ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Nemam EKV, ali ostalo si manje-više pogodio. 

No, niko ovde ne govori o pravednosti, koliko ja shvatam, govori se o kvalitetu života. Moj je kvalitetniji sada, Scallopov je bio kvalitetniji pre trideset godina. Ko je u pravu? Nek istorija sudi!!

ono što je pravednije, to je ujedno kvalitetnije

ovo je aksiom, tj. nedokazljiva očita istina

Možda u univerzumu patuljaka. Ali u postmodernim vremenima su se ove dve pojave razišle, pa to je još Liotar objasnio.

ma ne može on objasniti nešto što transcendira povijest. mislim, može izreći nešto o problemu, ali zasigurno ne objasniti (pogotovo ako igramo po njegovim pravilima, postmodernim. tada su se i izricanje i objašnjenje također razišli)

Ma, moj život je kvalitetniji, ali ja ne gledam kroz taj prozor. Ja k'o Ursula - doklegod u kazamatu opštine biju nevino dete nema utopije. Jebem ja pojedinačne utopije dok se ljudi naokolo pate. Još jednom, Meho, ti si meni ovde uzoran pripadnik društva i ne mogu da dozvolim olako poigravanje sa neugodnom stvarnošću u kojoj živimo. Na delu je zloupotreba ljudi, ne samo u Srbiji nego i u Hrvatskoj, pa je onda jednostavno da za nečije muke bude kriv komšija. A na delu je zloupotreba zajednica čitavog regiona uz zlobno poigravanje sa emocijama zlosrećnih naroda. Mogu da prihvatim da u tome učestvuju potrošači tuđe nevolje, ali nikako onih koji su samo trenutno pošteđeni uloge žrtve. Jebote, svetska plima će stići do 200 nadmorske visine, a moja ulica je na 214 metara! Ozbiljan član ovog društva će znati da će oni sa 180-tog metra batrgati naviše. Život u igricama je privremen, život na ulici gde se u svakom trenutku nešto uzurpira je trajan. Apsurdno je da verujemo da niko neće doći da uzme ono što sad imamo. Muka je što je jedan post premalo, ali, pitam se, zašto svima moram da objašnjavam u kojim smo govnima? Neko će doći, u jednoj noći, i uzeće tvoje igrice. Pravi noj ne zabada glavu u pesak, samo ne vidimo iz tačke u kojoj se nalazimo.

Pa, naravno da smo u govnima. Ali bili smo i pre trideset godina. All I'm saying.

Iz slabo zvečeći paorskih sam porodica. I obe strane su pod tim odvratno jebenim socijalizmom i Titom, uspele da iškoluju moje roditelje višim školama, da se nazida kuća i kupi stan u Ns, pa da oni iškoluju svoju decu, pa mora, prvoklasna hrana i odelo, pa...  Fala na pitanju, heleno-romano-normansko pelcovanje na iskrivljavanju očitog se uključenog mozga slabije fata. Jasnije, samo je petoj koloni bolje sad neg u socijalizmu.

Pre 30 godina se bilo u govnima plovidbeno sigurnim i prilično izvesnim. Meho, jedeš ista. Znam podosta takvih uljudno osvešćenih, jedino što ih u tom ljuljuškanju drži je svest da bi bez te kinte bili kao i mi, šibicari što se deru po lokalnim pijacama da ušmrču neki dinar. Najamnikom nikad, makar Vojvodina propala namrtvo. Meho, zaglibljuješ u želatinozno. Te iste Vojvodine mi.

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 24-12-2010, 15:39:15
Pre 30 godina se bilo u govnima plovidbeno sigurnim i prilično izvesnim.

Potpisaću. Oću.

O, zaboga....

To i takvo društvo imalo je dramatičan procenat nepismenih tako da je početkom devedesetih, po nekim istraživanjima procenat funkcionalno nepismenih (dakle, onih koji u najboljem slučaju umeju da se potpišu) bio procenjivan na 70%. To je možda previsoko, ali...

To i takvo društvo je kreiralo džepove ekstremnog siromaštva, na primer na Kosovu, darujući svojim budućim inkarnacijama mnogo glavobolja.

To i takvo društvo je funkcionisalo na temeljima privrede koja se oslanjala na pomenutu besplatnu radnu snagu i dugoročne kredite. Danas nemamo besplatnu radnu snagu a imamo kamate. Koliko je mudro planirana privreda u to vreme vidimo i iz toga što su, na primer, borski i majdanpečki kraj danas ekstremno siromašni jer niko nije ni pomišljao da će jednom rudarstvo i prerada da stanu. Naravno, isto se događa i pametnijim društvima, ali, čisto da razbijemo iluziju da je neko tada znao šta radi. Mislim, znao je utoliko što je pumpao pare u zemlju, računajući da će ionako da ih otplaćuju generacije posle njegove smrti.

Pravili smo svoja kola - Jugo, koja danas mnogi smatraju najgorim automobilom na svetu.

Imali smo četvrtu armiju u svetu, koja je onda izgubila sve ratove.

Iškolovali smo brdo stručnjaka a začudo niko od tih stručnjaka nije znao da zaustavi siromašenje i degradaciju društva koji su krenuli odmah nakon što je Tito umro.

