ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

...ovonedeljni broj Sveta javlja da je "Atelje TRAG" (poznat po saradnji sa Jelenom Karleušom) nabavio čuvenu i čudotvornu Timbalandovu klavijaturu, a da će je ponoviti u cilju izrade hita za Milana Stankovića!

"...svakom pravo poštujem do krvi, ali mora da se zna ko je bio prvi"

Pogledao sam THE CHILDREN Toma Shanklanda.

Uh, ovo je verovatno jedan od bizarnijih filmova koje sam gledao. Naime, odavno nisam video ovakav spoj vrlo solidne egzekucije i potpunog odsustva bilo kakvog smisla i logike u filmu. Meni ne smeta kada film nije opterećen logikom i smislom. Štaviše, umem zaista da uživam u takvim filmovima. Međutim, u filmu THE CHILDREN u pojedinim momentima zaista nisam uspevao da dokučim o čemu se radi i to ne in a good way.

Shankland je odličan reditelj, ja znam njegov rad sa tive i nimalo me nije iznenadio što je zaista sjajno realizovao ovaj film. međutim, čini mi se da ono što je želeo da ostane tajna za gledaoce (šta se zapravo dešava sa decom?) ostaje tajna i za samog reditelja, i da ni on nije baš najsvesniji kako da koncipira svoju priču.

Očigledno je da je Shankland hteo da uzme jedan high concept koji je atraktivan ali suštinski banalan, a to je da se usled neke infekcije deca okrenu protiv roditelja, i da ga malo zamulja, tj. da deca ne postanu carpenterovski demoni bez ličnosti nego da naizmenično lude i ubijaju sačuvavši sposobnost da budu umiljata, a onda je na tom putu uveo još neke elemente (neuverljiva sposobnost dece da anticipiraju i izazivaju nesreće koje bi teško izazvali čak i neki zreliji i vešti ljudi) koji su ceo high concept doveli u domen potpune proizvoljnosti, pošto deca napadaju roditelje nezavisno čiji su, a kako kasnije vidimo i nezavisno od uzrasta.

Ako tome dodamo da bi onda vrlo lako i sami roditelji mogli napadati svoje roditelje, postavlja se pitanje zašto ni četrdesetogodišnjaci nisu poludeli. Okej, na ovoj zabavi nije bilo njihovih roditelja, okej, ali zašto četrdesetogodišnjaci nisu imali simptome infekcije i povraćanja?

U svakom slučaju, svaki ulazak u logiku ovog filma je izlišan.

Ono što je osnovno pitanja dalje jeste da li film uprkos svojoj nelogičnosti isporučuje kakvu-takvu zabavu. Hm, i na to pitanje je teško odgovoriti. THE CHILDREN nije neka naročita exploitation extravaganza argentovskog tipa iako ima par groovy scena, mada se dosta toga dešava i van kadra, ili u upadljivoj elipsi.

Ali, s druge strane, film je zaista kratak i meni nije bio dosadan. Ne mogu da kažem sad da sam na bilo kom nivou zadovoljan, ali opet s druge strane, lagao bih ako bih rekao da mi je bilo strašno teško da ga pogledam do kraja.

Ako tome dodamo da je Shankland zaista celu stvar vrlo dobro postavio, da su mi glumci, a i deca bili sasvim u redu, i da je u vizuelnom smislu film izuzetno artikulisan, onda THE CHILDREN ne mogu da odbacim kao totalni promašaj.

Kao potpuni buff za Cronenbergov BROOD naravno da mi THE CHILDREN stoji jako daleko od paradigme ove vrste filma, međutim ne mgu mu osporiti jedan krupan kvalitet. U svojim kvalitetima i nedostacima (prilično velikim nedostacima kad smo već kod toga) THE CHILDREN je barem krajnje konzistentan. Konzistentnost je meni nedostajala u recenctnim britanskim žanrovskim filmovima kao što su EDEN LAKE, THE COTTAGE ili DONKEY PUNCH. Iako je suštinski, THE CHILDREN istinski jedino bolji od THE COTTAGE (s kojim deli scenaristu), on ima tu vrlinu konzistentnosti koja u velikoj meri, barem što se mene tiče, degradira i EDEN LAKE i DONKEY PUNCH.

U tom smislu, nadam se da će nova britanska scena koja je po raznim filmovima pokazivala razne adute, ali što se mene tiče nije još pružila neko kompletno delo, najzad uspeti da snimi jedno koje će biti u potpunosti zaokruženo.

* * 1/2 / * * * *

Notorious.2009.DVDRip.XviD-P2P

Tooooooooooooooooooooooooooooooooo!

Biggie je u kući!

Hollywood screenwriter Shane Black is fighting back against his ex-girlfriend's accusations of drug-fuelled abuse, insisting she made up the allegations and sued him after he refused to hand over a $1.5 million (£1.02 million) bribe.

Sonya Popovich filed suit against Black, who wrote films such as Lethal Weapon and Kiss Kiss Bang Bang, in February, claiming the writer repeatedly kicked, punched and choked her while they were dating back in 2006.

She further alleges that on one occasion, a cocaine-fuelled Black placed a gun in his mouth and threatened to commit suicide - before pointing it in her direction and shooting the wall.

But Black has blasted the allegations and is countersuing Popovich, claiming she is the one with the cocaine addiction and violent temper.

In legal papers filed in a Los Angeles court in March, Black accuses Popovich of smashing a glass vase against his head in one drug-fuelled rage, while hitting and scratching him on other occasions.

He also claims his former lover once got so high on cocaine, she lay "on the floor and began cutting her own arms and legs with broken glass."

And Black insists the legal action is her attempt to scam money from him after her lawyers sent a draft of the lawsuit to the star, "demanding that Black pay $1,500,000 to Popovich if Black wanted to avoid a 'sordid public trial," reports TMZ.com.

bigi je govno neopevano  

Quote from: "lou benny"bigi je govno neopevano  

Ako misliš na lešinu, ili fazu u kojoj se trenutno nalazi, onda je.

Ali zar ga nije opevao Puf Dedi?

Posle dužeg vremena, latio sam se bioskopske kopije, solidne ali ipak bioskopske, kako bih zadovoljio bloodlust povodom novog filma Rennyja Harlina.

U svakom slučaju, 12 ROUNDS je rennyjev povratak onome što najbolje radi, a to je akcija. Posle lutanja sa COVENANTom i CLEANERom koji su imali tek izvesne dodirne tačke sa dosadašnjim Rennyjevim radom, 12 ROUNDS je punokrvni, visokooktanski akcijaš.

Renny u Holivudu više ne važi za prvu rediteljsku ligu o čemu svedoči to da je 12 ROUNDS film od 22 miliona dolara, sa rvačem John Cenom u glavnoj ulozi i scenarijem Daniela Kunke koga ne mogu da tuže za ripovanje SPEEDa, DIE HARD WITH A VENGEANCE i POINT BREAKa samo zbog toga što su to sve Foxovi propertyji kao i sam 12 ROUNDS.

Međutim, kada se sve ovo uzme u obzir, 12 ROUNDS je pošten akcijaš kakav paradoksalno odavno nismo gledali. Naime, ako imamo u vidu budžet, Renny je prevazišao konkurenciju ovog tipa. Iako i filmovi poput CRANKa koštaju približno slično, oni pokušavaju da nadoknade svoju budžetsku svedenost nekim quirky detaljima. Nei 12 ROUNDS koji hrabro stupa vrlo ozbiljno tamo gde su stupali DIE HARD WITH A VENGEANCE, SPEED i POINT BREAK, bez ikakve ironije, napornog humora i sl.

Film je prepun akcije, izuzetno je dinamičan, iako je oslonjen na klišee, oni ne smetaju jer Renny sa neverovatnom lakoćom izlaže priču. Što se odnosa budžeta i onoga što isporučuje film tiče, 12 ROUNDS je apsolutno u ravni skupljih filmova ovog tipa.

John Cena u glavnoj ulozi izgleda, kako ga je jedan američki kritičar definisao, kao Matt Damon izobličen od steroida, i svakako da bi neki harizmatičniji glumac bio bolji za ulogu akcionog heroja, neko kao Jason Statham recimo bi sigurno uzdigao ovaj film. Međutim, u kontekstu ovolike količine akcije i tempa, Cena funckioniše pošto uglavnom ćuti i radi. Upravo je Statham karakterističan po takvim ulogama, i Cena sa njim deli još jednu karakteristiku a to je povratak čiste mišićne mase na ekran. Međutim, dok je Stathamovo telo brižljivo oblikovano, Cena deluje kao produkt steroida, i to dosrta neistesan, no s druge strane, vraća jedan od dragih aduta 80s akcionih heroja a to je čista fizička snaga junaka koja povremeno zaigra. To odavno nismo videli.

Što se Rennyjeve režije tiče, ona je najbliža Peter Bergovom multi-cam pristupu, o čemu svedoči i angažovanje David Boyda, DPa koji radi Bergovu seriju FRIDAY NIGHT LIGHTS.

Pa ipak, same akcinoe sekvence su vrlo old school po svojoj koncepciji i Renny zaista uspeva da mudro spoji old school i nu school i da iz žongliranja sa velikim brojem pozicija i pokreta kamere napravi delo velike energije.

Što se bioskopske sudbine filma tiče, otvaranje od 5 miliona nije bilo senzacionalno, no trenutna konkurencija je prejaka, film nije prikazan kritičarima, i izašao je u relativno malo sala. Međutim, posle DTV distribucije CLEANERa za Harlina je dobro da se vratio u theatrical milje.

* * * / * * * *

Par fotki e-prasica

http://3.bp.blogspot.com/_OjMiCmvmfKw/Sbf_Ka70nlI/AAAAAAAAAGM/Jpo3Tu6oufE/s1600-h/054_prerender_01.00041.jpg

http://4.bp.blogspot.com/_OjMiCmvmfKw/Sbf_Xw_3eYI/AAAAAAAAAGU/OISRjYAh9pU/s1600-h/031_prerender_novi+%280-00-02-10%29.jpg

Pogledao sam sinoć posmrtne ostatke filma POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA Dragoljuba Ivkova koje je Ginger vrlo dostojanstveno privolio na disk, ako imamo u vidu da mi je otac pričao kako je ovaj film još pre telekiniranja bio dostupan na nekoj prilično potrošenoj kopiji koju je život ozbiljno izmontirao.

Ovaj film je u suštini jedini reprezent opsesije naših scenografa krimi žanrom. Pored srpskog Cedrica Gibbonsa, Dragoljuba Ivkova, koji je uspeo da pored zmašne scenografske karijere i režira dva filma, veliki fan krimića bio je i čuveni Vladislav Lašić ali nažalost svoj krimi scenario nikada nije realizovao.

POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je specifičan krimić pre svega po tome što ga je proizveo Kino Klub Beograd, dakle kuća u kojoj su ponili crnotalasovski, i koja se nije bavila mejnstrim i žanrovskim filmom. U tom smislu, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA ima neka aletrenativna obeležja koja ga razlikuju od krimića koje je u to vreme snimao Žika Mitrović.

Naime, Ivkov donosi snažnije uticaje francuskom Novog Talasa, ili recimo ekscentričnih krimića koje su radili autori poput Josepha Loseya. DP je bio Aleksandar Petković, jedan od najbitnijih DPjeva u istoriji naše kinematografije, a svakako najbitniji za Crni Talas, i film ima visoku vizuelnu kulturu. Naravno, teško je govoriti o vizuelnoj kulturi filma kad se gleda na ovako ruiniranoj kopiji, ali primećuju se lucidno izabrani uglovi snimanja i dobar vizuelni izraz sa malim brojem pozicija kamere.

Ovaj film je interesantan i zbog poprilično hrabrog pokušaja da se snime automobilske potere koje su, imajući u vidu vreme kada su nastale, sasvim pristojne.

Scenario potpisuju glumac Dušan Janićijević i Milan Nikolić. Morao bih da proverim da li je to THE Milan Nikolić čuveni SFRJ pisac krimića ali pretpostavljam da jeste, sudeći po žanru. Film je lepo koncipiran na nivou preokreta, samo vođenje priče je moglo biti veštije, međutim za naše uslocve, pa čak i uslove euro krimića tog vremena, to je sasvim u redu.

Ako imamo u vidu novotalasovske i ekscentrične uticaje, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je vrlo skladan film. Sigurno bi bio skladniji da je američki, ili barem rađen pod američkim uticajem kao što je u to vreme radio Žika Mitrović.

Na svu sreću, novotalasovski uticaji su prisutni u poigravanju kompozicijom kadra i izvesnim dijaloškim deonicama, ali ne razbijaju osnovnu uverljivost filmskog prizora kao što je to bio slučaj kod samih francuskih izvornika.

Možda me utisak vara jer je kopija koju sam gledao dosta propala, ali POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je jedan vrlo solidan mali film. Gledao sam ga kao dete i bio mi je spooky i nejasan. Sada sa većim strpljenjem ostavlja bolji utisak, naročito kao karika u evoluciji žanra kod nas.

* * * / * * * *

Malo RTS ezoterije...

http://www.citymagazine.rs/blog/?p=1641

...on the topic, Kovač br. 2...

Синиша Ковачевић: Моје је да корим род

Мој основни посао је да поставим питање, да људе забринем, не да их уљуљкавам. Можете горку таблету дати неком и са оном шећерном емулзијом, али ја сам изабрао да је изгњечим и да је понудим као лек са потпуном свешћу о комплетној горчини, каже аутор серије "Горки плодови" у интервјуу за Интернет портал РТС-а.


Синиша Ковачевић је "Горке плодове" написао као круну свог (досадашњег) рада, као писац који и уме, и зна, и може. За своје студенте, за нашу децу, за све оне који ће на овом згаришту наше нације, наших уништених живота и опште срамоте изградити, Боже дај, ново доба.

Ковачевић је рекапитулирао, дефинисао и детронизирао све оно што је последњи тренутак да видимо са екрана телевизије која је, као Медијски јавни сервис, дужна, пре свега, да да својим гледаоцима, за њихово и своје душевно здравље.

Претходним исказом завршен је текст рецензије Ковачевићеве серије, а нама је тај део послужио и као шлагворт са разговор са аутором који још од младалачких дана није избегавао да "плива против струје".

Ви сте драмски писац који није бежао од тешких тема, али, да ли сте се надали да ће обрада таквих тема изазвати толико бурне реакције и да ће "Горки плодови" привући велики број гледалаца?

Оно што одређује тај фамозни индекс гледаности је квалитет. Суштина је у томе да је некадашња југословенска, а сада српска телевизијска публика подизана на врло високим естетским стандардима некадашњих серија.

