ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Bato, Sluzba prenela pricu o Kim Jong Ilu na Standardu. Nashi smo.

Jedna lepa potvrda da je Deklaraciju PREOKRET trebalo objaviti 13. avgusta tačno na sedamdesetu godišnjicu objavljivanja Apela srpskom narodu koji su izdali kvislinzi. Tekstovi se po svom pogledu na problem dosta poklapaju...

APEL SRPSKOM NARODU 1941. godine



Srpski narod dozivljava teske dane. U ovim sudbonosnim casovima, duznost je svakog Srbina, svakog pravog rodoljuba, da svim svojim snagama pomogne da se u zemlji sacuva mir i red, jer je samo tako moguce da se uspesno izvrsi veliko delo nacionalne obnove otadzbine i nasem napacenom narodu obezbedi bolja buducnost.
U trenuku kada ogromna vecina naseg naroda jasno uvidja da je to jedini put naseg nacionalnog spasenja, saka tudjinskih placenika i sabotera po naredbama zlocinackog boljsevizma svojom bezumnom akcijom dovodi u pitanje sve napore na sredjivanju nasih prilika i namerno pokusava da u zemlji izazove pozar unistenja i istrebljenja, u varljivoj nadi da ce time nesto pomoci svojim gospodarima.
Razbojnicke bande, sastavljene od komunista i odbeglih robijasa, koji su se odmetnuli od vlasti, upropascuju narodnu imovinu, ubijaju i pljackaju nase sugradjane i ugrozavaju zivote nevinih zena i dece.
Ovim svojim nedelima ti zlocinci dovode u pitanje opstanak celokupnog naseg stanovnistva, cele srpske nacije.
Svaki trezven i pametan Srbin, svaki dobronameran sin ove zemlje koji misli svojom glavom shvata opasnosti koje nam prete. Njegova su strahovanja opravdana kada se imaju na umu opasnosti kojima je jedna pobedjena zemlja izlozena kada se u njoj pomuti mir. Njegovo je gnusanje izazvano narocito kada se na ponudu pobednika za lojalnu saradnju, odgovara pucanjem iz zasede. Ovakav mucki i nedostojan nacin borbe ne odgovara viteskom duhu naseg naroda, i baca tesku ljagu na ceo srpski narod.
Nas narod nije komunista, niti ima ma kakve veze sa ovim medjunarodnim rusiocima nasvetijih tekovina evropske kulture. Zbog toga ne smemo vise skrstenih ruku gledati kako nas oni na nase oci guraju u ponor.
Ne smemo dopustiti da usled njihovih zlocina i ovaj deo nase zemlje, ovo ostrvo spasenja celokupnog srpskog naroda, bude ugrozeno, a nas narod desetkovan i prognan iz svojih domova.
Kucnuo je poslednji cas da se prenemo i ustanemo u odbranu svog opstanka.
Duznost je svakog pravog srpskog rodoljuba da svima silama nastane da se onemoguce paklene namere komunistickih zlocinaca.
Zato pozivamo celokupan srpski narod da odlucno u svakoj prilici i svima sredstvima pomogne nase vlasti u borbi protivu ovih zlotvora srpskog naroda i njegove buducnosti.

A kako se to tacno poklapaju?

Pošto sam osvedočeni prijatelj porodice Mann, može mi se spočitati da sam pristrasan prema rediteljskom debiju Michaelove ćerke Ami Canaan ali ja ipak mislim da je TEXAS KILLING FIELDS jedan od nepravedno oklevetanih filmova godine. Ruku na srce, možda stavljanje u program venecijanskog festivala nije bilo baš zasluženo, ne zato što Venecija inače pušta nego bolje nego zato što ovo nije film koji po svojim kvalitetima predstavlja sam vrhunac onoga što američki film danas nudi, ali s druge strane, nije zaslužio ni da ima tako negativne kritike, i tako neupadljiv izlazak u bioskope.

TEXAS KILLING FIELDS je dosta oslonjen, između ostalog i na zaostavštinu Michaela Manna, na seriozne filmove o policajcima bazirane delimično ili u celosti na istinitim događajima, ali opet i sa očuvanom herojskom aurom, bez degradacije kojoj su mnoge istinite priče sklone.

U tom smislu, Ami Canaan Mann stvara zanimljiv hibrid - njen film vizuelno dosta podseća na FRIDAY NIGHT LIGHTS sa autentičnim lokacijama, živopisnom atmosferom - od oca preuzima autentične face u kadru i fetišizaciju muškaraca sa pištoljima.

Ono što se ispostavlja kao ključni problem jeste scenario ex-DEA operativca Dona Ferraronea, koji je inače važio za KLJUČNI adut ovog projekta i scenario oko kog su se otimali reditelji poput Danny Boylea, a zapravo ovaj aspekt filma nije ništa naročito. Ako imamo u vidu da je Ferrarone jedan od producenata i da je sam potpisan kao scenarista, gotovo je sigurno da na nivou scenarija ništa nije menjano, i tim pre je nejasno šta su svi ti ljudi videli u tom tekstu. Pre Boylea i sam tata Mann je hteo da snima ovaj film.

U tom smislu, rekao bih da je glavni adut filma pre svega režija Ami Canaan Mann a da je osnovni teg koji gura sve ka osrednjosti baš Ferraroneov skript.

Fotografija Stuarta Dryburgha, Britanca koji radi sa Mannovima (sa tatom radi na seriji LUCK) je živopisna, u FRIDAY NIGHT LIGHTS ključu, sa dobrom estetizacijom ružnih ambijenata. Ipak, možda baš zbog manjeg budžeta, scenarija koji nije senzacionalan i tog FNL vajba, TEXAS KILLING FIELDS vuče pomalo na TV utisak, ali što se mene tiče evocira ono najbolje što televizija nudi. Inače, Ami Canaan je overila Teksas režirajući jednu epizodu FNL.

Na planu nervoze junaka i glumačke igre, TEXAS KILLING FIELDS podseća i na Mannovu policijsku seriju ROBBERY HOMICIDE DIVISION koja je doduše radikalnija u upotrebi digitalne tehnologije.

Par policajaca koje igraju Sam Worthington i Jeffrey Dean Morgan je duboko ukorenjen u klišee ali srećom njih dvojica to igraju sa punim ubeđenjem. Jessica Chastain, Chloe Moretz i Stephen Graham naravno bez problema sprovode ono što treba i daju filmu touch of class.

Uprkos neupečatljivosti scenarija, TEXAS KILLING FIELDS mi je legao kao prilično tvrd, mišićav pandurski film, sa prihvatljivim TV vajbom.

Kao što je Mann pomogao Peter Bergu da se plasira kao reditelj blokbastera sa KINGDOMom i HANCOCKom, tako je sada Berg kroz svoj FNL uticaj postao Mann novog milenijuma, i stvari očigledno ostaju u porodici.

Nadam se da loš odjek TEXAS KILLING FIELDSa neće omesti Ami Canaan u daljem radu.

* * * / * * * *

Reprizirao sam SNABBA CASH Daniela Espinose u cilju industrijske špijunaže. Uprkos tome što su kriminalci često junaci naših filmova, za dobar prikaz naše kriminalne scene moramo da potražimo severnoevropske filmove a SNABBA CASH je jedan od njih. Posle Danske, sad imamo i švedske i islandske flmove koji se dotiču našeg podzemlja.

SNABBA CASH je priča o velikom uspehu svih ljudi uključenih u film. Espinosa je u međuvremenu otišao u Holivud i već snimio akcioni film SAFE HOUSE koji izlazi u februaru iduće godine, prava za rimejk sa kupljena i u njemu bi trebalo da igra Zac Efron a Joel Kinnaman kao polu-Amer gradi karijeru koja je za par godina maltene dostigla Efronovu a sa KING ARTHURom će ga možda i prestići.

Espinosa prati tri paralelne priče koje se u drugoj polovini ujedinjuju u jedan tok i vode ka uzbudljivom finalu. U rediteljskom postupku, Espinosa dosta vešto meša elemente gangsterske melodrame, hronike podzemlja i akcionog trilera, i SNABBA CASH uprkos tim raznim pristupima deluje koherentno. Najveće iskušenje je svakako kako učiniti glavnog junaka, pohlepnog studenta ekonomije ubedljivim i Espinosa pre svega u tome uspeva. U suštini, upravo je ta tema, studenta u svetu podzemlja i osnovni high concept romana Jensa Lapidusa. Mislim da će ta ideja biti okosnica oko koje će se vrteti i eventualni holivudski rimejk.

Prikaz etničkih mafija je sjajan. Srpska mafija je prikazana ubedljivije nego u bilo kom srpskom filmu, uz rame sa Refnovim PUSHERima, s tim što SNABBA CASH nije ta vrsta filma o živopisnim karakterima, više je reč o trileru gde su pripadnici etničke mafije dati u funkciji priče. Glumci koji igraju Srbe su pravo otkrovenje - Dejana Čukića već znamo iz danskih filmova ali Dragomir Mršić i Miodrag Stojanović u živopisnoj ulozi Kuma Nenada su pravo otkrovenje. Ne znam da li bi oni funkcionisali u nekom našem filmu, ali mislim da je evidentno kako dolaze iz jedne druge škole glume.

Espinosa se drži dosta sirovog stila, sa dosta kamere iz ruke, snimanja junaka s leđa u pokretu što svemu daje naročitu nervozu i nudi mu dosta pozicija kamere i film je zato vrlo dinamičan, pa ne čudi da se Espinosa tako brzo i dobro snašao u Holivudu. Ovaj film je već po svojoj realizaciji na jako visokom nivou, i to ne samo tehnički već i na planu vođenju priče. Od svih Skandinavaca koji su otišli u Holivud poslednjih godina, Espinosa deluje najspremnije za Holivud u smislu uklapanja u njihove tehnološke standarde i trejler za SAFE HOUSE i deluje kao nešto što bi inače snimio Tony Scott.

Veliki adut filma je DP Aril Wretblad, i potvrda Espinosine okrenutosti holivudskoj ortodoksiji jeste to što je za SAFE HOUSE uzeo Olivera Wooda, prepoznatljivog DPa za akcjaše. Wretblad u SNABBA CASHu nudi fotografiju koja istovremeno spaja određenu lirsku dimenziju sa realizmom, a odlično beleži i akcione detalje kada se dese. Wrertblad je već veteran i ima opus žanrovski raznovrsnih radova u Švedskoj.

U svakom slučaju, ako neko do sad nije pogledao, SNABBA CASH je svakako film vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

Aardman radi Batmana

DC Nation Teaser Commercial

Pogledao sam THE DEVIL'S DOUBLE Lee Tamahorija, i reč je o filmu koji je problematičan na više nivoa.

Pre svega, reč je o filmu koji je bazira na iskazima Latifa Yahie koji je odavno poznat kao nepouzdan svedok, nekoliko zapadnih novinara smatra da su njegove priče mahom izmišljotine, a da su neke stvari koje tvrdi, naročito vezane za obrazovanje i falsifikat. Otud ovaj film ima minimalnu istorijsku pouzdanost. Naravno, istorija ne bi trebalo da bude prepreka dobrom filmu, ali poprilično je nemoralno praviti film o ubijenom čoveku, predstavniku jedne vojno poražene strane, u kome ga blati neko ko je osvedočeni lažov i oportunista.

Sam ton filma je banalan. Ponašanje Udaya Husseina, čiji je životni paradoks u tome što je istovremeno imao LDPovske navike i oca na čelu BAASa prikazano je kao jedna neprekidna karikaturalna orgija, u kojoj Uday ne samo da ne deluje kao ozbiljan negativac već spada u red retkih filmskih tirana kojima maltene svako ko je hteo saspe sve u lice. Ne pamtim da sam ikada video film o represiji i dikataturi u kome tiraninu potčinjeni sve vreme kolutaju očima, iščuđavaju se, otvoreno odbijaju njegove naloge i prkose mu.

Kakav god da je Uday zaista bio, a čak i po pouzdanijim izvorima i konkretnim istorijskim događajima nije baš bio momak kog bi svaka majka poželela za zeta, on ne može da postoji kao filmski lik ako nije barem elementano branjen. A Tamahori ne uzdiže Udaya iznad jedne karikature, slabića sa svim nivoima, u rasponu od edipalne fascinacije majkom, preko grubosti prema učenicama koje je kupio sa ulice da bi ih silovao, naročite nežnosti prema jednom transvestitu sve do toga da je imao mali polni organ. Latif je s druge strane anđeo - nikada se nije okoristio, nikada nije prećutao Udayu kad pretera, bolji je bio u krevetu od njega (što je dosta neobično ako imamo u vidu da je - sudeći po ovom filmu - Uday imao kad da nauči) i generalno je bio pepun ukusa, samilosti i strpljenja.

Dakle, Uday je prikazan kao esencija Zla, samo što ovo u filmu nije Zlo, to je samo jedna obest koja se gotovo pa naturalistički može objasniti. Čudi me da Lee Tamahori, čovek koji se pre neku godinu obukao kao žena i nudio seksualne usluge za novoc u LA - zato što to seksualno uzbuđuje njegovu suprugu - nije prišao ovoj temi sa više takta i razumevanja.