Mislim, dajte, sigurno ima neko pozvaniji od mene da priča o ovome. Nemojte da valjamo priče o tome kako je socijalizam super funkcionisao pa došli Ameri da ga rasture.

Quote from: Meho Krljic on 24-12-2010, 17:21:06
Imali smo četvrtu armiju u svetu, koja je onda izgubila sve ratove.

Meho, Meho, da li ti zaista veruješ u to da smo imali četvrtu armiju u svetu? Potom, da li si video (ili si bio mali) na koji način je ta ista armija izgubila sve ratove (pored vojnog napada, Srbija je trpela i ekonomski, i diplomatski i politički napad). Valjda znaš da se rat ne dobija tako što imaš četvrtu armiju (3. je bila Sadamova, 2. je bila ruska, 1. je bila Bin Ladenova, 0. je bila Kineska), nego tako što imaš jaka sredstva ekonomske prisile.

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 24-12-2010, 15:39:15
Iz slabo zvečeći paorskih sam porodica. I obe strane su pod tim odvratno jebenim socijalizmom i Titom, uspele da iškoluju moje roditelje višim školama, da se nazida kuća i kupi stan u Ns, pa da oni iškoluju svoju decu, pa mora, prvoklasna hrana i odelo, pa...  Fala na pitanju, heleno-romano-normansko pelcovanje na iskrivljavanju očitog se uključenog mozga slabije fata. Jasnije, samo je petoj koloni bolje sad neg u socijalizmu.

Onda sam ja peta kolona. Ne znam po kom osnovu osim što mi je sad bolje nego u socijalizmu, al' ko kaže da ja sve moram da znam.

Rođena sam početkom osamdesetih, pa neću o socijalizmu/komunizmu, jer ga se ne sećam (osim nekih mutnih plavih kapa i crvenih marama). Ali ću odgovoriti u fazonu naslova teme.

Srbija danas je mentalna, duhovna i egzistencijalna crna rupa. Po čemu se ova danas bitno razlikuje od one pre 30 godina? Nije u pitanju kvalitet života (mada podržavam ovu izjavu

Quote from: PingvinPatuljak on 24-12-2010, 14:58:43
ono što je pravednije, to je ujedno kvalitetnije

) (ni lcd televizori, ni kola, ni stanovi itd.). Uvek će se naći neko ko je imao sreće ili veze da se negde dobro uvali, zarađuje iznad proseka, živi u glavnom gradu i ostane potpuno i (ne)namerno slep/a za ostatak zemlje koji grca u dugovima, siromaštvu, bespuću.

Najveća razlika je u kulturi življenja. U onoj Srbiji nekada postojalo je veće zadovoljstvo kvalitetom života (makar i prividnim, kupljenim na određeno vreme). Veće lično zadovoljstvo nosilo je bolju kulturu stanovanja, saobraćaja, bezbednosti, lepog/kulturnog/plemenitog ponašanja, altruizma, obrazovanja, zdravlja, odgovornosti, mentalne higijene, društvene participacije, lokalne zajednice itd.

Danas je sveopšta kultura u Srbiji zakopana teretom nemaštine, nezaposlenosti, decenijskih borbi za goli opstanak i neizvesnosti za budućnost (mladih, pre svega).

Kultura je uvek indikator zadovoljstva ljudi kvalitetom života.

Pa, evo Srbije danas:

Gledam malopre Dnevnik RT Vojvodine i udarili ljudi iz sve snage da pričaju o Badnjem danu i Božiću. Lepo. Mislim, onomad sam pisao o tome kako RTS nema pojma šta je Bajram i kako ide lunarni kalendar, ali čovek bi pomislio da će RTV, barem za katolički praznik da se potrudi. Šipak, pored svih pet minuta slika iz domaćinstava u kojima se slama prosipa po podu a najmlađi se tome posebno raduju, prezenterka vesti je tri puta ponovila kako RTV čestita praznik građanima koji ga slave po "starom kalendaru". Gregorijanski kalendar je dakle "stari"??? 

Toliko o kulturi. : )

Pa, zaposlio ju je neko iz tvog establišmenta, a i sam je stigao na isti način. To je slika tvog društva u kojem nalaziš zadovoljstvo. D. ti je ponudila pravu sliku, ali ti ćeš i dalje da trpaš lažnim floskulama novog društvenog poretka. Sutra ću se pozabaviti odgovorom na podmetanja koja si ispovrteo. Sada samo jedno - ne postoje istraživanja koja zaključuju da 70% stanovništva u moje vreme bilo funkcionalno nepismeno. Danas iskasapljeni "Lazar Komarčić" je početkom osamdesetih bio školovaniji i pismeniji od većine današnjih "kulturnih" institucija. A samo okrajak zbivanja u Srbiji.

Dobro, dakle imaćemo i sutra čemu da se radujemo.

Quote from: Meho Krljic on 24-12-2010, 18:54:32
Dobro, dakle imaćemo i sutra čemu da se radujemo.

Sa druge strane, treba da naučimo da tražimo svetlost u mraku. Drugačije se ne živi već ubrzano umire.

Ma samo da umremo dostojanstveno.

Nego, možda u Skalopovo vreme narod nije bio  70% nepismen, ali 2006. godine je bilo 52% nepismenih u Srbiji:

http://www.smedia.rs/vesti/detalji.php?id=51442

Ali je smanjeno na 33%. Trend je pozitivan.

