ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 00:20:41
Nemaš pojma. Brmabićka u intervjuu jasno kaže da je to državni prohekt, dakle država.

И ти би могао да прочиташ мој текст.

scallope, da li ste bili na izložbi?

Ako jeste i prošli ste kroz "Vrata muzeja" (mislim na eksponat), na koju stranu?   

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 11:41:32
scallope, da li ste bili na izložbi?

Spadam u one koji ne idu da vide izložbu (bilo koju) da bi bili viđeni. A svoje viđenje svih pratilaca onih koji zaista nešto stvaraju sam stavio da sprečim vaše (sve troje) neumesno nadjebavanje.

Ta to što vam tekst ignorišu je zasluga činjenice da baš i nemate pravo da morališete kada i vi radite po dođem ti dođeš mi filozofiji.

Quote from: scallop on 09-10-2019, 12:37:37

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 11:41:32
scallope, da li ste bili na izložbi?

Spadam u one koji ne idu da vide izložbu (bilo koju) da bi bili viđeni.

Baš šteta. Pošto bi bili u centru pažnje. Ne poznajem vas ali ostavljate utisak da Vam to prija.

Takođe, eksponat koji sam Vam prelozio u samom centru je postavke, pod budnim očima posetilaca i čuvara sa donje i gornje galerije.

Ne možete proći kroz "gola" vrata da ne budete u centru pažnje. Ma na koju stranu se okrenuli. A i zabavno je.

Al nehigijenski!

Quote from: Ksenija Atanasijević on 09-10-2019, 12:53:58
Ta to što vam tekst ignorišu je zasluga činjenice da baš i nemate pravo da morališete kada i vi radite po dođem ti dođeš mi filozofiji.

Bilo bi dobro da postoji dokaz za tvrdnju. Jednostavan, prihvatljiv, kao vi dali onome da biste dobili ovo. Ovako, samo je dodaje sumnju u bilo kakav stav koji iznosite.

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 13:02:03

Baš šteta. Pošto bi bili u centru pažnje. Ne poznajem vas ali ostavljate utisak da Vam to prija.

Opet bez argumenata. Ja i na svoje promocije jedva dođem. Zato ću shvatiti kao rđavu nameru. Nema veze, Bobanu prija takvo ophođenje.

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 13:02:03

Quote from: scallop on 09-10-2019, 12:37:37

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 11:41:32
scallope, da li ste bili na izložbi?

Spadam u one koji ne idu da vide izložbu (bilo koju) da bi bili viđeni.

Baš šteta. Pošto bi bili u centru pažnje. Ne poznajem vas ali ostavljate utisak da Vam to prija.

Takođe, eksponat koji sam Vam prelozio u samom centru je postavke, pod budnim očima posetilaca i čuvara sa donje i gornje galerije.

Ne možete proći kroz "gola" vrata da ne budete u centru pažnje. Ma na koju stranu se okrenuli. A i zabavno je.

što? vrata te skeniraju, pa ostaneš gol pred svima, ili što...? znatiželjna sam. 

Ne, nego sa leve i desne strane u vratima stoje naga žena i muškarac i nemoguće je proći kroz vrata a da se ne dođe u ful kontakt sa njihovim telima. Mislim, UŽAS!!!!!! Posle bih ih ribao povidon jodom pola sata.

Edit: evo slika:

Quote from: Meho Krljic on 09-10-2019, 13:52:46
Ne, nego sa leve i desne strane u vratima stoje naga žena i muškarac i nemoguće je proći kroz vrata a da se ne dođe u ful kontakt sa njihovim telima. Mislim, UŽAS!!!!!! Posle bih ih ribao povidon jodom pola sata.

Edit: evo slika:

a kojim dijelom tijela te okrznu???

edit: ajojj...

Zavisi koliko si vešta u provlačenju. Ja sam, naravno, odbio da prolazim kroz ta vrata.

Quote from: Meho Krljic on 09-10-2019, 13:59:51
Zavisi koliko si vešta u provlačenju. Ja sam, naravno, odbio da prolazim kroz ta vrata.

zamišljam radmila kako zaglavi između ta dva gola tijela, a mrska mu pozornost.

Quote from: saturnica on 09-10-2019, 14:02:21

zamišljam radmila kako zaglavi između ta dva gola tijela, a mrska mu pozornost.

Sad nam daj literarni prikaz.

ostaje jos pitanje jesu li ta vrata prava od gume kakvu volimo? i vi se jos nesto bunite...

Quote from: scallop on 09-10-2019, 14:08:58

Quote from: saturnica on 09-10-2019, 14:02:21

zamišljam radmila kako zaglavi između ta dva gola tijela, a mrska mu pozornost.

Sad nam daj literarni prikaz.

to nije literatura. ali na vaše sljedeće "literarno" čedo, budem se oglasila. mada i ono zadnje proizišlo iz vašeg pera, teško da ima ikakvu literarnu vrijednost.

Quote from: Meho Krljic on 09-10-2019, 13:59:51
Ja sam, naravno, odbio da prolazim kroz ta vrata.

Ja sam imao sreće. Umesto muškarca i žene bile dve žene

Prvo sam se okrenuo ka jednoj, pa u povratku ispoštovao i drugu.

Lakše je bez muškarca, ne moraš da se čuvaš na koju si stranu okrenuo zadnjicu.   

  Linike, ma pobogu, upravo o tome i ja razmišljam!

Quote from: Meho Krljic on 09-10-2019, 13:52:46
Ne, nego sa leve i desne strane u vratima stoje naga žena i muškarac i nemoguće je proći kroz vrata a da se ne dođe u ful kontakt sa njihovim telima. Mislim, UŽAS!!!!!! Posle bih ih ribao povidon jodom pola sata.

Edit: evo slika:

Ovakve stvari su razlog zašto volim Marinu. Prava originalna umetnica!  Eskperimentisanje sa sopstvenim reakcijama na erotske situacije van konteksta u kojima bi nam iste bile prijatne. To može samo Marina!

Meni je to više nehigijenski za nage osobe na vratima, nego za prolaznike.

Mada, mogao je neko da napravi performans eksperiment i natrlja malo guzu o muški deo vrata, čisto da se još malo eksperimentiše sa erotskim situacijama van konteksta.

Na toj izložbi ima višestruko više čuvara nego u bilo kojoj većoj banci u gradu. I svi netremice prate to dvoje na vratima. Nema šanse čak ni da krišom snimiš, kamoli šta drugo

I posle se pitaš za šta su otišle pare.

Izložba inače traje do januara, pa računaj kolike pare idu samo za taj jedan performans svaki dan sve vreme.

Nema šanse da za to neko volontira ili radi za satnicu s plavog mosta, pristojne pare su u pitanju.

Све за уметност! Па и новац грађана...

Bolje za umetnost nego gondolu, kaldrmu, novogodišnju rasvetu, Beograd na vodi...

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 19:29:50
Bolje za umetnost nego gondolu, kaldrmu, novogodišnju rasvetu, Beograd na vodi...

Браво! Јер услед вишемесечних уметничких перформанса Марине Абрамовић нешто се мења у јоносфери изнад Србије ( другим речима, у Хроникама Акаше ) и некако креће да се мења општи менталитет. Тако да што више уметности, посебно необичне, а што мање тих глупости које си навео и биће промена.

Drago mi je zbog vaše sreće i u to ime vam želim za svedeći put po dva momka na vratima!

Quote from: Truman on 09-10-2019, 19:35:28

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 19:29:50
Bolje za umetnost nego gondolu, kaldrmu, novogodišnju rasvetu, Beograd na vodi...

Браво! Јер услед вишемесечних уметничких перформанса Марине Абрамовић нешто се мења у јоносфери изнад Србије ( другим речима, у Хроникама Акаше ) и некако креће да се мења општи менталитет. Тако да што више уметности, посебно необичне, а што мање тих глупости које си навео и биће промена.

Sve drugo smo probali, sem evolucije...

Quote from: Kimura on 09-10-2019, 20:20:14
Drago mi je zbog vaše sreće i u to ime vam želim za svedeći put po dva momka na vratima!

Ko ne prođe između - malograđanin i folirant! Pa da pravimo performans koji ćemo nazvati - Out of the closet.   

Pa performans je u originalu sasvim dovoljno provokativan.

Devojka je Marina, momak je Ulaj.

Izabereš Marinu, i odmah dobiješ i Ulaja u paketu, kao vozić.. šta tu ima, a da već nije brutalan out of closet bisex koncept?

Izložba koju sam za malo posetio - karikature iz zemalja nekadašnjeg Informbiroa na temu Tita i Jugoslavije, u muzeju Vojvodine u Novom Sadu. Izložba je postavljena do 25.11. ali ja se napenalio baš danas, da bi mi ljubazni brkajlo u holu objasnio da "ni jedan muzej na svetu ne radi ponedeljkom"

Evo, da ne bude da su samo kod nas ovakvi:

Microsoft Just Pulled an Ad Featuring Marina Abramovic After Right-Wing Conspiracy Theorists Accused Her of Satanism


Naravno, sve su to organizovane kampanje FUD-a od strane, neću da kažem Kremlja jer ne znam ali očigledno neke strukture koja voli da se pravi haos i bezumlje.

Izložba koju nisam posetio, a sada ni neću jer su neki, eh, ljudi, ušli u galeriju Stara kapetanija u Zemunu i iscepali eksponate retrospektivne izložbe grupe Momci koja je tamo bila otvorena pre neki dan a u okviru festivala Novo doba. Momci su se bavili stripom u svoje vreme a neki od njih su danas aktivni kao dizajneri (Dalibor Novak, čije majice žena i ja rado nosimo) ili - i dalje stripadžije (Marko Somborac).

Naravno, to da se Srbija ubrzano kreće ka emulaciji Nemačke iz tridesetih godina prošlog veka nije baš neka vest, ali jeste vest da se ovo desilo, pre sat ili dva, zato što su naši, hm, mediji, pisali o izložbi maltene samo ovako:
Crtež BEBE SA SEKIROM U GLAVI zapalio je društvene mreže, šta se krije iza slike nad kojom se ZGRAŽAVAJU


Edit: Srbi, očekivano, na patriotskom nivou:

Prekršio sam inače vrlo disciplinovano praćen lični pandemijski protokol zato što, čak i kada se radi o jednom od najvećih slikara dvadesetog veka, postoji relativno mala verovatnoća da će Muzej savremene umetnosti na Novom Beogradu biti toliko natrpan znatiželjnom publikom da rizik od transmisije virusa bude značajan, a i zato što, pa, rekosmo, imamo posla sa jednim od najvećih slikara dvadesetog veka. Makar sa prostora bivše Jugoslavije, a ako ćemo da uračunavamo i lične ukuse u to gradiranje, onda pričamo o autoru koji je do gotovo nezamislive mere usklađen sa mojim preferencama u umetnosti. Drugim rečima, bili smo na izložbi Figura kao izraz egzistencije, retrospektivi čitavog slikarskog opusa Vladimira Veličkovića a koju su u Muzeju savremene umetnosti postavile kustoskinje Svetlana Mitić i Žaklina Ratković. Ratkovićeva nam je poznata po prilično herojskom radu na priređivanju odličnih retrospektiva (kao što je pre tri godine bila ,,Ishodište matrice: Prilozi za istoriju zbirke inostrane grafike crteža Muzeja savremene umetnosti") a kada se znanje i dobar ukus upare sa novootkrivenim apetitom Ministarstva kulture da pokaže kako se u novoj, ponosnoj Srbiji ne žali para za vrhunske umetničke sadržaje, onda je posle pretprošlogodišnje ekstravagance sa putujućom retrospektivnom Marine Abramović došlo vreme da se uradi verovatno i definitivna retrospektiva Vladimira Veličkovića.



Poslednji put smo Veličkovićeve radove imali prilike da vidimo ovako sakupljene na gomilu pre *gulp* devetnaest godina, i tog leta 2002. godine je to bila retrospektiva raspoređena, ako me sećanje dobro služi, na tri galerije u centru grada, uključujući galeriju SANU u kojoj su bila najveća i najmonumentalnija platna, dok su manje galerije bile domaćice njegovim jednako važnim, pa možda, za njega i važnijim, crtežima. Kako sada, za razliku od tada, imamo funkcionalan Muzej savremene umetnosti sa njegovih pet nivoa, tako je i ,,Figura kao izraz egzistencije" jedan zaokružen program, pripremljen upravo i ekskluzivno za ovu lokaciju i sa nešto više od sto radova pruža ne samo jako dobar uvid u Veličkovićevo delo već nam i po prvi put daje priliku da vidimo novije radove poput onih iz ciklusa Opasnost (od kojih je najnovija iz 2019. godine, u kojoj je slikar i preminuo), ili nove njegove varijacije na stare motive poput raspeća i gavranova.