Ali, ako ostavimo po strani to što od Tinta Brassa, razvratni život jednog vladara nije bio povod za soft core, Tamahori je na nivou elementarnih rediteljskih stvari ispod svog nivoa u ovom filmu. Iako se, izuzev DIE ANOTHER DAY, ne može reći da je Tamahori ikada snimio neki zaokruženo vanredan film, on je uvek bio na visokom nivou i otrpilike je znao šta radi. DEVIL'S DOUBLE je međutim žanrovski konfuzan, odnos prema likovima je površan i zbunjujući, melodrama na kojoj se film bazira je na granici parodije u pojedinim deonicama, a po tretmanu nasilja i seksa, ovo je više exploitiation nego istinsko žaljenje za Udayevim navodnim žrtvama.

Naročito je degutantno videti ovakav film ubrzo posle Gadafijeve smrti. Sigurno je da su ljudi poput Pukovnika bili bećari i umeli da se lolaju na jednom visokom nivou, ali ovakvi filmovi ne samo da infantilizuju njihovu političku poziciju nego čak ni tu infantilizaciju ne rade kako treba.

DEVIL'S DOUBLE je nastao u nekakvoj nezavisnoj, vanameričkoj produkciji i u njemu se oseća koliko holivudski sistem ipak kanališe reditelje. Tamahori je u ovom filmu mogao da napravi tematski najuzbudljiviji film svoje karijere i to je propustio da uradi.

* 1/2 / * * * *

"Like Crazy" star Felicity Jones looks to have scored the female lead in Warren Beatty's untitled film about reclusive industrialist Howard Hughes at New Regency says Deadline.

Jones will play a young woman who develops a relationship with Hughes's young driver and confidante, before she falls in love with Hughes (Beatty).

Beatty is narrowing choices for the driver role with the likes of Justin Timberlake to Alden Ehrenreich in the mix. Annette Bening, Jack Nicholson, Alec Baldwin and Owen Wilson are also said to be up for roles.

Financing is still being brought together with production aiming to kick off sometime next year.

ogledao sam KOPPS Josefa Faresa, švedsku preteču HOT FUZZa, film iz 2003. godine o selu u kom nema zločina te država odlučuje da zatvori policijsku stanicu. Kako bi sprečili ovakav ishod, policajci odlučuju da postanu zločinci međutim kako njihovi nevini pokušaji kriminala postaju ozbiljniji tako se u sve upliće i prava policija iz velikog grada.

KOPPS je film koji dolazi iz tradicije švedskih komedija tipa JALLA JALLA i Fares je kao autpr tog filma već iskusan u tom domenu. Ključna stvar kao i u HOT FUZZu je svakako culture clash između imidža policajaca iz američkog filma i učmale sredine u kojoj provincijski polixajci borave. Ipak, za razliku od HOT FUZZa, Fares ne eksploatiše taj motiv do krajnjih granica, niti ga eksploatiše u maniru američkog policijskog filma tako da se na kraju ne ispostavlja da dosadan kraj zapravo krije ozbiljne zločince. Cela stvar ostaje na površini, ne zalazi se u dublju parologiju i KOPPS je policijski film u kome nema negativaca.

I to je zapravo ključni problem ali i ključni primer originalnosti ovog filma - naime KOPPS je film u kom se ni u jednom momentu ne formira negativac. Fares ne zalazi previše duboko u poigravanje ovom premisom, ali da nije snimljen HOT FUZZ, u eventualnom rimejku bi upravo to moglo biti tema - policijski film bez negativca koji po definiciji mora biti komedija.

U svakom slučaju, HOT FUZZ će zasluženo ostaviti KOPPS u senci, ali ako imamo u vidu da je KOPPS bio u britanskim bioskopima i da je reč o relativno ozbiljnom filmu, ne bi me čudilo da upravo zahvaljujući HOT FUZZu, KOPPS ostane prisutan kao naslov koji će se sporadično pominjati i gledati.

* * 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 15-11-2011, 17:01:07
poprilično je nemoralno praviti film o ubijenom čoveku, predstavniku jedne vojno poražene strane, u kome ga blati neko ko je osvedočeni lažov i oportunista.

Nego,poslusajte ovog pametnog ciku sta ima da kaze ,pa sami odlucite.


'The Devil's Double' - Review by Jonathan Kim
http://www.youtube.com/watch?v=F6JDr9uO9n

IMMORTALS Tarsema Singha je film koji će polarizovati gledaoce i sasvim sigurno naći će se na knogim listama najgorih filmova 2011. godine. Međutim, što se mene tiče, a ja na mogu da ne priznam da sam veliki fan Tarsemovog fetišističkog pristupa režiji, THE IMORTALS je jedno od najmoćnijih bioskopskih iskustava koje sam imao ove godine a bogami i u poslednjih nekoliko godina. Daleko od toga da za IMMORTALS mogu da kažem da je jedan od boljih filmova, na nivou vođenja priče, likova, jednim delom ritma - ovo je film prepun problema.

Međutim, to su sve propblemi u poređenju sa standardima onoga što mi definišemo kao holivudski film, sa nevidljivom montažom i metodskom glumom. Po svom postupku, IMMORTALS je konzistentan kao jedan totalni art house, i da je proizveden u bilo kojim drugim produkcionim uslovima, mislim da bi bio poštovan kao ozbiljan festivalski kandidat. Tarsemov fetišizam , pristup vizuelnosti, rediteljski rukopis, to su stvari koje se retko viđaju i u IMMORTALSu, on kreira jedan visokoestetizovani košmarni svet u kome je jasno da postoje scene koje ga više zanimaju o drugih, ali sve uspeva da funkcioniše kao jedna neobična celina.

U tom smislu, svako poređenje sa 300, onom salatom besmisla na svim nivoima je neukusno. Tarsemov film je ozbiljna kinematografija sa autorskim pečatom za razliku od Snyderovog vica. Primer za to su motivacione scene u kojima junaci pokreću svoje saborce na bitku u kojoj će se kolektivno žrtvovati - u 300 tu scenu Gerard Butler igra sa punim ubeđenjem i ona kao treba da uzbudi publiku da podeli adrenalin sa Leonidinim momcima. U IMMORTALS, imamo gotovo identiačn govor koji je urađen kao balet, sa borcima koji u ritmu udaraju mačevima u svoje štitove, vrlo artificijelan, teatralan i u jednom trenutku ta muzika koja nastaje udarcima od štitove postaje bitnija od reči i sve to više liči na koreografiju nego na pripremu za bitku.

Što se bitaka tiče, one su u većini slučajeva isto vrlo stilizovane, a nasilje u filmu je u domenu potpuno neverovatnog i vrlo efektno realizovanog. Tarsem je imao odrešene ruke što se rejtinga tiče, tako da se baš raspustio i IMMORTALS nije za one koji slabo podnose krv i bol. Međutim, završna bitka između Tezeja i Hiperiona spada u odličan mano-a-mano obračun u kome Tarsem pokazuje da ume da postavi i borbu u kojoj ne dolazi do izražaja njegov osećaj za lepo. Nekoliko borbi a naročito završna sa bogovima i Titanima će se pamtiti.

IMMORTALS je na kraju film baziran samo na scenariju i igra GOD OF WAR se više ne pominje kao uzor ali svakako da su pre svega tragičari iz SCEa osnovni uticaj, iako ruku na srce IMMORTALS nema previše veze sa igrom.

Glumci su u specifičnoj situaciji jer Tarsem od njih traži teatralnost, ali Henry Cavill ima očigledan potencijal za leading mana i nije čudno da je izabran za Supermana, Freida Pinto je kako treba u ulozi proročice, Stephen Dorff je taman u pravom balansu komike i ozbiljnosti kao sidekick, a Hiperion je dovoljno dekadentan negativac da čak ni Mickey Rourke ne može da ga potpuno uzme pod svoje.

U svakom slučaju IMMORTALS nije baš film za svakoga, i sasvim je na mestu ako neko nije sklon da prihvata Tarsemov pristup režiji. Međutim, za one koji su otvoreni za eksperiment i mogu da prihvate film koji više duguje Jagošu Markoviću nego Peteru Jacksonu, IMMORTALS je naslov koji će ih zaintrigirati.

* * * / * * * *

Jedan od pravih znakova odanosti Connie Nielsen je gledanje filma KIDNAPPET Vibeke , danskog filma iz prošle godine u kome ona igra lekarku koja je tokom misije u Keniji usvojila dete i ono biva oteto prilikom posete rodnom kraju. KIDNAPPET nažalost deluje kao film koji više liči na neku američku eksploataciju nego na danski film. Liči na eksploataciju pre svega zbog toga što odaje utisak da je silom sastavljen iz niza oportuno smišljenih delova koji naprosto ne čine konzistentnu celinu i onda obogaćeni prisustvom jedne autentične zvezde kao što je Connie. Dok je prilikom svoje prethodne posete Danskoj, Connie snimila značajan film BROEDRE Susanne Bier, ovog puta uradila je zapanjujuće besmislen film ispod nivoa koji ima inače a naročito u Danskoj. Pored Connie u filmu glumi i Lars Mikkelsen, Madsov brat koji je velika zvezda danskog filma i čudno je da je ovakav krš privukao tako poznate glumce i državne fondove koji su obično rezervisani za respektabilnije radove.

KIDNAPPET na kraju nije ni punokrvni dečji film, ni krimić, ni avantura, ali u krajnjem skoru mislim da bi eventualni smisao mogao naći samo na  televiziji i to na manje gledanim kanalima u popodnevnim terminima.

Pogledao sam novu produkciju Luc Bessona COLOMBIANA koju je režirao trećepozivac EuropaCorpa Olivier Megaton. Reč je o filmu koji nažalost ne spada u red cutting edge akcionih naslova po kojima je Bessonova produkcija inače poznata,. Posle TRANSPORTERa, UNLEASHEDa, TAKENa i B13, EuropaCorp je postala ne samo kuća koja vrši inovacije već i etiketa koja lansira reditelje u Holivud. Megaton međutim još uvek nije uspeo da se otrgne iz Bessonove kuće uprkos tome što je snimio već nekoliko ambicioznih English-speaking projekata u njegovoj produkciji.

Nažalost, Megaton ne nudi ništa sveže a ni na planu simulacije već definisanih obeležja Bessonove produkcije nije na dovoljno visokom nivou. Kad je o akciji reč, COLOMBIANA je jedan trom film koji u sebi ima dosta televizijskog i to u negativnom smislu.
Sporadično ima tek pristojnih detalja ali zaista COLOMBIANA ne pruža dovoljno u onom najelementarnijem repertoarskom smislu.

Međutim, sa trajanjem od 107 minuta, COLOMBIANA je predug film. Naime, Zoe Saldana se pojavljuje tek u 25. minutu, mi dotle gledamo priču o devojčici kako je postala Zoe Saldana, iako smo se svi skupili da gledamo Saldanu u filmu koji je njen vehicle. Taj oriin story je trebalo da traje 5 a ne 25 minuta, međutim, očigledno je da sa takvim produžavanjem Besson malo pokušava da aludira na LEONa.

Međutim, ni kasnije Saldane nema dovoljno. Mnoge scene su date iz vizure njene okoline i njenih žrtava. Delom je za to zaslužan i Colombianin modus operandi jer ona je stealth i napada iznenađujuće, međutim, Saldane na kraju nedovoljno ima da bi se potvrdila kao akciona heroina iako u načelu ima potencijala i tu nema diskusije.

Međutim, Megaton spada među zaista retke reditelje koji čak ni showcase za akcionog glumca ne umeju da urade kako treba iako se takvi filmovi maltene svakodnevno snimaju.

COLOMBIANA je u krajnjem zbiru, priličan promašaj, i uprkos tome što nije reč o vrsti filma koja nosi neke velike kreativne ambicije, čak i u onome što pokušava da bude ne postiže dovoljno,.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam novi Von Trierov film MELANCHOLIA. Utisak posle gledanja ovog filma poziva da se setimo kako je Marina Tucaković rimovala reči melanholija i monotonija, jer to su stvari koje su pojednako prisutne kad se laćamo Von Triera.

MELANCHOLIA je film o kraju svetu ali zapravo je to film o depresiji. Podeljen je na dva dela, JUSTINE i CLAIRE. JUSTINE je bolji i po svemu osmišljeniji i konzistentniji deo. CLAIRE je međutim deo u kome je Von Trier trebalo da se pokaže kao majstor ali nije.

Naime, JUSTINE je jedna gotovo eksplicitna psihoanalitička slika depresije, prikazana kroz priču o depresivnoj nevesti na svadbi koju sama na razne načine sabotira. Svadba ima u sebi ritualni karakter i iako po svom miljeu podseća na FESTEN ovo nije svadba na kojoj će se otkriti bilo kakva mračna tajna. Naime, Von Trier gotovo pa eksplicitno pokazuje da je ova svadba organizovana kao ritual kojim će se depresivna "Justine" izlećiti. Svi se ponašaju kao da je ova svadba jedini lek i zanimljivo je da je kum na svadbi njen poslodavac, dakle, poenta o psihičkom zdravlju kao sposobnosti da se "voli i radi" dobija eksplicitnu dimenziju. Istog dana kada se udaje, Justine dobija i unapređenje i to je situacija u kojoj se "ljubav i rad" pomeraju u "višu brzinu" ali ona doživljava slom i do kraja ovog segmenta ona gubi sposobnost da voli i da radi, tako da je na kraju napušta i mladoženja čije slabižko ponašanje (odgovor ponovo na Cecino pitanje da li to ljubav pravi od ljudi slabiće) ne može da apsorbuje ozbiljan poremećaj simboličog poretka, tako da je na kraju i on napušta. JUSTINE je priča o tome kako naslovna junakinja definitivno gubi svoje duševno zdravlje i od materijala za psihoanalitičara postaje materijal za čika doktora.

