ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Mica Milovanovic on 01-01-2015, 10:20:19

U čemu smo to vrh? Pre nekog vremena ovde me neko u izboru najboljih srpskih romana podseti na Upotrebu čoveka, pa pročitah da odmorim dušu od gomile polupismenih pokušaja kojima se bavim u poslednje vreme. Ne vuci me za jezik... Uzmi malo Andrića, Nastasijevića, Mešu, Kiša, pa vidi šta srpski jezik i kako se koristi...

Čekaj, zar David nije bio ortak sa Pekićem i Kišom i deo njihove spisateljske četvorke (zaboravio sam četvrtog)? Nikada ništa nisam čitao što je napisao, ali nekako sam pretpostavljao da su on i Albahari ozbiljni pisci, čak i okvirima svetske književnosti...

Quote from: Nightflier on 01-01-2015, 16:29:24
(zaboravio sam četvrtog)

Mirko Kovač?

Ja sam jako voleo u mladosti Albaharija i on je, po svim merilima Pisac. Ja i dalje čitam gotovo sva njegova dela, ali ona više nemaju tu snagu koju su imali njegova ranija ostvarenja. Bar za mene...
Proza Filipa Davida nekako nije po mom ukusu, pa osim Hodočasnika neba i zemlje gotovo da nisam ništa pročitao. Probao sam Princa vatre, ali to nisam uspeo da dovršim. Nešto mi tu ne štima...

Mirko Kovač, definitivno...

Quote from: Anomander Rejk on 31-12-2014, 17:44:41
Navijamo. 

Navijam da između članova žirija padnu sočne orgije!

Jeste, Mirko Kovač. Setih se kada je Divča pomenuo.

Kada sam pogledala širi izbor molim se Bogu da nagradu uzme Ghoul!

U uži izbor uvršteni su: Oto Horvat "Sabo je stao" (Kulturni centar Novog Sada), Nikola Malović "Jedro Nade" (Laguna), Slavoljub Stanković "Prvaci sveta" (Geopoetika), Ivan Tokin "Najnormalniji čovek na svetu" (Samizdat B92), Milovan Marčetić "Knjiga o Beuku" (Čigoja štampa), Mileta Prodanović "Vitiligo" (Arhipelag), Tanja Stupar Trifunović "Satovi u majčinoj sobi" (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo), David Albahari "Životinjsko carstvo" (Čarobna knjiga, Beograd), Vukašin Štreker "Zabrana upotrebe vatre i vode" (Književna radionica Rašić, Beograd), Laslo Blašković "Razbrajalica" (Arhipelag) i Filip David "Kuća sećanja i zaborava" (Laguna).

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2015&mm=01&dd=07&nav_id=944336

Ispade i Gul...

Kako god, ući sa samizdatom u prvih trideset - odličan je rezultat.

ako pogledate malo ove šire izbore za NINovu nagradu u poslednjih nekoliko godina; svaki put imate gomilu Laguninih knjiga koje onda otpadnu i prođe jedna u uži izbor a nijedna u najuži i uvek imate jedan samizdat koji stigne donekle da se ne bi reklo da samizdati ne prolaze i takve stvari... cela ta igrarija sa širim spiskom je ispoštovanje političke korektnosti prema određenim izdavačima, a na kraju ulaze unapred određeni favoriti. Budimo realni, ima toliko toga zakulisnog iza dodele ove nagrade, a ako ovog puta dobije delo izdavača Arhipelag onda će se tačno i znati šta je na delu.

U uži izbor uvršteni su: Oto Horvat "Sabo je stao" (Kulturni centar Novog Sada), Nikola Malović "Jedro Nade" (Laguna), Slavoljub Stanković "Prvaci sveta" (Geopoetika), Ivan Tokin "Najnormalniji čovek na svetu" (Samizdat B92), Milovan Marčetić "Knjiga o Beuku" (Čigoja štampa), Mileta Prodanović "Vitiligo" (Arhipelag), Tanja Stupar Trifunović "Satovi u majčinoj sobi" (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo), David Albahari "Životinjsko carstvo" (Čarobna knjiga, Beograd), Vukašin Štreker "Zabrana upotrebe vatre i vode" (Književna radionica Rašić, Beograd), Laslo Blašković "Razbrajalica" (Arhipelag) i Filip David "Kuća sećanja i zaborava" (Laguna).

Ovo je neka zajebancija:
Slavoljub Stanković - Prvaci sveta. Pa to je romansiran istorijat koji je upravo filmovan o tome kako smo osvojili Svetsko prvenstvo u Ljubljani.
Vukašin Šteker - Zabrana upotrebe vatre i vode... Ima na netu prvih petnaestak stranica... Mika Oklop u pokušaju, sa trideset godina zakašnjenja...
Mileta Prodanović - Vitiligo - ovo sam prelistavao u knjižari - Den Braun se ne bi postideo... Prvo je pokušavao sa "umetničkim" knjigama, a sada se baca na bestselere... verovatno jednako netalentovano...
Ivan Tokinove tekstove je nemoguće čitati i kao kolumne...

Malovićevo Jedro Nade je SF koga nisam čitao - imam, ali ne dolazi na red...
Davidova Kuća sećanja i zaborava je takođe, po sižeu, fantastika, možda i SF. Ovo ću definitivno pročitati...
Laslo Blašković bi mogao biti dobar na osnovu prikaza...

  MIĆU U ŽIRI ZA NINA!

ps: ja sam još i dobro prošo (kod njega)!

Quote from: Mica Milovanovic on 07-01-2015, 19:52:06
Vukašin Šteker - Zabrana upotrebe vatre i vode... Ima na netu prvih petnaestak stranica... Mika Oklop u pokušaju, sa trideset godina zakašnjenja...

Pročitao sam ovaj odlomak i nemam ništa pohvalno da kažem. Jezik doveden do banalnosti, "ortački", sa ciljem valjda da se postigne nekakva neposrednost u tekstu, a zapravo se pokazuje bezidejnost i nemoć autora da na slikovit i originalan način, kroz lične utiske prikaže Njujork, i sopstvenu emigrantsku sudbinu u njemu.
Saznali smo, istina, kako se u njujorškim restoranima peru sudovi, što je krucijalna stvar da se nama u Srbiji prikažu sve muke emrigrantskog života u AmeriKi. To je u tim daljinama prekookenaskim umetnost, naročito jer su ondašnji sudovi, za razliku od ovdašnjih, prilično puni i masni. Treba to sve oribati, kako kaže pisac - for fistfull of bucks...

Ne znam zašto su ljudi ubeđeni da je ovakvo sirovo, bez ikakvog koncepta i očito plitko i površno, predstavljanje sopstvenih doživljaja, životnih priča itd, dovoljno zanimljivo i kvalitetno da se pojavi u obliku romana ili bilo kojoj formi? Pazite, Njujork, ne Peulje Donje, dakle za jednog emigranta sa brdovitog Balkana to je prelaz iz "Fiće" u "Kadilaka", dakle utisci treba da ga preplave još na aerodromu, takvi da se nađu u rukopisu, i da mi koji čitamo zaista doživimo to jedno, iz piščevog ugla, od njujorških lica. A mi dobili Peulje Donje i obaveštenje da ne treba zalaziti u Harlem. Važi, nismo znali...

