ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Alita: Battle Angel producer wants fans to help make the sequel happen 

Quote
Alita: Battle Angel producer Jon Landau is keen to get a sequel off the ground, and he's hoping the film's strong fanbase can help make it happen.
Fans of the sci-fi action film, who call themselves the Alita Army, created a petition for a sequel that currently has over 121,000 signatures and is still going. They've also made their voices heard on social media, explaining why a follow-up simply has to happen.
"What I think the Alita Army should do is keep peppering our family now at Disney and [let them know] how important it is to have another Alita movie and hopefully we'll venture there one day," Landau told Cinemablend.

Bedak.

Quote from: Meho Krljic on 03-12-2019, 06:55:31
Alita: Battle Angel producer wants fans to help make the sequel happen 

Quote
Alita: Battle Angel producer Jon Landau is keen to get a sequel off the ground, and he's hoping the film's strong fanbase can help make it happen.
Fans of the sci-fi action film, who call themselves the Alita Army, created a petition for a sequel that currently has over 121,000 signatures and is still going. They've also made their voices heard on social media, explaining why a follow-up simply has to happen.
"What I think the Alita Army should do is keep peppering our family now at Disney and [let them know] how important it is to have another Alita movie and hopefully we'll venture there one day," Landau told Cinemablend.

Bedak.

Kako smo se nadali dobro smo se udali. ALITA je negde na potezu između break evena da gubitka od 50 miliona, a to je mila majka spram onoga što je doživeo DARK FATE. Ja sam učinio svoje, kupio sam BR i gledao dvaput u bioskopu...

#RUCKER50 Roberta McCullougha Juniora je zanimljiv dokumentarni film o čuvenim harlemskim košarkaškim terenima u Rucker Parku koji nose ime Holcombea Ruckera, sportskog radnika koji je u Harlemu osnovao čuveni ambijent u kom su mnogi čuveni igrači napravili prve korake. Neki su stigli do NBA, neki su ostali opskurni heroji bez odličja kao Earl Manigault.

Ovaj film govori o preplitanju emancipacije Afroamerikanaca, borbe za ljudska prava i košarkaškog terena kao mesta za okupljanje i izgradnju identiteta i naravno o čuvenim Rucker turnirima na kojima je učešće bilo pitanje prestiža.

Film donosi izvanredan arhivski materijal, od šezdesetih do dvehiljaditih a naročito je zanimljivo da se kao sagovornik pojavljuje Saša Đorđević, snimljen tokom posete Ruckeru sa ćerkom i vrlo dobro objašnjava globalni domet mita o ovom mestu.

Sam stil filma je informativan. Narativ nose sagovornici snimljeni u talking heads aranžmanu ali zato sa sjajnom arhivom. U stilskom pogledu ovaj film zbilja nije ništa naročito.

#RUCKER50 je u Srbiji dostupan, pored uobičajenih piratskih kanala, i na Netflixu.

* * 1/2 / * * * *

WAY... WAY OUT Gordona Douglasa je svojevrsna preteča EDERLEZI RISINGa. Reč je o komediji sa Jerry Lewisom u glavnoj ulozi. Film mi je naleteo baš u vreme gledanja odlične Appleove serije FOR ALL MANKIND koja govori o alternativnoj istoriji američkog svemirskog programa. U ovoj seriji SSSR uspeva da prvi sleti na Mesec i trka se sa izlaska ljudi na Mesec pretvara u borbu ko će prvi stići da postavi lunarni kamp.

U WAY... WAY OUT, američkoj komediji iz 1966. godine priča se dešava u bliskoj budućnosti kada su Sovjeti i Amerikanci uspostavili meteorološke stanice na Mesecu. Kada dvojica američkih astronauta izgube razum zbog celibata, NAWA (umesto NASA) odlučuje da tamo pošalje bračni par, ali za svog astronauta kog igra Jerry Lewis ne može da nađe adekvatnu partnerku.

WAY... WAY OUT bi se danas smatrao neprihvatljivo seksističkim. Ipak, u osnovi je reč o pitomom seks komediji kakve su cvetale tih godina u Holivudu. Gordon Douglas vešto inscenira dešavanja, film je vrlo zanimljivo dizajniran a Lalo Schifrin ima nekoliko ekstravagantnih i vizionarskih deonica u skoru.

Nažalost, scenario od kada se zaplet digne u pun pogon, dakle kada bračni par Amerikanaca upozna par Rusa koji žive na Mesecu, nažalost pada na nivo jednočinke i tu film nažalost postaje bitno statičniji.

WAY... WAY BACK je simpatičan i interesantan film koji je nešto manje smešan nego što bi trebalo da bude. I u toj završnoj fazi ima dramaturški problem. Pa ipak, ovaj film je vredan pažnje kao jedan od naslova iz talasa komedija o astronautima koji se pojavio šezdesetih.

* * 1/2 / * * * *

https://youtu.be/Og2vYP7VzUs

Pošto je Srbin Dušan Popov bio uzor za nastanak Bonda, logično je da šefa i u Bondu i u Kingsmanu igra srpski glumac.

Televizijski dokumentarac FREE TO ROCK u režiji Jima Browna, višestrukog kandidata za Emmy, stoji kao jedan izuzetno uspešan, informativan i bogato realizovan primer konvencionalnog pristupa tema, u ovom slučaju položaja rokenrola u SSSRu, kako američkog tako i onog koji je nastajao tamo.

U slučaju ovog dokumentarca treba imati na umu da je nastao uz podršku američkih državnih agencija i da stavovi koje iznose korespondiraju sa njihovim agendama. Čisto da bi se izbeglo nerviranje. U smislu da komunizam i sovjetski sistem nisu doživljeni kao nešto dobro i održivo...