Nego, apropo one priče od pre neki dan da Dulić svima daje da se besplatno legalizuju, sad se objašnjava da on to nije baš tako mislio, to će, ako ga uopšte bude, da bude više socijalni poduhvat, samo će sirotinja raja da dobije za dž i bla bla bla:

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Drzava-ne-sme-da-popusti-pred-divljim-graditeljima.sr.html

Quote

Само за оне који су ,,градили из муке"

Министар Оливер Дулић је признао да беспарица није једини узрок за спор темпо овог покушаја легализације.

– Крив је вишедеценијски проблем недостатка документације у Србији, неажурног Катастра непокретности, нерешених имовинско-правних односа и, наравно, недостатак новца. Највећа кочница легализације није плаћање, већ то што огроман број људи не може да прикупи документацију коју закон захтева. Многи су градили на државном или друштвеном земљишту, на земљишту које је власништво фирми које су пропале, на земљишту које никада није било укњижено ни на кога. Они сада имају проблем да докажу власништво над земљиштем, што је један од услова за легализацију. Проблем су и дуге процедуре које се воде по управном поступку – навео је Дулић.

Он тврди да још није познато колико је новца, од очекиваних 300 до 400 милиона евра, до сада прикупљено легализацијом, али ће они који су платили бити обештећени. Још није одлучено да ли неким врстама попуста или финансијском компензацијом.

В. В.



Држава не сме да попусти пред дивљим градитељима

Посезање за бесплатном легализацијом оцењује се као лош потез, немоћ државе да се избори са дивљом градњом и политички поен за легализацију анархије. – Слаб учинак легализације првенствено се приписује лошој примени закона. – У тиму који прави измене Закона о планирању и изградњи постоје мишљења да ту повластицу треба ограничити искључиво на социјално угрожену категорију становништва. – Према грубим проценама, од 618.000 поднетих захтева легализовано је близу пет одсто


Вест о бесплатној легализацији свих бесправно саграђених објеката у Србији, Оливер Дулић, министар животне средине, јуче је кориговао рекавши да ће се ова намера, уколико буде преточена у званичну одлуку, односити само на оне ,,који живе у малим кућама, породичним домаћинствима, који су их од муке градили нелегално". Значи, бесплатне легализације нема за све, како су многи то из његове првобитне изјаве протумачили.

,,Финансијски попуст сигурно неће моћи да добију они који су градили објекте ради привредних активности или да би на њима зарадили", појаснио је јуче Дулић агенцији Танјуг.

Идеја министра Дулића је да легализација буде бесплатна за што шири круг бесправних градитеља, тако што би се онима који су легализацију већ платили тај износ одбио од пореза на имовину. Међутим, у тиму који прави измене Закона о планирању и изградњи постоје, према сазнањима ,,Политике", и мишљења да ту повластицу треба ограничити искључиво на социјално угрожену категорију становништва. Уколико је уопште буде, јер се о њој само размишља.

Надлежно Министарство нема податак колики је приход од досадашњег учинка легализације, као ни колико је објеката легализовано по новом Закону. Локалне самоуправе нису обавезне да Министарству достављају те податке. Зна се да је очекивани приход био између 300.000 и 400.000 евра. Према грубим проценама, од 618.000 поднетих захтева легализовано је близу пет одсто.

Посезање за бесплатном легализацијом, због слабог учинка и поред поједностављене процедуре, сви ,,Политикини" саговорници оцењују као лош потез и немоћ државе да се избори са дивљом градњом. И већина мисли да овај предлог неће уродити плодом, будући да је суштина проблема на другој страни. Грађани нису заинтересовани за легализацију јер их ништа не присиљава да испоштују процедуру и добију грађевинске дозволе. Закон прописује рушење и драстично увећање пореза за оне који не легализују објекте, али се то не примењује.

Један представник Инжењерске коморе оценио је да је легализација спора, првенствено због тешкоћа при решавању имовинских односа, што подразумева лош рад катастра и других институција.

Подсећања ради, у време када је Бранислав Ивковић био министар легализован је један одсто објеката. За време министра Драгослава Шумарца – 10 одсто, док је у време Велимира Илића, и поред неколико интервенција на смањењу документације, поједностављењу процедуре, и увођења повластица, легализовано једва три одсто.

Саша Пауновић, председник Сталне конференције градова и општина, признаје да је легализација тежак и мучан процес. Али ослобађање бесправних градитеља од плаћања, тврди он, у директној је супротности са Уставом. Уколико бисмо заиста омогућили свим грађанима да бесправне куће легализују, онда би требало вратити новац свима који су икада платили легализацију и свима који су платили грађевинске дозволе. Јер само тако ће бити испоштовано Уставом загарантовано право равноправности.


– Ако се бесправни градитељи ослободе плаћања накнаде за уређење земљишта можемо очекивати застој у уређењу инфраструктуре у наредних 10 до 15 година. Не видим начин како ће се финансирати уређење улица и прикључење на водовод и канализацију. Јер то је један од значајнијих прихода локалних самоуправа. Осим тога, најнеразвијеније општине ће остати и без пара из НИП-а и заиста не знам од чега ће да граде инфраструктуру – каже Пауновић.

