ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Evo, i ja mešam. Da, krug je jedan od boljih (možda i najboljih) - što ipak ne znači mnogo više neg da sam bez problema navatao pet neophodnih glasanja, u oba đira. Ima tu svašta, ali ima i mnogo više "nešto" neg ranije. Nažalost, mislim da tajna leži u povremenim maherima - dođu, isporuče pa ih nema poduže 


Edit, da ispravim mrguda - konačno ima "priča", dobro, loše, nikako ispričanih, ali priča.

Quote from: Dacko on 15-05-2012, 09:46:46

Quote from: Plut on 15-05-2012, 00:34:57

Quote from: Džek svih zanata on 15-05-2012, 00:32:38
stani-pani

Možda se po novom P sada ovo piše bez crtice. Si proverio?

Ama što se ti sekiraš zbog novih pravopisnih pravila kad nisi marila ni za stare? Promene su najgore pale ljudima koji su poštovali normu, pa sad moraju da menjaju dugogodišnje navike. Za slučaj da ćeš se pod stare dane u najboljim godinama preobratiti, evo linka za vrlo koristan sajt, gde su popisani odgovori na razne jezičke nedoumice, usklađeni sa važećom normom.
http://www.opismenise.com/index.php/sr-RS/opismeni-se-2

Mislim da znam odakle duva vetar.
Lektori se utalili zarad konspirativnog delovanja i vršenju manifetluka; njihov esnaf gura svakih nekoliko godina novi pravopis ne bi li lopatali (umesto kao do sada, grebali) kešovinu izdavačima i piscima kojim ionako duva ledeni vetar kokuzijane kroz šuplje džepove.

Al' neka, nije ničija do zore gorila; opismenit će (moreli opismeniće?) se Džek kad tad, pa će lekturu pravoj raji odrađivati pro bono, samo da ga esnafu učera! Krk!

To čudo da vidim!   Džek Hanibal Lektor!

Avaj, Džek, bilo bi mnogo lepo da je tako, ali ma kakve pravopisne promene najviše smetaju upravo sirotim lektorima, jer onda moraju da iznova uče rođeni posao!   
Doduše, potpuno podržavam tvoju ideju opismenjivanja i priključivanja tom opakom lektorskom esnafu, samo napred!

I ja ću ko Džek zaboraviti kako mi se uopšte zove priča  .
Džek, lektore jedan, nije učera nego ućera...

Anomandere, u kontekstu kazanog, tvrdo "tsch" se podrazumeva, meHko ne ide nikako

Quote from: scallop on 15-05-2012, 14:41:33
(upozoravam sve one koji poveruju da u mojoj priči nema pečurke, da se grdno varaju i da će to teško platiti)

 
Prosto mi je laknulo kad sam videla da još nije postavljeno za glasanje...

Nema druge. U prošlom kolu metamorfoziram tele od vesele životinje do pladnja na stolu, a neko napisao da nisam ispunio zadatak. Mada ima jedna bez pečurke, ali je za nju odgovoran neko drugi.

Jel' to znači da ni petnaestog nećemo dobiti glasanje?

Ukoliko nekog zanima, moja priča o pečurkama nalazi se ovde:

http://networkedblogs.com/xmudt

Eto. 

Stipane, već sam se zabrinuo za tebe...

Уколико неког занима моја права прича о печуркама је ово:


