ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Neće, moj seksualni život je mrtav još od 2012. godine i nema tog marvelovog scenariste koji bi ga umeo vaskrsnuti. 


Sem toga, cenim da se u Timovom slučaju prevashodno radi o nesposobnosti, a ne o nemaru. 


O čemu god da se radi, ov je prvi put da čujem da postoji razlog na strani konzolne publike da bude nezadovoljna Bethesdom.

Pa to je samo zato što ne hajete za konzole i ne pratite vesti za njih vezane, druže Neomeđeni. Skyrim je, recimo, na Playstation 3 bio ne samo uobičajeno polomljen za Bethesdu već je ima i ekstra bag koji je nakon što je save fajl narastao preko osam megabajta počinjao da frejmrejt u igri spušta na jednocifrene vrednosti. Bethesda je jedno dve godine krpila tu verziju.



Što je ipak bolje od Fallout 3 u kojoj čak i u za GOTY verziji i dalje ima bagova koji potpuno zamrznu konzolu...

Pa, kao što rekoh:

Quote from: neomedjeni on 28-06-2016, 09:53:47
Sem toga, cenim da se u Timovom slučaju prevashodno radi o nesposobnosti, a ne o nemaru. 

Pa, mislim da je to više kombinacija faktora: delom jer možda zaista tamo nema dovoljno dobrih inženjera, delom jer je Bethesda ipak relativno mala firma, delom jer je "good enough" mentalitet široko prisutan među izdavačima, delom svakako jer su njihove igre kompleksne.

Kada je Meho rekao kako paralelno igra nekoliko igara, sve sam se potajno nadao da je značenje toga bukvalnije - elem, nekoliko pokrenutih igara u isto vreme!    Malčice sam razočaran... 


Što se mene tiče, igre koje regularno igram su:
- Eador: Genesis
- One Finger Death Punch
- SOMA


Sve razlličiti žanrovi, različiti pristupi, različiti kvaliteti koje igre mogu da pruže. Samo tako i mogu da igram više igara uporedo. Svaka će imati svoju posebnu temu, čim se još malo izigram (Eador već ima). Uz te "regularne", postoji još nekoliko koje povremeno uključim (Conquest of Elysium 3, Sunless Sea, Civ IV, Master of Magic, još poneki demo) da bih kompletirao iskustvo.

Lumo!!!!!!!!!!!!!!!!!!





http://youtu.be/Jl5F0ajgpO0

Laura i ja provodimo lenj vikend...

http://youtu.be/YTIyvPwvi5I

http://youtu.be/3CTa2maYY90

http://youtu.be/ZUEK1zW8EEA

Kupio sam pregrst igara na Steamu (nije mi ostalo za Banner Saga 2, ali ne brinem, bice rasprodaja drugih) no vec dve sedmice cistim Dragon Age: Inquisition po drugi put, samo sada natenane i bez preterane zurbe. Drugi utisak o igri je da ista nije losa - ali ne moze da prismrdi kecu. Igram kao archer i uopste nije lose tako igrati.

Takticki deo je zaista lose uradjen u igri i najveca manjkavost igre se odnosi na to.

Sent from my Sony Xperia Z5 Premium

Nije igra, ali ima neke veze s tim. Odgledao sam Warhammer: The Beginning, i dok je internet (verovatno) zatrpan raspravama o predstavljanju žena u filmu, zastupljenosti drugih rasnih grupa, ili vernosti u odnosu na video-igre - tim redosledom - mene više brine zašto ostatak sveta naziva taj isti film drugim imenom. Zadovoljavam se odgovorom da je razlog pravne prirode.

Ali drago mi je da medju glumcima - osim Bena Fostera, naravno - nalazim i Ruth Neggu, irsko-etiopsku glumicu veoma egzotičnog i interesantnog izgleda (iako žalim što njena uloga nije aktivnija), koju sam još gledao u irskom hororu Isolation.

Ja mislim da taj film neću gledati u bioskopu pošto je moja investicija u Warcraft minorna, pa ću ga čekati na HBOu.  Igrajući Street Fighter.


Aleks!!!!!!!!!!!


Lep je osećaj kad pobediš čoveka plasiranog više od sto hiljada mesta ispred tebe. Naravno, pobedio je i on mene, i pre ove borbe a i posle, ali opet, lep osećaj, mada nisam prikazao MNOGO veštine  No poslednji nokaut je odičan:


https://www.youtube.com/watch?v=nXBL9xQmXBY

o, овај завршетак друге рунде је био одличан

Ha, da. Tokom cele borbe se vidi kako pokušavam da uradim bacanja a ovaj je pametniji od mene i uspešno me kažnjava za te pokušaje. Dok na kraju ipak ne poklekne 

Hyper Light Drifter. Mislim da sam presao otprilike polovinu. Igra je zabavna i zasluzuje sansu, ali ocekivao sam vise dubine. Sve to izgleda lepo i svidja mi se atmosfera, ali sve se svodi na jednostavnu (ali ipak zabavnu) borbu i tumaranje kroz dosta jednolicne predele. Nameravam da igram jedan nivo dnevno (mislim da ih ima ukupno cetiri i da svaki traje po sat-dva).

Da, ja to nameravam da pazarim u nekom momentu. Borba je bila mnogo teža pre nego što je igra pečovana da se u roll ubace invincibility frejmovi jer se narod masovno žalio da je frustrirajuće teško... Pa ti sad vidi, možeš da rolbekuješ peč i igraš originalnu težinu 

Ja igram piratsku verziju (kad udjem u igru pise da je to verzija od 30. marta), ali nije frustirajuce tesko, naprotiv, tezina je taman. Dosta umirem, ali ne treba mi previse pokusaja da predjem odredjeni deo, a checkpointovi su vrlo prijateljski rasporedjeni. Jedino me frustira sto se Drifter kotrlja u pravcu kursora, umesto da pravac odredjujem preko WASD tastera. Posto misem i nisanim, a borbe su dosta haoticne, cesto mi je veoma tesko (nemoguce) da izbegnem neprijatelje. Gamepad mi baguje, a i vidim da je tako mnogo teze da se nisani. Takodje, prvi boss na kog sam naisao je bas tezak, a nije pomoglo ni sto u tom trenutku nisam imao nijedan medpack 

Jesam li ja jedini zaludnik koji igra Romance of the three kingdoms?

Jesi, druže Korvine. Ali to samo znači da nas još nisi pridobio da i mi to poigramo.

A usputni boem je opasan kapacitet za akcione igre, očigledno.    Verovatno bi mu i igra koju trenutno igram i čudim se kako je teška bila udobna šetnja kroz park 

Radi se o igri Furi koju nam je Sony ovog meseca ustupio bez dodatne naknade u okviru PS+ programa i u pitanju je izvanredno siguran nezavisni naslov francuskog porekla (studio Game Bakers) koji uzima character action filozofiju igara poput Bayonetta ili Devil May Cry i onda je pakuje u seriju bosfajtova. Dakle, pošto je u pitanju mali tim, ovde nema "ostatka" materijala, cela igra je bossrush ali su bosovi izvrsni, sa gomilom faza i brizantno eskalirajućom težinom, a sama mehanika, iako je nazgled jednostavna (na raspolaganju imamo samo udarac mačem, bez složenijih komboa, te pucanje, brzi dodge potez i pariranje) vrlo brzo se raspakuje u veličanstvenu kombinaciju taktike i refleksa. Arene su apstraktne, priča je relativno štura, ali su borbe jako dobre i napete i zahtevaju pamćenje dosta velikog broja obrazaca različitih ponašanja, ali i pažljivo odmerene reakcije, pogotovo kod pariranja i charge napada mačem jer su oni ključevi ka nanošenju velike štete protivniku. Evo samo da se vidi kako je komplikovan tutorial boss:

http://youtu.be/88xZDDcGz0A

Quote from: Meho Krljic on 07-07-2016, 22:55:47
A usputni boem je opasan kapacitet za akcione igre, očigledno.    Verovatno bi mu i igra koju trenutno igram i čudim se kako je teška bila udobna šetnja kroz park 