Veličković je, a ovo kažem bez imalo spadalačke ambicije, najveći metalac među slikarima, a koji je estetiku i imaginarijum što ih danas vezujemo za ekstremnu metal muziku kreirao daleko pre nego što je sama ta muzika dobila ime i uopšte sazrela da se bavi tako teškim i mračnim temama. Ovo napominjem jer je to svakako jedan od razloga što sam od vrlo rane mladosti Veličkovića prepoznao kao jednog domaćeg slikara koji mi se obraća maltene direktno i govori jezikom koji intuitivno razumem. Ne da sam sad ja nešto specijalno likovno obrazovan, ali je fakat da između raznih Popovića, Šobajića, njegovih praktično vršnjaka, pa i Ivanjicke, Milića od Mačve itd. a koji su takođe bili članovi grupe Mediala (Ivanjicka je bila i osnivačica) kao i – doduše jedno kratko vreme i više iz praktičnih nego iz umetničkih razloga – Veličković, da između svih njih Veličkovićevo stvaralaštvo za mene ima najčistiji duh i najsjajniju formu.



Kako ova izložba prikazuje i neke od njegovih najranije sačuvanih crteža (uključujući radove hemijskom olovkom), uspešno me je podsetila zašto sam njega decenijama unazad smatrao za referentnu vrednost u domaćoj umetnosti. Katalog izložbe na par mesta citira Katarinu Ambrozić koja je bila veoma značajna figura za uspon mladog slikara u beogradskom, srpskom i jugoslovenskom slikarstvu, gde ona njegovo delo iz prve polovine šezdesetih ocenjuje kao ,,u postupku klasično, u koncepciji (je) savremeno". I ovo je vrlo dobar sažetak pristupa autora koji je po vokaciji bio arhitekta, po profesiji slikar, ali po svojoj suštini – crtač. Veoma je malo slikara njegove generacije koja se, da podsetimo, programski vratila ne samo figuraciji (udarajući pomalo, iz Evrope, kontru Amerikancima i njihovom action-paintingu te već nabujalom pop-artu koji su, verujem, mnogi ovde smatrali banalnim), već i stavila čoveka u centar svojih interesovanja, a koji su crtali tako precizno i tako drsko naglašeno kao Veličković. Jedno vreme je za ovaj poket ovde korišćen i termin relacionizam, pokazujući da se ne radi o prostom ponavljanju ideja starih slikara već u ispitivanju odnosa sa klasičnim temama u jednom novom (post!) kontekstu, a Veličković, koji je crtanje učio opsesivnim – i kažu neprestanim – precrtavanjem klasičnih slika, te vežbanjem sa fotografijama – je bio verovatno najsavršenije opremljen da pokaže kako se može uzeti taj klasični imaginarijum a zatim dekonstruisati pa rekonstruisati za novo doba.



Ima tu dosta uobičajenih teza o tome zašto je Veličkovićev opus tako dosledno groteskan, preteći i mračan, sa pominjanjem strahota Drugog svetskog rata koje je kao mlad dečko video svojim očima, ali kritika je već u ono vreme shvatila da se Veličković, kao i većina njegove generacije, ne bavi ni samo ni primarno konkretnim primerima nasilja, nepravde i mraka. Za razliku od generacije koja im je prethodila i koja je bila eksplicitno društveno angažovana, njegova generacija je angažman shvatala kao svoju dužnost ali ga je podigla na apstraktniji, ,,večniji" nivo, ispitujući nepravdu, nasilje i mrak u, reklo bi se, kontinuumu ljudskog postojanja.



Naravno, Veličković nije ignorisao svet oko sebe. Platna iz devedesetih, pogotovo ciklus Moja zemlja koje više nema su direktna reakcija na rat u zemlji iz koje je trajno otišao pre četvrt veka da bude najvažniji jugoslovenski slikar u Parizu a radovi iz dvadesetprvog veka, iako ne konkretno vezani za naše podneblje, nesumnjivo komuniciraju sumornu, pesimističku viziju sa kojom dobar deo nas živi sve vreme zahvaljujući doomscrollingu informacija kome se izlažemo iz dana u dan. Raspeća sa rastrgnutim telima, kuke, lanci, gavrani, pacovi, raspadajuća tkiva i raščlanjene anatomije, pejsaži u magli (!!!) na kojima vidimo samo tragove destrukcije i teksturu propasti – ovo su sve radovi iz poslednjih dvadesetak godina a od kojih sam većinu ovde video po prvi put i koji svedoče o jednoj za mene gotovo neverovatnoj doslednosti slikara tokom celog stvaralačkog života. Veličković je sam rekao da je imao sreću da je ključne motive svojih slika i crteža pronašao vrlo rano u karijeri i da nije imao potrebu da ih odbacuje, menja, nadopunjuje. Crne ptice, pacovi, tela bez lica i odeće, svedena na muskulaturu i pokret, praktično demonski psi – ovo je sadržaj njegovih platana i crteža tokom perioda dužeg od pola veka.



Naravno da se Veliković razvijao i menjao, ali pričamo o postupnom i ne uvek pravolinijskom sazrevanju jednog istog seta ideja i jedne vrlo rano definisane estetske, ali i filozofske pozicije, koji znači da su njegovi radovi razdvojeni sa po četiri decenije toliko jasno postavljeni kao delovi istog, moćnog narativa da ne mogu da se setim drugog slikara koji je od svog opusa napravio ovako zaokružen i jasan iskaz.



Sad... s obzirom na trenutak povijesne zbiljnosti u kome se nalazi naše društvo, jednu možda isforsiranu ali u delu populacije svakako prisutnu – i glasnu – ambiciju da se društvo valja razvijati na zdrav način i da javni prostori treba da budu odraz te zdrave ambicije, sa promidžbom tradicionalnih vrednosti, porodičnih, etičkih, verskih itd., a pogotovo s obzirom da smo gledali kako Marinu Abramović optužuju za satanizam pa nešto kasnije i direktan napad na retrospektivnu izložbu crteža i karikatura grupe Momci a zbog infamozne karikature deteta pogubljenog satarom, dakle, s obzirom na to da deo populacije voli da bude veoma glasan na virtuelnom trgovima a da neki ne prezaju ni od direktne akcije, nije ni sasvim neprirodno zapitati se šta bi bilo da Veličković NIJE ovoliko veliko ime. Da je u pitanju mlad, još uvek živ slikar koji se opseda nasiljem i njegovim grafičkim prikazivanjem, koji iznova koristi jedan od najprepoznatljivijih simbola hrišćanstva i stavlja ga u kontekste koji, čini se, nemaju ni malo mesta za hrišćansku nadu i optimizam. Na jednoj od poznatih slika pod nazivom Rana imamo mrtvo telo koje leži na položenim krstastim gredama, sa vidljivom ranom na torzou. Vešanje, Fig. II iz 1992. godine i Raspeće, Fig IV A iz 1997. su doslovno toliko zastrašujuće slike mučenja, uništenja ljudskih tela i poništavanja humanosti da ne samo da bi svaki death metal bend koji sebe ceni ubio da može da ih ima na omotu nego su i, slično death metalu, naizgled toliko opsednuti grotesknim i okrutnim da pitanje da li treba da budu izlagani u javnosti (a u muzeju je sa nama bio i mladi par sa tek prohodalim detetom!) maltene obavezno mora da se formira u glavi svakog srpskog patriote. Još intenzivnije od toga, kako se i evolucija imaginarijuma death metala kretala od bavljenja smrću i bolešću, prema kanibalizmu, pa do sve vrste grotesknih seksualnih (i neseksualnih ali na silu seksualizovanih) činova i slika, pogotov u savremenom slamming death metalu, tako i vredi istaći da su Veličkovićeve slike iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, poglavito Agresija i Rođenje br. 4 (obe iz 1972. godine) svojim spajanjem geometrije rađanja sa prizorima destrukcije i telima pacova spojenim sa ženskim telom u porođaju svakako na liniji ovih ideja o povezivanju nečeg po prirodi stvari svetog sa nečim po prirodi stvari odvratnim.



Da bude jasno – Vladimir Velićković sa death metalom ima mnogo više od puke površne spone. Ako je svojeručno kreirao ogroman deo estetike koju ovakvi bendovi danas baštine, to je zato što je on, kao stvaralac, došao iz praktično istog mesta. Naravno, radi se o uspešnom slikaru koga su uz sebe u šezdesetima želeli i ljudi iz Mediale i Krsto Hegedušić, pa onda i Pariz u nimalo prikrivenom naporu da se Francuskoj vrati oreol umetničkog epicentra koji su posle rata preoteli Amerikanci, ali jedan od intervjua koji se mogu pogledati u muzeju dok traje izložba vrlo jasno pokazuje u kojoj je meri Veličković bio neraskidivo zašiven za svoj rad. Objašnjavajući koliko mu je crtanje važno i šta ono znači za njega, slikar doslovno kaže ,,kada bi mi zabranili da crtam, ja bih počeo da ubijam ljude ili bih se bacio kroz prozor", a što me je odmah podsetilo na izjavu Franka Mullena, pevača kultnih Suffocation a sa njihovog nastupa na Maryland Death Festu od pre nekih 18 godina koji kaže: ,,da nema ekstremne muzike, ko zna koliko bih ljudi do sada ubio."



Veličković je od početka do kraja života, dakle, bio opsesivni crtač, i njegovi radovi iz sedamdesetih, često na beloj pozadini, rađeni tušem, sa uskovitlanim telima u pokretu, a koji – taj pokret – često potire linearnost vremena kakvu poznajemo, su i deo mojih najranijih sećanja na svest o postojanju ovog slikara pa je mogućnost da ih juče detaljno proučim iz velike blizine bila i neka vrsta vremeplova za moj mozak.







A opet, Veličković je VELIKI i baš zato jer je shvatao šta VELIČINA znači. Hoću reći, važnost ovakvih retrospektiva, i razlog što sam usred pandemije pristao da idem, NE, POJURIO, u muzej, u vremenu kada svaku od ovih slika mogu da vidim u monografiji ili na internetu je upravo u tome što su one kreirane sa idejom da će posmatrač u njima biti praktično izgubljen. Već radovi iz osamdesetih, oni okupljeni pod kolektivnim nazivom Mesta, prete ne samo svojim zastrašujućim sadržajem već i monumentalnim dimenzijama. Mesto, Figura XIV, recimo, je visoka tri metra i prikazuje mrtvo, gotovo bezoblično telo na dnu šahta a svetlost koja dopire kroz malo pomeren poklopac kao da je tu samo da istakne potpunu nemoć bića koje je nekada bilo živo i posmatraču pokaže svu hladnoću situacije koja je zamišljena i realizovana gotovo isključivo crnom bojom. Druge slike iz istog ciklusa pokazuju nam kuke, konopce i motke na betonskim zidovima, preteći svojom trometarskom visinom, dok je, recimo, 1992. iz ciklusa Moja zemlja koje više nema široka četiri metra, a Opasnost iz 2019. godine čitavih pet.



Ovo nisu samo prizori koji posmatrača uvlače, obuhvataju i ne puštaju, već i višeslojni radovi sa svetlom i teksturom koji podsećaju da je vrhunski crtač (koji je i dugo godina predavao crtanje na Školi lepih umetnosti u Parizu i za koga mi je dan-danas žao da nikada nije uradio ni jedan strip) jednako autoritativno radio sa ,,pravim" slikarskim elementima. Uostalom, pred kraj života je Veličković često delove slika radio bez četkice, slikajući šakama i prstima, utiskujući sebe direktno u svoj rad.





I pored sve te neposrednosti i veoma čitke, mada zastrašujuće simbolike, ne treba Velikovića nipošto svoditi na jednu dimenziju – uostalom slika koja u naslovu ima i reč autoportret prikazuje trkačkog psa u skoku – niti pomisliti da je moje često pominjanje metal muzike u ovom osvrtu na neki način sugestija kako je Veličković jednostavno bio opsednut ružnim ili, još gore, da je sve vreme radio na oslobađanju pritiska nastalog iz neke traume. Ovo su uobičajene predrasude koje ljudi imaju i o ekstremnom metalu i to što su u nekih 90% slučajeva u pravu ne znači da se ono najbolje iz ove muzike može svesti na nezrelost i nezalečenost.



Velićković je, kao i najbolji metalci, neko ko se sa traumom srodio, prošao kroz nju, prepoznao je kao permanentni deo našeg postojanja – još jedan značajan citat s njegove strane veli da on prikazuje samo ono što je čovek u stanju da uradi čoveku a što me je odmah vratilo u 1988. godinu i intervju sa Slayerom u magazinu Sounds u kome Kerry King kaže da ima toliko načina da čovek izvrši nasilje nad drugim čovekom da ne veruje da će ikada izgubiti inspiraciju da piše pesme – a onda je tu traumu detaljno razotkrio pred našim očima, da nas sa njom upozna, možda da nas malo na nju i imunizuje. Izložba na jednom od međuspratova ima kratki Žižekov osvrt na Veličkovića koji se završava rečima ,,Pa iako drugog sveta nema, iako je taj svet raspadanja i razaranja naša jedina realnost, to ne može da bude sve što jeste." (Podvukao MK)



Izložbu možete pogledati do 21. Februara naredne godine, po ceni od 600 dinara za kartu, a vrlo kvalitetan tvrdo koričeni katalog sa svim reprodukcijama i nekoliko dobrih tekstova (uključujući obe kustoskinje) je 2500 dinara, što je daleko ispod cene koju biste platili u nekom evropskom muzeju. Tu su i majice sa gavranovima ili psima za 1500 dinara, pa ako biste da se brendirate – samo napred.