Приговарање: О вилинском кругу
Те године се, на првим окупљањима људи после кратке али оштре зиме, када путеви и стазе поново постану проходни а залихе хране готово исцрпљене, почеше разносити приговарања да су се на Зеленгору вратиле виле.
Није увек реч о Зеленгори нити се изричито спомињу виле, јер није добро узи­мати у уста имена бића која се могу увредити и разљутити, казнити дрзновите ла­јавце али и оне који их с пажњом слушају. Или напустити овај крај и људе које су већ напустили кнезови и жупани а Божју реч калуђери престали да разносе и само је чувају у својим осамљеним и забитим манастирима и келијама у камену.
За оне испод Медене Главе то је приморкиња којој су дојадили и Турци и Млеци па се повукла у горе да другује с вуцима и медведима. За друге их има више, као што су језеркиње повратнице с Лелије. За треће су шумарице, дир­нуте људ­ском невољом, одлучиле да својим мелемима и травама ублаже тешке бољке ста­рима и дечје изгладнелој нејачи.
Они који су вилу виђали, назвали су је Чемерном или Видарицом, правили су се као да знају да је она девојка из њихових крајева, неки су тврдили да су јој знали оца и матер. Дочекивали су је с добродошлицом, зазивали у кућу на хлеб и огњиште, састављали у завежљај мале понуде које је она са захвалношћу прима­ла и носила собом при повратку у планину. Ни вилама више није лако, горе у пла­ни­нама. Тешка су времена, говорило се, а мислило: нека јој, ако већ прима, ко зна за које је то добро.
А појавила се једном у селу, незвана а очекивана.
Изнад задњих кућа, на самом ободу шуме, најпре су је видели дечаци заиграни на младој трави, још окруженој увелим површинама окопнелог и скоре­лог снега. Стајала је тако, са малим завежљајем у левој руци и дугим пастир­ским штапом у десној, а са сваке стране јој је стајао по један велики пас вуч­јег изгледа. Да није било ње деца би надала дреку да су опет сишли вуци и раз­бе­жала би се по кућама. Овако, изгледала је као да очекује позив и они су је позвали.
Пси или вуци остали су на том месту и, помало нервозно, због одласка господарице, почели да праве кругове.
- А, где је жена? - питала је децу уместо да им назове Бога.
Знали су одмах да мисли на Гођевку, удовицу са две кћери, која је пре недељу дана, сакупљајући преостало грање у оближњој градини, склизнула у вр­та­чу и пала на оштро камење тако да је упркос зимској одећи задобила на ле­ђима дубоку и дугу посекотину, од десне лопатице до стегна. Сељани су чули њене јауке и донели је до села. Али, то је било све што су могли да учине. До­маћи мелеми важили су за мање ране и све се одмах дало на зло. Већ два да­на је горела у ватри и бунцала зазивајући небо да јој прекине муке.
Водећи је ка Гођевкиној колиби прошли су крај мушкараца који су тесали ковчег, а они су прекинули рад. Као да њихов посао више није био важан пошли су за децом и девојком.
Започе дозивање и из других оближњих кућа извирише нове главе.
До колибе је, у групи, стигло готово пола села.
- Овде је. - показа руком најстарији дечак и повуче се у гомилу.
Полумрачна просторија, у којој је по средини било огњиште са разгорелом ватром, а око њега три најстарије жене у селу, забављене омањим котлом где се грејала вода, просветле уласком Чемерне. Као да је њен тешко проши­вени бели ланени огртач носио у себи неку своју светлост и као да је њено висо­ко чело над бистрим очима било светиљка са вишеструким одбљесцима.
Пришла је лежају на поду у крају просторије одакле се чуло тешко дисање и повремени јецаји. Без речи се спустила на колена крај повређене жене и раз­мо­тала свој завежљај. Одигла је много пута окрпљени прекривач са леђа жене и прионула на посао.
Спасенија, најстарија и најближа од три жене, причала је касније да на ње­ном лицу није видела трагове гађења од ружне ране и задаха. Само је својим дугим прстима, као у танким рукавицама (а рукавица није било већ само тра­го­ва неких дугих ожиљака између прстију), најпре из једне бочице узела неку теч­ност и њом очистила рану. Затим је међу длановима иситнила неке траве, Спа­сенија није могла да препозна које, и замешала их у једној малој као гли­неној чинији са нешто беле масти из друге чинијице. Тим мелемом је дуго и пажљиво затварала рану, тако да не заборави ни најмањи њен део. На крају, подерала је део своје кошуље и њиме покрила рану.
Вратила је покривач на леђа сироте Гођевке и рекла Спаси:
- Ти си видела све. Узми ову бочицу и остатак мелема и све понови кроз два дана.
Људи су покушавали да је задрже, али она није желела да јој мрак затвори пут за повратак.
Жене су јој спремале понуде.
- Да, може мало брашна.
И још:
- Јаја и млеко су добри.
Отишла је из села пре првог сутона. Право тамо где су је чекали њени ву­ци или пси. Гођевка се већ после недељу дана придигла, а прича о Чемерној просула се по читавом крају као летња киша.
А касније тог пролећа, око Ђурђева дана, на месту где су је први пут угледали изникао је најбогатији вилински круг укусних гљива ђурђевача.