JUSTINE je segment koji je urađen u maniru skandinavskog realizma, ibzenovskog tipa, i to je bolji deo filma zato što je konzistentan, čitljiv i u određenom smislu čak i intrigantan.

Zatim usledi drugi deo CLAIRE, koji govori o njenoj sestri, ali u ovom delu je opet Justine glavni lik. Justine je sada već završila u bolnici, na lekovima je, i pojednostavljeno rečeno poludela je. Ali, kad se dođe do tako duboke depresije, do ludila totalnog, tu već Von Trier ne zna šta da radi i očigledno mu bolje idu od ruke granična stanja. Otud, kada se apokalipsa približi, osim inverzije da oni koji su depresivni i običnim okolnostima počinju da se ponašaju normalno jer su "svoji na svome" a to smo očekivali, sve drugo postaje šuplje, sporadično prebanalno u metaforama a u pojedinim aspektima čak i potpuno nejasno.

Jasno je da CLAIRE možda čak i ima usiljeno trajanje kako bi bila deo diptiha sa JUSTINE. Von Trier ne bi smeo da prizna poraz i skrati taj deo u meri u kojoj bi se otkrilo da je loše procenio, međutim film u jednom momentu naprosto počne da se gasi, kao i sami junaci, kao i sama planeta i MELANCHOLIA se završava sa slabijim utiskom od onog koji je mogla da ima, čak i da je isti materijal malo ekonomičnije tretiran.

U tehničkom smislu, ovo je ponovo glossy Von Trier i bar u tom smislu publika je dobila jedan respektabilan artefakt za koji se vidi da se autor potrudio a američki glumci su dobili arty film za filmografiju iako recimo Kiefer Sutherland slabo koristi ovu priliku i pokazuje da je postao ozbiljno deformisan svojom najznačajnijom ulogom Jacka Bauera iz serije 24.

* * 1/2 / * * * *

Martin Scorsese is set to direct an English-language feature film adaptation of Norwegian author Jo Nesbo's best-selling novel "The Snowman" for Working Title says The Hollywood Reporter.

The seventh book in a series featuring alcoholic and troubled Norwegian detective Harry Hole, the story involves a boy finding his mother's pink scarf wrapped around the neck of a ominous looking snowman. Hole realizes she is the latest victim of a serial killer.

Scorsese's been linked for some time but was awaiting on Nesbo to give final approval. He now has and Nesbo says he's not insisting that the film be shot in Oslo where the book is set.

Matthew Michael Carnahan will pen the script while Tim Bevan and Eric Fellner will produce. A recent adaptation of Nesbo's "Headhunters" has become one of the most successful films of all time in the Scandinavian region.

They certainly made a lasting impression with Se7en. Now, screenwriter Andrew Kevin Walker has come aboard to work on the 20,000 League Under the Sea script for director David Fincher. Disney has been trying to find a compelling way to bring back the Jules Verne story of Captain Nemo as he creates his warship Nautilus. Given their previous dark collaboration, it will be interesting to see their vision for a Disney film based on one of the earliest live action pictures made by Walt Disney and released in 1954. (Treasure Island was the first, in 1950.) Disney famously bet his studio on a film best remembered for the giant squid scene. It became the second highest grossing film that year, won three Oscars and became the basis for a Disney theme park attraction. Walker, whose scripting credits also include Sleepy Hollow and The Wolfman, is repped by CAA. Fincher, who next releases The Girl with the Dragon Tattoo, has several potential next projects, and he has long been attached to Cleopatra at Sony with Angelina Jolie and producer Scott Rudin.

Nabavio sam švedsku seriju DEN FORDOMDE. Reč je o formatu sličnom BBC verziji WALLANDERa i seriju čine dva jednoipočasovna televizijska filma. Scenario su pisali Michael Hjorth koji je nam je poznat kao scenarista i producent brojnih švedskih filmova i televizijskih programa i Hans Rosenfeldt koji je specijalista za ekranizacije švedskih krimića, među kojima su i poznate lokalne ekranizacije Wallandera. U glavnoj ulozi profilera Sebastiana Bergmana pojavluje se Rolf Lassgard koji inače igra Wallandera u Švedskoj.

Prvi film režirao je Daniel Espinosa koji nam je poznat po filmu SNABBA CASH i u ovom TV radu pokazuje da se radi o reditelju visoke klase koji apsolutno vlada konvencijama trilera i ume da ih osveži sa primerenom upotrebom realističkih tehnika u smislu kadriranja, pokreta kamere i korišćenja flešbekova odnosno vešto integrisanih vizuelizacija raznih sumnji i teorija koje razvijaju detektivi.

Misterija nikada ne biva preopterećena time što je Sebastian Bergman jedan vrlo živopisan lik sa dosta bolnom biografijom i grubim odnosom prema ženama. U Espinosinom filmu, napravljen je dobar balans između svih likova, detektiva sa živopisnom ličnošću i samog slučaja.

U vizuelnom smislu, Espinosa je na liniji SNABBA CASHa i njegov film ni u jednom momentu ne deluje fizički i vizuelno hendikepirano time što je proizveden za televiziju.

Sam identitet ubice je logičan, da se naslutiti možda nešt ranije nego što bi Hjorth i Rosenfeldt želeli ali otkrivanje identiteta ubice je logično i zadovoljajvajuće i ishod slučaja je katarzičan.

DEN FORDOMDE bi odlično stajao i kao bioskopski film a kao televizijski spada u sam vrh ponude prošle sezone u globalnim okvirima.

Pogledao sam WARRIOR Gavina O`Connora, borilacki film koji uspeva da profunkcionise uprkos brojnim nedostacima i nekonzistentnostima. Pre svega, WARRIOR se nadovezuje na tradiciju indie borilackog filma koje reprezentuju RED BELT, WRESTLER i FIGHTER, ali u sebi ima ponajvise ROCKY atmosfere od sva cetiri i na kraju, uprkos svim indie potezima skrece apsolutno u pravcu katarzicnog borilackog mejnstrima.

Moramo imati na umu da je MMA ocigledno novi boks i da ce na filmu sve vise preuzimati funkciju koju je boks imao u starijim filmovima. I ne samo to, reklo bi se da je MMA postao svojevrsni etalon za cvrstinu medju savremenim holivudskim macoima - Soderbergh je zvao Ginu Carano da mu glumi u filmu, Mamet pokazuje ogromno interesovanje za tu temu, Gosling sprema film sa Refnom o borbama na Tajlandu a Tom Hardy i Joel Edgerton su se satrli od tuce i treninga u WARRIORu.

Intrigantna je ta transformacija forme koja se javlja u novoj generaciji broilackih filmova. Dok je WRESTLER bio krajnje raspolucen tim spojem sentimentalnog i naivnog sportskog filma na papiru i iyuyetno pretencioznog rediteljskog postupka, sto ce biti svojstvo i sledeceg filma Darrena Aronofskog, kod Gavina O`Connora taj spoj funkcionise znatno bolje, mada ne i perfektno.

U svetu u kome je nastao prvi ROCKY, to je bio film koji je bio nominovan za oskare u ozbiljnim kategorijama, a danas WARRIOR pretenduje na nagrade, na postovanje, i to mora da stekne i citavim deonicama koje asociraju na bajat oskarovski materijal. S druge strane, cini se da je pretvaranje B-filma u okosnicu mejnstrima postalo toliko da film mora da naglasi svoje likove odredjenim indie postupcima ne bi li sugerisao publici da ga shvati ozbiljno.

Ruku na srce, Gavin O`Connor jeste druga liga indie reditelja sa mejnstrim pretenzijama i spada u red onih koji imaju ambiciju da Holivud vrate ozbiljnim storytelling korenima. U PRIDE AND GLORY Gavin O`Connor je pokusao da kroz jednu bajatu krimi pricu ponudi vivisekciju jednog drustvenog sloja kakvu je nudio americki film sedamdesetih ali na kraju u tome nije uspeo jer taj film naprosto nije bio dovoljno zanimljiv. WARRIOR jeste dovoljno zanimljiv, ali pored te stilske neuravnotezenosti gde se nezgrapno spajaju indie senzibilitet i sentimentalna melodrama, on ima i jedan sustinski ideoloski problem.

Naime, WARRIOR je film o blue collar momcima koji sa punim ubedjenjem smatraju da se mogu na ovaj ili onaj nacin ostvariti kroz MMA. Medjutim, WARRIOR je istovremeno i film za te momke. Dakle, on je samo delimicino prikaz tog sveta a u velikoj meri je film pravljen i po meri tog sveta.

U ideoloskom smislu, WARRIOR takodje iznenadjujuce podilazi desnim stremljenjima americkih marginalaca, mada ruku na srce, on vise prikazuje njihovu kulturu bez komentara nego sto je slavi. To je potpuno legitimna ideoloska koncepcija i nemam nista protiv ali sama po sebi je protivna indie estetici koja ipak definise ovaj rad. Otud, ne bi me zacudilo da je indie predznak pre svega bio produkcioni manevar a ne istinsko autorsko opredeljenje.

Naravno, mnoga velika dela su nastajala sa takvim namerama, prosle godine smo imali izvanredni Affleckov THE TOWN, a WARRIOR nije film na tom nivou.

Pa ipak, ono sto WARRIOR jeste sasvim je dovoljno da ga preporuci. Pre svega, ono gde je Gavin O`Connor slab jeste forma ali Hardy, Edgerton i Nolte to nadoknadjuju u glumi. Oni su stvarno ozbiljno prisustvo u kadru i svoje uloge igraju sa punim ubedjenjem. Edgertonov lik je na granici neuverljivosti ali su zato Hardy i Nolte savrseni i njihovi likovi su uverljivije postavljeni sto daje opravdanje za njihovo metodsko igranje.

Kad je rec o samim borbama, WARRIOR prolazi kroz citav dijapazon emocija, ukljucujuci i onu iz ROCKY IV kada se nepobedivi ruski borac Koba a JJ Perry je zaista napravio izvanrednu koreografiju koja ga cini punopravnim koautorom filma. Inace, JJ je jedan od gurua velikog upliva MMA boraca u DTV film i on je dosta zasluzan za njihov konacni proboj i u mejnstrim. Nekoliko MMA vedeta se mogu videti u manjim ulogama u WARRIORu.

WARRIOR je film koji svojim trajanjem i slobodom koju sebi uzima Gavin O`Connor pokazuje velike ambicije. Rec je o filmu koji nije dorastao tim ambicijama ali je dovoljno emotivan, naivan u jednom zdravom - muskom - smislu da na kraju sve to deluje u redu.

* * * / * * * *

Pokraše nas u sred Milana! 

Neka ih, bar nisu priznali Kosovo...

Autorska prava širom univerzuma.

Pogledao sam rimejk vrlo intrigantnog izraelskog trilera HA-HOV koji je vapio za holivudskom adaptacijom i proširenjem. I zbilja, THE DEBT Johna Maddena koji su napisali Matthew Vaughn, Jane Goldman i Peter Straughan je u svakom smislu bogatiji film od HA-HOV. Vaughn i Goldmanova su ove godine imali X-MEN FIRST CLASS tako da je THE DEBT uslovno rečeno i dalje deo te teme posleratne odmazde, a Straughan je jedan od adaptatora Le Carreovog TINKER TAILOR SOLDIER SPY, dakle ovo je ekipa koja zna posao.

Njihova osnovna intervencija u odnosu na izraelski izvornik je to što akciju u prošlosti ne tretira kao flešbek već kao pripovedačku okosnicu filma, dočim je akcija u sadašnjosti koja je takođe napeta mahom stavljena u drugi plan. Otud je pomeren fokus više na Jessicu Chastain nego na Helen Mirren i ljudi poput Mehmeta moraju malo sačekaju trenutak kada GILF uzima stvari u svoje ruke. Inače, kad smo već kod toga pretvaranje Jessice Chastain u Helen Mirren je kao obrnuta situacija starenja iz ONCE UPON A TIME IN AMERICA. Dakle, one su priličan mismatch.

No, HA-HOV je imao tu interesantnu dimenziju starih kadrova koji se vraćaju u akciju i suspense je praktično postaojao u samo u tom sadašnjem delu. U THE DEBT suspense postoji u oba dela i čini mi se da može biti prilično efektan nekome ko nije gledao izraelski film. Meni, pak posle gledanja oba filma (premda zaista ne mislim da je HA-HOV koji je suštinski došao do neke naročito široke publike) THE DEBT deluje kao da je mogao da detaljnije uđe u tu dimenziju matorih penzionisanih MOSSADovaca koji odlučuju da napuste udobnost mirovine i ponovo stupe u akciju. Ovde ima tek nagoveštaja te vrlo specifične odluke i njene pregnantnosti ali ne u dovoljnoj meri da bi se to moglo prepoznati kao značajan motiv.

S druge strane, odnosi među operativcima u prošlosti su razrađeni do detalja i u pojedinim momentima, THE DEBT mora da balansira između atmosfere MUNICHa i MIRISA KIŠE NA... hm... GOLANU? Dakle, Madden je dobio zadatak da napravi bigtime ljubavni zaplet uporedo sa trilerskim i to je manje-više solidno uradio, naročito ako imamo u vidu da Sam Worthington nema odlučnosti sa Jessicom Chastain (koja mu igra bivšu suprugu u TEXAS KILLING FIELDS) ali zato kad postane Ciaran Hinds hoće da ostari zajedno sa Helen Mirren.