Evo za druga Mehana par ekskluzivnih fotografija Vlade Veličkovića iz 1961. godina kada je bio u vojsci u Sinju

Heh, iako sam slušio trideset godina kasnije, nosio sam sve isto 
Lep je čovek bio Veličković, to sam više puta rekao i u muzeju.

I bio je mnogo fin i pristojan čovek. Kao i svi metalci...

Ili bar svi metalci sa kojima bi vredelo sesti za isti sto 

Butt seriously, slušajući neke od tih intervjua, fascinantno je na kako razložan i, što kažeš, fin način čovek priča o vrlo mračnim stvarima. Baš je nekako nosio tu tamu u sevbi elegantno i nije joj puštao da ga zavede.

Moj otac je bio s njim u vojsci u Sinju, a znali su se još sa arhitektonskog fakulteta.
Kada sam prvi put bio u Parizu početkom osamdesetih terao me je da odem do njega da mu se javim, ali mene bilo sramota.
Klasičan kreten...

ja nikad cuo za ovog, djeluje vrlo bolestan u glava. a moj je sluzio dvije godine u raskoj kod novog pazara, pa je, nakon sto ga "j"na odbila pri natjecaju za casnicku skolu, preko zavoda za zaposljavanje upucen u njemacku na gastarbajt, kao i tisuce drugih hrvata. ali zato sam ja vidjeo ulice frankfurta.

Quote from: Mica Milovanovic on 15-11-2021, 14:22:13
Moj otac je bio s njim u vojsci u Sinju, a znali su se još sa arhitektonskog fakulteta.
Kada sam prvi put bio u Parizu početkom osamdesetih terao me je da odem do njega da mu se javim, ali mene bilo sramota.
Klasičan kreten...

Dobro, ipak je on tada bio baš zvezda, ja potpuno razumem da nisi hteo da ga deranžiraš.

A opet, i ko zna, kad vidiš slike, malo ti možda i nelagodno 

pre neki dan Van Gogh Alive. fenomenalno.

https://www.youtube.com/watch?v=1jhUmOixt44

U Beogradu je u toku još jedna interesantna likovna izložba na ime koje sam ponovo prekršio pandemijske protokole i u toku proteklog vikenda porodično posetio ne jednu nego dve galerije u Knez Mihailovoj. Naravno, Srbija je trenutno i sama neka vrsta umetničke instalacije sa sve gaženjem bagerima i napadanjem čekićima, motkama itd. dok organi reda puštaju da drugi organizovano primenjuju silu prema građanima a posle će se čuditi kada ih budu gađali kamenjem i s pravom nazivali kerovima, ali o tome ćemo za dvadesetak godina kada neki tadašnji slikari budu imali svoje retrospektivne izložbe sopstvenih interpretacija današnje društveno-istorijske zbilje.



Izložba Slika Slici odnosno Image to Image ima podnaslov Evropsko figurativno slikarstvo 60-ih i 70-ih i njen organizator je beogradska Kuća legata u saradnji sa Sprskom akademijom nauka i umetnosti pa se i njena postavka odvija u galerijama ove dve organizacije. Otvaranje je bilo 16. Novembra i ovo je zapravo impresivno raznolika kolekcija radova sa raznih strana sveta (evropskog, dakako), iz različitih muzeja i privatnih kolekcija, pa je podrška od strane Gete instituta, Austrijske ambasade, Austrijskog kulturnog foruma, Koka kole, Ministarstva kulture i informisanja, Grada Beograda i još nekoliko organizacija sigurno bila dobrodošla. Ne treba potceniti ni kompleksnost organizovanja ovakvog jednog prikazivanja radova velikog broja umetnika iz različitih zemalja jer se, za razliku od nekih drugih izložba koje sam pominjao u poslednjih nekoliko godina ne radi nužno o superzvezdama likovne i, uopšte, vizuelne umetnosti a koje na neki način obezbeđuju sebi publiku, pažnju i posećenost na ime prestiža koji podrazumeva overavanje njihovih postavki. Iako Slika Slici ima i nekoliko bona fide slikarskih zvezda – u najmanju ruku samog Vladimira Veličkovića čija samostalna retrospektiva u Muzeju savremene umetnosti i dalje traje – većinski su u pitanju autorke i autori koji su na značajan način obeležili vreme u kome su stvarali i bili ugođeni sa frekvencijom aktuelne misli, filozofije i zeitgeista, ali koji su danas najpre značajni ljudima što se umetnošću bave profesionalno i nemaju, uz nekoliko izuzetaka, ,,mejnstrim" prepoznatljivost.



Utoliko, mislim da je napor da se ovakav program sklopi utoliko važniji jer na jedan veoma siguran, pa onda i intrigantan način diskutuje neke od značajnih dimenzija života u Evropi – mahom zapadnoj ali obuhvatajući i Jugoslaviju kao poseban slučaj zapadno-istočnog krosovera – onog vremena koje je, to smo već znali, bilo prelomno u pogledu mnogih elemenata društvene stvarnosti, ali iz koga, ispostaviće se, u mnogim elementima te, kako smo rekli, društvene stvarnosti, nikada nismo pobegli, naprotiv, zarobljeni smo i dalje.

Hoću reći, pričamo o periodu u kome se epoha posleratne izgradnje i obnove okončala i ustupila mesto nekoj vrsti uzleta potrošačkog društva – ovo se u Jugoslaviji pogotovo jako osetilo, ali jeste važilo za praktično čitav zapadnoevropski prostor – pa je i umetnost zajedno sa njom pretrpela snažnu transformaciju, prateći ne samo promene u glavama novih, mlađih umetnika koji nisu više u pristupu što je obeležio prvih dvadesetak godina posle rata sa svojim enformel filozofijama, apstraktnim izražavanjem ili novim realizmom, pronalazili sopstveni glas, nego i napredak tehnologije.



I to ne samo tehnologije usko vezane za likovnu umetnost. Slikari su se u ovom periodu suočili sa činjenicom da su fotografija i film postali de fakto nove grane (visoke) umetnosti, nadišavši svoje dokumentarističke ili entertejnment dimenzije, dok je vizuelno izražavanje, uključujući fotografiju, ali i crtež i različite vrste ilustracije, običnom svetu postalo bliskije kroz jeftine lajfstajl magazine i stripove nego kroz umetničke galerije. Moglo bi se reći da je slika krenula ka narodu umesto da narod dolazi njoj na noge u muzej i da su slikari onog doba počeli da se osvešćuju i prepoznaju da sliku više ne smeju vezivati samo za platno, štafelaj i kičicu ako žele da uopšte ostanu aktuelni za savremeni svet. Tako je, moglo bi se reći, slika krenula, jelte, slici.

Autori izložbe  i njeni kustosi su iskusni islandski par Danielle i Gunnar Kvaran koji je u Beogradu radio i prošli, 57. Oktobarski salon, kao i naša Dina Pavić iz Kuće legata, i ovde se dobro vidi pažnja i ozbiljan rad uložen u kreiranje programa koji obuhvata autore iz čak 21 zemje i neka 44 individualna rada.



Kvaranovi u uvodnom eseju kataloga izložbe postavljaju kontekst koji je važno da posetilac razume dok posmatra ova dela. Govorimo, kako rekosmo, o prelomnom trenutku u evropskoj i šire, zapadnoj istoriji. Slika kao primarni medijum komunikacije, umetnosti, zabave je postala svet u meri u kojoj se može reći da je svet za njegovog stanovnika postao pre svega serija slika, a ne ,,čista", opipljiva stvarnost. Govorimo, naravno, o pomenutom širenju štampanih, ilustrovanih medija koji su, naravno, postojali i mnogo pre šezdesetih godina prošlog veka, ali su sada dosegli tehnološki nivo kakav nikad ranije nisu imali sa kvalitetom ilustracija i fotografija na sasvim novoj razini, a sa druge strane su stajali potrošači koji, u proseku nikada nisu bili pismeniji i nikada nisu imali više novca da ga troše na ovu vrstu sadržaja. Tehnologija plus srazmerno visoki prihodi su kumovali i dominaciji slike u elektronskoj sferi sa snažnim širenjem televizije pored bioskopa koji je doživljavao i komercijalnu i umetničku renesansu pa je jedan od ključnih filozofskih koncepata šezdesetih godina bio Guy Debordov rad iz 1967. godine, Društvo spektakla.



Debord je moderni svet pretvoren u neprestani spektakl kritikovao sa markističkih pozicija a francuski (kasnije i drugi) filozofi iz poststrukturalističke škole koji su sledili njegovim stopama su otišli od Marksa već time što je Lyotard sa Postmodernim stanjem 1979. godine proglasio smrt velikih naracija i ozvaničio nešto što je umetnost već više od decenije prikazivala. Baudrillard, koji je Deborda početkom sedamdesetih dopunio ukazujući da spektakl zapravo zamenjuju ceremonije, odnosno da ljudi nisu samo nedužni posmatrači spektakla već aktivni učesnici obreda, je i sam 1981. godine napisao uticajni traktak Simulacije i simulakrumi, ekstrapolirajući postavku o svetu kao o seriji predstava, ali ukazujući da one nisu originalne već simulacije.

Utoliko, veliki deo izložbe Slika Slici dešava se između ovih pozicija zapadne misli, i autori su zapravo prikupili slike vrlo različituh umetnika koji ni istorijski ni tehnički, ni tehnološki ne pripadaju istim školama ili krugovima da prikažu kako se figuracija vratila u evropsko slikarstvo kroz dijalog ne sa stvarnošću nego sa – slikama.



Kako smo rekli, Jugoslavija je ovde neka vrsta specijalnog slučaja i zapravo prve slike na koje naiđete kada uđete u galeriju SANU prikazuju Tita i Lenjina. Dušan Otašević, beogradski slikar koji je ove radove napravio 1969. i 1967. godine je jedan od nekoliko primera gotovo ,,čistog" pop-arta u ovom programu, ali pop-arta sa decidno, jelte, ,,komunističkim" predznakom. Američki pop-art je bio neshvaćen na mnoge načine i ne može se ni reći da su Warhol ili Lichtenstein imali iste polazne osnove, a Otaševićeve slike iako se poigravaju sa banalnim, površnim, sasvim direktnim elementima ,,poruke" slikarstva, u sebi imaju i elemente ironičnog a koje će svakako obeležiti veliki deo figurativnog slikarstva ovog doba.

Slikari na ovoj izložbi u velikoj meri se figurativnom vraćaju tako što ,,napadaju" sliku koja već postoji. ,,Realističko" slikarstvo, koje prenosi ,,stvarni" prizor na platno je za ovu generaciju bio bez sumnje zastareo, neinteresantan koncept. S druge strane, apstrakcije i enformel su, čini se, do ovog momenta u istoriji i sami postali pomalo okoštali pristupi, naseljeni slikarima koji već decenijama ne rizikuju niti imaju zbilja komunikativne, prodorne koncepte pa je povratak figurativnom bila i mogućnost da se nađe nov jezik, ali i da se iz angažovanosti koja je izdignuta na metafizički nivo i bavi se večnim temama, fokus suzi na angažovanost koja se bavi nečim ovde i sada. Slikarstvo će tako u Evropi proći ,,kroz" pop-art da bi doseglo ne popularnost već populus, da bi bilo ne prijateljska refleksija glamura i uzgredni komentator potrošačkog društva već i njihova kritika, ironijska ili ustanička, a često i jedno i drugo odjednom.



Recimo, austrijska slikarka Kiki Kogelnik na svojoj slici Woman's Lib – rađenoj u sito štampi – predstavlja sebe kao popkulturni ikonu koja ogromnim makazama seče, pa, muškarce. Kogelnikova je bila i član inicijative SCUM (Society for Cutting Men) ali njena druga slika na izložbi, Srce, iz 1966. godine je jednako snažan i jednostavan a višeslojan rad kombinovanom tehnikom koji feminističkom pogledu daje ironijski odmak.



Danielle Kvaran je inače kustoskinja više izložbi i retrospektiva koje su se bavile islandskim slikarom po imenu Erró  (i vi biste koristili ovako jednostavan pseudonim da vam je puno ime Guðmundur Guðmundsson) čiji je pop-art rad često poređen sa Lichtensteinom, Rosenquistom i Warholom. Jako inspirisan stripovima (između ostalog) Erró  je na ovoj izložbi prikazan upečatljivim radom The Helsinki Conference iz 1974. i 1975. godine koji kombinuje pristupe ali je rađen akrilnim bojama i ima snažan stripovski senzibilitet u komentarisanju susreta istoka i zapada a na susretu iz kog je, sećamo se, na kraju izrastao OEBS. Druge dve Erró ove slike su rađene kolažnom tehnikom, imaju izrazito uznemirujuću energiju i dobar su uvod u veliki deo ostatka izložbe gde kolaž jako dominira.



Richard Hamilon je tako tek jedan od autora koji će koristiti Marilyn Monroe na svojim radovima (My Marylin iz 1965. urađena u tehnici serigrafije), naša (ili makar hrvatska) Vera Fišer ima vrlo angažovan kolaž slika iz magazina kakve će deceniju kasnije koristiti anarho-pank bendovi za omote svojih ploča, R.B. Kitaj takođe kombinuje dokumente, fotografije i crteže u svojoj serigrafiji Tthe Defects of Its Qualities, a Italijan Mimmo Rotella je vrlo tvrdokorno postmoderan u svojim ,,citatima" koji se sastoje od kolaža isečenih i oštećenih naslovnih strana magazina, kombinovanih sa bojama, lepkom i različitim papirom. Marilyn Monroe je ovde samo jedna od ikona koje Rotella provlači kroz proces desekracije i asemblaža.



