ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Джон Рейнольдс on 11-02-2013, 11:41:55
Него, занимљиво је отићи мало даље у тим стиховима. "Ћути распети Бог". Ајде ћути, то знамо, али песник наглашава и - распети. Бог мученик, издан и презрен.

Mislim da je pre toga hteo reći: hrišćanski. On je verovatno video da je hrišćanstvo upropastilo te ljude. Možda nije hteo ili smeo da to otvoreno kaže da ga ne bi ispljuvali ili šta gore od toga... Ali, tu su ti čuveni slojevi.

Quote from: kimura on 11-02-2013, 11:43:12
Miljane, hvala ti ko bratu, ali meni je dosta da budem samo žena.
Snagu mi nemojte iskušavati.


Prvi stihovi pesme su otprilike (nemam knjigu):
''Pučina plava spava,
prohladni pada mrak,
vrh hridi crne trne
zadnji rumeni zrak.''

Lep kontrast završetku, zar ne?

Predivno 

Quote from: kimura on 11-02-2013, 11:43:12
Miljane, hvala ti ko bratu, ali meni je dosta da budem samo žena.

Eh, šteta, vidiš da je moderno da ženka ne bude samo žena već da bude jaka žena, šta god to značilo i predstavljalo.

Quote from: Джон Рейнольдс on 11-02-2013, 11:41:55
Него, занимљиво је отићи мало даље у тим стиховима. "Ћути распети Бог". Ајде ћути, то знамо, али песник наглашава и - распети. Бог мученик, издан и презрен.

I da i ne. Kada tumačiš neko književno delo, a naročito poeziju, uvek moraš imati u vidu duh vremena u kojem je nastalo. U ovom slučaju, "raspeti bog" je pomalo stereotipna formulacija kakva se javlja i drugim pesmama ("Hriste Bože raspeti i sveti..."). Hristovo raspeće nije stvar izdaje i prezrenja, kao kod katolika. Reč je o srećnom događaju - uvodu u Uskrs, koji označava pobedu života, koji je u Hristu, nad smrću. Stoga je malo verovatno da je Šantić želeo da imputira bilo šta tog tipa. On govori o "raspetom bogu" samo zato što ne zna ni za jednog drugog. No, ključna reč u ta četiri stiha je "ćuti". Nije Šantić jedini koji se bavio božanskim ćutanjem na molitve. On u ovoj pesmi postavlja pitanje kako to da Bog dozvoljava postojanje bede i nemaštine, bolesti, gladi i smrti ako je već Bog, kao što je to učinio Šusaku Endo u svom romanu "Ćutanje", recimo. Šantić ovde napada Boga zbog njegovog nehaja, a možda pomalo i obuzetosti samim sobom. Nažalost, ne poznajem Šantićevu biografiju - ali bilo bi zanimljivo pročeprkati da li je to bio napad ne samo na Boga beć i na crkvu.

Tumačenje ovih stihova umnogome zavisi i od toga da li ih čita pobožan čovek.
Šantić je živeo u ''doba sumnje'', tako da je ovde možda skriven mali prekor i Crkvi i Bogu.

Quote from: kimura on 11-02-2013, 12:43:13
Tumačenje ovih stihova umnogome zavisi i od toga da li ih čita pobožan čovek.
Šantić je živeo u ''doba sumnje'', tako da je ovde možda skriven mali prekor i Crkvi i Bogu.

Tumačenje ne bi trebalo da zavisi od čitaoca. Otud i poželjni odgovori na pitanja iz čitanki. No, pošto se priča povela o slojevima, moram reći da je meni daleko lakše da ono o čemu je Skalop govorio izvedem u pesmama ili veoma kratkim pričama, tzv. crticama, nego u dužoj formi. Baš me zanima kakva su njegova iskustva.

Šantić je svakako bio vešt i imao je agendu, tj. program. Prema opštem tonu, rekao bih da je veoma oprezno radio to što radi. S druge strane, da je bio oštriji u izrazu, ne bi skoro ništa više postigao. Ako mogu da vidim slojeve a da se pri tome oni ne nadmeću međusobno, onda je pesma dobro napisana.

U današnje vreme je mnogo popularnija dekonstrukcija od konstrukcije. Ali, to su dva različita pristupa. Dekonstrukcija ima filozofski podtekst, a konstrukcija, tj. u Šantićevo vreme "program" je više odgovarala naporima da se izgradi srpska nacija. Kako je ta izgradnja srpske nacije dovela do toga da se ona danas ovako bedno raspada - drugo je pitanje 

Quote from: D.S.B. on 11-02-2013, 11:16:26

Zaista? Zašto, rekao sam nešto neprimereno? U duhu demokratije, i slobode govora ipak ću da postavim svoje mišljenje o čuvenim i mnogo cenjenim slojevima.