Vaughnov saradnik iz britanske faze Ben Davis je slikao film, i THE DEBT nudi jako atmosferičnu i ubedljivu rekonstrukciju raznih lokacija na kojima se priča dešava. Madden je pravi izbor za reditelja jer spaja britansku veštinu u radu sa glumcima i vođenju priče sa solidnom pristupom napetosti i akciji. S druge strane, mislim da bi neko kao Roger Michell možda napravio neke bravuroznije scene ali Maddenu se nema šta zameriti.

THE DEBT je kvalitetan film ali ja ipak nisam uspeo da se otmem konstantnom upoređivanju sa HA-HOV, dakle gledanje izraelskog izvornika me je hendikepiralo. Kada bih morao da biram između ova dva, uprkos autentičnostiu izraelskog filma, ipak mislim da je bolje gledati rimejk jer ostaje manje-više veran izvornoj priči a po nivou izrade je neuporedivo snažniji.

* * * / * * * *

Pogledao sam JEDINI IZLAZ, vrlo atipičan Guys on a Mission flick koji su po scenariju poznatog književnika i partizana Antonija Isakovića i kapetana JNA Stjepana Zaninovića - koji će kasnije postati i reditelj - režirali Saša Petrović, jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja i Vicko Raspor - uticajni filmski radnik sa pitoresknim ratnim stažom. Raspor je naime za vreme rata bio ilegalac i u nekim akcijama je imao krajnje traumatična iskustva koja su ga obeležila za ceo život.

Ova četvorica vrlo specifičnih ljudi proizvela su neujednačen i vrlo neobičan film koji je pre svega zbog onoga što je uneo Petrović zaslužio da se nađe u najužem izboru upečatljivih partizanskih filmova. Petrović je snimio remek-delo o NOBu TRI, takođe po Isakoviću, ali to je bio film u kome su obojica već imali izgrađenu poetiku - Isaković kao realista sklon egzistencijalističkim dilemama i Petrović kao neorealista izuzetno snažnog rediteljskog rukopisa. U JEDINOM IZLAZU, međutim, Isaković je omeđen Zaninovićem a Petrović Rasporom. Zaninović kao vojnik i Raspor kao veteran daju filmu auru autentičnosti, premda JEDINI ZLAZ već na početku naglašava da je to izmaštani prikaz čuvene diverzije u Postojnskoj jami koja je dobro poznata iz Drugog svetskog rata.

Na kraju, od ova četiri postupka trijumfuje Petrovićev pošto njegov snažni vizuelni pečat nastao u saradnji sa direktorom fotografije Jovanom JOvanovićem uspeva da ostane otovo netaknut. Isakovićeva egzistencijalistička dimenzija samo usporava film i zaustavlja protagoniste u sred jedne akcije paklenog tempa u skučenom i neprijateljskom ambijentu. Ako tome dodamo da su u većini partizanskog filma toga vemena egzistenijalističke dileme obično ubedljivije u postavci nego u razrešenju - da se postave pametno a razreše pamfletski, one i ovde na kraju nemaju neku funkciju, izuzev da simuliraju zaplet.

I tu dolazimo do možda najzanimljivijeg svojstva ovog filma. Naime, JEDINI IZLAZ nije jedini Petrovuićev film o NOBu ali jeste jedini akcioni i u tom smislu, uporedna analiza JEDINO IZLAZA sa MOSTOM Hajrudina Krvavca ili OPERACIJOM BEOGRAD Žike Mitrovića može odlično da pokaže razliku u rediteljskim rukopisima ovih autora. Dok je Petrovićev film brižljivo dizajniran, sa lokacijom Postojnske jame koja je genijalna i jedinstvena (u jednom trenutku čak i partizani kažu da im je plan da ne zatrpavaju jamu zbog prirodnih lepota) i velikom pažnjom koja se pridaje detaljima i stanjima likova. Kod Krvavca i Mitrovića imamo akcenat na radnji i tempu. Slabost Petrovićevog filma dolazi do izražaja pre svega u tome što Isaković i Zaninović nisu napisali scenario koji u sebi sadrži dovoljno zanimljivo koncipirano stanje likova. Zatim, njegov odnos prema ritmu celine je problematičan pošto nisu jasni ni prostorni odnosi ni protok vremena niti šta koji postupak u tom vremensko-prostornom kontinuumu znači u smislu otkucava li sat ili ne, iza koje tačke junake čeka spas a iza koje opasnost i sl.

Međutim, sa druge strane, kod Petrovića okupatorski vojnici imaju izraženu personalnost, nisu topovsko meso, ponašaju se uverljivije premda nisu istinski opasni i u proseku partizani su kod njega znatno "bezbedniji".

Sama lokacija jame i pripadajućih tunela i pećina deluje kao nekakav kenadamovski set i kad je o ambijentu reč, JEDINI IZLAZ spada među najzanimljivije locirane partizanske filmove. Ako samo imamo u vidu taj production value čudno je da JEDINI IZLAZ nije češće emitovan na našim televizijama. Ipak, očigledno je presudilo to da je reč o Petrovićevom minornom radu koji je zaboravljen posle kasnijih trijumfa.

Uprkos tome što ovo nije prepoznatljiv Petrovićev film, JEDINI IZLAZ jasno najavljuje da je on reditelj sa izrazitim potencijalom.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam DO POBEDATA I PO NEA Žike Mitrovića. Ovaj film iz njegove makedonske faze govori o završnici rata i dilemama koje se postavljaju pred oslobodioce koji su morali da pročiste žito od kukolja i da uprkos tome što su bili žrtve i željni osvete ne postanu dželati. Naravno, Mitrovićev film na kraju prikazuje junake koji prevazilaze sve svoje zablude i pravedno presude svakome, međutim, uvođenje motiva odmazde, prekih sudova za razne stvari i vrlo relativnih definicija saradnje sa okupatorima ispunjava film jednom prilično spooky atmosferom - odnosno, reklo bi se, film pokazuje šta je sve moglo da se desi a nije se desilo na takav način da upravo deluje kao da najgore uopšte nije sprečeno. Taj efekat je pre svega postignut time što su sve pretnje, zablude, žrtvovanje nedužnih postavljeni vrlo uverljivo, a sve instance u kojima partizani uspevaju da pokažu zrelost i izdignu se iznad situacije pamfletski i uglavnom manje uverljivo.

U tome je osnovni i problem ovog filma, čak i da ne dovodimo u pitanje autorovo uverenje čini se da je efekat falsifikata upravo postignut time što se zabašuruje problem koji je očigledno jasan publici. Drugi problem je to što film ima nešto više likova nego što može da se isprati u ovoj minutaži i čini mi se da je tempo preintenzivan za toliki broj sudbina i motivacija kojih se Mitrović laća.

S druge strane, film obiluje Mitrovićevim obeležjima kao što su vrlo efikasno pripovedanje, jasni odnosi među likovima, dobro prikazana atmosfera makedonske varoši, sve one vrednosti koje je mogao preuzeti iz tradicije vesterna.

DO POBEDATA I PO NEA je solidan ali manje zanimljiv film u opusu ovog velikog autora.

* * 1/2 / * * * *

BABYLONSJUKAN Daniela Espinose je pravi primer kako neupečatljiv debitantski film o mladima ne mora da bude znak rediteljevog slabog dara već vrlo često samo stoji kao dečja bolest koja mora da se preleži. Espinosa danas kad je u Holivudu snimio SAFE HOUSE i napravio blokbaster sa SNABBA CASHom uopšte ne liči na čoveka koji je počeo snimanjem ovog simpatičnog ali zbilja neupečatljivog filma o mladim Šveđanima i njihovom gubljenju vremena, pokušajima da dosegnu suštinu u Indiji i snalaze se na pločnicima.

Nastao po navodno polu-autobiografskom scenariju Clare Froeberg, film govori o devojci čiji momak odlazi u Indiju a ona se useljava silom prilika kod njegovog druga u koga se kako vreme odmiče zaljubljuje. Iako je BABYLONSJUKAN koncipiran stilski na tragu Wong Kar Waija i DOGME, Espinosa ubrzo pomera ovaj film stanja prema zapletu. Otud, reklo bi se da Espinosa na svom debiju nije uspeo da prikrije da je ljubitelj filmske priče. U ovom konkretnom slučaju međutim tu priču solidno postavlja ali je ne razrešava na adekvatan način.

Ukupno uzev BABYLONSJUKAN je solidan i energičan debi, ali pravi Espinosini radovi došli su kasnije, kada je promenio fah a iz ove mladalaćčke faze preuzeo samo neke stilske detalje.

* * 1/2 / * * * *

Ponovni holivudski debi Nicolasa Windinga Refna DRIVE, pošto se FEAR X ne računa, pokazuje da je on potvrdio svoju reputaciju najvećeg srpskog reditelja zarobljenog u telu Danca. Samo bi srpski reditelj želeo da napravi takav spoj direktne fascinacije Amerikom i njenom svakodnevicom, filmskih tradicija iz proških vremena i to ne u formi sirovog narativnog materijala već kroz reinterpretaciju već formiranog rediteljskog postupka, glumačke ekipe u kojoj se susreću ugledni i poznati glumci - i oni iz mejnstrima i oni sa televizije ili B-filma dakle iz jednog bućkruiša celopkupne američke kulture i konačno kroz kršenje i ponovno uspostavljanje konvencija u režiji.

Kad je reč o samom rediteljskom postupku, matrica kojom je Refn fasciniran jeste Michael Mann iz faze THIEFa - što je već samo po sebi bila svojevrsna modernizacija konvencija krimića seamdesetih u skladu sa video estetikom osamdesetih i u određenom smislu ako je THIEF već sam po sebi bio spoj postojećih tradicija i tendencija, onda je DRIVE jedna konačna galerijska formulacija tih postupaka.

Kad kažem alerijska onda to ne kažem da bih DRIVE lišio tržišne sudbine jer taj film je čak i prilično dobro prošao u bioskopima ako imamo u vidu koliko je arty u svojoj postavci. No, činjenica je da - za razliku od Manna - Refn ipak ne režira za tržište već za art house pa zato DRIVE i može da izgleda kao THIEF posle moždanog udara.

Refnu zbog prvog i trećeg PUSHERa skidam kapu, a zbog ostalog bih mu uglavnom skinuo glavu, no činjenica je da su BRONSON i u izvesnoj meri VALHALLA RISING bili značajan kapital za njegov povratak English-speaking filmu i to ne samo zbog produkcije i jezika nego i zbog značajne uloge Toma Hardyja. Refn je kroz celu karijeru bio odan svojim glumcima, a u Ryanu Goslingu je sada dobio svojevrsnu ikonu ali i mecenu jer će njegov uspon direktno koincidirati sa glumčevim ulaskom u vrhunski mejnstrim.

Fetišizacija Ryana Goslinga u ovom filmu sprovedena je preko granice dobrog ukusa, zatim čak i preko granice parodije i upornost spojena sa drastičnošću dovela je do toga da na kraju to više nije ni žanrovska konvencija ni parodija već stvarno neka vrsta vizuelne umetnosti. Gosling je Čovek u srebrnoj jakni, kao junak Petra Jakovića iz istoimene televizijske serije, ili svojevrsni potomak Nic Cagea iz Lynchovog WILD AT HEART.  On govori malo kao Melvilleovi junaci, profesionalac je kao Mannovi, ali njegovi maniri su toliko prenaglašeni, da on može jedino biti Refnov junak. Neobično je koliko Goslingov Driver zapravo nema nimalo veze sa Hillovim DRIVERom koji je do sada smatran zlatnim standardom holivudske aproprijacije Melvillea. Hillov Driver je naprosto američki karakter a Refnov je specifična evropska tvorevina.

Evropska fascinacija Amerikom prisutna je na svim nivoima, od tipičnih američkih ugostiteljskih objekata do onoga što je meni žanrovski najzanimljivije a to su autobobili. Dizajn američkih automobila je poslednjih godina došao u krizu a serijal filmova o Bourneu je snimajući automobilske potere po Evropi sa evropskim modelima još dodatno pokazao koliko su američka kola vizuelno, pa i tehnološki postala jednolična. Na kraju jedan od osnovnih padova BOURNE ULTIMATUMa bio je to što se završna potera u prvom ciklusu serijala dešava u Americi sa najmanje zanimljivim kolima na već prežvakanim lokacijama. Kod Refna međutim, američka kola dobijaju novu dimenziju. On i Newton Thomas Sigel kao DP im daju potpuno novu dimenziju, izrazito depersonalizovana kola (ako ne računamo Driverov klasik koji koristi "za vlastite potrebe") postaju sporedni junaci ovog filma a najbolji primer su uvodna potera sa policijom i vozački dvoboj posle pljačke.

