ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

U najuži izbor za NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine ušlo je šest romana. To su: "Veliki rat" Aleksandra Gatalice, "Zoja" Mire Otašević, "Veprovo srce" Draga Kekanovića, "Štampar i Veronika" Katarine Brajović, "Nesreća i stvarne potrebe" Ivančice Đerić i "Posmrtna maska" Lasla Blaškovića.
Žiri će odlučivati o dobitniku NIN-ove nagrade  Pomenute knjige izglasane su na poslednjem zasedanju žirija koji čine Vasa Pavković, Vladislava Gordić Petković, Ljiljana Šop, Mileta Aćimović Ivkov i Mića
Vujičić.   
Na istom sastanku žiri je odlučio da u širi izbor uvrsti još tri romana - "Ponoć na tvojim rukama" Zorana Penevskog, "Life Lift" Slavice Perović i "Stranac" Svetozara Vlajkovića.   
 
Pobednik će biti proglašen u ponedeljak, 14. januara.
 
Zanimljivo je da se među 164 naslova koji su ispunili uslove da se takmiče za nagradu, našao i najnoviji roman Milorada Ulemeka Legije, "Krv, suze i znoj".

Uzimaju Gatalica ili Kekanović. Ja to onako na nepročitano.

Gatalica, na kraju.

Ah. (I jedno malo, rezignirano "Fuj.")

Pošto je članstvo u Društvu "Lazar Komarčić" neotuđivo i neoprostivo pravo, sad imamo dobitnika NINove nagrade.

Evo, koga zanima, može da pročita prvih nekoliko strana na ovom linku:

http://www.monoimanjana.rs/preview.aspx?sales_item_uid=2c5678d4-8de9-4fe9-87d2-4d0086373048

Da li ste čitali intervju sa Gatalicom u novom NIN-u? Definitino imamo dobitnika NIN-ove nagrade koji se deklariše kao pisac fantastike.

https://twitter.com/space_geronimo/status/298921390592122881/photo/1

(ne znam može li ovo svako videti; ako ne, skinuću ga i okačiti drugde)

ako mogu ja - onda može svako.

dobar text.
i, javlja mi se, jezivo tačan.

Quote from: Jevtropijevićka on 14-01-2013, 19:35:40
Evo, koga zanima, može da pročita prvih nekoliko strana na ovom linku:

http://www.monoimanjana.rs/preview.aspx?sales_item_uid=2c5678d4-8de9-4fe9-87d2-4d0086373048

'balo me interesovanje 

zato si 'pokojni'... 

Quote from: pokojni Steva on 06-02-2013, 02:24:24
'balo me interesovanje 

citao si dalje od autorove zahvale profesoru dragoljubu zivojinovicu?!!!

Kolike je ponuđeno bilo. Rekoh, 'balo me interesovanje.
Pride, posedujem "Uspon Evrope" 

...širi izbor za ovu godinu:


http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=83626

Ma uskoro će davati NIN-a umesto "Lazara Komarčića"... Sve sami fantastičari...

To znači da bi "Lazar Komarčić" konačno mogao da suzi pojam fantastike i vrati ga tamo gde je počeo..

Nadam se da ću uskoro videti Skalopa uživo jer zbog ovakvih postova imam ŠTOŠTA da mu kažem. -.-

Ko ti brani? Gledam najnoviji Mićin spisak i više je potraga za tračkom fantastike nego za fantastikom. Siguran sam da bi Libeat bilo muka od onoga šta se kao fantastika kod nas prepoznaje.

Mislim da grešiš, jer ne čitaš domaću fantastiku. A malo čitaš i stranu.
Da ne misliš da te kritikujem, ni ja ne čitam, samo napredno prelistavam.
Sa celog spiska domaćih romana pročitao sam samo Zelića, i Skrobonju do trećine.
Međutim, većina romana sa spiska je nepobitno žanrovska fantastika.
To što preovladava epska fantastika, koju ni ti ni ja ne preferiramo, naš je problem.
Ali onda bismo pri eventualnom vraćanju na staro morali da poništimo i Fipu i
većinu onoga što je rađeno devedesetih. Mislim da je to nemoguće... I da nije ni opravdano.

Quote from: Mica Milovanovic on 19-12-2013, 11:16:45
[Ali onda bismo pri eventualnom vraćanju na staro morali da poništimo i Fipu i
većinu onoga što je rađeno devedesetih. Mislim da je to nemoguće... I da nije ni opravdano.

Moram da kažem da te baš ne razumem. Dovoljno dugo smo u Klubu (ok, ti si  duže od mene), ali TO ŠTO JE RAĐENO DEVEDESETIH  - tada je prepoznato kao fantastika. Odmah, trenutno, i punog srca.
I ne vidim kako bi TO IZ DEVEDESETIH  doveli u pitanje.

