ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ode nam Curtis Hanson...


Sent from my iPhone using Tapatalk

North Korea accidentally lets world access its internet and it only has 28 websites

Quote
Someone in North Korea is in a lot of trouble.
The secretive state somehow accidentally opened access to all the websites hosted on its servers, revealing that it only has 28 registered domains.
On Monday at around 10 p.m. Pacific time, North Korea's nameserver – that contains information about all of the ".kp" websites – was misconfigured, allowing it to be accessed. This meant Matthew Bryant, a researcher, was able to access the domain names and some of the file data about the site.
Bryant dumped all of this on Github – a site that hosts computer code. It's the first real look into the secret online world of the hermit state North Korea.
Some of the websites take long time to load and some are inaccessible. Among the 28 sites listed is one called Air Koryo, a flight booking site, and one named Friend, presumably some sort of social network.
One website that has always been accessible outside of North Korea is the Korean Central News Agency – the state-run propaganda site.
A Reddit page lists all of the websites discovered and below are some examples of the sites.

Френд ор комрад?

friend.com.kp

Mada, naravno, nije da oće da se otvori.

Нема тамо тих френдова, далеко било, пу, пу, пу

Мора да је нека подвала, сви који смо укуцали адресу сада смо у бази Циа

Bato, jel imamo smeštaj kod tebe ako dođemo u dobrovoljce?

Понесите дебеле берте!

https://m.youtube.com/watch?v=7OjKB2aIjnk&time_continue=107


Sent from my iPhone using Tapatalk

Ne dopada mi se... Mozda gresim, ali mi se ne dopada.

Meni je dobar. Nažalost, neću moći da svedočim na premijeri ali dolazim u bioskop brzo posle nje.

Јел ово трејлер или читав филм препричаше?

Наравно, пошто је ван дам жан клод један од највећих, ово мора да се гледа

Ma kakvi... Ja sam Buda jedva iscekala...milion puta pogledala trejler, ovo neki buckuris ...fuj

Aca Lukas je ovde posveta Takashi Miikeu iz HOSTELa.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Piroman, Lukas...Ko je sledeci Djani ili Jami?!

Jami je bila Dragojevićeva devojka u vreme kad su bili pankeri.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Логично је да у јесени самураја наступи фолкизирани рокер.

Logično je, to su osamdesete, bivši metalci se okupljaju...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Potpuno je neverovatno da se sa nemalim resursima nezavisnih producenata i finansijer snimaju filmovi kao što je I.T. Johna Moorea sa Pierce Brosnanom. Moore je reditelj koji je predugo bio tolerisan u studiju Fox, i kada se taj njegov iracionalno dugi ostanak tamo zahršio kreativnim krahom petog DIE HARDa, otišao je kod nezavisnih producenata ali je dobio priliku da snimi film koji je po kapacitetima mogao biti prestižni DTV a u nekoj varijanti možda stići i u bioskope. Ipak, I.T. je film koji će potonuti u duboku opskurnost uprkos tome što je Moore reditelj koji je bio u dodiru sa ozbiljnim filmom, kao uostalom i sam Brosnan. Ruku na srce, Brosnan nije redovni bioskopski igrač, ali je uspevao u svojoj post-Bond fazi ne samo da odigra zanimljive uloge već i da se nađe u izuzetnim filmovima kao što je recimo bio NO ESCAPE Braže Dowdle. I.T. je barem na papiru čak i skuplji od NO ESCAPE ali je nažalost neuporedivo gluplji i besmisleniji.

I.T. je za početak film koji želi da bude izuzetno moderan, da govori o savremenom fenomenu, maltene da podseti na njegovo izopačenje, ali rezultat je potpuno obrnut, deluje arhaično kao da je snimljen recimo sedamdesetih. Zaplet je jednostavan, bogati vlasnik avio kompanije (rip-off RANSOMa) otpušta malo neobično prisnog IT tehničara iz svoje firme i ovaj svojim hakovima kreže da mu uništava život, između ostalog i kroz hakovanje njegove vrlo moderne kuće i njegovog novog automobila.

Ta cela priča sa hakovanjem je apsurdno zastarela iz više razloga, ali ponajpre zato što se junaci ponašaju kao da nikada nisu čuli za hakovanje tako da njih sve ovo neverovatno iznenađuje. I to ne važi samo za roditelje koji su sredovečni ljudi već i za njihovu kćer tinejdžerku. Svi su doživeli hakera kao neverovatnu pretnju biblijskih dimenzija, a intruziju u privatnost i funkcionisanje uređaja kao užas koji je teško pojmljiv čoveku.

Pierce Brosnan nema mnogo šta da igra u ovom materijalu i onda, vrlo neobično za ovog prekaljenog profesionalca, počinje da gazi, da šmira, da prenaglašava u pokušaju da unese "nešto" u ovu praznu dramsku ljušturu. Međutim, u filmu gde haker ima poređane led ekrane i go hakuje pošto ga to uzbuđuje, zaista nema nekog razloga da se Brosnan toliko unosi.

Moore praktično nije snimio nijedan dobar film, ali ipak je bio prisutan kada su snimani major filmovi i to se na pukom tehničkom nivou vidi u ovom ostvarenju. Tim pre je žalosno što i takva limitirana rediteljska veština ne uspeva da se iskoristi za nešto smisleno. Kada tome dodamo traženje Brosnanovog pojavljivanja, onda se postavlja ozbiljno pitanje kako je neko odobrio snimanje BAŠ OVOG scenarija.