Vrhunac plitkosti, i vrhunac preko kojeg nisam prešao, već sam se strmoglavio u bezdan, desio se kada nas je pisac upoznao sa izvesnim Surinamcem, Holanđaninom, sa kojim je odmah uspostavio fudbalsko - navijačku žicu, gde saznajemo da dotični Surinamac navija za Ajaks, ali kao i svaki pravi "prijatelj fudbala", zna pola Zvezdinog tima iz Barija, što i deklamuje našem piscu, koji pada u ekstazu. Da, kao što ja znam pola šampionskih timova Aston Vile, Hamburgera, Notingem Foresta, Steaue i sličnih šampiona Evrope od kojih neki sada tavore čak i u nižim ligama. Nemam pojma. Crvena zvezda iz Peulja Donjih, a u Njujorku Milojko Pantić reguliše saobraćaj na Menhetnu...

Ne znam po kojem kriterijumu je ovaj rukopis ušao u 30, i da li uopšte ima nekakvog kriterijuma, ali ako su ostali romani na sličnom nivou kao ovaj, onda je bolje nagradu ni ne dodeljivati.

Ama šta si se zakačio za Peulje Donje?Tri puta si ga pomenuo u pet rečenica.

QuoteNe znam po kojem kriterijumu je ovaj rukopis ušao u 30, i da li uopšte ima nekakvog kriterijuma, ali ako su ostali romani na sličnom nivou kao ovaj, onda je bolje nagradu ni ne dodeljivati.

Nije ušao u 3o, ušao je u 11 najboljih, zajedno sa već pomenitim:

QuoteU uži izbor uvršteni su: Oto Horvat "Sabo je stao" (Kulturni centar Novog Sada), Nikola Malović "Jedro Nade" (Laguna), Slavoljub Stanković "Prvaci sveta" (Geopoetika), Ivan Tokin "Najnormalniji čovek na svetu" (Samizdat B92), Milovan Marčetić "Knjiga o Beuku" (Čigoja štampa), Mileta Prodanović "Vitiligo" (Arhipelag), Tanja Stupar Trifunović "Satovi u majčinoj sobi" (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo), David Albahari "Životinjsko carstvo" (Čarobna knjiga, Beograd), Vukašin Štreker "Zabrana upotrebe vatre i vode" (Književna radionica Rašić, Beograd), Laslo Blašković "Razbrajalica" (Arhipelag) i Filip David "Kuća sećanja i zaborava" (Laguna).

Čarobna knjiga, Beograd... otkad, zar oni nisu iz Novog Sada?

Dobija Laslo... ovo je poznata igra da se u početnim odabirima odbace glavni konkurenti željenom dobitniku i na kraju svi kažu: "pa nema ničeg boljeg."

Quote from: Anomander Rejk on 10-01-2015, 23:58:39
Ama šta si se zakačio za Peulje Donje?Tri puta si ga pomenuo u pet rečenica.

U pitanju je stanje duha, a ne geografski pojam, treba to i češće ponavljati, inače nemam ništa protiv Peuljana, Donjih i Gornjih, verujem da su to vredni i pošteni seljaci.

Quote from: Mica Milovanovic on 11-01-2015, 01:16:40
Nije ušao u 3o, ušao je u 11 najboljih, zajedno sa već pomenitim:

Onda je stanje još žalosnije, pogotovo ako ima ovoga o čemu priča Boban. Nemoguće da nema ničeg boljeg od ovog.

''Veliki rat'', koji je pobedio 2012. godine, je solidan roman.
Nema nekih grubih nedostataka, zapravo ne mogu da se setim da mu išta fali - uglavnom zato što ga se jedva sećam. Znam da me ništa nije posebno iritiralo dok sam čitala, ali isto tako znam i da sam ga, prilično mrzovoljno, iz drugog ili trećeg pokušaja dovršila. Najviše zbog osobe koja mi je, sva oduševljena, poklonila ovu knjigu.
Zaključak: ovaj roman možda zadovoljava neke osnovne standarde po pitanju kvaliteta, ali meni nije doneo ništa novo, ništa zbog čega vreme koje sam utrošila na čitanje ne bih smatrala za protraćeno.

Veliki rat je dobar roman koji ima osnovni problem da je vrlo težak za čitanje. Saša Gatalica je izuzetno obrazovan čovek, širokih interesovanja. Svašta je stavio u njega, a nedovoljno pažnje posvetio činjenici da sa druge strane knjige sedi živ čovek koga treba zainteresovati za tekst, uvući u priču, naterati ga da sa više želje obrće stranice...


Zamisli kakva nam je produkcija kada u poslednjih desetak godina možda za ovaj roman najpre možemo da kažemo da je je zaslužio nagradu. A znamo da u nekoj ozbiljnijoj konkurenciji od pre dvadesetak godina ne bi ušao ni u uži izbor...

QuoteSlavoljub Stanković - Prvaci sveta. Pa to je romansiran istorijat koji je upravo filmovan o tome kako smo osvojili Svetsko prvenstvo u Ljubljani.

Nije. Pogrešio sam.. Danas sam prelistavao u Vulkanu... Baš je ovako kako je predstavljeno na sajtu izdavača... Mozaično...  Nije nešto što bih poželeo da čitam, ali nije nikakav "romansirani istorijat"... Knjiga ima ozbiljnu nameru i izvinjavam se na pogrešnom tumačenju...


Nekoliko finala svetskih prvenstava u košarci (1970, 1978, 1990. i 1998) u kojima reprezentacija Jugoslavije postaje svetski šampion, priča je o više nego ,,održivom" sportu i državi koja nestaje. Ovaj proces postojanja i nestajanja pratimo kroz kombinovani radio prenos emisije ,,Vreme sporta i razonode" sa uključenjima Radio Beograda, Zagreba, Sarajeva i Ljubljane (sa onim čuvenim ,,Zagrebe, da li se čujemo?" i prekidima na vezama).
[/color]Prvaci sveta je roman vratolomnih i duhovitih dijaloga, hitrih i britkih, koji kao da podražavaju brzinu i kratkoću košarkaških akcija. Retko kada reč može da uspešno interpretira sliku. Teško to čini i izgovorena reč (u radio-prenosu), a kamoli napisana reč. U Stankovićevim dijaloškim mini bravurama vraća se uživo mentalitet naroda i narodnosti, od bosanskih hajvana, ljubljanskih pankera, zagrebačke ćutnje do sluđenih zidara Crnotravaca koji postaju roštiljdžije.
[/color]U direktnim prenosima reprezentacija Jugoslavije bravuroznom igrom ,,uništava" i Ruse i Amerikance, a država samu sebe; Jugoslavija od vrha (sporta) do dna (društva).
[/color]Komponovan kao omnibus, roman Prvaci sveta nudi more interpretacija, ali iznad svega – omaž nepostojećoj zemlji i njenim sportskim junacima.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Zivot-dat-na-veresiju.sr.html
Ovo bi trebalo da bude stavljanje lopte na belu tačku.

da, pripremaju nas polako za dobitnika...

Ipak živi klasici. Moguće da David dobije, čovek u godinama. Ne bih nešto na Albaharija, ipak se radnije okitio.
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/526405/FINALE-Horvat-David-Albahari-u-najuzem-izboru-za-NINovu-nagradu

Baš gledam šta mogu naći o finalistima. Ja bih ovu knjigu uzela da čitam.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Nije-jednostavno-pisati-o-tuzi.sr.html

ИНТЕРВЈУ: ОТО ХОРВАТ, књижевник
Није једноставно писати о тузи
Највише сам се бојао баналности и кича, пишући ову књигу. Упркос разуверавању пријатеља, сумњам да сам увек био на висини задатка


(Фото из личне архиве)
,,Пре подне ти пролази у имитацији преподнева, послеподне у имитацији послеподнева, а вече у имитацији вечери. Вино које сипаш у себе је имитација вина. И звезде су имитација звезда, њихова светлост трепери као свеће на гробу."