Ako imamo to u vidu, nema nikakve sumnje da ovaj film ne krije da je rokenrol bio suštinski subverzivan i da je preko stanica kao što je Radio Slobodna Evropa namerno plasiran iza Gvozdene zavese, odnosno da je postojala svest i namera u plasiranju rokenrola na istok. Film naravno ne kaže da su Amerikanci za te potrebe izmislili rokenrol ali ne spori da ga je establišment namerno koristio. U tom pogledu film otvoreno čak i kaže da je rokenrol kao nosilac ideologije poslužio da potkopa Sovjete.

Uporedo sa tim, prikazana je još zanimljivija stvar a to su autohtoni sovjetski bendovi, zatim one koje je formirala država tzv. Vokalno-instrumentalni ansambli i konačno cela bootleg scena koja je uključivala i piratske ploče rezane na rendgenskim snimcima.

Film je urađen bogato u pogledu arhive. Ima zaista sjajnih snimaka, suptilnih rekonstrukcija, ekskluziva kao što su svirka Beach Boysi u Čehoslovačkoj i čitav niz drugih stvari.

Kao neko ko je fasciniran Dean Reedom i temom rokenrola iza Gvozdene zavese mogu reći da ovaj film u svojih sat vremena trajanja obuhvata sve najznačajnije punktove u ovom istorijatu. Da li je moglo da se obuhvati još nešto. Svakako? Ali u osnovnim crtama to je ta priča.

Stoga FREE TO ROCK, uprkos svojoj funkciji i vrlo jasnim komemorativnim namerama, dosta precizno sažima i prezentira priču za koju se odlučio.

NEVADA SMITH Gordona Douglasa je televizijski film iz 1975. godine. Ova priča je snimana pre toga sa Steve McQueenom u glavnoj ulozi ali ono što ih povezuje je naslovni junak. Segmenti zapleta se poklapaju ali priča nije ista. Douglasov film nažalost ne spada u njegove uspelije vesterne. Energičan je i izgleda dobro ali ne uspeva da jasno izgradi protagonizam likova i samim tim da definiše priču do kraja. Gledalac ima teškoće da uhvati fokus i ono što ostaje je mišićavo realizovan vestern koji nedovoljno drži pažnju. Elementi priče o Cordu i Nevada Smithu sežu do nekoliko raznih filmova i serija u koje je bio uključen i Harold Robbins.

PARATROOP COMMAND Williama Witneya je sedamdesetominutni B-film u produkciji Sama Z. Arkoffa koji prati jedinicu padobranaca na čak tri fronta, od Severne Afrike do Italije. Decenijama kasnije ovakav materijal će biti obrađivanim u ratnim epopejama kao THE BIG RED ONE Sama Fullera, ali eto Witney se nije ustezao ni da to sabije na duplo kraću minutažu. Nažalost, PARATROOP COMMAND ima format B-filma ali to ne prati u adekvatnoj meri na planu sadržaja. Ako imamo sve u vidu ima dosta ležeran tempo u kom želi i da razrađuje odnose među likovima ali i da donese akciju. I tu na kraju ipak ostaje nedorečen jer prosto ima formi u kojima kvalitet zavisi od kvantiteta.

U ovakvom trajanju Witney se drži "kolektivnog lika" ali među tim junacima ne uspeva da profiliše protagonizam i u ovom trajanju imamo samo nezaokružene skice likova. Taj problem ne uspeva da nadoknadi spektaklom. Uostalom, rekao bih da Arkoff nije ni imao kapaciteta ni ambicije za pravljenje spektakla.

* * / * * * *   

Brazilsko-japanski porno glumac Bueno (iako ostavljam mogućnost da grešim u pogledu porekla) snimio je uspešan tokukatsu film GUN CALIBER pre koju godinu. Njegov novi film STREGA predstavlja svojevrsni nastavak prethodnog tokukatsu rada i kad je reč o tim DIY no budget extravaganzama ova je prilično uspeo spoj naivnih specijalnih efekata, energičnih ali amaterskih borilačkih scena i Buenovog klozetskog sex humora.

Posle ovog filma doduše niko neće postati novi Robert Rodriguez niti Shinya Tsukamoto ali sasvim sigurno će Bueno uspeti da proširi pool svojih fanova širom planete. Nisam neki preterani fan tokukatsu formata ni u "ozbiljnim" filmovima pa nisam najpozvaniji da sudim o ovom DIY pokušaju, ali činjenica da sam ga pogledao do kraja i nasmejao se nekoliko puta govori da ima potencijala za crossover.

* * / * * * *

VISIONS OF DEATH je televizijski film Lee H. Katzina po scenariju Paula Playdona u kome Monte Markham igra vidovitog profesora kome se ukazuju slike psihopate koji podmeće bombe a Telly Savalas detektiva-skeptika koji sumnja da je to sve plod disocijacije ličnosti i da je ovaj zapravo bombaš. Katzin efikasno, mišićavo ali sa dozom stila vodi ovu priču u kojoj se kombinuju policijski procedural, vidovitost i interesantne denverske lokacije na koje se postavljaju bombe. VISIONS OF DEATH ne nudi puno novog, junak koji ima neku neobično stečenu informaciju o zločinu vrlo često ume da bude osumnjičeni u ovakvim formama, ali sve što radi, radi prilično dobro.

Pre nego što su mladi skejtborderi sa beaniejima postali usamljeni samuraji-pesnici gradskih četvrti u filmovima širom sveta, tu ulogu su imali prvo surferi a potom ulični basketaši. KORSO Akselija Tuomivaare iz 2014. godine je pomalo zakasneli doprinos upravo tom basketaškom opusu. Ko sam ja, kao fan filma 1 NA 1, da nekome kažem da je 2014. prekasno napraviti takav film i u heightened realism helsinških slumova ubaciti dozu hip-hopa i montaže visokog tempa dok glavni junak odrađuje crossovere. Uostalom, kouč Miki Pavićević je učinio Finsku punopravnom košarkaškom silom na severu, kadrom da iznedri i NBA i evroligašku zvezdu, dakle, sve je tu.

