ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Plut on 11-09-2012, 16:18:14
Jesmo li pričali o ovoj?
Uvek poslušaj sebe
Jeste, scallop je pominjao i slažem se sa detaljima koje je naveo, pa ne bih ponavljala. Priča se lako čita i ništa više, a ne bih rekla da je to dovoljno. Ne bih ulazila u paradoks hodanja kroz vreme, susretanja sebe se i prepravljanja budućnosti, a onda i prošlosti i da li bi se prošlost desila ako bi se budućnost izmenila i blablabla, jer smo to već imali u prošlom krugu, ako se ne varam i nigde se nije stiglo.
Nešto drugo mene tu muči. Došao je dan kad je on prolaskom kroz tunel otišao u budućnost i vratio u sadašnjost. Istog dana, bez ikakvog objašnjenja? Ili je objašnjenje na kraju, kada odlučuje da spali laboratoriju? Fali mi tu svašta nešto, opet ne bih znala šta. Mislim da je taj tunel odabran usled nedostatka nekog valjanijeg rešenja. Aj' napravićemo mehaničku prepreku/prolaz i to je to. Odlučio je da spali posao i vrati se kući? Kako zna? Pretpostavlja? Istim tunelom? Ne boji se da će otići dublje u budućnost ili prošlost ili na neko treće mesto? (ah, Vremeplov će mi ostati za vijeki vijekova omiljen film) Il' će mi opet reći da zakeram!!!
E sad, iako je u budućnosti on telefonskom vezom razgovara sa svojom draganom iz sadašnjosti, ili i to spada u paradoks?
Početak razvučen da razvučeniji ne može biti, onda na brzaka razrađen kao zaplet i cap! kanta napunjena sa! benzinom i ode sve u žar, a on u vrelu kadu na maženje s dragom. Opet prljave misli!!!
A da ne pominjem prepričavanje, na brzaka se tu ispričalo ko je kome uradio šta, kako, kad i zašto, ko umro, ko ostao, ko imao osećanja, ko neimao i rešen problem, čitaoci sad već sve znaju.

Možda je tunel psihološki okidač, i čovek sve umislio...

1. Izgubljeni konopci

Na početku čitanja ove priče osetih nalet adrenalina. Već od prve deonice priča kreira odlično mističnu atmosferu. To se ceni! Ili to ja samo možda volim hrvatski jezik i vonj prošlih sirijusa i hrvatski izdanja sf-a...?

Uglavnom, odličan početak. Tako se zarobljava pažnja čitaoca.

Glavni problem ove priče je koncentracija autorke (pretpostavljam). Nepovratno i konstantno opada do kraja i zato joj nije bilo spasa.

Autorka je imala želju da oslika unutrašnji život čudaka. I tu je trebalo i da završi priču. Ne da joj premešta fokus te na prodavca, te na policajca. Ovako to, onda, zbog dekoncentracije, izgleda:

QuoteDo malo prije
suhi dlanovi od povišene tjelesne temperature, oznojiše se. Srce zatutnji.
I kao da se njegovo uzbuđenje moglo i čuti, glava trgovca okrene se
prema Viti. Sumnjičavog pogleda klizio je niz njegovu figuru tražeći
ruke skrivene u preširokom kaputu. No, ni to mu nije bilo dovoljno, već
je sad sasvim otvoreno zurio zadržavajući pogled na izdajnički orošenom
mjestu iznad Vitinih usnica. I što je mogao drugo nego ga što ležernije
obrisati nadlakticom kao da se ništa neuobičajeno nije dogodilo, te stade
razgledavati predmete svoga uzbuđenja — konopce.

Boldovala sam nagli prelaz sa čudaka na trgovca. Pa onda opet na čudaka. Boban je jednom rekao da u srpskom jeziku (verujem da je i u hrvatskom tako), ako rečenica nema subjekat, ona se odnosi na prethodnu rečenicu. "Što je mogao ležernije..." ovde se, po logici i pravilima pisanja, odnosi na trgovca, ne na Vita. I ovakvih primera ima još po tekstu.

