ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Mozda ce ovaj film da ti drzi paznju

http://youtu.be/NDsgixl29lk

Bato, ujbtebog, to je tačno taj rad.

Ovo je već treći slučaj ubistva u Srbiji u kom se kao oružje koristila sekira poslednje nedelje.

http://www.blic.rs/vesti/beograd/stravican-zlocin-na-vozdovcu-brat-sekirom-ubio-sestru-pa-sebi-isekao-vene/d71dyst

Zimovanje u Čehoslovačkoj

Organizovala moja osnovna škola "Branko Ćopić" zimovanje za đake viših razreda u Čehoslovačkoj 1990. Ja sam tad bio 7. razred i dosta ljudi iz mog odeljenja je išlo, ali i iz ostalih, tako da je bilo i klinaca koji su bili 5-6. razred. Išlo se na neku planinu ja sam zaista ne mogu da se setim, ali uglavnom nalazila se u slovačkom delu i u podnožju je bio šljakerski gradić na fazon Užica (Zlatibor-Užice). Celu tu eksurziju je predvodio nastavnik geografije Mladen Šarčević zvani Šarac koji je, ah gle čuda, trenutno ministar prosvete u Vučićevoj vladi. Šarac je bio najomiljeniji lik u našoj školi jer je uvek bio maksimalno korektan i što je najbitnije nije psihički maltretirao učenike kako je to radila većina ostalih nazovi nastavnika. Zbog toga su ga svi poštovali i za veliko čudo niko nije bežao sa njegovih časova, jednostavno umeo je sa decom. Baš iz tog razloga kontam da je on trenutno jedini ozbiljan ministar u ovoj vladi jer sam ga gledao pre neki dan na televiziji, i tačno sam prepoznao čoveka i po imenu i po ponašanju.

Ne mogu sad da se setim tačno, ali na dalek put smo krenuli ja mislim sa dva autobusa, kroz Mađarsku pa u Češku. Samo da podsetim mlađe čitaoce, istočni blok se tada tek raspao, berlinski zid je probijen godinu dana ranije, ali beda u tim zemljama je bila i dalje i te kako vidljiva, a to se dalo primetiti odma' kad smo prešli granicu s Mađarskom. Znači gledali smo kroz one prozore ko da smo na safariju, nismo mogli da verujemo koji raspad je vladao i koje siromaštvo. Jbte, pa mi smo 1990. prema njima bili bukvalno ko Nemačka, a oni tamo neki Uzbekistan, al' bez zajebancije. Još gora situacija je bila kad smo ušli u Češku, to je bilo ko da putuješ kroz Jugoslaviju 50-ih godina pa još gore. Mislim, ne može to sad da se opiše, to je jednostavno trebalo videti. No dobro, šta smo mi klinci tad znali, jedino što smo znali je bilo da je Jugoslavija (Srbija) najbolja i najjača zemlja na svetu, a ovo sve ostalo otpad.

I tako, stignemo mi na tu planinčinu, hotel valjda B kategorije, s tim da treba uzeti u obzir da oni tu decenijama nisu imali nikakve goste sa zapada, no samo iz zemalja istočnog bloka, tako da smo tamo zatekli neke klince Mađare, isto nekakva eksurzija, koji su se rasporedili po bungalovima a nama kao ostavili hotel. Naravno da to tako nije moglo da prođe jer mi smo tad bili hardkor Srbi, jer setite se da se ipak radi o 1990. godini kada je to srbovanje bilo na najjače. Pošto smo odmah razmenili novac, ja sam nosio 100 maraka, ovi neki i po više, odma se krenulo u kupovinu svega i svačega, jer je sve bilo surovo jeftino, znači ko sad kad bi neko iz USA ili EU došao u Srbiju pa puta 10. Znači te cene, to je bilo smešno, a mi prepuni onih kruna, i sad sve i da hoćeš ti nemaš na šta da potrošiš tolki novac, jer nema šta da se kupi, rafovi prazni. Jedino što su odmah bukvalno svi kupili su bili nekakvi štapovi za hokej, e sad dal' su to bili pravi štapovi ili neke replike ja nemam pojma, uglavnom svako je imao bar po jedan. Vrlo brzo se organizovala ta ekipa glavnih siledžija i školskih delikvenata pa su otišli u one bungalove i izlomili jadne Mađare. Sećam se da je Bucko s Vidikovca koji je išao u 7-3 bukvalno polomio taj jedan štap o nesrećnog Mađara polmivši mu ruku, tako da su ovi bili primorani da napuste bungalove, jer logično oni su Mađari a Srbi su tad posebno mrzeli Mađare, zar ne? Naravno, Šarac (ministar prosvete) je tu u startu doživeo nervni slom, jer tek smo došli a već tuča. O lomljenju inventara u objektima neću da pišem jer to se podrazumevalo, jedino se sećam da sam i sam mogao da nastradam jer u jednoj internoj tuči između nas Srba jedan me gurno i ja sam udario o neka staklena vrata koja su se slomila ko ništa, pa nas posle Šarac ganjao danima da utvrdi ko je slomio to staklo da se kao plati odšteta. Naravno da niko nije reč rekao, tako da je ostalo da ta soba gde se to desilo plati štetu, što se opet nije desilo i pored toga što smo imali toliko para da smo realno mogli da platimo sva stakla na tom spratu.

Ja nisam išao u te bungalove no sam se stacionario u hotelskoj sobu sa Bocom Bruknerom i Softijem koje možda znaju oni koji su 90-ih slušali rep sastav Belgrade Ghetto. Oni su bili mlađi od mene godinu il' dve dana pa su bili klasični metalci u Slayer i Iron Maiden majicama, dok je mene to već prošlo, tj. već sam počeo da slušam i domaći rok i svašta, ali fora je u tome što je Softi poneo kasetaš tako da je od jutra do mraka pičila Metallica i dosta ljudi je blejalo kod nas u sobi, začudo niko nije išao na sneg da skija i slično, tako da su skroz sjebali sobu. Uglavnom to je bilo kao zimovanje a ja zimske radosti video nisam za tih 7-8 dana. Jedina zanimacija je bila kad su nas vodili u taj grad u podnožju planine kao u shoping. E al' kurac shoping kad nema ničega, jedino je neki sajam radio koji je realno više ličio na buvlju pijacu. Tu je zaista bilo svega i svačega, i tu sam prvi put video one češke piratske kasete koje su se kasnije pojavile kod SKC-a, tako da sam ih kupio na kilo. Sve sam uzeo, Iron Maiden prva 3 albuma, Deep Purple, Pink Floyd, ma bukvalno sve od svega je bilo da se kupi, pa evo i dan danas čuvam sve te kasete i šljakaju. To je tad bila revolucija, jer kad bi mi došli do svih tih naslova da se pametni Česi nisu setili i piratizovali sve? Nisi više morao da presnimavaš od 3. ruke pa da ti grozno šušti zvuk, nego bukvalno ko original.

I tako, dok smo bahato kupovali sve i svja, oni nesrećni sirotani su nas gledali u čudu, nije im bilo jasno odakle nam lova. Na kraju kad više nije imalo šta da se kupi upali smo u neku prodavnicu sa maketama, i pokupovali sve makete brodova, ali meni je i dalje ostalo dosta novca koji nisam uspeo da potrošim, tako da i sad čuvam par 100-tina kruna. Još da dodam na kraju da su se svi masovno alkoholisali svaki dan i noć i mislim da možda jedini ja nisam pio alkohol. E, tako vam je to izgledalo iza gvozdene zavese pre 26 godina, a vidi gde su sada Slovaci i Česi a gde smo mi.

Jedan baš old school koji sam turio i u knjigu.

ATROPIN: Bojni otrov koji možete kupiti u svakoj apoteci?

Kad sam bio mlad i polu-lud, voleo sam tako da eksperimentišem na sebi, i to skroz solo na gajbi, doduše u standarnom nemanju keša za prave halucinogene ja sam se okrenuo ovim socijalnim verzijama, tatulama i sranjima, konkretno atropin mi je bio najzanimljiviji kao najdostupniji od svih tih akcija. Pošto se nadam da ovo ne čitaju maloletnici obnarodovaću njegovo dejstvo, tj. ono šta sam putem tih mojih "eksperimenata" otkrio.