KORSO u tom smislu ima veći značaj ljubiteljima i poznavaocima nego što je izašao u pravo vreme za ovu vrstu filma. Tuomivaara poprilično znalački spaja tu visoku estetizaciju sirotinjskog šika koji smo gledali u seriji SHAMELESS ili filmovima kao što je FISH TANK i spaja ih sa mitologijom geto filma i košarke. Tako glavni junak nosi iste Air Force One kao Miles Morales u SPIDER-VERSEu, uprkos svom generalno grungy izgledu i socijalnom stanju, zvučnu sliku obogaćuje pulsirajući hip-hop i taj sinkretizam uspeva da se sklopi u jednu koherentnu celinu.

Kome se tačno obraća ovaj film, teško je reći, ali mislim da će ga neki gledaoci kakav sam ja bio sredinom devedesetih sa zadovoljstvom progutati. Tuomivaara ipak nikada ne odlazi toliko daleko kao Gus Van Sant ili Larry Clark ali ne ostaje ni tamo dokle je dobacivao ABOVE THE RIM. Sve u svemu, pre svega za omladinu i ljubitelje & poznavaoce.

* * * / * * * *

LITTLE JOE Jessice Hausner je kronenbegovski SF kod nas premijerno prikazan u okviru FAF 2019. godine što je dosta zanimljiva odluka jer film praktično nema nekih radikalnijih zahvata u postupku, izuzev što autorka verovatno misli da je snimila nešto zaista posebno.

I LITTLE JOE uspeva da se donekle vozi na autorkinoj samuverenosti ali onda na kraju ipak ne može da izdrži suštinsku konvencionalnost i potrošenost svoje INVASION OF THE BODY SNATCHERS strukture, kao što ne može da izdrži ni idejnu dimenziju naroda koji postepeno potpada pod uticaj sedativa kao načina da se uspostavi uravnilovka.

Čak ni ideja biljke koja transformativno utiče na ljude radi svog opstanja nije naročito nova, koliko pre par godina je bila ofucana kada je se latio Shyamalan u HAPPENINGu.

No, kako rekoh rediteljka uspeva da nas sve ubaci u svoj đir i svoju pretenziju pa film bolje deluje nego što nudi na nivou supstance. Otud, treba ga notirati kada se bude pravio spisak snimljene kronenbergijane.

* * 1/2 / * * * *

CALL ME BWANA Gordona Douglasa je potcenjena komedija sa Bob Hopeom koja je nastala kao ugovorna obaveza kompanije Eon Cubbyja Broccolija i Harry Saltzmana da za UA prave dva filma godišnje, jednog Bonda i jedan film koji nije deo te franšize. I zbilja, u tom periodu je Broccoli radio i non-Bond filmove koji mahom nisu previše poznati ali su često delili članove ekipe sa serijalom 007.

Gordon Douglas je najpoznatiji po svojim vesternima i krimićima ali on je još kao dete glumac počeo sa komedijama kod Hala Roacha, a i režirao je u tom žanru. U CALL ME BWANA iz 1963. godine on se vraća u formu, i snima jednu od svojih najboljih, ako ne i najbolju komediju.

CALL ME BWANA definitivno ima relaciju o odnosu na Bonda. Ovo je komedija o antopologu koji je celu karijeru izlažirao prepisujući dnevnike svog strica iz Afrike, i onda je pozvan od strane američkih službi da ode u Afriku i pomogne izvlačenje svemirske kapsule koja je pala na teritoriju jednog krvoločnog plemena. Sovjeti šalju drugu ekipu čiji je zadatak da ga omete na misiji, milom ili silom.

Anita Ekberg, veteranka serijala 007 ali i glumica koja će se 1966. pojaviti i u drugog Douglasovoj space program komediji THE WAY... WAY OUT igra sovjetsku agenticu poslatu za zavede i/ili likvidira američkog tragača. Njega igra Bob Hope, sada već u godinama ali poprilično svestan toga usled čega ga svi zadirkuju da je mator.

U ovoj fazi Bob Hope ima šarm prekaljenog zabavljača ali svakako nije tipična filmska zvezda. U tom pogledu mi iz zemalja i iz generacija kojima Bob Hope malo znači naravno želimo da u takvoj roli vidimo recimo Waltera Matthaua ali on zaista nije loš. Scenario mu nudi ogroman broj odličnih one linera i niz lepo postavljenih gegova, i on to poprilično dobro koristi.

Ekipa koja okružuje Boba Hopea je takođe odlična i pomaže mu da se izbori sa materijalom. Gordon Douglas režira film dinamično, produkcioni dizajn je vibrantan uprkos tome što zbog Mau Mau pobune film nije sniman u Keniji kako je planirano već u Pinewoodu, sa second unitom rađenim u Africi.

Gordon Douglas uspeva da vrlo dobro komično integriše akciju i suspense detalje u celinu koja je mahom koncipirana kao screwball. Nema sumnje da je u tom trenutku Doouglas imao uzore na koje može da se osloni, od NINOTCHKAe do samog Bonda, i pruža jedan dosta informisan i ozbiljno napravljen film.

CALL ME BWANA se bavi temom space racea i spada u red komedija na tu temu, premda je svemirska kapsula u ovom filmu mahom samo McGuffin. Pa ipak, ako se može ubrojati u te filmove, spada u sam vrh ostvarenja tokom talasa koji je postojao šezdesetih.