Refn nije najveštiji reditelj, i njemu ne bi odgovaralo izražavanje u nekoj konvencionalnoj formi. Koliko god DRIVE formalno pripadao vrlo kodifikovanom žanru prepunom jasnih konvencija, DRIVE je najbolji u onim fazama u kojima te konvencije naizled preuzima i onda ih krši. Ne bih išao toliko daleko da tvrdim kako Refn išta unutar ovog žanra unapređuje, ali definitivno igra po svojim pravilima, i zahvaljujući tome DRIVE i uspeva da se izdvoji. Isti ovaj scenario mogao je da rezultira potpuno drugačijim i marginalnim filmom uprkos uglednom potpisu Hosseina Aminija na adaptaciji romana James Sallisa. Još od špice sa roze natpisima u nekom neonskom fontu koji su direktno sugerisanje da će ovo biti posveta Michaelu Mannu, sa retro muzikom čija je okosnica u synth popu, i pulsirajućem 80s skoru Cliffa Martineza, DRIVE nastaje kao pastiš ali Refnov postupak često baziran na greškama ili uporno sprovedenom neukusu čini da ovo ipak bude nešto više od ljubavnog pisma starim filmovima i postane svojevrsni "krimić za intelektualce". Ipak, DRIVE je osim samog audiovizuelnog ugođaja prilično prazan da bi bio baš film za intelektualce, njegova ciljna grupa ipak prevashodno jesu ljubitelji i poznavaoci filma. Emocija filma DRIVE je prilično relativna stvar, ja ga nisam video kao pokušaj da se izazove istinska emocija, uostalom sama završnica sa pretnjom protagonistinoj devojci nije previše jasna, dakle, ni emocije među likovima nisu raščišćene - što ne znači da DRIVE ne može biti emotian film za ponekog gledaoca. Pitanje emocija zapravo odgovara na dilemu može li se DRIVE obratiti onima koji su bili ciljna grupa Mannovog THIEFa. Dok ja Tarantinov DEATH PROOF bio gotovo pa potpuna replika carsploitation filmova sedamdesetih, s tim što danas ti filmovi deluju kao potpuna ekscentričnost, DRIVE ipak nije čista rekonstrukcija THIEFa već je Mann samo osnov kojim se Refn hrani.

Ako je SLUMDOG MILLIONAIRE Danny Boylea bio primer kako je u suštini naš festivalski i nacionalni mejnstrim oličen u Kusturici i Dragojeviću, naslovima kao što su DOM ZA VEŠANJE i RANE u stvari u sebi krio formulu za globalnu dominaciju - što je u određenom smislu najavila CRNA MAČKA BELI MAČOR sa svojim ogromnim bioskopskim upehom širom sveta, onda je DRIVE primer kako možda i neke od danas anahronih pajkićevskih paradigmi nisu bile bez osnova. Naravno, one se nisu mogle realizovati na ovakav način jer Refn je u sve to uneo još neke druge elemente koji su našem promišljanju filma a naročito praksi uglavnom nedostupni.

* * * 1/2 / * * * *

Michael Apted will replace Curtis Hanson as director on the last two weeks of principal photography on the surfing drama "Of Men and Mavericks" at Walden Media says Deadline.

However there's no major dispute between the studio and the filmmaker. Rather Hanson recently experienced complications from a heart surgery, which leaves him incapable of finishing the production.

As a result Apted is taking over, but it isn't sure if the supervision will carry over into the post-production phase. Hanson is expected to fully recover.

Jonny Weston stars as surfing legend Jay Moriarty, who conquered a stretch of treacherous Northern California waves with the help of his mentor (Gerard Butler). Shooting on the film is now scheduled to wrap sometime next month.

Quote from: crippled_avenger on 28-11-2011, 14:21:15DRIVE je osim samog audiovizuelnog ugođaja prilično prazan da bi bio baš film za intelektualce

bre, pa ja sam već dokazao da jeste film za intelektualce! E, Kripe, Kripe...

Ti si dokazao mnoge stvari. Nažaost nije, šupalj je. Nema tih pravih toucheva koji izdvajaju majstore.

Quote from: crippled_avenger on 29-11-2011, 11:23:26
Ti si dokazao mnoge stvari.

Zašto se poslije ove rečenice osjećam kao dijete-debil? 


Film nije savršen, ali ima tu nešto, i provlači se i kroz prethodne filmove.

Ti nisi dete-debil. Ti si Rajko Petrov Žižek.

Pogledao sam RAMPART Orena Movermana, jedan od filmova koje sam očekivao sa naročitim žarom jer reč je o novom scenarističkom pokušaju Jamesa Ellroya, pisca čiji je odnos sa filmom, kako stvari stoje natprosečno dobar pošto je imao sreće da mu jedna ekranizacija bude remek-delo a da sam kao scenarista potpiše nekoliko vrlo pristojnih filmova. Naravno, nastali su i neki manji ili veći promašaji po Ellroyu, moglo bi se reći da je BLACK DAHLIA kao njegovo možda i najznačajnije delo ispala slabo, uprkos dobrom odabiru reditelja, ali kada se sve uzme u obzir, po Ellroyu nastaju solidni filmovi i što je još važnije nastaju žanrovski raznovrsni filmovi.

RAMPART u tom smislu potvrđuje Ellroya kao jako ozbiljnog pisca koji iskoračuje iz žanra. Kao scenarista on ovde ipak i bez ikakve sumnje kanališe svoje literarne likove, to se vidi i po postavci i po dijalozima. Međutim, ovde nema krupnog zapleta vezanog za jedan slučaj, ovo je film o sunovratu jednog karaktera i samim tim, ovaj film potvrđuje da su likovi iz Ellroyeve literature dovoljno snažni da mogu da iznesu ne samo detektivske i policijske priče već i filmove koji su isključivo studija karaktera.

RAMPART je upravo studija karaktera jednog problematičnog losanđeleskog policajca, ogrezlog u porocima, policijskoj brutalnosti, fašističkoj retorici i dubokom ubeđenju da je u pravu. Iako Moverman i Ellroy ostaju ambivbalentni prema tome da li je on zaista u pravu ili ne, odnosno prikazuju njegove životne situacije i kako se on sa njima nosi, i ne osuđuju ga, Woody Harrelson ubedljivo brani svog junaka, i on od antiheroja do kraja filma može da se prepozna kao čovek sa ozbiljnim problemom koji ima gledaočeve simpatije.

Harrelson je glavna zvezda ovog filma ali to ne umanjuje doprinos Robin Wright koja igra idealnu ženu za ovakvog otpadnika, kao ni All-Star podelu koja ga okružuje u sporednim ulogama, poput recimo Ned Beattyja u ulozi njegovog mentora, očevog prijatelja, penzionisanog starog LAPD kadra koji ga štiti od nevolja.

Moverman je snimio ceo film u indie maniru i DP Bobby Bukowski nudi izuzetno atmosferičnu fotografiju, beleži sve detalje i nijanse u losanđeleskim ambijentima i prilazi uslovno rečeno policijskom filmu na jedan drugačiji način. Movermanov rediteljski postupak je prilično ortodoksan indie i to u spoju sa pričom kakve gledamo u drugačijim stilskim interpratcijama nudi dosta svežine. Zanimljivo je kako iste sezone imamo RAMPART i WARRIOR koji se u indie okolnostima vraćaju tradicijama repertoarskog filma sedamdesetih, s tim što za razliku od WARRIORa, RAMPART nikada ne poseže za populističkim emocijama.

Jedini detalj koji me je zbunio svojoj promašenošću, odnosno neobičnim postupkom pošto je gotovo nemoguće da to bude greška jeste što se u noćnom klubu u filmu koji se dešava 1999. čuje Justice koji je izašao deceniju kasnije. Naravno, uvek je moguće razumeti ovo rešenje kao rediteljevu odluku da stavi savremenu muziku, da se ta muzika ne čuje u sceni, sa zvučnika, ali tako se tumači ovaj izbor kada se gleda film.

Slično HURT LOCKERu, RAMPART vrši dekonstrukciju junaka koje smo ranije u repertoarskom filmu gledali kao heroje i ulazi u njihovu socijalnu patologiju. Ipak i u tom kontekstu ostavlja im mogućnost da ostanu svojevrsni antiheroji, zaštitnici sistema koji ne razumeju i u koji zapravo ne veruju, isključivo iz ličnog hira i perverzije. Za razliku od Ferrarinog BAD LIUTENANTa koji predočava rediteljevu vizuru, pretenziju, simboliku i sve ostalo, RAMPART sve prepušta junaku.

* * * 1/2 / * * * *

Zvuči vredno pažnje!!!

http://www.cracked.com/article_19549_5-old-timey-prejudices-that-still-show-up-in-every-movie.html

Evo, nešto relativno zanimljivo, diskusija o Pakulini PREDSEDNIKOVIM LJUDIMA u okviru nove serije projekcija & tribina VRAČARSKO KINO OKO. Ko voli teme političkog trilera, novinarstva, medija, društvene situacije, i old school model tribine, eto priče...

Vračarsko Kino-oko, 25. Novembar 2011.

Pogledao sam KILLER ELITE Greg McKendryja, ekranizaciju provokatiovnog romana britanskog aristokrate i avanturiste Ranulpha Fiennesa koji je svojevremeno tvrdio da je u ovom trileru opisao istinite događaje. Događaji u političkom smislu deluju prilično verovatno ali sami konkretni opisi akcije izgledaju kao da je stari Ranulph ipak pustio mašti na volju. Ono što je britanska vlast negirala jeste da su pripadnici SASa bili umešani u rat u Omanu i da je kasnije svrgnuti šeik organizovao plaćene ubice da pronađu SASovce koji su mu ubili sinove i da ih likvidira, a da je britanska vlada u tome pomagala jer je želela da dobije neke koncesije za naftna polja. To sve ne deluje kao naročiti big deal u suštini, ali Ranulph je uspeo da kroz stvaranje atmosfere zataškavanja proizvede bestseler i čitavu seriju romana.

McKendryjev film je simpatičan, podsetio me je na britanske akcijaše iz osamdesetih poput WHO DARES WINS i serije poput PROFFESSIONALSa na kojima su se kalili Martin Campbell, Ian Sharp ili John Mackenzie. Ovo svakako nije klasa naslova kao što je FOURTH PROTOCOL ali je reč o vrlo pitkom i što je najvažnije vrlo bogatom filmu kad je o akciji reč. McKendry i DP Simon Duggan postavljaju nekoliko izvanrednih, efektnih akcionih scena koji nisu sad neka transformacija svega onoga što znamo o akciji ali su prilično solidne.

Rizikujući da se pretvori u novom Lewis Collinsa, Jason Statham vrlo dobro nosi ovaj film i ima odličnog antagonistu u Clive Owenu koji ovde igra više rivala nego negativca, ali po screen timeu ipak nije ravnopravan Stathamu iako bi McKendry želeo da stvori utisak kako zapravo gledalac može da bira strane. De Nirova pojava evocira uspomenu na RONIN i on ovde ima pošteno urađenu epizodnu ulogu u kojoj i dalje više igra samog sebe nego junaka ali objektivno gledano ovo mu je jedan od dostojanstvenijih nastupa.

Najinteresantniji detalj je to što se film dešava u epohi -1981. godine i McKendry je pošteno rekonstruiše. Zanimljivo je da Statham već drugi put posle Donaldsonovog BANK JOBa laća nepotvrđenih istinitih priča iz prošlosti u kojima upravo njegov tough guy personality deluje kao osnovni razlog zašto ne verujemo da je stvarno tako bilo. Ipak, BANK JOB je nekako uvereniji u svoju istinitost od KILLER ELITE.

KILLER ELITE nije naročito dobro prošao u bioskopima što je šteta. McKendry nedovoljno dobro vodi priču i likove ali KILLER ELITE u osnovi nije loš film i izdašan je kad je o akciji reč. Ipak, čini se da je ova vrsta filma prekomplikovana za publiku savremenog akcionog filma što je šteta. Čak bi se reklo da je proporcionalno ulaganju i BANK JOB napravio bolji posao.

Imajući u vidu Ranulphov opus, KILLER ELITE je imao potencijal da bude franšiza ali posle ovoakvog box officea to sigurno neće biti. Ne mogu da kažem da bismo ostali uskraćeni ali ovo definitivno jeste vrsta filma koja nam nedostaje i koju treba podržati.

* * * / * * * *

Malo Srpstva za oblačni vikend

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Dimitrije-Vojnov-Pamticu-u-2011.sr.html

Aaaaa, koji si ti romantik

Quote
Фејсбук је за заљубљивање, Твитер за раскидање. Оба су потребна.

Morao sam da stavim nešto što će kvoutovati običan svet pošto sam ostatak teksta govorio o mučkom ubistvu Pukovnika Gadafija, kvislinzima i najavljivao obračun sa izdajnicima u našim redovima.

Quote
Фејсбук је за заљубљивање, Твитер за раскидање. Оба су потребна.

slatko

a MORAO je da  stavi   samo odgovore za zaljubljivanje

ШТА ЋЕ ОБЕЛЕЖИТИ 2012. ГОДИНУ?

Крај 2011. обележила је велика тензија на свим нивоима. Ниједна тензија не може трајати бескрајно. Зато 2012. годину замишљам као неку сцену која би се у филму разрешила уз Бреговићеву музику.