I tu dolazimo do možda najzanimljivije dimenzije ovog promašaja. Dakle, kako je neko izabrao da snima baš ovaj scenario. Naime, ovaj predložak deluje kao namerna zavera sa idejom da se marginalizuje non studio film. Prosto je neshvatljivo da je u bilo kom trenutku i na bilo kom nivou iko pomislio da ova priča može funkcionisati. Očekivalo bi se da barem Brosnan koji je u ovom filmu imao tituli izvršnog producenta, i Moore koji je, kako rekoh, do pre neki dan radio za majore, imaju neki kriterijum. Ipak, u poslednje vreme imam vrlo bizarna iskustva i kao gledalac i kao čitalac stvari koje se radi na toj ničijomj zemlji između DTVa i nezavisnog filma.

Sve su češće odluke da se snimaju scenariji koje niko ne bi greenlightovao pri zdravoj pameti. Dok to donekle mogu da razumem za neke indie scenarije ili neke outrageous žanrovske premise koje naprosto ne bi prošle u major studijima i nezavisni producenti hoće da se kockaju sa tim, nije mi jasno kada pogledamo film kao I.T. koji je bizarna mešavina rip-offa RANSOMa i recimo onog muškog teen FATAL ATTRACTIONa sa Mark Wahlbrgom i još koječega, ali sa tim dodatkom da ovde ukradena rešenja nikako ne funkcioništu, dakle nema leka ni u rip-offu. Ako je dakle kockanje sa nečim "svežim" a besmislenim razumljivo, teško je objasniti kocku sa nečim bajatim i nevešto postavljenim.

I.T. je scenario koji je zahtevao ozbiljan scenario kao repromaterijal za stvaranje napetosti i što bolje korišćenje "glumačkih kapaciteta". U tome nije uspeo i za to je kažnjen. Pa ipak, zauvek će ostati misterija zašto su Moore i Brosnan ovo sebi uopšte dozvolili.

Ono što je u ovom filmu pozitivno jeste da je deo njegovog profesionalno realizovanog segmenta bio i naš čovek, reditelj Ivan Andrijanić, ovde u svojstvu montažera.

* 1/2 / * * * *

https://youtu.be/HapT0SKcyfY?list=PLVjwdZylAT2m2nfBKVXeCupsbV3PGmRVU

Quote from: Meho Krljic on 23-09-2016, 06:03:29
https://youtu.be/HapT0SKcyfY?list=PLVjwdZylAT2m2nfBKVXeCupsbV3PGmRVU

Ja sam radoznao prema ovome...

Pogledao sam THE MAGNIFICENT SEVEN Antoinea Fuque, još jedan od pokušaja da se obnovi dobro potvrđena formula koja je zvanično i nezvanično reinterpretirana desetinama a možda i stotinama puta. Jedini kompliment koji se može dati ovom filmu jeste to da ostavlja utisak kako Fuqua nije gledao nijedan uspešan film snimljen po ovoj formuli jer THE MAGNIFICENT SEVEN deluje kao početničko, pionirsko glavinjanje kroz potpuno nov teren na koji još niko nije kročio. FGotovo je fascinantno koliko Fuquin film ne funkcioniše na nivou nekog elementarnog pripovedačkog žargona. Za preko dva sata trajanje, ne uspeva da uspostavi likove, pa čak ni njihov elementarni protagonizam što je gotovo nemoguiće u filmu u kome igraju Denzel Washington i Chris Pratt ali eto, moguće je. Ovo je film u kom Denzel i igra i ne igra, i ima ga i nema ga, i to generalno važi za svakoga. Naravno, to je veliko traćenje jedne izuzetno dobre podele koju predvode jedna dokazana i jedna dolazeća zvezda. Ipak, to se u krajnjem skoru ne oseća.

Zvezde nisu iskorišćene u pravoj meri a to naročito važi za Denzela u kome je ostalo itekako energije i svežine, a u ovom filmu kao da se nije ni zagrejao. Ali, kako iskoristiti zvezde u filmu koji poraktično nema nijednu PRAVU scenu za koju možemo da kažemo da je VAŽNA, da su se likovi prelomili, da smo to na bilo kom nivou osetili. Sve to ima veze i sa scenarijem, i sa glumom ali pre svega sa Fuquom koji je od reditelja kome se ne može osporiti poznavanje zanata sveo na reditelja kome je zanat najupitniji.

U THE MAGNIFICENT SEVEN, svaki junak je slikan isto, bilo da je pozitivac ili negativac. Ne samo da su uglivo kamere isti nego su iste i širine planova i trajanja kadrova. To je možda najočitije u izrazito neveštoj sceni prvog standoffa sa negativcima u okupiranoj varošici gde gledalac koji ne zna glumce uopšte ne bi znao ko je pozitivac a ko negativac.

Nic Pizzolatto je pisao scenario zajedno sa Denzelovim posilnim Richardom Wenkom, i Pizzolattovi monolozi nažalost nisu rediteljski adekvatno tretirani, pa predstavljaju jedan od elemenata koji bi trebalo da "prevaziđu" žanr a u stvari samo remete normalno funkcionisanje filma. Ipak, usled tako slabe režije, čak i ovako rutinska filmska priča deluje klimavo pa je pitanje koliko slojeva Fuquinih svinjarija treba razgrnuti da bismo stigli do nečega što je problem scenarija.