Quote from: Mica Milovanovic on 19-12-2013, 11:16:45
Mislim da grešiš, jer ne čitaš domaću fantastiku. A malo čitaš i stranu.

O ovome bismo mogli da raspravljamo, ali ne na ovom topiku, a možda ni na kojem drugom na ZS. Takođe, volim ja epsku fantastiku, ali su domaći autori, sa izuzetkom Tešića, delimično, pisanje fantastike potcenili, pa od pripreme imaju autore britanske fantastike i naše narodne junačke pesme. Tako se dogodilo da nam je najznačajniji domaći poznavalac sveukuipne istorije Balkana Dexa. Sa druge strane, neko je uvrteo u tintaru da je OK domaći slipstrim, pa su se bacili na papazjaniju magije i domaćih partizana, četnika i političara. Na kraju, "brzo i lako čitanje" je dovelo do priča u kojima nema ni traga literature. Ako želiš da nagrada LK opstane, neko mora da napravi oštru selekciju, da ostavi pet dela na spisku i da ta dela (sva) pročita najmanje dvadeset čitalaca. Inače ti ne gine besmisleno nadglasavanje, a znamo dobro šta je posledica. Ja toliko na ovom topiku, a za ostalo biste morali da dođete kod mene.

Varvarine, kako si došao do zaključka da ja to dovodim u pitanje? Upravo suprotno sam hteo da kažem, tj. da domaća fantastična književnost ima neki svoj razvoj, koji uključuje i nešto što nam se sviđa i što nam se ne sviđa, ali da se sve to mora posmatrati u korpusu domaće fantastične književnosti. Izvini, ako sam bio neprecizan.


A sa scallopom se potpuno slažem. Zbog te predselekcije i pravimo spisak. A moj predlog za način žiriranja za Lazara Komarčića stoji na forumu već više godina i manje-više je takav kao što ti kažeš, s tim da sam, mislim, predvideo sedam članova žirija koji bi imali obavezu da pročitaju sva predselektirana dela.

Sve je u redu, i ja sam hteo da podvucem da je Klub i devedesetih imao vrlo, vrlo siroko shvatanje fantastike.
I da to ne treba ogranicavati.

Quote from: scallop on 19-12-2013, 10:47:55
Ko ti brani? Gledam najnoviji Mićin spisak i više je potraga za tračkom fantastike nego za fantastikom.

A kada sam ja ovo rekla, nastala je lavina. Na deponiji.

Izbor sužen na 15 naslova. Od žanrovaca "preživeo" samo Skrobonja.

Samo da prijavim kako sam ja izlapelo upamtila Žikino pominjanje Kekanovića kao preporuku, što se pri ponovnom čitanju postova nije potvrdilo, te sam danas samo zbog toga knjigu uzela iz biblioteke i pročitala, i ne da sam se prijatno iznenadila nego je knjiga, što se mene tiče, pokidala na više planova.
Inače ne spadam u ljubitelje
- lovačkih priča
- priča o ratu u Hrvatskoj
- ekskluzivno muških priča
što ova knjiga sve jeste, ali me je oduvalo samopouzdano pripovedanje koje kreće bez nekih stilskih šljokica i relativno lagano (jer ovo je kratka knjiga, takoreći duža novela) se zahuktava u stvarno vrhunski tekst koji ne pati ni od folklorašenja a la Radulović niti od naporne i često mucave "urbanosti"; delovi o lovu tj. o prirodi nisu opterećujući nego funkcionalni a opet odavno nisam čitala tako ubedljive i žive opise šume.
Zaplet nije sam po sebi iznenađujući, naprotiv, prilično je tradicionalan u tim turgenjevsko-hemingvejsko lovačkim okvirima, o piščevoj samopouzdanosti svedoči i to što nam unapred kaže razrešnicu, ali je mene svejedno kulminacija baš mučki zapanjila.
I svidelo mi se što i pored teške simbolike vepra itd. ni u jednom trenutku čovek ne prelazi u alegoriju, trojstvo devica-majka-baba veštica ovde je dato u muškoj varijanti što mi se takođe dopada, lunjanje po šumi usred rata u jednom trenutku me podsetilo (pozitivno!) na Lelejsku goru, a da, naznake o ratu-i-šta-je-bilo-potom šmekerski su svedene - dobro, po tom pitanju kriterijumi se lako razilaze, kapiram da bi ovo mnogima mogao biti "ultrasrpski diskurs" ali khm, meni je bilo okej.

Još jednom, hvala Žiki (koji se kanda odselio sa foruma, ali možda će ovo ipak videti) i na ovoj mlakoj preporuci, zadužio me je

Juče sam dobio na poklon Tai i jutros pokušao da čitam. Batalio posle 30-tak strana. Ja to [/size]zaista [/size]ne mogu...