Mnogo je zgodno kad, posle natezanja sa stavom D., u demokratskom zanosu, napišeš ono šta se očekuje na ovom topiku. Pa se pitaš šta fali prethodnom.


Naveo si četiri sloja, a ja još nisam siguran šta su slojevi. Prema teorijskim delima izgleda da to nije ono šta mi mislimo da jeste. Zanimljivo je da si kao dva sloja naveo svet kakav pisac vidi i svet koji vide likovi kojima je pisac to dao u zadatak. U oba slučaja imamo poziciju pisca. Međutim, tu se javlja nešto mnogo zanimljivije. Događa se da se likovi ne slože sa svetom kakav vidi pisac. Sic! Meni se to vrlo često događa. U tom slučaju ili pisac "popravi" svet ili "popravi" likove ili ih neko vreme pusti da vidi kuda to vodi.  Meni su to zvezdani trenuci, jer ukazuju da se umešalo i moje nesvesno, koje nikako ne treba zanemariti. Pustim ga da vidim gde me vodi. To bi sigurno bio najdublji sloj i ponekad nije zgodno ni da ga pisac upozna.

Nightflier, pokušavam da izvedem slojeve bez ličnih empirijskih iskustava. Empirija je najniži oblik naučnog pristupa. Ipak, najčešće se pristupa preko empirijskih primera, pa, verovatno, ni ja neću odoleti. Budući da su zainteresovani već pročitali Lidjinu priču, a sada govorimo o ugradnji slojeva u nešto dužu formu, moguće je da bi bila zanimljiva moja priča "Zunzara u uhu", bila je u nekom Bobanovom postu kao sken iz RS Magazina, ali će to sigurno Angel znati bolje gde je. Voleo bih da saznam viđenja mojih namera i upotrebljenih slojeva. Inače, to je jednostavna, pomalo šeretska priča, a sa raspravom ima vezu jer se pojavljuje i Bog.


Uzgred, u Šantićevo vreme "Ćuti raspeti Bog" nije bio stereotip.

Govorio sam o reči "raspeti". Nisam baš siguran da to nije bio čest epitet uz Hrista. No, pošto veoma slabo poznajem noviju istoriju i kulturne obrasce, nemam čime da potkrepim svoje sumnje,

Evo ima i kod nas:


http://www.znaksagite.com/download/RSm1988_09_057.jpg

Događa se da se likovi ne slože sa svetom kakav vidi pisac.
[/quote]

Za mene je najveći uspeh u stvaranju likova kada dobijem želju da se sa njima raspravljam i, još bolje, kad imam utisak da se sam autor raspravlja sa njima.

Hvala na pričama, i jednoj i drugoj. Odmah sam se iskompleksirala i pokrila ušima.
Ali, tako to rade profesionalci.
Bravo!!

Skloni uši. Tvoje priče vade Radionicu u ovom trenutku.

Dok ne nikne ono šta nismo hteli da posadimo, da malo gunđam o slojevima.


Pregledavam ovo naučno o slojevima i nikako da mi tukne zašto su slojevi to, a ne ono što ja vidim kao slojeve neke priče. Moguće je da su svi drugi u pravu. Ipak, ja bih o slojevima kako ih ja vidim, a moguće je da književna teorija ima druge nazive.


Najpre, kad ja govorim o slojevima to su čitanja koja imamo na raspolaganju osim čitanja osnovne priče. Zvanične slojeve vidim kao karakteristike priče i o tome drugom prilikom. Mislim da je zgodna analogija uporediti slojevitost priča sa elementima emisionog signala radija i TV. A, to, dok smislim.

Da ne započinjem od talasnog kretanja, elektronski mediji svoje emitovanje zasnivaju na kačenju svog signala koji mi slušamo, gledamo (u našem slučaju čitamo) na takozvani noseći elektromagnetni talas. Taj noseći talas je za nas knjiga, e-knjiga ili štaveć. Kreativni signal koji se na njega nasnimava je priča, roman, itd. Šta u tome najpre prepoznajemo? Prepoznajemo osnovnu priču. To je prvi, osnovni sloj. Ona je naš cup of tea ili nije. Međutim, osetljivo oko ili uho u takvoj priči vidi mnogo više. O profesionalcima da i ne govorimo. U čitanju je slično. Kad slušate muziku ili gledate vizuelno prepoznaćete autora, pa onda izvođače, znate da li je stari ili novi snimak, elektronska kompilacija ili instrumentalno izvođenje, prepoznaju se pojedini članovi bendova, čak i instrumenti na kojima sviraju. Vidi se da li je sa javnog izvođenja ili je snimljeno u studiju. U čitanju nema nikakve razlike.