Prvi put kad sam se susreo sa tim "otrovom" tamo 2005, drugar mi je rekao uzmi 5-10 kapi (pošto je to bočica i kapi služe za širenje zenica), nikako preko toga, i ja ga poslušao, ali nisam bio zadovoljan dejstvom, tako da sam u svom autodestruktivnom fazonu sledeći put popio celu bočicu, iz fazona kad je bal nek je madball. Naravno, ja tada nisam imao kameru da ovaj pokus zabeležim, pa sam istripovo da svoja zapažanja snimim pomoću kasetofona. Ali avaj, osim uvodne reči gde sam reko koliko je sati, popio sam tolko i tolko atropina, ništa drugo se nije čulo, tako da mi je eksperiment u celosti propao. E sad, nije eksperiment propao što sam ja bio neozbiljan nego zato što sam se već posle par minuta totalno oduzeo, al' totalno. Dan kasnije, pronašla me šveca u stanju sličnom shizofreniji, s tim što ovo zlo ima taj rad da ti ograniči memoriju na nivo zlatne ribice, tako da se ja 99% akcija ne sećam. Ko je probavao artan, akineton i tako te ludomile zna o čemu pričam, dakle jedna totalna zatupljenost. Stupor je možda najbolji izraz za to stanje gde ti lek prekida sve moguće misli, i negativne i pozitivne. Naravno, kod težih, paranoičnih bolesnika to i te kako ima smisla, jer čim mozak krene da im stvara konstrukciju o zaveri ili nekoj drugoj opasnosti, taj lek jednostavno prekine tu misao, i čovek ne zna ni šta je hteo, ni gde se deo, s tim što kad se ti lekovi uzimaju u određenim prepisanim dozama, to i nije tolko strašno, mada sam viđao ljude koji nikako nisu senilni a opet nisu znali gde su krenuli, otkud oni tu, a kamoli kojim dobrom. E u mom slučaju je to bilo puta 100, jer je i doza bila toliko puta jača.

Sestra mi posle prepričavala, kaže išo sam jedno 100 puta u WC, valjda mi se pišalo, ali dok ja stignem do klozetske šolje koja je od mog kreveta udaljena jedno 4 metra, ja zaboravim gde sam pošo i sa kojom namerom, a onda usledi logično pitanje otkud ja tu pobogu, šta radim u kupatilu, tako da se brže bolje vrnem u krevet i posle minut ponovo shvatim da mi se piša, i tako u nedogled. Sestra je uglavnom umirala od smeha na te moje akcije, jer je znala o čemu se radi, nije mi bio prvi put da se tako ponašam, mada ja nisam umeo da joj objasnim šta sam tačno uzeo, jer nikako nisam mogo da razumem šta me pita, i još bitnije, zašto me to pita, sreća pa su postojali ti prekidi pamćenja inače bi upao u žešću paranoju od tog propitivanja. Povremeno bre nisam mogo da skontam ni ko je ona, ni otkud ona tu, tako da ako bi malo okrenuo glavu na drugu stranu u sledećem trenutku kad bi mi ponovo ušla u vidokrug ja bi se istinski prepao, i pitao je otkud ti tu i slično.

Znači, jako zajebana rabota, a pravi cirkus je nastao tek kada je pozvala naše roditelje. Dolaze ćale i keva, tripuju "evo ga, konačno je stvarno poludeo", istraumirali se ljudi, i ćale tu preuzima ulogu "čuvara" od sestre, samo što je on to malo preozbiljno shvatio, pa je uvatio da me prati u stopu, a fora je bila u tome što sam ja istripovo da je on medved, a ja se najviše od svih životinja plašim međeda, ali nisu to one prave hardkor halucinacije gde ti vidiš medveda u punoj snazi, nego krajičkom oka, čim se okreneš prema osobi halucinacija nestaje, dakle sve haludže na atropinu se dešavaju na toj ivici vidnog polja, ima čak objašnjeno u psihijatriji kakve su to halucinacije i zašto se javljaju, čitao sam, ne mogu sad da se setim jebiga. Znači, ako si okrenut leđima ili bočno nekome svašta tu možeš da vidiš, tako da sam ja u begu od ovog medveda pokušao da se zatvorim u kupatilo, sreća pa nisam mogao da skontam kako, jer da sam se zaključao verovatno ne bi znao da izađem, jer treba prvo skontati otkud ja tu, pa onda ko to napolju lupa, kakve su to nemani zaposele vrata, pa redom, i dok bi ja stigao do toga kako se otključati, već bi 10 puta zaboravio o čemu se tu zapravo radilo, i onda sve ispočetka. Dakle, jedna vrteška bez kraja, zatvoren sistem, ko Burduš na ringišpalju, dok ima struje mašina radi, u ovom slučaju dok ima atropina u moždanom sustavu, a imalo ga je oho-ho, i ko zna koliko bi još to ludilo potrajalo da me nisu odvezli na VMA, tamo me priključili na neke infuzije, pa sam se lagano spustio na zemlju, ali i pored tog spuštanja ja sam umirao od smeha.

Dolazi doktorka i pita me da joj kažem koje je boje njena kosa, to kao test da vidi kolko sam prso, ja reko vi ste plavi al' se farbate, i naravno u smeh, i ona kao ma dobro je on, nije mu ništa, obično ljudi na atropinu umesto mene vide čudovište, ja opet u smeh, mislim se u sebi nisi me to pitala, pitala si me samo za kosu. A najjača fora, to mi ćale kasnije pričo, kaže, krenem ja po ko zna koji put da pišam, stignem do šolje, al' malo morgen, zaboravio opet gde sam pošo, i onda krenem da kopam po WC šolji, po vodi, tražim nekakve dijamante il' tako nešto, navatam ih i pokazujem njemu, kao vidi šta sam našo, a on mi kakav je pokvaren, uzme to iz ruke i baci na tepih, samo da bi me zajebavao, i ja onda to tražim po podu, ubi se tražeći, jer ko zna kakve svetleće akcije su to bile kad sam se ja toliko primio. Ima tu još detalja sa tim halucinacijama, npr. standardno, casual pričanje sa ljudima koji nisu tu, opet ih vidiš samo krajičkom oka, i razgovor traje taman tolko dok ne okreneš glavu i shvatiš da tu nema nikoga. Sestra je imala malu kameru pa je uspela da uvati detalj kad sam pričao sa Acom "baletanom", e sad ko je bio aktivan 90-ih zna o kom liku se radi, moja tadašnja devojka se družila sa njim. Posle sam hteo da ubijem sestru što nije duže snimala, jer to je i bio cilj ovog eksperimenta koji je krenuo po zlu, eh kakav bi to awesome materijal bio da je bilo 10-20 minuta toga, jebiga. Uglavnom, siguran sam da tih par sekundi uncut materijala postoji negde kod sestre, doduše ona je sad u prijateljskoj Gruziji, ali vrnuće se valjda nekad otalen.

Za kraj nauk : Nikada, ali nikada nemojte da se zajebavate sa atropinom, jer pored toga što može da se realno poludi, može i da se rikne od njega, dva psihijatra su mi to potvrdila (a možda su me i slagali?). Na drugu stranu atropin kao bojni otrov je skoro pa savršeno oružije za obračun sa dušmanima, al' zaista ne bih sad o tome, jer ko zna kakvi sve umovi ovo čitaju i šta bi sve moglo da im padne na pamet.

Jebote sine kao Džoni Dep kad popije onu bočicu neke žlezde u fear and loathing

Ju, ju, zajebana priča, Sine A nisam znao da u kućnoj radinosti mogu da se nađu tako potentni halucogeni, nikada više neću žvakati seme ladoleža i piti čaj od muškatnog oraščića...

Ipak, neverovatno je da su tvoji matorci bili tako prisebni i smireni... Ili si ih istrenirao? Ja znam okorele hašišare koji nisu pokazali toliko prisebnosti kada neko zakovrne na slikama.

Nema mi zuba

Budi se moj ćale juče posle popodnevne dremke i odma diže frku. "Nema mi zuba, nema mi zuba, mora da sam ih progutao u snu." Reko dal' si normalan kako ćeš onolke zube progutati, udavio bi se. Veli, ne znam al' nema ih nigde - i to onako paničnim glasom. Reko jebeš mi sve isti si Izet. Keva krenula da se smeje, ovaj popizdi i krene da je psuje: jebem, nabijem, i kako to već ide redom. Pitam ga, jel' si siguran da si imo zube kad si lego? Kaže jesam. Reko daj onda da potražimo zube, sigurno su ti ispali pa si ih šutno onako mamuran. Prevrnemo celu sobu, digli krevete, ormare, gledali svuda, tražili ih jedno sat vremena, al' džaba, nema ih pa ih nema. Setim se ja, vidim mačka mi nešto sumnjiva, da ih nije ona pokupila? Obiđem sve njene štekove al' opet ništa. Reko daj smiri se sad, iskuliraj, pa ćemo sutra lagano da izbacimo sav nameštaj jer sigurno zubi nisu dobili noge pa zapalili. I tu se stari malo smirio, krenuo i da se šali, kaže aj što sam ih proguto nego kako ću ih sad israti? Veli, jebote sve sam pretražio, jedino ako sam ih u gaće stavio, i uvati se za gaće kad ono...Znači njegovoj sreći nije bilo kraja, ja reko pa botejebo, kako ih nisi osetio, kaže pale mi na dno gaća. E sad, kako mu je zubalo dospelo u gaće to ostavljam vama mašti na volju, mada je skroz logično.