Ja se uzivim u ulogu i verujem da sam Ashen One ili Drifter, zajebani badass koga niko i nista ne moze da zaustavi, i onda se to i obistini Dok sam u Dark Souls temi citao kako ti ne verujes u svoje sposobnosti, sto se mozda odrazava i na tvoju igru   

Takodje, sto se tice Soulsa, verovatno sam uboo OP build 

Pa, nije da tu kod mene ima u bogznašpta da se veruje, da budemo brutalno iskreni 

To je kao sto sujeverje pomaze sportistima da bolje igraju jer onda imaju vise samopouzdanja

Ima logike, naravno. Što kažu, ako ne veruješ da ćeš dobiti erekciju, verovatno je i nećeš dobiti itd. Tako da psihološka komponenta svega toga postoji, nesumnjivo. No kod mene je više lenjost u pitanju, treba mi mnogo duže vremena nego normalnom čoveku da se nateram da zapamtim obrasce pa da promenim naviku ponašanja itd.

Kao što sam i pompezno najavljivao, odigrao sam Inside, novu igru danskog studija Playdead koga poznajemo po veoma uticajnoj igri Limbo od pre nekoliko godina.

Nisam siguran kako je tačno postavljen biznis model u kome za deset godina napravite dve igre koje se igraju po tri sata ali Playdead su sa Limbom obavili pogolem posao, prodali MNOGO kopija na mnogo platformi i zaradili dosta novca. Ovo verovatno donekle objašnjava što je Inside zaista Limbo na steroidima kako sam ga apriori krstio. Čak ne ni "nastavak Limba drugim sredstvima" pošto Inside u mnogome koristi identičnu šasiju za svoju novu igru i samo suptilno proširuje paletu ekspresije.

Ono što ću reći sa sigurnošću je da, ako ste voleli Limbo, volećete i Inside. Ako niste voleli Limbo, sumnjam da će vas Inside kupiti, iako je u pitanju bolja i impresivnija igra. Njena atmosfera je veoma slična Limbu, njene ekspresivne intencije takođe veoma slične, njen rečnik gotovo isti. Inside samo umešno proširuje narativni asortiman ali ostaje na pozicijama izrazite hermetičnosti i ne samo da očekuje da je igrači sretnu na pola puta ako hoće da "shvate" priču nego bi se reklo da je na njima da odrade jedno 90% posla.

Ovo je, da ne bude zabune, velika prednost Playdeadovih igara, gde umesto nespretno pisanih dijaloga i ekspozitornih monologa sav narativ biva upakovan u akciju i prizore, bez potrebe da se "objašnjava" šta se htelo posredovati jakim simboličkim slikama koje se nižu jedna za drugom i koje su veoma organski vezane uz akcije igrača. Utoliko, Inside, kao i Limbo pripoveda jedan eminentno jasan narativ koji bi imao svoje preteče u, na primer novotalasovskom filmu sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka ali je zapravo najprirodniji baš u medijumu videoigara jer umesto dijaloga i karakterizacije oslanja se isključivo na akcije, a njih izvodi sam igrač što ih čini ekspresivno intenzivnijim.

Inside treba odigrati bez spojlera, pa zato neću otkriti nikakve detalje o igri za koje mislim da su presudni u izgradnji onakvog iskustva kakvo sam ja imao (dakle, veoma pozitivnog) ali mislim da nije spojler reći da kao i u Limbu, Inside zasniva celu igru na produženoj sceni bekstva jednog dečaka iz izrazito opresivnog okruženja. Opet, iako Inside bez stida ponavlja ovu matricu, sa sve kombinacijom mehaničkih prepreka i pojavljivanja drugih osoba na marginama događaja, nova igra zapravo ide jedan korak dalje u smeru veoma pesimističnog, možda nihilističnog svetonazora u kome elementi horora uspešno stoje izvan eksploatacijskog radijusa time što veliki broj okrutnih smrti (i drugih ekstremno okrutnih prizora) kojim igrač svedoči bivaju posredovane bez artificijalne drame i fanfara, Inside je, kao i Limbo, igra o okrutnosti ljudi jednih prema drugima kao elementu ljudske prirode koji je društvena organizacija samo uspela da potisne, ne iskoreni. Kao takva ona je, zajedno sa Limbom, igrački analog "Puta" Kormaka Makartija mnogo više nego just another splatterfest. Razlika između Inside i Limbo je u pažljivo izmenjenom tonu pa je snažni reflektor kritike usmeren nešto bliže samom konceptu društvene organizacije u kome je eksploatacija slabijih - iako nominalno izbrisana - i dalje temelj napretka.

Playdead i dalje veoma uspešno kombinuju očekivanu apstraktnost igračke akcije sa veoma specifičnim predmetima i objektima iz stvarnog života da kreiraju atmosferu intenzivne anksioznosti. Kombinacija poznatog, svakodnevnog i stalne, sistemske pretnje deluje kao izrazito snažno podsećanje na ukorenjenost nasilja u kolektivizmima u kojima danas živimo, ma koliko se zaštićeno osećali. No, u proširivanju ekspresivne palete u odnosu na Limbo, Inside ima u šteku gomilu zapanjujućih iznenađenja koja će čoveka naterati da zastane i glasno se obrati ekranu. U neku ruku, moglo bi se reći da Inside, iako u načelu zadržava Limbovu odmerenost u izrazu, na momente stupa u vode ne toliko spektakla koliko katarzičnog pražnjenja nakupljene tenzije. Scene sa paukom u Limbu su bile slične ovome ali su se dešavale u prvoj trećini igre. Inside mnogo mudrije ovakve trenutke čuva za moćno finale.


Za razliku od potpuno crnobelog Limba, Inside ima obrise još nekih boja, ali je ovo i dalje jedno veoma mračno i smireno iskustvo. Unity endžin koji je do pre par sezona doživljavan kao malo jača igračka za sirotinju i početnike u ovoj igri blista dijamantskim sjajem. Naravno, veoma pomaže što je Inside, poput i Limba igra svedena na svega par glagola koji su na raspolaganju igraču, sa veoma sporo odvijajućom akcijom, tako da endžin ovde može da se upotrebi za rendanje nekih zaprepašćujuće impresivnih scena. Odsustvo ikakvog grafičkog interfejsa na ekranu i izuzetne animacije, te dizajn zvuka (i samo malo muzike) čine Inside veoma upečatljivim iskustvom.

Naravno, to je salata a meso su pametne i po težini odlično odmerene zagonetke koje treba rešavati. Limbo nije igra brze platformske akcije, mada ima par momenata u kojima se borite protiv štoperice, tako da je većina zagonetki tipičnog prostornog tipa, sa prinošenjem i odnošenjem predmeta, manipulacijom platformama, prekidačima itd. Ni jedna nije naročito teška - najbolji dokaz je da sam JA igru završio za manje od četiri sata bez ikakvih spoljnih konsultacija; mislim, to se retko događa - ali nekoliko ih je zaista ingeniozno i čovek se oseća pametno nakon što ih reši. Za razliku od Limba, neki problemi ovde imaju više stepeni koje postepeno treba rešavati krećući se većim prostorom i manipulišući većim brojem... stvari, ali ništa od toga ne deluje nelogično (u okviru jezika igre - a on je veoma apstraktan, naravno da zagonetke nemaju logike u "stvarnom" svetu) niti zahteva ekstremni backtracking ili thinking out of the box. Na jednom jedinom mestu je konopac koji je nužan za rešavanje tekućeg problema malčice skriven iza stuba, ali to je samo da igra proveri da ne spavate na poslu. Sve ostalo je vidljivo, jasno i dostupno i samo zahteva da dobro osmotrite okoliš i prisetite se čime sve raspolažete. Neka rešenja imaju praktično slepstik elemente što je dobrodošlo podsećanje da Playdead i pored svog mračnog nihilizma koji valjaju, imaju i smisla za (crni) humor.