Одличан темељ, постамент будућим серијским програмима, поставио је велики телевизијски уметник Лола Ђукић. Али касније се то, кроз један озбиљан уметнички третман, претворило у нешто што су телевизијски празници, буквално.

То је само стицај политичких и социолошких околности што је једног тренутка производња екстремно квалитетних и добрих серија престала - да вас подсетим на раније серије које су рађене овде од "Чедомира Илића" до "Камионџија", преко фантастичних руралних серија какве су биле "Музиканти" или "Грађани села Луга", па ремек дела какви су "Више од игре" а, у исто време, одличне серије бивше браће као што су "Мало мисто", "У регистратури" или "Грунтовчани", "Рођаци и синови", "Куда иду дивље свиње"...

А сад, зашто је серија веома гледана. Ја ћу вам без имало лажне скромности одговорити зато што је веома добра.

Због тога што је она одлично писана, одлично режирана, одлично глумљена, зато што је актуелна, жестока у осуди свега онога што наш човек препознаје као омчу око индивидуалног или колективног врата сасвим свеједно, зато што је другачија од других.

За "Горке плодове" сте рекли да је дело писно "без аутоцензуре". Шта је захваљујући томе публика добила и шта је то Вама значило током стварања?

Кад сам рекао аутоцензура, мислио сам на једну специфичну врсту аутоцензуре која је индукована сиротињом.

Кад почињете да пишете сцене за филм или за телевизијску серију или за позоришну представу чак, парадоксално, али је тако, ви полазите од претпоставке да би то било снимљено или да би то било играно у позоришту... Па кажете, хајде да нема дванаест ликова колико то захтева биологија и органика тог комада, него ћу смањити на осам да би било јефтиније.

Па ћу онда тих осам ипак свести на шест. Па ћу рећи, уместо да ми се драма дешава у 18. веку, јер је онда потребан костим из тог периода, специфична врста реквизита, оружја... хајде нек се дешава у 20. веку.

И на крају, уместо да пишете серију и да је режирате на начин на који она то заслужује и који захтева, ви дођете до тога да сте урадили причу о два човека у сандуку за кромпир.

Тако да сам ја овај пут, свесно и с намером, уз помоћ својих младих сарадница, које су све моје бивше студенткиње, правио серију по властитом укусу, ризикујући да никад не буде снимљена.

Ако је потребна сцена у којој главни јунак трчи по аеродромској писти за женом која га напушта авионом летећи на Нови Зеланд, ја сам ту сцену написао ризикујући да она не буде снимљена. Ако ми је било потребно крцато Народно позориште, ја сам такву сцену написао, ако ми је требало да се из брода у поноћ на сред Дунава искрцава шверцована роба, ја сам ту сцену написао. Ако ми је била потребна гардијска јединица постројена са комплетном опремом, ја сам то написао.

Стицајем околности разних, дакако и способности мојих продуцената и фактора среће, ја сам све то успео да снимим.

Серија је лишена и аутоцензуре у том смислу да она непорециво говори "попу поп, а бобу боб", али је та врста одсуства цензуре која иде ка симплификацији и појефтињењу саме серије једнако опасна по серију, као и страх од политичких реперкусија.

У том смислу, ова серија је управо онаква каква је требало да буде и ја немам ни један алиби за ту серију, дакле комплетна одговорност је моја, ја од овога боље не умем.

Уметност је сведок времена

Да ли ангажованост писца у Вашем случају значи да критика друштва и мора да буде оштра, директна и опора?

Имате одличну серију "Бела лађа" која нема ту врсту опорости, која је критична а која критикује с једном одређеном количином беневоленце. То је ствар сензибилитета.

Имате, опет с друге стране могућност да кроз властити интелектуални ауторски исказ ви сведочите о свом времену. То је отисак вашег срца у прашини вашег времена.

Мој лични став, мој избор је да сведочим на начин на који ја то радим и тврдим да је уметност бољи сведок, него било која друга сведочења.

Шта мислите шта је боље сведочанство једног времена, Политика из 1921. године или Нушићева "Госпођа министарка"?

Из те појачане одговорности, да се на основу ваших сведочења архивира вечитост једног времена, "ars longa, vita brevis", кажу Латини, тај систем вредности се увећава, што не значи да кроз добру комедију такође не сведочите о свом времену.

Шта је "Народни посланик" него једна каламбурски духвита, бескрајно духовита, сурова критика једног времена, једног накарадног парламентаризма и једног накарадног система вредности.

Шта се десило са системом вредности од времена које приказује, рецимо, "Велика драма" до времена осликаног у "Горким плодовима"?

Све се променило нагоре. Сад сте дошли до нечега што ову земљу чини најнесрећнијом земљом у Европи. То је просто неопозиво.

У категорији емоционалне географије, најзначајнији простор ове земље је окупиран. На њему је проглашена нека назови држава.

То је место у коме су рођени српска држава, култура, језик духовност, традиција, најлепше песме лирске и епске. Свима нама је место рођења Косово, без обзира на то да ли сте рођени у Земуну или Сомбору.

Имате други северни део те предивне земље која је тако овог тренутка покушава да обуче неку аустроугарску риту која се зове квази аутономија, то је сад краћи пут у неко будуће отцепљење.

Имате милион и по Срба преко Дрине који су загледани у Београд као у Јерусалим, а из Београда не добијају ништа, и којима се прети врло артикулисно, у политичком смислу, једним брзим, не бих рекао унијаћењем, али једном брзом асимилацијом унутар неке унитарне Босне и Херцеговине.

Имате овде систем вредности у коме нема друштвеног сегмента у коме нисте произвели мафију, почев од предшколске, школске, медицинске, факултетске, спортске, нарко, грађевинске, саобраћајне, да не набрајам даље.

И имате трагичну и тужну слику да је пола милиона најлепших људи одлучило да тамо негде рађа неку децу чији језик њихове дедови и бабе овде неће разумевати.

И имате трагичну слику и ситуацију да 30.000 Срба више умре, него што се роди. То вам је као да се један Сомбор или једно Смедерево сваке године избрише са мапе Србије.

Имате трагичну слику да се миграциона политика ове земље држи ван сваке контроле, да је комплетна источна и јужна Србија на путу за Београд.

Драмски писац Аца Поповић је са доста цинизма говорио "у комунизму сви ћемо живети у Београду". Ми ћемо ту комунистичку утопију остварити врло брзо, при том нам држава зашикарује и закоровљује.

Имате ситуацију да ова земља има потпуно оштећен суверенитете, готово да га нема, да ви за сваку важну политичу одлуку морате питати америчког, немачког или холандског амбасадора.

Имате тугу и опомену с државе. Имате владу која је на власт дошла лажући народ бескрупулозно, дакле, гледајући у икону са руком на јеванђељу су били у стању бесловесно да лажу. Да вас подсетим о тим неким акцијама где ће свако добити хиљаду и кусур евра, да је Фијат на путу за Крагујевац, а да је Мерцедес на путу за Прибој, да ће се Боингови авиони производити у Панчеву.

И сад сте у једном политичком амалгаму у коме је само до власти, дошло до тога да ће се ове старе лажи елиминисати, не извињењем, не идејом да се тражи да се опрости него фабрикацијом нових већим лажи.

Имате пример једног тајкунског богаћења у коме су два посто грађана Србије узели 98 процената комплетног богатства ове земље, а 98 процената сиротиње батрга да некако расподели оних преосталих два посто.

Имате ситуацију да се у Војводини групишу латифундије какве никад у њеној историји нису постојале. Дунђерски никад у историји нису имали толико земље, колико имају садашњи латифундисти.

Мој основни посао је да поставим питање, да људе забринем, не да их уљуљкавам. Можете горку таблету дати неком и са оном шећерном емулзијом, може, али ја сам изабрао не да је намажем том емулзијом, него да је изгњечим и да је понудим као лек са потпуном свешћу о комплетној горчини.

Моје је да вам ставим камен у ципелу. Моје је да вам укажем на то, наука је ту да даје одговоре.

Ја ћу да питам, да вас забрињавам, а политика и наука, научне дисциплине треба да знају одговоре.

Лепо је живети за отаџбину

Ваша дела говоре о великим националним заблудама, која наша заблуда је најопаснија за опстанак?

Ја мислим да је најопаснија ствар што ми понављамо грешке, што се из тог колективног трагизма и из колективаног дешавања не извлаче никакве поуке.

Буквално смо као народ склони да исту врсту грешке поновимо за 10-15 или 20-30 година.

Да се појави нека друга политичка оптика у којој ће свет, као што је крајем 80-их одлучио да Југославија не треба да постоји, ако се у главама неког Обаме или тако неког појави идеја да сада поново због одређених геостратешких разлога треба формирату Југославију, први који ће у тај караказан потрчати биће Срби.

Биће потребне две песме о братству и јединству и да поново зајапурени потрчимо да бранимо Трст или да Триглав сматрамо својим.

Друга ствар, то је потреба да се кроз једну мортуалну естетику подигне комплетна митологема о потреба да се гине.

Немам ништа против. Ја немам морално право да говорим против погибија за неке велике узвишене циљеве, јер бих тако говорио против Термопила, против Мојковачке битке, против Галипоља, против Ватерлоа, против московске или стаљинградске битке.

Постоје историјски тренуци кад је то заиста неопходно, али постоје прилике и ситуације кад треба кроз неки идеалистички поглед на свет величати живот и рађање.

Има ли шта лепше него да се гине за отаџбину - па има: Да се за њу живи, да се кроз тај искорак од мортуалне ка тој естетици живота, радости живљења, производње радости, производње деце, производње потомака дође до нечега што је један нови квалитет.

Говорим о томе да је лепо волети, да је лепо бити вољен, али са свешћу о томе да постоји одређена врста ирационалних љубави које су недвосмислене и о којима се не полемише.

То је љубав према детету. Нисте сигурно бирали рођено дете па га волите свом љубављу овог света, али са одговорношћу да приметите и хендикепе код тог свог детета. Ако вам је дете слабовидо или приметите разрокост, ви сте не у обавези да то приметите него је то нешто што се од вас очекује. Нећете рећи моје дете је око соколово, него ћете то дете за руку па ћете га месецима водити на неке корективне вежбе.

Нисте бирали ни родитеље, па претпостављам да их волите са свом силином неке љубави коју заслужују. Можда тата попије неки вињак више него што бисте ви волели, можда мама има неки килограм више, можда мама има само основну школу, а тата је металостругар, можда бисмо више волели... али је љубав према њима, без обзира што нису изборна категорија, нека цивилизацијска или инстиктивна константа.

И напокон, долазимо до љубави према отаџбини, према земљи која нам је дата. Ни једну од тих ситуација нисте бирали и сад се појављује систем вредности у коме вам неко каже да је љубав према отаџбини непотребна.

Реците то неком Французу, он ће вам рећи да сте луди, послаће вас код неуропсихијатра.

Напокон, четврта љубав о којој говоримо је такође ирационална, је партнер. Кад укључите рацио већ је касно.

То су ствари које не можете рационално опредељивати, али оне вас не ослобаћају одговорности да о њима говорите.

Ми имамо као народ и фантастичних особина. Ми смо прво креативни, интелигентни, гостољубиви, лако учимо, заиста с једном фантастичном лакоћом.

Мислим да смо интелигентан народ врло, с једном богатом традицијом, с једном врло развијеном уметничком жицом.

С друге стране смо народ који нешто нема претерано развијену свест о колективитету, о томе да ваша слобода није неограничена, него да завршава тамо где хендикепира слободе других људи.

Јако бих волео да преузмемо неке европске хигијенске навике и кад шетамо псе и кад бацамо ђубре, да водимо рачуна о најугрожениојим слојевима друштва, а то су најмлађи и најстарији суграђани.

Али то је просто нешто, што смо ми. Е сад моје је што рекао Стерија да "карам род", да корим.

Обичан човек, политика и етика

"Горки плодови" показују немоћ обичног човека. Има ли наде за мале људе, имају ли ипак неки начин да се боре са суровом свакодневицом и где је праг људског достојанства?

Не знам где је праг, бојим се да не постоји. Постоји тај имагинарни орган у сваком човеку који се зове трпило и оно је код неког тање, код неког дебље, па неком лакше пуца, неком брже.

Али се питате где је то колективно у Аушвицу, у Јасеновцу. Питате се где је то колективно трпило кад двојица Усташа спроводе сто људи тек благо везаних неким жицама да их гурну у јаму у Херцеговини.

Е сада та врста колективног инструмента за самоодбрану такође постоји. Да га нема не би било Француске револуције, да га нема не би било Спартакове побуне робова у старом Риму, да га нема не би Наполеон онако страховито био поражен у Русији.

Мали човек, знате како свако може да мења свет у оној мери у којој му је дато, не можемо говорити о једнакој одговорности.

Пекар је ту да прави добар хлеб и да не краде на мери, да ако продаје хлеб од килограм да тај хлеб заиста буде килограм да не буде 900 грама, лекар је ту да лечи, колико год може боље и да му не пада напамет да фаворизује неког ко ће му гурнути 100 евра или чоколаду у џеп, учитељ је ту да учи.

Тако се поправља човечанство, тако што обућар ради добро обућу, лекар одлучно лечи, а политичар, дајући све од себе са свешћу о властитој одговорности, покушава да буде колективну усрећитељ.

Њихов опис радног места, њихов посао је да колективно усрећују или да колективно унесрећују.

Њихов посао није богатсво и пут до привилегија, није пут до црних џипова, макар их поклањали и симпатизери странака, није пут до до Дедиња, макар само рентирали неку вилу тамо, него је то једна тешка, ужасно тешка теретна врећа која се носи са идејом и свешћу да сте изгубили право на приватност, право на грешку, да није пријатно бити окружен боди гардовима.

Никада више не можете прошетати Кнез Михаиловом или попити хладно пиво у августу с пријатељима на Дунаву, јер ће вас или неко извређати, или прићи да вас потапше по рамену, или покушати да убије, или тражити услугу од вас. То су тешке ствари.

То није нимало весео живот, али је то ствар нечијег избора, ко им је крив сами су то хтели. У том смислу без неких радикалних промена, али не толико промена "сјаши Курта да узјаши Мурта" мора доћи власт која ће бити свесна властите историјске одговорности, која ће платоновски следити идеју да су политика и етика две рођене сестре и да морају руку под руку.

Политика без морала није политика, то је тлачење, а на адресама наших политичара, нарочито ових који су на власти, етика се или иселила или пакује кофере.