Bravo!!!
I ja svaki čas zbog nečeg bogoradim.
A, ćaletov slučaj je jasan. Ima ekspres varenje bez gut bacterija.

LSD: Kroz rajeve pakla (1998)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.rs/2016/12/lsd-kroz-rajeve-pakla-1998.html

Bart Simpson, Supermen, Šiva, Spirala, Druid, Čegevara, Hofman. Nisu li vam poznata ova imena? Da, naravno, reč je o kartončićima sa sličicama raznih likova koji se u poslednje vreme masovno seckaju, grickaju, žvaću i gutaju po Beogradu i šire. Neki od vas se sad sigurno pitaju zašto ljudi rade takve stvari, koji će im ti kartoni bez ukusa i mirisa, i još pored svega: to se jede?! E, tu leži caka, jer svaki taj mali kartončić je natopljen najpoznatijom halicunogenom suptsncom: dietilamidom lizergične kiseline ili skraćeno LSD-25. LSD u narodu poznat kao "kiselina" je najpročavanija ali i najilegalnija upotrebljavana psihodelična supstanca. Otkrio ju je slučajno (ili namerno) u svojoj labaratoriji na Alpima 1943. veliki hemičar Albert Hofman. Proizvodi se polusintetički iz jednog parazita koji napada klas raži. Po svom dejstvu LSD spada u red najsnažnijih ali i najmoćnijih hemijskih supstanci koje ćovek poznaje. Samo 30 grama može da odradi 300.000 ljudi, verovali ili ne! Smrtna doza za čoveka je nepoznata. LSD udara direktno na mozak ali sa veoma malom količinom - dva stota dela mikrograma (0,00000002g). Ipak, to je sasvim dovoljno, a ostatak se ubrzo izbacuje iz organizma.

Kako radi LSD?

Pa nekad dobro nekad loše. Sve zavisi od dosta faktora. Efekat se deli na četiri faze. Prva traje od gutanja pa sve do punog dejstva. Ta je meni možda i najluđa jer dolazi do primetne promene percepcije, odjednom shvatate da se nešto menja al' niste još sigurni šta i kako. To traje oko sat vremena. U drugoj fazi ste već potpuno svesni promene. Posmatrate novu stvarnost i za neke početnike to može biti i veliki šok jer naš um nije naviknut na takve procese te koristi sva odbrambena sredstva a to ponekad vodi i u paranoju, paniku i čuveni "bad trip" koji je u nekim slučajevima jako blizak psihotičnim epizodama. To sam imao prilike i sam da iskusim. Toliki strah pre toga u životu ja zaista nisam iskusio. Stanje na ivici ludila, previše informacija za nenaviknut mozak, ma usro sam se živ.

Evo kako je Aldous Huxley opisao taj šok. Naša čula primaju gomile informacija iz spoljašnjeg sveta. U našem mozgu postoji ventil koji je dobro zategnut i propušta samo one informacije koje su nam neophodne za običan (ordinary) život tj. za opstanak: jedenje, spavanje, razmnožavanje, i sve u tom duhu. E, tu odjednom LSD nastupa i ruši sve te barijere pa ventil polako popušta i mi bivamo izloženi neverovatnoj gomili informacija i emocija koje nas samo zapljuskuju tolikom brzinom da nekad ne možeš ni da ih povataš. Taman se koncentrišeš na jednu stvar a već u sledećem trenutku um ti prelazi na sledeću i tako u nedogled.

Po nekim naučnicima naša čula su razvijena do nezamislivih granica ali samo mali deo tih spoljašnjih nadražaja zapravo dolazi do naše svesti. Neki čak tvrde da mi u svakom trenutku osećamo sve što se događa u bilo kom delu univerzumu. Po Haksliju LSD predstavlja vodič u uzvišeno stanje svesti. Naravno, sve ovo još nije naučno dokazano.

U drugoj fazi koja traje 4 do 5 sati dolazi do promene vizuelne, auditivne, taktilne, i štatijaznam percepcije. Menja se doživljaj vremena i prostora, telesne sheme, javljaju se sve vrste halucinacija: živahne slike, ejdetske slike (koje se vide i zatvorenih očiju), visokopovišena osetljivost na boje, "boje postaju zaista boje" tvrde iskusni konzumenti. Neverovatna je razlika između naše percepcije boja iz "obične" realnosti i boja na LSD-u. Nešto poput razlike između sive i jarko crvene, ako me kapirate šta oću da kažem.

Nema šanse da ja sad nabrojim sve promene percepcije ali pokušaću bar neke:

- iznenadne i česte promene raspoloženja i osećanja
- pojačano buđenje sećanja na doživljaje iz prošlosti za koje ste misli da ste ih nepovratno zaboravili
- depersonalizacija i raspad ega
- dvostruka, višestruka i fragmentovana svest (ovo može da bude nezamislivo zastrašujuće)
- ponekad imate osećaj da možete telepatski preneti misli drugim ljudima
- svest o sebi nekada skroz iščezava pa neki ovo stanje nazivaju i stanjem ego smrti
- sistemi vrednosti se menjaju iz korena
- mnoge naoko beznačajne stvari dobijaju veliki značaj

U trećoj nastupa postepeni oporavak, a efekti kiseline gube na intezitetu. Naizmenično se menjaju stanja psihodelične i uobičajene svesti. Na trenutke samo provaljuješ sitne tripove koji polako odumiru.

Četvrta i poslednja faza karakteriše se osećajem smorenosti i napetosti. Ko je radio Obedijale otprilike može da zamisli kako to izgleda. Nije baš prijatno, zar ne? Potpuni oporavak i povratak u "strejt" stanje nastupa tek sutradan.

LSD se niz godina koristio u eksperimentalne i terapijske svrhe u lečenju psihijatrijskih obolenja tj. ludila svih vrsta i oblika. To je skoro do kraja napušteno zbog mnogobrojnih navodnih neželjenih efekata koji su tek kasnije otkriveni. Naime, neki naučnici tvrde da LSD utiče na promenu na hromozomima čoveka, pa su se šatro zabrinuli, a do tada im nije smetalo da vrše eksperimente nad ljudima nedovoljno ispitanom supstancom i to bez njihovog pristanka (Mkultra). Znači, ti ljudi često nisu ni bili svesni šta uzimaju što je najgore od svega. Naravno, ni ta priča oko promenama na hromozomima nije naučno dokazana zbog prestanka sa eksperimentima.

Mnogi ljudi se plaše LSD-a, pa čak i ja koji sam iskreni štovatelj ove "svete hemije" ih totalno razumem i nailazim na razloge za takav stav i odbojnost. Jedan broj eminentnih naučnika na pitanje da li psihodelično iskustvo može da bude korisno za čoveka koji ne ispoljava znake izraženog duševnog obolenja, odgovara: "Da, ali samo za određeni broj ljudi i pod određenim okolnostima."

"Dosadašnja iskustva sa LSD-em govore da psihodelično stanje kod osobe oslobađa ogromne skrivene potencijale i direktno joj omogućava da se susretne sa svojim nesvesnim u prerušenom i u originalnom obliku, što za mladu i nepripremljenu osobu može da ima katastrofalne posledice. To znači da veliki broj osoba nikada ne sme da uzme LSD-25" - kaže psihijatar Stevan P. Petroviću u svojoj knjizi "Stanja izmenjene svesti", a ja kažem bravo čiča! Ko da bi odrasla i pripremljena osoba bolje prošla. Mislim da mi nemamo šanse da pretpostavimo kako će neka osoba reagovati na LSD. Petrović dalje piše: "Da bi bila u stanju da doživi samospoznaju, prosvetljujuće iskustvo pod delovanjem LSD-25 , osoba mora da bude visoko inteligentna, emotivno zrela, dobro prilagođena, da ima bogato životno iskustvo i solidno opšte obrazovanje." Hehe, pa baš takvi koje je ovde opisao nikada, ma ni u ludilu ne bi uzeli bilo šta slično. Znači, greška u startu jer džaba ti škola i sve ako sam nisi probao acid, i to važi za sve u životu a ne samo LSD. Ipak, matori je ispao car na kraju knjige gde tvrdi da LSD može da koristi teolozima, filozofima i antropolozima radi sticanja novih i produbljivanja starih znanja. Njegova knjiga je i pored svih primedbi najbolja od zaista malog broja knjiga na ovu temu koje su izdate u staroj Jugoslaviji. Toplo je preporučujem svima bez zadrške. Pored ove ima još nekoliko knjiga. To su "Aldous Huxley - Vrata percepcije, raj i pakao", "Sveta gljiva" (ne sećam se imena autora), Karlos Kastaneda - ceo opus, i naravno, moja omiljena "Timoti Liri - Fragmenti sećanja". To su jedine knjige koje govore o psihodeličnim iskustvima a koje su prevedene na srpski do sad.