Овако, у свом новом роману ,,Сабо је стао", који је објавио Културни центар Новог Сада, Ото Хорват (1967), песник и прозни писац, описује живот свог главног јунака, који је изгубио вољену драгу А. Цео роман, како каже један од јунака, зрела је носталгија, без наде. Овај роман Ота Хорвата уврштен је у ужи избор од 11 романа за ,,Нинову" награду.

Зашто сте се после седам збирки песама одлучили за прозни израз?

Желео сам да напишем књигу о својој преминулој супрузи, а квалитет написаних песама ме није задовољавао. Схватио сам да морам да променим књижевну форму. Осим тога мој осећај је, већ дуго, да поезија није више мој медиј, не задовољава ме. У прози сам нашао слободу, успео сам да проговорим о многим стварима. Наравно, она није лишена надахнутости својствене поезији. Бившег песника у себи нисам успео да утишам. Можда ће ми то успети у следећем роману, иако сумњам.

Роман је, заправо, један велики интервју, у којем наратор одговара на постављена питања?

Незахвално је објашњавати шта је аутор хтео да каже и зашто је форма једног дела оваква или онаква, не желим никога да потцењујем. Ниједан читалац неће књигу видети и разумети на ауторов начин, па ни он сам је неће исто видети кроз годину дана. Чак и ред вожње може да се прочита и разуме на различите начине! Књига је отворена за разна читања и тумачења, као резултат личних животних и читалачких искустава, а то је много занимљивије. Јесам у тексту посејао неке назнаке из ког кључа би се ова књига могла читати, и то је довољно.

Али, с обзиром да ме питате додаћу и ово: прва реченица је парафраза почетне сцене из филма,,Огледало"Андреја Тарковског, ,,наслови поглавља" су искарикирана питања и имају везе са искуством психотерапије, како је то исправно видео критичар Драган Бабић, радом на преради трауме смрти. Још нешто важно у вези са овом књигом је да сам код Витгенштајна прочитао реченицу коју ћу да парафразирам на српском: ,,Све што пишем су фрагменти, а интелигентан човек ће видети у њима мој поглед на свет".

Ову сам реченицу мислио да узмем за мото, међутим нисам, учинило ми се да би било претенциозно. Овај цитат само делимично ,,објашњава" књигу. Фрагментарност заиста представља њену реалност. Верујем да ће интелигентан читалац схватити о каквој је књизи реч, зашто је изабран овакав начин приповедања, без експлицитног путоказа.

После смрти вољене драге, означене са А, главни јунак постаје свестан ништавила, пролазности, узалудности. Али, ништа не предузима да то стање промени?

Нажалост, јунак увиђа да ништа не може да уради да би променио оно што се догодило. Он остаје у животу, живи, и самим тим превазилази муку и бол, јер га живот вуче даље, зато што смо као стене у космосу, лансирани у неком правцу. Судари, застоји, промене правца, све је то укалкулисано у наш лет у празнини и мраку.

Од саме смрти – опаснији је заборав, јер заборав није ништа друго него смрт?

Били смо заборав и пре нашег рођења и постаћемо поново заборав у тренутку смрти, или кратко након ње. Смрт је рам нашег живота, а признаћете да је важније размишљати и посветити пажњу ономе што ће бити урамљено, него самом раму. Заборав је неминован као и смрт, ако не сада, онда кроз сто, или хиљаду година, или кроз шест милиона година, када Сунце буде експлодирало. Можете ли да замислите да вас се неко сећа кроз милион година? То је подједнако апсурдно као и питање постоји ли Бог. Нисам нихилиста, довољно је узети књиге из историје, или посетити напуштена гробља.

Кад човек стане – у свету ништа не стане. Кретање се наставља. Да ли је то прича о човеку и Богу?

Ако Бог и постоји, онда се силно забавља овим позориштем ужаса и језе. Неминовно је да се запитамо пред смрћу драгих, или сопственом, има ли Бога, који је хтели то да признамо или не – културна конструкција. Морамо имати Бога, да би лакше поднели егзистенцију, да кажемо Бог није хтео, није дао, или Бог је дао. А ми, јадници, копрцамо се као лутке на концу. Далеко су ми ближи неки моменти будистичког виђења света у којем је све кретање, нема мировања и вечности, ни у црним рупама. Све је промена, непрестана смена хаоса и хармоније. Константна је несталност.

Сабо оставља траг, своју муку претвара у речи, али оне су лажне, неистините, никад довољно добре. Страх од баналности?

Јунак само жели да скрене пажњу на немогућност израза, на јаз између осећања и речи. Међутим, и то је парадокс. Јер, оно што осећамо данас, неће бити исто са оним од сутра. Све се мења, а њему преостаје само да прича и покуша да речима ухвати, опише неухватљиво и неисказиво. Иначе, највише сам се бојао баналности и кича, пишући ову књигу. Писати о тузи – није једноставно. Био сам досадио својим пријатељима, првим читаоцима, са питањем: видиш ли овде негде кич? Упркос њиховом разуверавању, сумњам да сам увек био на висини задатка, али не волим да се враћам овој књизи, јер се онда враћам у прошлост, а тамо је углавном језа.

Ваши јунаци беже из Новог Сада у Будимпешту, Берлин, Фиренцу. Шта их тера из отаџбине?

Рат тера главног јунака из отаџбине, у распаду. Он студира у Немачкој и ради у књижари, да би могао да студира. Воли, сели се, тражи бољи посао, живот живи, шта друго. Могао би се он видети и као нови Ротов јунак Франц Тунда, а ко то није из бивше нам домовине?

Често се понавља реченица: ,,Ти, издајица." Бити жив – то је издаја?

У контексту догађаја – да. Остати жив, док вољена особа умире, месецима, у мукама, а ви не можете да јој помогнете. Ту не мислим на кување, чашу воде, инјекције, него на ону помоћ коју нисмо у стању да дамо, а то је излечење, понекад изазива тај осећај кривице, што сам дефинисао као издају.

Поглавље ,,Ти ћеш ме излечити – биле су њене речи", права је поема. Да ли сте размишљали да овај прозни текст претворите у песму?

Не, нисам. Мислим да споменуто поглавље треба да остане у тој форми. Не желим да се враћам тој књизи, иако нисам написао сва планирана поглавља, јер ме је писање буквално убијало, па сам рукопис морао да завршим пре времена. Ова књига је естетизација прошлости и смрти, велика цезура, али и аутотерапија и превазилажење трагедије. Самим тим део прошлости. Тренутно пишем нови роман, који неће имати везе са траумом губитка. Моје мисли посвећене су само тој књизи, у настајању.

Зоран Радисављевић

Lepo zvuči, ali mnogo emotivno za mene. Suviše bolno deluje i odviše iskreno. Zabilazim i vraćam se dobrim, starim teorijama zavere i potragama za izgubljenim dlaka Stefana Prvovenačanog u kapi ćilibara koje su u središtu potrage dobronamernog novinara i pohlepnih moćnika CIE, masona i nekih drugih sekti... Ili kako se prave princes krofne sa suzama i po kile žilavke, u sred Pariza, posle ringišpila. To mi je domet.