Ipak, ono što smeta na nivou koncepta, samim tim i scenarija je usiljeni diversity - tu su junaci svih boja, staleža i predistorija, a bez jasne ilustracije njihove pozicije. Denzel igra vođu ekipe ali nikada ne nailazi na neki strukturalni rasizam koji je tada morao postojati, neposredno po završetku Građanskog rata kada ni na Severu crnci nisu bili baš do kraja prihvaćeni, naročito ne kao vođe. Ako je ovo bio pokušaj da se u belački žanr uvedu crni junaci, a daleko da je ovo prvi put, onda je istorija ozbiljno izvrgnuta ruglu i to na štetu crnaca. Ako se setimo koliki je big deal bio biti crni vojnik o čemu govori Denzelov film GLORY, prva instanca gde je dobio nagrade, onda je neverovatno da njegov junak tako bez prepreka ide Divljim Zapadom i zavodi red. Uostalom, to bi se moralo očitovati ako ne kao rasni a ono kao klasni problem a toga ovde nema, iako je jedan od prvih monologa u filmu negativčeva lamentacija o kapitalizmu.

Sve u svemu, THE MAGNIFICENT SEVEN je film hipnotičkog mediokritetstva, dva sata čekanja da se nešto "zaista desi".

* 1/2 / * * * *

Uh...

Mada nije da sam ja išta od Fuque očekivao, on jeste napravio Training Day ali, avaj, posle je snimio jedan od najgorih filmova koje sam ja ikada gledao.

(King Arthur, naravno... U kome je ispoljio taj isti zbunjujući problem sa zanatom koji i ti ovde pominješ.)

On je počeo kao dobar reditelj. Recimo REPLACEMENT KILLERS itd. Ali onda, ne znam, nešto se desilo... Pritom, on je jedan od retkih koji je imao pad van major produkcije i ponovni uspon nazad. Mislim da je Denzel tome kumovao... U suštini, on je sada jedini crnac reditelj u toj ligi reditelja...

Треба испоштовати Пицолата. Ја сам гледо само Куросаву. Колика је бласфемија прескочити први римејк, од 1 до 10?

pa nije blasfemija. nije to sad neki preterano dobar film, samo je uveo tu formulu u holivud ali mnogo je bolje sprovedena u dirty dozen recimo


Sent from my iPhone using Tapatalk

Ja upravo pogledao lamberseksualni gej soft porno film 13 Hours i nisam razočaran. Majkl Bej ne ume da napravi loš film ni kad se trudi. 13 Hours nije rimejk 7 veličanstvenih kakav zaslužujemo već kakav nam je potreban, i više od toga, nostalgična homoerotska rekonstrukcija vesterna Hauarda Hoksa (posebno Rio Lobo) i polemika sa Rambom II preko 30 godina američkog intervencionizma. U nekim momentima 13 Hours je čista parodija, ali pametna.

Quote from: Meho Krljic on 23-09-2016, 23:39:01
Ja upravo pogledao lamberseksualni gej soft porno film 13 Hours i nisam razočaran. Majkl Bej ne ume da napravi loš film ni kad se trudi. 13 Hours nije rimejk 7 veličanstvenih kakav zaslužujemo već kakav nam je potreban, i više od toga, nostalgična homoerotska rekonstrukcija vesterna Hauarda Hoksa (posebno Rio Lobo) i polemika sa Rambom II preko 30 godina američkog intervencionizma. U nekim momentima 13 Hours je čista parodija, ali pametna.

kao osvedočeni fan baya, moram priznati da sam u jednom momentu pomislio da 13 HOURS ima moj DNK pa se na kraju ispostavilo da ipak nema...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam CAPSULE Andrewa Martina, niskobudžetni britanski film o njihovom tajnom pokušaju da pošalju čoveka u svemir. Martin je pisao i režirao ali jedino za šta zaslužuje pohvale jeste produkcioni dizajn ovog niskobudžetnog filma. Ipak, opredeljenjem da ovaj film praktično bude sačinjen od putovanja astronauta u kapsuli i njegovih radio komuninacija, Martin je sebe osudio na potpunu zavisnost od scenarija. A nažalost, ne samo da se sve svelo na scenaristička rešenja već slobodno možemo reći da scenario nije jača strana ovog fima. Martinov predložak nažalost teško da može da iznese sat i po filma i prilagođeniji je kratkom filmu.

Kad naglašavam da bi CAPSULE bio dobar kratki film nažalost ne mislim da ima dovoljno supstance za to. Ali ono čega ima, a to je solidan, uverljiv produkcioni dizajn jednog malog prostoa, zabavan ali prilično minor key preokret i požrtvovana gluma Edmunda Kinglseya jesu dovoljni da se gledalac zabavi u kratkoj formi.

Ipak, ono što se Martinu opet pa ne može osporiti jeste činjenica da je snimio konzistentan film. Stoga, ako naiđe na gledaoca koga ovakva priča nešto "jače drži", onda bi taj gledalac mogao biti i bitno zadovoljniji tim filmom.

Ja kao priličan ljubitelj filmova o putovanjima u svemir, a naročito priča smeštenim u kanonsku epohu i istinitim događaima iz tog programa, nisam našao sebe u ovome.

