentarni film NOT QUITE HOLLYWOOD Mark Hartleya.

Ovde je reč o vrlo zanimljivoj konstrukciji u kojoj se reafirmiše jedna bitna struja australijskog filma a to je exploitation. Rad autora kao što su George Miller ili Richard Franklin pa konačno i Russell Mulcahy, a uostalom i Simon Wincer je opšte poznat. Konačno, i sam Brian Trenchard-Smith je odavno u raznim B i DTV filmskim kombinacijama širom sveta. Australijski exploitation je dakle zaista uspeo da lansira razne zvezde ne samo u svet glume kao Mela Gibsona nego i u svet filmmakinga. George Miller danas spada u prvu ligu holivudskih reditelja, a drugi su imali svoju šansu da snime prestižne filmove. Još su impresivniji DPjevi koje su intervjuisali autori filma. To su redom danas najprestižnije face u ovom poslu.

Međutim, kada se sakupi na jednom mestu sve ono što se u domenu exploitationa radilo u Australiji, očigledno je da je reč o mnogo ozbiljnijoj strukturi nego što se činilo kada se pogledaju samo njeni peakovi. Ovaj film pored autora intervjuiše i gledaoce filmova i tumači recepciju. U tom smislu je zanimljiv utisak Quentina Tarantina koji oduševljeno govori o Ozploitationu nasuprot par kritičara iz Australije koji se zgražavaju.

Hartley je uz pomoć zaista sjajne ekipe koju između ostalih čini i Jamie Blanks u ulozi montažera uspeo ne samo da sjajno sastavi sagovornike i filmove već i da film obogati izuzetno duhovitima animacijama. Znajući nekoliko Ozploitationa koje sam gledao (ne računajući Millera, Mulcahyja ili Franklina, naravno), inseri iz filmova su iskorišćeni kao ready made, i toliko su efektno izabraani da te naslove reklamiraju bolje od bilo kog trejlera. U tom smislu NOT QUITE HOLLYWOOD, barem što se mog iskustva tiče poprilično i laže, i više spada u domen igranog nego dokumentarnog filma.

No, kako je Godard govorio, najbolji dokumentarni film liči na igrani i obrnuto tako da mu to neću uzeti za zlo.

Ipak, ono što je ključna interesantna linija ovog filma to je da pored ponovnog susreta sa starim znanicma, današnjih sredovečnih MILFova koje se prisećaju kako su nekada bile zanosne bimbos, holivudskih igrača koji se sećaju kako nekada radila bez obraćanja pažnje na bezbednost i u teškim uslovima i sl. jeste njegova funkcija u sadašnjosti.

Naime, nije NOT QUITE HOLLYWOOD samo jedno prisećanje ili reinterpretiranje istorije australijskog filma kako bi se afirmisali velikani exploitationa već i jedna prilično lucidna promocija sadašnje generacije tamošljih žanrovskih autora kao što su sam Blanks (koji je već ispucao svoju holivudsku šansu i sada radi rimejk jednog od filmova koji se elaborira u filmu LONG WEEKEND), McLean (WOLF CREEK, ROGUE) i Whannel/Wan (SAW).

U tom smislu, ne samo da je reč o dragocenom dokumentu, odličnoj zabavi i jednoj interesantnoj kontemplaciji prolaznosti ljudi koji su tu da bi nas zabavili, već se radi i o objašnjavanju tradicije u ključu interesa jedne sada aktuelne grupe autora, i to čini ovaj film jednim kompleksnim delom vrednim pažnje.

* * * * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Rusi su očigledno potpuno poludeli i postaju jako zanimljavo upravo u domenu repertoarskog filma. Ulažu ogroman novac i imaju budžete ali i box office kao najveće tržište. Sada su počeli da uvoze i strane reditelje, iako je u suštini pitanje koliko je Banke stranac čim je tamo školovan. No, snimatelj na filmu je Britanac, i ima dosta Šveda tu pored Rusa. Film košta četiri miliona dolara. Imali su Rusi i skupkjih filmova od ovoga ali to je ozbiljna cifra za svaku evropsku produkciju.

Da ni ne spominjemo transfer Katarine R. u ruske filmove i problem sa gasom.

Mislim da sve ukazuje na težnju Rusa ka želji da zavladaju svetom.

Posle dužeg čekanja pogledao sam BLAST! Anthony Hickoxa.

Reč je o filmu čiji sam nastanak pratio pažljivo pre svega zbog toga što je to bio povratnički scenario Stevena De Souze, pisca akcijaša koji je obeležio moje detinjstvo. De Souza je poklekao sredinom devedesetih, i BLAST! je doživljen kao njegov comeback u eri kada je njegov stil već na neki način bio retro.