Inside, ako to do sada nije bilo jasno, ima sve moje preporuke. Jedina rezerva koju imam tiče se cene od dvadeset evropskih maraka koja je, što se mene tiče sasvim na mestu ali je legitimno da neko kaže da trosatno iskustvo ovog tipa njemu naprosto ne vredi toliko. Ipak, vredi se setiti da je Alah baš zbog toga svetu podario Steam rasprodaje.

Kao konzolna ekskluziva (za sada igra postoji samo na Xbox One i ne čuju se najave vezane za Sonyjeve mašine) Inside je dragocenost, ali ako je suditi po onome kako je Limbov put tekao od Xbox Live Arcade ekskluzive do planetarnog hita na PC-ju i Sonyjevim konzolama, predviđam da je ovo tek prvi talas Inside hajpa koji će Playded gledati da zavalja. Naravno, nemam pojma može li se proverbijalna munja u flaši uhvatiti dvaput - Limbo je postao ogroman hit u svoje vreme i imao dugačak rep ali videćemo hoće li Inside moći da ponovi tu vrstu uspeha. U svakom slučaju igra je od sinoć dostupna i na Steamu i ja sam je bez mnogo problema odigrao na svom sada već ostarelom kompjuteru. Što i vama, jelte, želimo.

Snimio sam 22 videa igrajući Inside ali sugestija je da ih ne gledate dok sami ne odigrate igru. Ako nemate nameru da je igrate, onda ih slobodno pogledajte, ali i tu savetujem da se krene od najranijih jer se može desiti da gledajući ih poželite i sami da uletite u sve to, pa da ne kvarite sebi neke uistinu moćne prizore sa kraja igre. Evo ovde samo tri klipa sa samog početka. OK? OK.

Mehmet koristi svinju na odvratan način:

http://www.youtube.com/watch?v=opqE9qwuWQ4

Mehmet koristi druge ljude na odvratan način:

https://youtu.be/m4r1P6njejk

Mehmeta zbunjuju automatski sistemi nadzora:

https://youtu.be/VJHdBDfEoVU

John Walker je voleo Limbo i ne voli Inside

https://www.rockpapershotgun.com/2016/07/07/inside-review-pc/

Hmm, čudi me da mu se kraj ne dopada u ovakvoj meri...

Quote from: Father Jape on 09-07-2016, 18:48:39
John Walker je voleo Limbo i ne voli Inside

Pa, čuo sam još nekoliko sličnih nagoveštaja od nekoliko ljudi. "Ako sta voleli A, volećete i B" je česta kritika koja ne baš retko promašuje skandalozno.

Dobro, ja sam rizikovo pa ako ispadne skandal - kriv sam!!!!!!

Od jutros se vraćamo starim i proverenim vrednostima (Strit Fajteru). Doduše odradio sam prvog bossa u Furi. Tj. drugog . Tj. prvog posle tutorial bossa. Oh, nije lako ali je lepo:


https://www.youtube.com/watch?v=YSAwVn3BL6E


Posle toga razni strit fajter mečevi...

Kena su napravili sa tako nadmenim izrazom lica u petici da mi je milina kad pobedim igrače koji igraju kao on iako oni nisu ništa krivi:

https://youtu.be/Zhcx1CftYDE

A ovo je pobeda gde svakako nije pobedio bolji 


https://youtu.be/KY0UA_F-HUg

Ori and the Blind Forest. Metroidvania je jedan od mojih omiljenih zanrova, a ovo je odlicna metroidvania, tako da bas uzivam u igri. Svaki element igre navodi na zakljucak da su autori profesionalci koji su se potrudili da maksimalno ispoliraju igru. Svet je prelep, izazovi su zanimljivi i raznovrsni, a upravljanje je veoma udobno. Svidja mi sto igra nije previse laka. Da bih presao neke delove, morao sam da se iskuliram na neko vreme (da odmorim um i pokrivljenu levu saku ), ali nije bilo frustracije, vec je svaki novi pokusaj bio podjednako zabavan. Uglavnom, ne secam se da sam se ovoliko zabavljao uz ovakvu igru jos od Insanely Twisted Shadow Planet.

Igram i South Park: The Stick of Truth, ali tom igrom i nisam bas odusevljen. Svidjaju mi se scenario, humor i, uopste, nacin na koji je serija pretocena u igru, ali sve dosta brzo postaje repetitivno. Borbe manje-vise (mada i njima fali raznovrsnosti, a i mnogo su lake, a igram na hard... pretpostavljam da bi mi taj aspekt igre vise smetao da nisam fan potezne borbe), ali istrazivanje pomalo smara (sve se svodi na "idi levo-desno i otvaraj fioke gde u 95 odsto slucajeva neces da nadjes nista zanimljivo").

Da, the Stick of Truth je autentično slaba igra, da nije vezana za jako vernu adaptaciju omiljenog crtanog filma, ne verujem da bi je iko od nas odigrao do kraja.

Oriju nikako da se posvetim 

Odigrah prvu peizodu TALES OF THE BORDERLANDS.

Mnogi zbore o tome kako TELLTALLE igre liče jedni drugima kao jaje jajetu i to je istina, ne poričem; ali, znate šta? Men' se to sviđa. TELLTALLE igre smatram vrlo dobrom razbibrigom, odličnim načinom ubijanja dosade kao i praćenja dobre priče. Borderlands igre nisam nikad igrao iako ih imam u Steam biblioteci (previše je to pucački nastrojeno za moj ukus) ali, TELLTALLE serijal sam morao odigrati, jer nisam sumnjao u jednu vrlo bitnu stvar a to je PRIČA.

A ona je, budimo realni, glavni adut svih dosadašnjih TELLTALLE igara. Naravno, može se reći i da oni ciljaju na već poznate svetove i serijale, ali, bez obzira, storija je ono što mene u njihovim igrama interesuje i zbog čega ostajem zalepljen za ekran.

Gejmplej (ako možemo tako reći) je standardan za sve igre - poneka Q E sekvenca, izbori levo desno gore dole.

Jedino što bih voleo je da malo...rade više na grafičkim prikazima, kako bih rekao, ovo je super fazon ali stvarno je vreme da se na igre ovakvog tipa nabaci novi fejslift.

 Recimo koju i o Earth Defense Force 4.1 The Shadow of New Despair koju igram već nedeljama, sve kao između sesija igranja ozbiljnijih igara a zapravo sam nazidao silne sate u njoj i ovo leto ću u velikoj meri pamtiti po ovom urnebesno zabavnom naslovu.

Prvo, ako iz naslova nije bilo sasvim jasno, ovo je apsolutno japanska igra. Drugo, poslednja je, za sada, u serijalu Earth Defense Force koji potiče još sa Playstation 2 i legitimno ga je nazvati kultnim klasikom koji nikada neće postati mejnstrim ne samo na ime svojih često isticanih niskih produkcionih kvaliteta već i po tome što je u pitanju jedno suštinski arkadno iskustvo u svetu gde mejnstrim podrazumeva kinematske naslove oslonjene na narative, likove, skriptovane set pisove itd.

Earth Defense Force je nominalno akciona igra iz trećeg lica u kojoj igrač kroz individualne misije sa sve više eskalirajućim arsenalom oružja brani Zemlju od zajedničkog, koordiniranog napada džinovskih insekata (i arahnida) koji nagrću iz podzemnih tunela i teško naoružanih vanzemaljaca koji stižu u nemoguće ogromnim kosmičkim plovilima i površinu planete zasipaju orijaškim ratnim mašinama. No, EDF je istovremeno i kaiđu igra, simulacija kataklizme, slepstik komedija sa suptilnom retro estetikom, te simulator rata, sve to tako da njen šarm i posvećenost hiperboličnom izrazu u svim smerovima uvek budu u prvom planu.