Kad smo već kod Timoti Lirija valja napisati koju reč i o njemu. Čuveni guru psihodeličnog pokreta inače profesor psihologije, osniva polovinom 50-ih "Internacionalno društvo za unutrašnju slobodu". Moram da napomenem da je pre Lirija LSD korišćen isključivo u psiho-terapeutske svrhe. Tada dolazi do "psihodelične revolucije" i sve više ljudi uzima učešće u tripovima. Liri govori o sedam nivoa svesti od kojih se najviši (nivo atoma i elektrona) dostiže upravo uz pomoć LSD-a. On sam je imao do 1966. kada je uhapšen, 311 psihodeličnih iskustava a LSD nije zabranjivao čak ni svojoj deci. Tri osnovna cilja Lirijevog učenja i LSD tripa su:

- da otkrijete i volite Boga
- da otkrijete i volite sebe
- da otkrijete i volite žene

Da svedemo sav ovaj haos pa da završavam. Uzeti LSD ili ne? Moje mišljenje je da bi svaki čovek barem jednom u životu trebao da proba LSD. Time bi se po mom mišljenju suštinski promenilo stanje u društvu. Ljudi bi konačno shvatili da ne postoji samo jedna ustaljena, već bezbroj realnosti, te bi samim tim mnoge predrasude nestale, mnoge laži bi bile odbačene. Zamislite svet bez država, religija, vlasti i vlasništva, nasilja i ratova...ma upravo ono o čemu John Lennon peva...

Ne bih želeo da ovim tekstom ko fol podstičem "narkomaniju" jer to mi nije cilj, uostalom to je ionako zadatak države Srbije koji ona itekako uspešno obavlja. Toliko heroina na ulicama na izvolte pa i svih ostalih vrsta gudri, znači ništa to nije slučajno. Naime radi se o drogama koje sužavaju svest i kao takve su korisne bilo kojoj vlasti kojoj odgovara da gomila mladih ljudi uživa u iluzornim veštačkim rajevima sa standardnim razmišljama "ma zabole me za sve".

LSD je nešto totalno drugačije, jer tek tu zaista shvatite u kakvoj iluziji i prevari mi živimo. I za kraj samo jedan savet, ako ikada odlučite da testirate LSD na sebi otidite u prirodu, u šume, na reke i planine, a nikako na nekakve tehno žurke i slične pizdarije, jer tu LSD gubi svoj pun potencijal i pravo značenje. Hvala. Jay!

P.S. Ovaj "studiozan" tekst sam napisao još davne 1998. za jedan fanzin (Radenik) koji na kraju nije ni štampan, a imam utisak sad kad sam ga čitao da bukvalno ko da sam ga juče budžio, tačno ko da se ništa promenilo nije, a?!

31. decembar 2016.

Ust'o u 03h iz meni nepoznatog a zapravo vrlo dobro znanog razloga, da ne smaram sad. Šta sa sobom u ovo doba kad svi spavaju? Ah, pa da, na fejsu ima manijaka koji nikad oka nisu sklopili. Pristavljam vodu u kuvalo, u šolju sipam kaš'čicu nesa i četr' zaslađivača. Odlazim u kupatilo dok voda ne provri, ne perem zube jer nemam curu. Jebe mi se baš, kad ju nađem praću ih a dotle ih neka, leba ne traže. pa zar nisam u pravu? Dal' da se istuširam? Ma zajebi, ionako večeras nigde ne izlazim niti mi iko dolazi, a i zapr'o sam se vala prošle nedelje. Vrćem se brzinski u kujnu, mutim kafu, dodajem mlijeko, pa nazad u dečiju sobu da upalim komp. Na netu standardno ludilo, već su svi drogirani i pjani, pričaju mi gde će večeras. Ne mogu da kažem da im ne zavidim, jer neko je završio ujdo, neko ovo, neko ono, uglavnom nema nikom da nešto fali. A ja kad pogledam moju rusku salatu i onih par piva što mi sleduju skontavam da sam žešće isfrustriran što nemam ni dinara u džepu da bar kupim gajbu piva ako ništa, al' me najnormalnije zabole kurac da tražim pos'o. Neka, jebe mi se, nit je ovo prva nit poslednja nova godina koja je prošla bez mene, zapravo se ni ne sećam kad sam poslednji put bio negde, možda 90-ih? A i šta ću koj' kurac na ulici, treba me pogodi topovski udar il' zalutali metak, ma idi bre. Ono što je meni u glavi su sedativi i pivo, ko onomad kod Avokada.

Oko 07h na kukanje mažnjavam od starateljke 12 bromova od 6 mg i usput redovnu terapiju te se vraćam na fejs da ubijem nervozu dok ne stigne pivo. Zajeban dan u pm, vreme se usporilo do maksimuma, ko će dočekati podne, jer kao gistro ne valja piti izjutra. Iskreno to nikad nisam poštovao, pio sam kad mi se pije, u 6 ujutru u 6 ujutru, a i ko je taj autoritet da uvodi pravila kad može da se pije? Šatro alkoholičari piju od ranog jutra a ovi što su kao OK čekaju podne ili veče. Uostalom evo vam primer mog starog koji je notorni alkos od svoje 15. godine. On isto tako čeka podne da bi počeo sa rakijom, i stalno se hvali kako eto on nije taj ološ pijanac, al' zato od podne pa do ponoći stuče i rakije i piva ko zna koliko. Al' jbga, on nije alkoholičar, molim lepo. I tako, čekam ja podne, i već mi dokurčilo, maznem odma tri piva jer ko će čekati sad veče da se kao počne sa nalivanjem? Kao svi smo veseli, ovo, ono, a zapravo svi smo veseli tek kad se izdrogiramo ili napijemo. Zar ne? Dobro, verovatno grešim, ali znam po sebi, ja nikad u životu nisam bio veseo strejt osim kad sam bio baš sasvim malo dete pa se radovao svemu, i divim se i zavidim toj manjini ljudi koji su prirodno high i raspoloženi. Al' kolko sam skontao takvih je sve manje ili ih barem ja ne znam? I tako, oraspoloži mene to pivo, palim pljugu za pljugom, ma ne zna im se broja. I evo sad će 21h a ja gustiram četvrto pivo, jer jbga noć ima da potraje a meni ostalo još samo jedno u šteku. Opet kažem, najiskrenije zavidim svim ljudima koji su večeras negde izašli ili su se okupili po gajbama, ali ko me jebe, isključivo sam sam sebi kriv, mogo sam fino da opljačkam menjačnicu ili poštu i da me sad bog vidi, ali jbga, ne robija mi se, pička sam, priznajem. Poješću svoju rusku salatu i popiti još ova dva piva, pogledati malo parove, pa fino na spavanje, jer sutra je novi dan, nova godina...a zapravo ako ćemo realno ista. Dakle, ajmo Jovo nanovo.