Zid sa reklamom za ovaj film ima zanimljivu ulogu u filmu FROM RUSSIA WITH LOVE.

* * * 1/2 / * * * *

Mehmete, da li si spreman?

https://variety.com/2019/film/reviews/6-underground-review-michael-bay-1203432616/


Sent from my iPhone using Tapatalk

APACHE RIFLES Williama Witneya je vestern o konjičkom oficiru kog igra Audie Murphy i njegovom sukobu sa Apačima koji do kraja filma prerasta u razumevanje. Upekos tome što Witney važi za velemajstora bioskopske akcije, ovde je nema dovoljno i nije impresivna, tako da moram priznati kako je ovaj film na kraju prošao pored mene. Možda u tome ima i moje krivice jer mi je od samog početka Witneyevo kadriranje još od dijaloških scena u uvodu bilo odbojno, statično i u montažnom pogledu je sve delovalo kruto. Čini mi se da su ljubitelji vesterna imali više razumevanja za ovaj film od mene.

* * / * * * *

CALENDAR GIRL MURDERS Wlliama A. Grahama, po scenariju Gregory S. Dinalla i Scotta Seatona je televizijski triler koji liči na bioskopsku produkciju u kome Tom Skerritt igra skoro po burnoutovanog detektiva zaduženog za slučaj ubice koji na razne načine usmrćuje devojke sa kalendara u produkciji jednog bogatog mecene.

Skerritt tokom istrage upoznaje mladu fotografkinju koju igra Sharon Stone i sa njom ulazi u nagoveštaj romanse uprkos tome što je oženjen i to mu komplikuje istragu.

Graham je vrlo pedantno dizajnirao ovu produkciju, i uspeo je da u nekoliko scena zarobi haotičnost žureva, razuzdanih zabava i preijema, i vrlo je mišićav u realizaciji suspense scena i potera.

U tom pogledu CALENDAR GIRL MURDERS ne zaostaje previše za nečim što bi te 1984. godine izašlo i u bioskope, pa ne bih potcenio ni mogućnost da je možda bilo raznišljanja da se pakuje i za veliki ekran. No, nije, tako da ovo rediteljski, ali ne i scenaristički, ostaje krajnje natprosečan televizijski rad.

Grahama sam zapazio na televizijskom filmu 21 HOURS IN MUNICH. Uprkos ovde što nema DPa kalibra Josta Vacana koji bi dodao svemu jpš jednu dimeniju izraza, ovo je zbilja natprosečan TV rad, kao što je Skerritt glumac koji nikada nije podbacio kada se našao u bioskopima.

Oscar Isaac says Denis Villeneuve's Dune movie is shocking, radically different

 ZEROVILLE Jamesa Franca je sticajem okolnosti izašao tačno na pedesetu godišnjicu događaja sa početka filma i to iste sezone kada i ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD koji je obrađivao događaje iz istog perioda. Nemam nameru da poredim ova dva filma, Tarantinov je jedno dvadeset puta skuplji, bitno ambiciozniji, mnogo pedantniji, ali ZEROVILLE se bavi sličnom temom i ima dosta sličan podtekst.

Reč je o ekranizaciji romana Stevena Ericksona o kome ne znam mnogo i ne znam u kojoj meri ga je Franco ispratio kao reditelj.

Naime, oba filma su meditacije o besmrtnosti koju samo film može da pruži i ljudima koji su posvetivši se filmu postali ovisnici od kinematografije kao načina života. U slučaju filma ZEROVILLE to je Vikar, tip koji je po prvi put kao strogo odgajani katolički đak tek kao odrastao pogledao film. Bio je to A PLACE IN THE SUN Georgea Stevensea koji mu je promenio život. On dolazi u Holivud u trenutku kada Novi Holivud smenjuje stari i upoznaje likove koji jako podsećaju na Miliusa, Spielberga, Lucasa i Coppolu i pod nadzorom montažerke iz dana studio sistema postaje montažer.

Ubrzo Vikar, kao svojevrsni Mr Chance i Kosinskijevog romana donosi neki barbarogenijalni kvalitet filmovima ali i upoznaje lepoticu koja se zove Soledad i glumi u filmu Jessa Franca VAMPYROS LESBOS kao pokojna Soledad Miranda i u nju se smrtno zaljubljuje. Kada ona njihovu ionako čudnu i neformalnu vezu prekine, Vikar je vidi u svakom filmu i kreće njegova opsesija njom koja traje do kraja njenog života a i posle njega.

Ako je Tarantino u ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD prikazao Stari Holivud koji svojom sposobnošću da ekranizuje snove, i da vodi junake do hepienda, trijumfuje u jednoj od prelomnih tačaka koja je bespovratno isprljala Fabriku Snova, usput pokazujući da film nudi besmrtnost, ali i mogućnost da se iznova ispiše životna istorija, onda se ZEROVILLE bavi besmrtnošću i ljubavlju u bioskopskoj sali.

Kada stara montažerka kaže Vikaru da je potpuno u redu zaljubiti se u bioskopu u junakinju sa ekrana, i da to nije prevara ni u odnosu na realnog partnera ni u odnosu na neku drugu simpatiju iz filma, time delimično izlaže i kredo ove priče.

Franco ovde usputno, mnogo manje nego u filmu o ubistvu Sal Minea prikazuje fascinaciju nekim glumcem, ali to je ovde nesumnjivo Monty Clift sa kojim sam Franco deli mnogo atributa a to je pitanje seksualnosti, i čudnovata autsajderska pozicija uprkos talentu i uspesima.