Nikada nije kasno za malo pravog old schoola, od kolega iz Službe:

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: ZAŠTO SAM SIGURAN DA 9. DECEMBRA ODGOVOR EU NEĆE BITI ,,NE"
petak, 02 decembar 2011 22:49

Zašto Brisel neće 9. decembra reći jasno i nedvosmisleno ,,ne".  Zato što nismo mi te sreće

Učen da između tvrdog i sumnjivog igram nasigurno, tako i – birajući između sopstvene paranoje i inteligencije – tipujem na ovo prvo. Dakle, neće ih Angela Merkel sa svojim briselskim gaulajterima otkačiti 9. decembra. Kako znam? Zar, dok pošten svet u Srbiji razbija glavu kako da zemlju oslobodi Brisela i domaćih briselskih klijenata, ispadne kako će je i od jednog i od drugog osloboditi sama Evropska unija? Ne biva toga, narode, zato će kandidature biti. Dobiće je, makar Boris ceo severni Kosmet morao da zalije betonom iz vazduha; ako mu to ne pođe za rukom, dobiće je makar uslovno, makar mu je odložili za tri meseca, makar mu glavu stavili na nju kao hipoteku, ali svakako će je dobiti pre izbora. Dobiće je, makar s njom samo izašao na izbore, makar mu je već sutradan oteli. Hajde da vidimo zašto.

Mediji su zatrpani informacijama kako je Nemačka – silno razočarana time što su neki Srbi na Jagnjenici podigli ruku na Bundeswehr – obnovila režim ,,sto za jednog" i zaustavila kandidaturu taman za tri hiljade tadićevaca, koliko danas i ima Srba kojima kandidatura u životu radi posao. Čuj radi; pa Borisu, njegovim baronima i ostalim primercima iz tog lanca ishrane bolje je da ih Merkelova strelja nego da im kaže da za njih od EU definitivno i neopozivo nema ništa. A baš taj mali detalj u odnosu tadićevaca prema kandidaturi našoj nemačkoj braći otvara prostor za proverenu strategiju. Jer, da nije tako, da kandidature stvarno i definitivno nema, zar ne bi bilo dovoljno samo da neki deveti sekretar Merkelove preko patriotskog ,,Blica" – mislim nemački patriotskog, poput Štrajherovog ,,Der Stürmera" – kaže da je to s kandidaturom završena priča, i da priča i bude završena. 

Ovako, od srede do petka od svih Nemaca za koje se u Srbiji zna o srpskoj kandidaturi jedino se nije oglasio Lotar Mateus. Angela Merkel rekla je da Srbija ne ispunjava uslove za kandidaturu; nemački ministar vojske De Mezijar javno je Borisu komandovao zurück; slično rapoloženje je u Bundestagu i CDU; stari srpski prijatelj Vestervele poručuje da krv sa Jagnjenice može da spere samo ako Srbija ,,prihvati teritorijalni integritet Kosova". Anonimni diplomate u Briselu – valjda su i oni Nemci – u narečenom patriotischen zeitungu ispovedaju da se kandidatura više ne rimuje sa imidžom Srba posle Jagnjenice, koji je, kaže, ,,katastrofalan gotovo podjednako kao i kad je bilo reči o Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću". Čak i zapadni diplomate po Beogradu koji lokalnim novinarima šapuću verodostojne informacije, čak i oni na pomen kandidature sumnjičavo vrte glavom, Boris je toliko zabrinut da već priča kako će pobediti na izborima; Boža Đelić više ne pominje da će podneti ostavku ako mu kandidatura pobegne – a sve to može da samo da znači da je stvar ozbiljna. Na kraju, autor Jugosfere – distancirani Britanac, nego šta – Tim Džuda kaže da su nam šanse pola-pola, dok – čudima nikad kraja – Jelko Kacin ostaje usamljen kao Srbin u svetu tvrdeći da je Beograd kandidaturu zaslužio.

NIŠTA ZA MNOGO Treba li još ovoga ili je već svima jasno koliko sam paranoičan kad kažem da ih neće sasvim ispaliti i da će im nešto od kandidature dati, makar odloženo? Prvo, hajde da vidimo ko šta tu dobija, a ko šta i čime plaća. Kandidatura Brisel ne košta ništa – ne postoje ni te pare ni te političke obaveze koje EU kandidaturom preuzima prema Srbiji. Inače bi Turska do danas postala najveći i finansijski i politički poverilac Brisela, a ne bi loše prošla ni Makedonija. Izgleda li vam Merkelova kao neko ko nešto duguje Turskoj? A Makedonija kao neko ko je prošao dobro? U redu, idemo dalje. 

Ako kandidaturom datom Srbiji Brisel ne gubi ništa, hajde da vidimo šta dobija. Kandidaturom – a pod tim podrazumevam sve što nije briselsko rezolutno ne, dakle i uslovnu i odloženu – srpski som i dalje ostaje zakačen za udicu. Bez nje mora da pronađe drugo hranilište. Kako u Briselu kao to drugo hranilište, s pravom, ne vide nikog do Rusije, ne verujem da im se to mnogo dopada. Možda bi oni i ostali hladni na taj jedan korak Srbije prema Rusiji samo da nisu prethodnih nedelja videli dva politička koraka Rusije prema Beogradu, ako ćemo pošteno, najveća u ovom veku. Neko će reći kako je EU za poslednjih deset godina toliko investirala i izgradila takvu mrežu u Srbiji da nikakva Rusija ne može da ugrozi njenu poziciju. Možda, ali liči li vam ovo na vreme kad će se iz Brisela razmetati samopouzdanjem, kad su spremni da izazivaju sudbinu? Meni ne, mada, naravno, tu čistih formi tipa da je Srbija sasvim otkačila EU, pa se sasvim okrenula Rusiji – neće biti.

Brisel se dakle neće igrati, utoliko pre što, pored svojih, prepoznaje i srpske trendove. A oni kazuju da u Srbiji broj ljubitelja EU strmoglavo pada. Za to vreme, sa srpskim parlamentarnim strankama stvar po Brisel, na prvi pogled, stoji veoma dobro. Naime, samo dve među njima su u korpusu evroskeptika, čime, računajući prema aktuelnim rejtinzima, ne prebacuju više od desetine registrovanih glasača. E sad, taj raskorak, naravno, nije prirodan i, uprkos tome što Brisel kontroliše javni prostor u Srbiji, na duži rok je neodrživ. A to znači da - ili će se broj birača zagrejanih za EU povećavati (malo teže) ili će sve više stranaka postajati, ako već ne protiv EU, a ono bar indiferentne prema njoj (malo lakše). I zar da takvim ludacima poput Srba ne daš nešto što bi im bar mirisalo na kandidaturu? Utoliko pre što, ako je Borisu čak i daju, teško je reći hoće li se poljuljani evroentuzijazam među strankama stabilizovati i u narodu oporavljati, ali, ako mu je ne daju, od tog entuzijazma neće ostati ni Čede na Vuku.

Ako mu je ne daju ni toliko da njegovi spin majstori ne mogu da to predstave kao da su mu je dali, to će toliko duboko potresti i političku i društvenu scenu da će i mnogi ovdašnji evropski klijent početi da razmišlja o sopstvenoj budućnosti. A čovek zabrinut za budućnost spreman je na svakojake preokrete i alternative. Dakle, ako u petak 9. decembra nikakve kandidature ne bude, ako to bude samo jedno ledeno nemačko ,,ne", već 10. će naglo oživeti ikonostas u Mrkonjićevom kabinetu, već 11. Sloba će sa tog ikonostasa sići, a do 12. u podne zaposešće krhko telo Ivice Dačića. I eto ti pada vlade, eto izbora kad im vreme nije. Istog dana čak će i Jelena Trivan ostati bez glasa – a vi računajte da žutima pada rejting čak i kad ona uzima vazduh dok govori – i da ih danas na drugom mestu održava jedino to što je Jelena u svojim nastupima savladala tehniku gajdi. I ja tada ne vidim kako će žuti da prebace deset odsto računajući i krvne srodnike njihovih funkcionera.

AKO BUDE ,,NE" Naravno, ne mislim ja da je Brisel zabrinut za Borisov rejting i da će pokazati milost prema njemu, ali znam da oni ne vole da Srbija ispadne iz ravnoteže, odnosno da tu neka politička snaga vidljivo prevagne, da Toma i Voja, recimo, na izborima pobede toliko ubedljivo da ne možeš da im za vratom držiš žute. Na kraju krajeva, ako Srbija ispadne iz takve ravnoteže, ceo sistem javnog prostora počinje da razmišlja, pa samim tim i da posustaje, kontrola toga Briselu postaje teža i komplikovanija, a briselski klijenti u javnom prostoru počinje da gube i na samopouzdanju i na snazi – uverljivost odavno nemaju – tako da njihova ucenjivačka moć opada. Ne sumnjam ja da bi EU svakakvo nepočinstvo uradila Srbiji, ali zašto bi to uradila sebi u Srbiji? Pa da dođe neko ko će reći na RTS kako je, na primer, carinski sistem između EU i Srbije – svojevremeni poklon Briselu od Mlađe i Borisa pod devizom ,,Volimo EU više nego što je ona volela nas" – nepravedniji nego da metalostrugar iz Rakovice izvede Dežera na ručak. Pa da Žarko Korać pomisli kako EU ipak ima alternativu. Da se Borko pomiri s Vukom i da Editi Tahiri kaže sve što misli o njoj. Da Boris u Jarinje dovede neku kinesku kinesku građevinsku firmu, pa da se Jarinje vidi s meseca. 'Ajte, molim vas, zašto bi to Brisel sebi radio!?

Naravno, pitanje je onda a zašto sve ovo Borisu rade? Zašto mu toliko prete? Zašto su se na njemu za tri dana izredali svi Nemci sveta? Prosto: blefiraju ga. Oni znaju da igra može da traje do 9. decembra, da – ako Borisu daju jasno ,,da" ili jasno ,,ne" – već sutradan u Srbiji izborna kampanja ulazi u punu brzinu i da od tog dana od Borisove vlade neće dobiti ništa makar ga bombardovali. Ali do tada mogu da dobiju još mnogo. A, budući da se radi o starim bundesligašima, naviklim da najviše trče u poslednjih deset minuta i da utakmice rešavaju baš tad, oni danas od Borisa na Kosovu traže sve.

Pitate se sad kako ja znam da Nemci blefiraju, a Boris ne zna, nego se blamira pozivajući Srbe da se maknu sa barikada, istih onih koje je sam letos postavio rekavši Srbima da sede tamo dok ne povećaju njegov, kako voli da kaže, pregovarački kapacitet. I sad ih tera zato što je ostao sasvim bez pregovaračkog kapaciteta. Dakle, pitanje je kako Boris ne zna da Nemci blefiraju? Zna. Ali – ako ste nekad igrali poker – zamislite dvojicu igrača: jedan igra u život (čuvena Borisova sposobnost da postavi stvari), a drugi u jedan sjebani evro. I sada ovaj koji igra u evro blefira. Kako igra ovaj koji je uložio život? Nikako, igra tako što sve veruje, čak i ako je siguran da dripac blefira. Tako izgleda Borisova igra.

A to znači da se do 9. decembra svakojake svinjarije mogu dogoditi, što na prelazima, što u Beogradu. I da izvršitelj tih svinjarija može da bude svako – od Kfora do bogtepita koga – ali će u svakom slučaju poluga za ta nepočinstva biti Boris. Utoliko pre što je naš junak već neki put bio pod sličnim pritiscima i svaki put su mu slomili kičmu. Tako da mu je sad više i ne lome jer nema slobodnog mesta, sad mu je krckaju.

DVA NAJJAČA ARGUMENTA Postoje još dva argumenta – jača od svih – zašto će Srbija dobiti kandidaturu. Prvo, zato što bi za Srbiju najbolje bilo da je ne dobije, jednako kao što bi za Borisa bilo najbolje da je dobije, ali već smo utvrdili, ima tome neko vreme, kako je postalo pravilo bez izuzetka da je ono što je dobro za Borisa i žute redovno loše za Srbiju, i obratno. 

Kada bi Brisel rekao da nema kandidature, tada bi Srbija voljom EU, a ne svojom – a to nije nevažno – izašla iz mašine u kojoj je već jedanaest godina, a poslednje tri toliko intenzivno da joj više nije dobro. Bez kandidature, odnosno sa jasnim nemačkim ,,ne", ucenjivački kapacitet EU ne bi sasvim nestao, ali bi se prilično smanjio i Srbija bi tada mogla da strahuje od realne (mada opadajuće) snage Nemaca, Francuza ili Britanaca, a ne od izmišljenje snage trećerazrednih briselskih birokrata, koji na uvažavanje nailaze još samo u Beogradu i Skoplju. Bila bi to prilika dakle gde bi se Srbija rešila jedne rđave inercije koja traje, gde bi sledeća vlada dobila vazduha da razmisli o tome da li su zaista njena rešenja u Briselu, da razmotri kako je 11 godina u jednu geopolitičku paradigmu investirala sve, na kraju čak i sopstvenu teritoriju, a da nije dobila ništa. Rečju, silazeći sa te pokretne trake, koja joj, osim iluzije kretanja i osećanja strašnog umora ne daje ništa više, Srbija bi bila prisiljena da razmišlja o sebi i sopstvenom opstanku uoči velikih svetskih geopolitičkih potresa i da rešenja traži postavljajući sebe u centar bilo kakvog razmišljanja o tome. 

Naravno, sve to ona bi – ako je još nešto nagona za samoodržanje ostalo u njoj – morala da uradi čak i kada bi kandidaturu dobila. Ali jednostavno ima takvih ljudi koji se u nevolju zaljube i ostanu s njom sve dok ih iz nje ne izbaciš. Bez kandidature Srbija bi bila izbačena iz tog voza koji je gubitnički, a, čak i ako se pokaže da nije, pozicija srpskog kupea jamačno nije pored vagon restorana, već pored klozeta. Samo takva, izbačena, Srbija može da počne da razmišlja o sebi, da pravi planove, gde će joj snagu za optimizam dati činjenica da je jedino što do sada nije pokušala istovremeno i najbolje. Zašto bi joj EU to dala? Zato ne verujem da se to može dogoditi: suviše je lako, suviše dobro, suviše srpski.