Šta je to ljubav a nije feferon

Šta je to ljubav? Ljubav je kad dvoje ne baš tako mladih a situiranih ljudi odluče da se uzmu, da podele taj životni užas na pola, da budu sapatnici. Jer uvek je lakše udvoje. Jedan vodi dete kod lekara, drugi završava papire u opštini, jedan kuva, drugi usisava itd. Neki bi rekli da to nije ljubav no čisto koristoljublje a ja baš tvrdim suprotno. To jeste prava ljubav, jer podeliti patnju sa nekim nije nimalo lako, i to ne možeš baš sa svakim jbga, jer logično neće svako da te trpi. I tako se ljudi udružuju u te bračne zajednice ne bi li im bilo bar malo lakše u životu, jer najgore je kad si sam pa ostariš, pa nema ko te pazi, a ovako možda izrodite i neku decu pa ta deca posle brinu o tebi kada ti partner rikne. Jbga, treba sve to iskalkulisati, jer život nije zajebancija, no jedna jako zajebana rabota. Mora da se planira godinama unapred, i nema tu nikakve spontanosti ko što maštamo. E sad, očigledno je da nismo svi rođeni da živimo u paru, pa tako veliki broj ljudi skroz solira, s tim da ti za takvu opciju ipak treba dobra novčana podloga, jer jedna plata nije isto ko dve, tako da ako si u tom fazonu mora ili da radiš dva posla, ili da ti je plata na zadovoljavajućem nivou, ne bi li ispunio sve te zajebane uslove da budeš skroz nezavisan i svoj.
Nikad u životu nisam živeo u takvim zajednicama, nekako ne mogu da zamislim da mi neko po ceo dan sedi u sobi ili da delimo prostor. Ajde OK, kapiram ono kad imate dva kompa pa kad imaš potrebu da se osamiš a ti fino na net i bukvalno ko da nisi više tu. Al' nije oduvek bilo tako, sećam se kada sam imao jednu curu tamo početkom 2000-tih, i po tri dana bi boravila kod mene, tako da sam imao izuzetno jaku potrebu da budem malo sam, svoj na svome, da me ostavi malko na miru, jer ja jedino mogu da se pravo opustim kada sam skroz solo, a svako duže druženje me čini jako nervoznim i napetim. Ma bukvalno samo što se nisam razdrao: ama bre ženo božija, idi malo svojoj kući bogteubio, teraj me u kurac, imam i ja dušu pobogu - ali njoj to nije smetalo, ona je valjda od malena navikla na te razne zajednice, na konstantnu gužvu jer je još sa 15 godina došla u Beograd da uči škole. Tako da sam bio prinuđen da većinu vremena provedem na netu. I tako, dok je ona šila nekakve haljine na krevetu (studirala je primenjenu) ja sam divljao po raznim forimima te smo se baš lepo sporazumeli, nit je ona mene cimala, nit ja nju, a i nije bila neka brbljiva smaračica sa šupljim pričama. Dakle, svako je radio svoje i svima je bilo potaman.
Druga stvar što se tiče tih odnosa su nežnost i pažnja, i to me oduvek zbunjivalo. Npr. ležite u krevetu i ona hoće da je zagrliš, i ja je zagrlim a ona topla ma ko kaljava peć, baš ono zrači tom nekom energijom, a meni naravno to jako smeta jer ne volim da me neko greje bezveze, i ovako se non stop znojim. A sa druge strane pa kako ću pobogu tako zagrljen spavati, em što me sve žulja, em što se okrećem u krevetu ko na ražnju. Dakle, ja i dan danas tripujem da su one scene iz filmova kad se dvoje bude idilično zagrljeni čista fikcija holivudskog sranja, ali opet kontam da ima i takvih ludi koji to vole i koji se ne cimaju toliko u snu, ali ipak mislim da su u velikoj manjini. Takođe, još od malih nogu nisam podnosio da me bilo ko grli i gnjavi, sećam se samo keve i ćaleta, bukvalno sam bežao od njih kad hoće da me zagrle, a o drugoj rodbini da ne pričam. Šta me koji kurac pritiskaš, ajde OK ono kad se dugo nismo videli pa zagrliš nekog od srca, ali to konstantno gnjavljenje je meni žešći užas. Pa tako kad mi cura sva raspilavljena kaže - zagrli me, ja je odradim al' iskreno preko kurca, jer to nije moja priča. Imao sam dve ozbiljne veze u životu, prvu od 1998. do 2000. a drugu 2000-2006, i sa obe cure sam u startu napravio dil da ako budemo ikada živeli zajedno u svom stanu, da kreveti mooooraju da budu razdvojeni, jer te fore kao bračni krevet, to me zajebi, jer pamtim kako je to izgledalo čak i na ovom mom kolosalnom, znači morao sam da se zgrbim u ćošku i da ne mrdam, jer kako bi malo odskočio naleteo bi na ovu furunu. Čak sam se i istrenirao tokom godina da sam bukvalno spavao u toj jednoj jedinoj pozi a bez da se pomeram, dok se ova bahato širila, jebe se njoj što ja ne mogu da se opustim u svom rođenom krevetu. E, baš zato smo se i dogovarali da kupimo dva i da fino svako kulira u svom miru i spokoju, a da se tucaš falabogu možeš i na frižideru ili veš mašini, koji će ti mrtvi bračni krevet, jebo te on da te jebo?
Znam, ovo sad zvuči ko da ja kenjam i izvoljevam, da sam samoživ i slično, al' brate oću tih svojih 3-4 metra kvadratna privatnosti i to ne dam ma ni za šta na svetu. Pa jbte, čak i po srpskim zatvorima imaš pravo na svoja 2 metra, i što onda ne bi imao takvu privilegiju i na slobodi, zar ne? Ne cimam te, ne cimaj me, i ja mislim da je to fer, da je to poštovanje, tolerancija i razumevanje, ljubav jednom rečju...

http://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/jedan-od-najozloglasenijih-masovnih-ubojica-charles-manson-na-samrti-iz-zatvora-je-u-teskom-stanju-prebacen-u-bolnicu.../5465059/

Odrastanje na Vidikovcu 80-ih - deo prvi

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.rs/2017/05/odrastanje-na-vidikovcu-80-ih-deo-prvi.html

Na Vidikovac sam se doselio iz Skojevskog naselja 1982. dakle ne u onom prvom naletu'79 ili koje već godine već u ovom tzv. drugom talasu. Ja sam tad imao jedva 5 godina i moram priznati da me je ona betonska džungla dobrano naplašila, jer tada su od zgrada bile samo ove crvene centralne i eventualno zelene mada to nisam baš siguran, dok je sve ostalo bilo u izgradnji, dakle ko da sam došao na gradilište da živim, al' bukvalno. Čak sam te prve godine imao i jedan gadan košmar koga se za čudo i dan danas jasno sećam. Naime, sanjao sam da sam se izgubio u svojoj zgradi i da nikako ne mogu da nađem naš stan, i naravno odma' krenula da me vata panika. Trčao sam peške gore dole po spratovima al' džaba. Na kraju sam ipak nekako uspeo da prepoznam sprat, ali kad sam se približio vratima jasno se čuo iznutra neki meni nepoznati glas. Čuo sam neki grub muški glas kako priča nešto na šiptarskom i to me ubacilo u baš žešću paranoju jer to je značilo da su me roditelji ostavili i odselili se i ko zna šta još. Naravno, radi se o 1982. godini a samo godinu dana ranije su Šiptari pravili one čuvene demonstracije te se šibli sa murijom, tako da sam tek kasnije skroz skontao zašto sam baš to sanjao i na taj način. A i inače još od malih nogu iz nekog razloga sam pratio sve Dnevnike i Vesti na TV-u te sam tako zakačio i tu politiku koja je brutalno forsirala strah i prezir prema Šiptarima. Uostalom najbolji dokaz kolko je to uticalo na moj krhki um je ovaj ultra bizaran san.

Uglavnom, tih prvih godinu dana sam se jako plašio tih građevinskih radova, armatura, rupčaga, visokih zgradurina a posebno liftova, tako da sam jako retko izlazio napolje da se socijalizujem sa drugom decom. Tek sa šest godina postao sam redovan prvenstveno na fuci a onda i drugim igrama. Doduše ja sam i ovako bio jako stidljiv ko dete, plus sam zamuckivao tako da mi je bilo jako neprijatno pred decom ako bi me šta pitali, te sam gledao da se držim po strani pa ako prođe - prođe. No svako čudo za tri dana, tako da me klinci nisu previše zajebavali, a i bio je još jedan dečko iz 13-ice koji je baš mucao hardkor ali ni njega nisu cimali. Na to jednostavno niko nije obraćao pažnju. A mogu da zamislim kako sve to danas izgleda, jadna ta deca zaista.
Gde sam stao. Da bre. Vidikovac je podeljen na više skupova zgrada koje su poređane u krug pa puta sedam takvih krugova. Mi smo npr. bili drugi krug. Znači šest zgrada od broja 13 do 23, i mi deca smo retko kad zalazili u druge krugove iako su nam najbliži bili na 100 metara, tako da pojma nisam imao ko još živi tu u komšiluku dok nisam krenuo u osnovnu. Takođe, tad belih zgrada nije bilo ni u najavi a na mestu gde je bio Tehnogas (zgrada u staklu) a sad je pandurska stanica, tu je bila jedna ogromna livada gde je starija raja igrala fudbal. Mi klinci se tu nismo mešali jer smo imali opuštenu fucu odma' tu blizu u našem krugu na "platou". Naime, u centru tog kruga zgrada i dan danas se nalazi taj "plato". U prevodu to jedan ogroman prostor podeljen na više prostorija i tu je kod nas npr. bila prodavnica dugi niz godina. E, pa na krovu te prodavnice je sagrađen taj plato sa klupicama od betona, idealan za svakakve dečije ludorije a ponajviše za fucu.

Igrale su se tu bome svakojake igre. Janjine, klikeri, tapke, poklapke, rat duvaljkama i praćkama, jurnjava po podzemnim tunelima ispod zgrada, i naravno kultna i meni najzabavnija igra "lozinke". Al' tad smo imali foru i zaista ne znam ko se toga setio da ne igramo sve igre odjednom nego po sezonama. Npr. dve nedelje je trajao rat duvaljkama, pa bi onda prešli na klikere i tako redom pa u krug. Jasno se sećam kad su neki mlađi klinci došli da igraju klikere a mi ih oterali iz fazona - alo bre sad je sezona duvaljki! Inače ja sam jako bio loš sa duvljkama, jer našao bi ja na gradilištu plastičnu šuplju cev, al' nikako mi nije išlo ono savijanje fišeka, bio sam jaaako smotan. O klikerima da ne pričam, jer ta koordinacija ruke mi nikad nije bila jača strana, tako da sam uglavnom gledao kako drugi to rade, jer da sam nastavio da igram sad ne bi imao sačuvanu kolekciju od 50-ak opakoizgledajućih klikera koje mi je ćale donosio iz Trsta svakog vikenda. Bilo je tu baš jakih igrača, npr. Ivče iz prizemlja i Peđa sa petog sprata moje zgrade, oni su prosto razbijali, ma jeli su te klikere. Dalje, janjine je takođe bila rado viđena igra sa dubokim sadističkim nabojem jer se išlo na to da se protivniku slomi kičma. Sreća pa smo tad bili deca i niko nije imao dovoljno kila da nanese bilo kakvo zlo bližnjem svome. E da, zaboravio sam za fucu da vam kažem. Oduvek sam bio protivnik fudbala i ta igra me jako smarala, a na drugu stranu što nisam pojma imao da driblam, jer ko što rekoh: bio sam smotan samo tako, te bi se vazda prijavio za golmana i kulirao. Ali jbga, golmani uvek na kraju najebu. Ako primiš gol svi te iznapušavaju a ako odbraniš nikom ništa. Ali ipak sam voleo da branim, par godina kasnije sam bio golman u rukometnom timu mog razreda i razbili smo VI-2 u finalu sa nekim suludim rezultatom 30:2 il' tako nešto, uglavnom se sećam ko sad da gledam kako sam primio samo dva gola iako su mi njihovi navijači sve vreme pevali "Golman nema pišu".