Sviđa mi se tvoj domet.

Nismo mi svi za Prusta ili Basaru. Meni dosta i Suzana Mančić.

Filip David dobitnik NIN-ove nagrade

Dobitnik 61. NIN-ove književne nagrade za 2014. godinu je Filip David za knjigu "Kuća sećanja i zaborava" koju je objavila "Laguna", saopštio je danas petočlani žiri.

Žiri za dodelu Ninove nagrade za roman objavljen 2014. godine, u sastavu Vladislava Gordić Petković (predsednica), Jasmina Vrbavac, Mihajlo Pantić, Božo Koprivica i Mića Vujičić danas je doneo odluku da je dobitnik prestižnog književnog prizanja Filip David za knjigu "Kuća sećanja i zaborava". 

O knjizi "Kuća sećanja i zaborava"
Albert Vajs je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spasi od sigurnog pogroma. Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila. Mnogo godina kasnije, na jednoj od konferencija o Drugom svetskom ratu na kojima učestvuje, Vajs lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na Kuću sećanja i zaborava. U jednoj od prostorija ovog neobičnog zdanja pohranjeno je nepregledno istorijsko pamćenje. Albert u jednom ekranu može da kao na filmu vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog nestanka za koji se oseća krivim, jer je mlađi brat bio poveren njemu na čuvanje. Pisana u prepoznatljivom stilu uglednog autora, Kuća sećanja i zaborava je jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti.

Biografija

Filip David (1940, Kragujevac). Diplomirao na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svetska književnost) i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (Dramaturgija). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd, odakle je odstranjen zbog učešća u organizovanju Nezavisnog sindikata. Napisao je više TV drama, filmskih scenarija (Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Ko to tamo peva, Bure baruta...). Objavio tri knjige pripovedaka: Bunar u tamnoj šumi, Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Princ vatre, roman Hodočasnici neba i zemlje, knjige eseja Fragmenti iz mračnih vremena i Jesmo li čudovišta, Svetovi u haosu. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio Knjigu pisama 1992-1995. Pripovetke i roman su između ostalih dobili nagrade: Nagradu Mladosti, Milan Rakić, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za najbolju knjigu godine, te Andrićevu nagradu. Knjige su mu prevođene na više jezika, a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija. Redovni profesor dramaturgije na FDU u Beogradu.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/527657/Filip-David-dobitnik-NINove-nagrade

predvidivo, ali ok.
iako je upitnih nazora, dobar je pisac (bio), barem u kratkim pričama.

Po sižeu je čista fantastika...

malko podseća i na enciklopediju mrtvih.

Davidov roman se strmoglavo uspinje na listi najprodavanijih Laguninih izdanja. Upravo je pretekao Karajlića. Obično me ovakve stvari ne nerviraju, ali zar je moguće da je David bio nepoznanica srpskom čitalaštvo, pa je bilo potrebno da dobije NINa da bi ga ljudi kupovali? Narod je odista stoka, pa i taj "visokokuluturni" narod.

Odgovor na tvoje pitanje je:
Da.

Jednako mi je opčinjavajuće to što se Koeljo i nakon svih ovih godina prodaje na tone. Čovek bi pomislio da će u nekom trenutku doći do zasićenja tržišta...

BETON BR.155
Sreda 21. januar 2015.
Piše: Saša Ćirić

ŠTA ĆE BITI S KUĆOM?
Filip David: Kuća sećanja i zaborava (Laguna, 2014)


Nije jednostavno pisati o najverovatnojem NIN-ovom laureatu u trenutku kada se lovorov venac još plete u NIN-ovom žiriju za 61. dobitnika, još je manje ugodno pisati o romanu čoveka čiji angažman cenite a vrednosti delite. To nekako podrazumeva pohvalan ton i pozitivno vrednovanje. No, amicus Plato... i koncept kritike kao subverzije čine da se očekivanja zanemare a odnosi filije stave u zagrade, bar privremeno, dok tekst kritike ne nastane.
Eto, bila je dovoljna jedna hokejaška rokada na klupi NIN-ovog žirija pa da u još jednoj godini očajne produkcije romana, u najuži izbor zasedne gde-je-ić trojka: Horvat, David, Albahari. Krajnja su vremena došla po srpski naci-kulturni model. Predlažem stoga da nacionalno o(ne)svešćeni i sionski okađeni mediji prenesu da su u najužem izboru autori Horvatić, Albaharić i Davidović. Opet, finale ovog procesa protiče u znaku očudnih promena u NBS: Vladimir Kecmanović, već neko vreme lišen glasničke blagodeti pisanja koričnih recenzija za pišljivih 55.000 dinara, liferovan je u Upravni odbor Narodne biblioteke Srbije, kome, gle čuda, predsedava jedan od novih članova NIN-ovog žirija, profesor i ribolovac M. Pantić, koji Lasla Blaškovića nije pozdravio kao kandidata za NIN-ovu nagradu, ali jeste ili hoće kao v.d. Upravnika NBS. Gde-je-ić pisci u najužem izboru i povratak PEN/SKD-džedaja na pozicije NBS-moći pod kišobranom naprednjačkog ministra kulture Ivana Tasovca – o, kako plodno činjenično tle za konspirološka snatrenja.


PAČVORK KOMPOZICIJA

Roman Filipa Davida Kuća sećanja i zaborava dobar je primer romana čija struktura liči kartonskim kutijama, koje nastaju lepljenjem različitih slojeva iz različitog perioda. Tako je autor za svoj roman iskoristio dve priče: ,,Dajmon" i ,,Zovem se Andreas" koje su objavljene u Frakturinom izdanju njegovih Sabranih i novih priča (svibanj, 2013), s tim da je prva objavljena nepromenjena a u drugoj je izostao početni pasus, šumar je dobio ime, dok je poglavlje zamišljeno kao ,,ispovest data istražnim organima" posle Drugog svetskog rata. Takođe, scenario, ili njegov deo, za film Gorana Paskaljevića, Kad svane dan, iz 2012., našao je svoje mesto i u romanu Kuća sećanja i zaborava, s tim da je filmski junak prof. Miša Brankov, čiju ulogu tumači Mustafa Nadarević, postao prof. Miša Volf.
Još dva momenta utiču na status raslojenosti pripovednog teksta Filipa Davida: fragmentarizacija fabule u kojoj pojedine epizode zadržavaju status relativno autonomnih epizoda i benigno posezanje za tehnikom kolaža, pa je tako pripovedni tekst garniran kratkim vestima kao dokumentarnim dodatkom. Izmešane su i tačke gledišta i forme pripovedanja: ispovedna sa instancom objektivnog naratora, epistolarna sa dnevničkom formom. Kao posledicu dobili smo donekle nesliven ili rasut roman, čini se mimo autorove volje. Jedan od načina da se kako-tako uvežu i održe na okupu sve narativne niti, bio je da se glavnom liku, dr Albertu Vajsu, pridruži još troje likova njegovih prijatelja: Solomon Levi, Miša Volf i Urijel Koen. Štaviše, još jedan lik igra zapaženu vezivnu ulogu teksta koji se otima koherenciji, lik Emila Najfilda, psihoanalitičara, koga Albert Vajs posećuje a sa kojim se dopisuje Urijel Koen. Treća vrsta raslojenosti ili raznostranosti ticala bi se dve tendencije koje sadrži pripovedanje u ovom romanu: pripovedno i refleksivno, ono koje predočava traumatično iskustvo progonjenih Jevreja i ono koje postavlja pitanja nad poreklom zla u svetu i smislenošću istorije obeležene magnum crimenom.