Od samog početka serijala nije se krilo da je u pitanju niskobudžetna igra koja nedostatak produkcijske sofisticiranosti nadomešćuje entuzijazmom i mada je originalno ambicija bila mala, već je druga igra, Global Defense Force, imala i evropsku verziju (ne i američku) a treća je bila Xbox 360 ekskluziva, sa sve američkim izdanjem i, prodajući se u pola cene od samog starta izboksovala solidnu količinu brend rekognišna za serijal. Izdavač D3 je onda, neobjašnjivo, studio Sandlot koji je od početka radio ove igre zamenio američkim studijem za potrebe narednog nastavka Insect Armageddon i mada je igra na prvi pogled delovala kao uverljiv faksimil i dodala po prvi put u serijalu onlajn kooperaciju kao opciju, ispostavilo se da nije tako lako napraviti glupu-a-zaraznu pucaljku sa džinovskim insektima. Tako je naredni naslov, EDF 2025 ponovo radio Sandlot i ovo je bio solidan hit u prošloj generaciji konzola.

Uobičajene primedbe na ove igre su da je i pored grube grafike frejmrejt na momente jednocifren i da to smanjuje kvalitet igranja su adresirane konačno ovim rimejkom EDF 2025 za Playstation 4. Igra sada ima komplikovan naziv i i dalje prilično ružnu grafiku ali je najveći deo lagovanja u scenama velike destrukcije i ogromnog broja neprijatelja na ekranu stavljen pod kontrolu tako da je ovo na neki način onoliko blizu idealnom EDF iskustvu koliko smo do sada prišli. Naravno, igra će i dalje ostati u domenu kultnog klasika zahvaljujući time što se sada prodaje po punoj ceni (mada uz česte popuste) i na ime svoje i dalje izrazito operetske estetike.

Ali nije da to poslednje nije i njen veliki kvalitet. EDF je igra u kojoj ideja nije da igrač preciznim nišanjenjem nanosi hirurške udare neprijatelju već neuredna, haotična orgija razuzdane destrukcije u kojoj igrač i njegovi AI ili online (ili splitscreen) co-op saradnici zastrašujuće razornim oružjima nastoje da potisnu apsurdne količine neprijatelja koje forsiraju saobraćajnice i urbane zone, natrag u utrobu Zemlje ili u dubine svemira. Za razliku od tipične ,,ratne" akcione igre iz trećeg lica sa svojim precizno dizajniranim set pisovima gde će se odred ,,naših" sukobiti sa odredom njihovih, oko nekog mosta ili kakve strateški postavljene zgrade, pa će se pucati iz zaklona sve dok se ne pojavi tenk koji menja ravnotežu na bojištu, sve to bez prisustva civila i sa pažljivo skriptovanim kretanjima NPC-jeva, EDF je istovremeno mnogo relaksiranija i mnogo ,,realističnija" igra (naravno na sasvim nerealističan način). Njene misije se tipično odvijaju u urbanim ambijentima (sa povremenim izletima u prigradske ruralne krajeve i podzemne hodnike iz kojih dolaze džinovske bube) i karakterišu ih sulude količine neprijatelja koji nadiru preko arhitekture, osvajajući teritoriju za sebe, mase civila koje vrišteći u panici beže u suprotnom smeru, te malobrojna ali srčana zemaljska naoružana sila čije dejstvovanje po neprijatelju dovodi i do uništenja prijateljske infrastrukture.

EDF je zapravo prilično poštena igra u svojoj ratnoj satiri jer sva urbana destrukcija koja se u igri dešava posledica je prijateljske vatre i mada su prizori zgrada koje se ruše od projektila koje igrač ispaljuje možda bili šokantniji na Playstation 2 ili Xbox 360 pre desetak godina, ni The Shadow of New Despair ne gubi taj temeljito igrački i duboko zadovoljavajući fidbek lup između inputa i urnebesno preteranog fidbeka a koji je istovremeno nenametljiv a potentan komentar na korišćenje oružja velike razorne moći u odbrambene svrhe i sudbinu urbanih ambijenata u savremenim ratovima.

Takođe, koliko god se postojano insistiralo da je ovo ,,glupa" igra, treba u njoj prepoznati pamet koja dolazi iz dizajna misija postavljenog na ,,stvarnije" principe ratovanja nego što je slučaj u drugim igrama. Neprijateljska sila u ovoj igri – rojevi mrava, osa ili skačućih paukova veličine porodičnog automobila, roboti visine dvadeset metara sa letalnim energetskim oružjem, samohodne mehaničke platforme koje nose armije robotskih vojnika itd. – nije usredsređena na igrača i njen naum je nominalno osvajanje ovog ili onog taktičkog cilja. Naravno, sam dizajn misija je utemeljen u arkadnoj filozofiji istrebljenja pa se misije završavaju kada poslednji neprijateljski vojnik bude mrtav ili kada igrač pogine, ali neprijateljska sila se ne usredsređuje nužno samo na igrača (ili igrače ako ih ima više) i pažnju na njega obraća u okviru taktičkog manevrisanja ka ostvarenju trenutno zacrtanog cilja. Ma koliko ova promena u odnosu na danas uobičajenu igračku filozofiju delovala sitno, ona ima ozbiljne posledice na to kako se misije na terenu stvarno odvijaju,a što je sve opet uvezano sa generalnim dizajnom igre koji igraču ostavlja ogromnu slobodu u tome kako da koju misiju reši.

Odsustvo tvrđih pravila od ,,pobij ih sve" da bi se misija uspešno završila se udobno uklapa uz ideju da igra ima četiri klase sa kojima se može igrati kao i nekih tri stotine različitih oružja raspodeljenih po tim klasama a koja se postepeno otključavaju u zavisnosti od učinka u prethodnim misijama. Klase su veoma različite i svaka predstavlja sasvim distinktan stil igranja: pešadinski Ranger je naoružan teškim projektilima i ima solidan oklop, Fencer je spor, težak i stamen sa razornim alatkama za borbu na blizinu, Wing Diver je lagan i ranjiv ali može da leti i da spakuje veoma jaka oružja koja, pak, dele energiju sa mehanizmom koji joj omogućava letenje, dok Air Raider predstavlja support klasu sa mogućnošću dozivanja različite borbene i pomoćne mašinerije na bojište.

Po tome kako su klase dizajnirane vidi se da je igra u dobroj meri namenjena kooperativnom internet igranju, ali ovo je svakako i igra koja u modu za jednog igrača raznovrsnošću klasa i njihove opreme daje čoveku mnogo prostora za eksperimentisanje i pronalaženje svog puta kroz njenih stotinak misija.