* * / * * * *

Pogledao sam THE LAND, Sundance film posle kog je Steven Caple Jr dobio mogućnost da pređe u višu rediteljsku ligu. Posle ovog filma koji je producirao Nas, izgleda da mu se smeši HBO serija koju će producirati Jay-Z. Ono što je u filmu THE LAND Caple Jr pre svega pokazao jeste sposobnost da stvori atmosferu i vizuelno oblikuje film kao i da izvuče vrlo dobre nastupe od mladih glumaca. To bi u najboljim slučajevima trebalo da bude dovoljno. Nažalost, u ovom filmu je on pisao i scenario koji nažalost previše stoji oslonjen na klišee i ne sprovodi ih sa nužnom ubedljivošću. Time umnogome degradira domet svog suštinski svežeg filma na nivo prilično bajatog i zastarelog ghetto flicka.

Jedna od moda koja se vraća je i geto film. Teme i situacije uz koje smo odrasli ponovo imaju značajnu ulogu u formiranju nove geenracije afroameričkih reditelja koji potom ulaze u mejsntrim, pogledajmo Ryana Cooglera koji sada radi za Marvel i Ricka Fujimwu koji sada radi za DC. U odnosu na njih Caple nema čega da se stidi. Nažalost, THE LAND nije imao tako snažnog pojedinca kao što je Michael B. Jordan ili tako iskošen pogled na geto kao DOPE da bi se nametnuo. Ipak, dok čekamo vrlo hajpovani MOONLIGHT, Capleov debi je dobra informacija.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam LIBERAMI Francesce Di Giacomo. Ovaj film je osvojio nagradu u venecijanskoj selekciji Horizonti. Reč je o dokumentarcu "nove škole" o sveštenicima koji rade egzorcizme u Italiji. Glavni među njima je jedan stari sveštenik iz Palerma koji izgleda kao ostareli fratar Tuck.

Priča je vrlo zanimljiva, naime Vatikan podržava aktivnosti svojih sveštenika egzorcista i njihov broj raste. Međuti, Francesca Di Giacomo prikazuje njihove aktivnosti u formi sakupljenih materijala sa lica mesta, bez intervencija u pogledu naracije ili objašnjenja o čemu je zapravo reč.

Jednim delom se nazire da su "posednuti" ljudi psihički bolesnici, da su neki egzibicionisti, sociopate, ili da pate od nekih drugih oboljenja, ali u osnovi film ne pokušava da demistifikuje ove činove egzorcizma. Odnosno, čini se da se oni sami od sebe demistifikuju time što ih sveštenici povremeno vrše putem mobilnog telefona i sl.

Međutim, na kraju, ne samo da film postaje repetitivan u jednom trenutku već počinje da prikazuje prizore koji verovatno pacijentima ovih sveštenika mogu delovati savršeno ubedljivo kao "pravi egzorcizam". Ako je namera autora bila da ostavi gledaoce u stanju upitanosti, da li su stvarno demoni zaposeli ljude ili ne, onda im upravo egzorcisti ne čine uslugu, jer filmovi o zaposednutosti igraju jako značajnu ulogu u ovom dokumentarcu.

Naime, ljudi koje dovode kod sveštenika se mnogo više ponašaju u skladu sa filmskim kanonom koji su uspostavili Blatty i Friedkin nego sveštenici. U određenom smislu, rekao bih da je zaposednutost atraktivnija "zaposednutima" nego egzorcistima. Stoga, možemo pretpostaviti i da su filmovi na njih snažnije uticali nego na sveštenike.

Film nam daje mogućnost da sami donesemo zaključke, što je lepo ali se plašim da mnogim ljudima i dalje može davati lažni utisak o mogućnosti rešavanja raznih problema. Ipak, atraktivnost materijala je nesporna i verujem da će svuda nailaziti na radoznalost jer u najboljim deonicama zaista liči na vrhunski igrani horor film.

* * * / * * * *

Tesko antisrpstvo...


https://editorial.rottentomatoes.com/article/1993s-falling-down-is-an-eerie-reflection-of-modern-americas-persecution-complex/

Pogledao sam crnu komediju HORTENSIA koju potpisuju Diego Lublinsky i Alvaro Urtizbarea. Reč je o "maloj" argentinskoj crnoj komediji čiji se humor "lako prevodi" jer je baziran na apsurdu i porodičnim odnosima. HORTENSIA je film koji je pristupačan ali i visokostilizovan tako da se nalazi negde na pola puta između art housea i komunikativnog repretoarskog filma u širem smislu. Ipak, ukupno uzev, zbog svoje svedenosti i stilizacije, ovo je film koji ipak preteže prema art houseu ali isto tako u okvirima festivala može da iskomunicira sa širom publikom.

Glavnu junakinu igra Camila Romagnolo i na njena pleća oslonjen je čitav film, i dosta zavisi od njemog goofy šarma i mušičavosti koju ova odlično kanališe.

Povremeno se izvan američkog filma pojave komedije za koje se može reći da bi dobro komunicirale sa našom publikom, i mislim da je ovo svakako jedna od njih.

* * 1/2 / * * * *

Filmska kritika u globalnim okvirima pala je na niske grane kada je internet generalno smanjio tiraže novina i doveo do toga da ozbiljnu platu mogu da zarade samo malobrojni i najiskusniji kritičari. Tada su i holivudski "industrijski" listovi dozvolili upliv amatera i raznih entuzijasta koji su imali dovoljno privatnog novca da putuju po festivalima o svom ruvu i kruvu, a u zamenu za akreditaciju da isporučuju kritike. Ubrzo, to je dovelo do opšte erozije.

