ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Evo jedne horor priče koje sam napisao kao eksperiment u prvom licu sa trashy pripovedačem. I narativnim prezentom koji takođe nisam koristio do sada. Možda vam se početak učini sporim, ali dajte joj šansu

                                                           Lavirint zelene čoje

   Posmatram ih tek nekoliko trenutaka, a čini mi se kao da mi već satima poput pijavica nepovratno crpe sekundu po sekundu života. Štrkljasti službenik sa pepeljarama na očima i kovrdžavim crnim zulufima pregleda gomilu papira koje sam prikupljao dva meseca unazad. Napokon progovara:
   ,,Čini mi se da je sve tu. Uplatnice, izvodi, formular overen u sudu. Samo...''
   Zaćutao je, nos mu i dalje zaburen u papire. Čeka valjda moju reakciju. Ništa ne govorim.
   ,,Na jedan formular ste uneli ime oca, a na drugi ime majke. Možda bi ste trebali to da ispravite, da vam ne prave probleme danas-sutra.''
   ,,Treba ponovo da jurišam na šaltere i da se vraćam u ovu jazbinu opet?''
   ,,Nemojte tako, mi se ovde uvek vraćamo, i šta nam fali'' kikoće se okrenuvši se prema koleginici, ogromnoj krastači dlakavih ruku koja sve vreme dobuje po kliktavoj tastaturi prastarog računara. Pridružuje mu se grohotom, otkrivši crne žice loše nameštenog mosta gornjih zuba i modrih desni. Podilazi me jeza, da li od osmeha ove dve nakaze ili od njihovog pokušaja humora. Pokušavam da ih zadavim pogledom.
   ,,Radije bih se obesio nego da viđam vaša lica ikad više. Poslaćete mi potvrdu na kućnu adresu, je l' tako?''
   ,,Sada ste već drski mladiću. Mi pokušavamo da vam pomognemo a vi tako. Iskopirajte ovu saglasnost ponovo, potpis mora biti original, hemijskom, a ne kopija. Za svaki slučaj.''
   ,,Mora da se jebeno šalite!? Već sam vam predao i original, šta sad, treba da idem po novu?''
   ,,To je u vašem interesu. A sada molim vas snizite ton ili izađite napolje iz -''
   Nisam dočekao da završi. Pljunuo sam mu žvaku na pisaći sto. Ustao sa stolice i povukao i svalio na pod hrpu papira sa stola. Zalupio vrata, a kada se ni tada nisu zatvorila, lupio još dva tri puta iz sve snage i najzad okrenuo bravu i zatvorio ih. Još manje će hteti da imaju posla sa mnom, koliko bi ja hteo sa njima. Završiće mi potvrdu u hitnom postupku.
   Hodnik je prazan. Bio je takav i kada sam ušao, čini mi se kao pre par sati. Jezivo. Nigde prozora, atmosfera kao u tunelu atomskog skloništa. Troja vrata kancelarija, klupica bez naslona i nekakav šifonjer sa vratima sa slomljenim bravama. Zidovi masni od naslanjanja. Produžavam niz stepenice.
   Sprat niže, isti prizor. Još jedan sprat niže, isti prizor. Odmahujem glavom. A onda treći sprat niže, i sad me ponovo hvata jeza. Sve vreme sam imao utisak kao da sam sišao pod zemlju, a posle konstruktivnih konsultacija sa spodobama u ofisu i zaboravio sam do kog sam sprata bio dobacio. Silazim niz još jedno stepenište i sada već imam razlog za paniku. Isti raspored vrata, isti onaj šifonjer sa slomljenim bravama, iste masne fleke po zidovima. Samo su vrata od jedne kancelarije otvorena. Iznutra se čuje dobovanje po kliktavoj tastaturi. Prilazim polako i prepoznajem krastaču.
   ,,Kakva je ovo bolesna šala?'' ulećem i stajem pred njen sto. Kovrdžavog glodara nema, žena me gleda, prebledela. Osećam malu grižu savesti.
   ,,Molim vas, šta se događa? Kako ste sišli ovde pre mene?'' snizio sam ton glasa. Pomišljam u poslednjem trenutku da krastača možda ima sestru bliznakinju.
   ,,Šta hoćete od mene mladiću? Pozvala sam obezbeđenje, ako mi priđete samo korak, kunem vam se... vrištaću!''
   ,,Izvinjavam se, nisam mislio...'' stvarno se izvinjavam. Stvarno nisam mislio. ,,Nešto nije u redu... sa stepenicama.''
   ,,Što? Je l' neko nešto prosuo?''
   Da li je moguće da je ovo skrivena kamera? Ili jedna od onih idiotskih emisija gde pokušavaju da nekoga preplaše. Nekoga ko je navodno neustrašiv? Ja da budem iskren nisam neustrašiv,a bogami nisam ni osoba za zajebanciju.
   ,,Gde je...'' glupo pitanje, ali ajde. ,,Gde je izlaz iz zgrade?''
   Krastača me gleda preko naočara nekoliko trenutaka.
   ,,Pa gore mladiću, odakle ste došli.''
   ,,Mislite dole?''
   ,,A ne, dole je arhiva. Nezaposlenima je zabranjen pristup u arhivu. Vi ste došli odozgo. Niste valjda išli u arhivu?''
   Na trenutak se zapitam: možda sam stvarno trebao ići na sprat, možda sam stvarno sišao u podrum. Ali sigurno ne dva-tri nivoa ispod podruma. Sledeće što se zapitam: možda sam poremetio umom?
   ,,Gde vam je kolega?''
   ,,Morao je otići kući ranije. Izbio mu ponovo osip po rukama. Jadna duša, kako dođe zima-''
   ,,Ma kako otišao, kuda je prošao?'' uzvikujem. Krastača se trgnula i podigla ruke uvis kao u pljački banke u kaubojskom filmu. Bleda je kao kreč. Ne progovara, izgleda kao da će svakog trenutka presvisnuti.