Iako se, naravno, ne može pričati o nekom ozbiljnom pripovedanju priče kroz tih stotinak misija, EDF umešno (i bez mnogo namigivanja i gurkanja u rebra – dakle, baš kako treba) parodira retoriku, ikonografiju i generalnu atmosferu kaiđu/ disaster filmova pogotovo iz doba posle Drugog svetskog rata, balansirajući između dobronamerne herojske priče o nesebičnim vojnicima koji na bojištu razmenjuju kratke priče o svojim porodicama (glasovna gluma je perfektna u svojoj napadnosti) i pevaju motivacione songove koji se uvek završavaju stihom ,,The EDF Deploys" (i koji se mogu izvoditi i u kooperativnom igranju) (JAPAN!!!!!!!), i apsurdno visceralne borbe u kojoj je pokolj konstantan i konstantno neverovatno obiman. Na kraju krajeva, ovako izgleda prva misija u igri:

https://www.youtube.com/watch?v=qYseLVPoFcY

Ideja da je ovo još jedna grčevita borba za opstanak Zemlje u kojoj svako mora podneti svoju žrtvu se prirodno uklapa sa potpuno crtanofilmovskim razmerama uništenja u kome se učestvuje i EDF služi kao savršena ilustracija konzolne akcione igre dovedene do paroksizma u kojoj pucanje iz razornih oružja nije test uočavanja mete i preciznosti već čin kontrole mase i čišćenja prostora od neželjenih elemenata. Postoje mnoge teze o tome da video igre često i jesu aktivnost u kojoj se prostor uređuje i/ ili čisti (slaganje oblika u Tetrisu koje čini da blokovi nestanu, Pacmanovo čišćenje lavirinta od tačkica) dok se ne dovede u stanje najveće dostupne entropije/ najmanje energije sistema i EDF ovo veoma efikasno demonstrira kroz oslobađanje ogromnih količina energije u akciji, bukvalno poravnavanje arhitekture sa nivoom tla i tretiranje neprijateljske vojske kao zbira ogromne ali ipak konačne količine meta koje treba ukloniti sa minimape.

Naravno, taj cerebralni dizajn se organski dopunjava pomenutom visceralnošću akcije, načinom na koji džinovski mravi odleću unaokolo od detonacije vaših granata, ili kako se ogromni dlakavi paukovi pretvaraju u ružičastu izmaglicu nakon hitaca iz moćnih sačmara/ pod zracima borbenih lasera, načinom na koji se roboti veličine solitera zanose kada ih pogađaju protivavionske rakete ili kako kosmički brodovi padaju u eksplozijama vatre i buke kada im raznesete pogonski modul. A opet, EDF je posebno dobar zato što vas nikada ne stavlja u ulogu nadčoveka kome je borba potvrda dominacije, već je svaka bitka grčeviti test taktike i veštine, pažljivog vaganja kada da promenite okvir na oružju jer na vas nagrće čopor od dvadeset orijaških paukova dok vam nad glavom leti roj borbenih dronova, ocenjivanja koliko visoko da uzletite pre nego što ogromnom eksplozijom pobijete roj mrava koji bi da vas požderu, a da ta eksplozija ne presudi i vama itd. U određenim trenucima u borbama gubite pojam o bilo čemu drugom sem da ste u masi drugih tela koja pokušavaju da vas smrve i da je sve što stoji između vas i sigurne smrti oprema koju imate i ono malo iskustva koje ste stekli.

A onda idu naredne misije, nova, još jača oružja, novi još veći i brojniji neprijatelji... Igranje igre putem interneta, kooperativno, je, dakako poseban kvalitet iskustva gde čak i manje sposobni igrači mogu kao deo tima da iskuse veličanstvene ratne pobede. EDF, sa svom svojom ,,glupošću" vrlo elegantno postiže momente u kojima igrači rade zajedno, sinhronizujući pristup poslu tako da se neverovatne količine ogromnih protivnika na kraju poraze i misija privede kraju. Misije sa kraja narativa se tako u kooperativnom modu mogu igrati i pre nego što ste ih lično otključali i prizor robota i organskih neprijatelja još džinovskijih od onoga što ste do tada videli ume u čoveku da probudi strahopoštovanje.

Earth Defense Force 4.1 The Shadow of New Despair je, dakle, istovremeno i glupa i drsko elegantna igra koja igra na kartu najinfantilnijih nagona za uništenjem i uređivanjem prostora putem tog uništavanja, ali i na kartu premeštanja igrača u konflikt mnogo veći od onog što inače ima prilike da iskusi u nominalno sličnim igrama. Njena je priroda dobra, optimistična i dobronamerna a zabava uvek urnebesna. I što je najbolje, ova je igra od danas dostupna i PC igračima putem Steama. Što bi rekao Kieron Gillen: onda nemate izgovor.

Evo par sjajnih hajlajta iz moje dosadašnje karijere branioca Zemlje:

Urnebesna misija 17:

https://youtu.be/abQk6enGcTk

Klaustrofobična misija 21

https://youtu.be/hm3wBKF2TVQ

Pa onda the last stand pod zemljom u misiji 22, sa sve bacačima plamena:

https://www.youtube.com/watch?v=lc4x9xplg-s

I misija 49 u kooperativnom modu:

https://youtu.be/V_uabdF-AkI

Poslednjih nedellju dana sam se vratio igranu Siege of Dragonspear, nakon par meseci tokom kojih nisam pipao igru čekajući da poprave solidan broj bugova zbog kojih je moj prethodni prelaz napušten negde na polovini (lažem, nije zbog bugova, čekao sam da izbrišu Minscove komentare o Gejmersgejtu da bih mogao opet slobodno da čitam njegove dijaloge). Cenim da sam sad negde na 80% igre, da završnica neće previše izmeniti utiske ni konačlnu ocenu i da mogu slobodno da napišem utiske o istoj.


Istina, verovatno sam to negde već uradio, ali kako to ni sam ne pamtim, kako će drugi?


Pre svega, nakon svega viđenog, posipanje perjem i katranom i vrištanje da je Beamdog izdao stare vrednosti i hardkor čisto je preuveličavanje. Da se nepotrebno glupirao sa LGBT momentima samo radi LGBT momenata, jeste. Da bi zbog generalno lošeg kvaliteta pisanja glavnim, sporednim i ostalim scenaristima koji su se oprobli na SoD-u trebalo uskratiti pristup bilo kakvim instrumentima za beleženje reči narednih deset godina, sa mogućnošću produženja trajanja mere bezbednosti, treba. Ali, budimo iskreni, BG serijal nije stekao kultni status zbog toga što su njegove igre krasili odsustvo pedera i bravurozni dijalozi.


Premda, istorijske istine radi, pederi pripadnici LGBT populacije nisu hodali Baldurs Gateom i Athkatlom. 


S druge strane, dobar encounter design, sjajna itemizacija i zanimljivi kompanjoni su svakako ono zbog čega je BG zauvek ostao u srcu milionima RPG igrača. A ne zaboravimo ni da zbog ovog trećeg spada u PU RPGove, što nije nimalo zanemarljiva činjenica. A SoD, na moje veliko zadovoljstvo, poseduje dva od tri navedena kvaliteta.


Kada je encounter design u pitanju, i te kako je vidljivo da su na ovom aspektu igre radili ljudi sa višegodišnjim moderskim iskustvom. Izazovi koji se u borbi postavljaju pred igrača nisu ništa manji od onih na koje smo navikli igrajući TotSC ili BG2, t i tamo lestvica je čak podignuta. Sviđa mi se činjenica da igra ne dozvoljava da je igrate na autopilotu čak ni kada vas suoči sa grupom nedoraslih protivnika - to je obično kompenzovan njihovom brojnošću, time što su naoružani dalekometnim oružjem ili sa oboje. Sudari sa doraslim protivnicima su već prave male poslastice koje zahtevaju dosta mikromenadžmenta i nimalo glupiranja tokom borbi. Dakle, hardkor.


Zamalo da zaboravim, dodatni plus za random encounter mape koje sad ne služe samo da na njima pobijete par nesretnih čudovišta koja su pokušala da vas uhvate u zasedu, nego sve sadrže neku tamnicu, skriveni item ili kvest. Vrlo lep dodatak orginalnoj formuli.


Itemizacija je porilično odlična. Osim što čarobna oprema i oružje svojim nosiocima obezbeđuju značajne prednosti i individualna poboljšanja osim što je Beamdog ubacio u igru pregršt itema koje mogu da koriste samo određene klase ili kitovi, kreatori igre su se dosetili da dizajniraju i predmete koji donose pomenuta poboljšanja samo određenim klasama i kitovima, ali sa umanjenim benefitima mogu da budu od koristi i svima ostalima (tipa, amulet koji daje +2 na wisdom i bless shapeshifteru ili +1 na wisdom i bless bilo kom drugom nosiocu).