ZEROVILLE je u tehničkom pogledu urađen solidno, ali ne i briljantno. Vizuelno to izgleda kao neki Friedkin iz vremena CRUISINGa dakle ne baš sjajno. Ali, Franco je svestan svoje pozicije Fassbindera našeg doba i ne izbegava da snima filmove "sa greškom".

Francov film ima žar, i emotivni i kreativni studenta režije i to kažem u najboljem smislu. Ali, naravno takav žar nosi i limitiranu publiku, okreće se samo sinfeilima koji su raspoloženi za tu vrstu estetike, a njih u njegovom slučaju nema mnogo i nema svuda.

Ono što mu je važno u tim filmovima Franco uspeva da kaže i ZEROVILLE nije izuzetak. U raznim ulogama se javljaju brojne zvezde Will Ferrell, Danny McBride, Seth Rogen ili Megan Fox a kameo ima Gus Van Sant.

* * * / * * * *

 HOTEL JUGOSLAVIJA Nicolasa Wagnieresa je zanimljiv dokumentarni film koji spada u ovu modernu školu dokumentarca gde su u odnosu na činjenice mnogo bitnija unutrašnja vrtloženja autora. Nicolas Wagnieres u tom smislu barem deluje iskreno i njegova nostalgija je meni bliska. On se vezuje zza objekat hotela Jugoslavija i kroz njega pokušava da iznova doživi SFRJ svog detinjstva. On je po ocu Švajcarac a po majci Srbin i kao dete je dolazio u SFRJ, a hotel Jugoslavija je u tom smislu njegov Rosebud koji želi da iznova oživi i apsorbuje.

On luta godinama po hoteluu, snima ga u raznima fazama od ruševine, završno sa u potpunosti komodifikovanim i komercijalno iskorišćenim objektom. Iako ne ulazi u tehničke specifikacije, što mi je žao jer me to uvek zanima, kroz razgovor sa nekoliko sagovornika i zaista izvanrednu arhivu uspeva da rekonstruiše život tog hotela u sedamdesetim, osamdesetim i devedesetim, zaključno sa bombardovanjem kada kreće odumiranje tog hotela pa i same Jugoslavije kao već "skraćene" države.

U pogledu arhive, jasno je da je ovo skup filma i impresivni su snimci samog bombardovanja hotela kojih se moram priznati ni ne sećam iz onog vremena, a fino je podsećanje na neverovatnu energičnost i rekao bih zapanjujuću spektakularnost filma MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, a obradovalo me je nešto o čemu sam se pitao sve vreme a to je da li će staviti inserte iz nasjkorijeg spektakla snimanog tamo (ne mislim na O BUBICAMA I HEROJIMA) i stavio je...

Možda su me ti detalji i generalno razumevanje za Wagnieresovu vezanost za fetiše kroz koje pokušava da shvati celinu dotakli da pređem preko par očekivanih političkih pamfleta koji su realno manji nego što bih očekivao.

Wagnieres je Švajcarac ali je ipak Srbin i zajedno sa našim rediteljima i on je shvatio kako više nismo zločinci, sad smo obespravljeni radnici. Tako da je i njegov fokus sada prebačen na to. No, koliko god taj levi zaokret lepo i humano zvučao, i bio benigniji od od onog ozveravanja Srba, šteta što nije malo efektniji i sofisiticiraniji. No. to je generacijska stvar.

* * * / * * * *

 ASIMETRIJA Maše Nešković je visokoestetizoavana art house priča o ljubavima i rastancima koja nažalost na nivou zapleta i dešavanja nikada ne uspeva da postigne taj kumulativni efekat kojem su se autori nadali. Priče su istovremeno vrlo slične a nekako divergentne i u njima nekako ima više simetrije nego asimetrije no ona ovde ne znači sklad i lepotu već repeticiju.

U ovom filmu imamo dosta stvari u kojima se može uživati, pre svih to su kadriranje Maše Nešković i fotografija Đorđa Arambašića koja odlično prati njene zamisli. Lepe kadrove prate i lepi zvuci ex-jugoslovenske moderne pop muzike (Svemirko itd.) i u tom pogledu ovaj film hvata Zeitgeist.

Nažalost, ono što se dešava junacima povremeno ume da bude i konfuzno a nikada nije preterano uzbudljivo i mada ima vrlo lepih detalja u pojedinim scenama to ostaje problem ovog filma.

No, Maša Nešković ipak potpisuje obećavajući debi koji odiše snažnim filmmakerskim instinktom i nadam se da ćemo uskoro imati priliku da vidimo njen novi pokušaj. Svakako ga je zaslužila.

* * 1/2 / * * * *

THE IRISHMAN se ove godine istakao kao film koji služi da dokaže kako je Netflix sposoban da omogući autorima da se vrate sebi i oslobode od peirisaka i limita koje im nameću holivudski studiji. Kada se podvuče crta smatram da je 6 UNDERGROUND Michaela Baya mnogo veći dokaz za tu tezu od samog IRISHMANa kome je ono što su stvari koje ne dopušta studio najveći nedostatak.

6 UNDERGROUND je film koji je za Netflix snimio Michael Bay i to već kao činjenica pobuđuje veliku radoznalost jer je ovaj čovek baš specijalista za veliko platno i njemu primereni spektakl. Moram priznati da sam posle drugog filma u serijalu TRANSFORMERS u principu porpilično zapostavio praćenje njegovog rada jer mi je delovalo kao da je u ovoj franšizi sebe životno zarobio. I ono što je radio mimo TRANSFORMERSa mi je bio znatan pad u odnosu na filmove za početka karijere, tu pre svega mislim na film o opsadi u Bengaziju gde je pokazao kako je Pete Berg klasu iznad njega u tom formatu, u tom trenutku.