Quote from: ALEKSIJE D. on 16-05-2012, 09:31:58
Stipane, već sam se zabrinuo za tebe...

Daj bre Aleksije, saberi se! Ako ovako nastaviš počeću da verujem da ti se ne povraća od mojih baljezgarija!

E, Scallope, ovo je priča! 

Lepo.

QuoteКао да је њен тешко проши­вени бели ланени огртач носио у себи неку своју светлост и као да је њено висо­ко чело над бистрим очима било светиљка са вишеструким одбљесцима.

A posle prigovaraj nekom zbog prideva... 

Oću i ja tako.

Quote from: Stipan on 16-05-2012, 06:20:51
Ukoliko nekog zanima, moja priča o pečurkama nalazi se ovde:

http://networkedblogs.com/xmudt

Eto. 

Stipane, mislila sam da ćeš bar ovog puta odoleti... povukao si priču, znači - nema čitanja!


@Scallop: za ovu priču bi bar troje ljudi nadiglo dreku da su pečurke naknadno dodate...

Da li je to scallop izgubio strpljenje?

Quote from: Jevtropijevićka on 16-05-2012, 11:35:56
Stipane, mislila sam da ćeš bar ovog puta odoleti... povukao si priču, znači - nema čitanja!

Rekoh - ako nekog zanima...

Svako od nas ima u sebi zrnce mazohizma, tako i ja.
Nego, čitajući ovo dopisivanje u prethodnim danima, jedini zaključak koji sam izveo jeste: u Srbiji nema pismenih ljudi. Možda par stotina lektora i lingvista a svi ostali se zavaravaju kako znaju pravopis.
Uz malu ogradu: jedini dokazano pismen je Mate Pižulica (tako se preziva?), verovatno Srbin. Mate je često ime u Srba.

Dobro da prezime nije sporno. 

Quote from: Mica Milovanovic on 16-05-2012, 10:22:45
Lepo.

QuoteКао да је њен тешко проши­вени бели ланени огртач носио у себи неку своју светлост и као да је њено висо­ко чело над бистрим очима било светиљка са вишеструким одбљесцима.

A posle prigovaraj nekom zbog prideva... 

Šta je to sedam prideva u jednoj rečenici. Zato se i Stipanu dopalo. Ipak, moram da napomenem da je to klasična forma prigovaranja uz vatru, a ta prigovaranja su uvek nakićena jer se govore.

Jevtropijevićka@ Da ste čitali "Grbovnik" bilo bi vam jasno da su đurđevače deo priče. Da ne pominjem da su vuci u drugom pasusu pravili krugove oko Čemerne pre nego što je sišla u selo. (Izgleda da ni Mića nije čitao.) Priču sam okačio da se vidi kako je moguće napisati potrebno u okviru 6Kk što je naš redovni zadatak.


D.@ - Da, izgubio sam živce i uskoro ću se pridružiti Stipanu. Suviše sam mator da bih dopustio svako dodatno iživljavanje nad mojim zahtevom da se prema Radionici ima minimum obzira.