РТС као духовна вертикала

Oсновни квалитет РТС-а овог тренутка је што има тако добру понуду од руралних серија какав је "Рођак са села" и Бајићева серија, преко  сатирично интонираних критичких серија какве су Павићеве "Беле лађе" до одличне Шотрине мелодраме, која у једном одличном новелистичком венецуеланском обрасцу проналази упориште у специфичностима домаћег тла.

Тај успех није нимало случајан. Основни квалитет, компаративна предност РТС-а је, у овом тренутку, богатство понуде.

Индекс гледаности националној кући не треба никад да буде приоритет, то није ваша основна брига.

Ваша брига треба да буде да направите одличан програм: информативни, спортски, музички, документарни, образовни, драмски, серијски. И онда ако се као последица одличног програма појави индекс гледаности онда толико боље.

Али немојте никад пренебрећи чињеницу да у трци између Бетовена и Даре Бубамаре, Бетовен увек губи - мада немам ништа против дотичне госпође.

У том смислу ако производите добар програм доћи ће и гледаност.

Додајте томе и одређену врсту маркетиншке препарације која је сад неопходна. Раније није требало да рекламирате телевизијски производм, сада је то врло потребно и имећете гледаност.

Национална телевизија је култулорошки стуб носач. Вама је ново модерно време определило функцију да представљате тај корифејски, светионички феномен културног дисперзирања једне нације.

Знате ли да рецимо деца у Новом Саду немају биоскоп, знате ли да ниједан дечак или девојчица из Прокупља, Сремске Митровице или Пријепоља никад неће бити у позоришту у свом граду. Знате ли колико је библиотека затворено да би се отвориле кладионице, знате ли, знате ли...

У том смислу, ви сте могућност некој деци да, пре доласка у на студије Београд, виде шта је позориште, да први пут у животу чују неки концерт класичне музике, да гледају своју репрезентацију на светском првенству у Аустралију у било чему И ту врсту корифејности, ту врсту, без имало патетике, националне службе ви морате да поделите на најбољи могући начин и са посебном свешћу о властитој посебности.

Ове остале приватне телевизије то немају. Они у трци за гледаношћу самим тим и за новцем да би преживели, имају право на уступке, то право им се не сме одузети, дочим ви као неко ко представљату ту духовну вертикалу на то нема право.


Биобиблиографија

Синиша Ковачевић је рођен је 30.05.1954. године у Сремској Митровици.

Факултет драмских уметности, одсек за драматургију, завршава у Београду као најбољи студент у својој генерацији. Пише за радио, филм, телевизију и позориште.
Бави се филмско

Utamničen niški popularizator filma

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/04/hapsenje-niskog-pirata.html

Pogledao sam THE GRAVY TRAIN Jacka Starretta. Starretta sam zapazio kao vrlo solidnog grindhouse reditelja sa filmovima A SMALL TOWN IN TEXAS, RACE WITH THE DEVIL i pokušajem mejnstrim blaxploitationa sa CLEPOATROM JONES.

THE GRAVY TRAIN mu je od svih ovih možda najkompletniji film, iako moram priznati da i RACE WITH THE DEVIL ima svoje adute, gledan noću na VHSu.

Ovo je film na kome je pod pseudonimom, kao scenarista radio Terry Malick. Ne znam koliki je njegov doprinos tome što je ovaj film vrlo razbarušen, veseo, anarhičan, i transgresivan. Međutim, THE GRAVY TRAIN apsolutno jeste na liniji veselih anarhičnih akcionih komedija tog perioda koje su porodile ceo 80s buddy podžanr, naslova kao što su FREEBIE AND THE BEAN ili BUSTING.

Ono što je glavni adut filma GRAVY TRAIN su karakteri koji su zaista definisani svojim nerealnim ambicijama i svojim apsurdnim doživljajem sveta koji su doneli sa sela u veliki grad. Drugi adut je svakako par sjajnih scena, a naročito finale koje se dešava u zgradi koju uparvo ruše velikom kuglom za rušenje, koje je zaista ingeniozno i nadrasta inače vrlo jasne B-korene ovog filma.

Zbog svoje kompaktnosti, dinamičniosti i energije, GRAVY TRAIN zaslužuje svaku pohvalu. Starrett nije dovoljno vešt reditelj (bio) da snimi klask, ali snimio je jedan solidan B-film koji odlično funkcioniše i danas, što je velika stvar imajući u vidu da je namera u polazu bila da se snimi nešto za jednokratnu upotrebu.

* * * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Utamničen niški popularizator filma

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/04/hapsenje-niskog-pirata.html

...i još na istu temu...

Intervju, Lidija Komlen-Nikolić, posebni tužilac za visokotehnički kriminal
ZATVOR ZA UPORNE PIRATE

Uspešni smo u suzbijanju piraterije, ali nam nedostaje zakonska regulativa za borbu protiv prevara putem interneta

Posebna tužiteljka za visokotehnički kriminal Lidija Komlen-Nikolić kaže da su srpski sudovi konačno, umesto novčanih i uslovnih, za pirateriju počeli da izriču i bezuslovne zatvorske kazne, ali se ima obzira prema izvršiocima koji su mladi i nezaposleni ljudi.

U intervjuu za Press Nikolićka kaže da su za poslednje dve godine donesene 62 pravosnažne presude za povredu intelektualne svojine, od čega je 90 posto za pirateriju. Od tog broja samo su dve presude bezuslovne i izrečene su u Nišu.

.

- Reč je o višestrukim povratnicima, koji su pre toga dobijali i novčane i uslovne kazne. Koliko znam, ta dva lica su izdržala svoje zatvorske kazne.

Najavljen je stroži odnos prema izvršiocima krivičnog dela piraterije?

- Da, u 2007. godini šestoro ljudi dobilo je bezuslovne kazne zatvora za pirateriju, pa prema tome ne mislim da je sud blag kada je o izvršiocima ovog krivičnog dela reč. Jer, postoje okolnosti koje moraju da se ispune da bi neko dobio bezuslovnu zatvorsku kaznu. Postoje krivična dela koja su društveno opasna i ona koja to nisu. Većina izvršilaca krivičnih dela su muškog pola, između 20 i 25 godina, dakle mladi ljudi, i mahom nezaposleni. Sud je uzeo u obzir sve okolnosti i nije bilo osnova da se neka osoba koja ranije nije osuđivana odmah šalje u zatvor.

Šta se dešava sa zaplenjenim materijalom?

- U dogovoru sa Okružnim sudom, krenuli smo sa uništavanjem diskova. Samo prošle godine na teritoriji Srbije oduzeto je oko 190.000 diskova. Najveći problem je to što moramo da platimo uništavanje materijala, a to se još uvek radi reciklažom, što je skup postupak. Ali, ne postoji drugi način, nažalost. Oni predstavljaju ekološki problem i ne mogu da se bace jer materijal od kojih su napravljeni ne razgrađuje se u prirodi.

U poslednje vreme aktuelne su i prevare putem interneta, šta preduzimate povodom takvih pojava?

- Bavimo se internet prevarama i takozvanom internet piraterijom, ali nam je najveći problem nedostatak zakonske regulative. Što se tiče dečje pornografije, za to, nažalost, još uvek nismo nadležni. Imamo, na primer, veliki problem sa upotrebom platnih kartica, a u poslednje vreme veoma su popularna je elektronska krađa novca, ali ni za tu vrstu kriminala još uvek nismo nadležni. Pre desetak dana poslali smo dopis Ministarstvu pravde da izmeni član zakona.


Četiri godine borbe

Posebno tužilaštvo za borbu protiv visokotehničkog kriminala osnovano je 18. jula 2005. godine stupanjem na pravnu snagu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. Lidiju Komlen-Nikolić imenovao je republički tužilac, 20. februara 2007. godine, za posebnog tužioca za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. U Odeljenju za visokotehnološki kriminal u Okružnom sudu u Beogradu formirano je istražno odeljenje sa dvojicom sudija.

Faris Shocked By Movie Sex Scene
7 April 2009 9:15 AM, PDT


Anna Faris was horrified when she shot her sex scene with Seth Rogen in new movie Observe And Report, because she had to be unconscious, naked and covered in vomit.

Rogen's mall cop uses tequila to lure Faris' character into bed in the new comedy.

The actress only agreed to go ahead with the scene because she was convinced it would never be approved by studio censors.

She tells Starpulse.com, "(Director) Jody (Hill) was like, 'Okay, you guys are having sex and you're going to have some vomit come out of your mouth, you're passed out and your boobs are jiggling all over.'

"I was like, there's no way (they'll let this pass)'. There's no way. I'll do it, sure, because I don't want to be a stick in the mud but there's no way this is going to make it in the movie."

But the scene did make the final cut - and now Faris has seen the footage, she's had a change of heart: "I'm grateful, I'm grateful. I'm grateful that the movie is unapologetic."

Pogledao sam 11:14 Greg Marcksa, film iz 2003. godine koji je realizovala ekipa vrlo ozbiljnih profija kao klasičan showcase crnohumorni neo nir. Tako se recimo pored Marcksa koji je na kraju skončao kao DTV reditelj, u ekipi pojavljuje Shane Hurblut, McGjev DP na TERMINATOR SALVATION i poznati britanski kompozitor Clint Mansell. Među producentima je pak Hilary Swank, a film je na kraju distribuirao New Line.

Ovo sve sugeriše da je reč o nekakvom ozbiljnom ostvarenju, međutim 11:14 je krajnje rutinska rašomonska crna komedija, koja svoj pretenciozni pokušaj da bude edgy zaista vrlo slabo obogaćuje nekim istinski kvalitetnim idejama, ta čak i sporadični interesantni i bizarni detalji bivaju utopljeni u masi krajnje mediokritetskih rešenja.

Stoga 11:14 funkcioniše isključino na nivou čak ne ni pojedinačnih scena, već više na nivou pojedinačnih situacija unutar scena. Što se tehničke realizacije tiče, ona je vrhunska i uopšte ne čudi da je Shane posle postao McGjev snimatelj.

Ipak, uprkos dobrim kritikama reditelj Marcks je izvukao deblji kraj što je moram priznati interesantno, ne zato što mislim da je to veliki gubitak za američku kinematografiju niti da on zaslužuje da radi nešto ambicioznije, nego prosto zbog toga što je ovaj film na nivou čiste mehanike i inscenacije vrlo solidan i pokazuje da bi on mogao da uradi i neki studio film. Isto tako, kritike u uglednim časopisima su podržavale ovaj film, pa je tim pre čudno da je skončao radeći DTv za Joel Silverovu kuću Zinc.

Ipak, očigldno da ova vrsta indie filma više nije dovoljna da se izgura showcase koji bi ubedio studio, što možda i nije tako loše.

* * / * * * *

Pogledao sam DRIVE, HE SAID Jacka Nicholsona.

Nicholson je u kreativnom smislu možda i najveći u ligi novoholivudskih glumaca koji su se tokom sedamdesetih nadmetali za titulu najboljeg, u ekipi sa Al Pacinom i Robert de Nirom. Iako su i Pacino i De Niro imali svoj projekte ali pre svega u vanity domenu, Nicholson je eksperimentisao sa režijom i pisanjem scenarija još u fazi kada je bio u Cormanovoj ekipi, dakle dok još uvek nije imao vanity o kome bi iko brinuo.

DRIVE, HE SAID je njegov debitanstki film, prepun problema i rupa ali sa jednom nepatvorenom nerhijom kakva se retko sreće. Iako ne funkcioniše sasvim kao celina, DRIVE, HE SAID je uspeo instinktivno da zarobi enerhiju američkih fakulteta u vreme anti-ratnog pokreta, pokušaja oslobođenja kroz seks i drogu, i kma koliko paradoksalno zvučalo, da bude jedan od napotentnijih filmova na temo, of all things, amaterske univerzitetske košarke.

Stepen uspešnog kanalisanja svoje ljubavi prema košarci koji Nicholson pokazuje u ovom filmu je neverovatan. Danas kada glumi u često bizarno komercijalizovanim filmovima, mahom samog sebe ili sedi u prvom redu na utakmicama Lakersa, Nicholson ume da deluje karikaturalno, ali DRIVE, HE SAID je upravo primer puta koji je morao da pređe kako bi i danas imao ogroman street cred.

Nicholson ne igra u ovom filmu. Glavnu ulogu igra William Tepper, takođe jedna od svestranih faca američkog nezavisnog filma i pozorišta tog vremena. On donosi jednu ulogu koja je po svom konceptu slična nečemu što radi Elliott Gould, samo još relaksiranija, distanciranije i uverljivija. Michael Margiotta pak igra ulogu koju bi u filmu zapravo igrao Jack Nicholson, sudeći po intenzitetu i character arcu lika koji glumi da je lud kako bi izbegao mobilizaciju sve dok zaista i ne poludi.

Ipak, možda najupečatljiviju rolu ima Bruce Dern kao košarkaški trener. Uopšte ceo košarkaški zaplet je i najzanimljiviji u filmu, jer je on zapravo to što ga naročito izdvaja. Dern donosi ubedljiovost liku košarkaškog pedagoga, opsednutog pobedama i rešavanjem problema u ekipi.

Nicholsonova reiteljska egzekucija je u principu novotalasovska, sa posebnim nadahnućem u scenama košarke, dosta eksplicitnog seksa i dobro vođenim glumcima.

DRIVE, HE SAID ne funkcioniše kao idealna celina, međutim, svi  nedostaci mu se mogu oprostiti pošto ispunjava osnovnu funkciju nezavisnog filma a to je da ponudi nešto van glavnog toka.

* * * / * * * *

Pogledao sam THE RAPTURE Michaela Tolkina.

Ranije sam još čuo bio o ovom filmu da je interesantan. Međutim, nikako mi nije dolazio na red, i sad kad je došao moram priznati da sam uživao u njemu.

THE RAPTURE je daleko od dobrog filma, on ima masu problema. Međutim, vrlo je interesantan, i na liniji je američkog nezavisnog filma iz pre-Sundance faze kada su ti filmovi još uvek bili na razmeđi arta i repertoarskog filma.

Tolkin je jedan od najinteresantnijih aktivnih holivudskih scenarista, naročito u tom trenutku, setimo da je on posle ovog naslova potpisao Altmanov PLAYER. U ovom scenariju, on vrlo efikasno vodi priču, sve se razvija iz scene u scenu, na neki način struktura je dosta fragmentarna, i to ne u smislu jedinstva radnje nego prosto scene među sobom imaju veći vremenski razmak, a ta neprestana progresija podseća na pozorišni komad, u najboljem smislu.

Štaviše, film je blago stilizovan sa plošnim i interesentnim likovima koji su više tipovi nego karakteri i po svojoj fakturi ovaj scenario više liči na dramu.