I onda se desio 6 UNDERGROUND kao film u kome je Bay prešao u striming i na tom putu paradoksalno otkrio sebe i to iz one najbolje faze, kada se potpuno razobručio u filmu BAD BOYS 2. Ovde je Bay ponovo dobio priliku da snimi hard-R film i rekao bih da je desetak miliona dolara njegovog budžeta otišlo isključivo na realizaciju hard-R detalja. Bay je poznat po brutalnoj i crnohumornoj akciji, a ovde je pustio mašti na volju, stvorivši nekoliko set-pieceova koji su u određenom smislu vrhunska demencija koje se Don Simpson ne bi postideo.

Ryan Reynolds igra glavnu ulogu i drži film na okupu ali je vrlo zanimljivo da, iako ostatak naslovne ekipe čine glumci, on nema poptuni protagonizam u akciji. Štaviše, Reynolds je glavni i noseći junak ovog filma ali definitivno nije glavni akcioni heroj. Ne znam šta je razlog toga, tim pre što sam pomenuo da su ostali u ekipi takođe glumci a ne neki specijalizovani martial arts eksperti i sl.

6 UNDERGROUND je film o kom sada možemo da opisujemo na nivou referenci, i tu bih neke naslove tražio pre svega u rasponu od NOW YOU SEE ME do HITMAN'S BODYGUARD. Znači s jedne strane imamo vragolasti tim maštovitih avanturista u akciji na luksuznim lokaciajama a sa druge imamo tvrdu hard-R akciju, naravno sve realizovano u Bayovom stilu.

Bayov stil je u nekim aspektima već postao malo anahron. Oni njegovi kranovi kojima otvara scene a onda im se vraća u sred situacije, definitivno pokazuju da su kao rešenje stari 25 godina. Isto tako užareni kolorit u slici više nije toliko moderan, mada se vraća, međutim produkcioni dizajn ovog filma je besprekoran a Bay uzima priču i zaista je tretira kao jednu montažu atrakcija pravljenu da ostavi gledaoca bez daha više nego inače.

Premisa je najslabiji deo filma. Ekipa junaka sa raznim sposobnostima koja se okuplja da bi kažnjavala "zle ljude" je generic i stripovska je u onom lošem smislu. Međutim, scenario koji potpisuju Rhett Reese i Paul Wernick, pisci DEADPOOL filmova je zapravo na nivou scena dosta solidan, ima finih preokreta i duhovitih detalja u njima. Najslabiji deo filma su zapravo sama premisa i tzv. plumming kojim se ta premisa eksplicira gledaocima. Međutim, toga nema mnogo jer izgleda da su svi svesni da je ovo priglupo.

Bay međutim koncipira film kao rollercoaster koji ostavlja bez daha. U BAD BOYS 2 je agresivnu akciju smenjivao slojevima prljavog humora u kom se film relaksirao. Ovde toga nema, ali na svu sreću Bay time ne "guši" film. Međutim, i mirne scene su nemirne, nabijene visokom estetizacijom, seksualnošću ili agresivnim produkcionim dizajnom.

Bojan Bazelli je sjajan saradnik na ovom filmu i odgovorio je na Bayeve zahteve u kojima stvari povremeno postaju apstrakne kroz visok tempo rezova i obilje kretanja jarko obojenih objekata u kadru.

To nas sve dovodi do akcije koja je kod Baya uvek bila vrhunsko obeležje a ovde je gura korak dalje. Naime, u BAD BOYSima je on manje-više digao buddy cop film na još viši oktanski nivo ali to je manje-više bio neki poznat okvir koji je izgradio Tony Scott u BEVERLY HILLS COP 2. U TRANSFORMERSima je pak išao na ekranizaciju mecha akcije koja nikada nije snimana za tako velike pare.

Sada on radi maltene kao Luc Besson u LUCY i osmišljava nadrealne set-pieceove koji po svojoj čistoj ekstravagantnosti dobacuju do Bond-filmova. Samo što tamo nikada ne bi bili urađeni sa ovoliko krvi i crnog humora.

Ono što je Netflix otvorio Bayu kao polje delovanja u odnosu na ono što nude studiji iskorišćeno je u najvećoj meri i koristi filmu. Možemo polemisati da li je Bay reditelj kog treba spasavati iz bilo čega, ali izlazak iz "zlatnog kaveza" u aranžmanu Netflixa mu je prijao, isto onoliko McGu koji je tek na ovoj striing mreži snimio svoja dva ponajbolja filma.

Slično važi i za Baya, posle skoro petnaest godina, on je uspeo da snimi nešto zanimljivo. Hvala Netflixu za to.

* * * / * * * *

JUVENILE JUNGLE Williama Witneya je šezdesetosmominutni B-film, solidno ispričana priča o grupi mladih delinkvenata koje jedan stariji prevarant želi da regrutuje u  jedan posao posle kog bi mogao da se povuče ali onda se previše uplete i shvati da neće moći da ga obavi.

Corey Allen igra glavnu ulogu, kasnije je bo aktivan kao televizijski reditelj, nedavno sam gledao njegov SEE THE MAN RUN. Glavni junaci su dobro postavljeni iako nema puno vremena za razvijanje karaktera. Glavni junak je u vezi sa kelnericom koja ima drugove delinkvente. KAda u saradnji sa njima odluči da izvede otmicu mlade bogatašice koju će prethodno zavesti, nastupa ljubomora i plan kreće da se raspada.

Whitney uspeva da uspostavi relativno miran tiram unutar scena, kao da snima film koji je po minutaži duži od ovoga, ali izlaganje priče je efikasno a opet zaokruženo i očigledno je da su autori tog vremena itekako uspeli da svaldaju ovu formu koja se danas javlja vrlo retko i obično u nekim filmovima simplifikovanog zapleta što JUVENILE JUNGLE svakako nije.