Quote from: scallop on 16-05-2012, 13:16:23
Jevtropijevićka@ Da ste čitali "Grbovnik" bilo bi vam jasno da su đurđevače deo priče. Da ne pominjem da su vuci u drugom pasusu pravili krugove oko Čemerne pre nego što je sišla u selo. (Izgleda da ni Mića nije čitao.) Priču sam okačio da se vidi kako je moguće napisati potrebno u okviru 6Kk što je naš redovni zadatak.

Jao majko, lele meni, opet persiranje!   

Aman, scallope, ja ne znam ni šta sam jutros doručkovao, a kamoli (nadam se da se ovo tako piše po novom pravopisu) šta su jeli u Grbovniku! 

Suza, suzu stiže... 

Kad mi se pripišu sline kao literarni domet, onda moram da preispitam čitalačke sposobnosti radioničara. Uostalom, nisi ni Gogolja odbranila, kako ćeš sutra mene da braniš.


A, Mića... Mića je folirant. Sveti mi se za neka mesa koja sam izeo pre nego što sam njega upoznao.

Jel ovaj Grbovnik?

Ne. Prvi Grbovnik, načinjen za don Pedra Ohmučevića, španskog admirala, 1582. Odnosno, moj roman istog imena, objavljen 2002. na dan kada se Bobanu rodio sin.