I otuda, drugo, sledi argument nad argumentima zašto Brisel neće 9. decembra reći jasno i nedvosmisleno ,,ne". Evo ga: nismo mi te sreće.

P. S. Ako se pak pokaže da nisam bio u pravu i ako Boris u Briselu dobije ,,ne" kao vrata, biće to verovatno moja najlepša greška koju sam napravio u ovom poslu. Tako da se unapred dobrovoljno prijavljujem za komentatorskog toplog zeca, uz obećanje da mi za sve vreme osmeh optimizma neće sići s lica.

Pogledao sam THE IDES OF MARCH novi rediteljski rad George Clooneya kojim nastavlja svoj pokušaj da nasledi poziciju Roberta Redforda i Warrena Beattyja koji su spojili status superstarova, seks simbola i oslonaca liberalnog Holivuda. Ovo je ekranizacija drame Beau Willimona FARRAGUT NORTH za koju su scenario napisali Clooney, njegov stalni saradnik Grant Heslov i sam pisac. IDES OF MARCH donosi treću ključnu ovogodišnju ulogu Ryana Goslinga i sigurno je velika čast za ovog glumca da ga Clooney (pa i producent filma DiCaprio) izaberu da bude protagonista ove priče.

IDES OF MARCH se nadovezuje na tradiciju američkog političkog filma poput THE CANDIDATE Michaela Ritchieja sa Redfordom, koji do danas ipak ostaje zlatni standard za ovu vrstu filma. Ritchiejev film od pre četrdesetak godina je i dalje stilski radikalan i politički provokativan, dočim je IDES OF MARCH već u rediteljskom postupku na određeni način retro, kao da evociranje klasicističkih pristupa iz sedamdesetih pokušava da pokaže koliko pretenduje na ozbiljnost.

Ryan Gosling je odličan kao mladi medijski guru koji radi kampanju za svežeg, reformatorskog kandidata kog igra George Clooney. Ovo je treća uloga u sezoni koja je zacementirala Goslingov ulazak kako u mejnstrim tako i u samu prvu ligu. Vrlo je šarmantan i sve vreme je u underplayu što mu omogućuje da funkcioniše čak i onda kada scenario pođe stranputicom. Ta stranputica se odnosi na celu priču ali u suštini najviše se reflektuje na Goslingov lik pošto je ostatak podele u kome su od Giamattija do Philip Seymour Hoffmana i Evan Rachael Wood u lakšoj poziciji - niko od njih ne prolazi kroz transformaciju.

Goslingov lik nažalost prolazi korz transormaciju uzrokovanu formalnom retardacijom scenarija koja od jedne zanimljive polemičke drame u drugoj polovini počinje da degeneriše u poluintenzivni političlki triler u kome se kontemplacija na temu ideologije i vlasti uskoro srozava na nivo zapleta o uceni koji je plus realizovan na dosta čudan način, kao u nekom B-filmu sa sve susretima u praznim kuhinjama restorana i dogovorima u prolazima između zgrada. Film dotle uopšte nije sugerisao takvu banalizaciju na nivou ponašanja junaka i odabira lokacija i delovao je da je iznad takvih rešenja. Na kraju, ambivalentan kraj iz koga IDES OF MARCH želi da ostavi utisak moderne tragedije, nema ni upola efekat jer je pojeftinjen tim pseudo-trilerskim zapletom i tom površnom realizacijom na nivou zamisli.

Otud na kraju IDES OF MARCH pre svega funkcioniše kao elegantan ali ne naročito bitan film sa jednom melodramom iz političkog života umesto da bude meditacija u usponu na vlast u koju je mogao da se pretvori. Ako imamo u vidu specifičnu političku dimenziju ovog filma, dakle, ovo je film koji se obraća publici zainteresovanoj za politiku koja deli stavove Demokratske stranke, rekao bih da ovakav rasplet nije proizvod nekog komercijalnog kompromisa već pre svega nedovoljne kreativnosti i nedovlojne autorske zrelosti.

Šteta je što IDES OF MARCH nije na nivou celine uspeo da isprati prilično inspirisan nastup svih učesnika i tu auru prilično solidnog filma koju su doneli Clooneyevi najbliši saradnici među kojima je iskusni DP Phedon Papamichael. Slično THE GHOST WRITERu Romana Polanskog, iza jedne gotovo pa dnevnopolitički aktuelne priče sakriveno je opšte mesto koje je pre svega postavljeno filmski i baš u tom filmskom smislu prilično prevaziđeno. Ali isto tako, kao što se ni Polanskom ne može osporiti da je snimio zanimljiv film, ne može ni Clooneyu.

THE IDES OF MARCH otud na kraju pre svega stoji kao pristojna melodrama sa elementima trilera koja poštuje svoju publiku, ali svesni smo da su namere bile znatno veće. Ipak, te namere u krajnjoj liniji nisu bitne jer su ovde žanrovske konvencije imale blagotvornu ulogu i spasile stvar.

* * * / * * * *

Pogledao sam prequel iliti rimejk Carpenterovog THE THINGa i sada sledi još jedan od onih postova u kojima ću morati da sablažnjavam njegove fanove. Doduše, ovde nemamo baš slučaj Richetovog PRECINCT 13 koji je na svim nivoima zreliji i kvalitetniji film odd originala, ali s druge strane, što se mene tiče THE THING i jeste u određenom smislu vrhunac Carpenterovog opusa. Zbilja, u tom filmu, Kurt Russell uspeva da u potpunosti bude Carpenterov oslonac i da prevaziđe brojne probleme proistekle iz njegove rediteljske naivnosti. Carpenteorv pristup filmu kao narodnoj rukotvorini omogućuje da u rukama pravih reditelja, čak i kad nisu prva liga, te premise konačno dobiju svoje prave dimenzije. THE THING je u tom smislu, u ovom rimejku, manje-više dobio svoje prave dimenzije, s tim što je film delimično hendikepiran time što je opterećen hipotekom originala.

Ovde gloavnu ulogu preuzima moja mezimica Mary Elizabeth Winstead koju je Kurt lično rukopoložio u Tarantinovom DEATH PROOFu. Reditelj je debitant Matthijs Van Heijningen koji će nadam se uskoro dobiti da režira nešto svoje.

Naime, ne samo što original slovi za klasik, već se danas zaboravlja da je i Carpenter snimio svojevrsni rimejk danas već potisnutog Nyby/Hawksovog ostvarenja. U određenom smislu, kao i De Palmin SCARFACE, ovde imamo slučaj rimejka iz osamdesetih koji je stekao status originala. I zbilja, u ovom slučaju Carpenterov rad i jeste original jer se novi film najviše bazira na njemu.

Uprkos tome što je Universal ukaljao sećanje na Carpenterov original time što je doveo reditelja koji zna da režira, u svakom drugom smislu je fetišistički prišao Carpenterovom radu. Naime, ovo je prequel koji na određeni način pokušava da nam kaže da je Carpenterov film "konačna istina" o onome što se "desilo" u američkoj bazi. Fetišizam ide dotle da se u finišu filma rekonstruišu scene kojima se povezuju dva događaja, i na tom nivou rekao bih da Universal i Van Heijningen savršeno poimaju odnos prema Carpenterovim filmovima kao artefaktima.

Sama priča naravno bazira se na premisi i dramskom mehanizmu koji se viđaju svakog meseca u po jednom filmu i tu sad nema nekih nedoumica. Ovo je film u kome nedoumice proističu upravo iz fetišizacije Carpentera. Naime, kroz pokušaj da se njegov film uzima previše u obzir, ovo je prequel koji zapravo istražuje premisu čija zamisao ne trpi dublju elaboraciju. THE THING se bavi jednom od glupljih i nelogičnijih varijanti vanzemaljske invazije na Zemlju, a rimejk/prequel načinje pitanje njihovog dospevanja na Zemlju i odlaska sa Zemlje, broda u kom su stigli i sl. a sa druge strane i pokušava da nam pruži nešto više i drugačije od prvog filma. Minimalizam koji su u to uneli Carpenter i potcenjeni a vrlo raznovrsni scenarista Bill Lancaster bio je pravo rešenje, i Van Heijningen proširuije stvari u jednom nepotrebnom pravcu. U PREDATORu 2 smo doduše imali sličnu situaciju, ali ona je imala više opravdanja.

Dešavanja su stoga manje-više ista suštinski s tim što se čudovište prominentnije pojavljuje i uprkost tome što CGI povremeno nije ubedljiv, Stvor ima nešto groteskno u tome kako inkorporira tela svojih domaćina i žrtava i tu sad ima neke mašte. U načelu, Thing jeste bio bolji kad se nije mnogo video ali sada kada se vidi nije ispao previše loše i to pre svega zato što u svoje tkivo inkorporira lica i tela žrtava.

Nažalost, opterećenje prvim filmom pritiska scenario filma tako da se likovi u početku filma ponašaju nesigurno. S jedne strane, to su likovi koji se po prvi put susreću sa Thingom, a sa druge strane film računa na to da je znatan deo publike gledao Carpentera i da stvari moraju da se ubrzaju. Otud, film je klimav u tom uvodnom delu jer ni reditelj ni likovi ne nude utisak prvog susreta sa vanzemaljcem sa punim ubeđenjem. Ovo je nedostatak ali ako imamo u vidu pritisak fandoma i zbilja specifičnu situaciju koju je nalagala Carpenterova zaostavština, čini mi se da su se Matthijs Van Hejningen i pisac Eric Heisserer pristojno snašli.

Kada krene akcija, borba na život i smrt, sumnje i sl. to je business as usual i Van Heijningen sve to vrlo lepo realizuje. THE THING slično WHITEOUTu Dominica Sene spada u red filmova smeštenih u polarne predele koji su neopravdano oklevetani.

* * 1/2 / * * * *

Ovo me podseti... mogao bi da potražiš igru The Thing za PS2 (ima i PC verzija) koja je rađena kao sikvel filma (Karpenterovog, dakako) i mogla bi ti biti interesantna .

Eto nečega čime bi me mogao obradovati na sledećem sastanku Otadžinske uprave!

Spakovaće se. 

Pogledao sam HODEJEGERNE Mortena Tylduma, norveški blokbaster koji je napravio odličan rezultat u celoj Severnoj Evropi, bariran na romanu Jo Nosboea, norveškog pisca krimića koga uskoro očekuje holivudska ekranizacija. Za razliku od ekranizacija Siega Larssona koje su bile poprilično grozne, i za koje je potpuno neverovatno da su uopšte uspele da plasiraju neku zvezdu a ispostavilo se da jesu u slucaju Noomi Rapace, Tyldum je snimio odličan film koji deluje začujuće zrelo ako imamo u vidu da norveška kinematografija nije nešto naročito kvalitetna, odnosno da kvalitet ideja ne prati stepen njihovog ekonomskog i tehnološkog razvoja. Svakako, i Norvežani su sa filmom NOKAS dali svoj doprinos razvoju skandinavskog krimića ali bez ikakve sumnje oni zaostaju ne samo za Šveđanima i Dancima već i za Islanđanima.

HODEJEGERNE je međutim izvanredan hičkokovski triler sa vrsnom tehničkom egzekucijom i dosta crnog humora koji sporadično podseti na Kim Ji Woonov I SAW THE DEVIL iako u suštini ova dva filma nemaju puno veze, HODEJEGERNE je evropska aproprijacija Hitcha a I SAW THE DEVIL je korejski osvetnički film iz četvrte ruke. No, Tyldum ima šta da ponudi i ljubiteljima tvrđeg sadržaja i ne stidi se prolije krv kada mora, pa u tom smislu ume i da iznenadi.

Nisam čitao ništa od Nosboa za sada, ali u ovom slučaju, HODEJEGERNE deluje kao suspense priča bez nekih naročitih viškova. Možda je reč o adaptaciji koja je bila slobodna prema romanu ali reklo bi se da ovaj scenario nema nikakvih viškova ili repova koji bi ostajali iz knjige. Tyldumov film je efikasan, nema suvišnih detalja, priča je sigurno vođena, vizura iz koje se sagledavaju događaji je jasna a u priči koja je ovako kompleksna i sadrži u sebi motive od preljube do korporativne špijunaže i akcionih obraćuna stvarno je bilo dosta prostora da se zaluta.

Francuzi su nekada bili majstori za ovu vrstu filmova i sada se Fred Cavaye smatra stručnjakom za ovakve filmove, međutim Tyldum u svom radu zapravo postiže sve ono što se Francuzima pripisuje i što se od njih očekuje u ovoj vrsti filma. Aksel Hennie na početku deluje kao nedovoljno harizmatičan glumac za glavnog junaka kakvog bi kod Hitcha recimo igrao Sean Connery ili James Stewart, ali vremenom se pokazuje kao glumac koji uspeva i da se nametne i da eksperimentiše sa dosta radikalnim fizičkim transformacijama.

Film star looks otud u ovom filmu ima Nikolaj Coster-Waldau koji je već duboko zagazio u holivudsku karijeru i zanimljivo je kako u HODEJEGERNEu zapravo fizički izgled likova u priličnoj meri motiviše događaje tako da je izbor glumaca uticao i na samo ubedljivost priče.