Vežba na jednoj radionici pisanja (u real life-u) bila je da upravo opišemo čudaka. To je vežba karakterizacije, ali i držanja priče pod kontrolom. Opis unutrašnjeg stanja čudaka ili ludaka je mač sa dve oštrice. Pruža široko polje za fantaziranje i zanimljive zaplete, ali može da se završi rasplinjavanjem, nihilizmom.

Autorka je upravo upala u tu zamku. Konopci su Vitu trauma i opsesija. Izgubljeni konopci su mudro smišljeni kao aluzija na Vitovo stanje blagog ludila, ali džabe. Ispuvani kraj bez obrta ne dozvoljava da ta fraza ("izgubljeni konopci") zasija onako kako to zaslužuje. Autorka je izgubila kontrolu nad pričom.

Tu i tamo višak u zamenicama (mahom "taj", "to" itd.), a višak karaktera. Eto kako je broj karaktera mogao da se smanji.

Na kraju smo izgubili i smisao postavljanja priče kao akronima. To je zez zeza radi i nema funkciju u priči baš onda kada su neki (iskusni) čitaci pomislili da će zez imati smisao. Otud izduvani kraj bez obrta nosi još jači utisak izduvanosti.

Da zaključimo: sjajna atmosfera, manje šumova i viškova, veća koncentracija, manje lutanja po iznutricama junaka, ne prebacivati fokus naglo i bez logike, obrt.

3. Kako je umro Protago Nista

Ko god da je ovo napisao, ako je mlad - novi je Harms. Ako nije, kasno je.

Izabrala sam da ovu priču čitam kao apsurd, jer samo tako funkcioniše. I sjajno sam se zabavila! Veoma je zanimljivo pratiti tok misli autora, koji se i sam zabavljao. Mislim da je to najjači utisak - i autor se zabavljao.

Steva negde pomenu slobodu - ovako ja zamišljam slobodu u priči. Rasplinuto, ali uvezano nevidljivim nitima. Poigravanje sa rečima, jezikom, značenjima. Junak iz Procesa - pojma nema šta ga je snašlo itd.

To je, međutim, sve od ove priče. Dobar start i relativno brzo trčanje do pola, od pola već posustaje, pa nam postaje jasno da Prota neće stići na cilj.

Kraj bez obrta uništio je ovu priču.

QuoteAli, nema sreće. Protagonista ove priče napravio je kobnu grešku.
Nije pogledao uputstvo za upotrebu mape koju je kupio u turističkom
savezu, na železničkoj stanici. Da jeste, potrčao bi za vozom kojim je
došao, uskočio u njega i zauvek nestao.

Šta je govorilo uputstvo? Zašto bi se vratio vozom? Ne mora eksplicitno, mogla je i naznaka koja otvara čitav univerzum pretpostavki. Ali autor se stisnuo, uplašio da ne prdne, i svu slobodu kojom se razmahao u toku priče, zatvorio u prostor veličine kutije šibica.

Trebalo je da priča bude levak koji se širi, a ne onaj okrenut naopačke.

4. Noć kada sam se vratio

Ovo je pesma u prozi. Priča o osećanjima (Lord tvrdi da u ovom krugu nema priča-emocija, meni je to ova).

Ni zapleta, ni raspleta/obrta.

Zadatak nategnuto ispunjen. Metaforički ispunjen. Nije da su se ostali striktno pridržavali zadatka, ali eto - ovo je baš uvrnuto shvatanje Bobanovog uputstva.

Mislim da je autor osetio potrebu da izbaci ovo iz sebe, pa je odabrao okolnosti, a ne obrnuto. Ova priča napisala je svog autora, a ne obrnuto (hah, eto ideje za priču!).

Ali šta je tu je sad. Izašla je, promuvala nam se po mislima i ostavila utisak duboke intime koja bi se lepše osećala u poeziji, nego u prozi. Ovako bačena u blato po svaku cenu.

Tu i tamo višak prideva. Tema je otužna, pa provejava patetika. Poštujemo autorovu iskrenost i trud, ipak - ne ovako gola! Obuci svoja osećanja u odelo koje im lepo stoji.

  D., rekoh ti da mi se ne obraćaš više ali kada već želiš, izvoli.