Ono što je meni bilo interesantno jeste Tolkinova priča o histeriji o Drugom dolasku koja gomilu oportunista i grešnika ujedinjuje u mističnu zajednicu. Oni su u početku ziloti, da bi kasnije polako unutar te zajednice počeli da gube razum i da se udaljavaju od čistote potrebne kada se drugi dolazak desi.

Tolkin je sjajno uspeo da zarobi taj američki, gotovo racionalni pristup veri, tim bizarnim malim zajednicama, i iako je reč o priči sa elementima fantastike, čak i horora i dosta stilizacije, na neki način RAPTURE je preteča serije BIG LOVE. Iako je RAPTURE drama o misteriju, a BIG LOVE je realistička drama sa bizarnom postavkom o poligamistima u Juti, oseća se sličan odnos likova prema veri.

Upravo interesantnom postavkom likova i priče, Tolkin prevazilazi svoju zaista vrlo rudimentarnu inscenaciju koja biva potisnuta u drugi plan onim što se zbiva u kadru. Ipak, sigurno je da zbog Tolkinove nerazvijene režije ovaj film ne može da se kandiduje za najvišu ocenu. Ipak, pošto mi je bio intrigantan, možda ću ga malo i preceniti.

* * * / * * * *

Ima li neko brit trilere DEFENCE OF THE REALM i COMPLICITY?

Complicity je bio prošle godine na Avali.

Complicity

http://www.demonoid.com/files/details/1595891/3305651/
http://cinemageddon.org/details.php?id=18117

zatraži reseed, mislim da će ti izaći u susret.

Defence of the Realm ima na KG ali to je komplikovanije skinuti.


p.s.  smeju li direktni linkovi?

Tuđmanov intervju kraj maja-početak juna 1999.

Pitanje: Predsjedniče, kako objašnjavate to što je upravo sada došla optužba protiv Miloševića od Suda u Haagu i kakve će posljedice ona imati na rat?

Tudjman: Optužba je došla sada jer, očito, dva mjeseca napada NATO-ovih snage nisu dali očekivane rezultate, odnosno nisu natjerali Miloševića da napusti scenu. Radi se o pokušaju, putem Haaškog suda, udara na Miloševića kao pravog krivca za velikosrpsku politiku. No, žele se postići i promjene u zemlji.

Vjerujete li da će ta situacija pomoći promjeni i tko bi, po Vašem mišljenju, mogao biti novi sugovornik?

Ne znam. Ne mogu to predvidjeti. Tijekom svih ovih godina, od 1992. do daytonskih mirovnih sporazuma, međunarodna je zajednica tražila drugoga sugovornika u Beogradu, no na kraju je uvijek dolazila do zaključka da ga nema i da su svi drugi iznosili još radikalnije zahtjeve od Miloševića.

Što osobno osjećate spram Miloševićeve sudbine, hrvatskog neprijatelja broj jedan?

Naravno, on je bio najveći neprijatelj Hrvatske. Treba ipak znati da nije on bio idejni tvorac »Velike Srbije«. Nacrt »Velike Srbije« rođen je u Srpskoj akademiji nauka i umjetnosti (SANU). Milošević je samo bio onaj koji ga je proveo.

Jeste li očekivali da će ovako završiti?

Da će biti poražen, jesam. Jer, unatoč činjenici da je svim svojim snagama vodio agresiju protiv Hrvatske i Bosne i Hercegovine, od Slovenije je odustao, bio je poražen i na političkom i na vojnom planu. Takav poraz Srbija nije pretrpjela od vremena Kosovske bitke, prije više od šest stotina godina. No, u provedbi plana »Velike Srbije«, Milošević je pokazao više realizma od drugih srpskih političara. Bio je dovoljno realističan da shvati kako ne može računati na činjenicu da će Hrvatska prihvatiti srpska traženja za zaposjedanjem više od polovice njezina teritorija. No, ima i druga stvar. Međunarodna zajednica nikada nije u potpunosti shvatila da nedavni događaji na teritoriju bivše Jugoslavije nisu samo posljedice osobne Miloševićeve ili nečije druge politike, nego da uzroke treba tražiti u neriješenim pitanjima povijesnog nasljeđa, u raspadu Otomanskog Carstva, habsburškog carstva, Jugoslavije i u sukobima između Zapadne Europe i Rusije.

Što će se dogoditi?

Svaki rat, dakle i ovaj, mora završiti, na ovaj ili onaj način, za stolom. Sama bombardiranja ne nose očekivane rezultate. Štoviše, čak bi se i moglo kazati da NATO-ove bombe na svoj način snaže moć ekstremističkih krugova i samoga Miloševića. Dovoljno je pogledati kako je reagiralo srpsko javno mnijenje, od koncerata na trgu do narodnih prosvjeda. To je iracionalno ponašanje. Treba, međutim, podsjetiti da Srbi još i sada slave obljetnicu bitke na Kosovu polju iz 1389. Danas postoje svi preduvjeti da srpski narod ovaj rat slavi sljedećih 600 godina. U Srbiji je pobijedila iracionalna velikosrpska ideja koja se temelji na postulatu: gdje ima ijednog Srbina, tamo je Srbija. A to je nešto na što zapadni svijet mora računati.

Između Srbije i Crne Gore, sukob je već postao otvoren. Hoće li doći do secesije?

Ne isključujem privremeno odcjepljenje Crne Gore, no još jednom treba biti realist. Povijesno, većina Crnogoraca orijentirana je prema »Velikoj Srbiji«. Od Vuka Karadžića, koji je u prošlom stoljeću nametnuo zajednički jezik Srbima, Hrvatima i Crnogorcima, sve do Radovana Karadžića iz naših dana, koji je također Crnogorac. Od Puniše Račića, koji je ubio hrvatske vođe u jugoslavenskom monarhističkom parlamentu u Beogradu, do samog Miloševića, Crnogorca po rođenju. Zato se ne treba previše zanositi.

Nakon duge šutnje, Vi ste prije nekoliko dana iznijeli mirovnu inicijativu za Kosovo.

Ponajprije, nije istina da smo šutjeli. Hrvatska je zauzela stajalište - žao nam je radi neuspjeha političkih pregovora i da je došlo do okrutnog rata koji ne vidimo samo na Kosovu, nego u cijeloj Jugoslaviji. Ne može se zanijekati da je na neki način hrvatsko javno mnijenje bilo zadovoljno što vidi da Srbija sada osjeća ratne teškoće, one iste koje su Srbi nanijeli Hrvatskoj i Bosni. No, istodobno, hrvatsko javno mnijenje vrlo dobro zna da taj rat, koji na teritoriju Jugoslavije traje više od dva mjeseca, nanosi jako velike gospodarske i političke štete. I Hrvatskoj. Ne samo turizmu i dolasku stranoga kapitala. Zato je naš interes da rat što prije završi.

Nakon okrutnosti počinjenih protiv Albanaca, je li još moguće zamisliti neku autonomiju ili se neovisnost Kosovačini neizbježnom?

Već ima više od milijun albanskih izbjeglica. Teško je zamisliti da se ti ljudi mogu vratiti kućama u prijašnjim uvjetima. Bez nekog političkog rješenja neće biti mira. Povijesna je činjenica da je Kosovo kolijevka srpske nacije, da se na Kosovu nalaze najvažniji povijesni srpski spomenici, pravoslavni manastiri. Treba krenuti od stvarnosti, od demografskih izvješća, ali i od strateških interesa. Treba voditi računa o tomu, bez obzira tko je na vlasti u Beogradu. Treba, dakle, naći okvir unutar kojega će se moći stvoriti uvjeti za suživot tako da Srbi mogu zadovoljiti svoje nacionalne zahtjeve i osigurati si postojanje u dijelu Kosova u kojemu su prisutniji, dok u drugom dijelu treba zajamčiti najveću autonomiju Albancima.

Znači li to podjelu?

Vjerojatno. Ne isključujem to.

Hrvatska je poduprla NATO-ovu akciju i ustupila svoj zračni proctor za savezničke zračne napade. Uzimajući u obzir složenu normalizaciju odnosa sa Srbijom, je li se radilo o teškoj odluci?

Jasno, to je bila teška odluka. No, Hrvatska nije imala drugog izlaza pred jedinstvom Europe i Amerike. Mislim da se isto može kazati za Italiju. Vaša zemlja sigurno nije sretna zbog ovog rata. Čuju se glasovi protivljenja u javnosti, ali i u službenim krugovima, jer rat pogađa i Italiju, štetama za turizam, bombama u Jadranu.

Ako bi se sukob nastavio i ako bi val srpskih izbjeglica htio ući u Hrvatsku, biste li ih prihvatili?

Ne.

Zašto?

Zato što bi to značilo u Hrvatskoj stvoriti novo Kosovo. Neovisnošću i rađanjem demokratske Hrvatske, nismo željeli da Srbi odu. Osobno sam upućivao pozive da ostanu, no oni su slijedili zapovijedi čelnika iz Srbije i otišli. Da nije bilo naše vojne pobjede, cijela bi Hrvatska bila veliko Kosovo, i gore. Svakog se dana u Hrvatskoj otkrivaju nove masovne grobnice. Pola milijuna hrvatskih prognanika istjerale su iz njihovih kuća srpske snage koje su zaposjele naš teritorij. Bit će potrebna desetljeća prije nego će se moći prevladati psihološke rane i prije nego će se stvoriti uvjeti za suživot. Ipak smo na tom polju postigli iznenađujuće rezultate; vratilo se 60.000 srpskih izbjeglica koje su napustile Hrvatsku.

Edvard Kardelj: na tridesetu godišnjicu smrti


Spomenik Kardelju u Ljubljani  

Prije trideset godina, 10. februara 1979. u Ljubljani je umro Edvard Kardelj. Mlađim generacijama, to ime možda ne znači puno. No, u posljednje vrijeme, što pod utjecajem novih istraživanja o jugoslavenskoj povijesti (a naročito raspadu Jugoslavije), a što zbog pokušaja da se pronađe neka alternativa liberalno-kapitalističkom sistemu, interes za Kardelja u akademskim krugovima je donekle ponovno ,,oživio". Znam za dvojicu kolega, koji su se u posljednjih nekoliko godina ozbiljnije bavili Kardeljem, pa se njegovo ime sad ponovno pojavljuje u ozbiljnijim studijama.

Edvard Kardelj bio je važna ličnost jugoslavenske povijesti 20. stoljeća. Bio je glavni ideolog jugoslavenskog socijalističkog sistema, a nakon pada Aleksandra Rankovića (1966.) imao je moć koja se mogla usporediti samo s Titovom. Štoviše, u ustavnoj debati (od 1967.-1974.) njegove su ideje i politički manevri u mnogočemu ,,nadjačali" Titove, pa je Jugoslavija u tom posljednjem razdoblju bila više Kardeljeva, nego Titova. Naročito je Kardeljeva trebala postati Jugoslavija nakon Tita, koju Kardelj nije dočekao.  

Kako je bilo moguće da netko tko je ipak bio samo ,,broj 2" u jugoslavenskoj socijalističkoj hijerarhiji, ostvari toliki utjecaj, i da na kraju prevagne nad Titom? Prvo, radilo se o samom Titovom karakteru, naročito u kasnijim godinama života. Tito je počeo kao revolucionar, a završio kao konzervativac i pragmatičar, sklon kompromisima. Kad god je mogao, pokušao je izbjeći sukob, pa je često ostavljao da skriveni sukobi dugo tinjanju. Kardelj se, međutim, uspješno "izmakivao" (dijelom i tako što je veći dio godine provodio u Ljubljani), a također mu je i trebao kao neka vrsta "revolucionarne savjesti". Uz to, Kardelj je prema njemu pokazivao iznimnu lojalnost, koja je čak išla do toga da su u određenim trenucima jedan s drugim bili na Vi. Njegova supruga, Pepca (koju sam, nekim čudom, poznavao) istakla je upravo taj aspekt kao ključan za objašnjenje Kardeljeve dugovječnosti u Titovoj blizini (koja je opet, bila, uvijek kombinirana stanovitom distancom prema njemu). "Nikada nije zaboravio da je Tito osoba broj 1", rekla mi je jednom prilikom. Drugo, Tito je došao na vlast kao već tada stariji čovjek (1945. je već imao 53 godine, a to su u tadašnje vrijeme bile ozbiljne godine), pa je zapravo cijela njegova vladavina - a naročito nakon 1963. - jedan stalni pokušaj da se ostave neki solidni temelji za Jugoslaviju nakon njega. Kardelj je ponudio upravo takvu viziju, pa ju je Tito - koji sam nije bio vizionar, a i po prirodi je bio suviše pesimističan da bi vjerovao u neke dugoročne projekcije - ,,konstatirao", ako već ne i (svim srcem) prihvatio.

Kardelj je bio - više od Tita, i vjerojatno više od većine drugih komunista - čovjek ideologije, relativno tvrd u ideološkoj viziji neke idealne socijalističke zajednice (ne i ,,države" - pojam ,,država" za njega je bio i ostao vezan za ,,prethodne epohe", odnosno za liberalno-kapitalistički sistem). Istodobno, njegova vizija o Jugoslaviji koja, zapravo, kako je rekao, ,,nije ni federacija, ni konfederacija, a više ni država u klasičnom smislu", odgovarala je republikama i pokrajinama (odnosno njihovim političkim elitama) čak i u većoj mjeri od Titove ideje o ,,bratstvu i jedinstvu", odnosno ,,socijalističkom jugoslavenstvu". Promovirajući jednakost većih i manjih naroda, te oštro se suprotstavljajući konceptu etatističkog jugoslavenstva (a taj je pojam shvaćao apsolutno preširoko, pa je i u stvarnim jugoslavenskim osjećajima građana uglavnom vidio potencijalnu opasnost), Kardelj je oko sebe okupio prilično široku koaliciju predstavnika republika i pokrajina, te je s njima oblikovao sistem kojemu je glavna ideja bila  - ,,poslije Tita, ne hvala, nikad više nitko sličan".