Novi pratioci su, pa, za zaborav, uglavnom, klasični arhetipovi dobrica i zlica iz D&Da. Što znači da je zabavnije držati se dobrih starih likova iz vanile. Ima, doduše, izuzetaka, ili, preciznije, postoji jedan izuzetak. Lik Shael Corwin, nemilosrdnog strelca, disciplinovanog oficira Flaming Fista i brižne majke male devojčice, večito rastrzanog između dve suprotstavljene dužnosti, prema svom gradu i prema svojoj kćerki, vrlo je uspešno realizovan i za njega treba odati priznanje njegovim tvorcima. Šteta što u ostale potencijalne kompanjone Beamdogovci nisu uspeli da uliju toliko dubine kao u Corwin, ali njeno postojanje bar pokazuje da ima nade da će sa nekim od narednih projekata možda biti uspešniji i na ovom polju.


Da konkludiramo, Siege of Dragonspear nije igra za pamćenje. Nije ni naročito dobra igra. Ali je solidna ekspanzija starog klasika koja, igrajući na kartu nostalgije i neke od njegovih jačih strana, može da pozitivno iznenadi ne previše zahtevnog igrača.  Sve u svemu, u zavisnosti šta očekujete od SoDa, čeka vas teško razočaranje ili pristojna zabava.

Hahah, kako smo se sinhronizovali, druže Neomeđeni. Kada kiši onda poliva, rekli bi na Engleskom 

Razumemo se ko Stokton i Meloun, što bi rekli u SAD. 

https://youtu.be/z_dOQ9McEzk


Udarila junakinja na junakinju 

Dakle, Tales from the Borderlands.


Telltalle sprovodi istu formulu kao i u drugim igrama ovog tipa (The Walking Dead 1 i 2, The Wolf Among Us, The Walking Dead: Michonne, Game of Thrones) i realno, kome se ne sviđa sistem avanture sa naglaskom na priču i tek ponekim Q E izborom, taj nema šta da traži u ovoj igri. Spomenuvši Q E sistem, pa, čitav gejmplej (ako se takvim može nazvati) se sastoji od takvih sekvenci, te povremenih izbora dijaloga i smera u kojem će se priča i likovi odvijati & razvijati. Dakle, oni što očekuju da lupaju po tastaturi te klikću mišem kao mahniti, nemaju ovde šta da traže.


No, osobe koje su u prejašnjem pasusu ostale priklještene uz deo "sistem avanture sa naglaskom na priču" biće više nego zadovoljni ovim naslovom, koji, barem u toj sferi, zaista ima mnogo toga da ponudi.

Pre svega, valja istaći da je sama igra smeštena u svet Borderlandsa, te da se (sudeći po priči sa neta, pošto nisam igrao nijednu Borderlands igru) pojavljuju razni likovi koji su obeležili te igre. Ali, znate šta? Telltalle je odradio maestralan posao, te  se osoba koja se prvi put susreće sa svetom Borderlandsa, neće naći izgubljena i u čudu kada se pojave neki od tih likova, jer su stvaraoci igre ostavili prostora da novopečeni Borderlandsovci  shvate da je taj lik važan za priču tog trenutka u kojem se ista odvija i ne dovijaju se mnogo objašnjavajući pozadinu i nepotrebno rasplinjavajući istu na sitna crevca.

A likovi su zaista upečatljivi: naime, svak' ima svoje veselje, dve su strane istog novčića, tako da i priču saznajemo iz ugla dvoje glavnih protogonista - Rhysa, frajera zaposlenog u zloglasnom Hiperionu, kao i Fione, prevarantice visokog kalibra.

I tu dolazi do izražaja jedan od glavnih aduta priče - dobra i odmerena smeša komedije i drame. Dok jedno priča svoju verziju priče, drugo se često ubaci te ukaže na komično preuveličavanje situacije i dela ovog prvog, i obrnuto (pogledati klip ispod za jednu od komičnih scena). Naravno, upravo zbog te doze humora, scene pri donošenju važnih izbora budu upečatljivije - drama nekako tada dobije na uzletu te još više osetimo patnju naših junaka, mada se mora istaći da ovaj naslov NEMA toliko teških izbora kao što to na primer imaju igre Walking Dead ili Game of Thrones.

https://www.youtube.com/watch?v=TIlFc1l58DM

A upravo kao i u Walking Dead, na kraju balade, izbori koje ste donosili pri prelasku igre odlučuju koga ćete od sporednih likova moći odabrati za finalnu borbu.

Iskren da budem, formula koju Telltalle sprovodi u svojim igrama mi se sviđa i uvek ću pazariti njihove igre makar oni nikad ne menjali koncept. Ipak, smatram da bi igrama ovakvog tipa ubuduće svakako trebao novi fejslift, te se nadam da će Batman dosta lepše izgledati od doskorašnjih Telltalleovih igara.

P.S.

Mada realno, baš nisam fan superjunaka, pa ni Batmana.

Pritom, čovek ne bi rekao da Borderlands ima neke dublje likove i ozbiljnije zaplete a Telltale su se ipak snašli. Rispekt.

Quote from: Meho Krljic on 19-07-2016, 21:44:02
Pritom, čovek ne bi rekao da Borderlands ima neke dublje likove i ozbiljnije zaplete a Telltale su se ipak snašli. Rispekt.

Pa da. Koliko shvatih, Borderlands se zasniva na sistemu "puc, puc, ožeži, ožeži" i tek ponekim jednostavnim dijalogom u međuvremenu.

Inače, Walking Dead, Tales from the Borderlands, Wolf Among Us, Game of Thrones i WD Michonne. Tim redosledom, što se mene i mojih omiljenih TT igara ovakog tipa tiče.

Sent from my Sony Xperia Z5 Premium

Ja sam igrao samo The Walking Dead i The Wolf Among Us, i dok mi je The Walking Dead samo okej, The Wolf Among Us mi se mnogo vise svideo. Batman ne deluje nesto zanimljivo u pogledu scenarija, koliko puta vec vidjeni Batmanovi poceci...

Ja nisam shvatio da su to sami počeci, evo kratkog sinopsisa ovde:

Quote
We've got crime boss Carmine Falcone acting like he owns the place, Harvey Dent making questionable choices, Alfred worrying about Bruce Wayne's personal life and legacy and Bruce as Batman ignoring those worries, because he's kind of a jerk. Will he choose Vicky Vale or Catwoman? It doesn't matter, he'll never happy for long anyway. 