Sećam se informacija o filmu BLAST! koje su ga tretirale kao potencijalni bioskopski naslov. A onda su odjednom informacije presahle. I na kraju, BLAST! se pojavio kao DTV naslov.

Naravno, DTV status nije sramota, ali je šteta što je nekadašnji scenaristički superstar izgubio priliku da se vrati u bioskope. Kad je reč o samom scenariju, De Souza je napisao DIE HARD klon smešten na naftnu platformu sa negativcima koji se predstavljaju kao ekoteroristi a u stvari imaju zle pljačkaške planove, kao i uvek u ovoj seriji filmova. U tom smislu, De Souzin scenario je jasan, efikasan, i razlikuje se od standardnih DTV scenarija koji često umeju da budu prekomoplikovani na nivou zapleta i da donose nemotivisane preokrete. Ipak, De Souzin scenario je daleko od kvaliteta koji je isporučivao u svojoj major fazi.

Ipak, De Souza nudi par vrlo inventivnih scena, naročito novu foru u tipičnoj sceni zarobljavanja & mučenja glavnog junaka.

Uprkos tome što Anthony Hickox na nekoliko mesta uspeva da napravi scene koje su dostojne theatrical akcijaša, čak sporadično i vrlo interesantne u kontekstu akcionog žanra, sasvim je jasno da je BLAST! ispušten u realizaciji. Glumci su u nekom slučajevima sramotno loše dubbovani, generalna postprodukcija zvuka je užasna i potpuno u klasičnom maniru slabog B-filma, specijalni efekti su na granici kompetentnosti u pojedinim situacijama, scenografija je u određenim scenama dosta slaba i jasno je da je već na snimanju BLAST! krenuo DTV putem.

Kad je reč o glumačkoj podeli, ona je tek bizarna. Vinnie Jones je sasvim OK negativac. Breckin Meyer je sasvim OK goofy sidekick. Nadine Velasquez koju znamo kao Catalinu iz MY NAME IS EARL je classy ženski sidekick glavnom negativcu (zabavno je što je ona u tri tuče arhinemezis Breckin Meyeru). Međutim, komičar Eddie Griifin je akcioni heroj. Ovaj sitni foul mouthed komičar je učinio sve što je mogao, i vidi se da je bio pripremljen za ulogu, ali on ipak ne samo da nije Will Smith koji je fizički neuporedivo spremniji, nego nije ni Eddie Murphy ni Martin Lawrence. Iako se Griffinu kad je trud u pitanju ništa ne može prebaciti, čini se da je ipak on, uprkos svemu prelomio da BLAST! bude DTV jer sa nekim malo klasičnijim akcionim herojem, ovaj film je možda mogao imati nivo da bude theatrical. Uostalom setimo se naslova poput HALF PAST DEAD...

Ipak, sa Griffinom, iako nije theatrical, BLAST! ostaje da stoji kao interesantan eksperiment i pokušaj da se od jednog komičara napravi akciona zvezda. Odmah posle ovog filma, Hickox je sa Jonesom snimio SUBMERGED koji je već bio klasičan Seagalov DTV naslov, i više nije bilo dileme gde Hickox nadalje pripada.

Kad je o njegovom doprinosu reč, sama pripadnost lozi Hickoxovih, Tonyju daje kredibilitet. Nažalost, on za razliku od svog oca nije toliko vešt da može da prevaziđe materijal kojim se bavi i da ga obeleži na bilo koji način.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam FULL ECLIPSE Anthony Hickoxa ponovo posle 15 godina. Ove godine su mi bile neverovatne kad sam ih sračunao. Međutim, da, gledao sam ga u ono vreme kad je izašao. I zaista nesumnjivo je da je tada B-film bio bolji. FULL ECLIPSE je bio film koji je u Americi tada uizašao pravo na video ali je na nekim teritorijama izašao u bioskope, sasvim zasluženo.

Pre svega na špici filma zanimljivo je videti logo HBO Films koji se danas mahom vezuje za britanske i američke art house projekte a tokom osamdesetih i početkom devedesetih se nalazio na nizu filmova B-vedeta poput Martin Campbella, Geoff Murphyja, Russell Mulcahyja, pa eto i Anthony Hickoxa. Ovi filmovi su meandrirali između high-class TV produkcije i bioskopskog filma, često samo van Amerike. Tako je i danas sa nekim filmovima ove kuće. Razlika je samo u tome što ona više ne radi pulp.

FULL ECLIPSE je prvoklasan pulp u postavci. Reč je o policijskom akcionom trileru sa twistom - rečju, FULL ECLIPSE je MAGNUM FORCE sa vukodlacima. Zaplet je identičan sa filmom Teda Posta, pravedni maverick policajac otkriva sektu unutar LAPD koja je uzela pravdu u svoje ruke i čisti grad od kriminalaca a tajna njihove efikasnosti i beskrupuloznosti je to što su vukodlaci.