Pod njegovim je rukovodstvom, naime, formiran sistem u kome je Tito praktički tretiran kao ,,neponovljiva iznimka". Lukavim manevrom, Tito je postao ,,doživotni predsjednik Jugoslavije" (iako uvjetno, tj. samo pod uvjetom da ga Skupština SFRJ izabere, a ona je to učinila tek 1974., kad je on prihvatio kardeljistički Ustav, koji mu nije bio po svemu po volji), ali je zato pristao na to da postane jedna vrsta prazne, simboličke moći. Tito je u Kardeljevoj Jugoslaviji (od 1974. nadalje) postao neka vrsta ,,mita" i ,,božanstva". Što je više bio ,,mit", to je manje bio središte stvarne političke moći. U Kardeljevoj Jugoslaviji, sve su Titove funkcije imale ,,dublere" - uspostavljeno je Predsjedništvo SFRJ, Predsjedništvo CK SKJ, a i njegov ,,uži kabinet" je često donosio odluke umjesto njega. Napokon, Tito je morao prihvatiti da se njegove funkcije (predsjednik Republike, predsjednik SKJ i maršal Jugoslavije) ukinu nakon njega. Ograničenja njegove stvarne moći najbolje su se vidjela u drugoj polovici sedamdesetih, kad više nije odlučivao čak ni o svom braku, a u javnosti se pojavljivao ofarbane kose, najčešće s pudlicama. Pa ipak, vjerojatno mu je godilo da ga se tretira kao ,,neponovljiv slučaj". Kardelj - a s njim i ta nova koalicija mlađih lidera iz republika i pokrajina - iskoristila je njegovu staračku taštinu, ali ga je pritom podsjećala i na stvarne ciljeve socijalističke revolucije: odumiranje države, vlast radničke klase, te zaštitu malih i ,,nezaštićenih" naroda.

Zbog toga što je uspio ograničiti Titovu moć, kao i osigurati (Ustavom) relativno visok stupanj nezavisnosti republika (a i pokrajina), Kardelj je u posljednjih nekoliko godina svog života (od 1974. do 1979.) uživao ogromnu podršku vođa u svim republikama i pokrajinama. On im je (a ne toliko Tito) osigurao daljnju decentralizaciju i detitoizaciju Jugoslavije nakon smrti njenog velikog vođe. Omogućio im je da se ,,oslobode" saveznog vrha, čija je moć nestajala zajedno sa snagom i energijom ostarjelog Tita. Titovu su smrt, mnogi od njih jedva dočekali. Da se to odnosi i na srpsko rukovodstvo iz tih godina, najbolje se može vidjeti u dnevnicima Draže Markovića (objavljenim 1987. i 1988.), u kojima on o Titu govori kritički, a o Kardelju prilično panegirički. Sjećam se i razgovora s Dražom u njegovom stanu u Ulici kneginje Zorke u Beogradu, u augustu 2001. - i tada je ponovio takvu ocjenu. I Petar Stambolić je o Kardelju mislio slično - ističući da je njegova ideologija udaljila Jugoslaviju od sovjetskog staljinizma, a da je u unutrašnjim odnosima bio protivnik etatizma, nacionalizma i liberalizma. Ustavom iz 1974. formalno je obnovio srpsku državnost, a potom je (1977.) - za razliku od Tita -  imao puno razumijevanje za srpsku kritiku ponašanja dviju pokrajina - Vojvodine i Kosova. O nekom Kardeljevom antisrpstvu se, obojica njih kažu, ne može ni pomisliti.

Kardelj je bio Titov najbliži i najdugovječniji suradnik, ali i njegov glavni rival, jedini koji ga je ipak ,,nadmudrio". Uspješno je manevrirao kroz Scile i Haribde komunističke politike, ali je pritom ostao u daleko većoj mjeri odan ideologiji marksizma i doktrini samoupravljanja čak i od samog Tita. Milovan Đilas je smatrao da je ,,u dubini duše" Kardelj dijelio s njim kritički odnos prema sistemu, te da je bio dio ,,liberalnog krila" Saveza komunista Jugoslavije. No, istodobno, upravo je Kardelj bio taj koji je na Trećem partijskom plenumu, 1954., napisao i pročitao glavnu ,,optužnicu" protiv Đilasa. I kasnije je bio prilično rigidan, a prema ideološkim protivnicima i vrlo netolerantan. Ali, ipak, u svojoj zadnjoj ideološkoj knjizi (,,Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja"), koja je proglašena službenim dokumentom u pripremi partijskog kongresa - što samo pokazuje kakvu je moć Kardelj imao u sedamdesetim - Kardelj izriče sasvim liberalan stav: da sreću čovjeku ne može donijeti ni partija, ni država, ni politički sistem, nego je može ostvariti (pazi sad!) samo on sam!

U tridesetim godinama, kad je ušao u partijsko vodstvo, Kardelj je bio - baš kao i Tito - staljinist. Njegova knjiga ,,Razvoj slovenskog nacionalnog pitanja", bila je utemeljena na Staljinovoj teoriji i nacijama (usput rečeno, preko Josipa Vidmara poslao ju je i Vladku Mačeku, s posvetom). Tek je u drugom izdanju, u kasnim pedesetim godinama, revidirao Staljinovu definiciju. A opet, ni na koga Sovjeti kasnije nisu gledali s tolikim skepticizmom, kao na njega. Njegov Program SKJ (iz 1958., s redakturom Dobrice Ćosića, Titovog omiljenog pisca) bio je crvena krpa sovjetskim marksistima. Zbog njega su krajem pedesetih i početkom šezdesetih jugoslavensko-sovjetski odnosi ponovno zahladili, nakon inicijalnog otopljavanja iz 1955. i 1956.

Kardelj nije bio slovenski nacionalist, i nije htio da se Jugoslavija raspadne, iako je - naravno - znao (iz vlastitog iskustva) da bi se to moglo dogoditi, pod određenim okolnostima. No, vjerovao je da bi svaka od tih mogućih okolnosti bila lošija za jugoslavenske narode, od toga da ostanu zajedno - naravno, pod uvjetom da Jugoslavija ostane socijalistička, što se činilo neupitnim u okolnostima Hladnog rata. I doista - u doba Hladnog rata, bilo je potpuno nezamislivo da bi se bilo koja evropska zemlja mogla raspasti, ili da bi mogla promijeniti ideološku orijentaciju. On je, osim toga, aktivno radio na očuvanju ,,statusa quo" u Evropi, pa je bio jedan od onih koji su odlučujuće doprinijeli konačnom priznavanju jugoslavensko-talijanske i jugoslavensko-austrijske granice sredinom sedamdesetih. To je izazvalo nemale otpore među samim Slovencima, pa i slovenskim partijskim političarima. Bio je promotor slovenske samobitnosti u okviru Jugoslavije, a slovenske je separatiste upozoravao da ,,ne treba ubiti vola zbog kile mesa". No, druga bi stvar bila u slučaju da Jugoslavija više ne bude socijalistička zemlja.

No, nije bio ni jugoslavenski nacionalist. U komunistički je ,,pokret" ušao pod neposrednim iskustvom bitke između slovenskih rudara u Zagorju ob Savi s Organizacijom jugoslavenskih nacionalista (ORJUNOM), koju su komunisti vidjeli kao stub međuratnog režima. Za razliku od Tita, koji je bio zatvoren samo u hrvatskim zatvorima i u Mariboru, Kardelj je u predratnom razdoblju bio skoro do smrti premlaćen u Glavnjači. U većoj mjeri od Tita, bio je protivnik dominacije većih naroda i većih jezika nad manjim narodima i identitetima. Za razliku od Tita, koji je cijelo vrijeme flertovao s idejom jugoslavenstva (pa se ponekad i izjašnjavao kao Jugoslaven), Kardelj je smatrao da formiranje neke jugoslavenske nacije jednostavno ne dolazi u obzir. Niti je poželjno, niti je moguće. Ali, glavni razlog za to je bio ideološki. Kardelj se pitao - kakvog bi smisla imao cijeli revolucionarni prevrat, ako bi se nakon njega nastavilo s istom politikom glede ,,nacionalnog pitanja", kao što je bila ona koja se (kako je on interpretirao) provodila u međuratnoj Jugoslaviji. Drugo, u pokušaju formiranja jugoslavenske nacije, vidio je tragove staljinizma i ,,državnog socijalizma". Po obje te osnove - jer ga je prisjećala na međuratnu Kraljevinu, i na Staljinov SSSR - ta mu je ideja bila ,,sumnjiva" i neprihvatljiva.

Po njemu - a ta je interpretacija s vremenom postala doista dominantna u jugoslavenskom zakonodavstvu i ideologiji - smisao Jugoslavije je bio u zaštiti slabih i malih jugoslavenskih naroda, a ne u stvaranju jedne - jugoslavenske - nacije. On je na tome inzistirao čak i onda kad je realnost na terenu bila drukčija, odnosno kad se u Jugoslaviji stvarno razvio osjećaj zajedništva i jugoslavenstva. Oni koji su promovirali taj jugoslavenski identitet, s Kardeljeve su pozicije gledano, bili sumnjivi. Biti Jugoslaven u smislu socijalističke ideologije - da, ali biti Jugoslaven u smislu nacionalnog identiteta - ne. Zato su Jugoslaveni (kojih je bio priličan broj) tretirani kao ,,nacionalno neopredjeljeni", a nikad nijedan nije postao, recimo, član Predsjedništva Jugoslavije. Paradoksalno, Kardelj je vjerovao da država odumire (i treba da odumre), ali nacije ne. Jugoslavenske je nacije smatrao ,,dovršenima", pa nije dopuštao niti da neka nova ,,nastane", niti da neka stara ,,nestane".

Što se tiče države - njegovo je gledanje bilo ortodoksno marksističko. Vjerovao je da je država - kao što ju je opisao Engels - samo ,,izvršni odbor vladajuće klase". Smisao socijalizma je da uništi klasnu strukturu društva. Jednom kad se to dogodi, država će postati nepotrebna, pa će - odumrijeti. Socijalizam je za njega bio prijelazno razdoblje iz državnog u bezdržavno stanje. On nije etatizam, nego je negacija etatizma. On se oslanja na ,,društvo" (society, odatle je dobio i ime), a ne državu. Za Kardelja - najmarksističkijeg od svih jugoslavenskih komunista - uspjeh socijalizma mjerio se stupnjem u kojem mu uspijeva državu prisiliti na odumiranje. Što manje države, to više socijalizma - i obratno. Ideja da je moguće spojiti ,,državu" i ,,socijalizam" - u nekom ,,državnom socijalizmu" - bila mu je sasvim neprihvatljiva.  To se odnosilo na svaku državu, pa i na Jugoslaviju. U tom je smislu, Kardelj doista govorio o Jugoslaviji kao ,,tranzicijskoj tvorevini". Jednog dana, vjerovao je, živjet ćemo u svijetu bez države. Tito je na to cinično ,,odgovorio", jednom prilikom rekavši da je to, doduše, točno, ali da i svaki čovjek neizbježno jednog dana umre, no da to ne znači da se to mora dogoditi već sutra, ili da ga treba ubiti prije nego mu je vrijeme. Sve u svoje vrijeme.

No, imajući u vidu da država treba biti sve slabija, a ne jača, jugoslavenski su komunisti poticali permanentnu decentralizaciju i ,,podruštvljavanje države". Sve što je Kardelj smislio, bilo je inspirirano ideologijom ,,odumiranja države": samoupravljanje, općenarodna obrana, decentralizacija ne samo s federalne razine na republike i pokrajine, nego i s tih razina na općine, pa i mjesne zajednice, stvaranje raznih OOUR-a i sličnih mikro-jedinica, itd. Jugoslavija je bila sve više decentralizirana, ne samo zbog toga što je Kardelj imao svijest o osjetljivosti nacionalnog pitanja (koga su komunisti i sami upotrebljavali kao fitilj za revoluciju, pa su se bojali da bi to i njima mogli uraditi njihovi protivnici), nego i zato (čak i: prije svega zato) što je to bilo nužno ako se mislilo ozbiljno o ,,odumiranju države".

Tu je, po mom mišljenju, početak priče o raspadu Jugoslavije kao države - ali i istodobnom raspadu svih njenih pojedinačnih ,,nacionalnih država", do kojeg je došlo samo deset godina nakon Kardeljeve i Titove smrti. Jer, nije se raspala samo Jugoslavija kao država - raspale su se i njene republike, i to tako da ni do danas neke od njih nisu ,,sastavljene". To se najviše odnosi na dvije koje su bile ,,Jugoslavija u malom": Bosnu i Hercegovinu (koja je to bila po svom etničkom sastavu) i Srbiju (koja je jedina imala složenu unutrašnju strukturu, jer je jedina imala pokrajine).

Raspad Jugoslavije bio je, s jedne strane, posljedica upravo činjenice da se država ,,razvlastila" iznutra i to u mjeri u kojoj je postala potpuno nemoćna pred prvim ozbiljnijih izazovima: ideološkim, ekonomskim, međunarodnopolitičkim i sigurnosnim. Na drugoj strani, pomalo paradoksalno, raspad Jugoslavije kao države je i rezultat uspjeha socijalističkog projekta, koji je i sam inzistirao na tome da država treba postati što slabija. Raspad Jugoslavije je iznenadio jugoslavenske komuniste, ali - veće je iznenađenje to što ih je iznenadio, nego što se dogodio. Sve su se socijalističke države - a naročito socijalističke federacije - srušile iznutra, kao kule od karata. Čak i jednonacionalne su postale lak plijen mafijaških struktura, i raznih alternativnih ideološko-političkih grupa. Danas ih sastavlja (kao efikasne države) Europska Unija - dajući golem novac da bi ojačala policiju, carinu, porezni sistem i pravosuđe: dakle, institucije države, a ne društva. Pad socijalističke ideologije je naročito pogodio socijalističke federacije u Evropi, a potpuno je uništio Istočnu Njemačku.  Nacionalizam se u svima njima pojavio kao glavna alternativa socijalističkom internacionalizmu. No, od svih se upravo Jugoslavija - u kojoj je koncept ,,odumiranja države" najdalje napredovao - raspala na najdrastičniji način: u totalnom kaosu i tragičnom ratu.

Iako su Kardeljeve namjere bile plemenite i inspirirane potpuno suprotnim ciljevima, njegov je sistem - bez obzira na te namjere - na kraju stvorio pretpostavke za ostvarenje onoga čega se on sam najviše plašio: obnovu nacionalizma, a u nekim krajevima i fašizma i staljinizma. Od njegovog djela nije mnogo ostalo. No, pitanje je odnosi li se to isto i na njegovu viziju nekog budućeg - vjerojatno neostvarivog - svijeta.

GORKE TRAVE Žike Mitrovića je relativno sporedan film u njegovom opusu. Međutim, gledan iz današnje vizure, to je možda jedan od naših najrelevantnijih filmova iz prošlosti koji objašnjava našu poziciju danas, i to ne samo kao društva već i kao kinematografije.