No dosta kurčenja, idemo dalje. Znači "lozinke", e to vam je bila jedna posebna i mome srcu draga igra. Podelimo se nas 15-ak iz kruga u dve grupe. I sad jedni smišljaju lozinku i beže diljem Vidikovca jer je bilo pravilo da se ne izlazi van tih granica jer bi ih kurac našli. Dakle, ta prva grupa ima nekih 15-ak minuta da zapali gde god na Vidikovcu a mi onda krećemo da ih ganjamo. Meni je to bilo jako zanimljivo, ko avantura neka. I onda krenemo za njima al' mi sad pojma nemamo gde su oni otišli jer ipak 15 minuta nije malo. Mogli su realno za to vreme do Ceraka da se stignu jbga. A bila je neka fora pošto se često dešavalo da se tako pogubimo po kraju, da mi vičemo a oni moraju da se odazovu da bi ipak znali gde da ih lovimo, da se ne smorimo. I tako, kad ih navatamo većina uspe da utekne ali zato uvek pretekne neki debeljuca koga ulovimo i bacimo na muke sviju vrsta, jer cilj je bio da nam oda lozinku da bi pobedili. E, tu opet dolazimo do urođenog sadizma kod dece od 6-7 godina. Prvo mučenje je bilo golicanje dok ovaj ne crkne od smeha da mu nije dobro, ali je bilo i mnogo surovijih akcija koje ja sad baš i ne bi da navodim, jer ipak ovo čitaju i deca. Uglavnom, subjekat bi na kraju po pravilu sve priznao i odao nam šifru pa smo onda uzvikivali tu reč iz sve snage da ovi njegovi čuju te da se svi predaju i pobeda je naša. Inače u toj mojoj raji je bila ekipa od '76 do npr. 80-og godišta ali je postojala i starija ekipa 75-72 ali sa njima se nismo družili, ipak su bili dosta stariji i imali neki svoj trip. Mi igramo fucu oni dođu, dovate loptu i deganžiraju je u pizdu materinu dole prema Kneževcu, i mi šta ćemo, sklonimo se a oni preuzmu teren i slično. Klasika.

Za ove koji znaju o kom krugu zgrada se radi navešću samo da su mi najbolji jarani bili Peđa i Deki iz moje zgrade i Popa iz 13-ice. Zapravo Popa je ujedno bio i kolovođa svih tih naših akcija, što se kaže bio je nekako predodređen za lidera, i uglavnom je on odlučivao sa još jednim koja sezona igara će da usledi, a i mnogo dobro je igrao fudbal i kasnije ganjao skejt kad se izgradio Tehnogas pa smo tamo vozili rolere i sranja. Inače baš sa Popom sam išao na onaj čuvenu derbi ako se ne varam 1991. na Marakani kad su Grobari izlomili daske i bahatili se, pa nas murija otkinula od batina a onda upali i cigani na jug da nas dovrše. Da se vratim na temu, uglavnom najviše klinaca je živelo u 13-ici i 15-ici al' jbga kad sam im zaboravio imena i nadimke...ili možda nisam?

Nastaviće se...

gde su sada bele zgrade je nekoć bila toplana, koja je srušena kada je napravljena nova na magistrali.

da li ste igrali zube, u nekim delovima Vidikovca poznate i kao aurus? meni to beše omiljena igra.

код нас у крају је била позната и као зубе и као аурус...мада је често називана алрус, аларус и ауралус...пошто је свако мислио да се каже баш онако како он мисли

Šta mu dođe to?

pa recimo trojica se postave kao u neku kulu, i počnu da broje do 21 kada sudija kaže aurus. sudija kruži oko kule, i pokušava da spreči članove druge ekipe da naskoče na kulu. ako neko uspe da naskoči, ovi u kuli počinju da broje ispočetka. isto tako i kada neko siđe sa kule, počinje se brojanje od 1. ako izbroje do 21, a niko ne naskoči, odnosno sudija dobro obavi svoj posao, ili ako neko naskoči a ne siđe dok ovi u kuli ne ibroje do 21, menjaju se ekipe, i oni što su naskakali se sada postavljaju u kulu. dok pokušavaš da naskočiš na kulu ne smeju da ti se vide zubi - otud naziv igre

nek Dejan doda ako sam šta propustio.

Vi beogradžani ste uvrnuti

Došao si sa topika o Linču da to kažeš?

Ni Linču ništa nije jasno!

Quote from: tomat on 09-05-2017, 17:16:24
pa recimo trojica se postave kao u neku kulu, i počnu da broje do 21 kada sudija kaže aurus. sudija kruži oko kule, i pokušava da spreči članove druge ekipe da naskoče na kulu. ako neko uspe da naskoči, ovi u kuli počinju da broje ispočetka. isto tako i kada neko siđe sa kule, počinje se brojanje od 1. ako izbroje do 21, a niko ne naskoči, odnosno sudija dobro obavi svoj posao, ili ako neko naskoči a ne siđe dok ovi u kuli ne ibroje do 21, menjaju se ekipe, i oni što su naskakali se sada postavljaju u kulu. dok pokušavaš da naskočiš na kulu ne smeju da ti se vide zubi - otud naziv igre

Vrh! Znam za ovo al' nisam imao muda da igram samo sam kibicovo.
A naziv igre zapravo najjača fora.   

Сон ов Мен, баш јуче помислих на тебе...дуго те не читах на форуму.

Quote from: tomat on 09-05-2017, 17:16:24
pa recimo trojica se postave kao u neku kulu, i počnu da broje do 21 kada sudija kaže aurus. sudija kruži oko kule, i pokušava da spreči članove druge ekipe da naskoče na kulu. ako neko uspe da naskoči, ovi u kuli počinju da broje ispočetka. isto tako i kada neko siđe sa kule, počinje se brojanje od 1. ako izbroje do 21, a niko ne naskoči, odnosno sudija dobro obavi svoj posao, ili ako neko naskoči a ne siđe dok ovi u kuli ne ibroje do 21, menjaju se ekipe, i oni što su naskakali se sada postavljaju u kulu. dok pokušavaš da naskočiš na kulu ne smeju da ti se vide zubi - otud naziv igre

nek Dejan doda ako sam šta propustio.

немам шта додати...ал сам се сад сетио и јањина...

Flašom u glavu

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.rs/2017/05/flasom-u-glavu.html

Pisao sam već ranije tekst na ovu temu al' beše to baš poodavno, tako da ni ne znam gde se nalazi, pa reko daj da napišem iznova jer je pristojna vremenska distanca i zasigurno drugačije gledam na taj meni jako bitan događaj u životu, jedan od onih koji su me ukalupili da postanem ovo što sam danas. Naime, beše to jesen 2000. godine, neki novembar npr. Svirali su čuveni "Charlie don't surf" ali i bend "Mišomor" sa Vidikovca, pa sam išao da ih kao podržim jer su bili mlađa raja, a i da čujem vazda zanimljivi Charlie DS. Inače, tada su koncerti iz nekog razloga bili održavani većinom u Festu, klubu u Zemunu kod Hale Pinki. Neam pojma, valjda u Beogradu HCpunk bendovi nisu imali prođu al' ne mogu sad tačno da se setim jer se to stalno menjalo, klubovi bi nastajali i ubrzo se gasili.

Pošto sam tih godina non-stop gde god da krenem nosio šal određene manje navijačke grupe, poneo sam ga oko vrata i ovaj put, što zbog mode što zbog tog adrenalin tripa jer su se šalovi po Beogradu tih godina skidali baš masovno, tako da si bio realna meta ako te suparnički navijači izvale u busu samog. Ali ja sam se standardno inatio iz nekog razloga i baš namerno stalno nosio šal baš da vidim ko će da mi ga skine.