И Милош Милошевић, градоначелник Шапца, категорично је против бесплатне легализације, није се слагао ни са повластицама које је својевремено Велимир Илић увео за дивље градитеље, нити подржава бенефиције из Дулићевог закона. Нерадо је, каже, донео градску одлуку о попустима за плаћање накнаде. Он сматра да се на тај начин савесним грађанима који су платили пројектовање, сачекали дозволу и уплатили надокнаду за грађевинско земљиште шаље порука да су погрешили.

– Ово је изузетно компликована област и не можемо доносити законе на сваке две године. За решавање имовинских односа који су кључни за овај процес треба време. Приходи од легализације нису значајна ставка у градским буџетима и не верујем да ће ослобађање од те дажбине решити проблем. Слаб учинак легализације првенствено приписујем лошој примени закона. Према претходном закону дивља градња је била кривично дело. Али нико због тога није процесуиран. Да јесте, проблем би био одавно решен – каже Милошевић.

Он сматра да ће пребацивање трошкова легализације на опорезивање имовине створити још већи хаос и да више нико неће тражити грађевинске дозволе. А и они који су бесправно зидали више немају ниједан мотив да легализују своје непокретности.

Стојан Семиз, адвокат бечке канцеларије ЦМС, каже да се из намере увођења бесплатне легализације закључује да је главна препрека спровођењу тог процеса износ који се плаћа на име накнаде за уређење грађевинског земљишта. Он сматра да је погрешно веровати да ће укидање плаћања ове обавезе довести до ,,убрзања поступка".

– Легализација није везана само за плаћање накнаде, већ и за решавање имовинско-правних односа и процену испуњености урбанистичких услова у сваком конкретном случају. Другим речима, укидање плаћања накнаде значајније ће убрзати поступак легализације само уколико се укину и остала правила, да не можете без основа градити на туђем земљишту и објекту и да не можете градити било шта на било ком месту. Уколико се надлежни одлуче за укидање свих правила, добићемо легализацију анархије. Уколико се, пак, укине само обавеза плаћања накнаде, не верујем да то може довести до значајнијег убрзања у решавању захтева за легализацију – сматра Семиз.

Ђорђе Бобић, бивши градски архитекта Београда, могућност бесплатне легализације види као убирање политичких поена, односно као предизборну категорију. Он каже да је и у време када је Велимир Илић био министар у једном тренутку било речи о бесплатној легализацији, али се Београд томе оштро супротставио јер су били сигурни да ниједан пропис више неће важити и да неће моћи да се примени.

– Држава не сме да попусти пред дивљим градитељима. Они очекују да ће добити неке уступке за то што су кршили закон. Али држава мора да им се успротиви, довољно је само да примени закон. А у новом закону лепо пише да они који нису до одређеног рока поднели захтеве могу да очекују рушење. Другачије не можете натерати некога ко је кршио закон да измири обавезу – изричит је Бобић.

Бесплатну легализацију професор Милојко Арсић, саветник премијера Мирка Цветковића, види као негативну селекцију и кршење закона. Он каже да накнаде за грађевинско земљиште не треба да буду високе и да их треба снизити, али никако не треба бесправне градитеље ослободити њеног плаћања. Осим тога то је цена услуге коју неко плаћа граду да би добио инфраструктуру и никако је, каже он, не треба изједначавати са порезом на имовину. Јер то су две различите ствари.

– Проблематично је објашњење да ће се смањењем или укидањем надокнаде убрзати поступак легализације. Осим тога треба имати у виду да ће тај опрост плаћати сви порески обвезници – каже Арсић.

У Београду је поднето 245.000 захтева за легализацију по новом закону, а грађевинске дозволе је добило око 1.770 кућа. У градску касу се од накнаде за коришћење грађевинског земљишта слило 1,2 милијарде динара, с тим што су у овај износ урачунати сви који су током године извршили уплату било да је реч о неколико рата или целокупном износу. Легализација куће у Калуђерици од 100 квадрата, на пример са свим попустима, кошта око 134.780 динара.

Оливер Глишић, члан Градског већа, каже да је некоректно коментарисати најаву министра, а да се не зна шта се том мером жели постићи.

– Не знамо да ли се о увођењу бесплатне легализације размишља због проблема са наплатом, ценом, спровођењем поступка. Београд није очекивао неке велике приходе од легализације, односно они нам нису били приоритет. Зато смо дали и попусте до 80 одсто. У први план смо ставили завршетак овог процеса – каже Глишић.

И у Нишу, који има један од највећих проблема са дивљом градњом, били су прилично суздржани када је реч о најави министра. Драган Миловановић, помоћник градоначелника, каже да су они спустили цене колико су могли, тако да легализација квадратног метра у центру града кошта 600 динара, док је на периферији 400. Али упркос томе, од 30.000 захтева, само 500 објеката је добило грађевинске дозволе.

No, nekoliko strana dalje, Miša Brkić za Dulića skoro da ne može da nađe lepe reči:

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Besplatan-rucak-ministra-Dulica.sr.html

QuoteМиша Бркић
Бесплатан ручак министра Дулића
Једино је министру Оливеру Дулићу требало годину дана да схвати да је његово ,,револуционарно чедо", Закон о изградњи и планирању, уништио домаћу грађевинску индустрију и тржиште некретнина.