Naime, GORKE TRAVE je priča o tužiocu koji progoni naciste posle Drugog svetskog rata u Zapadnoj Nemačkoj. Nailazi na jednog nekadašnjeg upravnika logora koji sada radi u farmaceutskoj kući ali nikako ne može da ga optuži bez svedočenja jedne njegove nekadašnje žrtve koja je pred suđenje odlučila da se povuče i ne izjasni se na sudu. Tužilac u tom cilju poziva jugoslovenskog novinara koji je zabeležio njeno potresno svedočanstvo da pokuša da je ubedi. Zbunjeni njenim odbijanjem da svedoči oni otkrivaju da iza njene odluke stoje brojne pretnje neonacističkih grupa ali i opšte stanje u nemačkom društvu koje nije raskrstilo sa nacizmom.

U glavnoj ulozi pojavila se Irene Papas, u to vreme poznata evropska i svetska zvezda. U tom momentu ona je već snimila GUNS OF NAVARONE i ZORBU. Slično važi i za ostale glumce koji su bili već poznati i sa obimnim opusima. Moglo bi se reći da su GORKE TRAVE bile ambiciozna koprodukcija sa solidnim tržišnim potencijalom.

Sama tema je vrlo zanimljiva pošto ne samo da govori o žrtvama Holokausta nego i o tome kako su nacisti uspeli da opstanu često na uticajnim položajima u zapadnonemačkom društvu. Na određeni način, pored konkretne Holokaust priče, GORKE TRAVE se mogu posmatrati kao studija i kritika zapadnonemačkog društva. Iako se može na celu stvar gledati kao na dodatnu potvrdu nemačkog poraza da im jedan jugoslovenski reditelj snima film u kome ih kritikuje, s druge strane, ako uzmemo u obzir, temu, njene socijalne implikacije i glumačku podelu, može se reći da je Žika Mitrović u tom momentu radio projekat koji je po svojim dimenzijama dostojan ozbiljnog evropskog reditelja, što dovoljno opisuje njegovu poziciju kao jednog od ključnih reditelja "jugoslovenskog imperijalnog filma".

Danas je situacija potpuno obrnuta. Nemački producenti danas finansiraju filmove u kojima se Srbija tretira kao jedno bolesno društvo, umesto poznatih internacionalknih zvezda u njima igraju naši što čini da sve liči na neki Third World Cinema, a našti reditelji eventualno mogu da se dokopaju projekta ukoliko bi snimili nešto što Srbe predstavlja naciste.

U tom smislu, Mitrovićev film deluje kao negativ onoga što danas postoji kod nas.

Na planu same filmske priče, GORKE TRAVE su jedna vrlo interesantna priča, u kojoj Mitrović vodi glumce sa nešto više teatralnosti nego što je potrebno, a scene košmara i prisećanja na logor radi sa dosta žara tako da neke od njih ne samo da deluju kinky već imaju i neku vrstu horor atmosfere.

Samo finale filma je hitchcockovsko u najboljem smislu, i spada u red najmaestralnijih Mitrovićevih sekvenci. Naravno, ukupno vrlo povoljnom utisku pomaže i to što je ovaj film sačuvan na izuzetno dobroj kopiji za razliku od nekih drugih Mitrovićevih radova i dobro je gledati ga u uslovima koji su približni onim u kojima gledamo neke njegove savremenike. Upravo finale filma sa scenom jednog hitchcockovskog delirijuma, potvrđuje Mitrovića kao majstora čija je veština prevazilazila jugoslovenske okvire.

Scenario Fride Petrović (za Mitrovića pisala i VANDU KOS) i Michaela Mansfielda (radio brojne nemačke filmove i serije) previše ima literarnog u pristupu priči, a premalo dramskog, tako da u filmu ima previše sećanja, i to ne u smislu flešbeka, već unutar dijaloga, a premalo je sukoba i tenzije.

Međutim, sa vrlo umerenom dužinom ispod sat i po, interesantnom temom, vrlo kompetentnom Mitrovićevom realizacijom i ponekim kako rekoh vrlo ekskluzivnim bezmalo horor zahvatima, GORKE TRAVE je vrlo prijatno gledalačko iskustvo.

* * * / * * * *

Holocaust movie vikend nastavio sam sa izraelskim filmom HA-HOV Assafa Bernsteina. Reč je o odličnom filmu koji na svu sreću vapi za rimejkom te nije šteta što će mu taj rimejk i priuštiti Matthew Vaughn, u režiji John Maddena.

Naime, Bernstein prosto nije imao ni veštinu ni production values da sa punom ubedljivošću realizuje priču o troje operativaca Mossada koji su tokom šezdesetih postali heroji posle likvidacije ozloglašenog naciste koji se krio u Nemačkoj da bi se nekoliko decenija kasnije odjednom u Ukraijni pojavio starac koji tvrdi da je on ozloglašeni nacista, i ovi se okupili da odu da vide o čemu se radi.

Bernstein odlično vodi priču, u maniru najboljeg Euro trilera, vrlo jasno i neperetenciozno, sa odličnom glumačkom podelom i govorom na onim jezicima koji se u scenama logično koriste tako da je film ravnopravno na hebrejskom, nemačkom i ruskom.

Pored toga, Bernestein odlično postavlja neke scene, i uspeva da osveži neke situacije koje bi mogle biti opšta mesta.

Nažalost, HA-HOV napsroto uprkos svim ovim pohvalama koje Bernstein zaslužuje nema production value filma kao što je MUNICH, naprosto se oseća izvsna neveština izraelskih i ukrajinskih ekipa koje sve čine prilično arhaičnim. I ukoliko Madden sa holivudskim glumcima to prevaziđe, od HA-HOV će biti napravljen sjajan film.

* * * / * * * *

Sinoć sam organizovao Jack Nicholson double-bill.

Prvo sam pogledao opskurni jednočasovni quickie THE WILD RIDE Harvey Bermana iz 1960. o nestašnim hot roderima. Ti kratki filmovi iz ove epohe uvek imaju neki izvesni šarm kada se čita najava, nažalost, sami po sebi su jedva vredni pažnje.

Ovaj kokretno je zanimljiv zbog Jack Nicholsona koji je zaista ubedljiv u glavnoj ulozi mladog, antipatičnog delinkventa, međutim, kada je film ionako već prilično tanušan u svakom aspektu a još ima i tako odvratnog junaka u centru pažnje, zaista nije previše interesantan za gledanje, osim kao potvrda da se vrhunski glumac prepoznaje u svim okolnostima.

Od poznatih ljudi koji se pojavljuju u ekipi istakao bih Monte Hellmana potpisanog na mestu montažera.

* 1/2 / * * * *

Potom sam pogledao THE TRIP Rogera Cormana. Ovaj film je svakako jedan od najinteresantnijih u Cormanovoj karijeri i idološki jedan od najpregnantnijih. U ovom filmu Nicholson nije glumio ali je pisao scenario.

THE TRIP je važan film za tumačenje zato što se u njemu na vrlo kompleksan način raspliće odnos ondašnjih filmmakera i kontrakulturnih tokova u tadašnjoj Americi. Iako je Corman radio LSD kako bi se pripremio za snimanje, on je realno ipak bio gost u tom svetu.

U tom smislu THE TRIP je istovremeno podla ekspoatacija scene sa pokušajem da je proda nazad njenim učesnicima, svedočanstvo o nekim njenim akterima (u filmu igraju Fonda i Hopper) i neka vrsta lažnog moraliteta koja bi uopšte omogućila prikazivanje (cinični natpis na početku o štetnosti LSDa). Dok je DRIVE, HE SAID o kome sam nešto ranije pisao tek ogledalo ove priče, THE TRIP ima kompleksniju ambiciju.

U tom smislu, sam film je negde na granici između prikaza istinskog acid tripa, u tom smislu ima nekih vrlo pronicljivih detalja po kojima se vidi da ekipa zna o čemu priča, i nekih sekvenci u kojima Corman pokušava da psihodeličnim učini neka od svojih tradicionalnih obeležja.

Isto tako, film u pojedinim deonicama postaje previše racionalan, u plasmanu svoje poente. Naročito recimo u sceni suđenja koja meša politički tetatar i Cormanove ekranizacije Poea.

Sve to ga čini prilično slabim dokumentom o acidu, ali isto tako vrlo intresantnim za tumačenje stanja na tadašnjoj filmskoj sceni, Cormanovih svetonazora i odnosa exploitationa i arta.

Naime, uz sve ograde, i činjenicu da je potom snimljeno puno znatno uspešnijih filmova o tripovanju, nikada exploitation i art scena nisu bili bliži jedan drugom. Naravno, u tom čudnom savezništvu, trpeli su i jedan i drugi, ali taj priod je omogućio produkciju bez prsedana po kvantitetu a samim tim i kvalitetu koji je proizašao.

Što se mesta u Cormanovom opusu tiče, ovo mu svakako nije najbolji film, ali jeste jedan od najinteresantnijih, i jedan od onih koji će opstati kao dokument i pokušaj da svoje vreme uhvati za gušu.

Peter Fonda i Bruce Dern, poznati duet iz biker filmova su odlični u ulogama uglađenih narkofila, na neki način Cormanovog alter-ega koji ima vikend-odnos sa acid kulturom San Franciska.

* * * / * * * *

Onima koji vole ortodoksniji 80s electro pop preporučujem http://www.myspace.com/ljubavnici

Pogledao sam izuzetno interesantan britanski triler ENDURING LOVE Rogera Michella, ekranizaciju popularnog romana Iana McEwana. ENDURING LOVE je nešto potpuno neočekivano od Michella koji se etablirao sa megahitom NOTTING HILL, da bi potom pokušao da snimi star-driven a opet thinking man's film CHANGING LANES, i na kraju se vratio u Britaniju da radi zanimljive, provokativne slipstream projekte.

ENDURING LOVE je snimio između dve saradnje sa Kureishijem, filmova MOTHER i VENUS koji su oba nekonvencionalne ljubavne drame. ENDURING LOVE pak je triler koji ima već akcenat na drami nego na thrillovima, počinje kao priča o krivici da bi se polako transformisao u FATAL ATTRACTION između dvojice muškaraca.

Iako bi se Michellu i scenaristi Joe Penhallu moglo prebaciti da je film na dramatzurškom nivou mogao biti intenzivniji, sasvim je jasno da je ovo pre svega drama pa tek onda triler. Međutim, izvesni elementi ove drame se pretvaraju u potentne trilerske preokrete i daju bizaran ton filmu.

Daniel Craig i Rhys Ifans su sjajni u glavnim ulogama. Craig kao prilično otuđeni savremeni čovek i Ifans kao neko kome evidentno nije dobro a da uz to nije negativac koji u tome uživa nego mu zaista nije dobro. Najslabija karika je Samantha Morton koja između njih dvojice nije do kraja uspela da razjasni svoj karakter.

Međutim, ono što je najjači adut filma je svakako Michellova moćna režija, kadriranje koje je istinski maestralno, pokazuje da za njega nema tajni. Na čisto vizuelnom nivou ENDURING LOVE je nesvakidašnji film iz koga mnogi reditelji imaju štošta da nauče. Zaista, film ovako visoke vizuelne kulture ne samo iza već i ispred kamere se retko viđa.

ENDURING LOVE je film neobične elegancije, i jedna sasvim legitimna interpretacija priče koja je već imala svoj ikonični film. U tom smislu, ENDURING LOVE nije previše svež. U svakom drugom, jeste.

* * * / * * * *

Ode nam Marilyn Chambers...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/04/marilyn-chambers-rip.html

Ghoul bi mogao da podseti... u knjizi Cronenberg on Cronenberg, on je govorio kako je imao neke probleme sa njenim menadžerom u vreme rada na RABIDu, zar ne?

jeste, njen muž joj je bio i menadžer, al ne sećam se tačno zašto se bunio, čini mi se da je za nju imao lukrativnije ADULT poslove od para koje su joj nuđene za RABID, ili tako nekako. nisam pri kući/knjizi trenutno, ali ima tu zanimljivih detalja.
uključujući i poznati detalj da je kronenberg za tu ulogu hteo sisi spejsek (PRE nego što je KERI izašla) ali su mu producenti nametnuli merilin. s kojom je na kraju ipak bio zadovoljan.

Pogledao sam NOTORIOUS George Tillmana Jr.

Želeo sam da mi se opvaj film dopadne. Obećavam da nisam uzeo da ga gledam iz varijante da želim da vidim "svoj film" o Biggieju. Negda sam ček i želeo da ovo bude što klasičniji biopic jer mislim da je subverzivno da se o Biggieju snimi što glamurozniji i što holivudskiji biografski film jer bi time gangsta rep dobio mesto u svetu umetnosti kakvo imaju još samo ljudi koji se bave klasičnim formama. Mislio sam da bi bio velii korak kada bi Biggioe dobio film kakav recimo ima Ali.

Nažalost, NOTORIOUS nije takav film. On jeste holivudizovan, ali ne na holivudski već na jedan primitivan, naivan način. Film koji su producirali Vonetta Wallace i Puffy svakako da nije mogao bit protiv Biggieja, međutim nije smeo biti ni ovoliki falsifikat.

Sudeći po ovom filmu, Biggieja odmah možemo prijaviti Vatikanu za ulogu mučenika, a Puffy je zreo za beatifikaciju. Njihov odnos je naivan do te mere, da više liči na odnos dvojice liova u nekoj parodiji poput WALK HARD nego na odnos dvojice najdivnijih ljudi u bilo kakvom fikcionalnom filmu. Kako rekoh, ni ne očekujem da ih ovaj film problematizuje, ali ako su stvari stvano ovako išle, ako je ovo dokument, a siguran sam da nije, ali ako jeste, onda je NOTORIOUS najveća demistifikacija Biggie Smallsa koja se mogla zamisliti. Suge Knight u vreme najveće Death Row-Bad Boy beefa ne bi mogao da zamisli ovakav film.

I ne samo to, dotaći ću se teme koja je u filmu možda i najbolje objašnjena, a to je tema 2Pacovog i Biggiejevog ubistva.  Ta tema je obrađena tako da se ne zna ko su počinioci. Međutim, ako gledamo film i pokušamo da nađemo u Biggiejevoj okolini ljude koji bi imali motiv, to je definitivno Puffy. Scena u kojoj Biggie priča Puffu kako želi da krene drugim putem, kako ne želi više da roka gangsta rep, a Puff na trenutak USTUKNE, a onda ga prijateljski zagrli, je odglumljena kako bi u nekom amaterskom pozorištu odigrali lika koji planira da najboljem prijatelju zabije nož u leđa.

Scene sa porodicom su cheesy do nivoa parodije. Vonetta je prikazana kao stroga, skromna, principijelna žena, a scene u kojoj je Biggie podržva u borbi sa opakom bolešću predstavljaju možda i najneuverljivije u filmu.