[/size]Odoh da probam Vladušića... Drž'te mi palčeve...

Držimo.

Mićo, ako je za utehu, ja sam se preko praznika nadahnula tobom kao svetlim uzorom i pročitala ceo dečji fantastični roman Laure Barne "Četiri elementa", gore nego meni ti svakako neće biti

Tako ti i treba.

Posle ćete se vi lično žaliti što niko ne čita domaću fantastiku, a Turaka/Jevtropijevićke nigde biti neće!

Došao do četrnaeste stranice i batalio u trenutku kada mi je objasnio da koka kolu treba da pijem hladnu, jer se tako koka kola mora da pije, ako želim da je pijem, a želim jer neću da budem hejter... (proveriti šta je to hejter)... Ovo je jadno...


Možda ću se ipak vratiti na Gocića... 

Anyway, hvala na podršci, a jevtri saučešće...

Quote from: Jevtropijevićka on 11-01-2014, 12:29:12
Posle ćete se vi lično žaliti što niko ne čita domaću fantastiku, a Turaka/Jevtropijevićke nigde biti neće!

A Laura Barna, kao, piše fantastiku?

Većina njenih dela su fantastika.

Kad bismo se zezali. Ja sam pukao još na EMITOR izdanje.

/kraj oftopika i prebacivanje na drugi topik

Na koji?

Tai dobio nagradu!

НИН-ова награда Горану Гоцићу за "Tаи"

БEOГРAД - Роман "Tаи" Горана Гоцића у издању "Геопоетике" добитник jе jубиларне 60. НИН-ове награде за роман године, саопштио jе данас председник жириjа Васа Павковић.

У наjужем избору за ову престижну књижевну награду били су и романи "Mи, избрисани" Слободана Владушића (Лагуна), "Златно доба" Силване Хаџи-Ђокић (Интерпрес и Tема), "Aркадиjа" Mилете Продановића (Aрхипелаг) и "Ваздушни људи" новинарке Танјуга Соње Aтанасиjевић (Просвета).

Жири у саставу Љиљана Шоп, Владислава Гордић Петковић, Mилета Aћимовић Ивков, Mића Вуjичић и Павковић одабрао jе "Tаи" од 182 пристигла наслова обjављена у 2013.

НИН-ова награда биће уручена Гоцићу на свечаности у Скупштини града у петак, 17. jануара у 17 часова. Генерални спонзор награде jе Пошта Србиjе.

Горан Гоцић jе краjем прошле године добио награду "Mилош Црњански" за своj први роман "Tаи".

Рођен у Ужицу 1962. године, дипломирао jе англистику на филолошком факултету Београд и магистрирао медиjе и комуникациjе на Лондонскоj школи економиjе и политичких наука.

Слободни jе новинар и филмски критичар. Писао jе за Старт, НИН, филмску културу, Синеаст, Eкран, Борбу, Интервjу, РTС и за jош око 20 медиjа: Дневни телеграф, Политика, Би-Би-Си, Ченел 4, Индипендент, Саjт & Саунд....

Jедан jе од аутора зборника о масовноj култури "Деградирана моћ: Mедиjи и косовска криза" (2000) и "Желимир Жилник: Изнад црвене прашине", коjи су обjављени на више jезика.

Пре неколико година укључио се у проjекат Балкански дневници, веб саjт са текстовима и видео клиповима о Бугарскоj, Грчкоj, Србиjи, Румуниjи, Aлбаниjи и Mакедониjи и њиховим православним црквама. Саjт jе био кратког даха, али Гоцић jе завршио своj документарни филм о цркви у Бугарскоj.

Добитник jе више награда за есеjе. Oбjавио jе студиjе: "Eнди Ворхол и стратегиjе попа" (1997/2012) и "Eмир Kустурица: Kулт маргине" (2001/2006).

Aутор jе дугометражних документарних филмова "Блоодy фореигнерс" (2000) и "Балкански дневник: Бугарска" (2010). Радови су му преведени на десет jезика.

У интервjуу "Новостима" он jе за главног jунака романа "Tаи" навео да jе то "средовечни, помало наивни и фантазиjама склони господин коjи, после децениjе мање-више отменог пропадања у Београду, губи веру у људе и затиче се у тачки где се сусрећу емотивна, духовна и професионална криза".

На микронивоу, у роману "Tаи", западњаци се исцељуjу и враћаjу к себи у друштву Tаjланђанки, док оне подижу буџет за поправку крова и школски прибор. На макронивоу, Запад истраjно гаjи приповести о пустоловима коjи откриваjу нове земље и њихове природне лепоте, а Tрећи свет проповеда о прометеjским белим боговима коjи долазе издалека и доносе моћ, знање и технологиjу, рекао jе Гоцић.

