ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

POSLEDNJE SMEŠKOVO ISKUŠENJE


                                                                                                                     
Smeško je razočaran – ne, ovoga puta on je ogorčen i do srži uvređen novom podelom poslova. Ponovo su mu utrapili trudnicu.
Obuzdao se pred samom Komisijom, zna da ga prate iskusne, prirodnom obdarene, a veštačkom inteligencijom pomognute oči.
Dopustio je sebi tek jedan duboki uzdah, ne više od toga. Oni ga slušaju, oblikuju opšti utisak. Istovremeno ga i snimaju. Kasnije će na miru razmatrati prikupljenu građu.
Probaju ga. Na tasu je njegov karakter, svo stečeno znanje, njegova osećanja i vaspitanje. Moć da vlada sobom. To pre svega.
Oprezno im je odgovarao na trik pitanja. Jedna kriva reč ili čak jedna jedina agresivna kretnja mogu ga zanavek obeležiti kao nepodobnog da radi ono što je od detinjstva voleo i isključivo želeo: da bude vaspitač. Učitelj, duhovni otac, prvi nakon Stvoritelja.
Nekada se govorilo da ruka koja ljulja kolevku upravlja svetom. Ni sada, upravo kao ni u vreme kolevki, nema važnijeg zanimanja.
Smeško ne mašta toliko o samom ljuljanju, mada se u karijeri vaspitača ne preskače staranje o bebama, koliko o ličnom potpisu ili belegu, jarkom otisku sopstvenog dlana na najživljoj, najtrajnijoj tvari sveta.
Ali, nikako da dopre bar do novorođenčeta! Uporno ga drže u ovoj prvoj, takoreći pripremnoj fazi, u udžbenicima označenoj kao ''preuzimanje materinskog instinkta'', u obrazovno-vaspitnim krugovima nazivanoj i ''poistovećivanje sa trudnicama'', a u praksi svakog mladog vaspitača znanoj kao najgora vrsta kuluka zarad buduće slave.
Smeškova prošlost je bez mrlje, radni dosije besprekoran. Pred Komisijom se dobro držao, na kraju razgovora su ga i pohvalili, a ipak su mu opet, opet utrapili trudnicu!
Pri pogledu na njen Profil nije osetio nikakvo interesovanje. Dizajnerka malih kućnih aparata. Voli muziku i prirodno cveće. Lepa, ali ne onako drsko, ubojito lepa kao žene koje su ga obično privlačile. Više je ljupka, fina curica.
Prvi susret im je prošao na granici neprijatnosti. Prišao joj je bezvoljno, kao čovek satrven saznanjem da će mesecima biti ostavljen na milost još jednoj hirovitoj ženi. Ona je malo govorila, a mnogo gledala u stranu. Zapazio je da je mlađa no što se na osnovu fotki moglo pretpostaviti. Pitao se zašto žuri da rađa.
''Ja nisam htela da čekam!'', rekla je kao da mu čita misli.
Smeško se zbunio. Ćutao je duže no što je prihvatljivo u pristojnoj komunikaciji.
''Mislila sam da i to prebrinem... kad je već neizbežno. Mislila sam: što pre, to bolje. A ti? Šta ti misliš?''
Morala je da mu pomogne, da ga trgne i opomene na dužnost. Postidela ga je i nagnala da zauzme preporučeni stav. Zar je zaboravio da nije tu radi sebe? Tu je da bi služio njoj. Baš kao što ni ona nije tu radi sebe (pa svakako ni radi njega), već da bi donela na svet novo biće, ovo koje joj je nakon detaljnih provera genetskog materijala utisnuto u matericu.
Probao je da nelagodu razbije rečima iz knjiga:
''Nema tu rano ili kasno. Rađanje je čin zrelosti i odgovornosti. Znamo da nam decu neće doneti rode, ni ptice ni po njima nazvani leteći roboti. Život se ne može napraviti, tako da je za poštovanje svaka žena koja spremno odgovori na svoju obavezu da za života rodi makar jedno dete.''