Sve što si rekla je izmišljotina. Dakle, laž.
Meni ovde ne treba, niti tražim poštovanje. To se ne jede niti poboljšava pisaniju. 

Možda bih znao da napišem analizu, ali neću. Nisam u tuđim tintarama, ne petljam se u to. Ne postoji zakon da učesnik mora da napiše analizu. Moji afiniteti na radionici nisu da budem kritičar i književni analitičar, niti da diplomiram književnost.

Dalje, gde sam kroz komentare omalovažavao i oterao učesnike? Ne imputiraj laž. To sa teranjem je tvoj fah, videli smo juče. Meni se niko nije žalio, a i ako se požali neće mu trebati advokat.
Da rezimiram. Nisu svačija htenja jednaka tvojim, nisi u poziciji da komanduješ kako će se radionica odvijati.
A koliko su tvoje analize ispravne je diskutabilna stvar u koju se ne upuštam.

QuoteKako je umro Protago Nista – A kako sam ja umirao čitajući ovu zajebanciju? Ne od smeha, naravno, nego od dosade. Nema priče, nema radnje, nema ni pripovedanja da vadi ovaj bućkuriš. Igranje sa pojmovima nije pisanje priče.
No, učinilo mi se kao hrabar i promašen pokušaj, i mislim da sam zbog toga dao negde bod.

Tebi, Džek, nedostaje namere da budeš konstruktivan. Ovo je citat tvoje "analize" koja je bez i najmanje namere da nekome koristi u daljem pisanju.

Deseti put ponavljam da prenosim svoju percepciju dela. Možda bi tebi ugodnije bilo da sam napisao "Priča mi je bila dosadna?" Opet imputiraš, nisam pisao analizu (to prepuštam tebi, stručnjaku) nego komentar zasnovan na subjektivnom poimanju priče.

Vidi, nemoj da počnem tvoje citate da iznosim, ok?

Neću da se raspravljam sa tobom. Nisam ni ja cvećka. Ipak, kada kažem da je Ćelava pevačica dosadna, to i objasnim. To je jedino što se traži.

Četvrto plivanje – Nisam uočio ispunjenje zadatka, ali nekonvencionalan i pomalo šeretski ispis mi se mnogo dopao. Autor hrabro prkosi  nepisanim pravilima pisanije i daje nam naratora koji ne benga književni izraz. Na svu sreću, izlet je uspeo u fulu, pojedine rečenice su me nasmejale.
Sama priča mi je klimava, ali drži vodu. Egzotika u spomenutoj naraciji me (ako sam u pravu sa pretpostavkom ko je autor) nanovo oduševila.

Pusto ostrvo- ne znam zašto nisam dao ovoj priči bodove. Možda zbog linearnosti radnje ili njene naivnosti? Čini mi se ,,već viđeno"
Samo pripovedanje ide lepo, bez zastoja. Iz drugih komentara vidim da ponegde zapinje, ali meni ne. Ipak, postupci protagonista na momente zbunjuju i to bih naveo kao glavnu manu priče.

Ispovest jedne funkcije – neka mi autor oprosti, ali nisam ljubitelj ovakve vrste priča. Meni se čini nepovezano, konfuzno i nedorečeno. Verovatno se ispod krije nešto dobro, ali kao što rekoh –nije moja šoljica čaja, stoga ne bih da komentarišem.

Toliko za sada, komenti jesu šturi, ne da mi se, izgubio sam volju.

Valjda imam i ja prava da preskočim koje komentarisanje? Ili to samo podobni mogu?

Kako god, poslednja priča mi je slična Ispovest jedne funkcije, ne mogu da je pohvatam, nije moj tip a Izvršenje pravde... ma, ne da mi se sada.

Quote from: D. on 11-09-2012, 17:41:34
Neću da se raspravljam sa tobom. Nisam ni ja cvećka. Ipak, kada kažem da je Ćelava pevačica dosadna, to i objasnim. To je jedino što se traži.

Nemaš ti argumenata za raspravu, džepovi ti puni oraha. Nedostaje mi Biki da razmenimo koju ljudsku.

Doći će biki. Samo malo emotivno ucenjuje. A ako ne dođe... pa, ovo je igra za izdržljive.