   Polako izlazim, hodajući unazad, ne skidajući pogled sa nje. Zatvaram vrata i strčavam do pola stepeništa. Zastajem, vraćam se i trkom se penjem na sprat iznad. Naravno ulazim u isti hodnik. Vrata kancelarije sa službenicima je zatvorena.
Prilazim vratima preko puta. Hvatam bravu, pokušavam da otvorim. Otključana su, ali kao da neko drži bravu sa druge strane i ne dozvoljava mi da uđem.
   ,,Pustite me unutra, hteo bih nešto da vas pitam''. Osećam nervozu u sopstvenom glasu.
   Niko ne odgovara.
Vraćam se do kancelarije službenika. Otvaram ih polako, i umesto krastače, sada je unutra samo kovrdžavi glodar. Posmatra me preko pepeljara, kao krastača pre par minuta. Ne progovara. Javlja mi se tračak nade: možda sam se stvarno sludeo sa spratovima. Preterano reagujem. Čovek je ostao na spratu, a žena- e pa jebiga sad, rekla je da je on otišao kući. Prilazim polako da mu nonšalantno osmotrim ruku. Prati me pogledom. Ne vidim osip, ali vidim nešto mnogo gore: jedna šaka mu je zavijena i na njoj fali srednji prst. Krv je probila zavoj.
   ,,Jebote, šta vam je sa rukom?''
   ,,A, pa koleginica me ugrizla.'' Pogledao je povredu kao da je zaboravio na nju. ,,Ona tako nekad, kad je nervozna.''
   Osećam kao da mi se sva krv slila, i kroz stopala istekla iz mene u pod kancelarije. Borim se sa vrtoglavicom i izlazim napolje. Na kraju hodnika stoji krastača. Bosa, u rozikastoj flekavoj haljini. Gleda me nekako iskrivljeno. Fale joj naočare. Mislim da će potrčati prema meni čim napravim najmanji pokret. Gledamo se nekoliko sekundi. Varam se. Trkom kreće prema meni iako nisam napravio nikakav pokret.
Stajao sam dovoljno dugo (a to je možda delić sekunde) da zauvek zapamtim gegajući trk debele spodobe. Trčim niz stepenice, možda pet ili šest spratova, sve dok više ne čujem pljeskanje bosih stopala po pločicama. A onda prosto sedam na pod međusprata i čekam da vidim šta će se desiti. Čujem samo svoje disanje i otkucaje srca.
   Tržem se. Ne sećam se da li sam zaspao ili se onesvestio. Ustajem. Siguran sam da nije san. Bole me zglobovi od trčanja niz stepenice. Penjem se na sprat. Krećem prema vratima preko puta kancelarije službenika. Brava se ne pomera, kao da su cela vrata od kamena. Hvatam se ponovo za treća vrata.
Opet neko drži bravu sa druge strane. Počinjem da osećam nekakav kiseli smrad. Kidam mala vrata od šifonjera, guram blokirana vrata toliko da mogu da zaglavim mala vrata, hvatam mini zalet, odbijam se od suprotni zid i probijam vrata. Pao sam preko leđa glodara koji je držao vrata. Na ruci mu vidim nekakve velike bele plikove. Ustajem sa gađenjem. Glodar jauče, seda na pod uza zid i hvata se rukom za glavu. Obliven je znojem, kao da ga drma groznica, ima ogromne plave podočnjake, i još nekoliko plikova.
Obe šake su mu čitave- ne fali mu prst, nema zavoja. Samo oni beli plikovi pulsiraju, kao da će svakog trenutka prsnuti. U drugoj ruci drži nekakav papir. Borim se da ne povratim od kiselog smrada.
,,Našao sam original, bio je tu u arhivi. Treba samo da... ček' prvo da obrišemo belilom.''
Istog trenutka puca mu jedan plik na ruci, i službenik umazuje beli gnoj po dnu papira.
,,Nosite koleginici'', kaže i daje mi papir.
Uzimam ga, okrećem se da izađem, i nalazim se licem u lice sa krastačom. Gleda me ukrštenim očima nekoliko trenutaka.
,,'De vam je pečat?'' prodere se tako da zamalo ne padoh na leđa preko nogu službenika koji i dalje sedi. Ćutim kao zaliven, stojim u mestu kao da su mi noge zabetonirane. Krastača mi otima papir iz ruke, i svojim, odgriženim prstom lupa pečat naslonivši papir uza zid. Vraća mi dokument, okreće se i odlazi niz stepenice.
,,Šta čekate?'' trže me glas iza. ,,Nosite to referentu gore.''
Penjem se na sprat iznad. Sada su oboje u kancelariji, prizor kao kada sam prvi put ušao. Prilazim i stavljam dokument na sto. Službenik podiže nos ne dalje od dokumenta.
,,Našli ste saglasnost. Kako beše vaše ime i prezime?''
,,Piše tu negde valjda.'' Odgovaram posle kraće pauze.
,,Ne piše, niste se potpisali.'' Daje mi hemijsku. Potpisujem bez reči.
,,To je to. Dobićete potvrdu poštom.''
Stojim nekoliko trenutaka. Krećem da izađem. Okrećem se da pitam gde... Izlazim ipak, bez pitanja. Još jednom se penjem na sprat iznad, i napokon drugačija slika. Svetlost dana. Stari portir u uniformi nalik na teksaškog rendžera, doduše bez šešira, gleda kroz staklena vrata napolje. Okreće se i nasmejano lice postaje ozbiljno.
,,Ko je vama dozvolio da se šetate dole po arhivi?''
,,Miči mi se s puta matori, imao sam težak dan.'' Prolazim tik pored njega ne osvrćući se. Krajičkom oka osmatram hoće li zamahnuti prema meni pa da započnem kontraofanzivne mere. Nedostajala mi je sunčeva svetlost.
,,Doćićeš ti opet, još ćemo ti mi zatrebati!''
Bolje da je zamahnuo.