Roman "Grbovnik", koautor Danijel Reljić, 320 strana, 2001, Mono&Manana Pres, Beograd, 2002.Knjige ne nastaju onda kad u štampariji oko njih stave omote i takve ih smeste u izlog neke knjižare ako imaju sreće ili negde unutar knjižare, na neku od polica, gde će možda biti zapažene, a možda i ne.O nastajanju jednog romana može se napisati čitav roman, a i taj unutrašnji, nenapisani roman, sadrži svoje priče i crtice, koje isto tako neće biti zabeležene. Tako je i oko romana "Grbovnik" spleten jedan drugi "Grbovnik", kojeg nećete imati priliku da čitate, ali je on možda zanimljiviji od onoga kojeg ćete čitati i možda je trebalo da Daniel i ja napišemo taj drugi roman, a ovaj koji stoji pred vama da odbacimo kao dobru zamisao, ali bezvrednu priču za buduće čitaoce.Kao i sva druga moja dela i "Grbovnik" se dugo motao po mojoj glavi. Sve je započelo u Skoplju, u kući mog zeta Aleksandra Matkovskog, istoričara i akademika MANU. Tragajući za dokazima o postojanju makedonskog grba napisao je opsežno delo "Grbovite na Makedonija", "Prosveta", Kumanovo, 1990. Delo sa posvetom dobio sam u martu iste godine.Problem je nastao kad je čitava priča iskočila iz mene i počela svoju uobičajenu cirkulaciju među mojim kolegama i prijateljima. Budući da sam se pola života bavio naučno-istraživačkim radom, raspravljanje o jednoj dobroj ideji preduslov je njenog ostvarenja. I tako, raspravljao sam sa prijateljima šta i kako učiniti da jedna sasvim obična priča dobije svoju fantastičnu dimenziju. Moj zet je svojim naučnim pristupom video samo golu istinu i činjenice koje je potkrepljuju:Don Pedro Ohmučević, admiral španske armade, viđen na španskom i nekim drugim dvorovima krajem XVI veka, osetio je posledice nepostojanja dokaza o svom plemenitom poreklu. Da bi taj problem rešio krenuo je u potragu za starim papirima kojim bi to poreklo dokazao. U tim vremenima nešto je moglo da bude pronađeno, a ponešto bi se i falsifikovalo. Prvi pokušaj, sa bosanskim biskupom Mateijem nije prošao i Veliki Savet Napuljske Kraljevine mu je tražio dodatne dokaze. On je tada posegnuo za starim grbovnicima i uz nečiju pomoć, mi ni danas ne znamo čiju, dobio Grbovnik koji je, navodno, bio prepis jednog starog grbovnika sa Svete Gore iz 1352. godine. Tako je postao plemić.U toj opskurnoj priči ja sam video još mnogo toga. Najpre, don Pedro je imao ćerku Aureliju kojoj je za dobru udaju plemenito poreklo bilo dobrodošlo. To znači da je don Pedro imao jak motiv. Dalje, don Pedro je obezbeđivao budućnost svoje porodice tragajući za svojom prošlošću. Taj vremenski kontinuum, koji nije primeren nekim novim svetskim kretanjima, privukao me je svom silinom.Zaključak akademika Matkovskog, a i mnogih drugih u Srbiji, da se radilo o falsifikatu Grbovnika, nametnuo mi je drugo pitanje na koje sam morao da dam odgovor: Šta je falsifikat posle 400 godina postojanja? Ko god da se bavio Ohmučevićevim Grbovnikom morao je da raspolaže nekim podacima, stavovima i mišljenjima o onome šta je radio. Potpuna izmišljotina je nemoguća. Viđenje središnjeg, državnog grba Nemanjića bilo je viđenje ne samo jedne države koja je postojala, već i države koja bi mogla i imala interesa da na tom prostoru postoji. Ta vizija je morala da bude u središtu romana.Odluku da započnem sa pisanjem ubrzao je mladi Daniel Reljić, jedan od učesnika u raspravama kako bi roman morao da izgleda. Tada nije imao ni punih osamnaest godina (rođen je 28. januara 1976. god. u Beogradu) i u svom nestrpljenju, zatražio je da započnem roman ili da mu prepustim ideju. Od kvalifikacija je imao gotovo nedovoljnu ocenu iz srpskog jezika i par literarnih pokušaja koji su po mom mišljenju bili impresivni. U nevolji da se ne dogodi ono za šta narod kaže: "Nit' pas kosku glođe, nit' je drugom daje.", a mamila me je i mogućnost da povežem svoje iskustvo sa njegovim brzim emocijama, pristao sam i mogli smo da počnemo.Prva verzija bila je gotova 1994. godine, ali su komentari bili protiv kraće forme i ukazano nam je na neke nedorečenosti. Igrom slučaja, a i zbog mojih drugih obaveza konačna verzija je morala da sačeka kraj 2001. godine. Recenzije, redakcija i lektura teksta, izbor konačnog izgleda knjige i pouzdanog i naklonjenog izdavača, odneli su još pola godine.Roman ima 320 strana sa dvanaest poglavlja. Svako poglavlje ima uvodno prigovaranje kao vezu i putokaz za osnovni tok romana. Roman se okončava završnim prigovaranjem, umesto epiloga, kako bi se sve zajedno povezalo u jedinstveno prigovaranje, odnosno pripovedanje na narodni način, onako kako se to nekada radilo, u krčmi, na poselima, okasnelim okupljanjima uz logorsku vatru, na putovanjima.Admiral don Pedro Ohmučević sa svojim pratiocima, sa jedne strane, i oni koji će u ostvarenju njegovog poduhvata učestvovati, sa druge strane, kreću od jadranskog priobalja, kroz veći deo nekadašnjih zemalja zahvaćenih Grbovnikom, sve do grčkih Meteora, gde se potraga za njegovim ciljem okončava. Na njihovom putu ne suočavaju se samo sa prostorom već i sa vremenom, jer se to putovanje, preduzeto da bi se doprlo do nečeg materijalnog, postepeno pretvara u put uspostavljanja sopstvenog duhovnog jedinstva, bilo da je u pitanju don Pedro ili neko od njegovih saputnika. Manjim i većim krugovima u prostoru i vremenu svako od njih dostiže svoj cilj i iz romana izlazi ne sa onim što su želeli, već sa onim čemu su nesvesno težili.