Biki nije ni trebala da ode. Tvoje ponašanje je oteralo.
Odoh sada da kuvam pasulj, volim da ga krkam, mogu danima.

Možda gvirnem ovamo još koji put.

Prvo što naučiš kada popričaš sa psihologom je da ti drugi nikada nisu krivi ni za šta.

Doduše, nije to baš sasvim tačno (ako si sa nekim blizak i nije lako napustiti ga, a ne želi da komunicira, tu je granica odgovornostii krivice tanka), ali tačno je do one mere gde možeš da odeš ako ti nešto ne odgovara.

Kaže li psiholog da bacim prvi ključ sa pasuljom i metnem frišku vodu, ili da, teran oblizivanjem i zavijanjem kera u stomaku, ostavim sve ovako da kuva?
Napominjem da nema suvog mesa, idu posle dimljene kobaje.

6. Ćelava igračica

Nije ova priča slučajno tako visoko. Lepršava, ženstvena rečenica. Mora da je autorka u pitanju.

Kroz fabulu provejava tuga otelotvorena u žudnji igračice za kosom. O, kako je to dirljiv temelj priče! I nije patetično! Ne, ne. Samo je malo repetitivno i zato dosadno. Šteta, jer je priča veoma psihodelična i odaje autorov talenat da se šifrovano oslobađa kroz priče. Što je nešto zbog čega sam i ja, na prvom mestu, počela da pišem i što mi još uvek ne uspeva. Ali eto, ovaj autor je sasvim divno uobličio stanje svoje duše u priču.

Problem je što je zaplet veoma klimav, a obrt mlak. Uz ponavljanja "vrti, vrti", "lijo, lijo", te autističan svet igračice u koji je teško ući, ova priča, na prvo čitanje ne privlači pažnju.

Sada sam je pročitala drugi put i mogu da kažem da je ostavila bolji utisak. Liči mi na neku tihu ali kvalitetnu osobu koja ne uspeva da se probije odmah, zbog larme ostalih, ali njen kvalitet kad-tad ispiva na videlo.

Bila sam stroga prema ovoj priči na prvo čitanje. I opet joj ne bih dala bod, ali bih joj odala priznanje na hrabrosti da bude luckasta. Još samo da nam tu luckastost nekako približi, da je i mi razumemo. Konkretnijim zapletom, na primer. Lakše je preneti boju, zvuk, pa i ukus na papir, od pokreta... što je ova priča pokušala da učini.

Slično je i vimen probao u jednoj priči, pa nije dobro prošao. Za to što je u vašim (našim) glavama drugi, nažalost, nemaju vremena. I, što reče Plut, ni ovo nije priča kojoj po senzibilitetu pripada mesto u gomili drečećih dela.

Pasulj Džekonjo? Znaš li šta uz to najlepše ide?

Počela sam da menjam redosled slova u određenim rečima po utvrdljivom principu. Prvi znak šizofrenije. 

Može, Stipane, može Još blago zaljutim i krknem onu vodu iz tegle feferona, da mi bude sve potaman. Mljac.

5. Kuća bola

Najveći utisak koji mi je ostao posle čitanja ove priče je - neuverljivo. Ne čitam ja Kinga (aktivno i posvećeno). Od Barkera samo Knjige krvi i Igru prokletstva. Ipak, kada oni pišu, to je uverljivo.

Autor je ljubitelj Kinga i Barkera, ali mu nekako nije uspelo da uplaši, prodrma, podigne adrenalin. Iako je slika kuće od kostiju veoma intenzivna i dobra. Zašto? Mrak u pričama treba stilizovati. Nije dovoljno samo biti opredeljen za horor. Mrak mora da bude lukav u svojoj manifestaciji. Mora da krije, šifruje, mistifikuje, drži napetost, diže tenziju i adrenalin... Ovde od toga nema ničega. Sve je nacrtano i to veoma transparentno. Bezidejno je, takođe. Šta se tu, u stvari, događa? Metafora, ako je ima, je neprepoznatljiva. Ako je nema, onda je prazno, pusto.

Ispunjenje zadatka samo smeta logici priče i potpuno je nepotrebno. Nije u funkciji zapleta.