Aко погледате судбине Пола Гогена, Mарка Пола или Џеjмса Kука, видите да су се овакви митови преточили у историjу. Сличан jе случаj и с романом "Tаи" - и у њему легенде, као што jе она о Светом Христифору, постаjу део jедне интимне историjе.

"Mи из бивше Jугославиjе смо, попут jунака романа "Tаи" преживели горку породичну свађу и развод, током коjих смо углас вежбали да се расправљамо и мрзимо оне коjи су нам наjсличниjи. У комплету са страхом од странаца, дошли су и броjни други страхови. Tужна jе истина да смо се уротили против себе. Последица jе блокираност, подозривост и издељеност на ситне, немоћне и завађене феуде - укључуjући и раскомадану књижевност jедног заjедничког jезика", рекао jе Гоцић.

Ok, ima li neko da je knjigu pročitao (Mića...) ili neki iole duži prikaz/kritika/štagod na netu? Ne nalazim ništa sem odlomaka iz recenzija.

Nema veze, knjizara.com radi :/

08.11.14 Dnevnik - Novine i časopisi
ETIČKA TRŽNICA BLUDA?

Tai, Goran Gocić

Roman, ali i "filozofska" rasprava o ljubavi i (seksualno) bliskom kontaktu dve kulture koje nemaju, priznajmo, nijednu dodirnu tačku. Srbija i Tajland? Hm...
Dakle, Goran Gocić je napisao "Tai" (Geopoetika, Beograd 2013), priču o prilično (i bukvalno!) intimnom susretu različitih kultura u svojevrsnom seks-turizmu, sa implikacijama ka superiornosti jedne, ili druge civilizacije. Može se posmatrati i kao svojevrsna kritika instant zasićenih zapadnjačkih mužjaka, u odnosu na (čudnovatu) ,,moralnost" tajlandskih prostitutki iz namenskih noćnih barova. ,,Etička" tržnica bluda na kojoj su tajlandske prodavačice ljubavi pobednice, a (nemoćni) zapadnjaci u potrazi za smislom ljubavno/erotskog identiteta gubitnici. Ponešto veštački put, podoban za fikciju, a ne analitički pristup ipak potvrđuje da je u pitanju roman koji ne mora nužno da pretenduje na autentičnost, nego samo upućuje na jednu od mogućih realnosti u kojoj nije baš jasno ko više dobija u ovom "seksualnom kolonijalizmu".
U roman je inkorporirano, u različitim narativnim slojevima, mnoštvo "citata-uputstava" pozajmljenih od Vitmena, Čehova ili Vajlda, preko Froma, Badjua, Ničea ili Delimoa, do Montenja, Gurđijeva i Sabata, ali, zapravo, kao da je čitav roman jedan iscrpan, hvalevredan, iskren i kreativan omaž Kjerkegoru, onom Kjerkegoru koji je napisao filozofski roman "Dnevnik zavodnika".
Mala sugestija: ne dolazi u obzir da ne pročitate knjigu ,,zapadnjaka" koji tvrdi da su devojke iz barova sa Tajlanda prva linija fronta kad je u pitanju najezda društva probranog s Dna Zapada!

Đorđe Pisarev



06.01.14 e-novine.com
BABE, ŽABE I TAJLANDSKI SEKS TURIZAM

Tai, Goran Gocić

Možda je ovaj tekst u jednom trenutku na nivou ideja i mogao da bude interesantan, možda da u njemu ima makar trunčica ironije, možda da je Gocić imao urednika koji bi tekst skratio i/ili preusmerio, danas bih dao sasvim drugačiji sud od potpuno negativnog na koji me knjiga primorava. Ali, previše je nepoznatih u ovoj jednačini