Сви остали, и његове колеге, и пословни људи, и грађевинци, и агенције за некретнине... још док је ,,чедо било у повоју" указивали су да економска криза није време за ,,револуционарну правду" јер ће зауставити изградњу и уништити тржиште некретнина. Али министар Дулић није имао разумевања за јавну дебату о тако важном државном питању и све који су другачије мислили анатемисао је као ,,плаћенике тајкуна". Иако је од тада прошло годину и по дана, још су у свежем сећању обећања министра Дулића да ће новим законом о планирању и изградњи Влада Србије најзад ,,зауставити екстрапрофитере и пљачкаше", који су се обогатили на скупим стамбеним квадратима у Београду, и да ће омогућити сиротињи да најзад легализује своју незаконито изграђену стамбену имовину.

Како је време пролазило, дозвола за изградњу било је све мање, све је мање било започетих стамбених и пословних квадрата, све чешће су гунђали грађевинари који нису имали посла а умножавао се број ,,измена и допуна" којима је министар Дулић покушавао да закрпи закон који није могао да се примени. Не памти се да је неки државни акт, као Закон о планирању и изградњи, захтевао толико подзаконских мера и владиних уредби које би га учиниле применљивим у пракси. Све је министар покушао како би угурао закон у праксу, али није ишло. Готово свакодневно убеђивао је јавност да је за застој у изградњи крива глобална криза, лицитирао како се повећава број издатих дозвола, оптуживао локалне самоуправе да су корумпиране, свађао се са градоначелником Београда, претио... Да би доказао идеолошку чистоту закона упустио се у дијалектичко укидање тржишта тако што је узео државне паре и одлучио да гради ,,јефтине, субвенционисане станове за тржиште".

Пре него што је коначно признао да је закон неприменљив, Дулић jе обавестио јавност да ,,тајкуни хоће да га убију".

Глогов колац у Закон о планирању и изградњи неочекивано је забола – легализација. Ни ту, нажалост, ништа није ишло у пракси онако како је у закону осмислио министар Дулић. Али он је остао доследан у решењу и за ту ситуацију понудио је исти принцип јефтиног популизма којим се руководио кад је предлагао и бранио тај закон и кад је увукао државу у изградњу ,,субвенционисаних станова за тржиште". Понудио је да се легализација обави бесплатно како би побрао додатне аплаузе сиромашних.

Невоља је, међутим, што тај популизам неко ипак мора да плати јер је доказано да у економији нема бесплатног ручка. Платиће га, наравно, сви порески обвезници.

Али, пре него што плате, ваљало би израчунати колико је Србију коштао једногодишњи застој у изградњи и на тржишту некретнина и ко ће то да плати.

И колико је, на пример, за све то одговоран министар Оливер Дулић.

Миша Бркић
објављено: 24.12.2010.

Preživeli smo mini Dark Ages i čudo je da ima pismenih danas. Za mrak u Grčkoj ne možemo kriviti Minojsko doba nego one koji su ga uništili.

Neki suvonjavi na RTSu, valjda im urednik novogodišnjeg 'zabavnog' programa, najavljuje da će poreski obveznici biti uveseljeni i muzikom NOVOG TALASA, kaže biće tu i Cece, Seke... Izvinjavam se na upadici, jutro mi sad lepše.

Sinoć su pevali Cune, Tozovac i Ilić...
Nigde ne kaže kad je to snimljeno... Kao da je danas.
Jebote, izašli smo iz vremenskog toka u slipstrim hronoviziju...

Quote from: Meho Krljic on 24-12-2010, 19:08:33
Ma samo da umremo dostojanstveno.

Nego, možda u Skalopovo vreme narod nije bio  70% nepismen, ali 2006. godine je bilo 52% nepismenih u Srbiji:

http://www.smedia.rs/vesti/detalji.php?id=51442

Ali je smanjeno na 33%. Trend je pozitivan.

Radi se o čitalačkoj pismenosti učenika.
Nepismenih u Srbiji ima oko 2% (mahom građani Romske nacionalnosti).

Juče sam, između ostalih uspeha, saznao da je Gradska uprava pomogla da u 2010. imamo 3000 beba više. Nisam znao da imamo Agenciju za pomoć majkama da zatrudne.

Ja bi se prijavio da volontiram tamo...

Quote from: scallop on 02-01-2011, 09:43:00
Juče sam, između ostalih uspeha, saznao da je Gradska uprava pomogla da u 2010. imamo 3000 beba više. Nisam znao da imamo Agenciju za pomoć majkama da zatrudne.

Koliko drzavna uprava jebe narod, cudo je da niste svi zatrudneli.

Quote from: scallop on 02-01-2011, 09:43:00
Juče sam, između ostalih uspeha, saznao da je Gradska uprava pomogla da u 2010. imamo 3000 beba više.

Mene je zbilja začudio podatak da je u Beogradu rođeno 3000 beba više u nego 2009. godine.
Svakako je to lep trend.

LDP delio osnovcima stranački materijal

Funkcioneri LDP-a u Aranđelovcu tokom novogodišnjih praznika organizovali su besplatnu predstavu ,,Čudesna knjiga" u Osnovnoj školi ,,Slavko Perović", tokom koje su đacima delili stranački materijal.