 Dok je govorio, Smeško se trudio da joj uhvati pogled i uspelo mu je, mada nakratko. Ona je izbegavala, šarala je očima, a kad ga je napokon direktno pogledala, ustuknuo je kao posečen.
''Ali, ti... Nisi mi rekao šta ti misliš o tome!''
Ovaj mali prekor bio je tek nagoveštaj muka koje su ga čekale. Oborio je oči i nehotice se zagledao u njene ruke. Krupne, gotovo muške šake i nežni, tanušni zglobovi. Dugi prsti i ovalni, savršeno doterani nokti. Nije ni sanjao da su to ruke koje će razvaliti njegov svet.
Sve je, baš kao i mnogi veliki potresi, krenulo od hrane.
''Gladna sam, spremi mi doručak!''
''Šta da spremim?''
''Ne znam, daj bilo šta! Zar do sada nisi proučio šta je trudnicama dopušteno da jedu?''
''Da, ali bih voleo da znam šta želiš od onoga što je trudnicama dopušteno.''
Strpljivo, samo strpljivo.
''Ne želim ništaaaa!'', grcala je u jastuk. ''Mrzim trudničku hranu, mrzim ono što mi je dopušteno, mrzim sve!''
''To što zoveš trudnička hrana zapravo je veoma zdravo i dobro balansirano, a neke stvari su zaista ukusne i omiljene...''
''Omiljene! Kome su omiljene?, vrisnula je, a onda posprdno pitala: ''Tebi?''
Nežno, devojačko lice poprimilo joj je zloban izraz.
''Koliko dugo se baviš trudnicama, a? Godinu, dve ... možda i celih pet? Pa ti gotovo da si jedna od nas! Hi, hi! Trudnička hrana ti je ukusna... A možda si ti, zapravo, homoseksualac? Pa da! Što bi birao ovako glup i gadan posao?''
''Nisam homoseksualac!''
To je bila prva Smeškova greška. Bez ličnih pitanja, bez odgovora na lična pitanja. Osnovno pravilo službe. Mi nismo radi nas, prošaputao je nemuštu opomenu. Ali, već je bilo kasno.
''Možda si i nešto gore, bolesni ženomrzac koji se naslađuje našim patnjama. Uživaš da nas posmatraš u ovom ponižavajućem stanju, zar ne?'', glas joj je bio drhtav od suza, a već sledećeg trenutka zajedljiv: ''Ili si ipak homić, ti nasmešeni dečko? Smeško, Smeško, da ti nisi peško? ... Bez šale, skroz ti je pedersko to ime!''
''Smeško nije moje pravo ime''
Druga greška. Više nema nazad.
''Pa šta je, onda? Nadimak? Nešto što si sam smislio? Ijuu, naopako!''
''To je poslovno ime, svi ga biramo. Ja sam ovo uzeo radi dece'', oštro joj je odgovorio.
Na to je ućutala, pokunjila se, povukla. Ostavila ga je da se noćima sam rve sa raznim pravovernim i jeretičkim pitanjima. Na trenutke mu se ceo životni koncept činio promašenim. Gde je on  za učitelja, koga on može da vaspitava? Tako je slab, tako neoprezan. Zato ga iz godine u godinu ostavljaju sa trudnicama. Biće da Komisija prosto zna šta radi. Da, Komisija zna... Osim toga, valja biti iskren prema sebi i priznati da pretpubertetski dečaci, a pogotovo devojčice, neće mnogo mariti za onoga ko je sebe prozvao ''Smeško''!
Jednog dana mu se poverila: ''I ja imam glupavo ime, znaš. Jedino što ga nisam sama birala, nego su mi ga takvog dali.''
Znao je da ne treba, ali je ipak pitao: ''Kako se zoveš?''
''Arijadna'', zakolutala je očima. ''Moj vaspitač je ludovao za starim Grcima. Zbog njihovih priča mi je zapao ovaj baksuz.''
''Baksuz?''