https://youtu.be/Za8G70bbKRY

Moram priznati da već počinjem da očajavam zbog Street Fighter V. Količina faulova koje je Capcom napravio sa ovom igrom je sada već tolika da se postavlja pitanje ne može li se ova igra oporaviti već može li se ceo žanr, a onda i Capcom oporaviti od ovolikog fejlovanja. U kratkoj rekapitulaciji reći ću da je igra izašla u radnje sa pukim skeletom onog što bi se očekivalo normalnom ponudom: dakle bez pravog singl plejer sadržaja, sa sirotinjskim tutorialom i sa samo 16 likova. Sve je to, kao trebalo da stigne kasnije, jer je igra izbačena tako da bude dovoljno vremena da se uvrsti u program EVO turnira (pisano o tome juče), ali Capcom je napravio probleme i u netkodu koji je konstantno nepouzdan, zatim je imao problem da nove likove igračima proda – jer nije uspeo da dizajnira onlajn prodavnicu na vreme – pa su likovi davani besplatno uz napomenu da će biti oduzeti kad budu dostupni za kupovinu. Na sve to, obećanja da će sve moći da se kupi za ,,fight money" koji se zarađuje igranjem i da ozbiljniji igrači neće morati da troše novac su delovala u najmanju ruku neiskreno u susretu sa realnošću gde je alternativna boja kostima za likove negde u okolini 20 ili 30 hiljada fight money apoena a jedna pobeda u onlajn meču igraču donosi skromnih 50 komada. Kažu da se fight money lakše skupi igrajući cinematic story mode koji je pre neki dan (besplatno) izašao, ali: 1) radi se o daunloudu od osam gigabajta koji još nisam smogao snage da započnem jer treba čistiti harddisk na playstationu i 2) igra me ni na koji način nije obavestila o tome da se ovo pojavilo, ni automatskim daunloudom ni in-game notifikacijom, niti se ovaj sadržaj uopšte može daunloudovati iz same igre (ne može, mora se naći u PSN prodavnici i ručno skidati) tako da, za igrača koji ne prati specijalizovane sajtove ovaj mod takoreći kao i da ne postoji.   
Na svu muku, Capcom je krenuo sa vrlo agresivnim programom monetizacije dodatnog sadržaja, prošlog petka je, recimo, izbacio u prodaju paket sinhronizovan sa EVO turnirom gde se po ceni od dvadeset funti (!!) dobijaju dve alternativne boje za likove (dakle, ne novi skinovi, samo promena kolorne palete) i jedan novi stejdž. Kada su potrošači zavapili da je to malo poskupo (ne zaboravimo da je recimo apdejt Super Street Fighter IV Arcade Edition na Ultra Street Fighter IV, dakle, punokrvna promena sržne igre koštala manje od ovoga) Capcom je odgovorio da deo novca ide u fond za nagrade na EVO turniru. Jer, eto, igrači treba da skoro pa direktno plaćaju igrače...

Ali sve bi se to dalo progutati da nemam pogoleme probleme sa lagovanjem otkada je apdejt 1.04 doleteo na moj Plejstejšn. Pošto ne vidim da se narod po internetu masovno žali, pretpostavljam da je problem nastao negde u mom setapu a ne na globalnoj pozornici ali i dalje stoji da mi ostale igre onlajn rade kako treba a da se Street Fighter V u 90% slučajeva pretvara u slajd šou koji iritira i sve više mojh protivnika tera da posle jedne izgubljene partije odlaze da traže druge oponente. Što možda znači da treba da igru deinstaliram a da onda reinstaliram i zatim daunloudujem više od trideset gigabjta pečeva u nadi da će stvari proraditi. Ovo me rastužuje jer je igra zaista JAKO dobra i kad stvari rade kako treba ovo je pravo, punokrvno i izvrsno Street Fighter iskustvo. I ja sam u njoj sve bolji. Naravno, delom su moje učestalije pobede rezultat i toga što igram kao Laura, koja je nov lik i ljudi je i ne znaju dovoljno dobro, pogotovo im nije u startu jasno da je ona rvač i da su njeni speciali i critical arts  potezi izuzetno opasni (tradicionalno, u Street Fighter igrama grappler likovi su ogromni muškarci). I naravno da je nauka u pravu kada kaže da je najbolji način da se započne radni dan da se pobede dva Amerikanca i jedan Norvežanin u Street Fighteru, ali ukus testosterona u mojim ustima pomalo narušava to što znam da su oni bili frustrirani lagovanjem koliko i ja. Primer 1: Amerikanac koji igra kao Chun Li, skoro je dvesta hiljada mesta ispred mene na globalnoj listi a ili ne zna kako se izvode critical arts ili mu lag to ne dopušta:

https://youtu.be/hqY495saI28

Pa onda Amerikanac 2 koji igra sa likom sa kojim je prekjuče korejski borac Infiltration uzeo titulu svetskog prvaka na EVOu, ali mislim da ga je lag upropastio jer je moja dominacija, pogotovo u drugoj rundi komična (mislim, kad ga ubacim u hit stun, ja se, kao, džentlmenski odmaknem u svoj ugao da se čovek oporavi jer mi je nečasno da ga udarim bespomoćnog znajući da sam imao nesebičnu saradnju nekonzistentnog netkoda, ali ni kad se čovek oporavi ne uspe da se odbrani od mog furioznog napada):

https://youtu.be/SiCEV4UAAjM

Treći je Norvežanin, igra kao Necalli, što sam pozdravio jer je i Necalli nov lik, neka vrsta hibridnog grapplera je i ima interesantan set poteza, ali... uprkos igranju na serveru koji je na istom kontinentu i odsustvu okeana između nas dvojice, ponovo je lag jedan potencijalno zanimljiv meč upropastio. Do pred kraj druge runde stvari se malko poprave a onda ponovo krene takvo lagovanje da sam ja bukvalno spamovao normal poteze a njemu se zdravlje smanjivalo iako se korespondirajuće animacije nisu prikazivale. Žalos. 

https://youtu.be/keqiGqMnCvw

Ne verujem da su bas sami poceci, ali transformacija Harvija Denta, problematicni Falkone, Batman koji pokusava da nadje ravnotezu izmedju svoje prave licnosti i Brusa Vejna... Same old, same old

Da, pa dobro, može se to razumeti, Warner računa da igrom gađa ljude sa najosnovnijim znanjima o Betmenu, ne surove gikove koji umeju da napamet izrecituju istorijske ere iz The Return of Bruce Wayne. 

Quote from: Meho Krljic on 20-07-2016, 15:10:06
Da, pa dobro, može se to razumeti, Warner računa da igrom gađa ljude sa najosnovnijim znanjima o Betmenu, ne surove gikove koji umeju da napamet izrecituju istorijske ere iz The Return of Bruce Wayne.  [emoji38] [emoji38]

Da, pa, kao što sam pomenuo, mene nijedan superheroj ne privlači kao ni priča o njima. Pazariću igru sigurno, ali bih više voleo da su napravili igru smeštenu u....STAR WARS

Sent from my Sony Xperia Z5 Premium

Da, reklo bi se da krosover između igrača i superherojskih stripadžija nije baš tako veliki. Mislim, i Arkham Knight, jedan od najvećih igračkih hitova prošle godine je u ulozi titularnog viteza imao lika koji nije bio baš neko iznenađenje bilo kome ko Betmena čita poslednjih par decenija, ali se to tretiralo kao vojna tajna u prikazima igre...

Pa, meni bi bilo logičnije da su samo svet Betmena iskoristili u igri, a stavili neke nepoznate likove kao voditelje priče. Pa nije zgoreg tu ubaciti nekog poznatog, kao sporednog ili propratnog lika.

Otprilike, kao što su napravili sa Tales from the Borderlands ili Game of Thrones.

Sent from my Sony Xperia Z5 Premium

Da, ali Warner verovatno želi da unovči likove koje ima...

Nego, Kirby: Planet Robobot



Kirby: Planet Robobot je trenutno najnovija igra iz sada već četvrt veka stare franšize platformskih igara koja se od drugih Nintendovih franšiza platformskih igara (Mario, Wario, Yoshi, Donkey Kong Country...) razlikuje po nekoliko bitnih osnova: Kirby igre su značajno lakše od "sržnih" Nintendovih platformera, znatno su "slađe", sa estetikom od kojoj bi čak i Powerpuff Girlsu ozbiljno skočio šećer, ali su i  znatno razbarušenije, spremnije na eksperimentisanje i začudnost radi začudnosti.