Jedan od primera te erozije je slučaj filma BAIKONUR Veita Helmera, film koji bi se mogao smatrati školskim primerom ne kusturičijanskog već zapravo Kusturičinog filma. BAIKONUR je film koji bih pre pustio kao primer Kustinog filma nego bilo koji njegov film jer je zapravo objedinio svojstva njegovog opusa i svih njegovih faza.

Ovde imamo sve, od ornamentalističkog pristupa, preko jednostavne porodične melodrame smeštene u zanimljive istorijske i socijalne okvire, pa sve do anarhičnog vizuelnog spektakla, razigravanja scenografije i opšteg produkcionog dizajna, tretiranja subalternih grupacija itd. Na neki način, BAIKONUR je obuhvatio jednostavnost DOLLY BELL, reinterpretaciju američkog žanra iz CRNE MAČKE, snažnu melodramsku dilemu ŽIVOT JE ČUDO, pa završno sa razvojem karaktera koji imamo u ZAVETU.

U vizuelnom pogledu, Helmer je za nijansu manje ekspresivan u kadriranju i pokretima kamere od Kusturice ali apsolutno je oslonjen na njegov imaginarijum, na njegove kontraste između modernog i arhaičnog, pomenuto razigravanje produkcionog dizajna, gotovo stripovsku stilizaciju likova.

Međutim, Variety i Screen Daily to nisu prepoznali. Kim Newman doduše u ScreenDailyju pominje Kusturicu ne bi li objasnio ko je Goran Bregović, kompozitor muzike za ovaj film, da perverzija bude još veća.

Ono što i sam Kusturica odavno ne pruža, dakle pružio je Helmer i ovo je izvanredno duhovit, atmosferičan film smešten u kazašku stepu oko Bajkonura u kojoj meštani žive od skupljanja otpada koji otpada sa raketa prilikom letova u svemir. Mladi entuzijasta za svemirske letove zadužen je da seljanima sračunava gde će padati otpaci. On se iz daljine zaljubljuje u mladu Francuskinju koja će kao svemirski turista uzleteti iz Bajkonura. Stvari se komplikuju kada ona prilikom povratka na Zemlju pada mimo kursa i završava u njegovom selu, sa amnezijom a meštani je zabunom proglašavaju za njegovu nevestu.

Dakle, već iz kratkog prepričvanja jasno je šta su Helmerovi svetonazori. Uostalom, tu je Nevesta lično.

Bregovićeva muzika kod Helmera igra nešto manju ulogu nego kod Kusturice. Ali zato Helmer ima tu prednost što je muspeo da snima film u samom Bajkonuru, u nekim od spektakularnih i retko viđenih sovjetskih postrojenja koja izgledaju impresivno. Iako je BAIKONUR romantična bajka, sasvim sigurno da uprkos tome nudi dosta toga zanimljivog ljubiteljima filmova o putovanjima u kosmos.

* * * 1/2 / * * * *

Mel Gibson is in negotiations to star in Every Other Weekend, an action-adventure project that will be directed by French filmmaker Benjamin Rocher.

Clement Miserez and Jean-Charles Levy are producing the feature — which is eyeing a late-year start in France — along with Peter Safran (The Conjuring).

The script has a multigenerational-family storyline that centers on a father who has his son convinced he's a CIA spy, but in actuality he works in the agency's IT department. However, on a father-son trip in Paris, the two find themselves in a life-threatening adventure in which secrets are spilled.

Gibson will play the grandfather, who actually is a spy.

Brandon and Curtis Birtell wrote the original script with revisions by Davis Moreau and Tad Safran.

SND is producing and fully financing.

The actor is currently shooting period drama The Professor and the Madman with Sean Penn and enjoying strong buzz for Hacksaw Ridge, his first directorial outing since 2006's Apocalypto. The war drama starring Andrew Garfield is due to be released by Lionsgate Nov. 4.

He is repped by Shanahan Management and RPMedia.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Srpstvo u nastavcima!

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/holivud-zapadne-vrednosti-i-srpska-desnica.html

Pogledao sam COBARDES Josea Corbachoa i Juana Cruza. Ovaj film iz 2008. nudi pitko ispričano i atraktivno snimljenu ali krajnje ispraznu priču o zlostavljanju u školi, njegovim korenima i posledicama. Možda imam generacijski problem jer se nešto ne sećam da je toga bilo na tom nivou "u moje vreme" ali taj obim filmografije o zlostavljanju u školama verovatno znači da je to sada goruća stvar na Zapadu.

Ipak, problem ovog filma pre svega leži u tome što je to jedna od onih loše postavljenih priča u kojoj sve može da se reši samo jednim otvoprenim razgovorom među junacima. Umesto da grade odnose i situacije, autori su se sveli na pronalaženje razloga zašto do tog "razgovora" nikako ne dolazi.

Istovremeno oslonjeni na tako banalno dramaturško rešenje a opet bežeći od nekog senzacionalnom melodramskog obrta, COBARDES na kraju ostaje film koji eventualno ima smisla nekada pogledati u popodnevnom televizijskom terminu.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam SNOWDEN Olivera Stonea, film u kome je reagovao na politički događaj verovatno i brže negio u slučaju Dubye, ali je reakcija bila zrelija i apsolutno na nivou i u ravni onoga što se očekuje od ovog reditelja i aktiviste. Stoneov W. bio je koncipiran kao satira o američkom predsedniku koji je zasluživao prezir i na autentičan način ostvario razumevanje sa najretrogradnijim slojevima stanovništva. SNOWDEN je s druge strane, SCARFACE našeg vremena, priča o mladom i vrlo bistrom konzervativcu koji se nije držao postulata iz De Palminog filma "Don't get high on your own supply" i previše je poverovao u američke vrednosti, da bi se na kraju ispostavilo da su one samo smokvin list za ispunjavanje američkih potreba, čak ne ni američkih interesa.