Ovdašnjoj književnosti nedostaje ,,muških" ljubavnih romana. Nije to čudno, s obzirom na perspektivu njenog nastajanja, ljubav je retko dolazila u prvi plan, iako se radi o jednoj od, književno-istorijski gledano, dominantnih tema. Takođe, ljubavni roman se smatra ,,nižom" žanrovskom mogućnošću kojom se ,,bave" žene, koji se za njih i piše, pri čemu zaboravljamo da su upravo one bile te kojima možemo zahvaliti izuzetnu popularnost ove književne vrste s obzirom da predstavljaju sve dominantniju čitalačku publiku od početka devetnaestog veka naovamo. Ipak, sada već protekla 2013. godina donela je dva romana koja bismo tematski mogli svrstati u ljubavne. Radi se o veoma dobrom Letu Vladimira Arsenijevića i ne toliko dobrom prvencu Gorana Gocića Tai. Potonji je predmet ovog teksta.
Pošto se odigrava na Tajlandu, pretežno u Bangkoku, Gocićev roman zasnovan je na dualizmu, na suprotnosti između pripovedača, Zapadnjaka i objekta njegove žudnje, tajlandske prostituke, noćne dame, Lady Thai, u koju se zaljubljuje. Iako naizgled svestan svih kolonijalnih konotacija koje ova veza donosi, Gocić ih perpetuira i time potvrđuje, čak i produbljuje stereotip. Činjenica koja govori najviše tome u prilog jeste da glavna junakinja romana nema ime. Ne znam kako je moguće govoriti o ženi koju volite, u koju ste zaljubljeni do ušiju i preko glave, a da ona ostane bezimena. Jedino ukoliko se radi o objektu, a Gocićev roman, odnosno njegova namera jeste upravo suprotna, odnosno on pokušava da pokaže ,,ljudsku" stranu i sve unutrašnje protivrečnosti odnosa sa tajlandskom prostitutkom. Čak i kada ga vodi u rodno selo u kojem upoznaje njene roditelje i rodbinu, ona zauvek ostaje samo ,,ona" ili ,,moja Azijatkinja", a to ostaju i svi ostali Tajlanđani, osim istorijskih ličnosti, poput kraljeva, premijera i bogataša. Povrh toga, na kraju romana jedino pitanje koje se postavlja jeste da li je pripovedač zaražen ili nije jer je, suprotno svim pravilima ponašanja sa prostitutkama (to je svedočanstvo ljubavi i poverenja, valjda), odustao od sigurnog seksa. Roman kulminira rečju Negativan koja se odnosi na nalaze krvi pripovedača. Dakle, koliko god se trudio da nam prikaže odnos između njega i nje, definitivno se ne radi o odnosu dva bića koja se spajaju u ljubavi, nego je u pitanju odnos kupca i robe, Subjekta i objekta, zapadnog osvajača (koji, usput budi rečeno, mora da kupuje XL kondome koje neće koristiti, ali čisto da čitaoci znaju o kakvoj se grandeur radi) i istočne robinje. U tom smislu je svaki komentar koji će se dati o ,,istočnjacima" i/ili ,,ženama" bez obzira na njegov sadržaj, samo potvrda bazičnog odnosa u kojem smo Mi oni koji vladaju, a Ona/Oni potčinjeni jer to je, bože moj, prirodno stanje.
Druga stvar koja po mom mišljenju predstavlja nedostatak romana je odsustvo njegove putopisne verodostojnosti. Odista, u čitavoj postjugoslovenskoj književnosti ne postoji previše tekstova, a kamoli romana, o Dalekom istoku. Tai je trebalo da bude pravo otkrivalačko čitanje, ljubavni roman koji bi istovremeno trebalo da bude i putopis, nešto što bi vas autentičnim detaljima uvelo u atmosferu nepoznate zemlje u koju teško da će većina čitalaca ikada stići. Ipak, Gocićev tekst je mogao da nastane i na osnovu pročitanog ili na enciklopedijskom (wikipedijskom?!) znanju. Ovo nije nužno loše, štaviše u nekim slučajevima se na taj način mogu izgraditi važne intertekstualne veze, ali ukoliko roman pledira na određeni hronotop, onda bi morao da bude detaljniji. Pretpostavljam da je o Bangkoku moguće naći zanimljivijih podataka na internetu od onih koje nam se saopštavaju u romanu. Čak i kada ode na selo, u duboku tajlandsku provinciju, pripovedač se divi jelima koja mu serviraju, ali kaže da ne može da imenuje povrće koje mu je posluženo. O ukusima i mirisima da i ne govorimo. Pripovedač kao da je lišen čula. Nisam nikada bio u tim krajevima, ali mi se čini da oni moraju razlikovati od onoga što nam je poznato iz Evrope.
Dobar deo teksta u Gocićevom romanu zauzima esejiziranje, promišljanje, (auto)refleksija o ljubavi, Tajlandu, odnosima moći koji vladaju u ovoj zemlji, Zapadu i Istoku. Kao što sam rekao, tu nema nikakvih suštinskih pomaka, nema razbijanja stereotipa. Gledano sa naratološke strane, ova podela u kojoj je prikazivanje (showing) svedeno na minimum, a esejiziranje i prepričavanje (telling) povećano do nečitljivosti, ubija svaku volju u čitaocu da napreduje kroz tekst u kojem se ništa ne dešava, a sve što se i desi prepričano je u retrospektivi. Tekst je pored ovih misaonih delova prepun citata koji ne stvaraju zanimljive intertekstualne veze, već služe samo kao dekoracija, ukrasi bez smisla koji će nam pokazati kako je Gocić načitan. To je sjajno, zavidim mu na tome, ali mi nije jasno kakvu to funkciju ima u romanu. Spajati babe i žabe da bi se dobio predugačak esej koji se zove romanom o tajlandskom seks turizmu ne daje previše interesantno štivo za čitanje. Možda je ovaj tekst u jednom trenutku na nivou ideja i mogao da bude interesantan, možda da u njemu ima makar trunčica ironije, možda da je Gocić imao urednika koji bi tekst skratio i/ili preusmerio, danas bih dao sasvim drugačiji sud od potpuno negativnog na koji me knjiga primorava. Ali, previše je nepoznatih u ovoj jednačini.
Sudbina romana Tai, u trenutku u kojem još ne znamo už(asn)i izbor za Ninovu nagradu, nije poznata, ali kritičko oduševljavanje ovim tekstom, za razliku od pomenutog Leta, romana Bunker swing Mirjane Đurđević i Branka Mlađenovića ili nekih drugih koji će biti izostavljeni iz izbora za ,,najveću" romanesknu nagradu u ovoj jadnoj književnosti, dovodi u pitanje dominantan književni ukus. S njim se ne treba miriti, jedino što će polemika o vrednostima izostati, kao uostalom i o drugim važnim pitanjima srbijanske literature, kulture, a bogami i politike. Po svemu sudeći ovde će još dugo važiti Divljanovi stihovi ,,Nama Nova godina ništa nije donela..."