Đaci su dobili balone sa znakom LDP, a stranački materijal bio je i u novogodišnjim paketićima. Fotografije dece sa tog događaja sa simbolima LDP, bez znanja i odobrenja roditelja, postavljene su na Fejsbuk profil grupe ,,LDP Aranđelovac".
Načelnik Republičke prosvetne inspekcije Velimir Tmušić kaže za Press da će odmah proveriti šta se desilo u aranđelovačkoj školi.

- U školama je zabranjena stranačka aktivnost. Proverićemo da li je to neko samoinicijativno uradio ili je bilo organizovano. Videćemo o čemu se radi i, ako treba, poslati prosvetnog inspektora - kaže Tmušić.

Pomoćnica beogradskog sekretara za obrazovanje Verica Kovačević smatra da se pod hitno mora ispitati ko je u OŠ ,,Slavko Perović" dozvolio stranačko organizovanje.

- Mora da se proveri ko je to organizovao i dozvolio deljenje stranačkog propagandnog materijala u osnovnoj školi i utvrdi ima li osnova za pokretanje odgovornosti - kaže Verica Kovačević.

Školski psiholog Branka Tišma kaže da se političke partije i škole ne smeju igrati decom.

- Slučaj se može tumačiti kao ugrožavanje prava deteta i manipulacija decom u političke svrhe - kaže psiholog Tišma.

ПРЕС

O svašta.. Taj LDP stvarno ne preza ni od čega...

sve partije imaju pravo da se obraćaju srednjoškolcima, ali ovo je ''pretjerivanje'' koje se odavno dešava preko malih ekrana, pa sad kao ispade skandalozno kada se desi i uživo. Umjesto da kukaju, ja predlažem radikalima i inima da učine isto.

Quote from: SIMERIJANAC on 04-01-2011, 02:50:53
LDP delio osnovcima stranački materijal

decu treba od malih nogu usmeravati ka pravim vrednostima.

A to je da je kršenje zakona dozvoljeno ako je to u korist stranke koja smatra da ima monopol na "prave vrednosti"?

Deja Vu...

Quote from: SIMERIJANAC on 04-01-2011, 02:50:53
LDP delio osnovcima stranački materijal

Sada bi NSPM-ovac u meni najradije rekao da bi se o ovome vec danas pre podne raspravljalo u Strazburu i Briselu, da je umesto LDP-a ovo radio DSS.

Eto, tako to biva, o nekome po evropskim prestonicama a o nekome na forumu Znak Sagite ...

Šta fali forumu Znak Sagite?

Samo još Trojke.

Quote from: Alexdelarge on 04-01-2011, 12:42:54

Quote from: SIMERIJANAC on 04-01-2011, 02:50:53
LDP delio osnovcima stranački materijal

decu treba od malih nogu usmeravati ka pravim vrednostima.

Slažem se. Zato Gay-alijansa treba da počne da deli materijale pred osnovnom školom, na vreme...

Dosta kontroverzno ali svakako interesantno mišljenje:

Добре намере

QuoteКад је о породичном насиљу реч, драгоцени ресурси се усмеравају на агресивно преваспитавање нормалног света, уместо на максималну заштиту животно угрожених

Према недавном писању штампе, истраживањем Управе за родну равноправност је установљено да је више од половине жена у Србији (54 одсто) доживело неку врсту породичног насиља. Човек се просто запита како то да жене у Србији уопште пристају на удају, па још праве бестселере од књига попут ,,Дневник Бриџит Џонс".

Ко је долазио у контакт са подацима о учесталости насиља, зна колико је често тешко ући у траг примарној студији на којој се алармантни подаци заснивају. Америчка ауторка Кристина Хоф Сомерс је у својој књизи ,,Како је застранио феминизам" дискредитовала велики број таквих статистика (типа ,,сваких 15 секунди у Америци је пребијена једна жена"), а које српске организације за борбу против породичног насиља и даље наводе као тачне. Честе су и произвољне оцене да насиља има много више него што званичне анкете показују, јер се жене масовно устручавају да о њему говоре. При томе се занемарује чињеница да већину истраживања о породичном насиљу спроводе организације које слепо верују у епидемију насиља над женама и које формулишу питања и обрађују податке на начин који максимално увећава број потврдних одговора.

И штури подаци који су на располагању указују да се до неколико милиона жена жртава насиља у Србији долази тако што се под ,,насиљем" броји и емотивно или психичко насиље – увреде, омаловажавање, ускраћивање љубави, критиковање сексуалних радњи и сл. Све ово су без сумње појаве које свако жели да доживи што је могуће ређе, али оне су неискорењив део људских односа и ни изблиза нису резервисане само за један пол. Иако се насиље у породици изједначава са насиљем над женама, то има смисла само ако се реч ,,насиље" користи у уобичајеном смислу речи. Чим се крене са проширивањем појма насиља на све непријатне појаве, ствари постају далеко ,,равноправније" – студије које се баве проблемима мушкарца по правилу налазе да велики број жена у некој тачки породичног живота омаловажава мушкарце, располаже њиховим платама и уцењује их децом, храном, разводом и сексом.

Прошле године у Србији је убијена тридесет једна жена, што је свакако страшан број, али за неколико милиона мања од наведеног броја жртава насиља. Неко ће рећи да је стављање убијања и пребијања у исту раван са брачним свађама и непријатном критиком најбољи начин да се помогне најугроженијим женама. По тој теорији, све што треба јесте да неколико милиона људи промени своје понашање, и проблем је решен. У реалности, психотерапеути посвећују стотине сати појединачним пацијентима да би евентуално постигли неке минималне промене понашања код максимално мотивисаних клијената. Масовно едуковање народа је не само јалов посао, него индиректно минира заштиту правих жртава насиља којима је помоћ хитно потребна.