Drugi sloj u knjizi je sam pisac. Prepoznajemo ga po temama, po rukopisu, uglavnom znamo šta je njega/nju mučilo dok se opredeljivao/la za priču. Porepoznajemo šta zna lično, a za šta se manje ili više uspešno pripremao. Da li je erudita bogat ličnim iskustvima ili iz sebe cedi imaginaciju za koju je ili nije sposoban. Ako je ne koristi, ne poznaje muziku, ako nema nasilja nije sklon nasilju, ako nema dobrih narativnih slika onda ima slabu percepciju...  Toliko toga, pa se nemojte čuditi kad govorim da se pisac razgolićuje u svojim delima. Naravno, ako je iskren, ali se i to vidi iz aviona.


Treći sloj su uverenja pisca. Dobro je da se što manje primećuju, da ne izazivaju otpor u čitanju, jer ako do toga dođe, džaba je krečio. Česti su komentari da je nečiji rukopis disidentski ili da "viri iz dupeta" establišmenta. Ako je to dominantna karakteristika nekog dela, onda je pisac izgubio knjigu zbog svojih uverenja. Međutim, ako čitalac, posle čitanja ima osećaj da drugačije misli, a ne zna zašto, onda je pisac bio dovoljno diskretan i nenametljiv. Volim kad pisci ne mašu previše sa svojim uverenjima.


Četvrti i poslednji sloj koji ja uspevam da sagledam je sloboda sa kojom se pisac prepušta delovanju nesvesnog u sebi. Naporedo sa racionalnim u sebi, pisac je podložan i delovanju nesvesnog. O tome čitajte kod Junga, Frojd je za mene folirant. Veliko je zadovoljstvo kad u delu primetimo delove gde se pisac svesno prepustio nesvesnom. Po mom skromnom uverenju to su najčešće i najefektniji delovi. Nesvesno zna da priloži ono šta pisac svesno ne prihvata.

Što se slojeva tiče, u priči ''Zunzara u uhu'' bih po Bogu koji veli da nije dadilja i da on pokreće, a ne vuče, zatim po ''dogovorite se sami'', odmah pogodila da je vaša.

Iznošenje uverenja mi, kao čitaocu, ne smeta - samo ako ih pisac ne nameće. Grubo navođenje iritira čak i kada se ta uverenja podudaraju sa mojim. Mada, ima čitalaca koji vole da kod poslednje tačke kažu: amin. Oni i čitaju uglavnom zbog toga.

Svesno prepuštanje nesvesnom je veoma retko. Za tako nešto pisac mora da se razvije kao ličnost.
Inače, iz svega što je iko ikada napisao, uključujući i ovaj moj post, proviruju roščići nesvesnog.

Čitanje i prepoznavanje slojeva  je jedan deo zadatka pisca, primenjivanje u sopstvenim delima je daleko važnije. Na Radionici, tu i tamo, osetim pisca, ali, daleko ćešće osetim odsustvo prisutnosti.

Ovih dana radioničari spavaju. Osim onih koji nešto pišu i onih koji su nešto napisali i pokušavaju to da doteraju. To vreme ću da iskoristim da ukažem na nešto što se često javlja u dužoj formi.


Kuknjava na kratku priču, ovu našu koju pišemo na glavnoj Radionici, najčešće se odnosi na nedostatak prostora. Nekako vam je tesno 6000 k. Pa, to i jeste cilj tog pisanja. Da vas uteramo u pisanje gde se na svake tri i po stranice bilo kojeg teksta događa postavka, zaplet, rasplet i poentiranje. Duža forma ne postoji zato da biste vi priču od 6Kk razvukli na 15Kk ili na 30 i 80 Kk, nedaj Bože i u roman. Ona ne postoji zato da biste se vi opustili nego da kažete više. Naravno, duža forma dopušta više likova, događaja, zapleta i raspleta u funkciji složenije ukupne priče, ali ne i natrpavanje teksta kao ambalaže u poštanskom paketu koja treba da sačuva malu pričicu da se ne polomi.


Ovih dana čitam neke vaše radove u kojima radite upravo ono što ne treba da radite. Pročitao sam novelu od 80Kk koja je ladno mogla da bude ispričana sa 25Kk. Sve ostalo u njoj je traćenje. Jedna druga je napisana do pola, 13Kk, pa ne znamo šta ćemo dalje. Alo, kao zec, do pola u šumu, pa posle iz šume. I kako to, napišemo do pola, a nismo sigurni kuda ćemo dalje? Duža forma, kao i kratka, mora da bude skuckana, negde u glavi, može malo da vrda, može usput da prođe i nekim kraćim ili zaobilaznim putem, ali nikako da stigne tamo gde nije krenula.