Vladimir Arsenić




03.01.14 Danas
POSTKOLONIJALNI ROMAN

Tai, Goran Gocić

Roman Tai Gorana Gocića jedan je od najinteresantnijih koji su se pojavili u prošlogodišnjoj književnoj produkciji. Tai ima sve elemente postmodernog romana: fragmentarnu dramaturgiju, dekonstrukciju kulturnih stereotipa i mitologema, epskih narativa i multižanrovski pristup.
On je u isto vreme (u smislu tradicionalnih žanrova) ljubavni roman, putopis, bildungsroman i esej, ali koristi i postmoderne forme turističkog bedekera, e-mail epistole, elektronskog dnevnika (blog) povezujući ih preko esejističkih pasaža, meditacija sa tradicijom tzv. postkolonijalne kritike sa namerom da dekonstruiše zapadnjačke stereotipe i predrasude o istočnjačkim kulturama, a pre svega, postkolonijalni, zapadnjački imaginarijum o tim kulturama.
U osnovi romana je priča o razočaranom junaku (razvod, smrt prijatelja, poslovni neuspesi, emotivni lomovi) koji odlazi iz Beograda na Tajland da bi tamo povratio samopouzdanje. Saveznike za to pronalazi na sasvim neočekivanom mestu, u jedenom seksi baru u Bankoku. U trouglu koji čine tri junaka, pripovedač, njegov prijatelj i jedna Tajlanđanka odvija se emotivna priča koja će svima doneti emotivne preokrete, ali i nova saznanja ne samo o vlastitim predrasudama, stereotipima, zabludama i fantazijama već i o različitim kulturnim i civilizacijskim kontroverzama savremenog sveta. Romanom dominira jak lični, ispovedni pečat, beskompromisna, emotivna ispovest glavnog junaka, razotkrivanje najintimnijih fantazija i maštarija, a u interakciji između junaka uspostavlja se snažna emotivna veza, ali traje i svojevrsni kulturno-civilizacijski disput.
Upravo taj nivo romana, njegovi junaci sa različitih strana sveta, kulturno-civilizacijska neuklopljenost, a pre svega identitetska potraga, pokušaj bekstva - iz jednog kulturnog okruženja iz jednom zauvek date kulturno-civilizacijske norme i definicije života koji se raspao na niz loše povezanih epizoda - u postkolonijalni metež, u drugost jednog istočnjačkog megapolisa i očajnička potraga za spašavanjem iz razlomnjenih fragmenata u kakvu-takvu celovitost u multikulturalnom okruženju, autor koristi da na autentičan i uzbudljiv način govorio o savremenom čoveku danas, unutar jednostavnog ljubavnog, sentimentalnog i melodramskog narativa.
Gocić, koji dobro poznaje klasičnu anglosaksonsku literaturu i različite savremene interdisciplinarne diskurse, na čitljiv, nepretenciozan, skoro kolokvijalan način u formi meditacija, asocijacija i e-mail uputstava ,,dobro obaveštenog prijatelja" referira, kroz meditacije i asocijacije svojih junaka, na onaj savremeni, interdisciplinarni tip govora, poznat pod imenom postkolonijalne studije. Kanonski književni tekstovi anglosaksonskih autora poput Jednog putovanja u Indiju (Forster), Bure (Šekspir) i Robinzona Krusoa (Defo), ili kanonizovana dela Edžvorta, Džejn Ostin, Gaskela, Dikensa, Š. Bronte i Tekerija, njihovi romani o kolonijama, putopisi i dnevnici kao i njihovi odnos prema imperijalnoj ideologiji formirali su zapadnjačke stereotipe, različite diskriminacije i generalni diskurs onoga što danas nazivamo imaginarijumom kolonijalizma. Na osnovu tog opusa nastala je teorija postkolonijalizma Edvarda Saida (Orijentalizam). Poput svojih postmodernih intelektualnih mentora (Deride i Fukoa) E. Said je bio fasciniran