TRAUMA, ENIGMA, MISTIKA, FANTASTIKA

Svaki od četvorice likova u romanu Filipa Davida obeležen je nekim tipom traume i griže savesti. Glavni lik, Albert Vajs, celog života pati zbog gubitka mlađeg brata, dvogodišnjaka Elijaha, koga nije uspeo da nađe u snegu, nakon što ih je otac, jednog po jednog, izbacio iz vagona ,,konvoja smrti" tokom Drugog svetskog rata. Miša Volf tek u poznim godinama saznaje da je sin Jevreja koji su stradali u okupiranom Beogradu. Uriel Koen je ,,dete nasilja", odnosno dete začeto u činu silovanja, što je i osnova da prezire i mrzi sebe. Sudbina Solomona Levija je možda najteža: on je sin čoveka dostojnog prezira, koji je potkazivao svoje jevrejske sunarodnike u okupiranom Beogradu, koji su uspeli da pribave lažna dokumenta i prežive deportaciju u logore Staro sajmište i Topovske šupe.
Naracija Filipa Davida uspostavlja vezu sa drugim literarnim i filmskim delima: sudbina Uriela Koena sa sudbinom silovanih Bošnjakinja tokom rata u BiH i likova u filmu Grbavica Jasmila Žbanić (2006), lik oca Alberta Vajsa sa likom Kišovog Eduarda Sama, disciplinovanim sanjarom i opsesivno zabrinutim za opstanak svoje porodice, odnosno sa likom brižnog oca iz Beninjijevog filma Život je lep (1997), lik Miše Volfa sa likovima srodne sudbine tzv. lebensborn-dece iz romane Daše Drndić Sonnenschein (2007). S druge strane, možemo reči da Kuća sećanja i zaborava sadrži dominantnu poetičku sklononst F. Davida ka književnoj fantastici, koja se u ovom romanu ispoljava kroz verovanja u čuda, mističko izbavljenje i paralelne svetove, u postojanje dajmona koji odlučuje o tome kada će se i kako čiji život okončati, o postojanju deteta đavola ili deteta predskazivačkih sposobnosti. Sama pak ,,Kuća sećanja i zaborava", na koju u Nju Jorku potaknut nesanicom nabasa Albert Vajs, jeste fini omaž priči ,,Enciklopedija mrtvih" Danila Kiša – Vajs na ekranu gleda prizore iz vlastitog života, kao da su snimljeni nekakvom nebeskom kamerom. Kao u i prethodnoj knjizi, koju su neznalice i oni skloni profitu nazvali romanom, San o ljubavi i smrti, ponovljena je alegorična scena – tamo je bio brod ludaka (srednjovekovna alegorija stultifera navis), ovde je to voz izopštenih ili tuđinaca u ovom svetu, koji se čudno preobražava u konvoj smrti, koji natiskane ljude prevozi u konclogore. I sam kraj pripada nekoj vrsti naivne ili romantično-bajkolike fantastike, omogućivši susret Albertu Vajsu, u nekoj od paralelnih vaseljena, sa davno izgubljenim bratom i roditeljima, čime je ispravljeno ljudsko zlo i nepravda istorije.
Posebno je zanimljiva kripto povest Solomona Levija, pristalice sekte donmeha i prizivanje biografije Sabataja Cevija, samozvanog proroka, najavljivača dolaska Mesije i konvertita u islam iz 17. veka, čijom se biografijom pozabavio i Andrej Nikolaidis u svom romanu Dolazak (2009). Otac Solomona Levija, Ruben Rubenovič (treba li i tu tražiti neku tajnu vezu sa Rubenom Rubenovićem Davida Albaharija iz rane, antologijske priče ,,Šetnje pored reke"), postaje potkazivač sunarodnika za naciste ne iz straha ili koristoljublja već, kako objašnjava Solomon, iz verskog uverenja da mora da počini ,,sveti greh" ne bi li postao delotvoran u spasenju čovečanstva.


GUBITNICI U SVETU SATANE

Od anonimnog lika s početka romana, koji strada u bombaškom napadu na autobus pun putnika, do fantastičnog povratka Alberta Vajsa na mesto mega zločina, u Aušvic, u romanu Filipa Davida gotovo da nema primera bezuslovne dobrote. Šumar koji pronađe polusmrznutog šestogodišnjeg Alberta u snegu i povede ga svojoj kući, to čini ne samo da bi ga spasio, već i da bi mu pronađeni dečak zamenio nastradalog sina; domar Anđus koji se stara o maloletnoj Elizi, siluje je od čega ona zatrudni. Albert se po vlastitom priznanju, posle rastanka sa ocem, oseća kao ,,stranac u tuđem svetu, ispunjen strahom i mržnjom". Samomržnja je karakteristična za dete rođeno posle silovanja, kao i za sina potkazivača; zapitanost o smislu stradanja pomešana je sa sumnjom u božje ustrojstvo sveta i emocionalnom pobunom protiv takvog ravnodušnog ili nemoćnog stvorenja, pobunom koja često uzima oblik ateizma. Jevrejstvo se ponovo stiče, kao u slučaju Uriela, tek neprijateljskim, antisemitskim odnosom sredine koja pojedinca vidi kao Jevrejina. Čudo i snovi su jedino sredstvo za nošenje sa tegobom tuđeg sveta, vera u paralelne svetove prag spasenja a paralelni svetovi su mesto gde se nepravda ispravlja i patnje zacele. Mračna je slika koju nudi Filip David a spasenje je mistično.
Roman Filipa Davida neće promeniti našu književnu scenu. Filip David je bolji pisac priča nego romanopisac, bolji kad opisuje čudo nego nasilje. Smetala mi je njegova povremena paskaljevićevska sladunjavost i strogo kontrolisana naracija, uživao sam u jezovitim, nadnaravnim i mističnim epizodama. I, šta će biti s kućom? Čitaćemo je (još koji put).

http://www.elektrobeton.net/cement/sta-ce-biti-s-kucom/

pročitao. prikaz saše ćirića u potpunosti oslikava ovaj roman i stavlja ga na pravo mesto. nema tu niceg spektakularnog niceg sto vec nismo videli i u davidovim ali i drugim knjigsma i pricama pisaca jevrejskog porekla. a opet pojedine epizode ostavljaju utisak na citaoca mada se vise puta sretao sa slicnim pricama. nije ovo neko spektakularno i epohalno delo,  nema ti neke preterane originalnosti i ćirić verovatno a pravo kad nagovestava da bi hrabriji otklon u mistcnu komponentu mogao doprineti kvalitetu ovog romana.

http://citymagazine.rs/clanak/srpski-roman-finalisti-nin-ove-nagrade

ovaj mi prikaz zvuči realno i ubedljivo, a naročito su zanimljivi delovi u kojima kritikuje dejvidovo nevešto korišćenje fantastike:

http://polja.rs/polja491/491-32.pdf

NIN-ova nagrada za roman godine

Novi članovi

Na sastanku održanom 30. aprila, Tamara Krstić i Zoran Paunović izabrani su za nove članove NIN-ovog žirija kritike za najbolji roman godine. U žiriju ostaju Jasmina Vrbavac, Mihajlo Pantić i Božo Koprivica koji će biti predsednik žirija.