Ono šta sam hteo da vam kažem je da možete da tražite mišljenje i savete, bolje na topiku nego na pm (tako drugi nemaju koristi, a trebalo bi da imaju). Osim mene ima u Radionici i drugih koji bi mogli da pomognu. I još nešto. Ako neko ima koncept za dužu formu, a nije sasvim siguran da je sasvim siguran, najbolje je da mi pošalje koncept napisan na jednoj stranici, to je uvek moj prvi savet za dugu formu. Ne mogu ja da gradim mišljenje na nekoliko strana, a i bolje je nego da ih se nakupi pedesetak , pa da onda ne znamo gde ćemo.

Evo i ja sam se pokrenuo, počeo da kuckam nešto, pa ako ne zabrazdim možda nešto i pošaljem...

A da ne bude bajato, jel'te...

Počeo...

Posle devet dana zatišja, što valjda znači da nemate pitanja i komentare, Da javim da je prva priča stigla. Stigoh na Rodos, pa treba skočiti. Shvatio sam da nisam pripremio nikakvu proceduru, a duže priče ponekad deluju zastrašujuće i potežu prste ka skrolovanju. Budući da želim ozbiljna zapažanja, posmatraću učesnike rasprave kao deo uredništva. Zamislite da od vas zavisi da li će biti objavljena. Očekujem komentare od ocene celine, uvoda, zapleta, raspleta i razrešenja, karakterizacije, stila, pismenosti do slovnih grešaka. Ne moraju svi sve, bilo bi mnogo.


U sledećem postu ću postaviti prvu trećinu priče SPUŠTANJE NOĆI i idem da kupim cigarete. Žena je otišla da čuva unuku i sve preostale odnela. Računam da nije zloba, nego želi da me natera da izađem iz kuće.

Nebo je somotno plavo, a sunce mi u lice iz sve snage bije. Trava, letnje zelena, oivičena
je žutim obrubom kadifica. Sa one strane travnjaka u nedogled se prostiru redovi jabuka u punom cvatu i pogled je beo i roznjikav. Kao iz neizmerne daljine dopire Janjin glas i čini mi se da doziva moje ime, ali nisam siguran. Onda se između stabala pojavljuju Sandrica i Švrća. Toplina me prožima dok posmatram igru devojčice i psa, a onda nebo bez ikakvog prelaza počne da se smrkava i nemir me obuzima. Podižem pogled i shvatam da stiže oluja...

Jednolično kloparanje najednom se pretapa u škripu i zveket. Ruka mi jurnu pod kaput i
pre no što što se tržem iz sna. Navika. Smirujem nervozni pokret, osvrćem se oko sebe i prisećam se gde se nalazim. U vozu, ali gde se zaustavio? Virim kroz prozor utrnule guzice i još uvek u polusnu vidim duge perone neoštećene željezničke stanice. Rosuljica vlaži mnogo naroda što se tiska kroz sumrak. Udubljenja po betonu malena su jezerca. Kišilo je. Trljam bolnu šiju, a pogled mi luta u zaludnom naporu da pronađe tablu sa nazivom mesta. Tren potom odjekuje treskanje vrata i žagor gomile provaljuje duž kompozicije. Nervozna lica na tren zvirnu kroz navučene zavese, pa nestaju nastavljajući niz hodnik.

Uspravljam se, poravnavam odeću, provlačim prste kroz kosu i trljam snene oči. Iz daljine
dopire tutnjava, ali znam da to nisu gromovi.

Vrata kupea zaškripaše. Spuštam niže štitnik kačketa i buljim u patos. Ne gledaj ih u oči.
Nikad ih ne gledaj u oči. Nozdrve mi zapahnuše mirisi mladenačkog dezodoransa i laka za kosu.
Mirisi koje sam skoro zaboravio.

- Slobodno? - sopran, gradlijski izveštačen. Klimnuh glavom. U vidokrug mi ulaze elegantne
čizmice visokih i tananih potpetica, pomalo kaljave. Ono što je u njih obuveno seda naspram mene.
Suknjica kliznu naviše i pojaviše se savršeno oblikovana kolena u zategnutim mrežastim čarapama.
U hodniku je gužva među novoukrcanima sve gora.

- Neću ovako, Pajo. Mogli smo lepo autom... - dopire iz prolaza oštri ženski glas dok se vrata kupea otvaraju. Znoj, naftalin, zadah vlažne odeće predugo odstajale u ormaru.

- Imal' mesta, braćo? - bojažljivi bariton, pa tanušni falset:

- Mamaaa booliii me noogaaa!

- Slobodno uđite. - kaže devojka, očito preuzevši na sebe ulogu starosedeoca.

- Mir Jovana! - zaglušuje je nervozni ženski glas. Utapkava par iznošenih poludubokih muških
cipela, pa gomila kofera pada na patos uz težak uzdah.