 ''Arijadna nije bila najsrećnija na svetu, sećaš se?''
''Možda uopšte nije bila na svetu, '', opomenuo je kao pravi profesor.''Koliko se samo Aleksandara rodilo do sada, ali je, srećom, samo jedan bio Veliki.''
''I Smeško je jedan jedini'', osmehnula se.
Usne su joj bile veoma blizu njegovog lica i najednom je, ni sam nije bio siguran zašto, pomislio da će ga poljubiti. A onda je on poljubio nju.
Smeško i Arijadna su postali ljubavnici. Tajni ljubavnici, uvek oprezni i pažljivi u svojim zadovoljstvima. Veza poput njihove, istina, nije bila zabranjena, ali je ulazila u nešto što bi se moglo zvati sivom zonom morala. Arijadnu je samo sramotila, dok je Smešku, blago rečeno, dovodila u pitanje sve planove i višegodišnji trud.
Ona se nije obazirala, pošto je, kako mu je često govorila, bila srećna i volela prvi put, dok je on strepeo, kajao se, patio i vraćao svojoj ljubavi, svesan da se ipak ne bi povukao čak ni da je to moguće. A porođaj je bio sve bliže.
''Da li bi voleo da je ovo dete samo naše?'', pitala je.
''Naravno'', reče Smeško.
Bio bi to samo moj, zauvek moj vaspitanik, prođe mu kroz glavu. Prečica u odnosu na put kojim je išao, ali stvarno primamljiva.
''Znaš, ne bih volela da mu daju neko glupavo herojsko ime niti da se zove po carevima, svecima ili anđelima... Neki cvet, možda. Ili neko ime koje niko nikom ovde nije dao... I znaš šta još želim svome detetu: život koji još niko ovde nije imao. Da ide kud hoće i radi sve što poželi. Bez straha, bez stalnog nadzora. Ne bih da mu dodeljuju profesionalnog vaspitača i ne, nemoj da mi pričaš kako je to najbolje. Baš me briga da li se tako grade jake i svestrane ličnosti poput renesansnih pametnjakovića! Svaka čast vama vaspitačima, ali hoću, ne, moram svoje dete da vaspitavam ja!'' 
''A ja?''
''I ti – ako pođeš sa mnom''
''Gde da pođem?''
''Napolje.''
''Arijadna, znaš da to ne postoji. Napolju nema ničega.''
''Ne znam.Ni ti ne znaš. Ko bi nam o tome pričao? Nije se vratio niko od onih koji su otišli.''
''Pa to i hoću da ti kažem: niko se nije vratio.''
''Isto mislimo: nisu imali zašto da se vrate.''
''Ne.''
''Da, da! Pođi sa mnom ili ostani, odluka je tvoja.''
''Šta, ostavila bi me? Pa ti me uopšte ne voliš!''
''Može biti. Bez slobode nema ni ljubavi. Dakle, odluči! Sutra, u zoru, biću na Vratima. Značilo bi mi da ne idem sama i, razume se, bilo bi dobro da mi pri porođaju pomaže neko ko ima iskustvo, ali ja te neću moliti.''
Smešku su ove reči cele noć stajale u grlu kao Adamu ona prokleta voćka iz Knjige o postajanju. Nije mogao ni progutati ni ispljunuti, mada mu sve beše jasno, sve baš kao što je mogao očekivati. Od samog početka je znao da će vatra koju je podigao najpre njega oprljiti. Da! To je, dakle, ona velika tajna svih svršenih vaspitača. To je taj poslednji test. Ljubav. Posesivnost, neizbežnost rastanka i bol.
Čim je Arijadna pomenula odlazak Napolje, sva perfidna igra se srušila i jednostavno mu pukla pred očima. Ko će ženu u poodmakloj trudnoći pustiti da išeta – u Ništa? Oni, istina, nisu robovi, mogu da odu ako žele. Ali, niko ne ide. Decenijama niko nije izašao. Čak i ako bi Arijadnu pustili da sebi presudi, šta truda ulaže još pre no što se uradi veštačka oplodnja (u rizike sa prirodom se više niko de upušta), tako da je
Čim je Arijadna pomenula odlazak Napolje, sva perfidna igra se srušila i jednostavno mu pukla pred očima. Ko će ženu u poodmakloj trudnoći pustiti da išeta – u Ništa? Oni, istina, nisu robovi, mogu da odu ako žele. Ali, niko ne ide. Decenijama niko nije izašao. Čak i ako bi Arijadnu pustili da sebi presudi, šta je sa nerođenim detetom? Deca su ono najvažnije, njihov smisao i najveći društveni kapital. U decu se toliko

 Čim je Arijadna pomenula odlazak Napolje, sva perfidna igra se srušila i jednostavno mu pukla pred očima. Ko će ženu u poodmakloj trudnoći pustiti da išeta – u Ništa? Oni, istina, nisu robovi, mogu da odu ako žele. Ali, niko ne ide. Decenijama niko nije izašao. Čak i ako bi Arijadnu pustili da sebi presudi, šta je sa nerođenim detetom? Deca su ono najvažnije, njihov smisao i najveći društveni kapital. U decu se toliko truda ulaže još pre no što se uradi veštačka oplodnja (u rizike sa prirodom se više niko de upušta), tako da je nepojmljiva, a sigurno i nedopustiva bahatost koju je Arijadna okitila lepim starim imenom ''sloboda''.
To je zamka, mora bii zamka. Ili prilika da Smeško pokaže da li je dorastao vaspitačkom pozivu.
U zoru, uveren da Arijadna ili kako se već zvala njegova poslednja trudnica spava pravedničkim snom koji dolazi nakon odrađenog zadatka, Smeško se odšetao do Vrata. Upravo na vreme da vidi kako se Vrata otvaraju, a malu, oblu žensku priliku guta mrak.