Један од разлога за то је што се разблаживањем појма насиља помера фокус са кривичног гоњења на терапеутски приступ проблему, што је директна последица погрешно перципиране распрострањености феномена. Ако су велика већина насилника обични, разумни људи а не опасни криминалци, онда се ресурси усмеравају на оно што је за њих примерено – разне радионице, едукације и дизање свести која ће у доминантној улози упослити разне друштвене раднике. А једном кад се укорени идеја да је насиље врста болести или незнања а не криминал, она се шири и на по живот опасне насилнике на које почиње да се гледа као на жртве којима није потребна казна него, као и свакоме ко се пожалио да је жени загорео ручак, лечење. Искуство у многим областима је показало да искусне силеџије међу првима схватају ова правила игре, и вештим декламовањем политички коректних фраза избегавају адекватне санкције.

Пре неколико недеља јавност у Србији се шокирала како је могуће да се у САД родитељима превентивно одузимају деца, док се од родитеља захтева да докажу своју невиност и одглуме приврженост разним небулозним теоријама васпитања. Иако су многи закључили да се ради о непремостивим културолошким разликама, друштвени процеси који су до тога довели заправо су слични онима који су у Србији покренути причама о потреби забране телесног кажњавања деце и епидемији породичног насиља. Драстични али ретки случајеви озбиљног насиља се комбинују са двосмисленим или чак нетачним подацима о њиховој распрострањености и користе се као повод за наметање произвољних нормативних теорија о породичном животу целој популацији. Као последица, драгоцени ресурси се усмеравају на агресивно преваспитавање нормалног света, уместо на максималну заштиту животно угрожених. Резултат је разуздана бирократија која хоће да помогне свима, а на крају не помаже ником.

доктор психологије

Жељка Бутуровић
објављено: 05.01.2011.

па сад...како сам мање-више упућен у тематику могу рећи да има подоста пријављених случајева насиља у породици у вези којих се воде истраге и у вези којих су суђења у току. питање је да ли је то појава која постаје учесталија него иначе или само жртве се много лакше одлучују на пријављивање него раније.

Zeljka je carica! Secam se da je jedno vreme pisala i za Blog B92, ali je odatle izgleda pobegla ili je cak mozda proterana zbog svojih stavova koji tamo... recimo nisu naisli na sire razumevanje...

QuoteИ штури подаци који су на располагању указују да се до неколико милиона жена жртава насиља у Србији долази тако што се под ,,насиљем" броји и емотивно или психичко насиље – увреде, омаловажавање, ускраћивање љубави, критиковање сексуалних радњи и сл. Све ово су без сумње појаве које свако жели да доживи што је могуће ређе, али оне су неискорењив део људских односа и ни изблиза нису резервисане само за један пол. Иако се насиље у породици изједначава са насиљем над женама, то има смисла само ако се реч ,,насиље" користи у уобичајеном смислу речи. Чим се крене са проширивањем појма насиља на све непријатне појаве, ствари постају далеко ,,равноправније" – студије које се баве проблемима мушкарца по правилу налазе да велики број жена у некој тачки породичног живота омаловажава мушкарце, располаже њиховим платама и уцењује их децом, храном, разводом и сексом.

Svaka čast. Konačno tekst koji raskrinkava NVO histerisanje kao čistu manipulaciju. Ovaj deo je meni lično posebno interesantan jer od svih ljudi koje poznajem ne zna ni za jedan primer nasilja prema ženama (zapravo, znam za jedan, ali baš davno), dok znam za izvestan broj konkretnih primera "nasilja" (ako se to nasiljem može nazvati jer asocira na fizičke nasrtaje) prema muškarcima, naročito kad se pojave deca i tašte dignu svoje ružne glavudže.

Tašte su vazda bivale predmet viceva itsl, ali o tom segmentu porodičnog nasilja ne vidim da iko diže dževu, što u ovom kontekstu samo govori koliko je PC ideologija jednodimenzionalna i tendenciozna. Na kraju krajeva, bogovi su mi svedoci da sam morao da uložim znatan napor za naknadno vaspitavanje odraslih, a što je najporaznije gomila u tome nije imala nikakvog uspeha, naprotiv. Dok mnogi nisu ni pokušali.

I kao dodatak, ovo "ucenjivanje decom" posledica je kranje diskriminatorske sudske prakse kad su muškarci u pitanju. Obrni-okreni, kao što već negde rekoh - kad si heteroseksualni muškarac, belac i Srbin, u Srbiji si najugroženija kategorija. Tema o pederskoj paradi je jedan od dokaza.

Emocionalna ekonomija i emocionalno ropstvo... isto što i materijalna ekonomija... ili ideološka ekonomija, osude, dužništvo, potražnja - sve nasilje! Čitav sistem je izgrađen na nasilu, pa i na auto-nasilju (ropstvo je uvek dobrovoljno).

Doktorka Željka je u pravu na par mesta. Žene svakako vrše nasilje nad muškarcima, kao i obrnuto. Međutim, greši u jednom. Ona je nasilje polarizovala na dve krajnosti u ovom tekstu. Na ekstremne nasilnike (životna ugroženost žrtve) i agresivno-normalne.