QuoteOseti dodir hladnog čelika na vratu.
,,To je dakle čuvena Šela-Lutalica", tih, jeziv glas ubice. ,,Zadovoljstvo je moje. Gavran. ,,
,,Razumem tvoje čuđenje", nastavljao je Gavran. ,, Ali Esnaf
zapravo i nije pogrešio. Doveo te je gde treba. Ono što oni ne znaju... je
da su strast i bol dve strane istog novčića. Uživanje i patnja. Život ismrt.
Seks... i ubijanje."
Zurila je u njega, ne verujući

Kada neko oseti nož na vratu, očekujemo reakciju. Pogotovo ako je priča pisana sa fokusom na osećanja jedne osobe. Zašto je ovde reakcija izostala? Meni se učinilo kao da se pisac zagrcnuo, duboko udahnuo i... shvatio da nema šta da kaže, pa je samo nelogično nastavio, zanemario, gurnuo pod tepih.

Ovo objašnjenje, šta su strast i bol, uživanje i patnja, život i smrt, seks i ubijanje - to je samo pop psihologija i pravi primer kako se kraj na brzinu prepričava.

Imao sam nameru da ponudim posredovanje. Niko nema fajde od sučeljavanja na ovaj način, a imamo samo jedno brvno. Nadam se da će prva voda od pasulja biti bačena, a da feferone neće dovesti do upotrebe Faktu gela. Na drugoj strani, ukazao bih da su analize korisne samo ako su funkcionalne, razumljive i primenljive. U našoj Radionici imamo raznovrsne učesnike i o tome treba voditi računa. Verovatno bih i ja mogao da analiziram do tankih creva, ali se trudim da ostane u sferi prihvatljivosti. Zato, pliz, pliz, pliz.

Poštujem(o). 

Nađite se s time u real life pa diskutujte. Ovde ne držimo palice.

Ok Scallope, prva voda je prosuta. Da si komandovao prosipanje, ne bih a neko drugi bi dobio šerpu na glavu. Fina reč nama spisateljskim mediokritetima poklopac šerpe otvara.
A feferoni zaista izazivaju bol na nezgodnom mestu, sreća, meni ne mogu ništa. Šta Bosna rodi a Sarajevo odgoji je neuništivo. 

A ja mislio da je to Germanija odgojila...

Meni ništa ne fali u tvojim komentarima, čini mi se da sam isto poručio i za Stipanove. Ne može se očekivati da će svi misliti isto o pričama, ali, ja se nadam da oni koji imaju namere na Radionici sa kojima se slažem mogu sebi izvući korisne savete. Da ne verujem u to ne bih se skoro dve godine zamajavao sa vama. I, skoro ništa napisao za sebe.

Quote from: Stipan on 11-09-2012, 19:24:56
A ja mislio da je to Germanija odgojila...

Možeš me iz Bosne isterati, al' Bosnu iz mene, nikad 
Pokušali Germani da me pripitome sve do 15. god, al' džaba...

Scallope, potrudiću se da naredni komenti budu sadržajniji. Često ne razmišljam zašto je priča dosadna, samo zaključim da jeste.
Posle prođe voz.

Džek, sećaš li se vremena kada bi Plut samo napisala da ju je neka priča smorila? A da ne ukaže zašto. Sad su njeni komentari sadržajniji, a ako pažljivije zagledaš, to se vidi i u njenim pričama. Dobro pisanje i dobar komentar su nedeljivi. D. pokušava da isprednjači, da nas uvede u složenija posmatranja, ali kao što za neku priču osećamo da ima nešto u sebi ali je ne razumemo, tako i složen komentar zna da bude nerazumljiv, ali zbog toga ne moramo odmah da potežemo Stipanovu bezbol palicu, zar ne?


Evo, na primer, jedva sam pohvatao dokle sam stigao sa komentarima, pa mi je na redu bila Ispovest u jednoj funkciji. Osetio sam njenu poetiku, zamerio u sebi mali višak stranih reči, ali sam bio prilično zadovoljan iako ne znam zašto. Nisam prokljuvio ko je Anđela i ko se ispoveda, samo se nadam da će i pisac prokljuviti da nisam razumeo i da, verovatno, još poneko nije razumeo, pa će se potruditi da nam svoju poruku ubuduće bolje približi i saopšti.