Klub Fest je te večeri bio pun ko oko, skakalo se, stejdždajvovalo, ma baš je bila dojaja atmosfera. Pošto se prosečan čovek jako brzo umori na takvim koncertima od onog silnog divljanja rekoh sebi daj da izađem malo napolje da uzmem vazduha ali i da eventualno podojim koje pivo. Ali avaj, little did I know da su me celo veče iz prikrajka snimala trojica starijih navijača jednog isto tako manjeg kluba ali sa mnogo jačim i po zlu čuvenijim navijačima. A ja bio u fazonu "lako ćemo" te ladno nisam ni izvalio da su došli na cert, jer da sam ih snimio ipak bi pripazio kako i s kim se krećem, a još sam pritom godinama unazad znao te likove po zlu. Dakle, izlazim ja tako iz Festa ko muva bez glave, skroz bezbrižan, vidim dosta ljudi sedi okolo i doji to pivo, i taman kad sam hteo da se obratio jednom ortaku - pljas, osetim da me nešto jako udarilo između vrata i temena. Taman da se okrenem da vidim šta se dešava kad me opet nešto udari iz sve snage i tad skontah da su bile u pitanju flaše, samo što me je ova druga tura zasekla ispod zulufa baš dobrano kada se slomila o moju ludu bosansku glavu. I još pritom mi je neko s leđa samo povukao i skinuo šal. Krv je naravno krenula da lipti i to obilato, i tek kasnije sam izvalio da je falilo samo par santimetara pa da me prikolju. U tom šoku i sa rukom na rani koja je baš bila bloodbath konačno sam uspeo da se okrenem prema napadačima i skontao o čemu se radi i zašto sam napadnut.

Odma' sam stao u gard i krenuo da vičem - pičke, vratite mi šal mamu vam jebem u pičku i sve u tom stilu. Razmenio sam tu par udaraca sa kolovođom ali pošto su izvalili da sam ja sav krvav i da će sigurno dolaziti murija ubrzo su utekli prema centru Zemuna. Tek tada sam skontao šta mi se zapravo desilo, a najviše me zabolelo što sam snimio ispred Festa 20-ak ljudi koje većinu znam i koji su mi navodno bili ortaci, a nisu ni prstom mrdnuli da ulete na moju stranu jer mogli smo realno da izlomimo ove jajare, jer ako ništa ipak nas je bilo mnogo više. Ali jbga, u strahu su velike oči i svi su samo nemo posmatrali u šoku. U tom trenutku sam ja i zvanično digao ruke od te naše muzičke scenu koju smo godinama zajedno gradili i dao otkaz velikoj većini, i samo jedan momak (Kuzman Brka) mi se posle javio telefonom i rekao - izvini brate, živ sam se usro, nisam mogao ni da se pomerim, i stoga rispekt za Brku. Mada iskreno, u tom trenutku mi bilo žalije zbog šala koji su mi skinuli nego što su me isekli flajkom, i zbog adrenalina nisam osećao nikakvu bol al' sam ipak prihvatio da odem u WC da isperem ranu. Tek tada su naišli ovi moji s Vidikovca koji nisu ni videli šta se desilo jer su unutra gledali cert, i čim su me videli odma su me iscimali da odemo do Zemunske bolnice da mi to zašiju. Taman kad su me šili naišli su pubovi i pitali standardna pitanja na koja realno nisam ni znao da odgovorim a i nisam drukara jbga. Inače Mišomor je baš tada trebao da počne sa svirkom ali ovi ortaci su ostali sa mnom iako sam im reko da mi je OK sad i da bolje da idu da sviraju, jer ja sam mogao i sam kasnije da se vratim. Naravno, nisu hteli da me ostave, al' jbga to je to drugarstvo i taj vidikovački duh solidarnosti. Na kraju kad smo otišli nazad u Fest ovi su odsvirali par pesmica te smo žurili na poslednji autobus do grada. U gradu, na Zelenjaku, smo standardno uvatili noćnu 56-icu pošto je sa nama bila i ekipa iz Skojevske i s Ceraka pa su svi silazili usput do Vidikovca.

I sedim onako sjeban zbog tog šala u zadnjem delu zglobnog autobusa, ovi klinci nešto pričaju, doduše nisam ih baš konstatovo kolko me smorio ovaj "navijački" gubitak. I konačno majstor upalio bus, da krenemo na dalek put skroz do južnog Beograda, kad na vrata ispred nas ladno ulazi onaj isti "kolovođa" što me isekao i ne provaljuje nas. Auuuu, kakav fail i kakva instant karma. Tako nešto mi se nikad nije dogodilo u životu da dobijem priliku da se osvetim u tako kratkom roku, al' eto, sam bog ga je poslao meni u naručje. Ali glupo mi da sad prepričavam šta se dalje dešavalo (gistro omerta), samo ću vam reći da sam svoj šal našao kod ovog lika u prednjem džepu duksa i odma' ga povratio što mi je bila veća pobeda od toga što smo ga malko jurili po busu. E sad, šta se dalje zbilo, kakav je afteramth ove priče to ću ostaviti za neka bolja vremena jer i meni je mučno dok ovo pišem. Znači, ovo nikako nije kraj tih sukoba koji su se nastavili sledećih par meseci, jer sam ja pošto poto rešio da se osvetim svim učesnicima ovog nemilog događaja. Naravno i oni su tu pokušali da kao uzvrate, te su napali jednu trolu posle nekog koncerta, ali kako to obično biva stradali su neki nevini klinci pankeri koji veze sa pričom nisu imali, a ovi ladno mislili da su to navijači mog kluba i još se posle hvalili kako su nas polomili i šta sve ne. Za kraj bi samo rekao - daleko im lepa kuća, i good bye teens (skins).

Tebi je vreme za novu knjigu. Just saying.

Izdaću za početak samizdat sa ovim pričicama u ograničenom tiražu od 5-10 komada, pa ako se primi neka izdavačka kuća iole ozbiljna tek onda izdajem u fulu, inače jok ja.

Ja bih ovo definitivno kupio.

Quote from: Son of Man on 10-05-2017, 10:25:14
Izdaću za početak samizdat sa ovim pričicama u ograničenom tiražu od 5-10 komada, pa ako se primi neka izdavačka kuća iole ozbiljna tek onda izdajem u fulu, inače jok ja.

Obožavam te!

Fanzin, pa nek ide u nastavcima.

Ma to ja maštam dokon, a ionako sam lenj, tako da nema od toga ništa.

Quote from: Meho Krljic on 10-05-2017, 09:45:24
Tebi je vreme za novu knjigu. Just saying.

Полако, видиш да се чоек тек сад пробудио из зимског сна 

Kratki vodič za tabletomane (Jevanđelje po Abraxasu)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.rs/2017/05/kratki-vodic-za-tabletomane-jevanelje.html

VAŽNA NAPOMENA: OVAJ TEKST NI U KOM SLUČAJU NE PROMOVIŠE ZLOUPOTREBU LEKOVA VEĆ SLUŽI ISKLJUČIVO I SAMO U EDUKATIVNE SVRHE!

01. Akineton - antipsihotik od čije preterane upotrebe (zloupotrebe) može da dođe do halucinacija i ogromnih rupa u sećanju. Npr. samo se desi da se osvestiš na nekom mestu i zapitaš se otkud ja ovde?

02. Artan - u principu isti kurac ko i Akineton, s tim što sam Artan probao pa sa sigurnošću mogu da potvrdim da u velikim dozama izaziva sulude i vrlo neprijatne halucinacije kojih se na svu sreću ne sećaš zbog tog anti-memorija efekta. Npr. može da ti se desi da izjutra popiješ Artan i već sledećeg trenutka skontaš da je veče. Ne bih to nikome preporučio a najviše zbog te knedle u grlu (narkomani je zovu "tegla u grlu") koja te tera na povraćanje. Uglavnom jako zajeban lek i treba ga izbegavati ko i sve iz ove grupe halucinogenih antipsihotika.

03. Atropin - Najzajebaniji od svih medikamenata jer se maskirao iza sredstva za širenje zenica ali se i koristi pri operacijama na srcu. Čak i u malim dozama izaziva surove halucinacije, zatim rupe u sećanju koje su mnogo intenzivnije od ovih kod Artana (bukvalno ne znaš šta si radio pre 30 sekundi) ali o Atropinu sam već pisao naširoko.

04. Bensedin - smor

05. Bromazepam - majka svih sedativa, umesto da uspavljuje samo diže i inspiriše, samo postoji zajeb ako se uzima duže od ne znam kolko meseci gubi efekat tj. raste tolerancija, i posle je jako teško skinuti se sa njega. Ja sam npr. pre par godina stigao do cifre od 20 komada od 6mg dnevno i što je najgore jedva da me radilo, ali zato bez njega zikra samo takva. Inače, bez tih navlačenja Bromazepam je najjači sedativ ubedljivo, te nije ni čudo što penzioneri sve više sa bensedina prelaze na brom. Nažalost nema ga više da se kupi bez recepta (možda par apoteka u gradu) tako da je to piši propalo.