Tamara Krstić (Beograd, 1974) diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kao novinar, prati domaću književnu, kulturnu i medijsku scenu na Radio Beogradu 2, gde uređuje temat Gutenbergov odgovor. Objavljuje književne kritike, prikaze i intervjue. Bila je član žirija za dodelu nagrada ,,Biljana Jovanović" i ,,Timočka lira" koju dodeljuje Radio Beograd 2.

Zoran Paunović (Bor, 1962) diplomirao 1985. godine na Katedri za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, magistrirao 1989, na istoj katedri, doktorirao 1995. u Novom Sadu. U zvanju redovnog profesora, predaje englesku književnost 19. i 20. veka na Filološkom fakultetu u Beogradu i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autor je dve knjige eseja i više od stotinu eseja, stručnih i naučnih radova iz oblasti angloameričke književnosti i popularne kulture. Trenutno obavlja dužnost prodekana za nauku i međunarodnu saradnju na Filološkom fakultetu u Beogradu. Potpredsednik je srpskog PEN centra. Bavi se i književnim prevođenjem: pored ostalih, prevodio je i romane Džejmsa Džojsa, Džozefa Konrada, Vladimira Nabokova, Džulijana Barnsa i Dona de Lila.

NIN poziva autore i izdavače da svoje romane, napisane na srpskom jeziku i prvi put objavljene u 2015. godini, pošalju na konkurs, u šest primeraka, na adresu nedeljnika NIN (Žorža Klemansoa 19, Beograd), odmah po objavljivanju, a najkasnije do 31. decembra 2015. Žiri će svoju konačnu odluku saopštiti sredinom januara 2016. godine.

čudi me da već do sad nismo obavešteni o najnovijem natjecanju za NINA, tim pre što su u igri i neki žanrovci, npr. oto i kunac.

sad više čovek ne može videti spisak ucelo, nego u nastavcima, valjda da bi SASPENS bio veći!

elem, kažu na nino sajtu:

У конкуренцији 154 наслова

На адресу нашег недељника до сада је стигло сто педесет четири наслова који конкуришу за НИН-ову награду. Име добитника признања биће познато 18. јануара 2016. године, када жири који ради у саставу Михајло Пантић, Јасмина Врбавац, Тамара Крстић, Зоран Пауновић и Божо Копривица (председник) буде објавио коначну одлуку. У овом броју настављамо да објављујемо списак књига, по редоследу пристизања на конкурс, а у следећем ће листа бити настављена.

   
71. Вуле Журић: РЕПУБЛИКА ЋОПИЋ (Службени гласник)
72. Радоња Перов Радоњић Чејовић Дрекаловић: БАБА СТАНЏА (Аутор)
73. Радован Бели Марковић: ПУТНИКОВА ЦИГЛАНА (Српска књижевна задруга)
74. Драги Тасић Козерија: ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ ЈАХАЧА ПАЊЕВА (Пресинг)
75. Лаура Барна: ЦРВЕНИ ПРЕСЕК (Службени гласник)
76. Маја Херман Секулић: MA BELLE (Службени гласник )
77. Бранко Росић: А ТАКО ЈЕ ДОБРО ПОЧЕЛО (Лагуна)
78. Милан Јовановић: СТАКЛЕНА МАСТИОНИЦА (Српска књижевна задруга)
79. Бојан Бабић: ЧАПЛИНОВА СТОПАЛА (Лево крило, Београд)
80. Дијана Ивановић: ЛАНКА (Пресинг, Младеновац)
81. Зоран Шкиљевић: ВРАТА ПОДЗЕМНИХ ВОДА (Пресинг, Младеновац)
82. Андрија Матић: BURNOUT (Лево крило, Београд)
83. Исидора Бјелица: САМА (Лагуна)
84. Марко Јеремић: ПИСМО ДЕЗЕРТЕРА (Аутор)
85. Славољуб Марковић: ПОБУНИО САМ СЕ ЖИВОТОМ (КЦ Нови Сад)
86. Бошко Томашевић: НИКО НИГДЕ (КЦ Нови Сад)
87. Немања Митровић: ОСМЕХ ЦРНОГ ПИТА (КЦ Нови Сад)
88. Божидар Мандић: ПЕРТЛЕ (Службени гласник)
89. Маја Трифуновић: ПОВРАТАК (Лагуна)
90. Ото Олтвањи: ИВЕР (Лагуна)
91. Љубица Арсић: РАЈСКА ВРАТА (Лагуна)
92. Саша Стојановић: ПУТ ЗА ЈЕРИХОН (Албатрос плус)
93. Милош Живановић: КРУНИСАЊЕ ТAМЕ (СКЦ Крагујевац)
94. Бранко Брђанин Бајовић: АРХИСТРАТИГ, ЧИНОНАЧАЛНИК (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Ново Сарајево)
95. Петар Зец: ПЛЕС ПО УЖАРЕНОМ ПЕСКУ (Дерета)
96. Миодраг Кајтез: ИЗЛОЖБА (Агора)
97. Лара Ђорђевић: ОНА И ЈА (Аутор)
98. Живко Брковић: РЕКВИЈЕМ ЗА ВУКА МАЛИВУКА (Драганић)
99. Зоран Милисављевић: ЛАВИРИНТ (Драганић)
100. Никола Моравчевић: ГРОФ САВА ВЛАДИСЛАВИЋ (Аргипелаг)
101. Маријана Младеновић: ЉУБАВ ЗАУВЕК (Пресинг)
102. Ђорђе Петровић: ЗАПИС У КЊИЗИ СУДБИНЕ (Прометеј)
103. Младен Вуруна: СЕДАМ ЈЕЗИВИХ ДАНА (Архипелаг)
104. Милентије Ђорђевић: НИЧИЈА ЗЕМЉА (Просвета)
105. Јелица Зупанц: BIST DU ДРАГИША ВАСИЋ? (Службени гласник)
106. Слободан Гавриловић: ЗБЕГ (Службени гласник)
107. Љубодраг Стојадиновић: ЛАКШИ ОБЛИК СМРТИ (Службени гласник)
108. Вања Чобанов: ЉУДИ КОЈИ СЕДЕ У ТАМИ (Чаробна књига)
109. Ђорђе Бајић: ЈЕДНО ЂУБРЕ МАЊЕ (Чаробна књига)
110. Ђуро Радосавовић: ЦРНОГОРСКИ РОМАН (Самиздат B92)
...

На састанку НИН-овог жирија, одржаном у суботу 26. децембра у просторијама наше редакције, направљен је први пресек целокупне продукције свих романа пристиглих до тог датума. Петочлани жири сложио се да шири избор чини 38 наслова. У наредном броју НИН-а представићемо други пресек, односно ужи избор романа који ће се ове године такмичити за престижно књижевно признање