- Nema goriva, ženo, koliko još puta da ti ponovim. - teško uleganje sedišta daje mi do znanja da je nevoljnik seo kraj mene. Teško diše, od njega bije zadah duvana i rakije.

- Mamaaa gde mi je Mica? Hoću Micu! - pojavljuje se par malenih baletanki na nemirnim
nožicama

- Mir Jovana! Da ti, Pajo, nešto vrediš nabavio bi gorivo, ne bi nas ovako maltretirao. - najzad
stameni marševski korak uvodi i razgažene ženske cipele na stubastim nogama. Žena se spušta
kraj muža, devojčica seda nasuprot roditelja, držeći se najdalje što može od devojke što sedi kraj
prozora. Žena neprestano zvoca i počinjem da sažaljevam njenog muža.

- Sa severa? - obraća mi se muškarac uzdahnuvši, valjda tek da prekine bujicu ženinih prigovora. Klimnuh glavom, kao da nisu posvuda po vozu table sa "MÁV" oznakama. Maša se za džep, vadi kutiju klasika i pruža je prema meni.

- Cigaretu? - uzimam. Odavno već nisam zapalio. Kresnu pozlaćeni zippo i željno povukoh,
nagađajući odakle li je taj upaljač. Tren potom shvatam da razmišljam o glupostima. Verovatno
poklon za godišnjicu ili se pravi važan. Haos dovde još nije stigao. Vrata se širom otvaraju i težak miris mošusa iz afteršejva udara me ravno uz stomak. Glanc nove martinke preskaču kofere i gotovo me nagaziše. Vlasnik zastaje, okreće se i čujem škljocaj brave. Zaključao je vrata kupea.

- Ovo je popunjeno, evo ima nas šestoro. - dubok, samouveren glas - Jebote, ovo još uvek ne
funkcioniše, kurac ću da im platim! - spušta se na sedište između devojčice i leponoge devojke, pa vidim da u negovanoj ruci drži telefon. Nokia, najnoviji model. Pečatnjak mu blista na srednjem prstu. Ekran telefona žmirka, signala nema. Nisam drugo ni očekivao.

- Ja sam Lazar - pruža ruku ka curi. Ona se ne pomera, na prihvatanje ruke ni ne pomišlja - Kako je tebi ime lepojko? - podižem pogled i vidim devojčin izraz kao da joj se golub na glavu pokakio.

- Marija - nevoljko odgovara, pa se pribija bliže prozoru i prekršta ruke na grudima. Pridošlica
lukavo pritiska laktom podignuti oslonac za ruke i pomera se bliže.

- Baš se radujem, Marija. Retko viđam takve lepotice, posebno otkad... - neko pokušava da otvori vrata. Jednom, pa još jednom. - Zauzeto, stoko! - viknu pridošlica.

- Otvaraj, Kontrola! - odjeknu bespogovorno naređenje spolja. Žena se maši brave, škljocnu, pa se vrata otvoriše i dva para vojnih čizama umarširaše.

- Dokumenta! Ti, u ćošku, odakle dolaziš? - Sa armijom nema zezanja. Pa opet, vojnik preda mnom nije onakav kao oni na koje sam navikao. Mislim da se tek popeo na voz. Mlad momak, sav se uneo u ulogu mirotvorca. Dustabanlija. Nema prošlosti u njegovim očima. Onaj iza njega već je druga priča. Taj je na vozu još od linije razdvajanja. Putuje na dopust, valjda, tako je rekao na rubu Zone. Širok ožiljak preko obraza, kroz zavoj preko čela pomalo probija krv, a pogled mu je prazan. Frontovac. Tih je, ali M 70 je podignut i neće oklevati da potegne obarač.

- Tavankut. - odgovaram. Dustabanliji to ništa ne znači. Frontovcu pogled krstari preko putnika, a oko mu seva.

- Tavankut? Gde je to? - pita prvi. Budala. Pratilac je sve nervozniji.

- Zona. - kažem. Frontovac uzdahnu. Dobro taj zna zašto je voz ovamo stigao gotovo prazan.

- Je li? Onda znaš šta ide. - zavrćem rukav, pružam ruku. Kratak ubod i pištanje. Ne moram videti displej da bih znao da je indikator zelen. Čuo sam taj zvuk već milion puta. Dobar zvuk. Privremeni mir. Viđao sam ljude ustreljene zbog neispravnog test uređaja.

- Imaš li oružje? - pita, a ja umesto odgovora raskriljujem kaput. Držak zastave 7,62 proviruje ispod pazuha. Dustabanlija se štreca. Frontovac izučava devojku.