Mario Van Peebles igra glavnog junaka i tada je još uvek bio u stanju da odigra nabildovanog akcionog heroja. Bruce Payne igra negativca kao u mnogim filmovima pre i posle toga. Patsy Kensit igra sexy damsel rasoolućenu između pozitivčevog magnetizma i odanosti negativcima, identično kao u LETHAL WEAPON 2.

Ovo je već vrsta filma sa kojom bi Anthony učinio ponosnim svog pokojnog oca Douglasa. Tony sasvim pošteno sastavlja ovu priču čineći je pre svega dinamičnom.

Jasno je da je scenario propustio nekoliko penala vezanih za premisu. Pre svega, negativčeva ambivalentnost nje podvučena jer on iako je monstrum eliminiše bad guyse bez zadnje namere (nema očekivanog suboplota da on u stvari radi za neki klan i likvidira konkurenciju i sl.). Igra dva alfa-mužjaka, koja je karakteristična za policijski film osamdesetih iz kog dolazi i ovaj naslov u suštini, nije iskorišćena a umesto da mu buddyjeva smrt bude okidač cele priče bolje bi bilo da Mariov lik gleda svog buddyja kako postaje njegov arhi-nemezis.

FULL ECLIPSE je sjajan property za rimejk jer je potentan a ostavlja puno prostora za nadgradnju.

Kao ni američki B-film tako se ni Hickox ni Mario ni Bruce ni Patsy nikada nće vratiti u formu u kojoj su bili kada su isporučili ovaj punokrvni B-film koji ima klasu i intrigantnost, uprkos svim svojim nedostacima.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sm REPO! THE GENETIC OPERA Darren Lynn Bousmana. Posle godina rada na serijalu SAW, Bousman je najzad dočekao svoj happy end. Ne samo da je snimio šta je hteo nego je snimio tip filma kakav je danas gotovo istrebljen.

REPO! THE GENETIC OPERA zaista jeste rock opera po svojoj formi. U njemu su sve replike pevane. Dakle, nije reč o mjuziklu u kome ljudi u sred dramske scene počnu da pevaju. Ne, ovde junaci pevaju sve vreme.

Bousman zaslužuje tapšanje po ramenu što je na ovaj način pokušao da ispriča priču. U tome nažalost nije do kraja uspeo. Priču je definitivno uspeo da ispriča i sve je jasno šta se desilo, međutim izostala je drama.

Spoj groteskne priče, grotesknog dizajna i krajnje neobičnog pristupa pripovedanju, doveo je do toga da drama izostane. Međutim, u filmu postoji sasvim dovoljno muzičko-scenskog da sve to isključivo zbog svog hardvera bude gledljivo. Ja inače nisam mogao da izdržim duže od deset minuta SWEENEY TODDa tako da nisam tipična publika za ovu vrstu macabre mjuzikla.

Bousman nije previše uzbudljiv reditelj na nivou čistog filmskog jezika - kadriranja, montaže, ritma. Međutim, REPO! je vrlo ambiciozno i detaljno dizaniran čime Bousman reprezentuje vizuelnu kulturu Tim Burtona koji se u svojim poslednjim filmovima takođe ne opterećuje filmskim jezikom.

Iako koketira sa goth antiutopijom, usled odusutva emocije i čitave campy postavvke, REPO! se ne može nazvati goth uplivom u žanr filmskog mjuzika, međutim po svom hardveru, koketiranju sa ekspresionizmom, cyberpunkom, gothic dizajnom i dark stranom glam rocka, svakako ože biti interesantan i delu goth publčike.

Nisam siguran da bih imao interesovanja da ga opet gledam, pošto je REPO! najslabiji u domenu dramske tenzije koji mene ponajviše zanima, ali mu ne mogu osporiti da se nametnuo kao jedno od najautentičnijih ostvarenja 2008. godine.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam film APPALOOSA Ed Harrisa i moram priznati da sam porpilično zbunjen ovim ostvarenjem.

Naime, APPALOOSA je omaž klasičnim vesternima iz vremena kada su vesterni bili punokrvna bioskopska zabava i po svom rediteljskom konceptu gotovo da se nimalo ne razlikuje od filmova koje su snimali reditelji pedesetih ili šezdesetih godina. Naravno, ti rediteljski koncepti su više citirani na nivou imitacije nego što APPALOOSA zaista uspeva da parira filmovima toga vremena na planu snage filmskog izraza.