kako ljudi zapadnog sveta doživljavaju narode i vrednosti iz drugačijih kultura i to pod uticajem politike, ideologija i naročito književnosti. Na analizi književnih dela autora koji su kanonizovali kolonijalni putopis i kolonijalnu književnost, Said je postao osnivački intelektualac postkolonijalne kritike. Saidovo delo nastavili su i proširili drugi autori (Baba i Spivak), čime je dat novi podsticaj različitim formama analize kolonijalnog diskursa: studijama književnosti imperije i teoretizaciji putopisa. Jednom rečju, otvaranje zapadne kulture, teorije i književnosti prema iskustvima Drugih koji su ostali izvan normi i bili pod represijom ili smešteni u kontekst konfrontacije i mržnje proizvelo je mnoštvo studija i književnih formata u registru od zapadnjačkog prezira prema onome što je nepoznato i drugačije do grozničavog oduševljenja ili straha pred novim kulturnim, civilizacijskim i religijskim iskustvima. Senzibilitet i prosedei različitih derivata postkolonijalne kritike koji se naslanjaju na tradiciju velike književnosti kolonijalnog doba, putopisaca i orijentalista uticali su na veliki broj savremenih pisaca (Ruždi, Hoseini, Uelbek...) da tematizuju multikulturne dispute jer se upravo kroz takav diskurs i mogu najobjektivnije videti savremeni problem globalizacije, migracija, nomadizam, kulturna hegemonija, sukob civilizacija, globalna industrija poroka, seks turizam... i dekonstruisati predrasude, stereotipi, različite fantazije koje su nekada (na brutalniji način), a i sada glavni cilj eksploatacije svih vrsta globalnih ali i lokalnih, neoliberalnih industrija zabave, žudnje i hedonizma do turizma i industrije trivijalne književnosti.
Tai zato nije klasični ljubavni roman, mada to jeste, nego nešto daleko više. Postkolonijalni multižanrovski roman, emotivno proživljeni putopis i potraga za identitetom koji više ne pripada samo jednoj nacionalnoj kulturi, jeziku i jednom zauvek datom okruženju, a koji referira pored postkolonijalnih i na slične tradicije u srpskoj, nacionalnoj književnosti - Rastka Petrovića (Otkrovenja) ili slične formate i putopise Miloša Crnjanskog. Pisati danas palp romane u kojima na dalekim egzotičnim turističkim destinacijama nastaju ljubavne romanse između razočaranih, depresivnih žena i raspadnutih muškaraca u potrazi za melodramskim preokretima koji će im promeniti život, trivijalne su strategije komercijalnih pisaca neo-herc romana i sličnih izdavača. Književnost danas, u vremenu elektronskih medija, masovne blogerske trivijalizacije, kiča i estradne ,,psihoanalize" i poplave kućno-dnevničkih-goust romana i saga o mačevanju i raznim teorijama zavere, jeste složena, metaintertekstualna, interdisciplinarna avantura koja traži obrazovanog autora koji ne odustaje od dobre priče, uzbudljivih preokreta, autentičnog narativa, jakih i slabih junaka i snažnih emocija. U romanu Tai ima svega toga, a možda vas (svetonazorski) duel dva junaka/prijatelja u njemu inspiriše da ponovo pročitate Geteove Jade mladog Vertera i Didrovog Ramoovog sinovca - romane koji su emotivno obrazovale generacije muškaraca 19. i 20. veka i najavile (Ramoov sinovac) psihotične emotivne i psihološke promene u muškoj psihi i kulturi pa samim tim i promene u muško-ženskim odnosima 21. veka, kao posledicu neumitnog razvoja ,,svetskog duha" (F. Hegel je obožavao Ramoovog sinovca).