Što se Lil Kim i Faith Evans tiče, nisam siguran zašto se Lil Kim žali pošto je Biggie prikazan kao čovek koji se generalno nije najbolje snalazio sa ženama, i njih dve su sudeći po ovom filmu pružile Biggieju svoju ljubav, svaka na svoj način, ali on se ponašao kao junak iz pesama Crvene Jabuke kada ju je pruzeo Nikša Bratoš - nije se vezati mogao.

Beef sa Tupacom je prikazan dosta naivno, sa nesporazumima koji su na nivou telenovele, i odsustvom komunikacije koje je zapanjujuće, tako da me film nije ubedio da je sve ovako teklo. Dodao bih da i U OVOM segmentu, Sv. Puffy ispada kao katalizator sukoba pošto ubeđuje Biggija da ne treba da pozove 2Paca jer kao nije trenutak usled nekog tankog opravdanja.

Što se Biggiejevog kriminalnog rada tiče. Film mi je bio simpatičan kada vidimo da je Biggie prodavao krek trudnicama. U tom trenutku sam mislio da će imati smisla. Međutim, kada posle sretne tu istu ženu, srećnu i zdravu, sa zdravim detetom, mislim da to najbolje objašnjava karakter ovog filma. Biggie je prodavao lekovit krek. Čak i da je ovo istina a život je često neverovatniji od umetnosti, nisam siguran koliko ovo ima smisla.

Što se onoga što je glavni adut filma tiče, a to je glavni glumac Jamal Woolard, on je zaista sjajan i uspeva da me ubedi da nije glumac nego debeli reper. I zaista je sjajno skinuo Biggieja. Međutim, kao ni ceo film, ni on nije uspeo da me ubedi da je Notorious B.I.G. Čini mi se da Woolard, nekako ima peviše milu facu za Notoriousa koji je bio upadljivo odbojna faca i to mu je bio imidž.  No, Woolardu se ne može osporiti da je napravio odličnu ulogu i da ima perspektivu kao glumac.

Na kraju krajeva, ono što je najimpresivnije u priči o Biggieju, ovaj film nije ispričao. Naime, on je ubijen kad je imao nepunih 25 godina, a za to vreme je uspeo da postane rep superstar, proda desetine miliona albuma, bude narko diler, prođe robiju, začne nekoliko dece, zaradi milione, potpuno preokrene svoj život. I da na tako tragičan način skonča tako mlad. Biološki aspekt Biggiejog uspona je potpuno neverovatan, ako uzmemo u obzir njegov uzrast i šta je sve uspeo da uradi. Pogledajmo recimo gde je bio Biggie u DušManovim godinama. Dakle, da je taj aspekt bolje analiziran, dobili bismo film koji je priča o čoveku čije je dostignuće istinski neverovatno. Ovaj film samo na kraju kaže koliko je Biggie imao godina ali tokom same priče uopšte ne akcentuje da je on zapravo bio mlad.

Drugi aspekt je taj aspekt estetizacije smrti. 2Pac i Biggi se zaista mogu čitati kao nastavljači Marine Abramović, umetnici kojima je smrt bila sastavni deo izraza. Njihov uspon i pad imaju dimenzije antičke tragedije. Uspeli su radeći nešto što je moralo biti kažnjeno smrću. I na ovoj liniji se mogla napraviti istinska glorifikacija Biggieja.

Ali ne, umesto svega toga, dobili smo prilično zbunjen i zbunjujući film koji ne može da funkconiše kao message movie za starije od 7 godina. Uostalom, oni kojima treba message movie, i kod kojih bi mogao da upali, neće poverovati u neubedljivu melodramu ovog filma.

Što se tehničke realizacije tiče, NOTORIOUS je komptenetno realizovan i šteta je što je toliki hardver uzalud potrošen.

* * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Međutim, ako gledamo film i pokušamo da nađemo u Biggiejevoj okolini ljude koji bi imali motiv, to je definitivno Puffy.

I ne ako samo gledamo film. Ovo sam tvrdio otkad sam shvatio da tamo negde pada neko rokanje, mada me generalno za te repere zabole patka. Hoću reći, šta bi taj Paf uradio da nije roknut Notorijus? Bio bi sajdkik i ništa drugo. Notorijusovo ubistvo je za Pafa ekvivalent padanja sekire u med jer mu je upravo ono bilo odskočna daska. Bar ja to tako vidim, ovako sa strane.

Baš kao što je Demokratska stranka čak DVA ekstremna skoka ... ehm ... popularnosti može da zahvali ubistvima. Ne insinuiram ništa, samo primećujem. Kao što primećujem da jedan mlađani političar godinama baštini tekovine Đinđićeve (r)evolucije, a sam je, čini se, imao kontakte sa onima koji su za ubistvo osuđeni ili bi bili osuđeni da (surprise, surprise) nisu pružali otpor ne ispalivši ni metak iz automatske puške.

Odlutah ja malo, ali je taj Paf sumnjiv ez hel. Nije da me nešto probada u grudima zbog svega toga, jer su Everlast i Ill Bill live&kicking i to mi je što se repa tiče dovoljno.

Generalna teorija jeste da su i za Tupakovo i Bigijevo ubistvo odgovorni Kripsi (pogotovo što su i Bladsi nastali iz njih )- čak je pri Bigijevom shooter bio u plavom odelu... za neke i previše očigledno. Druga interesantna stvar jeste mogućnost da je Šug uspeo da izađe iz vegaske pucnjave jedva ogreban po glavi - izgleda da je korpulentni Tupak uspeo da ga zakloni. Posle je tvrdio da je metak zaostao u lobanji al to po svoj prilici nije istina. Opet, on je bio odmah do Tupaka dok se Pafi vozio na bezbednoj distanci iza Bigija, okružen telohraniteljima. Nisam (još?) pogledao film, ali me interesuje dali se, koliko i kako pominju te dve bande, i sam Šug? Za Faith Evans bolje da ne pitam.

Pretpostavljam da nije bilo previše uputno... jes da ima bif sa Akonovom ekipom i da je da je poslao ekipu da orobi Detaila, ali trenutno je na slobodi... a možda i nije uputno previše teoretisati. Kada bi sveli izbor za organizatora ubistva na Šuga i Pafija, utisak je da Šug ima bolje organizacione kontakte za tako nešto (plus tvrdnja da je morao da sredi i Bigija kada je već sredio Tupaka, čisto da skrene pažnju na ubistva kao posledice east coast-west coast sukoba), ali je i očigledan izbor. Za Tupaka je pao određen retaliation (možda po principu "mrtva usta ne govore", kao što je stradao Kadafi), za Bigija ne znam. Ali ovaj motiv, da Bigi želi da napusti gengsta rep nije toliko bitan sem ako ne pominje i da želi da raskine saradnju sa Pafijem. Sa te strane, Šug-2pac odnos ima opipljiviji potencijalni novčani katalizator.

U NOTORIOUSu se uopšte ne ulazi u to ko je ubica. Ubice su neke apstraktne osobe u oba slučaja. Ja lično mislim da su Suge i Puff tu imali neku ulogu, a ima onaj dokumentarac u kome lik svedoči da je bio bagman kada je Suge davao pare of-duty delijama iz Ramparta, tako da to nije ništa novo. Imaju čak dva dokumentarca koji se bave teorijom da iza oba rokanja stoji Suge.

Međutim, kako rekoh, u filmu se niko ne dotiče te priče.

Ono što je meni za Puffa zanimljivo kao teza jeste to da je on možda video kako se Sugeu isplatilo ubistvo 2Paca. To ima izvesni smisao.

U svetu kriminala ne postoji odmazda. To je jedna od dosta naivnih laži kojima se prikriva likvidacije neprijatnih svedoka. Nema tu časti ili prijateljstva. Niko nikada nije ubio rivala iz osvete. Uostalom setimo se Skoletovog ubistva. To je jedan od primera "odbrane časti" iz naše sredine.

Dobro, čin odmazde kao pokazatelj vitalnosti ugrožene organizacije nije retka pojava. Kao ni random ubistva zbog inicijacije, street creda, nebolovanja od daltonizma itd.

Odabrana ekipa sa Sagite je pogledala WATCHMEN.

Ova ekranizacija je kataklizma istorijskih razmera. Ukoliko ste mislili da ne postoji čovek koji može da napravi budalu od Alan Moorea, takav se pojavio. Zack Snyder je tu da ponizi Moorea čak i pred fanovima, i da se upitamo kako može nešto kao što je knjiga WATCHMEN da navede nekoga da snimi ovo.

Zahvaljujući Snyderu, svi oni koji nisu čitali knjigu neće ni pomisliti da uzmu da je prelistaju pošto nijedan od njenih ključnih aduta Snyder ne samo da nije realizovao, nego nije ni razumeo.

Još od samih početaka Snyderovog rada, bilo je jasno da će on pre ili kasnije shvatiti da zaostaje za vršnjacima. Mislim da je WATCHMEN taj slučaj. Naime, od jednog brutalno realističnog stripa u kome alternativna istorija postoji sa nekim razlogom, superheroji žive u svetu sa ljudima koji imaju svoje strasti i mane, gde se sukobljavaju velike moći i velike ideje sa svakodnevicom, Snyder je napravio hiperstilizovan svet u kome je politika karikaturalna - Nixon je našminkana nakaza, koja manje liči na Nixona od gumene maske iz POINT BREAKa, fizički zakoni su bendovani do krajnje granice kroz silovani i omniprezentni slowmotion i čestu upotrebu greenscreena, naročito u scenama sa običnim ljudima koji imaju obične ljudske moći. Dramske scene su unintentionally smešne, ali što je još strašnije, upotreba muzike je bukvalno na nivou HOT SHOTSa. Potpuno je neverovatno da je neko pustio ovoliki spektakl sa onako upotrebljenim pesmama ukomponovanim u kičasta vizuelna rešenja.

Što se vizuelnog spektakla tiče, on je sam po sebi pogrešan kao koncept jer WATCHMEN nije vizuelno spektakularan strip. To je strip vrlo svedenog crteža koji pleni svojom odmerenošću a ne barokom. WATCHMEN čak nije ni barok, to je kič u kome se spajaju nespojvi sadržaji i forme, bivaju prenagalašeni i čine jednu celinu koja može prijati samo nekome ko nema elementarnog ukusa.

Međutim, ne samo da je film jedno ozbiljno ponižavanje knjige, i da je film jedan neukusan kič. Ovaj film ima 162 minuta trajanja, iako u suštini ima priče za film od 45 minuta. U prva dva sata se ređaju origin storyji koji u najvećoj meri nemaju apsolutno nikakav uticaj na ishod priče, potpuno su digresivni i nevažni za ceo plot. Dakle, ovo je film koji nikada ne počne. A za to vreme dok ne počinje je ekstremno loš. A onda počne i idalje je ekstremno loš.

O tome da je ovaj film ne samo slab već i vrlo namerno grozan, najbolji svedoči afera sa Dr. Manhattanovom ćunom. Naime, u stripu, Manhattan se postepeno ogoljuje kako se distancira od sveta. U filmu je on od starta weenie wagger. I to što se mene tiče, nije problem, iako čini mi se privlači pažnju na nebitne stvari.

Međutim, kada se u završnim scenama Ozymandiasovog revelationa, Manhattan pojavi sa ćunom koja se klati po kadru, to već izgleda kao Đenkina pojava na kraju MARATONACA. To je već nekako drsko, prema sceni, prema gledaocima, prema drami, prema smislu.

Ali, što je najgore od svega, ovo nije neki bezorazluk Ken Russella, nije ovo drskost u ravni nekog 70s ili 80s ekscesa. Nije ovo FLASH GORDON ili POPEYE. Ne, ovo je delo jednog ozbiljnog idiota, koji pravi ozbiljan film, upinje se da rekonstruiše knjigu, i u toj rekonstrukciji bira sve najpogrešnije i najnevažnije aspekte knjige. Ova ekranizacija je toliko idiotska da između ostalog zanemaruje bitne aspekte PRIČE a rekonstruiše čak i izgled KORICA na početku filma.

Ono što se meni sada iz ove vizure čini jeste da u suštini, ako imamo u vidu da je Moore čak bacio i kletvu na ovu ekranizaciju, in play ulazi teorija jednog mog druga, koji smatra da je samo kreten poput Snydera mogao uopšte da se attachuje na ovom filmu jer niko ko ima iole dostojanstva ne bi radio film na koji autor stripa baca fatvu.

Još koji novi kadar iz BASTERDSa.

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/04/bastards-tease.html

Cripple does Skrobonja

http://www.citymagazine.rs/blog/?p=1680

Quote from: "crippled_avenger"Cripple does Skrobonja

http://www.citymagazine.rs/blog/?p=1680

postoje još neki akteri tog dela HOMER priče koji se tiče brutalno retkih horor naslova, a naročito azijatskog podrijetla, a još je zabavnija priča kojim putem su dospevali kod gorana... neke od njih je goran snimao sa satelita (a kasnije nabavio i dvd), ali brojni opskurniji azijati (tipa HYPNOSIS, ORGAN itsl.) kao i klasici tipa AUDITION, dolazili su do gorana zahvaljujući jednom domaćem horor fanatiku koga ovde neću imenovati.

Mel's Billion-Dollar BattleThe celebrity subculture embraces many conflicted, contorted individuals, but I've never encountered a more tortured soul than Mel Gibson. So it isn't surprising that he is now caught up in what may be Hollywood's priciest divorce suit.

Few in this town would empathize with Gibson – he is mind-bendingly wealthy, his personal views are erratic and he has never exactly courted favor in the community. Still, there is something downright poignant about anyone as messed up – and as talented – as Gibson. My own personal encounters with him have run the gamut from fun to frosty.

What brings all this to mind is the fact that Gibson and his wife are suing each other for divorce after almost 30 years. Mel and Robyn just want out and at stake is almost a billion dollars. Paradoxically, it's one of the greatest fortunes ever to come from, well, religion. Bear in mind that Gibson is a conservative Catholic, that much of his wealth comes from a movie called "The Passion of the Christ" and that he is a family man with seven kids.

Gibson owns an island in Fiji, has ranches in both Costa Rica and Australia and also has built a $30 million church in Malibu called the Holy Family Catholic Church. In recent years, he has sold ranches in Montana and an estate in Connecticut.

I have been in the company of Mel Gibson when he has been out-of-his-mind drunk, shouting denunciations of Vatican teachings. I've also been with him when he was subdued and sober, and full of remorse for his anti-Semitic blatherings. I have never really known anyone whose extremes of opinion and behavior have been more explosive.

Or, for that matter, who possessed so much raw talent. His last directorial effort, "Apocalypto," was, in my opinion, one of the most underrated films of its epoch. It displayed brilliant filmmaking technique, yet also that Gibsonian perversity. Its over-the-top violence kept many away and Gibson's reputation negated any opportunity for awards.