Ostale su mi još četiri priče, ali ću malo da predahnem.

D. pokušava ali na sasvim pogrešan način. Sećam se Plutinih komentara a i kada sam jedini glasao za nju, ona priča sa Petlom je bila odlična a to niko nije uvideo. Tada sam postao oprezniji u komentarisanju.

Pomislio sam da je stvar do mene, ali sam pogrešio.

D. sve radi na pogrešan način.

Tajmaut!

Ozbiljna sam bila.

Ali bar nam je dobra dinamika, ako ništa drugo...

Da i ja nastavim s komentarima. Stigla do priče koju ne znam kako da prokomentarišem.
Ispovest u jednoj funkciji je lepo napisana i poetična, ali... moram priznati da ni posle prvog, a ni ostalih čitanja priču nisam razumela. Našla sam neka dva rešenja, ali ne bih iznosila jer su ubibože nategnuta. To se odnosi i na ispunjenje zadatka. Oseća se teskoba u našem naratoru i teška emocija, to nam je lepo preneo, a ostalo... ne znam.

Ne treba se mučiti oko traženja rešenja u kratkoj priči. Ako nema svetla do kraja tunela, to znači da elektrodistribucija nije uradila posao. Autor će promisliti gde je fulao.

Za Vatrene orhideje se dan danas češkam po glavi...

Riznica
Da li nam je ovo neko nov? Tako mi se čini. Od zadatka ovde nemamo ništa, a i ostalo je diskutabilno. I ovde mi je priča prilično pravolinijska i razvučena. Čitava prva strana (više od trećine priče) je posvećena opisu policajca, Elvirinog oca i podešavanja lokatora. Možda je to i potrebno, ali je sve moglo kraće i malko dinamičnije. Rekla bih da je ovde sve u suprotnosti, imamo grdosije od neustrašivih policajaca koji ne smeju da se nagnu nad šahtom i brzo navuku poklopac nad njim, opaku državnu organizaciju u kojoj policija odmah zna gde se i šta dešava, šalje helikoptere a ne uspeva da reši problem šverca i pobijenih policajaca, već zatvara oči nad tim.
Ok, možda bi se to moglo opravdati njenim svemoćnim ocem koji dobro barata oružjem, ali mi se takvo objašnjenje ne dopada. Možda je i policajac postavljen iznad šahta ne bi li sprečio ulazak u šaht, ali opet ni to nije dobro. Valjda bi se dobro obučen policijski odred mogao spustiti u kanalizaciju i pokupiti sve konzerve za sebe, ili ih bar uništiti ako je takva politika. Ispada da se cela država ili kako god se to pod kupolom zvalo, boji jednog čoveka.


Mnogo je prepričavanja i trošenja karaktera na isto. Sve je naivno, nepažljivo i ravno napisano. Verovatno je zbog toga autor i kažnjen od strane radioničara.
Ima tu i pominjanja grupica od po pet-šest pacova koji trčkaraju i preskaču potok smrdljive vode, što je simpatičan opis koji ovde nikako ne stoji. A i potok obično predstavlja malu, brzu i čistu vodu nikako ne ono što nam je autor hteo da opiše. Staću ovde da ne bi ispalo da previše cepidlačim, a imala bih još toga za reći.

Quote from: scallop on 11-09-2012, 21:45:05
Ne treba se mučiti oko traženja rešenja u kratkoj priči. Ako nema svetla do kraja tunela, to znači da elektrodistribucija nije uradila posao. Autor će promisliti gde je fulao.

Ma znam, ali šteta za priču koja je mogla biti jasnija, samim tim i bolja, barem razumljivija.

Quote from: Plut on 11-09-2012, 22:01:25

Quote from: scallop on 11-09-2012, 21:45:05
Ne treba se mučiti oko traženja rešenja u kratkoj priči. Ako nema svetla do kraja tunela, to znači da elektrodistribucija nije uradila posao. Autor će promisliti gde je fulao.