Direktan rad sa praktično readymade medijima koji se ,,mehanički" ,,sempluju" i koriste za sopstveni iskaz je ipak samo deo te nove evropske figuracije. Drugi slikari su fotografije koristili na svoje načine, recimo Gerhard Richter zamagljuje, iz fokusa izbacuje slike Mao Cedunga i železničke stanice u Hanoveru da im podari ,,čist" likovni kvalitet, provlačeći u podtekstu i element kritike, ili makar zapitanosti o savremenom istorijskom trenutku, Jacques Monory koristi kadrove iz filmova za svoje intervencije tražeći magiju i misteriju u zaustavljenim slikama a koje su osobene za medijum noar filma, a Alain Jacquet ima možda najizraženije ,,postmoderno" platno sa svojom verzijom Doručka na travi Edouarda Maneta koja je urađena prvo kao fotografija koja simulira originalnu postavku koju je impresionista naslikao u ulju, a koja je zatim rasterizovana i odštampana tehnikom sitoštampe.



Ima ovde i klasičnijih tehnika, recimo Švajcarac Peter Stämpfli sa svojim slikama različitih tehnika (litografija, sito, ulje) a koje spajaju pop-art pogled i interesovanje za detalje (rukavice, automobilski točak) sa prefinjenom tehnikom i čistom, upečatljivom kompozicijom. Slovenac Andrej Jemec koristi akrilne boje za svoje slike bacača kugle i žene u kupaćem kostimu, dok Peter Klasen svoje litografije sklapa od modernih simbola/ signala (recimo za opasnost od zapalenja ili visoki napon) i logotipa, podsećajući da su slike u sebe usisale i tekst. Za publiku koja je ipak žedna i ,,pravog" majstorskog rada, tu je i jedan izuzetni Mića Popović koji svojim velikim Otkrivanjem Brojgela uspeva da ujedini mnoge elemente ovog perioda, nudeći i komunikaciju sa klasičnim skilarstvom kroz upotrebu Brojgelove kompozicije, i ironični odmak stavljanjem likovima lubenica umesto glava, i kombinovanu tehniku, sa slikom koja napušta dvodimenzionalnu ravan i iskače ka posetiocu, pa i sa fotografijom na osnovu koje je ubacio svoje lice na platno. Tu je i Veličković ali o njemu sam već mnogo pisao pa ću ga preskočiti i pomenuti da je tu i izvrsni Valerio Adami koji razigrano spaja pop art i kubizam na svojim sitoštampama. Konačno, tu je France Berčič Berko, slovenački grafičar i slikar koji je ovde prikazan sa dva platna slikana akrilnim bojama a u ključu hiperrealističke – i ironične – rekonstrukcije glamuroznih fotografija iz magazina.



U globalu, izložba uspeva da obuhvati vrlo različite tehnike, pristupe, filozofije i ideologije ali ujedinjene zajedničkom upitanošću o tome šta figuracija u slikarstvu može ili treba da bude u vremenu kada ljude sve više okružuju fotografije i ekrani i kada slikarstvo, možda i sa zakašnjenjem, počinje da se budi shvatajući da nema monopol nad slikom, da je, štaviše, njegova uloga postalo ne da slika stvarnost već da iz bujice slika kojima je čovek izložen izvuče neke koje su možda važne, a možda, suprotno, sasvim banalne, i obezbedi im mesto u večnosti. Izložba je otvorena do 16. Decembra a odlični katalog – koji se daje za svega 500 dinara – je štampan u svega 900 komada, pa, eto, pohitajte.

Kako je ova zima zaređala sa zanimljivim izložbama u prestonici tako smo i mi ponovo kršili samonametnute pandemijske protokole i uputili se prošlog vikenda, dok još nije bilo snega, već samo dosadne kiše, do Doma vojske Srbije gde je u galeriji ovog zdanja u centru upravo otvorena izložba Petar Lubarda – Jedna priča.





Sad, Lubarda je svakako čovek sa pričom, jedan od najpoznatijih, najcenjenijih slikara posleratne Jugoslavije kome se uprkos sasvim bliskim vezama sa režimom nikada nije moglo spočitati da nije bio umetnički upečatljiv niti da je plutao u vakuumu socijalističkog simulakruma. Lubarda nije, poput nekih naših drugih posleratnih slikara, svoju karijeru nastavio na zapadu, on je svakako bio vezan i za establišment u Jugoslaviji, ali je sa druge strane i bio zaslužan za to što su ovadašnji slikari imali slobodu da stvaraju u skladu sa modernim kretanjima u svetu umetnosti izvan komunističkog kišobrana, ali i ne manje važnoi, i prostor da to svoje stvaralaštvo prikazuju.

Lubardine slike je danas relativno lako videti ako ste u Beogradu – njegov legat, bivša vila na Dedinju u kojoj je živeo sa suprugom Verom, takođe slikarkom, i gde su imali ateljee, nalazi se na svega desetak minuta hoda od onog gde ja živim, pa smo pre neke dve godine i obišli izložnu ,,Moderna" u okviru koje su pored drugih savremenika i naslednika bile izložene i mnoge Lubardine slike a sve u organizaciji beogradske Kuće legata, organizacije koja vodi računa o zaostavštinama nekoliko značajnih likovnih figura naše bliže prošlosti.







Kuću legata sam pominjao nedavno, govoreći o izložbi Slika slici kojoj je ova organizacija suorganizator (i koja se za koji dan završava, pa ako niste, hajdete), a Dina Pavić iz Kuće legata je kao i u slučaju te izložbe, presudna ličnost za to što se ovakve stvari uopšte događaju. Za ovaj prikaz u Domu vojske, Kuća legata je sarađivala sa Ministarstvom odbrane ali i Muzejem Jugoslavije kako bi se na jednom mestu okupili Lubardini radovi iz više perioda a koje, tipično, ne možete videti u istoj galeriji. Tako, iako Petar Lubarda – Jedna priča ima svega 29 radova velikog slikara, ovo je relativno jedinstvena prilika da se u okviru jednog obilaska galerije vide njegovi radovi iz predratne faze i posle prvog odlaska u Pariz, njegovi radovi rađeni odmah po završetku rata, i njegovi pozni radovi i da se isprati evolucija njegove misli, odnosa prema slici, pogotovo prema figuraciji i teksturi, da se pronikne u njegova eksperimentisanja sa materijalima i uživa u nekoliko zaista velikih (fizički i duhovno) slika iz najkasnije faze a koja se ne mogu adekvatno prikazati malim reprodukcijama u monografijama ili na internetu.








Organizatori su se potrudili i da nam prikažu nešto dokumentarnog materijala vezanog za Lubardin život i rad (već sam pominjao da Legat na Dedinju ima priličnu količinu zanimljive efemere uključujući pisma, pasoš itd.) pa ovde imamo priliku i da vidimo nekoliko fotografija koje do sada nisu bile dostupne javnosti a koje su rađene u velikim formatima i plene kako lepom crno-belom tehnikom tako i harizmom koju su i Petar i Vera Lubarda bez sumnje imali. Njihove slike iz Venecije iz 1948. a potom iz 1960. godine su, recimo, odlično svedočanstvo o tome koliko je ondašnja Jugoslavija imala i smisla za i naklonosti ka glamuru, što je, pogotovo nakon krize Informbiroa i raskida sa Staljinom bila jedna od sržnih dimenzija onog što je bila jugoslovenska diferencija specifika u odnosu na istočni komunistički blok. Tamo gde se više nije pojavljivala figura velikog Josifa iz SSSR mesto je zauzeo ,,mali" Josip iz Jugoslavije a koji je izgradio kult svoje ličnosti ne na pukom strahu i mitovima o žrtvovanju već na imidžu namazanog igrača koji ume da priča i sa jednom i sa drugom stranom, koji voli i lepe stvari i socijalističko društvo ne shvata kao mesto na kome svi podjednako dele siromaštvo već na kome će se zbilja osetiti zašto je bolje kada država direktno vodi računa o dobrobiti građana.

Ne treba ovde da ulazimo preduboko u analize posleratne jugoslovenske privrede ali vredi podsetiti da je Jugoslavija nakon prvih godina u kojima je praktično imitiran pristup reformama i investicijama Sovjetskog saveza, prve radikalno nove odmake uradila već pedesetih kad je uvedeno radničko samoupravljanje kojim su zamenjeni petogodišnji centralizovani planovi i mada ovo nije nužno dovelo do brzog uvećanja produktivnosti rada, ovaj je proces praćen velikim ulaganjem u obrazovanje pa se može argumentovati da je Jugoslavija do šezdesetih, kroz procese urbanizacije i obrazovanja, te otvaranje prema svetu izgradila srednju, građansku klasu onako kako to druge, manje devastirane i bogatije socijalističke zemlje nisu.







U ovome je Lubarda de fakto imao ulogu kao ,,državni slikar" ali mislim da je bitno podvući da on nije imao samo zadatak da povremeno prelakira komunistički, jelte, teror i prikaže društvo slobodnijim nego što jeste slikajući se za zapadne novine i učestvujući na umetničkim bijenalima (kasnije praveći i samostalne izložbe) u zapadnoj Evropi – njegovo učestvovanje u umetničkim savetima, komisijama, konkursima itd. je značilo i da su drugi i mlađi slikari imali saveznika koji nije bio puki partijski poslušnik (mada Lubarda jeste ušao u Partiju) već pedigrirani umetnik što je prve svoje međunarodne uspehe omirisao već u doba kraljevine i kome se nikako nije moglo zameriti da se pretvorio u pukoj izvođača propagandnih radova za novi režim.

Sama izložba prikazuje nekoliko veoma lepih radova iz predratnog perioda, od pejzaža Selo Ljubotinj iz 1933. godine koji svedoči o njegovoj tadašnjoj opsesiji pejzažima a koju je delio sa nekim slikarima svoje generacije, preko porterta Kikirigdžija iz naredne godine koji je urađen realistički i ima u sebi komponentu socijalnog komentara pa do već monumentalne slike iz 1936. godine, Zbeg iz Španije sa svojim debelim, razmazanim uljima, širokim formatom i figuracijom koja je još uvek prisutna ali je distorzirana jakim emotivnim nabojem.

Naravno, Španski građanski rat je bio jak simbol za borbu koja se u tom trenutku kuvala u čitavoj Evropi i mnogo Jugoslovena je ratovalo u ovom sukobu na strani Republike, da bi se kasnije uključili i u narodnooslobodilačku borbu i revoluciju u Jugoslaviji. Ova izložba prikazuje nekoliko slika rađenih neposredno pred i po završetku rata i kratak period u kome je Lubarda radio u ključu bliskom socijalističkom realizmu, ali čak i tada pričamo o slikaru koji se načelno nije vraćao u ,,običnu" figuraciju. Tako je, recimo, Maslinik iz 1939. godine, sa svojim debelim, jakim uljanim bojama i drvećem koje maltene gubi svoju ,,prirodnu" formu i pretvara se u ,,čiste" mada neeuklidovske geometrije, vrlo očigledna preteča (u smislu interesovanja za boju, teksturu i oblik) slike Patnje naroda iz 1944. ili 1945. godine koja samo sličan rad sa bojom i materijalom uokviruje na tematski ,,aktuelniji" način, ali i slike Glava rudara iz 1946. godine gde je Lubarda kombinovao temperu i ugljen na papiru za ,,prikriveni" autoportret koji nema praktično ničeg od očekivane socrealističke simbolike nepobedivosti i udarništva i prikazuje jednu kontemplativniju, nijansiraniju figuru.







Ono za šta ova izložba može da posluži je i podsećanje da lupetanja savremenih srpskih patriota o tome kako su slavna srpska istorija i srpska stradanja brisani u mraku komunizma naprosto zaista jesu samo to – lupetanja. Ondašnji režim je, a ovo je bilo nešto što smo osećali i mi, rođeni četvrt veka posle završetka Drugog svetskog rata, naprotiv, slavnu srpsku istoriju i stradanja gledao da inkorporira u jedan kontinuirani diskurs o ratničkom herojstvu, stradanju običnog naroda i požrtvovanosti svih, od najmlađih do najstarijih, kako bi i borba protiv Osmanlija, sa hajdučkim legendama, Balkanski ratovi, Prvi svetski rat i NOB i revolucija u Drugom svetskom, ratu bili emanacija istog duha. Lubardine slike Kosovski boj iz 1953. (koje nema na ovoj izložbi jer visi u zgradu bivšeg SIV-a) i Karađorđe iz 1969. (koja jeste na izložbi), pa i Njegoš iz 1959. godine su kvalitetno podsećanje na ovu činjenicu i, za razliku od Glave borca iz 1945. godine koja je nacrtana ugljem na papiru kao poklon Titu za rođendan, one su očigledno došle duboko iz umetnikovog bića i nisu puke ,,narudžbine".