- Moram ti ga uzeti. - kaže žutokljunac. Posežem u džep, pružam mu rukom ispisan papir. Ne mogu mu dozvoliti da mi uzme pištolj. Srastao sam s njime kao s draganom. Gadljivo dohvata garavu i poprilično umušenu potvrdu i oči mu se šire dok ga važno pred oči podiže.

- Šta je ovo? - viknu tren potom, a kolega ga hvata za ruku.

- U redu je Nikola. General Milojević je to potpisao. Što on odobri, samo bog opovrgava.

Dustabanlija gunđa, ali mi ipak vraća potvrdu i ostavlja mi pištolj. Čak i ta budala zna da
nije mudro raspravljati s veteranima. Testiranje se nastavlja. Sprava jednog po jednog saputnika identifikuje pozitivno. Problem nastaje kad stignu do klinke. Plaši se igle, vrišti, otima se.

- Mir Jovana! - umeša se najzad matera i hvata je za ruku. To deluje i igla najzad pogađa. Pozitivno.

Priča nema ni zrnce originalnosti.
Verovatno je ne bih ni čitala do kraja, iako se bavi jednom od meni omiljenih tema. Slike koje ona nudi, počev od idile u uvodu, nad kojom se skupljaju crni oblaci, liči na kadrove bezbroj sličnih, neinteresantnih filmova.
Ovde se toliko priča o suvišnim pridevima, ali meni mnogo više smetaju izrazi kao što je ''somotno plavo nebo'', ''snene oči'' ili ''neizmerna daljina''. Kao da su preuzeti iz stihova koje Lord smatra prikladnim za zavođenje žena. Nekako ne mogu da poverujem da bilo ko vidi nebo kao somotno plavo. Onda rečenica : ''Udubljenja po betonu (nisam stručnjak, ali mislim da treba ''u betonu'') malena su jezerca[/i].''
Priča je puna ovakvih izveštačenosti.
A i likovi su, kao što neko reče, iz petog indiga.

Uh, baš sam bila gruba
Ali, i iskrena. Vratite mi istom merom!

Meni se do ove tačke čini da je karakterizacija forsirana. Previše informacija koje ne dolaze suptilno nego nametnuto, kao da siluju sklepani seting.  Mnogo nebitnog opisivanja, nametanje slike čitaocu. (npr, zašto insistirati na objašnjenju da je vojnik sa zavojem frontaš, kada imamo kontradiktornost u žutokljuncu koja navodi na zaključak, a imamo i dovoljno pojašnjen pogled veterana)

Mnogo klišea, koje je Kimura istakla, poneka greškica (matera -mater) i spomenuta loša konstrukcija oko betona sa pleonazmom (mala jezerca). Čini mi se da ima mešanje vremena.


Da li sam nastupio grubo ili ne, ne znam, ali mi svakako nije namera da takav budem.

Kimura, da li bi bilo prihvatljivije da umesto "udubljenja" stoji "neravnine". Ne zezam se samo nudim razmišljanje o izboru reči.


Da dopunim. Kimura je dobro napisala da ne bi čitala dalje. Dakle, očekujem da svaki učesnik u razgovoru odlući da li želi, može ili ne želi da postujem naredne delove.

Ne bi pomoglo. -.-

Ako si pročitala, daj malo opširnije. Molim.

Pročitala jesam, ali ću se od komentara suzdržati... danas nemam volje da ulazim u raspravu ni sa kim, a bojim se da bi u to odvelo. Lep pozdrav svima.

QuoteUdubljenja po betonu malena su jezerca.

Nema svrhe naglašavati neravnine i udubljenja, ako se stvaraju jezerca po/na/u betonu zaključujem da beton nije ravan kao staklo.

Izbacio bih rečenicu ili je prepravio ovako: Po betonu (asfaltu) se stvaraju bare ili sl.

Ako će i dalje čizme bez vlasnika da marširaju i vrše kontrolu, ne bih dalje da čitam.

QuoteŽena se maši brave, škljocnu, pa se vrata otvoriše i dva para vojnih čizama umarširaše.

U suprotnom bih voleo da završim čitanje pokušaja; zaintrigirao me seting, zona, i vojna uprava. Slab sam na postapokalipse, slutim da je priča u tom miljeu.

Quote from: Jevtropijevićka on 26-02-2013, 13:17:20
Pročitala jesam, ali ću se od komentara suzdržati... danas nemam volje da ulazim u raspravu ni sa kim, a bojim se da bi u to odvelo. Lep pozdrav svima.

Šteta. Pokušavam da ostvarim situaciju u kojoj autor nema nikakva prava, osim uvida kako se razvijaju komentari. Kao kad negde pošalje svoju priču i čeka odgovor.

Pa, ja bih nastavio da čitam. Tema me zanima. Čitao sam i gore stvari.