Dragan Velikić, ISLEDNIK (Laguna)
Dejan Simonović, BESPOSLIČARI (KD Hiperboreja i autor)
Svetislav Basara, ANĐEO ATENTATA (Laguna)
Svetozar Vlajković, KARLOTE (Lom)
Đorđe Pisarev, I NOĆ SE UVUKLA U NjEGOVO SRCE (Agora)
Vladimir Kecmanović, OSAMA (Laguna)
Dragan Tepavčević, GRAD ZA NEZBRINUTU DJECU (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Novo Sarajevo)
Dragi Bugarčić, SLEPI SPOMENIK (Čigoja)
Olivera Skoko, KORČULANSKI ĐIR (GNB Žarko Zrenjanin)
Slaviša Radovanović, CIGANSKI SUD (Presing)
Rajko Lukač, ZVONO NAD MEĐAMA (Albatros plus)
Dejan Tiago Stanković, ESTORIL (Geopoetika)
Dana Todorović, PARK LOGOVSKOJ (Geopoetika)
Sonja Besfort, SETOV ZAVET (Geopoetika)
Vesna Aleksić, DOĐI NA JEDNO ČUDNO MESTO (Kreativni centar)
Jasminka Petrović, LETO KADA SAM NAUČILA DA LETIM (Kreativni centar)
Vule Žurić, REPUBLIKA ĆOPIĆ (Službeni glasnik)
Radovan Beli Marković, PUTNIKOVA CIGLANA (Srpska književna zadruga)
Laura Barna, CRVENI PRESEK (Službeni glasnik)
Maja Herman Sekulić, MA BELLE (Službeni glasnik)
Andrija Matić, BURNOUT (Levo krilo Beograd)
Slavoljub Marković, POBUNIO SAM SE ŽIVOTOM (KC Novi Sad)
Nemanja Mitrović, OSMEH CRNOG PITA (KC Novi Sad)
Božidar Mandić, PERTLE (Službeni glasnik)
Oto Oltvanji, IVER (Laguna)
Ljubica Arsić, RAJSKA VRATA (Laguna)
Miloš Živanović, KRUNISANjE TAME (SKC Kragujevac)
Miodrag Kajtez, IZLOŽBA (Agora)
Jelica Zupanc, Bist du Dragiša Vasić (Službeni glasnik)
Zoran Živković, ZBORNIK MRTVIH (Zavod za udžbenike)
Miloš Latinović, NA POGREŠNOJ STRANI REKE (Vulkan)
Aleksandar Gatalica, SONATA ZA LOŠEG ČOVEKA (Vulkan)
Vladimir Tabašević, TIHO TEČE MISISIPI (Studio Znak)
Ljubomir Koraćević, LAGER (Književna opština Vršac)
Filip Čolović, ZIMA BEZ BRATA (Rende)
Gordana Ćirjanić, SEDAM ŽIVOTA PRINCEZE SMILjE (Vukotić medija)

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=98823

НИН-ов жири за најбољи роман, о издаваштву у 2015.

Преобилно, а сиротињско

У годинама преобиља олако објављиваних књига, губи се одговорност издавача, потписаних уредника, рецензената и аутора над невином белином папира. Чланови нашег жирија кажу да ће бити неколико наслова на које треба обратити пажњу

Ко може боље да сведочи о издаваштву и књижевној продукцији у протеклој години, од чланова жирија за НИН-ов роман године? Њих петоро промишљају за потребе ове теме, омеђени нашим захтевом за бројем карактера.

Између дилеме да ли почети или завршити овај текст са изјавом председника жирија Божидара Боже Копривице, опредељујемо се за ово прво. Полазимо од тврдње овог есејисте, аутора неколико књига (публика је масовно читала Само богови могу обећати) драматурга и навијача Партизана да књижевна продукција у Србији последњих година личи на најављени дочек Нове године у Београду, што се може видети по ликовној страни, односно по томе како је опремљена већина књига у Србији. Он жали јер нема више мајстора какав је био Миле Грозданић и других, а међу млађима издваја, иако се он ретко бави опремом књига већ другим пословима, Славимира Стојановића:

,,Већина књига које је читао НИН-ов жири, по мом осећању, била би најбоља лектира за већину чланова владајуће клике, укључив и председника и премијера. Има један добар наслов међу њима који гласи – Пита од шита. Илити Пита од гована! Не говорим ја, наравно, овде о теорији одраза, али је сигурно да је укупна атмосфера таква да су образовање и култура стављени у најнеповољнији положај, а томе су допринела и такозвана партијска кадровска решења. Конфузији у издаваштву доприносе и тзв. препоруке илити рецензије неких људи који су некада имали неку врсту слуха за књижевност, а данас га злоупотребљавају, или су корумпирани. Међу њима су и бард Драшко Ређеп, као и неке препоруке Љиљане Шоп. Рецензије доводе у заблуду читаоце књига, а и неки писци као рецензенти доприносе тој конфузији – доакадемик Милован Витезовић, Васа Павковић, Марко Видојковић, Маја Волк, Милица Јефтимијевић Лилић... Срећа је, ипак, да се међу тих више од 150 књига колико је стигло за НИН-ову награду, може пронаћи двадесетак наслова који имају неки књижевни стандард, а десетак књига су на нивоу неких ранијих, бољих година. Радује ме да су се појавили неки релативно млађи аутори као што су Дана Тодоровић, Дејан Тиаго Станковић, Владимир Табашевић и Љубомир Кораћевић који ће, надам се, заузети важна места у повести српске књижевности."

Јасмина Врбавац, уредник у Редакцији за културу ТВ Београд, власница је награде Стеријиног позорја за театрологију за књигу Жртвовање краља, мит у драмама Љубомира Симовића. Она у свом уводном делу изјаве нотира да у књижевном свету постоји читав паралелни универзум, невидљиви свет који буја и неминовно метастазира, а да није честито ни видео светло дана:

,,Као иза огледала, у свету домаћих Алиса и чаробњака из Оза, писци различитих занимања, али и понеки теоретичари, критичари, професори књижевности, наставници, новинари и библиотекари, пишу за паралелни свет издавачких кућа, новина и књижевних часописа, а потом жирирају и награђују неким локално препознатљивим наградама локално познате списатељске величине. Биографије тих писаца не разликују се од биографија писаца које познајемо са страница водећих књижевних часописа и медија. Мноштво до сада објављених књига, неколико награда, чак и покоји превод, то су биографије аутора за чија имена никада нисмо чули. С правом? Несумњиво! Као што је и готово немогуће да ћемо за њих чути само зато што су им књиге биле послате на адресу НИН-а не би ли се нашле у конкуренцији за најпрестижнију награду за роман. Тужна је ова политика самозаваравања која, ако је судећи по броју аматерски писаних романа, доминира књижевном сценом. Тужна и зато што су овом производњом на велико, заправо преварени и писци (који верују да су написали велико дело) и читаоци (који верују да читају књижевност)."

Професор енглеске књижевности на Филолошком факултету у Београду и на Филозофском факултету у Новом Саду Зоран Пауновић (53), уверен је да синтагма борба за опстанак пречесто служи као оправдање за занемаривање културне мисије какву би издаваштво требало да подразумева. Притом, у изневеравању те мисије, али и елементарне професионалне етике, по правилу предњаче они чији је успех у тој борби за опстанак видљив и неспоран:

,,Комерцијални критеријум преовладава како у избору књига за превод тако и у одабиру (и третману) дела домаћих писаца. (Наравно, тржишни потенцијал не мора да стоји у обрнутој пропорцији с квалитетом: срећна је околност то што има добрих и одличних писаца чија дела читаоци траже и купују.) Видљив је и недостатак квалитетног уредничког рада: много је издања која остављају тужан утисак недорађености. Међу домаћим делима, велик је број оних у којима је очигледно да је аутор био у потпуности препуштен самом себи, те да су уз присуство поуздане уредничке руке могла у некој избрушеној верзији изгледати много боље. Слично је и с преводима: превише је оних којима је циљ рудиментарно преношење приче, не и уметничких особености превођеног текста. Принципи узорног издавачког рада сасвим су јасни и свима познати; мало је, међутим, оних који настоје да их се доследно придржавају."