Aproprijacija tog rediteljskog koncepta iz prošlih vremena izvršena je mahom samo na nivou vizuelnog stila dok je gluma poprilično moderna i samo Renee Zellweger zapravo igra kao što su glumice igrale u staro vreme. Naravno, Ed Harris je stara faca i nema sumnje da on ima personu koja bi se mogla porediti sa glumcima starog kova, međutim on ovde ne igra na način na koji su oni igrali. Dok je Renee potpuno na liniji starih glumica a što je u skladu i sa kadriranjem, edova tough guy perosna je nešto modernija i tek je eho onoga što su bili stari šerifi.

O Viggo Mortensenu da i ne govorim, on je aposlutno lišen bilo kakvog old school magnetizma i preuzimanje priče u njegove ruke na kraju filma je poprilično neobično imajući u vidu da je njegov lik dotle prilično pasivan i da nije do kraja jasno šta ga je prelomilo da odjednom postane lider.

APPALOOSA je dakle film koji je u popriličnoj stilskoj konfuziji jer je jasno da istovremeno pokušava da bude omaž klasičnom vesternu a da opet ne može sasvim da se distancira od činjenice da je prošlo vreme od klasične epohe i da autori moraju svoju poziciju drugačije da misle u odnosu na žanr.

Ja lično nisam neki naročiti zagovornik antivesterna ili demistifikacije vesterna. U tom smislu, meni je zanimljivo da neko dosledno pokušava da evocira vestern u njegovom klasičnom obliku. Međutim, iako nemam ništa ni protiv toga da se kao konceptualna umetnost potpuno transponiraju sve konvencije vesterna, prosto moramo imati u vidu da bukvalno prenošenje konvencije mora rezultirati filmom koji se ne može smatrati repertoarski relevantnim.

No, međutim, ako na sve to dodamo da film zaključuje pesma Tom Pettyja koji pravi pre svega rock sa snažnim uticajem countryja, i da uz svu moju ljubav prema Pettyju ne mogu da odolim utisku da je ova pesma na kraju filma APPALOOSA kič u ravni BLAZE OF GLORY iz YOUNG GUNS 2, onda sam zaista ozbiljno upitan nad tim šta je Ed zapravo imao na umu kada je snimao ovaj film?

Uprkos svim ovim kontradikcijama koji sprečavaju ovaj film da dostigne bilo kakav smisao, reč je o relativno podnošljivom iskustvu za gledanje a onima koji vole da gledaju ljude kako jašu konje po velikim imaginarnim prostranstvima Divljeg Zapada se može i više dopasti.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam KIDULTHOOD Menhaj Hude, britanski film na liniji Larry Clarka koji se bavi nestašnom londonskom omladinom.

Za razliku od Larry Clarka koji zbog pokušaja da bude što realističniji na kraju potpuno osuši svoj rediteljski postupak i u najboljim deonicama režira kao neki mladić koji se loži na francuski Novi talas, Huda se koristi svim mogućim filmskim trikovima koji su mu dostupni i od KIDULTHOODa pravi jedno vrlo intenzivno filmsko iskustvo. Upravo integracijom raznih filmskih tradicija, atmosferom muzičkih klipova u pojedinim deonicama (in a good way) i realizmom ispred kamera, Huda uspeva da dokuči deo haosa koji se dešava u glavama njegovih zbunjenih junaka.

Uostalom, kao što su sami njegovi junaci sami sebe hiperdizajnirali (svi uglavnom slušaju grime i oblače se kao gangste) i Huda u pojedinim deonicama snažnim rediteljskim intervencijama dočarava u kom su gasu njegovi junaci u tom trenutku.

Film se dešava u dva dana i veliku količinu događaja uspeva da učini uverljivom time što se drugog dana ne ide u školu zbog samoubistva jedne školske drugarice koju su svi maltretirali. Taj slobodan dan koji je dat radi pijeteta pretvara se u haotičnu orgiju, lutanje po gradu i sve moguće nestašluke.

KIDULTHOOD je privukao pažnju i postigao je solidan uspeh. Iako je dosta mekša od KIDULTHOODa, ali u pojedinim segmentima međuljudskih odnosa i perverznija, na tu priču se nadovezala serija Channel 4 SKINS. Scenarista (i glumac Noel Clarke) prošle godine snimio je i nastavak KIDULTHOODa nazvan ADULTHOOD u kome iste junake prati nekoliko godina kasnije. Kritika je još bolje prihvatila ADULTHOOD od KIDULTHOODa, videćemo kako to izgleda.

U svakom slučaju, KIDULTHOOD je preporuka naročito za one koji prate nove stvari koje dolaze iz Britanije.

* * * / * * * *

Potrazi cu ovo,a i nema razoga da busem skeptican.