06. Diazepam - drugi naziv za Bensedin. Služi za uvod u san i u manjim dozama opušta, smiruje. Nisam ga koristio od 1992. jer nisam u fazonu da prespavam dan. Jebeš takav lek.

07. Zoloft - antidepresiv, dakle pospešuje lučenje serotonina u mozgu. Što reče jedan psihijatar to je bliski rođak Prozaka jer deluju na isti način. E sad, nekoga bolje radi Zoloft a nekoga Prozak, mene Zoloft nije ni pipnuo.

08. Ksalol - drugo ime za Ksanaks

09. Ksanaks - e ovo mi je velika misterija, neki moji drugari se kunu u ovaj lek, ja kupio kutiju, popio pola, ništa osetio nisam. Moraću još da se informišem, nema mi druge. Uglavnom radi se o anksiolitiku.

10. Karbapin - psihostabilizator, s tim da ako se uzme u količini do tri tablete ubacuje u nekakav čudan spid sličan trodonu, te možete da usisate stan bez problema i slično. Sve preko tri vodi u neopisivi užas, gde sam ja prvi put skontao zašto alkoholičari kažu da vide sve duplo. Znači, bukvalno sve vidiš duplo i osećaš se jako nenormalno, uz svo ono padanje ulevo i udesno. Da mi nije bilo ortaka nikad krevet ne bi pronašao da se malo smirim. Posle te akcije nije mi palo na pamet da se opet zajebem. Na kraju sam dobio i alergiju na to sranje tako da ni ne smem da ga uzimam.

11. Lorazepam - sedativ

12. Leksilijum - drugi naziv za Bromazepam

13. Largaktil (Hlorpromazin, Torazin) - Fenotiazinski antipsihotik, prepisao mi ga psihijatar za napetost ali od njega imam jako gadne i žive snove te ga izbegavam što više mogu. Od njega kao i od Leponexa javlja se manična glad koju jednostavno ne možete utoliti, tako da ode ceo frižider očas posla. Mislim šta reči kada sam ja oduvek imao 70-80 kila a sad imam 125. Nedobog nikom.

14. Leponex (Clozapine) - antipsihotik koji navodno služi za lečenje shizofrenije. Nemam shizofreniju ali pijem ovaj lek već godinama, jer mi je to jedini način da oteram paranoju i crne misli koje me s vremena na vreme napadaju. Takođe odličan je za napade panike ali ko što sam napomeno otvara apetit i u stanju ste da jedete leba i kečapa do iznemoglosti. U zatvorima narkomani ga koriste da bi prespavali dan, jer jako mala doza je potrebna pa da utonete u višečasovni san bez snova. Ja to koristim kad ono baš ne znam šta ću sa sobom, popijem fino tri tabletice i bukvalno nestanem.

15. Mendileks - spada u grupu antiparkinsonika, dakle za lečenje Parkinsonove bolesti ali i tako tih podrhtavanja-tremora ruku i slično. Ne bi se ja s ovim ni susreo da mi idiot od psihijatra u Lazi nije prepisao. Naime, ja došo kod nje da popričamo i ona izvalila kako ja cupkam nogom, a to radim od kad znam za sebe zbog nervoze. I ona zaključi da je to neki tremor il' jbmliga šta i prepiše mi ovo ludilo koje ima sličan efekat ko Artan, sa sve onim taktilnim halucinacijama tipa dodirneš stolicu a ono ti sve nekako plastično i gadno, i naravno klasična tegla u grlu. Već posle par dana sam ja to batalio jer je zaista neizdrživo. Za izbegavanje.

16. Obedijal - Ovo je malo retro lek, pojavio se 90-ih i služi za mršavljenje al su ga tehno-manijaci pili masovno jer je ubacivao u spid, pa ko nema para za ekstazi onda guta to. Meni je bio isuviše gadan trip da bi se zajebavao, neka mučnina, jbmliga.

17. Prozak (Flunirin, Fluksinal) - što se mene tiče majka mara svih antidepresiva i mogu ljudi da pričaju šta oće ali najbolje tekstove sam napisao upravo na ovoj drozi, što znači da kad te ubaci u spid, mozak radi 300 na sat a inspiracija samo kida. Naravno sve ima i svoje naličje tako da nekada mnogo odletiš, oće čuka da ti iskoči, ne možeš da spavaš danima i slično. Ali nije kod svakog isto, za ove moje poremećaje ima takvo dejstvo nažalost, dok su mi neki drugari pričali da skroz normalno funkcionšu od kad su počeli sa Prozakom.

18. Rivotril - sedativ koji je iz meni skroz nepoznatih razloga veoma popularan kod narkomana (valjda ima neka fora sa heroinom). Imao sam ga prepisano tamo 2006. al' sam se po običaju vrlo brzo navuko ko pas te batalio.

19. Litijum - psihostabilizator koji se zapravo sastoji od soli i jako je popularan na zapadu (Nirvana-Lithium). Pijem ga već 10-ak godina i nemam primedbe jer nema ama baš nikakav rad, samo stabilizuje. Nemoj da se neko zajebo pa da uzme više komada, proživeće pakao u pustinji jer ipak se radi o soli.

20. Kafetin - Koristi se za glavobolje ali iz razloga što u sebi sadrži Kodein vazda se zlopotrebljava i to ide dotle da je verovali ili ne glavna sastojak one ozloglašene ruske droge Krokodil. Inače stvara mučninu ako se popije više od par komada ali mi iskusniji doguramo i do šest tableta jer te piči taj spid rad od Kodeina. To je ono kad baš nemaš ništa gajbi pa ni koje pivo.

21. Haldol (Haloperidol) - najjači antipsihotik ikada, koriste ga u Lazi za tzv. resetovanje pacijenata. Uglavnom spavaš od njega, nema te.

22. Trodon - Prva ljubav zaborava nema. Najiskrenije pre bi radio trodone nego sav pajdo i kokain ovoga sveta. Al' to sam samo ja, zar ne?

Mislim da je to za sad sve. Ako se setite još nekog zla slobodno bacite dojavu.

Šta ti radi taj trodon kad ga toliko voliš jbt? Pitam jer me je uvek to fasciniralo, imao sam drugare u srednjoj koji su ga isto tako obožavali, ali nikad nisam smeo da probam, uvek sam se plašio gutanja droge.

Heh, ja dobijao Trodone kada sam, svojevremeno, popio šrapnel - kuglicu od M75 ofanzivne u tibiju (tu je i ostala, btw).

Najpre morfijum, za prvu ruku, pa onda Trodone, neki period.

Do jaja, both.

Šta se dešava, vidite kroz vrijeme?

To ko d spajs. D spajs ekstends lajf, d spajs ekspends končsnes. D spajs iz vajtl to spejs trevl.

Quote from: Son of Man on 14-05-2017, 14:29:23
Trodon - Prva ljubav zaborava nema. Najiskrenije pre bi radio trodone nego sav pajdo i kokain ovoga sveta. Al' to sam samo ja, zar ne?

Ma kakvi samo ti, ovi moji iz Acroholie su isto više voleli Trodon nego heroin a i King Nothing je stalno pričao da je Trodon mnogo lepši i bolji. To je taj neki tabletomanski fazon (mada je on T uzimao i na iglu u kasnijim fazama adikcije).

Moji u kraju su uglavnom cepali artan i kasnije mendeleks, a trodoni su isto bili u igri...ja nekako nisam nikad ništa sa spiska, ako se stvarno izuzme to da zbog migrena derem kafetin kao zvijer...

Poznavala sam lika koji se radio artanima, bio je katatonican na tome ali bukvalno, bez pomeranja satima.

zar nisu bensendin, dijazepam i broma..isti djavo, isti rad, isti smor? 

Auu, kakvo neznanje

Imal bolje droge od loze!?!

Kliknem ja na tvoj blog kad ono:

Threat found
Access to the web page was blocked.
http://lp.blpmovies.com/?appid=101&sysid=674&subid=1494850191150733291616062592745595&pubid=374772

Threat: JS/Adware.AztecMedia.A application

I šta ja sad da radim po tom pitanju? Meni je sve normalno jbga. Ček da pitam još nekog.

Ja ne dobijam nikakvo upozorenje. Možda je bila privremena infestacija na serveru or sumtin...

Jes, više ni meni ništa ne javlja.

Mac nalazi viruse i u naftnoj industriji, paranoiše!

Ma da, izmislio sam poruku s linkom. Ako je antivirusni softver juče lagao mene onda sam i ja lagao vas..

Niko se nije žalio jbga.

van spustanja ili, hm, proshirenja svijesti, postoji jedna odlicna stvar za podizanje: bjelancevine.
kad posumnjam da bih se eventualno mogao vise druziti, nekoliko dana muckam one sejkove, bjelancevine-koncentrate.
i krila.