Snowden je zapravo otkrio da Amerika ratuje svuda po svetu boreći se za slobodu i prosperitet, a da je pritom kao nusefekat te borbe ukinula sve to svojim građanima. Snaga njegove priče nije samo u tome što je dao dokaze za nešto što su svi naslućivali ali je delovalo kao da je u domenu teorije zavere već i zato što je on sam bio dovoljno slab da podlegne mogućnostima koje mu je neograničeni pristup informacijama dugovao.

SNOWDEN međutim nije samo biografija (neko bi rekao hagiografija) Edwarda Snowdena već i priča o nastanku dva remek-dela - Guardianove priče i dokumentarnog filma CITIZENFOUR. Retki su reditelji koji s godinama postaju bolji, ali oni najveći uspevaju da s godinama ostanu isti, i rekao bih da je u SNOWDENu, Stone postigao upravo tu, sa punim angažmanom i lucidnošću, u formi igranog filma, ispričao je priču o gorućem pitanju. Dok je W. pokušao da bude to isto ali je suštinska bizarnost celog slučaja naterala i samog Stonea da svemu tome priče maltene kao komediji apsurda i da neke likove tretira kartikaturalno, ovde iznova prepoznaje "ozbiljnu" priču unutar nečega što takođe u sebi nosi mnogo predispozicija za satiru proisteklu iz nemoći.

Za razliku od vremena kada je snimao JFK i NIXON, i kada su major studiji ne samo stajali iza tih remek-dela već i bili spremni da naprave gubitak kako bi ih dobili, SNOWDEN je rađen kao nezavisni film, ali Stone se u toj formi odlično snalazi. Na neki način, većina velikih reditelja njegove generacije i pravi najbolje filmove upravo u takvim uslovima. Recimo, Zemeckis je prošle godine snimio THE WALK, film sa kojim SNOWDEN ima nekoliko sličnosti. Ne samo da je reč o biografskim pričama, i da imaju istog glavnog glumca već je u oba slučaja reč o igraim verzijama životnih priča koje su dokumentaristima donele oskara.

Ipak, Poetrasova je junak Stoneovog filma, i on obuhvata i sam nastanak CITIZENFOURa u svoj narativ, a oslanja se i na izvanrednu knjigu Lukea Hardinga, Guardianovog novinara koji je učestvovao u Greenwaldovoj ekspediciji. Dok je THE WALK namerno stilizovao svoju priču u stilu sa Petitovim showmanshipom, i SNOWDEN u izvesnoj meri oblikuje Edovu priču u skladu sa njegovim imaginarijumom. Ed je geek koji se našao u životnom tehnotileru, sa svojom devojom koja je igračica uz šipku, što je par koraka dalje od neke anime, a njegova omiljena je GHOST IN THE SHELL.

SNOWDEN ima taman dovoljno elemenata tehnotrilera ali i THREE DAYS OF CONDORa da se kvalifikuje kao špijunski triler preko svoje osnovne ideje a to je da ispriča istinitu priču. Jedan od ključnih trikova koje je Stone primenio jeste svojevrsna "mejnstrimizacija" ovih događaja kroz oslanjanje na Edov odnos sa devojkom kroz koji se prelama njegovo rastuće nezadovoljstvo u obaveštajnom sektoru. Rezultat je zanimljiv jer nas za Snowdenovu priču vezuje melodramski a da pritom ne manjka tehničkih objašnjena prilagođenih najširoj publici.

Struktura bazirana na retrospekcijama koju su postavili Stone i Kieran Fitzgerald funkcioniše dobro i ne deluje previše mehanički što je moja česta primedba u ovakvim narativima.

Ovo je prva Stoneova saradnja sa Anthony Dod Mantleom. Od kada ne radi sa Robertom Richardsonom, Stone menja DPjeve i Dod Mantle možda ima reputaciju DPa koji je preporodio Danny Boylea i Rona Howarda, ali je primer pitomosti u odnosu na pizdarije koje su pravili Stone i Richardson. Ipak, u nekoliko navrata, Stone mu priređuje vatreno krštenje u nekoliko visokoestetizovanih scena. Ukupno uzev, SNOWDEN spada u Stoneove "mirnije" filmove kad je reč o broju pozicija kamere i intervencija u koloru, ali ne znači da ih nema.

SNOWDEN je nastao u nezavisnoj produkciji, uz dosta teškoća u finansiranju ali Stone uspeva da napravi film koji u svakom aspektu ima major kvalitet. U metafilmskom pogledu, nudi par zanimljivih detalja koji mu nisu svojstveni - za početak govori o nastanku CITIZENFOURa a potom ima i scenu razgovora putem videolinka u kojoj aludira na vizuelni žargon ekranizacija Orwellove 1984. Ti detalji podvlače Stoneovu vitalnost i razigranost.

U mnogim detaljima Snowdenove životne priče, Stone prepoznaje sebe. Obojica su pošli iz želje da budu vojnici, američki ratnici, a završili su kod Putina, raskrinkavajući imperijalističke laži.

* * * 1/2 / * * * *

Оће ли Стоун гласати за Трампа!

Vrlo mi je drago da Snowden deluje kao Stone u vintage formi. Pogledaće se sa guštom.