QuoteКао последица, драгоцени ресурси се усмеравају на агресивно преваспитавање нормалног света, уместо на максималну заштиту животно угрожених.

Slažem se da postoje ove dve grupe ljudi. Svi smo ponekad agresivni i zaludno je prevaspitavati celokupnu populaciju, osim, možda, dizati svest o lepoj i pristojnoj komunikaciji kroz procese socijalizacije.

Ali kako se zove to kada se moj ćale par puta godišnje napije, udari moju kevu s leđa i nastavi da je verbalno šikanira? Nasilje od par puta godišnje spada u normalnu agresiju? Ili ako je svakog drugog dana vređa i ponižava? To je u okvirima normalne agresije?

I kako "većina nasilnika" mogu da budu "obični razumni ljudi"? Da su razumni ne bi bili nasilnici (bar se niko ne bi žalio na njihovo ponašanje ako je u okvirima normalnog i povremenog ispucavanja i prskanja).

Postoji čitava lepeza nasilnih radnji i osoba. Osetljiva je to tema za ovako opšte generalizacije i polarizacije nasilnika i žrtava.

A propo "razumnih ljudi", pažljivije pročitaj tekst. Koliko sam shvatio, autorka govori o razvodnjavanju pojma "nasilje" time što ono danas može biti bilo šta, od fizičkog pa do - lupam sad - poprekog pogleda ili svađe zbog nekog nesporazuma. I onda se (mnogo češća pojava) svađalačko ponašanje, prigovaranje itsl stavlja u istu ravan sa tučom, pa se "leče" po nekim PC-bulšit metodama, umesto da se fizički nasilnici oteraju malo u buvaru, a ne rasipa se novac i resursi na ove prve.

To što opisuješ, ako se zaista događa, nije "normalna" agresija pa bila ona i "nekoliko puta godišnje", ma šta to značilo. Ili "ako zasluži" ili koja se već tu objašnjenja koriste. Čak se i to spominje u tekstu: "Искуство у многим областима је показало да искусне силеџије међу првима схватају ова правила игре, и вештим декламовањем политички коректних фраза избегавају адекватне санкције."

Quote from: D. on 06-01-2011, 01:38:53
Ali kako se zove to kada se moj ćale par puta godišnje napije, udari moju kevu s leđa i nastavi da je verbalno šikanira? Nasilje od par puta godišnje spada u normalnu agresiju? Ili ako je svakog drugog dana vređa i ponižava?

закон каже да се то зове кривично дело насиље у породици. или је то било реторичко питање?

@John R.

Da, ali šta ako je to "svađalačko ponašanje" na rubu fizičkog? Zar nije bilo bolje sprečiti ga, nego lečiti? U prvom slučaju resursi se troše samo na nasilnika, u drugom i na njega i na žrtvu.

A kada fizičkog nasilnika oteraš u buvaru, on će u 99% slučajeva opet postati nasilnik. To je zato što naši zatvori nemaju funkcionalne mehanizme resocijalizacije i rehabilitacije, pa je i zatvaranje nasilnika trošenje resursa, u stvari.

Kada već govorimo o resursima...

Quote from: John Reynolds on 06-01-2011, 00:42:52
Obrni-okreni, kao što već negde rekoh - kad si heteroseksualni muškarac, belac i Srbin, u Srbiji si najugroženija kategorija. Tema o pederskoj paradi je jedan od dokaza.

O, bože.

O da, Plut. Potencijalni nasilnik bez medijskih i organizacionih leđa koja bi kmečala o ugroženosti. Mogu i tačku po tačku, ako treba. O polnoj diskriminaciji prema muškarcima (ali i deci) sam i temu otvorio.

@ D.

Malo mi je nezgodno da odgovorim ili još gore da pametujem ukoliko imaš lični ili porodični problem. Ima ovde pravnika, pa mogu oni da napišu stručnije mišljenje. Mislim da je najpre potrebno sagledati problem u celosti, pa ako je uzrok svega alkohol (recimo), onda je to rešenje.

Što se tiče "ruba fizičkog" to je ona siva zona u koju lično ne bih ulazio. Onda bi se svaki povišeni ton mogao shvatati kao potencijalna fizička agresija. To je taj PC teror kad ne smeš koleginici ili poznanici da kažeš da lepo izgleda jer je to "seksualno uznemiravanje".

@John R.

Sve si mi simpatičniji jer zaista lepo i kulturno komuniciraš, a i vickast si (za sada) Slobodno ti opali po argumentima. Pričamo uopšteno i teorijski.

A pisci zakona su verovatno išli logikom: što bi ti na radnom mestu govorio koleginici da lepo izgleda? Pozovi je na piće, pa joj tamo reci. Ko bi se sad bavio suptilnom razlikom između "lepo izgledaš  danas, koleginice", i "ohoh, lepo, leeepo izgledaš danas, mala".

Meni, fala lepo, nisu potrebni nikakvi argumenti niti tačka po tačka, tema o gay paradi i još neki postovi o fizičkim osobinama pripadnika drugih verskih zajednica i naroda (izrečeni na vrlo primitivni način) su mi sasvim jasno pokazali ko je ovde kakav i da li se oseća ugroženim.