Uprkos tome što JUVENILE JUNGLE funkcioniše odlično, na kraju nema onu snagu koja je potrebna da bi transcendirao status B-filma, ali učinio je dosta toga da u tome uspe.

* * * / * * * *

CODE 8 Jeffa Chana je proširenje kratkometražnog filma o svetu u kom ljudi imaju super-moći u nekih 4% populacije, i mnogi od njih žove na margini, diskriminisano i pod prismotrom i predrasudama policije.

Glavni junak je mladi čovek čija majka ima sposobnost zamrzavanja a on ima sposobnost manipulisanja strujom. Ostvaruje egzistenciju kao radnik na ilegalnom tržištu obdarenih građevinara kada biva uveden u svet jedne pljačkaške grupe nadarenih ljudi.

Braća Chan su u saradnji sa braćom Amell koje znamo iz Arrowverse serija napravila kratki film a potom i IndieGoGo kampanju iz koje je proistekao ovaj odličan B-film koji nema zvezde ali ima odlične i iskusne TV glumce, i ima realizaciju koja je u ravni nekog mid-budget major filma.

U tom pogledu CODE 8 nema crossover potencijal Blomkampovih filmova da razvali tržište i digne se u neke visoke bioskopske rezultate, ali isto tako ima kvalitet dobro zamišljenog, odlično urađenog akcijaša sa superherojima koji će sjajno funkcionisati na malom ekranu.

To naravno ne znači da ne bih voleo da ovaj film vidim na velikom ekranu ali u sadašnjim okolnostima ipak nema više onog starog preduzetničkog duha da se dobri filmovi uzimaju i stavljaju na tržište. Taj prostor je sada zauzeo striming i to je tako kako je. U svakom slučaju, ovo je jako solidan film koji nudi i world-building za slučaj da se neko zainteresuje ali j i zaokružena kriminalistička priča u jednom dobro zamišljenom svetu.

U pogledu referenci na stripove i strip-filmove, pre svega padaju na um X-MEN i LOGAN. Ima čak i nekih droida sličnih sentinelima, i tu vrstu inspiracije autori ni ne kriju. Kad je već tako onda slobodno možemo reći da je CODE 8 najbolji X-MEN film ove sezone.

* * * / * * * *

BETWEEN MIDNIGHT AND DAWN Gordona Douglasa je krimić iz 1950. koji se danas javlja u ponekim noir kolekcijama i antologijama. Reč je o preteči filma END OF WATCH Davida Ayera i govori o dvojici uličnih uniformisanih policajaca koji razvijaju lični sukob sa mladim mafijašem u usponu, usput se udvarajući istoj dispečerki iz stanice. Kada ga konačno uhvate, ona donosi odluku za kog će se udati, ali tragedija vreba iza ugla.

Gordon Douglas je snimio film koji jako lepo izgleda i vrlo je dinamičan, a akcija je napeta i odlično realizovana, pa stoga time otvara prostor da B-struktura koju film nosi "prodiše" i dobije malo A-arome. U tom pogledu postoji mali tonalni shift između romantične i kriminalističke dimenzije ali ga solidni glumci na kraju drže na okupu.

* * * / * * * *

MOJ JUTARNJI SMEH Marka Đorđevića ja najprijatnije filmsko iznenađenje u srpskoj kinematografiji ove godine. U vreme kada srpski filmovi nastaju maltene kao dokapitalizacija Trepče, ovi klinci su snimili film sami, bez opterećivanja okoline, godinama potom pokušavali da dobiju pomoć Filmskog centra, ali su komisije koje su postavljali Nada Popović Perišić i Boban Jevtić u periodu dok su se igrali kinematografije govorile da ovaj film ne može da se prikaže. A onda je prikazan i osvojio je nagradu na Festivalu autorskog filma čiji savet čine upravo "arbitri elegancije" i umetnički komesari naše filmske čete, upravo oni prema čijim je potrebama u to vreme krojena naše kinematografija. Otud je uspeh ovog filma bio prijatno prenošenje energije gledaoca ali i žestok nokaut za one koji nisu bili u stanju da ga shvate kad mu je bila potrebna pomoć.

Još od heydaya Mihića i Kozomare nije bilo ovoliko humora u našem art houseu, i kao što su oni u VRANAMA i Jelićevom BUBAŠINTERU bili crnohumorni i duhoviti, tako su ovi momci u sadašnjoj slow cinema fazi minimalizma.

Marko Đorđević sjajno definiše generaciju mentalnih invalida koji danas imaju tridesetak godina (u koju i sam pripadam) koja nikada nije morala da brine o sebi, a nekmoli o drugima. Dok su u američkim mejnstrim komedijama to neki lovable man child likovi i schlubovi kakve igraju Jonah Hill i Seth Rogen a u indie filmu neko kao Jon Heder, kod nas takvu rolu briljantno igra Filip Đurić koji ovih dana odlično nastupa i u seriji GRUPA. Jasna Đuričić je isto sjajna u ulozi njegove majke, i iako već dugo igra sa puno uspeha, ovde dodaje jednu novu dimenziju svojoj već raskošnoj karijeri, dočim Đurićeva direktna partnerka Ivana Vuković iako je imala neke glavne uloge ovde zaista dobija star making turn kao njegova podjednako zalutala koleginica sa posla.

U ulozi vidovnjaka, i lokalnog gurua pojavljuje se Nebojša Glogovac koji je ovu rolu snimio ipak pre nekih koje su prikazane ranije, tako da mu ovo i jeste i nije poslednja uloga, odnosno jeste po datumu premijere ali ne i po vremenu kada je film sniman.