Iako su bili dedinjske komšije dobar broj godina, Lubarda i Tito se, kažu, nikada nisu sreli a slikar je, bez obzira na položaj koji je uživao u društvu i narudžbine koje je dobijao od raziličitih društvenopolitičkih subjekata od šezdesetih pa sve do kraja života 1974. godine radio sve razmahanije i sve posvećenije istraživanju boje, oblika i teksture, sa figuracijom koja je tu mogla da, jelte, figuriše, ali nije morala. Čuveni Crnogorski motiv sa početka šezdesetih je, recimo, slika u kojoj se kamen i sunce koje se od njega reflektuje samo naziru u jednoj hipnagogičnoj kompoziciji koju posmatrač više oseća nego što vidi. Narovi iz 1957. godine su slika drveta koje je, praktično, pretvoreno u ,,sliku", spušteno u dve dimenzije, izlomljene geometrije, jakih, debelih nanosa boje koja ovom radu daje njegovu dubinu tamo gde je nema u okviru same likovne kompozicije. Katunska nahija iz 1959. godine i Prometej iz 1967. su već slike na kojima figuracije gotovo da uopšte nema, kao što je i sa Predelom koji je naslikan kao poklon Titu, takođe 1959. godine. U gotovo potpuno apstraktne radove spadaju napušteni brod iz 1971. godine i drugi Savski motivi, slike rađene nitro lakovima na lesonitu i monumentalne u svojoj slobodi od figuracije i snazi oblika i boja. Lubarda nije spadao u slikare koji su figuraciju sasvim prezreli i američki action painting i apstraktni ekspresionizam su mnogi naši slikari onog vremena pomalo i prezirali, pa su praktično sve njegove slike, čak i one na kojima je očigledno dominirala dripping tehnika, rađene nakon serija studija i skica kojima su kompozicije isprobavane i testirane – a neke od tih skica se vide na ovoj izložbi.







Spoj minimalne figuracije i snažne kolorne i teksturalne eksploracije je ono gde je Lubarda možda najbolje prepoznat po svim svojim interesovanjima, sa slikama kao što je Buđenje Afrike iz 1959, a koja mu je kasnije utrla put za značajan doprinos osnivačkoj skupštini Pokreta nesvrstanih – Titove velike diplomatske i strateške inicijative – pa kasnije i izuzetno srećnu saradnju sa indijskom vladom čime mu je obezbeđena i turneja sa izložbom u nekoliko indijskih gradova i studijsko putovanje u ovu državu – ali i Rađanje jezera, iz 1970. godine sa svojim uzvitlanim zmajevima, Putovanje kroz noć iz 1971. kao i Aquarius inspirisan gledanjem predstave Kosa u kultnom izvođenju Ateljea 212, a onda i Car Trajan iz 1972. i Prometej iz 1967. koji su bili primeri Lubardinog čitanja i ponovnog ispisivanja mitova i poezije.







Lubarda je, da zaključimo, svakako bio slikar ,,režima", ali u nekom najpozitivnijem smislu, kroz svoju umetnost se trudeći da afirmiše pozitivno u ljudima, zajednici i društvu ne samo u dnevnopolitičkom smislu već u istorijskom, pa onda i duhovnom, sa jakom sponom sa zemljom koju nikada neće izgubiti i čuvanjem te fasciniranosti predelima i njihovim slikama u našem pamćenju, a onda i sa interesovanjem za mitološko i poetičko koje će u njegovim slikama ostati misteriozno i živo za, jelte, uvek.

Izložba je, dakle, u galeriji Doma vojske Srbije, sa slobodnim ulazom i lepim katalogom od 660 dinara (samo 900 kopija je naštampano), kao i sa simpatičnim merčandajsom gde se Lubardine ekspresivne boje i potezi venčavaju sa magnetima, šoljama i maskama. Izložba traje do petog Februara a oni sa više novca mogu priuštiti i izdanja Kuće legata koja se tamo prodaju, uključujući Zbornik radova naučnog skupa posvećenog Petru Lubardi koji je izdat 2017. godine. Pa izvolite.

Virtualna izložba: LADO

Posetili smo izložbu ,,Ljudi i ostale životinje" nemačko-američke umetnice Kiki Smith a kojom je i za javnost otvorena nova galerija u Beogradu pod nazivom DOTS, tamo negde na mestu na kome Dorćol razmišlja o tome da li da se brčne u Dunavu ili mu je već pomalo i hladno. Nisam očekivao, da budem iskren, da dolazak u galeriju u ovoj meri bude deo čitavog iskustva, ali... bio je. U priličnoj meri podsećajući da iako nije proleće mi i dalje živimo u Srbiji i da to življenje sa sobom nosi specifične izazove.



Kiki Smith je, kako su domaći mediji uredno izvestili, utrkujući se da nađu originalan superlativ, ,,slavna umetnica" i ,,jedna od ključnih umetnica svetske umetničke scene", a ovo naravno nije ni netačno jer se radi o talentovanoj vizuelnoj umetnicvi koja radi u nekoliko različitih medijuma i u svakom od njih ima osoben potpis i vrlo izgrađenu tehniku ali i prepoznatljive, upečatljive teme. Smithova dolazi iz umetničke porodice, otac, Tony Smith je i sam bio skulptor i slikar, pa je mala Kiki, iako danas stilski i tematski nema mnogo dodirnih tačaka sa ocem, svakako pala pod uticaj procesa stvaranja koji je posmatrala kao dete. Majka joj je bila operska pevačica i Kiki je rođena u Nirmbergu 1954. godine, gde je provela samo prve mesece života da bi se porodica brzo preselila na američku istočnu obalu gde umetnica i danas, konkretno u Njujorku, živi i radi.



Smithova je od malena, dakle, učila da bude umetnica a po preseljenju u Njujork 1976. godine je počela saradnju sa kolektivom Colab koji je osnovan kako bi umetnici iz različitih oblasti i disciplina imali priliku i prostor u kome bi se susretali i jedni sa drugima sarađivali. Od ove saradnje potiče i njeno interesovanje za rad sa nekonvencionalnim materijalima, mada radovi izloženi na beogradskoj izložbi zapravo ne odlaze predaleko u egzotiku i uglavnom su u pitanju razne vrste metala i legura – mahom bronza – sa tek uzgrednim mešanjem sa plastikom u jednoj od najupečatljivijih postavki unutar izložbe. Nekoliko radova je i na posebno pripremljenom papiru.



Pričamo, da bude jasno, o cenjenoj autorki moderne skulpture (možda je značajno pomenuti da je 2016. godine od Međunarodnog centra za skulpturu dobila nagradu za životno delo), koja izlaže od ranih osamdesetih a od devedesetih ima redovne samostalne izložbe, prevashodno po Severnoj Americi ali je i Evropa brzo pala pa je Smithova izlagala u Firenci i Veneciji počev od 1993. godine, a recentno, 2019. godine je imala veliku izložbu sa preko šezdeset radova u Beču.



Prva samostalna postavka u Beogradu je ipak skromnija po obimu, ali je umetnica sama izabrala radove iz različitih perioda svog stvaralaštva da bi prikazala različita interesovanja i teme, mada ovde nema ničeg starijeg od devedesetih, a većina radova je iz poslednjih nekoliko godina. Naziv izložbe, ,,Ljudi i ostale životinje" aludira na blagu promenu balansa u interesovanjima gde se devedesetih Smithova više interesovala za prikazivanje ljudi a u poznijem periodu za prikazivanje životinja, ali ovo je vrlo arbitrarna podela s obzirom da izložena dela iz 2012. godine, recimo, serija tapiserija, prikazuju i jedne i druge.



Smithova svakako nema nameru da preteruje sa nametanjem ikakvog narativa izložbi – i insistira da publika treba da sama nađe značenja u onome što vidi i onome među čim se kreće, priznajući da ima jasnu sopstvenu emociju ali da je ne smatra univerzalno obavezujućom. Što je fer, naravno, jer njeni radovi ovde izloženi nemaju eksplicitnu ,,poruku" kakvu su imala neka od njenih dela sa prelaza osamdesetih u devedesete kada je, još uvek unutar kolektiva Colab Smithova u centar pažnje stavljala teme poput AIDS epidemije ili rodnih pitanja, ili još raniji radovi, kao oni sa njene prve samostalne izložbe iz 1982. godine (Life Wants to Live) koji su se korišćenjem medicinske tehnologije (rentgenski snimci, CAT skenovi) bavili temom nasilja u porodici. Dela na izložbi ,,Ljudi i ostale životinje" uglavnom nemaju konfrontativan karakter i moglo bi se primetiti da u njima autorka više istražuje mir nego nemir, baveći se pažljivo kreiranim metalnim skulpturama životinja (ptica, pčela, jelena koji se pare), gde će nemir doneti prevashodno izuzetno efektna instalacija/ skulptura sa crnim vranama koje leže na podu u raznim stadijumima agonije ili sasvim mrtve.



Da se na trenutak vratimo na sam prostor – sjajno je što Beograd ima novu galeriju koja je pritom deo projekta Humanitarne fondacije DOTS, zamišljena ne samo kao neprofitna inicijativa već i kao generator – kroz umetničke događaje – finansijske pomoći za ,,sistemsku podršku deci u Dečijem selu ,,Dr Milorad Pavlović" u Sremskoj Kamenici, kao i drugim ustanovama socijalne zaštite". E, sad, u zavisnosti od toga koliko ste cinični, ovo ćete čitati kao ili jasnu fasadu za pranje para ili kao dobronameran ali na propast osuđen projekat ljudi koji ne znaju kako stvari ovde stoje. S obzirom da fondacija još od prošle godine radi na ,,podsticanju, promovisanju i finansiranju umetničkog stvaralaštva mladih umetnika" i da tim galerije ,,prati rad studenata završnih godina umetničkih studija radi stvaranja platforme za mlade umetnike koji pored talenta pokazuju ozbiljnu nameru da svoj profesionalni život posvete umetnosti" i da se planira organizovanje izložbi, te svakojaka druga promocija mladih umetnika, moramo da poželimo da ovo uspe, naravno, a i Dorćol JESTE deo grada koji ima najprirodnije pravo na ovakve romantične i dobrohotne inicijative.



S druge strane, Dorćol je trenutno u priličnom haosu SNS-ovske novogradnje i pronaći novootvorenu galeriju pokazalo se kao svojevrsni izazov bez obzira na internete, satelitske navigacije i ostala tehnološka čudesa 21. veka. Iz nekog razloga, insistiranje da je ulaz u galeriju na adresi Dunavska 2 – a koja se nalazi nekoliko stotina metara dalje i nema nikakve organske veze sa galerijom – plus potreba da se do galerije dođe preko doslovno aktivnog gradilišta, između neuseljenih i nedovršenih zgrada i uz obilnu asistenciju radnika i čuvara na gradilištu koji vele da su i na otvaranju izložbe (ujedno i galerije) ,,bar 90 odsto publike morali da maltene za ruku dovedu do ulaza", sve to je učinilo da se zapitam je li sve ovo dobra ideja. Naravno da je umetnost uvek skrajnuta, pogotovo u ovakvom društvu koje smo, jelte, vi i ja sagradili zajedničkim naporom, ali čovek naprosto ne bi trebalo da prolazi kroz ovu vrstu iskušenja kada je krenuo na umetničku izložbu.



Sam prostor je vrlo lep, da to bude jasno i izložba, osmišljena od strane same umetnice a onda realizovana od strane kustoskinja Mirjane Dušić i Ljube Jovićević, uz dizajn Isidore M. Nikolić, izgleda veoma dobro a osoblje galerije je izuzetno ljubazno – ali ako ste, kao mi, 24. Septembra, osam dana nakon otvaranja izložbe, želeli da kupite katalog, pa, mogli ste samo da ga prelistate, jer galerija još nema fiskalnu kasu i ne može ništa da vam proda. OK, očekuje se da se to reši početkom Oktobra i pošto je ulaz na izložbu slobodan, neće mi biti PREVIŠE teško da dođem ponovo, prošetam između eksponata i kupim katalog, no, ovo jesu neki elementi moje zabrinutosti za to hoće li ova i ovakva galerija zaživeti.

Za Kiki Smith se, da bude jasno, ne brinem, ona je žena sa reputacijom i životnim delom iza sebe, već se brinem za te mlade umetnike kojima ovo treba da bude pogodan, možda prvi ikad izložbeni prostor.



No, da ne mračimo unapred. ,,Ljudi i ostale životinje" predstavlja, dakle, nešto pozniji period Kiki Smith. Eksponati uključuju, rekosmo nekoliko izuzetno atraktivnih tapiserija, nekoliko radova na papiru, što bojama što tušem, koji nisu potpuno apstraktni ali se mnogo više bave geometrijom i teksturom nego figuracijom (najnoviji, iz 2022. godine, ,,Mesec" je izuzetno upečatljiv i sjajno iskombinovan sa pomenutim vranama) i, većinski, skulpturama u metalu koje su, opet, većinski, prikazi životinja. Smithova radi sa mekim metalima, kao što su bronza, srebro, posrebrena i pozlaćena bronza i može se zapaziti fin, smiren rad sa puno tankih linija i pažljivo kreiranih detalja koji ljubav ka anatomiji i figuraciji vrlo jasno stavlja u prvi plan.