Sa promocije Grbovnika u Galeriji fresaka (2002)



A gde je Scallop, tu se i dobro jede



I za kraj, prikaz Ilije Bakića:

GRBOVNIK, Radmilo Anđelković i Daniel Reljić (Mono&Manana press, Beograd, 2002) KROZ PROŠLE I BUDUĆE ISTORIJE Beletrističke knjige koje pišu dva autora poprilično su retke (možda u skladu sa idejom da je demijurška snaga nedeljiva) a među postojećim delima pisanim u četiri ruke najverovatnije ne postoje ona stvorena od pisaca koje deli više od 30 godina života i, sledstveno tome, ogromna razlika u "književnom iskustvu"; ili, tačnije nisu postojala do pojave romana "Grbovnik" koga su stvorili Radmilo Anđelković (1942), jedan od najznačajnijih domaćih pisaca naučne fantastičke, i Daniel Reljić (1976), koji tek ulazi u svetove literature. Obzirom na pomenute razlike, znatiželjniji čitalac će tokom "ulaženja" u roman neminovno pokušati da otkrije koje pasaže je pisao jedan a koje drugi autor, tragajući za mogućim stilskim i poetičkim razlikama. Oni koji poznaju opus Radmila Anđelkovića mogli bi ovoj listi dodati i pronalaženja linija interesovanja koja je on razvijao u prethodnim romanima i pričama (a njih ima; neminovno je osmehnuti se pred pojavom mitskih vukova kojih se sećamo iz knjige "Sva vučja deca" ili naznakama dešavanja u srednjevekovnoj Raškoj koja postoje i u seriji priča o Rašanima). Najambiciozniji bi, pak, mogli pokušati da spoznaju šta je novog donela ova kolaboracija, odnosno onoga što proizašlog iz direktne komunikacije dva mentalna sklopa i drugačijeg od samostalnih radova. Osnovna priča romana prati Don Pedra Ohmučevića, admirala španske mornarice iz XVI veka, na njegovom preduzeću koje ima za cilj da se dokaže plemenitost sopstvenog roda a da bi se zadobile beneficije na španskom dvoru. Put će tragaoca i njegove pomagače s obale Jadranskog mora odvesti u Bosnu, južnu Srbiju, Makedoniju i Grčku, sve do Hilandara. To je put preko brda i dolina, kroz gradove, sela, svratišta, kroz Tursko carstvo i pravoslavne manastire, kroz okršaje, dvoboje i zasede. Podneblja, divljina i pitomina, šume, klisure, vremenske prilike i neprilike ravnopravni su učesnici putovanja kao i jahači ili slučajno presretani namernici. Čas nametljiva čas neosetna no uvek prisutna priroda gradi pozornicu za ljudsku dramu ali i sama preuzima odlučujuću ulogu kada joj se prohte. Poduhvat hrabre i uporne družine nije samo put u daljine već je i čudesni slalom kroz vreme jer se preduzeću, iz svojih razloga, pridružuju ili protive ljudi sposobni da šetaju kroz prošlost i budućnost, da je neprestano ponavljaju ili zaustave u jednom trenu koji se po potrebi ponavlja. Putnici lako prelaze iz epohe u epohu, nazirući ih tek po drugačijoj odeći, uniformama ili po promenama arhitekture. Međutim, kada se sagleda, onoliko koliko je to moguće srednjevekovnim ljudima, opšti okvir tih i takvih lutanja, jasno je da iza svega postoji plan o očuvanju istorije pojedinaca, a preko njih i naroda, pred silama voljnim da te tragove unište ili barem zametnu do neprepoznatljivosti. Snaga velikih naizgled je neizmerna ali joj se suprotstavlja dovitljivost i predanost te je i uspeh, barem u ovom slučaju, izvestan (a preko njega se naziru i sledeće pobede). Istorija se, u ovakvoj postavci, predstavlja kao neprestano previranje sila, interesa i otpora. Nijedan odnos nije zadat i nijedan događaj nema večitu vrednost, njihovi predznaci menjaju se neprestano a tumačenja su, u stvari, prilagođavanja dnevnim potrebama. I kao što su spletke i laži način da se nešto promeni i odbrana od njih podrazumeva iste rabote. Otud je linija koja deli dobro od zla tanana i u sferama ličnog osećaja i odgovornosti. Sav napor prelaženja prepreka, vidljivih i nevidljivih, odražava se na putnike. Oni zauzimaju, pročišćavaju, utvrđuju ili menjaju stavove dolazeći do granica sopstvene duhovne elastičnosti, preobraćaju se i preobražavaju, odrastaju. Paskal je tvrdio da je putovanje neprestano odvajanje i odbacivanje samog sebe te je stoga jedino pravo putovanje ono unutar sebe. Ljudi koji su krenuli na put, na čelu sa Don Pedrom, i oni što su pristigli na cilj nisu isti, njihove fizionomije su se izmenile ali je mnogo dublja, teža i trajnija promena u njima. To je svojevrsni danak poduhvatu ali i njegova nagrada. Mnoštvo nivoa koji čine zaplet knjige autori su vešto sklopili postižući da se sve linije razvijaju ravnomerno, da nijedna ne bude pretežna na štetu ostalih. Tako je tekst maksimalno izbalansiran na mikro i makro planovima i neosetno vodi čitaoca kroz avanturu "začinjenu" odmerenim arhaizmima i legendama koje su uvodni tekstovi za svako poglavlje-prigovaranje (da bi se, kasnije, uplele i u sam tok radnje). U konačnom sagledavanju "Grbovnik" se predstavlja kao roman valjane, dobro ispisane, priče te intrigantnih pogleda na sveukupnu istoriju, kako onu koja se desila i tako onu što tek čeka svoje ispunjenje. Ilija Bakić