Новинарка Другог програма Радио Београда Тамара Крстић од ове године је заједно са Зораном Пауновићем први пут члан НИН-овог жирија. Она ово време крсти временом читања и живљења наметнутих лаких комада који деле улоге читавом друштву, како би се критичка мисао уклонила, култура и уметност маргинализовале, и остало све мање оног књижевно-уметничког сценског простора у коме се игра на карту више зарад праве природе и заборављених вредности књижевности:

,,Тако се у годинама `преобиља` олако објављиваних књига, губи било каква одговорност издавача, потписаних уредника, рецензената и аутора: над невином белином папира; према речима и језику; облику и форми; према грађи; наслеђу књижевности; цитираним делима која стоје уписана великим словима у историји књижевности; према значају награде за коју конкуришу а пре свега према поимању књижевног текста. Ипак, у свеопштој кризи света и века, идентитета и хуманитета, етике и естетике, издаваштва и књижевности, постоје још увек књиге којима се успоставља биће језика којим се уобличава и разобличава свет. И они писци који се над ,,таштином писања" још увек питају зашто пишу. Они у којима се наслућује одговор Данила Киша: ,,Пишем, дакле, јер сам незадовољан собом и светом. И да бих исказао то незадовољство. Да бих преживео!"

Михајло Пантић аутор је великог броја збирки прича које су му прибавиле значајне награде и признања. Професор је на Филолошком факултету у Београду и као одговор на наше питање како види издавачку продукцију у Србији данас, понудио је одговор:

,,Има нечег неразумљивог у понашању претежне већине овдашњих издавача, како оних који слове за велике и угледне, што је друго име за тржишну, супермаркетску моћ, што оних са руба, из једнособних станова, који би за себе да дохвате неку мрвицу са посног колача овдашње културне потрошње. Издавачи, разуме се, постоје да би објављивали књиге, што је труизам, али, зашто објављују баш све што је написано, то не зна ни сфинга. Дакле, и овогодишња преобилна, а опет некако сиротињска продукција романа писаних на српском језику не разликује се битно од претходних, уназад петнаестак година, откада је и књижевност у бесконачној транзицији. Све се на крају сведе на неколико наслова које ће заинтересовани читалац, онај што и даље са добрим разлозима мисли како је роман огледало неког доба, прочитати са мање или више задовољства или са мање или више запитаности. Остало мирне душе може заобићи, не зато што нема времена, већ зато што то време може искористити на паметнији начин. Судећи према романима с врха овогодишњег каталога, при чему ме посебно радује појава неколико нових гласова, рекло би се да је српски роман (роман у књижевном, а не у трафикантском смислу) у доброј кондицији. Његов тематски, језички и поетички распон је врло широк, он је естетски потентан, друштвено активан, кратко речено, уметнички усредсређен на важна питања прошлости и садашњости".

И тако, из овог елитног збира мишљења, лако се закључује – јесте пуно тих књига, јесте и пуно писаца, јесте да ти издавачи баш и немају увек неопходне критеријуме, јесте да цвета хиљаду цветова, али није да нема и добрих, великих романа. Један од њих ће 18. јануара 2016. бити проглашен најбољим у 2015. години.



Радмила Станковић

Ovaj "elitni" žiri je pasivno agresivan. Neka pokažu tržište gde nema treša u većoj količni nego umetničkih dela. A kao da ovde provejava i neka i nečija lična osveta nekim kniževnicima i recenzentima. Ovaj pasus je alarm za ispiranje mozga i manipulaciju, od njega sam prestala da čitam sa pažnjom i samo sam preletela tekst do kraja:

QuoteКонфузији у издаваштву доприносе и тзв. препоруке илити рецензије неких људи који су некада имали неку врсту слуха за књижевност, а данас га злоупотребљавају, или су корумпирани. Међу њима су и бард Драшко Ређеп, као и неке препоруке Љиљане Шоп. Рецензије доводе у заблуду читаоце књига, а и неки писци као рецензенти доприносе тој конфузији – доакадемик Милован Витезовић, Васа Павковић, Марко Видојковић, Маја Волк, Милица Јефтимијевић Лилић...

Ne radi se ovo u zvaničnom saopštenju "elitnog" žirija. Ne kompromituju se i ne optužuju ljudi poimence jer to može da bude samo nečija lična agenda i vendeta, budući da se tako zloupotrebljava ime poznate i cenjene nagrade. Takođe, kakav je to žiri koji se postavlja u takvu sveznajuću poziciju, da, sa ovakvom arogancijom, proziva književnike koji nisu u njihovom kružoku, optužujući, istovremeno, iz svojih dvostrukih profesorskih fotelja, izdavače koji žele da opstanu za nekvalitet?

Saopštenje je blamerozno na više nivoa.

Žiri je "elitni" koliko i prispele knjige. To nije uvreda, već fakat. Književnost u Srbiji je na nivou na kome je ne samo zbog pisaca, već i zbog kritičara. Tu smo gde smo.

Taj deo koji je D. izdvojila je i mene žacnuo, tim pre što se na mojoj knjizi nalazi preporuka Vaše Pavkovića. Novi predsednik žirija generalizuje i olako deli kvalifikacije i, kao što je D. već napisala, zloupotrebljava svoju poziciju. Što je Đubreta tiče, sve je proteklo kako treba. Gospodin Pavković je pristao da baci pogled na rukopis pošto mu se dopao moj prethodni roman. Dopao mu se i ovaj. Dao mi je neke fine sugestije i ljubazno pristao da napiše blurb. Gde je tu korupcija i zloupotreba, pojma nemam. Hajde, neka bude i pogrešna procena, ali ovo drugo... Biće zaista da je u pitanju neka lična agenda...

@Kunac: Mora da si nekako potplatio Pavkovića (ili je to uradio tvoj izdavač), nema druge. 

NINova nagrada je odavno postala cirkus i izmetnula se u podkusurivanja na raznim nivoima.
Srbija je uvek imala kvalitetne pisce i to neće promeniti trend objavljivanja petparačkih romana ukoričenih kao prave knjige.
Vladaju zoranah aršini i izdavači rukovođeni isključivo zaradom... to vam je kao da vrednost žene procenjujete na osnovu njenog izgleda i dosega koje postiže igranjem na šipki u direktnom TV prenosu.

Quote from: angel011 on 04-01-2016, 11:18:24
@Kunac: Mora da si nekako potplatio Pavkovića (ili je to uradio tvoj izdavač), nema druge. 

Mora da je tako. Pazi, sigurno ima svega i svačega. Moguće da neko zaista uzima neku crkavicu za blurbove, ali zaista čisto sumnjam. I sam sam napisao poprilično blurbova i znam kako to ide. Ali ova vrsta generalizovanja i imenovanja zaista nije korektna - naročito bez dokaza. A ako ima dokaza, zašto nisu izneti?

Quote from: Boban on 04-01-2016, 12:32:05
NINova nagrada je odavno postala cirkus i izmetnula se u podkusurivanja na raznim nivoima.
Srbija je uvek imala kvalitetne pisce i to neće promeniti trend objavljivanja petparačkih romana ukoričenih kao prave knjige.

Teška je situacija. S jedne strane, nema više pisce u rangu Kiša i Pavića, s druge se žanrovska književnost i dalje tretira kao da je leprozna... Verujem da je žiri čitao sve i svašta... Ali zato je i formiran. Da čita pristiglo. Mada... Pitanje je koliki se ozbiljno pristupilo žiriranju. Izjave članova žirija uglavnom ne ulivaju poverenje. Počevši od predsednika.