Ljudske figure, kada ih ima, uglavnom su na slikama – jedna, svedena zaista samo na figuruu je vrlo efektno zauzela jedan od uglova galerije, postavljena na sam zid – a jedna bronzana skulptura koja predstavlja ljudske šake je možda najbliže što ova izložba prilazi ranijim autorkinim interesovanjima za radikalnije teme.



,,Ljudi i ostale životinje" nije radikalna postavka, ni tematski ni tonalno, ali se svejedno radi o veoma lepom izboru veoma upečatljivih radova u metalu i na papiru sa umetnicom koja ima jasno interesovanje i za figuraciju i za čistu geometriju, izuzetno izgrađenim potezom bez obzira u kom medijumu da radi i pažnjom da se nikada u detalju ne izgubi utisak koji odaje celina. Pa, hajde, meni neće biti teško da dođem bar još jednom, a kako je izložba otvorena do 29. Oktobra, možda se i vidimo tamo.

Obišli smo proteklog vikenda galeriju Srpske akademije nauka i umetnosti, a povodom velike retrospektivne izložbe upriličene na stogodišnjicu rođenja Olge Jevrić pod nazivom Kompozicija i struktura. Ovako suv, funkcionalan i poslovan naziv izložbe organizovane povodom sto godina od rođenja jedne od najvećih likovnih umetnica koju su ovaj grad i ova zemlja imali je sa jedne strane u skladu sa činjenicom da je Olga Jevrić bila tvrdoglavo pionirski nastrojena u svom radu i po cenu gotovo parodičnog ostrakizma istrajavala u svojim apstraktnim kompozicijama (i strukturama) deceniju za decenijom, držeći se stalno međuigre mase, praznog prostora i (doslovno) gvozdenih spona kojima im je davala strukturu (i obezbeđivala kompoziciju).



Sa druge je pomalo i nemaštovit jer iako je sama umetnica svojim delima bez mnogo varijacije nadevala imena poput ,,Komplementarne forme", ,,Agresivne forme", ,,Strune u snopu", ,,Pomereni segmenti", ,,Stereotomija" itd, dodajući rimske brojeve koji su signalizirali kontinuirani istraživački rad u serijama radije nego trenutne bljeskove božanske inspiracije, istina je i da je Olga Jevrić uvek i svuda u svojim radovima tražila i sponu sa četvrtom komponentom: onim ljudskim koje dolazi u interakciju sa masama, prostorima i sponama i reflektuje svoj duh o kompoziciju, nalazi sebe i duge ljude u njoj, doživljava umetničko uznesenje i u konačnici odlazi od strukture sa boljim razumevanjem sebe i sveta.



Hoću da kažem, ma koliko da je ona uzdržana bila, skulptura Olge Jevrić je u sebi imala nepobitnu poetiku. Ovo nisu bila samo bezinteresna plastična istraživanja i hladni užici u oblicima koje će cement i gvozdeni opiljci formirati pa neka posetilac u njima nađe neko svoje značenje, već autentični poziv na komunikaciju, spajanje, razmenu i jedinstvo. Treba to imati na umu dok prolazite kroz više od pedeset godina skulpture izložene u galeriji u Knez Mihailovoj.



Olga Jevrić je bila unikatna pojava na jugoslovenskoj i srpskoj umetničkoj sceni već i time što je bila prva žena ikada koja je dobila članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (1977. kao dopisna, a 1983. kao redovna članica), bila prva žena ikada čiji su radovi uvršteni u jugoslovensko predstavljanje na Venecijanskom bijenalu, ali prevashodno time da je sem tokom prvih par godina umetničkog rada posle Drugog svetskog rata – kada je umetnicima maltene bilo obavezno priklanjanje preovlađujućem stilu socijalističkog realizma, setimo se da je čak i Lubarda u  to vreme slikao partizane – čvrsto stajala na braniku apstraktne skulpture i zapravo se od svog izraza pronađenog pedesetih godina prošlog veka nije odmakla gotovo ni milimetar sve do svoje smrti 2014. godine.



Kritičari nenarodnog režima pod kojim smo živeli od kraja rata do početka devedesetih bez sumnje mogu da budu zlobni i da primete kako je Olgi Jevrić bilo lako da radi maltene doslovno iste stvari decenijama i ni na koji način ne promeni svoj izraz, stil i estetiku, kad se uspešno prikačila na državnu sisu, sedela u komisijama i bila pretplaćena na nagrade i samostalne izložbe na ime svog minulog a ne aktuelnog rada, ali mislim da ovo nije potpuno fer već i time da je ova skulptorka zaista bila prva žena koja je u jugoslovenskom, pogotovo srpskom umetničkom miljeu snažno i beskompromisno razvalila dotadašnju paradigmu vezanu za skulpturu i vajarstvo, zatim da je bila, jelte, ŽENA u jednom preovlađujuće muškom okruženju a zatim i da je njen rad bio naprosto dosledan u svojoj opsesiji masom, prostorom, vezama, teksturom, fakturom i oblicima te da je do kraja svog života ona nalazila načine da u svoje apstraktne radove udahne onoliko života koliko im je bilo potrebno da stoje samostalno i privlače pažnju. Kada ušetate u galeriju SANU na prvi pogled delovaće vam da stojite na podu prostorije ispunjen stotinama identičnih kompozicija cementa i gvožđa ali ovo, naravno, nije tačno. Olgina umetnost priča njenu životnu priču i ovo je, bez obzira na karijeru akademika i rano usvojen a zatim samo minimalno evoluiran vizuelni izraz, kao i svaka priča, serija preokreta i promena smera.



Prva skulptura koja pada u oči je, naravno, ,,Veslač" rađen između 1943. i 1948. godine, korektan realistički rad u bronzi, sa lepom studijom anatomije i samo blagim socijalističkim tonovima. Ovo je skulptura koja stoji u izlogu i naravno, potpuno je nereprezentativna za ono po čemu pamtimo ovu umetnicu jer sve, od odabranog materijala, preko figuracije i fokusa na ljudsko telo pa do tona stoji na potpuno drugoj strani od onog što će nju zaista zanimati. Olga Jevrić je, ne zaboravimo, prvo diplomirala na muzičkoj akademiji, pa onda prekinula studije istorije umetnosti da bi se bavila vajarstvom, njena umetnička ambicija nije bila mimetičko zamrzavanje prirode i već će serija portretskih skulptura rađenih na početku pedesetih pokazati postepeno ali odlučno napuštanje figurativne imitacije ,,originala" u potrazi za izražavanjem suštine, duha tog originala.



Prvi veliki odmak i, može se argumentovati, revolucionarni korak za jugoslovensku umetnost bila je kompozicija ,,Predlog za spomenik – Milanovac" iz 1954. godine, prvi u nizu odbijanja predloga spomeničkih struktura koje će je pratiti do kraja karijere. Olga Jevrić je svoje kompozicije videla kao monumentalne, masivne strukture koje treba da stoje, kako je sama zamišljala, na udaljenim, samotnim mestima gde posmatrač može da stane ispred njih i oseti tu masu, taj prostor, tu napetost kompozicije gde gvožđe pridržava velike gromade cementa i samlevenih, zarđalih  opiljaka, da hoda oko njih u kontemplativnoj tišini i pronalazi sopstvene uglove gledanja, da oseti, možda i čuje vetar koji huji kroz prazne prostore i sam postane deo ove kompozicije. Ali nikada ni jedan spomenik po njenim zamislima nije sagrađen. U jugoslovenskoj skulpturi posle rata preovlađivale su ne samo ideje o tome da skulptura, posebno spomenička, mora da bude uvezana sa sećanjima na rat i žrtvovanja – a što su bile teme bliske autorki i neka njena rana dela su eksplicitno referirala na rat i posleratnu obnovu bez obzira što su u formalnom smislu bila inspirisana starim slovenskim stećcima – već i jedna vrlo kodifikovana vizuelna estetika koja je preferirala, pa i zahtevala, velike, monolitne mase i ispunjen zapremine. ,,Predlog za spomenik – Milanovac" je bio čista suprotnost, praktično negacija ovog pristupa, sa svojim razaranjem strukture, uključivanjem praznog prostora kao integralnog njenog dela,  razdvajanjem i napinjanjem masa u prostoru tako da se oseća tenzija a ne monolitnost, tako da su zarđale šipke istovremeno i potpora koja ih nosi ali i gvožđe koje ih probija.



Ovo je bilo toliko novo za domaću umetnost – a čak i u Evropi su tek nekoliko godina unazad u skuklpturi počinjali da se pomaljaju uporedivi primeri jake apstrakcije, napuštanja figuracije i razaranja strukture, kao i eksperimentisanja sa novim materijalima – da je samo intenzitet onog što je Olga Jevrić radila bio zaslužan što njene eksploracije nisu ostale neprimećene i skrajnute. Lubardina izložba iz 1951. godine u ULUS-u je presudno uticala na mladu skulptorku da se odvoji od jata i započne istraživanja u apstraktnoj ravni ali su prepoznavanja njenog rada od strane ključnih imena, kao što je bio Aleksa Čelebonović (kome je doduše, možda i bilo značajno što se legendarni italijanski likovni kritičar Gillo Dorfles izrazio pohvalno o Olginim radovima kada su zajedno posetili njen atelje dok je pripremala prvu samostalnu izložbu) bila presudna da dobije šanse koje su odredile dalji tok njene karijere.



Studijsko putovanje u Pariz, prva samostalna izložba sa odličnim kritikama a zatim učešće na Venecijanskom bijenalu 1958. godine su sve bile prelomne tačke za autorku koja je i pored toga što je jugoslovenski paviljon u Veneciji bio daleko od fokusa pažnje a njen rad sklonjen iza paravana, dobila mnogo više osvrta u štampi i pohvala kritičara od iskusnijih i cenjenijih jugoslovenskih vajara sa kojima je nastupala. Usledile su izložbe u Italiji i predlozi da se preseli tamo koje je ona odbila, smatrajući da joj je spona sa rodnim tlom presudna za stvaralačku inspiraciju. Time je svakako zapečatila svoju internacionalnu karijeru i ostala manje poznata skulptorka iz Jugoslavije čije će radove sa puno entuzijazma izlagati prestižne galerije u svetu (npr. Tejt Modern) ali koja će ostati ipak vezana za ovo podneblje.



A koje je nije ni baš sasvim razumelo. Dok strani kritičari na tome nisu insistirali, naša je kritika i teorija o njenom radu pisala u kontekstu enformela, iako je sama autorka odbijala ovu etiketu (prihvatajući da njeni radovi vizuelno mogu da podsećaju na enformel ali da im je umetnička intencija drugačija) i praktično niko nije prepoznavao srodnost njene skulpture sa ,,Un Art Autre" estetikom koju je artikulisao legendarni francuski kritičar i kurator Michel Tapié. Njen rad je bio nabijen ekspresijom, pa i brutalnošću, sa svim tim šiljatim šipkama i ekserima pokupljenim sa stovarišta, već zarđalim i protisnutim kroz grube, tvrde mase, gesturalan i tenzičan na nivou koji svakako zahteva određenu pripremu na strani posmatrača. Istina, enformel je sa svojom improvizatorskom etikom bio blizak radu ove autorke koja je radove započinjala bez jasne ideje kako će finalno delo izgledati, ali je sa druge strane Olga Jevrić uvek insistirala da materijal nikada nije diktirao formu njoj, već da je uvek bilo obrnuto.



I to se, na kraju krajeva i vidi, sa delima u kasnijem periodu karijere koja su mirnija, toplija, u kojima su metalne šipke manje vidljive ili nevidljive i više služe kao potpora, manje kao izvor tenzije i bola. Kustoskinja koja nam je držala vođenu turu na izložbi je ove kasne radove uporedila sa praistorijskom umetnošću, možda ne toliko po samoj formi, koliko po njihovom duhu jednostavnog uživanja u oblicima i teksturi koja će posle toliko decenija grubog cementa i zarđalog gvožđa uključiti i terakotu.

Naravno, zavodljivo je kreirati interni narativ u kome su rani radovi eksplicitno nabijeni tenzijom, pa i bolom (nekoliko ih je naslovljeno sa ,,Memento", jedan rad se zove ,,Aušvic") a da su pozna dela vidljivo umirena, čak i zadovoljna, ali mislim da je ovo i u skladu sa biografskim podacima koji su nam na raspolaganju, o mladoj, uznemirenoj ženi koja će u umetnosti tražiti način da isprocesuje užase Drugog svetskog rata a zatim o starijoj, nasmejanoj gospođi na vrhuncu karijere koju vidimo u filmu ,,Skulptura u svetu predmeta i pejzaža – Olga Jevrić" koji se prikazuje u okviru izložbe. Opet, značajno je stalno imati na umu upravo to da je posmatrač u svakom trenutku bio nevidljivi, prećutani deo svake skulpture  koju je autorka napravila i da masa, prazni prostor i metalne spone bez tog posmatrača, pozvanog ne samo da gleda već i da komunicira i učestvuje, naprosto ne bi imale život.



Šteta je, naravno, da ni jedna od ovih ideja nikada nije zaista realizovana u formi velikog spomenika koji bi stajao na nekom brdu, šiban vetrom i ispiran kišom, paljen suncem i usađen u krajolik da zauvek bude deo zemlje i vegetacije, ali su skulpture koje su na ovoj izložbi postavljene spajanjem dva legata (onog koji je autorka ostavila SANU i onog koju je ostavila beogradskoj Kući legata) i dalje impresivno upečatjive, nabijene snagom, masom, tenzijom i energijom ali i tim nepobitnim pozivom na komunikaciju i učešće.