Kao takve, igre o ružičastoj želatinoznoj lopti sa ozbiljnim poremećajem ishrane nikada nisu spadale u hardcore krilo Nintendove ponude, materijal za ozbiljne analitičke tekstove i spidranerske podvige – na kraju krajeva, ovo su platformske igre u kojima protagonist ima mogućnost da preleti čitave nivoe – ali su svojom maštovitošću i kreativnim izvrtanjem platformskih tropa, te generalnim dobrim raspoloženjem koje ih tradicionalno obeležava uvek bile solidno prodavane i Kirby se (sa svojom živopisnom galerijom protivnika) upisao u red dugovečnih Nintendovih ikona koje su tokom decenija dobijale spinof igre, stripove, crtane serije...
Kirby Planet Robobot je praktično direktan nastavak Kirby: Tripple Deluxe, prethodne Kirby igre za istu platformu – Nintendov prenosni 3DS – i kao takav spada u ,,prave" Kirby igre, a ne u frekventne spinof naslove od kojih su neki sasvim drugog žanra (recimo meni dragi Kirby's Block Ball za Gameboy koji je bizarna ekstrapolacija koncepta flipera) a neki samo platformski žanr rastežu uvođenjem novih mehanika (Kirby: Canvas Curse/  Kirbyand the Rainbow Curse sa svojim touch screen kontrolama) i to je zapravo jedina kritika koju umem da mu uputim. Ovo je po postavci veoma klasičan Kirby naslov gde igrač svog junaka vodi kroz svu silu tradicionalnih platformskih okruženja (fabrike, podvodne sekcije, užurbani urbani ambijenti gde vozila predstavljaju pretnje) u potrazi za proizvoljno određenim predmetima (ovde to nisu zvezdice ili novčići već ,,power cubes")  kojih dovoljan broj otključava pristup kasnijim nivoima igre. 
Kirby je, naravno jedan od najviše OP likova u celokupnom gejmingu. Njegova sposobnost da leti na stranu, Kirbyjeva definišuća karakteristika je apsorbovanje sposobnosti neprijatelja sa kojima se suočava i dok je sam taj koncept stariji od Kirbyja (Mega Man/ Rockman igre kao knjiški primer), u ovim igrama to je uvek element potpune dominacije nad protivnicima, maltene ulazak u God Mode posle koga šetnja do kraja nivoa predstavlja trivijalan zadatak. Planet Robobot ne samo da ne uzmiče od ove filozofije, već je čak i podcrtava dajući Kirbyju na raspolaganje i moćna mecha odela, robotizovane egzoskelete koji još više uvećavaju dejstvo posebnih sposobnosti ukradenih od poraženih neprijatelja.

U ovakvoj postavci, Nintendov HAL Laboratories studio je bio pred izazovom kako da kreira zabavnu igru kada je jedna od osnovnih mehanika platformskog žanra – savladavanje terena – ovde naizgled sasvim banalizovana. I na taj izazov odgovorio majstorski. U Planet Robobot ni neprijatelji ni teren ne treba da predstavljaju problem – pravi izazov je u pronalaženju pomenutih power cube predmeta koji se često nalaze skriveni iza inteligentno dizajniranih, kreativnih zagonetki koje zahtevaju ne samo korišćenje prave sposobnosti na pravom mestu već i pažljivo osmatranje terena, čitanje filozofije igre i pronalaženje nedoslednosti u njoj. Koliko god poređenje delovalo nepromišljeno na pervi pogled – uzimajući u obzir drastične razlike u estetici i žanrovskoj orijentaciji – Planet Robobot ovde deli neke ključne kvalitete sa ovogodišnjim Doomom na ime toga kako su dizajn nivoa i tajni po njima raspoređenih i igračevo razumevanje jezika igre i tumačenje i onog neizgovorenog jedan duboko zadovoljavajući dijalog između igrča i dizajnera koji produkuje veliki deo zadovoljstva vezanog za igranje.

Naravno, za ostatak zadovoljstva zaslužna je i produkcija – Planet Robobot je igra sa očekivano blistavom prezentacijom, intenzivno maštovitim dizajnom nivoa (klasični platformski meni prekidaju sekcije plivanja, vožnje, shootemup letenja), sjajnom muzikom, ali su u igri i detalji izglancani do visokog sjaja – sve te neprebrojne animacije posebnih sposobnosti koje Kirby dobija, ali i robotskih interpretacija istih elementalnih moći (u koje pored uobičajene vatre, leda i otrova spadaju i bičevi, doktori, sečiva...). Opšti utisak koji igra ostavlja je uvek onaj dobrog raspoloženja ali na planu samog igranja imamo, i pored sve relaksiranosti koja je na programu, dobar, inteligentan i krativan dizajn koji od igrača zahteva osmatranje i razmišljanje.

Možda poslednja velika Nintendova igra za 3DS, Kirby: Planet Robobot je ,,konzervativan" naslov koji u svokoj konzervativnosti sadrži više mašte i eksperimentisanja od devet desetina svoje konkurencije.



https://youtu.be/_a8_2jBYXMI

Samo što sam iskukao zbog netkoda, stanje se misteriozno popravilo u Street Fighter V.    Evo moje dve pobede nad Francuzom koji je nesumnjivo bolji čovek od mene, ali i bolji borac, jer me je pobedio triput između ova dva moja trijumfa. Opet, lepe su ovo pobede, pokazuju kako je Laura ubojita sa svojim hvatanjima i polugama:

https://youtu.be/eQRoOw4lbQM

https://youtu.be/oTrnXtp7bQg

Današnji učinak u Street Fighteru slab, ali ipak sam ukrao nekoliko teških pobeda    Treba to čoveku kad je loš dan...

Ovog sam pustio da misli da je završio posao pre nego što je poražen:

https://youtu.be/4k4NjCDLInI


Ovaj simpatični Poljak je loš skoro koliko i ja... Skoro. Od dva meča u kojima sam ga pobedio ovaj je malo bolji...

https://youtu.be/u4dZovR25io

Ovaj Francuz me je prvo jednom pobedio dok sam pričao telefonom sa Ugly MF-om. Ali sam čak i tokom te borbe slutio da mogu da pobedim. I mogao sam:

https://youtu.be/gmszTiHzm_I

I ja sam overio jedan DS ovih dana, ali ne onaj na koji svi mislite. Konačno sam odigrao prvi Dead Space. Odavno sam se nameračio na njega, mada je izostao neki OMG efekat tokom igranja. Nekako, nije ni čista pucačina, nije ni survival horor; nešto je izmedju, onako je ispeglan i nekako suviše doteran i politički korektan. Igrao sam odmah na Hard, da bih imao dodatni izazov, pa sam počinjao par puta dok se nisam navikao na kontrole i malo doterao svoje nišanske sprave. Ali nekako nisam mogao da ga igram mnogo, zarad atmosfere sam ga igrao samo noću i samo sa slušalicama pa mi bilo dosta po 20 minuta takvog prepadanja u jednom cugu, mada je to sve jeftin horor, hvata na cimanje, sa ponekim adult scenama koje su zanimljive dok ne provališ da su čisto kozmetičke te nemaju nikakvog daljeg uticaja na igru. Tek poslednja trećina igre me je više zainteresovala po pitanju priče koja mi je izgledala suviše banalna od početka. Sve u svemu, ok je igra, ali nekako...nije dovoljno izazovna. Mogli su još ponekog većeg bosa da ubace, ono malo što ih ima su zaista prosti i bez nekih inteligentnih šema, uključujući zadnjeg bosa koji je lak do besvesti. I to sve na hard nivou, gde nema municije i gde svi trpe duplo više štete nego na normal nivou. Videću kakav je Dead space 2, mada me čeka i instaliran Divinity original sin za koji se tek psihički pripremam, dok u pauzama igram onaj Atomic Zombie smasher na koji me je bezobrazno navuko neko sa ovog foruma.

Quote from: Berserker on 26-07-2016, 23:31:36
dok u pauzama igram onaj Atomic Zombie smasher na koji me je bezobrazno navuko neko sa ovog foruma.

[emoji38]

Inače, i ja igram SOMU samo noću (kada sam slobodan, zato je još nisam završio), i želeo bih da kažem "samo sa slušalicama", ali, avaj! Moraću da kupim neke kvalitetne, igračke. Dobar deo svesti o okolini u toj igri dolazi preko zvuka.