Now Gibson is exactly where he least wants to be – center stage amid a personal ordeal. Again, most of us would instinctively express empathy for the man for whom no one wants to express empathy.

All things considered, I do.

Ukoliko postoji neki film koji treba osuđivati zbog očajne interpretacije neke vaćne istorijske teme onda je to EICHMANN Robert Youga. Kada se poglrda ovaj film potpuno je jasno zbog čega čeka na svoju premijeru još od 2007. godine uprkos tome što u njemu igraju ugledne internacionalne zvezde Franka Potente i Thomas Kretshchmann kao i ugledni britanski komičar Stephen Fry.

EICHMANN je film snimljen po istinitim transkriptima sa Eichmannovih saslušanja kada je odveden u Izrael, i čak se na kraju filma iz offa čuje autentičan glas islednika Avnera Lessa u kome on upozorava pokoljenja da postoje latentni Eichmanni koji se mogu ispiliti u svakoj vrsti diktature. Ni glumci, ni Avnerovo lično prisustvo ne sugerišu da je reč o autsajderskom projektu.

Međutim, EICHMANN je toliko grozan da se to jedva da opisati. Thomas Kretschmann je interesantan glumac i on uspeva da napravi neku vrtu karaktera od Eichmanna, međutim, događaji koji su izabrani kao ilustracija onoga što je Eichmannov lik i delo su krajnje sporni. Naime, film kreće od bozarne premise da se Eichmannov ćivot i rad opišu iz vizure njegovih ljubavnih veza koje je imao za vreme rata, među kojima su bili i veze sa Jevrejkama. To je passe pristup, ali hajde, ako je prošlo Liliani Cavani, zašto ne bi i Youngu. Međutim, onda uslede dva gotovo karikatiralna flešbeka i priča se zatim vrati u neku rutinsku liniju da islednik mora da izvuče Eichmannovo priznanje za neko vreme.

Razni događaji su naprosto nabacani u filmu, i na kraju više nije ni jasno šta je bila tema, da li Eichmannov ljubavni život ime veze sa njegovom prilježnošću u ubijanju Jevreja ili ne, šta je bio tužiočev problem. Na kraju više ništa nije jasno.

I u tom smislu, EICHMANN ne samo da ne stoji kao upotrebljivo bioskopsko ostvarenje nego je ispod nivoa čak i osrednjih televizijskih programa na ovu temu.

Čak i najveći buffovi za Holocaust filmove treba da propuste ovu havariju. Na svu sreću Eichmannov slučaj je barem izdašno filmovan.

Quote from: "crippled_avenger"Cripple does Skrobonja

http://www.citymagazine.rs/blog/?p=1680

Heh, heh, naročito mi se sviđa ono: ... koji je iznajmljujući neke materijale za koje nisu uvek bila regulisana autorska prava...

crippled_avenger je pokrio većinu bitnih detalja, ja još malo da se nadovežem jerbo sam pogledao Notorious... jao. Nakon ovoga valja se zapitati koliku moć ima Pafi kao manipulator, a koliko drugi iz Bigijevog okruženja misle da je ovakva predstava njegovog lika i dela dobra, pre svega njegova keva, dama nad damama i svetica. A i sina mu je angažovao.
Zaista nemam bitne zamerke na Vulardov trud, pošteno se i ugojio i odrepovao, mada zaista ne podseća previše na Bigija ni glasom a ni u faci. Meni liči na crnog Elvisa. Kad smo kod rase, bilo mi je zabavno pratiti kako prolaze belci u filmu – najpre imamo zlog učitelja, standardne pandure, belca neradnika u studiju, uštogljenog matičara i naravno kurvu koju Fejt isprebija svojim pucketavim noktima.
Kao u većini loših biografskih filmova i ovde je problem što se režiser usredsređuje na snimanje događaja iz Bigijevog života po sistemu scena sa unapred zacrtanim trajanjem i naglim prelascima. Jedina priča kojom to pokušava povezati jeste ona o Bigiju Aladinu i dobrom duhu iz zlatne lampe/anđelu/čoveku nad čovecima koji ga je prosvetlio, mentorisao, prepoznao i stvorio. Daleko od toga da ove zamerke mogu ići na Tilmanovu adresu, on je u najboljem slučaju tupavi mediokritet i jasno je ko progovara kroz njega.
Još jedan film u kome se pokazuje da crnci teško uspevaju da sami sebe izraze van karikatura – belački blaxploitation ih je u odnosu na ovakve pokušaje, kroz svu igru sa predrasudama predstavio sa kudikamo više dostojanstva. Jer i ovde imamo upinjanje da se pokaže mudrost, obrazovanje, svete majke, odani dileri, crni seksipil i toplina, beli đavoli... ali bez trunke igre i ironije. Licemerje, kontradiktornost su nepoželjne teme, iako provejavaju filmom. Kada se takva nesvest upari sa traljavom agendom dobijemo ovako nešto, proizvod u kome jedino namera nije nenamerna.
Ne znam da li je film rešio dilemu o tome da li je Bigi ikad bio gore u seksu, ali je sa te strane takođe predstavljen onako kako su mislili da je najbolje moguće, ne snalazi se sa ženama ali fatalan jeste.
Tupak Šakur je predstavljen kao veoma talentovan, snažan inspirator, ali i totalni psiho sa ličnošću koja je pocepana na mnogo više od dva dela. Takvi detalji su u najboljem duhu RTS informativnog programa iz tog perioda. Em Bigi provali da ovaj visi sa gangsterima kao prvi omen buduće tragedije, pa ga upucaju tako da poremeti pameću... tu Bigi za svaki slučaj kaže da nije on, a Pafi da 2pac ide u zatvor zbog seks abjusa što televizor ponovi za svaki slučaj. Posle ga čovek u crvenom odelu šeta kao besnog psa.
Interesantno je što film rekreira neke kultne dokumentarne scene , i nota o Tupakovoj all out gangsta psihozi pred kraj života nije predaleko od istine, ali sama agenda jeste. Jer baš je to ono što govori o toj strani Istoka kao uvijenom društvu, "dragi prijatelji" marketinga koji će se verovatno uvaliti bitnom delu ciljane publike i u ovom formatu.
No, sve to nije neočekivano. Ono što me najviše zanimalo jeste prikaz početka raskola, nakon Tupakovog upucavanja, pa do ubistva u Vegasu. Početak feuda je zaista komičan, i uopšte ceo taj period je prikazan kao nesporazum između dva anđela i jednog psihopate dobrog srca, gde su oni dostojanstveno i muški podneli pljuvačku sa Zapada. Takvim slikanjem konfuzije je taj događaj debelo pojednostavljen. I zaista, Istok je retko kada izgledao tako inferiorno kao kada se gleda kroz prizmu ovog filma.
Problem koji svodi šanse da će se o ovome snimiti išta smelo na minimum jeste to što i Paf i Šug sve ovo nadgledaju – ovaj nije smeo mnogo da ga opljune u filmu te ga je prikazao samo kao zlokobnu figuru. Ako zgutam previše simbola, mogao bih reći da ga je optužio i time što kad Bigi ulazi u kola pre ubistva, na zastane, a pogled mu se gubi... dok dobar deo kadra zauzima crveni far, pre toga imamo i crveni sako... Pucnjava je mutna – ko su ti zli ljudi? O tome ništa. beše to zlo vreme, nije prikazano čak ni da je ubica bio u plavom, jer bi to očigledno povuklo previše pitanja.
Stoga, ljudi blisko vezani za ovo, da ne kažem umešani su živi, i kako tome pristupiti a da ne stigne masna tužba? Šanse za direktniji pristup, makar to bio i film koji ne samo da krivi istoriju poput ovog, već totalno divlja sa svim mogućim teorijama i mogućnostima zavere, što bih itekako pozdravio, su minimalne. Ovo nije dosadan film... pretpostavljam, bar ne za one koje zanima tematika i čitanje agende. Na kraju smo dobili priču o ljušturi a ne o čoveku. Umesto, na primer, da neko na početku pusti ovaj spot a onda krene sa pričom o Bigiju i sa Bigijevom pričom. Tu i belac deluje sposobno

A zašto bi se neko odavde do te mere ložio na nekog repera odande da je voljan da gubi vreme na ovakve filmove? Oni nemaju veze ne samo s nama, nego ni sa ostatkom sveta.

Quote from: "Goran Skrobonja"

Quote from: "crippled_avenger"Cripple does Skrobonja

http://www.citymagazine.rs/blog/?p=1680

Heh, heh, naročito mi se sviđa ono: ... koji je iznajmljujući neke materijale za koje nisu uvek bila regulisana autorska prava...

To je kao kad se za nekoga ko je alkoholičar kaže da "alkohol igra značajnu ulogu u njegovom životu".

@mac
Jer tako je u mogućnosti?

Pogledao sam FIVE MINUTES OF HEAVEN Olivera Hirschbigela. Reč je o njegovom povratničkom filmu posle neuspele holivudske avanture. INVASION je sigurno najmračniji scenario za odlazak bilo kog evropskog reditelja u Holivud. Ipak, sudeći po filmu FIVE MINUTES OF HEAVEN, Hirschbigel se vratio zreliji iz Holivuda, i čak bih rekao da je sada veštiji kao reditelj nego što je ikada bio.

U tom smislu FIVE MINUTES OF HEAVEN je odlično realizovan "mali" film u maniru BBC filmova, sa minimalističkom pričom o susretu ubice i žrtvinog brata u Svernoj Irskoj i raspletu njihovog dugo očekivanog susreta.

Što se glumaca tiče, uprkos brojnim scenama u kojima se vide kao mladi, film nose Liam Neeson i James Nesbitt. Neeson je odličan, kao i uvek, u dobrom underplayu, dok je Nesbitt dosta agresivan u nesigurnosti i gnevu svog lika.

Hirschbigel u nekoliko navrata kompromituje minimalizam svoje priče, pre svega sa uvođenjem lika ukrajinske imigrantkinje koja radi za TV mrežu koja organizuje susret ove dvojice ljudi. Njen imigrantsi status je znakovit ali mi je potpuno njasna njena funckija osim ukoliko cilj nije bio da na neki način pokaže potpuno neutralnu poziciju ili da recimo celu stvar marinira u nekoj EU političkoj korektnosti.

U svakom slučaju, FIVE MINUTES OF HEAVEN je stidljiv ali ubedljiv Hirschbigelov comeback, i možda čak i najbolji film u njegovoj karijeri.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam DEATHSPORT na kome su kao reditelji radili Allan Arkush, Nicholas Niciphor i Roger Corman. Ipak, tendencija je da se ovaj film smatra Arkushevim. Arkush je bio u ekipi sa Joe Danteom, montažer trejlera za Cormanove filmove, i njih dvojica su ušli u produkciju sa naslovima kao što su HOLLYWOOD BOULEVARD i ROCK'N'ROLL HIGH SCHOOL koji nisu bili tipičan cormanovski exploitation. DEATHSPORT se pojavio u trenutku kada je Cormanov svet exploitationa već ušao u krizu jer su se pojavili Spielberg i Lucas kao reditelji koji su model B-filma uveli u A-ligu i sve je manje bilo mesta za cormanovske B-produkcije koje im više nisu mogle parirati. Joe Dante se ubrzo našao među Spielbergovim Amblin favoritima a Arkush je prešao na televiziju gde i dan-danas radi high-profile serije poput HEROES.

DEATHSPORT se u Cormanovoj filmografiji smatra minornim naslovom, pokušajem da se ponovi formula po kojoj je uspeo DEATH RACE kroz spajanje antiutopijske budućnosti, igre smrti i David Carradinea. Međutim, DEATHSPORT uprkos surovim ocenama uopšte nije loš exploitation film. On nema političku i satiričnu dimenziju koju je Paul Bartel doneo DEATH RACEu, ali zato ima jednu specifičnu dinamičnost exploitation filma koja čini se se više nego glatko proguta priča o postapokaliptičnom svetu u kome se u gradovima koji su preživeli katastrofu organizuju gladijatorske borbe sa preživelima koje dovode iz zaražene divljine.

Nizak budžet, sporadično loši specijalni efekti i potpuno preposterous zaplet su nadoknađeni tempom. Svaka scena pomera priču korak napred i donosi nešto novo, a glumci sve glume vrlo strejt, kao da je likovima apsolutno jasno šta se zbiva. Montaža i kadriranje su vrlo dobri i prate taj tempo, maksimalno koristeći budžet.

Iako praksa uvođenja Cormanovih reditelja u skuplje projekte dokazuje da oni koji su radili sjajan exploitation mogu da rade i vrhunski A-film, činjenica je da B-film iziskuje posebno umeće koje je potpuno apartno. Naime, u A-filmu je pre svega potrebna veština vođenja priče, razdvajanje važnog od nevažnog, tehnička kompetencija, dočim je za B-film i exploitation potrebno da se pre svega dobro radi sa raspoloživim resursima, ne samo u materijalnom već i u konceptualnom smislu.  To znači da B-film pre svega treba da apostrofira svoje adute, da mora u tome da bude istrajan, da ni ne pokušava da se vodi principima A-filma jer ni ne pokušava da ima njegove kvalitete. Ukoliko B-film ima sreće pa su mu aduti u likovima, priči ili tehničkoj veštini, to je sjajno jer može da prevaziđe svoje ograničenje, ali ako nije taj slučaj, a uglavnom nije, onda je ta sposobnost pravljenja B-filma ključna.

Jedna od ključnih stvari u pravljenju B-filma, kao i u montaži A-filma, jeste ono što ti nudi sam materijal. Corman je bio majstor takvih zahvata. U montaŽi svakog filma, naravno materijal diktira ono što ulazi u film, jasno je šta je uspelo, šta nije, jasno je da li neki detalji nude neke mogućnosti koje nisu bile predviđene scenarijem. Međutim, u B-filmu materijal otvara mogućnosti u najširem smislu, pošto se sve mora maksimalno iskoristiti, od glumca do lokacije, i sve se mora maksimalno iscediti. Čini mi se da je Arkush to u priličnoj meri uradio u ovom filmu.

DEATHSPORT je takav film. Potencijalni train wreck od koga su znalci napravili nešto gledljivo, sporadično čak i zabavno. U tom smislu, jasno je da DEATHSPORT ne stoji uz vrhunske filmove koje je Corman proizveo, od kojih su mnogi bili upravo potvrda značaja B-filma za istoriju kinematografije, ali isto tako pokazuje zanatsku veštinu i unutar marginalnih naslova, pravljenih sa svim osobinama trainwrecka i srećom da izbegnu tu sudbinu.

* * 1/2 / * * * *