Ma znam, ali šteta za priču koja je mogla biti jasnija, samim tim i bolja, barem razumljivija.

Autor je dobio poruku i sad je na njemu.

Riznica, uz uvažavanje autora za kog ne mislim da je nov, po mom kontu (da ne bude opet ha-hu) nije priča nego deo priče, epizoda.

Imamo junakinju koja ubije uberpolicajca, spusti se u podzemlje i nalazi samo njoj poznatu riznicu sa blagom (u ovom slučaju konzerve) I tu se priča zaustavlja. Sve to je interesantno i lepo, ali šta dalje? Šta sad sa tim silnim konzervama, gde tu poenta, gde tvist? Makar da je završio da su pokvarene, istekao rok, da u stvari ima i nema bogatstvo, imali bi kakav takav završetak.

Mislim da je frka oko policajca sasvim bespotrebna, takođe mislim da je taj deo bio glavna ideja autora koji nije imao razrađenu priču u glavi pa je pustio da odluta u linearnu letargiju. Previše detaljno opisuje ubistvo policajca što je čisti greh za kratku formu, sem toga ne igra značajniju ulogu. Autor previše fokusira na taj deo, i u odnosu na ostatak priče, spomenuti deo ispada nezgrapan.

Kako radnja odmiče, sve više se vežem uz protagonistkinju i na kraju od nje dobijam -korpu. Odnos sa čitaocem (sa mnom, da govorim u svoje ime) je - obećavam ti lud provod, ali izlaz ti je do 20:00.

Mene je više zagolicao svet, tj seting radnje. Napomenuo sam u komentu da mi je  policajac interesantan detalj, koji bi trebao da opiše svet protagonistkinje i donekle uspeva u tome. Ostavljeno imaginaciji čitaoca kojem opet ne treba mnogo crtati, naročito ne u kratkoj formi.

Dakle, totalitarističko uređenje koje zahteva jak policijski aparat, verovatno radi kontrole gladnih. To mi se dopada, daje neki Orvelovsko-Farenhajtov šmek. Ne mogu da kažem da autor nema smisla za okvire radnje. Bez toga, priča bi iskliznula iz fantastičnog. 
Šteta što je nije do kraja iskoristio.

Mamutska mreža – dobar stil izvrsne rečenice a tek usporedbe! Sama priča kao takva pomalo je nejasna i s nedefiniranim prijelazima s Ramosa na Mamuta, te na trenutke nisam znala tko priča i tko se kome obraća. Možda autor nije imao vremena da priču malo bolje razradi i zbog toga trpi loše mjesto na Radionici. Ali evo koje rečenice su me oduševile na prvu:
,,Mamut Bog je stigao u dogovoreni čas i odmah istresao hrpu balege baš tu gde je s Ramosom uglavio susret"...meni ovo genijalan početak..
,,Ljulja se u mestu a ogromne, svinute kljove svetlucaju od rose."...ma ovo s rosom na kljovama umjesto stereotipno na cvijeću, me oduševilo...
,,Žestoko je nadrndan, probudio se rano, dobauljao kroz neomiljeno mu žbunje po čijim žilavim i oštrim granama ostadoše čitavi čuperci zgrudvane i slepljene vune. Al, eto, makar je jutarnje češljanje obavio."...a tek ovo, mamut pa nadrdan, a onda, koje li duhovite dosjetke, vuna očešljana na žbunju...heheheh
,,Ramos nailazi uz drhtaje planine, čini se kao da svojim koracima hoće da je sruši."...uh, meni ovo poezija za uši...
Itd, da sad ne nabrajam sve rečenice u ovoj priči jer ih je prepuna. Šteta što priča nije bila malo smislenija i jasnija. Pogotovo sam kraj. Od svih autora na Radionici jedva čekam da vidim tko je napisao ovu priču!
Jedan bod. A moglo je i više da sam je u potpunosti uspijela dokučiti.