Tyldum provodi svog junaka kroz velike muke, otud je ako imamo u vidu hičkokovsku transgresiju koja sprečava junaka da se obrati organima reda, itekako okajana i happyend je zaslužen. U tehničkom smislu, HODEJEGERNE je izuzetno ozbiljan i svaki euro uložen u budžet se vidi na ekranu. Kad je reč o tehničkoj kompetenciji ne bi me čudilo da Tyldum posle ovog filma dobije neku holivudsku ponudu, mnogi reditelji su odlazili u Holivud i sa manjim rezultatima u Evropi.

Sudeći po ovom filmu, Tyldum je izabrao izrazito filmičan roman za ekranizaciju, videćemo za šta će se opredeliti holivudski producenti u predstojećem periodu.

* * * / * * * *

A Paramount release presented with Skydance Prods. of a Tom Cruise, Bad Robot production. Produced by Cruise, J.J. Abrams, Bryan Burk. Executive producers, Jeffrey Chernov, David Ellison, Paul Schwake, Dana Goldberg. Co-producers, Josh Appelbaum, Andre Nemec, Tom Peitzman, Tommy Harper. Directed by Brad Bird. Screenplay, Josh Appelbaum, Andre Nemec, based on the television series created by Bruce Geller.
Ethan Hunt - Tom Cruise
Brandt - Jeremy Renner
Benji - Simon Pegg
Jane - Paula Patton
Hendricks - Michael Nyqvist
Sidorov - Vladimir Mashkov
The fantastic gizmos keep malfunctioning in "Mission: Impossible -- Ghost Protocol," and similarly, this elaborately conceived fourth entry in the Tom Cruise action franchise delivers a tremendous early surge of excitement before running into engine trouble. Pixar wizard Brad Bird's live-action debut serves up sights and setpieces of often jaw-dropping ingenuity and visual flair, but it's a movie of dazzling individual parts that don't come together to fully satisfying effect in the final stretch. Nonetheless, a robust marketing push, Imax showings and an ample if intermittent sense of creative resurgence should spell strong, sustained B.O. for Paramount's holiday tentpole.

For observers at the time, the relative disappointment of 2006's "Mission: Impossible III" (which grossed a series-low $398 million worldwide) suggested not merely franchise fatigue but a degree of mass-audience disenchantment with Cruise in the wake of his widely mocked PR woes. While the actor hasn't toplined a major hit since then, enough time has passed to suggest a general willingness to re-embrace the star-producer and this durable property. It surely won't hurt that "Ghost Protocol," though unable to sustain its virtuosity over an unusually long 132 minutes, still manages enough sheer fun to qualify as the series' strongest entry since Brian De Palma's stylish 1996 original.

In that respect, it was wise of Cruise and his fellow producers (including J.J. Abrams, who directed the third pic) to place Bird at the helm. Counterintuitive though the choice of an Oscar-winning animator might have seemed, there was every reason to assume, given the helmer's string of creative triumphs with "The Iron Giant," "The Incredibles" and "Ratatouille," that his storytelling verve and formidable action smarts would translate more than readily to a live-action canvas.

And for an impressive stretch, they do, as Bird and his ace crew vigorously apply themselves to realizing a globe-trotting scenario (by co-producers Josh Appelbaum and Andre Nemec, vets of Abrams' spy series "Alias") that provides, for the first time in the series, a sense of narrative continuity with the prior pic. While it's not immediately clear from the outset how Impossible Mission Force agent Ethan Hunt (Cruise) wound up in a Moscow prison, there are enough mentions of Julia, whom Ethan married in "Mission: Impossible III," to orient the viewer and provide the intriguing possibility that this adventure might not be entirely self-contained.

Mere hours after an IMF team busts him out of jail, Ethan infiltrates the Kremlin in hopes of capturing Russian nuclear extremist Hendricks (Michael Nyqvist), yet only winds up unwittingly helping the fanatic escape. Clever sequence makes use of eye-popping gadgetry (one nifty device essentially functions as a massive invisibility cloak) and culminates in a stunning single take of the Kremlin blowing up, a shot made perhaps unintentionally pointed in light of Russia's election woes, and one of several instances in which the widescreen aspect ratio opens up to accommodate the full Imax screen in all its giant glory.

In warming up the ashes of the Cold War, the script delights not only in placing its characters in the most adverse possible circumstances, but in continually depriving them of their usual resources: With the U.S. and Russia on the brink of crisis and the American government disavowing all knowledge of IMF (initiating "Ghost Protocol"), the fate of the world rests on the shoulders of Ethan and his ill-equipped, down-but-not-out fellow agents: mouthy tech whiz Benji Dunn (Simon Pegg), whose inexperience provides an excess of comic relief; Jane Carter (Paula Patton), a tough-and-tender type bent on avenging a fellow agent's death; and William Brandt (Jeremy Renner), an analyst reluctantly shoved into the field.

Pic reaches a literally dizzying peak at the midpoint, as the team commandeers a number of hotel rooms in Dubai so as to intercept the nuclear-launch codes being traded to Hendricks by a pouty French assassin (Lea Seydoux), whose faceoff with Jane marks the film's most ferocious hand-to-hand bout. Before that point, viewers are treated to the sight of Ethan scaling the side of the Burj Khalifa, the world's tallest building, with nothing more than a pair of (unreliable) adhesive gloves. The timing of the cutting here is so sharp, the effect of Robert Elswit's camera placement so vertiginous, that it genuinely takes the breath away; the marvelously light-fingered scene that follows, in which Ethan & Co. must deceive two sets of crooks, is nearly as tense.

After a chase on foot, remarkably, in a simulated Dubai sandstorm, the usual agent-bonding downtime sets in, occasioning a precipitous dip in momentum from which the film never quite recovers. Despite a logistically staggering sequence in a multitiered parking structure, featuring the altogether heartbreaking destruction of several perfectly good Beemers, the Mumbai-set endgame disappoints with its lower-stakes action and a pileup of wan espionage-thriller tropes. Trenchant geopolitics aren't called for here, but for a movie that invokes the not-so-crazy threats of renewed Iron Curtain conflict and nuclear apocalypse, "Ghost Protocol" winds up seeming as flip as it is undeniably cool.

Just under 50 and in excellent physical form, Cruise delivers a typically smooth, professional turn that wisely requires little in the way of strenuous emoting. Pegg, Patton and Renner make appealing second-string company, though the occasional stretches of earnest, character-building dialogue feel especially leaden in comparison with the pic's consummate wit and inventiveness in other departments.

Without aping De Palma's and John Woo's feverish operatics or Abrams' more workmanlike approach, Bird favors a fluid, carefully composed style that understands that stillness and silences can be as effective as kinesis; Kremlin bombing aside, there's a welcome avoidance of excess pyrotechnics here. Second unit director Dan Bradley, stunt coordinator Gregg Smrz and fight choreographer Robert Alonzo merit special mention for their top-class work, while returning composer Michael Giacchino (who collaborated with Abrams and Bird prior to his involvement with the franchise) once again supplies jazzy, propulsive riffs on Lalo Schifrin's classic theme.
Camera (Deluxe color, Panavision widescreen, Imax), Robert Elswit; editor, Paul Hirsch; music, Michael Giacchino; production designer, Jim Bissell; supervising art director, Helen Jarvis; art directors, Grant Van Der Slagt, Michael Diner; set designers, Margot Ready, Bryan Sutton, John Alvarez, Nancy Brown, Dan Hermansen, Doug Higgins; set decorators, Rosemary Brandenburg, Elizabeth Wilcox; costume designer, Michael Kaplan; sound (Dolby Digital/Datasat/SDDS), Michael McGee; sound designer, Gary Rydstrom; supervising sound editor, Richard Hymns; re-recording mixers, Rydstrom, Andy Nelson; special effects supervisor, Mike Meinardus; visual effects supervisor, John Knoll; visual effects and animation, Industrial Light & Magic; stunt coordinator, Gregg Smrz; fight choreographer, Robert Alonzo; associate producer, Ben Rosenblatt; assistant directors, Geoffrey Hansen, Thomas Gormley; second unit director, Dan Bradley; second unit camera, Mitchell Amundsen; casting, April Webster, Alyssa Weisberg. Reviewed at Imax, Santa Monica, Dec. 7, 2011. (In Dubai Film Festival -- opener.) MPAA Rating: PG-13. Running time: 132 MIN.

Dir: Brad Bird. US. 2011. 133mins

Tom Cruise may be turning 50 next year, but with Mission: Impossible – Ghost Protocol he demonstrates that he's hardly ready to stop considering himself a major action star. Fuelled by his propulsive, sometimes literally death-defying performance, this fourth instalment in the Mission: Impossible series is arguably the strongest of the bunch, piling on the impressive set pieces with a cheeky brio from first-time live-action director Brad Bird. Thinly-drawn characters continue to be the Achilles' heel of this franchise, so audiences are advised to focus instead on the high-octane heroics.

    Cruise remains a commanding presence throughout Ghost Protocol.

Paramount will release the film in select IMAX theatres on December 16 before it lands everywhere domestically December 21. Despite Cruise's marquee value and audience familiarity with the Mission: Impossible franchise, Ghost Protocol will be entering a crowded action marketplace with Sherlock Holmes: A Game Of Shadows and The Adventures Of Tintin also arriving around the same time. 2006's Mission: Impossible III was the series' weakest commercial outing, bringing in "only" $398m worldwide, but the betting is that this energetic sequel will help reinvigorate Paramount's sagging franchise.

Ghost Protocol looks to shake up the series by investing the proceedings with an urgent underdog appeal. Still coping with a recent divorce, Ethan Hunt (Cruise) returns to IMF for a new mission that involves him infiltrating the Kremlin with field agents Jane Carter (Paula Patton) and Benji Dunn (Simon Pegg). But when the operation is compromised and the Kremlin mysteriously bombed, IMF is blamed, forcing the U.S. government to blacklist Hunt and his team and cut off all contact. With the help of government analyst William Brandt (Jeremy Renner), Hunt has to stop a dangerous madman (Michael Nyqvist) from launching nuclear weapons that will start World War III.

This sequel was directed by Brad Bird, who previously helmed the Pixar features Ratatouille and The Incredibles, and one could argue that Ghost Protocol is his live-action version of The Incredibles' giddy adventure storytelling. Unfortunately, he doesn't seem entirely comfortable directing flesh-and-blood actors – the movie's occasional heartfelt moments are noticeably flat – but his showmanship is superb, which proves far more important. Without being overly showy or self-conscious with his camera setups, Bird keeps this two-hour-plus film zipping along nicely with smart, efficient action filmmaking.

Like Mission: Impossible III, Ghost Protocol features a jokey, self-aware sense of humour that's meant to lightly undercut the super-serious, larger-than-life action sequences and desperate stakes. And while this approach can be frustratingly distracting – such as when characters make wisecracks during pressure-filled operations – on balance Bird wisely allows a fun, rollicking air to permeate the film. Consequently, this may be one of the least frightening films about the possible annihilation of humanity, but the fierce proficiency of the action sequences are entirely gripping.

Since it would be unfair to ruin the surprises in Ghost Protocol's elaborate set pieces, let it be said that the filmmakers have managed to concoct several new variations on familiar spy/action tropes, such as breaking into seemingly impenetrable strongholds and chasing after people through crowded public spaces. But the film's most bravura sequence involves Cruise scaling Dubai's Burj Khalifa, the world's tallest building. It's a feat of tense suspense filmmaking, not to mention an absolute nightmare for audience members with a fear of heights.

Beyond his dedication to risking his life in action sequences, Cruise remains a commanding presence throughout Ghost Protocol. Ethan Hunt has never been a particularly complex character, but Cruise infuses him with such intensity that Hunt's generic heroism is immediately amplified through force of will. Though Cruise' star power may have faded some over the years, there's no question he can still hold the screen with an effortlessness that shows no signs of diminishing.

Cruise's supporting cast isn't nearly as dynamic, with Renner and Patton able to offer little to shallowly-conceived characters. Returning from Mission: Impossible III, Pegg gets some laughs as the team's nerdy computer expert, but he's still mostly a comic relief device than can feel extraneous at times. As the film's villain, Nyqvist (best known from the original Girl With The Dragon Tattoo movies) is disappointingly dull, lacking much compelling to do beyond threatening the end of the world.

Paramount screened Ghost Protocol for reviewers in IMAX, and the movie's action scenes have extra pop thanks to the larger, enveloping screen. The Burj Khalifa sequence is the most obvious beneficiary, but elsewhere as well the confident, taut filmmaking lends itself nicely to the IMAX treatment. For those who argue that the future of blockbuster movies isn't 3D but rather IMAX, Ghost Protocol will help bolster their case.

Production companies: Skydance Productions, Tom Cruise/Bad Robot

Domestic distribution: Paramount Pictures, www.paramount.com

Producers: Tom Cruise, J.J. Abrams, Bryan Burk

Executive producers: Jeffrey Chernov, David Ellison, Paul Schwake, Dana Goldberg

Screenplay: Josh Appelbaum & André Nemec, based on the television series created by Bruce Geller

Cinematography: Robert Elswit

Production designer: Jim Bissell

Editor: Paul Hirsch

Music: Michael Giacchino

Website: www.missionimpossible.com

Main cast: Tom Cruise, Jeremy Renner, Simon Pegg, Paula Patton, Michael Nyqvist, Vladimir Mashkov, Josh Holloway, Anil Kapoor, Léa Seydoux