Što se same izložbe tiče, vidi se da je Akademija ovo radila za svoju članicu i da su se autori Žaklina Markovič i Dejan Vučetić izuzetno potrudili pa pričamo o vrlo lepoj postavci sa dobrim osvetljenjem, svim potrebnim podacima, kvalitetnom vođenom turom i izvrsnim katalogom koji se prodaje za svega hiljadu dinara a pun je odličnih fotografija i tekstova koje su radili između ostalog i takva imena kao što su Ješa Denegri i Ana Ereš. Sve to bez plaćanja ikakve ulaznice. Tople preporuke za ovaj događaj koji je počeo 18. Oktobra a trajaće do 11. Decembra.

Pošto u mom životu ništa nije stvarno dok o njemu ne javi Drugi dnevnik Javnog servisa Republike Srbije tako sam i za likovnu izložbu Sećanje – Zapisi iz prirode prošle godine preminulog Ratka Lalića saznao, evo mesec i po dana nakon što je ona otvorena, a na osnovu kratke vesti u pomenutoj informativnoj emisiji. Da stvari budu GORE, jer uvek su gore, galerija Sanjaj se nalazi na doslovno dva minuta hoda od mog radnog mesta pa je još jednom potvrđeno da ja nisam u stanju da sa svetom stupim u smislenu interakciju ako taj svet meni ne dođe nezvan u goste putem nekog ekrana. To da je ovom prilikom u pitanju ekran moderne TV Bastilje je samo dodatna uvreda na moralnu povredu kojom sam sam sebe počastio činjenicom da sam neke od najintenzivnijih slika koje možete videti u Beogradu ove jeseni, i koje su mi stajale pod nosom poslednjih mesec i po dana mogao da propustim da slučajno nisam video najavu kako će se u Utorak petog Novembra organizovati stručno vođenje kroz izložbu. Pošto meni ni struka ne može da pomogne čak i tako su morali da me na pauzi za ručak na poslu odvuku do galerije jer sam STAR i sve ZABORAVLJAM.



Ratko Lalić je jedan od onih savremenih slikara koje je izgleda teško stilski i svetonazorski odrediti. I sama kustoskinja u galeriji je na pitanja moje koleginice (inače žene sa diplomom primenjene umetnosti između ostalog) o njegovom stilu umela da kaže samo da tu ima realizma ali i prelazaka u ekspresionizam. Pominjala je emocije i privremene povratke figuraciji u nekim od kasnijih perioda ali i ukazala da su slike izložene ovom prilikom iako sve redom prikazuju prirodu u dobroj meri često na ivici apstraktnog. A gde je zaista zanimljivo misliti o recepciji ovih dela koja u prvom redu privlače oko posmatrača svojom izrazitom taktilnošću. Iako možda pre i posle svega CRTAČ, Lalić je u ovoj svojoj najpoznijoj fazi radio najviše akrilik na platnu, nanoseći mnogo slojeva boje, od kojih su neki više ili manje transparentni, zatim crtajući preko njih, dajući gotovoj slici ne samo osećaj OPIPLJIVOSTI već i bogatstva. Kustoskinja kaže da je za sliku Strnjik, urađenu 2014. godine više ljudi sa ulice ušlo kako bi pitali smeju li da je dodirnu, ubeđeni da se radi o stvarnom materijalu koji je zalepljen za platno.



Naravno, slikarstvo-kao-optička-varka nije nekakav endgame kome iko od nas treba da teži niti da zbunjivanje prostodušne mase nekako proglasi vrhuncem umetničkog rada, ali Lalićeve slike imaju u sebi ono što možda najviše cenim kod slikarstva – a ovo pišem kao intenzivni laik i prostododušna masa – a to je slojevitost koja ne vara samo oko već i zavodi duh, uvlači čoveka u prizor koji je možda i nemoguće verbalno sasvim rastavit na komade i opisati ga, i dajući mu doživljaj koji je intenzivan ali ne i zaista prepričljiv. ,,Živeti u nekoj slici" za mene jeste endgame slikarstva i vrhunac umetničkog rada, makar sa strane mene kao recipijenta, a ove Lalićeve slike na kojima nema ni ljudi ni životinja, ni čovekovom rukom napravljenih objekata, dakle, u pitanju je ,,priroda" u svom najapstraktnijem obliku, su mesta u koja ulazite i, čak i kada napustite galeriju, ostajete da u njima živite.



Lalić je rođen u Dolipolju kod Visokog, za vreme rata, 1944. godine, bio redovni profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu do narednog rata a onda nakon prelaska u Beograd (i dvogodišnjeg perioda predavanja na Akademiji likovnih umetnosti u Cetinju početkom devedesetih) predavao na Akademiji likovnih umetnosti u Banja Luci i na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Izlagao je mnogo – pedeset samostalnih i oko pet stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu – i dobio silne nagrade, ima to sve na Vikipediji ali vredi da istaknemo da je još 1973. godine dobio Oktobrasku nagradu za ,,studentske, umetničke i naučne radove", a što je bilo u vreme dok je još studirao i nije napunio ni dvadeset godina. Pre svega izvanredan crtač, on je u Sarajevu i predavao crtanje i slikanje, ali slike na ovoj izložbi – sve osim jedne iz ovog stoleća – govore o u potpunosti razvijenom slikaru kome i crtež i rad sa bojom dolaze jednako prirodno, kome su i realistički prikaz i apstraktna tekstura podjednako bliski i integrisani su u jedan očigledan, jasno shvatljiv svetonazor, čak i ako, kako rekosmo taj svetonazor nije lako stilski odrediti.



Ono što se na Lalićevim slikama na ovoj izložbi – a koje uglavnom nisu do sada izlagane i deo su kolekcije u vlasništvu Lalićeve porodice – jako primećuje je ta opsesija prirodom koja je nabujala, narasla, snažno navire sa platna, ali koja nije nužno priroda vitalnog, mladog, svežeg, zdravog, optimističkog. Naprotiv, slike koje se ovde vide uglavnom prikazuju biljke u poslednjim stadijumima života, travu koja se sasušila  i požutela, loze koje vise i lišće koje na njima vene, suve grane i busenje prekrivene snegom. Ova sugestija zamiranja, prolaznosti, potrošnosti svega živog, pak, nema u sebi nužno sumornu dimenziju. Ako su ove Lalićeve slike melanholične – kolorit to svakako sugeriše ako su već same kompozicije dinamične i pune tihe, dostojanstvene energije – one su to na jedan pritajeno radostan način, u prepoznavanju lepote koja dolazi uz zrelost i pred konverziju nečeg što je živo u nešto što je neživo a koje će, opet, nahraniti nešto što je živo. U tom smislu, biljke koje vire kroz sneg su podsećanje na život koji neće stati, nikada, jer će svaki nestali život hraniti naredni koji ništa neće moći da izbriše.

U sličnom tonu biram da gledam i vertikalne kompozicije sa suncokretima čije su glave teške, ali ako njihova pognutost označava starost i poodmakli period u životu ona istovremeno, i isto tako snažno, označava i zrelost i bogatstvo. Glave suncokreta na Lalićevim slikama (Triptih iz 2017. godine) su otežale ne od pukog vremena koje je prošlo nego od semena koje je u njima izraslo, a iz svakog tog pojedinačnog semena može da se rodi novi suncokret iduće godine.



Tihi optimizam se može naći i na drugim slikama. Zapisi uz rijeku iz 2013. godine, istina je, prikazuju suve listove koji vise sa tankih stabala, ali ovo je prizor BOGATSTVA, raznovrsnosti biljaka koje rastu uz reku, sa nekoliko različitih vrsta koje sve postoje na istom prostoru i tvore ekosistem koji živi, zamire i obnavlja se svake godine. Najstarija slika na izložbi – Obala pored rijeke u Dolipolju, iz 1994. godine – će, poznajući okolnosti i teški, prelomni period u životu slikara koji se priseća rodnog mesta što je sada u drugoj zemlji, prirodno sugerisati tugu i nedostajanje, a zagasitiji kolorit svakako pojačava ovo osećanje. Ali, sa druge strane, ovo je jedna od najbogatijih, semantički najgušćih kompozicija sa najmanje tri distinktne oblasti na slici – skoro do apstrakcije ,,nefigurativna" zemlja obale u donjoj polovini, trava u sredini i jedva kroz maglu vidljivi zadnji plan sa drvećem na vrhu slike – i ona sugeriše, ponovo, pre svega bogatstvo, za početak oblika i boja raspoređenih u tri celine koje se prirodno nadopunjuju ali i vode posmatrača po minimalno dve ose čim sliku vidi, a onda i po dubini u bogatstvo života koje se ovde prikazuje. Ovo nije spaljena, suva trava niti je u njenoj pozadini gola šuma. Zemlja iz koje trava raste je jaka, moćna, a trava, hranjena rečnom vodom je bujna, prkosna, dinamična, nepobediva, dok je šuma u pozadini puna oblika u finoj izmaglici koji su oku poznati ali intelektu ne uvek do kraja nesaznatljivi, sugerišući beskonačnost mogućnosti ili, ako kao i ja, nakon gledanja ove slike nastavljate da živite u njoj, beskonačnost avanture.



Đorđe Kadijević je još 2005. godine, dakle, čak i pre nego što je većina ovih slika nastala, u Ninu pisao da se sa Lalićem ne zna da li slika prirodu koju nikada nije dotakla ljudska ruka (edenski vrt) ili prirodu koja sebi ponovo uzima nekada kultivisani, nekada ,,čovečiji" prostor i vraća ga u pređašnje stanje. Ova dilema je intrigantna ali u krajnjoj liniji nije presudna za recepciju Lalićevih slika. Priroda na njima je u isto vreme i mrtva i živa, ona pred našim očima umire ali i pokazuje da ne može da umre i da njena snaga nije u konfrontativnosti već u jednom relaksiranom, ,,organskom" večnom vraćanju. Svaki uveli list i suva grana su na Lalićevim slikama imali svoj život i dobro su ga proživeli, obezbeđujući svojim zamiranjem život za neki sledeći list i naredni izdanak koji će biti na ovom istom mestu naredne godine. Kad ne bude ni nas, oni će i dalje biti tu, kao da nam je rekao Lalić svojim platnima.

Ratko Lalić umro je osmog Avgusta prošle godine i ova je izložba tu da nam pokaže slike koje do sada nisu izlagane i podseti na njegovu poruku. Ona je i prodajna pa neka od ovih platna mogu završiti na vašem zidu ako to poželite. A svaka kuća bi sa nekim od njih imala dragoceno podsećanje da život hrani drugi život i nikada ne nestaje. Pa požurite, izložba traje još samo četiri dana.

Problem sa pravljenjem izložbe čoveka čiji je primarni način izražavanja crtanje po zidovima i drugim gradskim objektima, onda kada niko ne vidi, uz insistiranje da ostane anoniman čak i kada ga medji pompezno predstavljaju kao ,,najtraženijeg umetnika na svetu" je prevashodno u autentičnosti. Izložba Banksy u Begradu, otvorena u galeriji ,,Pop up" u Dečanskoj – a što nije uobičajeno galerijski prostor mada je sasvim adekvatan za ovakve namene – da traje od prvog Januara do šestog Aprila, ima ovaj problem možda i više nego neke druge izložbe Banksyjevih radova organizovane u drugim gradovima po svetu a koje su imale veće budžete da ulože u rekonstrukcije Banksyjevih radova na urbanoj arhitekturi, pa je ona najpre zasnovana na onim njegovim radovima koji se mogu kupiti ili jeftino reprodukovati: posterima, omotima ploča, knjiga, grafikama u koloru.



Što naravno samo po sebi nije beznačajno – na kraju krajeva Banksy i jeste ušao u druge grane umetnosti, one koje se mogu sa većom lakoćom reprodukovati, iz razliičitih razloga, ali uglavnom radeći sa umetnicima, kolektivima ili organizacijama čiji etos smatra sebi bliskim i ovi primerci njegovog rada nisu u manjoj meri autentični od njegovih crteža po gradskim objektima.

No, ostaje činjenica da većina izložbi u svetu koje prikazuju Banksyjev rad, uključujući ovu u Beogradu, nije autorizovana i predstavlja sekondhend portretisanje umetnika koji sopstvene izložbe radi povremeno, retko, najčešće tematski i vezuje ih za konkretne povode ili jasno postavljene ciljeve.