Quote from: Pizzobatto on 30-09-2016, 17:44:50
Оће ли Стоун гласати за Трампа!

Videćeš kad pogledaš film.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam UIO: SACAME A PAESAR Micaele Ruede, zanimljiv ekvadorski film koji bi se mogao opisati kao trećina BLUE IS THE WARMEST COLOR. Naime, ovaj film od nekih 68 minuta prikazuje ljubavnu priču između dve ekvadorske srednjoškolke i nevolje u koje upadaju kada se za nju sazna.

U prvom trenutku, SACAME A PAESAR deluje očaravajuče, izuzetno dobro snimljen, sa dve fotogenične glavne glumice i dobro odabranim lokacijama i situacijama. Nažalost, onda počinje da izbegava ozbiljniji razvoj priče a to ne nadoknađuje atmosferom i do kraja ostaje nedorečen.

Umesto da u trajanju od 68 minuta bude jezgrovit ili barem isključivo atmosferičan, na kraju SACAME DE PAESAR postaje prilično nekonzistentan. No, kvaliteti vezani za glumu i fotografiju ostaju nesporni i što se toga tiče ovo ostvarenje svakako može da iskorači iz gay interest niše. Ipak, hardver koji je postigla Micaela Rueda mogao je biti ispraćen preciznijim i raskošnijim softverom.

* * / * * * *

Pogledao sam THE GIRL WITH ALL THE GIFTS Colma McCarthyja, ekranizaciju romana Mike Careya koju potpisuje sam književnik, i moram priznati da mi je ovaj film pružio više nego što sam očekivao, a očekivao sam baš dosta.

Careyev roman nisam čitao ali scenario koji je potpisao je izvanredan. Polazi od sjajne reinvencije premise zombi podžarnra i u čitavih dva sata trajanja ne prestaje da je produbljuje i razrađuje na impresivan način. Postavka likova je briljantna, njihov odnos neprestano stvara trougao žestoke tenzije, i ovaj scenario bi u bilo kojoj realizaciji rezultirao filmom koji se izdvaja.

Tu dolazimo do Colma McCarthyja koji u onome što je snimio uspeva da napravi novu englesku reinvenciju zombi požanra. Edgar Wright je učinio svoje u SHAUN OF THE DEAD, kao i Danny Boyle u 28 DAYS LATER, a bilo bi nepošteno da ne pomenemo i Paula WS Anderseno. Slobodno možemo reći da su britanski reditelji možda i najzaslužniji za novi život koji je unet u zombije. Pa ipak, THE GIRL WITH ALL THE GIFTS odlazi korak dalje, uvodeći barem dva nova sloja filmskog izraza preko McCarthyja.

Careyev zaplet i likovi su ekranizovani na impresivan način, uz vrlo sugestivan vizuelni pristup koji evocira nešto od Cameronovih ALIENSa - što samo po sebi nije novo jer su to poslednjih godina radili i Liman i Blomkamp - ali ono što jeste osveženje jeste ballardovski imaginarijum a zašto ne reći i histerija u odnosima koji nastaju kada junaci dođu u postapokaliptični London.

Ballardove košmarne vizije urbanog raspada, transformacije tela, društva i urbaniteta, na arhitektonskom i psihološkom nivou nalaze se u temelju onoga što je McCarthy izgradio u ovom filmu, i kako se film približava kraju tako se sve više u tone nešto što kao da je Ballard zamislio a Cronenberg se svemu tome obradovao.

Vrhunac užitka predstavlja surov, možda nihilistički a možda samo evolucionistički kraj u kome se spielbergovska paradigma odnosa sa Drugim predstavlja kao nešto što ipak nije ostvarivo. Da li zato što je to ipak produkt Fabrike snova ili zato što THE GIRL WITH ALL THE GIFTS kanališe tenzije života u savremenom svetu u kome duboke socijalne, rasne, etničke podele uz priliv migranata otvaraju žestoka identitetska pitanja, možemo da polemišemo, ali finale ovog filma je vagnerovsko po nivou gneva i ognja koje isporučuje.

THE GIRL WITH ALL THE GIFTS puno kvaliteta crpi i iz jake SF podloge, odnosno pokušaja da se nova varijacija na zombije kao novum nešto jače "naučno fundira" i na kraju ta podloga koja naizgled nije važna uspeva da postane presudna.

Činjenica da će Beograd ugostiti Colma McCarthyja kao reditelja pilot epizode serije KRYPTON predstavlja veliku čast jer ovaj čovek je potpisao jedan od najboljih postapokaliptičnih/ SF/ horor filmova poslednje decenije, i zaslužuje veliko poštovanje.

* * * * / * * * *

Quote from: Pizzobatto on 30-09-2016, 17:44:50
Оће ли Стоун гласати за Трампа!

Izjavio je i kako je Donald Trump  šarmantan, zabavno ga je gledati, ali naravno da je opasan. On je luđak pa sad  zamislite da postane predsjednik! A gadi mu se i NATO!!

То му само тако тепа!

Obećava ovaj trejler za THE GIRL WITH ALL THE GIFTS, moraću čim pre da ga pogledam. Planirala sam novog Bartona, ali kažu mi  da je nepodnošljiv, govno neopevano...

Benjamin Rocher je reditelj čiji opus ne bih pratio posle prva dva zombi filma koji nisu uspeli da dobace do nekog velikog dometa. Ipak, vest da će možda raditi sa Melom na svom sledećem filmu podstakla me je da pogledam ANTIGANG, njegov policijski akcijaš sa Jean Renoom u glavnoj ulozi.