Aj, baš se namučih oko postavljanja. Nadam se da se može čitati.
To vam je moj ljubić, a naredni očekujem od Coffina

kimura, tvoj priča ostavila me s pregršt pitanja u ustima:

1. zbog čega je ovo posljednje smješkovo iskušenje? koja su bila prethodna? sva vezana za trudničke trbuhe?
2. tko je smješko? zdravstveni radnik? ako jest, zbog čega bi on njoj spremao doručak? o kakvoj je zapravo tu brizi riječ? hoće li on nju poroditi ili samo nahraniti?
3. otkud sad odjednom optužbe da je smješko homoseksualac? to mi baš ne zvuči uvjerljivo.
4. a onda, ni pet ni šest, ljubavnici? s trudničkim trbuhom pred sobom? mislim...
3. gdje se oni uopće nalaze? i što je to s vanjske strane? ništa?! kako misliš ništa?

Jao, mislila sam da će se ''kasti samo''!

Glupo je davati objašnjenja, braniti i pravdati priču, ali pretpostavljam da ti dugujem odgovore, pošto si se potrudila da pročitaš.

pa uzimi također sa rezervom moj komentar, možda je problem u meni. ne znam, možda je drugima sve jasno. pričekaj s odgovorima.

OK, možda će se još neko javiti.

Pročitao sam, i baš ne znam kako da napišem komentar. Nije priča uopšte loša, ali i meni su neke stvari nejasne...Ovako-sviđa mi se ideja. Ako sam pogodio šta je ideja  Sviđa mi se što je diskretno ubačen sf element u priči-Napolje. I mislim da je takav, diskretan, trebao i ostati. Ne sviđa mi se naknadno pojašnjavanje...recimo, ja bi kao čitalac izbacio u onom delu koji je postovan u 02:08:18 gde se objašnjava da nisu robovi, mogu da odu itd, sve do-U zoru, uveren da Arijadna...te zadnje dve tri rečenice bi ostavio.
E sad, što se tiče dijaloga, nisam siguran, je li na neki način zeza muškog nesnalaženja i straha pred trudnoćom, ili ženskog menjanja raspoloženja u istoj? Ili obadvoje?
Da, i meni je nejasno za homoseksualizam, a ljubavništvo je prebrzo...ili je to neka iluzija, nisam kao čitalac video nešto iza toga?

Joj, imala sam da želju da muško-ženske odnose postavim u drugačijem obliku, pod nekim novim nebom. Glavni lik mi svakako nije homoseksualac. (Arijadnino začikavanje je deo ljubavne igre.) On je vaspitač ili, tačnije, on žudi da bude vaspitač (a na dubljem, nesvesnom palnu - roditelj). Arijadna mu nije ni mamac ni nagrada, već u neku ruku sredstvo da dođe do potomka, tj. nove duše na koju će udariti svoj žig.

Kraj u velikoj meri čupa priču. Mislim da bi joj godila dorada u smislu proširenja. Proces zaljubljivanja je zbrzan i neubedljiv, što opet vraća na proširenje. Zapravo, ne primećujem ništa loše osim toga. Imam utisak da se žurilo, pa su fantastika i motivi nezgrapno nakalemljeni na ono što bi trebalo da bude poenta.

Ako sam dobro shvatio, a rastrojen sam veoma pa strahujem da možda i nisam, Smeško ne odlazi sa Arijadnom, što simbolizira taj finalni test...to je ok, sad možemo diskutovati o tome da li je tu i bilo ljubavi, vrstama ljubavi...zanima me da li je u njegovom slučaju pobedila ljubav prema sebi, ili ju je ovim postupkom porazio...ozbiljne stvari su tu trebale da se pokrenu, kako vidim u kasnijim komentarima autorke...

Elem, mlako mi je ovo ali nije loše.

Istina, Arijadna je otišla, a Smeško nije. Dokazao se kao odan, savršeno pouzdan službenik.

Dakle, ovaj muškarac je kukavica ili ne?

Nije to tako jednostavno. Smeško je običan čovek, ne bednik.
Lično mislim da je herojstvo (nešto u smislu Arijadninog postupka) retkost. Ne bih se upuštala u procenjivanje, ali recimo da postoje jaki društveni razlozi za to. Zajednica sastavljena isključivo iz herojskih tipova još nije viđena, bez obzira na sve promene u našim običajima i shvatanjima.