Nije lose:D kada su domaci autori i horor u pitanju, prilicno sam skeptican, ali ova prica mise svidela.

Midlim da je taj kafkijanski birokratski horor malo isfuran, ali mi se zaista dojmilo sto stvar biva presecena zombifikovanim sluzbenicima, krastama, raspadanjem i odsecenim prstima. slikovito, i rekao bih, filmicno.zapravo, sve vreme mi je bilo na u kako bi od ovoga mogao da se napravi bas fin kratkometrazni, niskobudzetni horor, negde u hodnicima zgrade BIGZ-a,na primer.

sto se tice zamerki, imam nekoliko, ali to je samo moja licna obzervacija, pa ih uzmi ne sa zrnom, nego sakom soli...

meni, recimo, bas kvari utisak prilikom citanja kada se pisac sluzi nekim... kako bih rekao? uobicajenim izrazima, kao sto je u ovom slucaju, pepepljare peilikom opisa naocara.kao da kaze magla poput mleka i tako to, neka opsta lingvisticka mesta. s druge strane, svideo mi se detalj zice na desnima, odnosno zubarskog mosta... takvi, neobicniji detalji, lepse leze pri citanju.

crci ce mi mob, pa cu biti brz - dopada mi se kako je gubljenje po hodnicima preseceno hororisanim sluzbenicima, i dopada mi se opskurni detalj sa gnojavim ranama kao belilom i odsecenim prstom kao pecatom. kao i jezivi pojamarhive i onog - niste valjda tamo isli.

kraj mi je odlicno smisljen, zaista dobar punchline, ali mislim da je ovde nekako mlako izveden. mislim da bi sa malo rekombinovanja recenica mnogo bolje ispao. kao na primer, da se izbaci ono bolje da je zamahnuo, a da poslwdnja recenica bude "vraticete se ponovo"

takodje

Hvala za komentare SD.

Radnja priče mi se sama zatvorila maltene, pečat i belilo mi se potpuno slučajno uklopili na kraju, pre nego što je probio vrata nisam imao pojma kako da završim priču

a slažem se da moram nacin pripovedanja da sredim, pokušao sam ovog puta da svalim krivicu na naratora/glavnog lika