Jean Reno je apsolutno indisponiran a kako i da ne bude kada je ANTIGANG, za početak rimejk engleskog filma SWEENEY kojije pak rimejk poznate televizijske serije. Zašto bi se neko zakačio za ovaj rimejk koji potpisuju John Hodge i Nick Love teško mogu da objasnim. Em je bio rimejk serije, em je reč o više nego rutinskom policijskom filmu o kome nemam da kažem ništa lepo, niti ga se naročito dobro sećam. U svakom slučaju, Nick Love je barem Nick Love, pa kod njega i nešto što je rutinski i predvidivo dobija neki njegov pečat, a ovde toga nema.

ANTIGANG je mogao napisati bilo ko, a tako film i deluje, kao da ga je bilo ko i napravio. Rocher potpuno gubi kontrolu u dramskim scenama i one, uprkos tome što su nominalno dinamične, neprekidno gube pažnju gledalaca. Akcioni set-pieceovi su podnošljivi, jedan je nešto nadahnutiji a to je duga pucnjava i potera kao rip-off Mannovog HEATa.

Za razliku od Richeta koji je bio rasni autor, Rocher je evidentno minorni zanatlija. Dakle, Gibsonmovo usmeravanje će mu biti preko potrebno.

* 1/2 / * * * *

Quote from: Agota on 01-10-2016, 12:32:42
Obećava ovaj trejler za THE GIRL WITH ALL THE GIFTS, moraću čim pre da ga pogledam.

knjiga je savršena, nadam se da će i film dostići tu kategoriju.

Retko kada se desi da u tri-četiri dana naleti toliko dobrih filmova i toliko velikih autora. Pogledao sam ELLE Paula Verhoevena, i malo je reći da je to veliki povratak nestašnog holandskog starca. Naime, Vaerhpeven se u ovom filmu zapravo bazi starošću, u njenoj zapadnoevropskoj formi, sa svim mogućim formama korozivnosti, opterećenosti uživanjem koja ruši sve barijere, i na kraju deformiše ljude sve do tačke dok ne dostignu vrhunac samozadovoljstva u religiji i moralizaciji. ELLE je snimljen po romanu Philippe Dijana ali izgleda kao da je snimljen po Houellebecqu, s tim što za razliku od drugih ekranizacija ovog pisca, ima jednu prednost, tu je Verhoevenov stil koji nudi nadogradnju narativa kao što je to slučaj u ovim proznim delima.

Verhoeven je iz Holandije otišao u Holivud i tamo je snimio neke najuspešnije "holivudske" filmove koji se rimejkuju dan-danas i svaki od njih obeležio je svojim izvanrednim smislom za humor i društvenu kritiku, spojenu sa inovativnom visceralnošću. U Francuskoj, Verhoeven je snimio "francuski" film koji će sigurno biti jedan od njihovih najuspešnijih u ovoj sezoni, a zadržao je svoj humor. društvenu kritiku i ponudio drugu vrstu visceralnosti od one koju je nudio u Holivudu. I to je možda najfascinantniji stilski detalj u ovom filmu. Verhoeven se neverovatno prilagodio zahtevima "francuskog", da ne kažem festivalskog filma, a opet je ostao svoj. Čiči evidentno odlično radi kliker, a rekao bih da ima i zavidnu enerhiju da dosledno sprovede svoj rediteljski koncept u delo.

Isabelle Huppert u glavnoj ulozi je napravila svojevrsni metafilmski zahvat. Naime, Verhoeven uzima jednu situaciju koju je ona igrala puno puta, tragičnu perverznu zgodu i podiže je vrlo drsko na drugi nivo, polazeći od pretpostavke da junakinja u tome na ovaj ili onaj način uživa. Film je u tom smislu praktično lakanovski, taj spoj uživanja i bola bi nače bio teško objašnjiv. I time Verhoeven zapravo razbija ciklus osuđujućih priča o savreenoj perverziji kojima obiluje evropski film i nudi viziju uživanja u njima. To je naravno i ključna transgresija ovog filma, pošto je Verhoeven optužen da prikazuje silovanje u kome žrtva uživa. Međutim, kada tu žrrtvu igra Isabelle Huppert, pitanje je da li je to žrtva koju treba prihvatiti sa punim ubeđenjem ili estetizacija žrtve koju je Huppert igrala puno puta.

U izvesnom smislu, upravo kroz perverznu zamenu u kojoj žrtva uživa u silovanju, Verhoeven nudi snažnu osudu paradigme koju plasira savremena francuska scena, bilo filmska bilo književna, i uporedo sa glavnom nudi nekoliko priča o viktimizaciji. Njegovi junaci su cinici, nesposobni za pravu emociju i konvencionalnu melodramu, pa ipak kada zatreba Verhoevenov film proizvodi osećanja u gledaocima.

U novom filmu, Verhoeven se nimalo ne ponavlja, a opet ostaje prepoznatljiv. Još je važnije da sada ne samo da ima novi izvanredan film, već se nameće kao reditelj od kog se opet očekuje puno, i do kog ne znamo šta da očekujemo, a to je nešto čime mali broj njegovih ispisnika može da se pohvali.

* * * 1/2 / * * * *

gledala sam na warezu al ga ne nađoh. mora torrent?

koliko ja vidim, mora


Sent from my iPhone using Tapatalk