Naravno, problem predstavljanja umetnika koji se po definiciji nalaze izvan establišmenta – i neretko manifestno nasuprot njemu – kao što su crtači grafita, u formalizovanim, na establišment ipak u priličnoj meri naslonjenim kontekstima kao što su umetničke galerije i muzeji nije nastao sa Banksyjem i još je Jean-Michel Basquiat kasnih sedamdesetih morao da napravi neugodni krosover sa mejnstrim kulturom kada su njegovi grafiti po Louer ist sajdu Menhetna, a koje je radio sa Alom Diazom, privukli pažnju ,,pravih" umetničkih kuratora. Svakako, pomoglo je što je Andy Warhol simpatisao mladog umetnika ali i što je Basquiat pored grafita, kolaža i ostalih andergraund varijanti likovne umetnosti, bio zainteresovan za proizvodnju ,,pravih" slikarskih radova, ali i na kraju krajeva sasvim rad da iz relativne opskurnosti njujorške grafiti scene uđe u srdačan dijalog sa mejnstrim medijima i profiliše se kao nova vrsta umetnika među ljudima koji su u ono vreme većinski smatrali da su grafiti po zidovima, vagonima i podzemnim prolazima grada bili rad isključivo na etničkom principu organizovanih bandi.



Naravno, Banksy je onda sasvim drugačija koska da se oglođe: u pitanju je, koliko znamo, belac, čiji je umetnički rad i danas najvećim svojim delom vezan za crtanje po zidovima uz korišćenje šablona, neko ko ljubomorno čuva svoju privatnost, ne otkriva ime, veoma retko daje intervjue i generalno ne komunicira sa javnošću drugačije osim preko svog stvaralaštva, sem u pojedinačnim momentima za koje sam proceni da su važni, ponovo po pravilu vezano za neki konkretan cilj ili temu koju želi da promoviše.



Poenta ovde nije da je Banksy više hardcore od Basquiata, već da je efemernost Banksyjevog rada ,,feature, not a bug", i da su pokušaji art-establišmenta da ga uhvati na neke konvencionalne načine i stavi u prostore koji su tradicionalno namenjeni čuvanju i proučavanju umetnosti, kao što su galerije i muzeji po pravilu problematični na ime, rekosmo već, autentičnosti. Na kraju krajeva, ako Banksy nije odabrao da radi sa vama, možda se naprosto ne koritrate dovoljno visoko na Banksyjevoj etičkoj top-listi, onako kako se kotiraju organizacije koje pomažu izbeglicama iz Severne Afrike ili Palestinci koji trpe decenije aparthejda (a od nedavno i sistemski masakr što ga mnogi nazivaju genocidom).

S druge strane, moramo prihvatiti i da je ponekada umetnost potrebno ukrasti, iskopirati, klonirati, uhvatiti u metaforičkom jantaru  kako bi postala dostupna i onima koji nisu u neksusu sveta na onaj način na koji je to najpopularniji grafiti-artist na svetu, te da je kršenje propisa – po definiciji deo rada umetnika koji crtaju grafite – neka vrsta prećutnog odobrenja da se krše vaša autorska prava. Dvostruko više ako odbijate da otkrijete identitet, n'est-ce pas?



Utoliko, čak i Banksy Museum u Njujorku, koji sa 160 različitih murala, grafita i drugih komada ima stalnu postavku sa najvećim brojem umetnikovih radova na jednom mestu, niti je autorizovan od strane samog Banksyja niti može da se smatra ,,autentičnijim" od izložbe koju je u Beogradu organizovala slovenačka galerija Deva Puri.



Može delovati kao da fetišizujemo autentičnost u ovom osvrtu na izložbu, ali u umetnosti, a pogotovo u andergraund umetnosti kao što su grafiti, ona je još malo pa sve. Ne znamo je li Banksy nekakav trust-fund kid kome je samo bilo dosadno jednog dana pa se dohvatio auto-laka, ali to da već duže od trideset godina odbija da otkrije identitet govori mnogo, sugerišući da je i njegova priča o tome da mu je ideja da pređe sa crtanja slobodnom rukom na korišćenje šablona došla dok se krio od policije pod kolima i video brojeve iscrtane šablonima – istinita ili DOVOLJNO istinita.

Utoliko, repliciranje Bankysjevih grafita već samo po sebi deluje kao bizaran čin opscenog kapitalizma, jer ih ono vadi iz njihovog NAMERAVANOG konteksta i često ih svodi samo na ,,lepe objekte" koje će sita, napita i dobro raspoložena publika gledati u muzeju.



Ali... s druge strane, Banksy je postao najcenjeniji i najprepoznatljiviji grafiti-umetnik na svetu velikim delom i na ime toga da za razliku od BAŠ hardcore kolega, njegovi radovi nisu nužno vezani za mesto, vreme, kontekst i odnose unutar zajednice koja čini određenu subkulturu i da oni mnogo lakše komuniciraju sa ,,običnim svetom" nego što rade ,,normalni" grafiti. Banksy je deo iste bristolske scene koja je porodila i trip-hop, uzimajući tehnike, svetonazore i teksturu hip-hop kulture ali ih zatim pakujući u komunikativniju formu. Jedno se vreme, na kraju krajeva, mislilo da je Banksy zapravo 3D iz Massive Attack, da bi on u nekom od intervjua potvrdio da mu je isti taj Robert Del Naja, i sam crtač grafita tokom osamdesetih, bio jedan od uzora.



I vide se tu, kako vreme prolazi sve izraženije, sličnosti u izrazu i svetonazoru, sa Banksyjevim crtežima koji su već od devedesetih počeli da komuniciraju mnogo ,,opštije" teme i poruke od onog što biste uobičajeno očekivali od grafiti-umetnika. Nezainteresovan za betlovanje protiv drugih bristolskih grafiti-crtača, ali ni za razvoj crtačke tehnike koja bi ga i bez borbe stavila u vrh lokalne scene, Banksy je sa svojim preciznim radom preko šablona svetu postao poznat kao neko ko šalje vrlo uopštene antiratne, antikapitalističke, antiestablišment, ekološke itd. poruke.

Da ne bude zabune, ovde se ne dovodi u pitanje autentičnost tih poruka, pogotovo u njihovom, rekosmo, NAMERAVANOM kontekstu, na zidovima u Bristolu i drugim gradovima i Banksyjevo venčavanje kvalitetne tehnike, normalnom svetu prepoznatljive estetike i lake subverzije je apsolutno bitno za umetnost i, generalno, ljudsko izražavanje na početku dvadesetprvog veka, jedan važan iskaz na globalnom nivou.



To da je taj iskaz intuitivno blizak i prepoznatljiv srednjoj klasi i da se njoj OBRAĆA više nego braći i sestrama iz bristolskog andergraunda je velikim delom ključ Banksyjevog uspeha ali i, naravno, problematičan element u njegovoj umetnosti, pogotovo kada je kidnapuju i stave u galerije. Kao i drugi slični andergraund umetnici Banksy, recimo, voli da omažira i parodira poznate slike drugih umetnika i tako se na izložbi u Beogradu može videti njegova verzija ikoničke slike Demi Moore u sedmom mesecu trudnoće a koja je krasila naslovnu stranu Vanity Faira Avgusta 1991. godine. Ovo, da bude jasno NIJE grafit već slika koju je Banksy napravio da promoviše svoju izložbu u Los Anđelesu 2006. godine, Barely Legal a od koje su kasnije napravljene neautorizovane litografike i posteri. Banksyjeva izložba je bila besplatna, imala izraženu subverzivnu dimenziju (uključujući živog slona usred prostora za izlaganje, kao otelovljenje fraze ,,elephant in the room") gde je Banksy ceo događaj iskoristio da ode u Diznilend i tamo postavi figuru obučenu kao zatvorenici Gvantanamo beja a koju su prestravljeni službenici sklonili posle sat i po. Da li ćete ovoga biti svesni dok gledate Barely Legal Danger Monkey na zidu beogradskog Pop upa? Verovatno ne.



Dalje, ovde imamo kopije lažnog CD-a (jednog od 500 primeraka) prvog albuma Paris Hilton a koji su Banksy i Danger Mouse uradili iste, 2006. godine i tajno ubacili među prave primerke u prodavnicama po Ujedinjenom kraljevstvu. Danger Mouse je uradio svoje verzije Hiltoninih pesama, Banksy je uradio omot a ceo projekat je bio, ponovo, subverzija usmerena upravo na srednju klasu, na one koji će kupiti CD Paris Hilton i biti iznenađeni pesmama sa naslovima ,,Why Am I Famous?", ,,What Have I Done?" and ,,What Am I For?" i omotom gde je glava omiljenog malog psa Paris Hilton na mestu glave same umetnice, ili slikom gde Paris izlazi iz limuzine a u pozadini se vide beskućnici.



Ova vrsta gerilske umetnosti je dopadljiva, naravno, ali je u pitanju toliko ,,mekan", bezbedan bunt, uperen na besmisleno laku metu (na tinejdžerke koje smatraju da je Paris Hilton muzički izvođač vredan pažnje, da pojasnimo) da je dalje ,,zamrzavanje" ove akcije i stavljanje kopije CD-a iza stakla u galeriji, da je posetioci gledaju na neki način poraz svake subverzivnosti koju je ovaj čin mogao imati pre skoro dve decenije.

Veliki broj ostalih radova koji se vide na ovoj izložbi pati od sličnog problema: Banksyjeva satira je toliko opšta, pitoma i ,,mekana" da je na neki način oan grafički analog onog što Amerikanci zovu ,,dad jokes".  I, eto, recimo, crtež koji prikazuje ,,Americans Working Overhead", a na kome je prepoznatljiva silueta borbenog helikoptera Apache i petoro civila u ritama koji beže od njega je, ponovo, nešto što bi imalo mnogo više smisla susresti u nekom podzemnom prolazu ili na zidu zgrade nego u galeriji gde je teško, možda i nemoguće da ne pomislite kako je bizarno da baš Britanci od svih ljudi na svetu uzimaju da kritikuju Amerikance za agresivni, militarizovani imperijalizam. Visceralne reakcije koje dobijate kada u divljini susrećete ilegalno napravljenu uličnu umetnost ne mogu se ponoviti kada replike te umetnosti posmatrate okruženi srednjeklasnim klonovima samog sebe u najburžoaskijem od svih okruženja, pa makar to bila i ,,pop up" galerija.

U nekom tehničkom smislu, ova izložba demonstrira možda i previše truda u tome da Banksyja 1. kontekstualizuje i 2. Učini opipljivim. Fotografisanje je ohrabrivano, na primer sa avionskom bombom koju možete zagrliti dok vas neko slika, a veliki deo prostora otpada na replike likova iz serije The Simpsons sa kojima se takođe možete fotografisati iako su Bankysjeve veze sa serijom ipak veoma labave.



U istom smislu, skoro da je bizarno kolika je kvadratura posvećena replikama Picassovih a pogotovo Warholovih radova, sa slikama Marilyn Monroe i konzerve supe toliko puta ponovljenim da bi neupućeni radoznalac morao pomisliti kako između Warhola i Banksyja sigurno postoji direktna spona i da je mlađi umetnik verovatno bio proteže velikog pop-artiste. Sa svoje strane, francuski grafiti-umetnik Blek le Rat, ,,otac grafita crtanih šablonom" dobija jednu skromnu, malenu sliku i kratak tekst o tome koliko ga Banksy ceni na samom ulazu u izložbeni prostor. Pa kome to ima smisla, nek navali.

Naravno, ne treba biri preoštar, Banksy u Beogradu je ako ništa drugo a ono način da se ljudi koji NIŠTA ne znaju o Banksyju ipak upoznaju sa različitim facetima njegove umetnosti (izložba, koliko može, predstavlja i njegove video projekte, šivenje poruka dobrodošlice za izbeglice iz Severne Afrike, te izložbe koje je sam organizovao za druge umetnike) i da prepoznaju ikoničnost njegovog rada, koju možda najbolje sublimira ,,Keep left", crtež čoveka što baca molotovljev koktel ali umesto flaše sa benzinom u rukama drži buket cveća. Revolucija  ali ispunjena samo ljubavlju i dobrotom, molićemo lepo.



I, ako je Banksy ikada i bio revolucionaran, on je ODAVNO prestao da bude subverzivan, toliko bi trebalo da je jasno. Njegova umetnost se bavi stvarnim problemima, ali ne govori o njima ništa duboko ili novo ili subverzivno i poruku često svodi na puku sentimentalnost. Ovo ga čini idealnim za kooptiranje od strane grupacija koje su ,,virtue signaling" dovele do stadijuma visoke umetnosti i mada samog umetnika ne treba da mrzimo zbog toga – on na kraju krajeva u najvećem broju slučajeva ne kontroliše šta se dalje dešava sa njegovom umentošću – ne treba ni da prihvatamo izložbe poput Banksy u Beogradu kao STVARNO ishodište njegovog rada. Ovo je ,,uzmi novac i bježi" situacija u kojoj nemamo za koga da navijamo jer autor same umetnosti sa izložbom nema veze a kuratori izložbe ne idu dalje od toga da njegovu umetnost predstave na najjeftiniji, ideološki najrazblaženiji način kao feelgood sadržaj za ljude koji generalno ne podržavaju genocid, ekocid ili neku drugu pošast modernog čovečanstva ali nemaju preterano jasnu ideju šta bi oni tu mogli – ili morali – da urade. Banksy u Beogradu im tu ideju, da budemo veoma jasni, neće dati i ako makar jedno ili dvoje klinaca iz ove galerije išetaju sa idejom da bi oni mogli da rade slične stvari po zidovima Beograda ili drugih gradova ove ili neke druge zemlje, onda ova izložba neće biti baš potpuni promašaj. Ali ne možemo to da garantujemo.

jel kritizirao komunizam

Nebre, on je naš.

sve je jasno