Kao što je kimura rekla, i meni smetaju mi pridevi, izveštačene konstrukcije. A u praviu  je i Džek kad kaže  da nema dovoljno suptilnosti. Ne pišemo kratku priču, pa da moramo da udaramo u glavu. Meni je posebno smetala reč Zona. Ne treba tako jako. Sve to može postepenije. Kod pisanja treba voditi računa da nismo prvi koji pišemo o nekoj temi i da su čitaoci već imali priliku da se susreću sa ovakvim pričama, pa imaju i neko predznanje...

Još jedan ovakav glas i sutra, negde oko podne nastavak.

Quote from: scallop on 26-02-2013, 13:03:27
Kimura, da li bi bilo prihvatljivije da umesto "udubljenja" stoji "neravnine". Ne zezam se samo nudim razmišljanje o izboru reči.

Ma, to sa udubljenjima sam navela kao primer za ružnu rečenicu. Ružnoća se najbolje opaža ako se pročita naglas. Ne verujem da bi upotreba neke druge reči pomogla. Treba preraditi ili ponovo napisati ceo pasus.

Virim kroz prozor utrnule guzice i još uvek u polusnu vidim duge perone neoštećene željezničke stanice.

I ova veoma loše zvuči.

Proste reči, ako nisu u funkciji priče, treba maksimalno izbegavati.

Ako misliš na guzica, jasna mi je namera autora sa takvim izrazom; upravo to sam naglasio sa forsiranjem karakterizacije

Da bi se protagonista predstavio kao čvrst i zeznut igrač, nisu potrebni izrazi za koji se misli da ih takvi likovi koriste; navode na jeftin blef. Da bi se uverio u junaka, potrebna su mi njegova dela, ne razmišljanja i htenja.

QuoteRuka mi jurnu pod kaput i pre no što što se tržem iz sna. Navika. Smirujem nervozni pokret, osvrćem se oko sebe i prisećam se gde se nalazim.

Uprkos nelogičnosti iskaza (ko još radi svesne radnje u snu, a smirivanje svršenog pokreta (ukazuje kontekst rečenice), ne ide ) ovo je dobar putokaz (ali ne i smer) ka upoznavanju protagoniste.

Upravo sam na to mislio i u potpunosti se slažem sa svim što si rekao.


Pisac ima mnogo problema sa primenom pravih oblika glagola, pa je potrebna dobra lektura teksta.


Pisanje u prvom licu daje dinamiku radnje, ali je mnogo zahtevnije od pisanja u trećem licu, što se dobro vidi u prikazanom odlomku.

Utrnula guzica, se može pretvoriti u utrnule udove, i problem riješen.
Recimo meni smeta kada se u priči odmah u startu ubaci jedna "lepojka s dugim nogama i nategnutim čarapama"
Ne volim kada me pisac već u startu s tim nateže bez potrebe. Samo me je iziritirao. A zašto bi to radio? Jel u pitanju erotika ili kakvo drugo štivo?
Ajmo, tu curu van iz vlaka izbaciti na slijedećoj stanici, i ubaciti jednu baba Rogu s bradavicom po sred čela. Pa da vidiš moj sinko scenarija...
Ja sam za čitanje dalje, pa što god da se desi...

Ne kontam zašto je bitno za virenje kroz prozor utrnula guzica ili udovi?
Naravno da će nešto da utrne ako se spava sedeći, a pisac nam je dao do znanja da njegov protagonista upravo to radi.

Autori se ponekad upuštaju u objašnjenje podrazumevanog i time vređaju čitaoca i njegovu inteligenciju a to je, po meni, nešto najgore što autor može da uradi publikumu.

Možda to sam radim, nemam pojma, ali uvek se lakše vide tuđe greške.

A dobro, da ne cjepidlačimo s tim. I meni nekad utrne mozak 

Da sam pročitao samo prvi pasus, glasao bih da se ne postavljaju nastavci.

Pročitah, dočim, sve, te glasam da se nastavi.

Ima tu (oho-ho) suvišnih prideva, uvodne patetike, klišea, neslaganja vremena (što je sve, rekao bih...autorov trade-mark), ali se, cenim, to može ispeglati.

Hajde baš da vidimo gde će taj voz da završi.

Quote from: Džek svih zanata on 26-02-2013, 16:25:42

Autori se ponekad upuštaju u objašnjenje podrazumevanog i time vređaju čitaoca i njegovu inteligenciju a to je, po meni, nešto najgore što autor može da uradi publikumu.

Istina.