Dragan Jovanović




04.10.13 Dnevnik - Novine i časopisi
IZMEĐU DALEKOG ISTOKA I ZAPADA

Tai, Goran Gocić

"Geopoetika" je polovinom leta promovisala četiri nova naslova autora nepoznatih većini ovdašnjih čitalaca, u vreme zgodno za knjige koje se mogu poneti na odmor. Glavni urednik Vladislav Bajac rekao je tim povodom da je reč o piscima sa "geopoetskim" konceptom, uz opasku da ne brine kako će ova nova književna proza stići do čitalaca. I stigla je.
Ovde je reč o romanu-prvencu publiciste Gorana Gocića (51) sa, na prvi pogled, zagonetnim naslovom "Tai". Gocić je radio kao novinar i urednik u više domaćih i inostranih medijskih kuća, piše eseje i stdije o masovnoj kulturi, koji su nagrađivani i prevođeni na deset jezika ( kao "Endi Vorhol i strategija popa" i "Emir Kusturica:kult margine"). Snimio je i dva dugometražna dokumentarna filma.
Nagomilano publicističko, a verovatno i čitalačko iskustvo, kao i izvanredna erudicija, daju se videti u ovom Gocićevom romanu- čine ga bogatijim, slojevitijim i modernijim. Priča je smeštena na Tajland, a bavi se ljubavnim odnosom naratora i lokalne prostitutke. Mnogo puta obrađena tema u različitim umetničkim formama (književnoj, filmskoj, muzičkoj, likovnoj) dobila je poseban, postmoderni izraz u romanu "Tai"( što na tajlandskom jeziku znači-nezavisan, slobodan).
Autor koristi reči i izraze tajlandskog jezika, u priču upliće brojne aluzije i citate iz istorije književnosti, kulture, medija, sa interneta. Svestan da neće baš svi razumeti njegove stilske bravure, na kraju romana objavio je Beleške sa preko osamdeset tumačenja. Ipak, u osnovi je ljubavni odnos žene i muškarca, uzbudljivo prikazan kroz susret dveju različitih kultura koje teško pristaju jedna na drugu ("Ono što je za mene bilo ropstvo, za nju je bila sloboda"). Takođe i intimno sazrevanje jednog mačo-muškarca koji ostaje razgolićen, više nego njegova prodavačica ljubavi.
U dve rečenice, kako je "Tai" Gorana Gocića pročitao Vladislav Bajac:
- Knjiga koju određuje njen topos:Tajland, Ljubav i tajland. Žena, putenost, demistifikacija glavnog junaka. Analiza Dalekog istoka u odnosu na (Daleki) zapad.

R. Lotina

Da ne pomenu Let, pomislio bih, evo najzad čoveka koji zna šta priča... 

Jebeš književnost... Definitivno odoh da se bavim mojim konjima...

Bolje nego obratno.


Nego, ako pisac nije bio u Tajlandu i upoznavao Tajlanđanke, onda je i to fantastika.

Jevtro, a da ti i Mića osnujete novu književnu nagradu? Ja vas spojim sa Zoranom Paunovićem, vi dovedete još par ljudi, i eto vam žirija.

Quote from: scallop on 13-01-2014, 16:46:48
Nego, ako pisac nije bio u Tajlandu i upoznavao Tajlanđanke, onda je i to fantastika.

Samo ako uvažene Tajlanđankinje imaju po tri sise. 

Nego, meni je uočljivo kako je Vlajsa ovo popljuvao, a i on je svojevremeno dobio NINovu nagradu za jedan prilično loš roman. Ali Potpalublje je valjda dobilo nagradu jer je u određenom trenutku povijesne zbiljnosti bilo na pravoj strani političke arene. Je li Gocić sa svojim romanom počešao takav svrab ili šta? Nekako i njemu je ovo debi, nemam utisak da je bio favorit, a dva prikaza koja sam pogledao ga pljuju prilično agresivno. Kapiram da ga niko ovde nije čitao (sem verovatno Džindžera pošto je taj čovek mašina), ali da li se barem znaju tračevi?

Quote from: Meho Krljic on 13-01-2014, 16:53:31

Quote from: scallop on 13-01-2014, 16:46:48
Nego, ako pisac nije bio u Tajlandu i upoznavao Tajlanđanke, onda je i to fantastika.

Samo ako uvažene Tajlanđankinje imaju po tri sise. 

a ako imaju penise, kao što često biva?

To je onda realistična proza. Takoreći glavni tok.

Quote from: Father Jape on 13-01-2014, 16:47:52
Jevtro, a da ti i Mića osnujete novu književnu nagradu? Ja vas spojim sa Zoranom Paunovićem, vi dovedete još par ljudi, i eto vam žirija.

Ne moramo novu da osnivamo, vidiš bre koliko ih ima, za svakog se nađe poneka... dovoljno bi bilo da oživimo Lazara Komarčića,    pardon, nagradu "Lazar Komarčić". *cima Miću za rukav*


EDIT naravno u smislu da Mića sve pročita pa mi onako ukratko prepriča