Sad si se izvadio. Znam da sam ja ovo napisao, ali gde i kada i u koju svrhu, pojma nemam. Dobro je da je i na ovom mestu. Priča o vilinskom krugu je samo jedno od prigovaranja u knjizi.

Quote from: ALEKSIJE D. on 16-05-2012, 12:18:23
Uz malu ogradu: jedini dokazano pismen je Mate Pižulica (tako se preziva?), verovatno Srbin. Mate je često ime u Srba.

Pižurica. I nije Mate već Mato.

 

Daj, bre, B, ne izluđuj ove ljude ovde, daj da se glasa, pliz.

Ne kontam šta se zbiva.

Od kako gljivična infekcija zavlada, onaj entuzijast sa sftima ugasi kviz na krstarici i seli ga na svoj sajt, Boban se raspojasao sas glasanje a ja u iskušenju da pomilujem sve redom.

A, taman sam mislio da stavim link ka mojoj sledećoj kratkoj priči o pečurkama - Bez crvene. Ima je negde na netu.

Quoteda pomilujem sve redom

molim nadležne i moćnike da preduzmu sve raspoložive, moguće, dostupne, zamislive i nezamislive mere kako bi se realizacija ove ideje sprečila i u ideji

Quote from: Jevtropijevićka on 12-05-2012, 12:36:48

Quote from: lilit_depp on 12-05-2012, 11:23:13
od prvih pet, jedna je savrsena! sad cu da nastavim.

Da, i moj jutarnji revidirani stav osvrnuće se na tu savršenu    što jes, jes, dobra je. I ima bar još jedna koja će od mene sigurno dobiti poen, a ako preostale omanu, možda će se ovajditi i za dva.

Malo veliki, malo mali, nakupi se.

Pročitao sam prvih deset priča. Jedna stvarno dooobra, jedna dobra. Ostale... uglavnom pismene, ništa više.

Quote from: Miljan Markovic on 18-05-2012, 15:53:14
Pročitao sam prvih deset priča. Jedna stvarno dooobra, jedna dobra. Ostale... uglavnom pismene, ništa više.

...pa i biti pismen je nešto, pogotovo kad si pisac laik...ne?

Ne.

Quote from: vimen on 19-05-2012, 00:13:17
Ne.