Ako se izbaci sve što rekoste da je višak, priča ostade go kostur. Utrnulu guzicu transformisati u utrnulo telo, a ne izbaciti, jer bitno je znati da je čovek utrnuo. Mala jezera mogu biti i rupe, a bajkoviti uvodni pasus nam govori o nadama, osećanjima i delimično ličnosti koja ga sanja.
Takođe bi transformisao one ,zgodne nogice, ili bar drugačije ukazao na njihovo prisustvo u kupeu, način na koji su prikazane i meni je zasmetao.
Rado bi pročitao ostatak.

Poenta je u tome što pojedini čitaoci navode suviše toga kao višak ili imaju drugačije rešenje. Muka je zbir uočenog. Sa druge strane, mogu delimično da opravdam to što protagonista vidi "nogiće", "cipele", "čizme". Želeo je da podcrta natučen širit šapke. Potrebno ili nepotrebno?

Nije problem u tome što pisac vidi noge, već to da autor rado vidi uvijek iste noge. A nas autorova radost kad ugleda ženske noge ili sise ili dupe, ne zanima. To već svi znamo, tu uvijek istu i nepromijenjivu mušku reakciju na žensko tijelo. I štaka je noga, i bablje krive su noge, i noge koje smrde su noge. Damske i to dobre, pa nategnute u čarapama... štivo počinje kao pisanje erotike, a svi znamo da erotika ovaj put nije u pitanju, ili je?
Eto, neka autor ne zamjeri...

Bezbroj je načina da se dočara prisustvo privlačne žene, a ovde imamo najbezličniji kliše. Nemam utisak da autor sam vidi te nožice u čizmicama, pa ih ni mi ne vidimo. Pojavljuju se kao pojam, a za nožice ne valja da budu pojam.
Mislim da je u ovakvim slučajevima najbolje koristiti vlastito iskustvo : neka se autor priseti šta je on zagledao, pa mu neće biti teško da to i opiše - životno i uverljivo.   

Pročitao. Nemam problem sa lepojkom, nek je živa i zdrava. Živalj u kupeu je dovoljno raznovrstan - pored lepojke, tu je i nekada dobrostojeća familija koja je zagrizla prašinu (sve sa razmaženom ženom koja odbija da shvati da je blagostanje prošlost), nekakav dripac nekulturni, vojska i naš misteriozni protagonista. Neko je pomenuo kliše, i saglasan sam da je to najveći problem. Ali, pisac je postavio scenu i sada ostaje da vidimo šta će se odigrati do kraja.

Na prvi pogled, smeta mi razmažena supruga. Gde god da kreneš, imaš po jednu takvu. Shvatamo da je tamo negde Zona, da stvari ne samo da su krenule po zlu u ekonomskom smislu, već postoji i nekakava zaraza (virus, parazit, nešto gadno?), da glava može da odleti samo tako...i sad u toj situaciji žena kmeči što nema goriva. Ne slažem se sa tim, možda bih i mogao da mi je stavljeno do znanja da se radi o samom početku ove krizne situacije. Međutim, nije.

Onda ono Ne gledaj ih u oči. Okej, naglašeno nam je da civili nisu u zavidnom položaju, nema građanskih prava, ovo-ono, ali moglo je drugačije. Mogao je junak da se priseti scene kojoj je prisustvovao, a koja iskazuje isto. To da se sile totalitarnog režima ne smeju gledati u oči viđeno je previše puta.

Dolazak oluje u snu sa početka lepo je vezan sa grmljavinom koja to nije. Potmuli zvuci udaljenih detonacija mogu da pokvare lep san. To mi se dopalo.

E sad, poređenja baš i nisu neka. Izraz na devojčinom licu je kao da joj se golub pokakio na glavu. Pre nego što kažem neku o golubu i kaki, moram da primetim da ni samoj kakici tu nije mesto. Ako već tutnji u daljini, glava je u torbi, voz pun nesrećnih duša a vojska šparta li šparta - onda i golub treba da sere a ne da kaki.

Sa druge strane, poređenje treba da čitaocu pomogne u dočaravanju reakcije. Treba da učini scenu vidljivom, opipljivijom. Da mu pomogne da u trenutku vizualizuje ono što pisac hoće da kaže. Da je izraz bio samo gadljiv, umesto pokakio-mi-se-golub-na-glavu, bilo bi mi lakše.

Toliko od mene. Čekam ostatak.

Dakle, i primedba na opasan nivo klišea ili što bih ja rekao - stereotipa. Slažem se. Koja fajda od nogu koje ne smrde.

Ja bih od svega voljela da sam ostala iznenađena opisima cipela i nogu koje se ušle u kupe. A nisam. Dobro, možda je problem u meni. Očito je da muškarcima neće smetati ovo što meni jest. Ali, sasvim sam sigurna da sam ja ovo počela pisati da ja ne bih počela s opisom prelijepog muškarca, plavih očiju, bujne kose, nabildanog i s nogama smještenim u lakiranim cipelama.