IZVRŠENJE PRAVDE – iliti, ,,Ostajte ovde, sunce tuđeg neba...".
Ne znam zašta da se u'vatim pa da tačno opišem zašto je ostala bez mojih pozbrojeva. Verovatno zato što mi gotov proizvod više liči na zbrzano pribeleženu ideju. Da ne utekne.
Lik šerifa se upinje za glavnom ulogom, dok devojčica ostaje tek jači pik u pozadinskom, duhovskom šumu. Pride, devojčica je mnogo brbljiva – da joj je data uloga samo ,,nebeskog glasa" i ,,kažiprsta" (uz bezpardonsko brisanje ostalih duhova), pa da Šerif sam zaključuje, horor bi se naježio.
Patetika je u temelju priče, pa ne znam kako bi se nje rešili. Vazda je jači bio junak koji pravdu namiruje jer pravdu jednostavno voli. Ono, doš'o šerif u grad, pobio govna i gotova stvar. Ovce brani keretina, ne lokalni ovan.
Toponimi su navedeni do iščešljavanja sitnijih buva (fali samo ime čuke kod treće krivine), a ja i dalje nemam sliku mesta, tačno gde se priča dešava. U Bosni... Meni je Bosna i Mićo Bradina, mada geografski kao nije. Eto ga i treći lik, prazna i ruinirana drumska kafančina kao centar (ispalo je) Duhovgrada. Kafane same pričaju sve šta imaju, oko njih je lakše umotati Šerifa (očito je neki Mad Max) i klinku-duha (još da vuče i kakvog plišanog mecu, ihaj!) da ga vodi dalje. Svetlucanje holograma i ostali hardver kao dobra protivteža okolnog haosa. Hermetika, a suze nepropusna.
Eto ti ga, iščačkao sam šta mi je smetalo – atmosfera. Polu zajebantska, polu tuguljiva, s klimavim likovima. Možda i poneki višak dijaloga. Ma, ne poneki, neg' pola!
Sama ideja je standard usamljenog osvetnika, greota bi bilo da se baci. I, naravno da je mrtav, svaki junak je mrtav samo to još nije čuo.
Da je bilo pet glasova u igri, verovatno bih se premišljao pa jedan i dao.

UVEK POSLUŠAJ SEBE, MAMUTA – Upeglan, kako se ono kaže, ,,ispis", jasne rečenice, nimalo iritantne, čak ponekad i sa daškom svojevrsne lepote. Znači, izučim krasnopis, to što napišem ostavim preko noći u Domestosu, i još jedan dan na sušenju, nalepim par cvetića od kolaž papira, pa pošaljem na Radionicu sve ponosan kako sam civilizacijsko-ekološki osvešćen. Isto važi i za Mamuta što se prazni di stigne. Ostavile su me hladnijim neg' da sam prislonio (možda i lupio) čelom o kamen pored onog arktičkog maka.

Pa dobro, ima li iko blagu viziju o čemu se  radi u tim mamutima?
Dajte, prosvetlite me, ja sam uporno pokušavao da shvatim tu priču, ali uzalud.

KUĆA BOLA – Nemam ja tu šta da zamerim, sem što stvarno više nemam živaca da čitam priče o odrazu u ogledalu duše. Dosade šezdesetosmaške, ubili ste Master Jodu! 


KAKO JE UMRO PROTA GONISTA - Iskreno, dal' ikog interesuje posle koliko se špricera autor konačno samozadovoljio razlaganjem reči, a kad su mu isti patrljci otpali od oko glave? Fala, ručali smo.






Pregled dana i odjava programa, odo' ja sad preko tarabe da virkam. Slušamo se 

Ja sam u Mamutskoj priči našao dovoljno dobrih i lepih rečenica, ali ću se složiti da autor nije dobro kontrolisao priču i da mu je u potpunosti izmakla drama.

Nema drame u mamutskoj priči. To uopšte nije priča, nego onako, epizoda.
Nemoj ste mnogo kritični pasuljdžije 

Ramos se, uz pomoć kosmičke informatičke mreže, priključuje na mamutsku mrežu u potrazi za informacijom. Uzgred, on želi da ispita još neke mogućnosti u Altamiri. Tu dolazi do privremenog mimoilaženja. Ali, sve se na kraju srećno završi.

Mameti?

Tatemi.

Tatemi u to doba nisu postojali. Samo debelguza mama. A salonovi su živeli na mokro.