U pogledu postupka, MOJ JUTARNJI SMEH je minimalistički i aktuelan ali mi se čini da mu to može limitirati domete u bioskopu. No, kultni status mu je zagarantovan, ne samo zbog humora već zbog toga što je uspeo da dopre do nečeg autentičnog za čim se kod nas stalno traga a nikako se ne pronalazi.

* * * / * * * *

WALK A CROOKED MILE Gordona Douglasa je zanimljiv hladnoratovski triler iz 1948. godine i očigledno spada u red dela koja su stvarala antikomunističku atmosferu. Douglas, u to vreme svež i nov reditelj pravi zanimljiv spoj DRAGNETovske naracije koja svemu daje svojevrsnu dokumentarnu dimenziju i naravno aktivno vođenje priče u kojoj agent FBI u saradnji sa istražiteljem Scotland Yarda pokušava da otkrije koji naučnik iz kalifornijskog nuklearnog postrojenja odaje tajne Sovjetima.

Formalno, Douglas spaja dokumentarni okvir i whodunit radnju, i u tom domenu sam scenario ne nudi neko senzacionalno razrešnje. Međutim, sam film je uzbudljiv, dinamičan i vrlo zanimljiv na nivou odnosa među likovima i načina istrage koju sprovode.

WALK A CROOKED MILE je propagandni film ali srećom nije bezvredan za gledanje.

* * * / * * * *                   

MONOS Alejandra Landesa je bio veliki festivalski favorit protekle sezone a naišao je i na razumevanje američke kritike. Reč je o art house filmu koji međutim u sebi ima mišićavost realizacije mejnstrim filma, kao i njegovu visceralnost.

Priča je jednostavna. Na jednom mestu u planinskom kraju i surovom krajoliku, nalazi se grupa klinaca koji su mobilisani za račun nekakve gerilske organizacije. Oni žele da budu vojnici, ratnici u nekom sukobu koji se nikada ne razaznaje a pored otupljujuće obuje imaju i zadatak da čuvaju jednog taoca i jednu kravu koju su "pozajmili" od meštana.

Baš zbog toga što konflikt o kom je reč nikada nije imenovan, MONOS ne može da se poredi sa JOHNNY MAD DOGom koji je tretirao konkretan sukob ali sve ovo podseća na mnoge recentne sukobe sa decom ratnicima. Ono međutim što se nadalje u okviru ove premise dešava je garden variety art house situacija, istopolne ljubavi, lojalnosti koje dolaze na proveru, borba civilizovanog čoveka i divljine, potreba ogrubelih za nežnošću itd.

Stoga na kraju MONOS je bolje realizovan nego što je sadržajan ali treba ga pogledati, ako naiđe prilika.

* * 1/2 / * * * *

SOVIET HIPPIES Teerje Toomistua je interesantan dokumentarni film o hipicima u Sovjetskom Savezu. Ponovo je reč o zanimljivom dokumentarnom filmu o subkulturama u SSSRu koji stiže iz baltičmkih država. Međutim, iako je polazište priče o hipicima vezano za baltičke zemlje, ovaj film sumira scenu na celoj teritoriji SSSRa, uključujući i Moskvu i Lenjingrad. U tom pogledu, ovaj film pokazuje kako je izgledalo biti hipik u SSSRu i rezultat je da im je bilo slično kao u SAD, a to su mešavina pritiska, ignorisanja i interesovanja službi bezbednosti. Interesatno je koliko se posle gledanja ovog filma FREE TO ROCK, tek jednočasovni dokumentarac snimljen na temu Gvozdene zavese i rokenrola ispostavlja kao kompletno ostvarenje jer bez problema sublimira najautentičnije aspekte sovjetskog andergraund iskustva.

Ono što je zanimljivo jeste da protagonisti ovog filma mahom pričaju o Beatlesima kao ključnom formativnom iskustvu. Ali naravno tu grupu je nemoguće čuti u ovom filmu jer su notorno skupi kad je reč o pravima za pesme. Taj momenat komodifikacije klasika rokenrola za koje su ljudi čak i bukvalno krvarili, recimo u SSSRu je zaista potresan.

U svakom slučaju, nikome u ovoj priči nije bilo lako. Teerje Toomistua kombinuje observacioni stil i klasičniju narativnu strukturu i rezultat je jasan i atmosferičan film.

* * * / * * * *

Noah Hawley je jedan od upečatljivih i zanimljivijih stvaralaca u eri Peak TVa i sada ponovo pokušava da se iskaže na filmu. LUCY IN THE SKY je zanimljiva istinita priča u kojoj Hawley nažalost pravi jednu grešku koju skupo plaća.

Hawley je snimio jedan visokoestetizovan film, na vrlo zanimljiv način smešten u epohu ali neopterećen time, rekao bih čak do te mere "zdravo" neopterećen epohom da baš i izgleda kao film iz epohe. Jedan deo publike neće ni prepoznati da je ovaj film smešten u nekom prošlom vremenu koliko se reditelj, glumci i produkcioni dizajneri u svemu tome relaksirano osećaju.

Sama priča je u maniru FARGO faze Braće Coen a Hawley se time i bavi u istoimenoj seriji i njemu je to jasna priča. Međutim, ovog puta on pokušava da nadkoeni Coenove u pokušaju da jednu zanimljivu true crime zgodu podigne na nivo metafizike. Međutim, Coenovi te svoje dodire sa metafizikom rešavaju unutar narativa koji je zapravo sveden. A Hawley na celu priču dodaje ilustracije metafizike, i naglašava kako u slučaju ima nečeg dubokog, psihološki nedokučivnog, delikatnog, ali na kraju toga zapravo baš i nema.

Hawleyeva ideja je plemenita, ali nije dovoljno dobro realizovana, možda baš zato što je ono o čemu film govori zanimljivije od onoga što Hawley o tome želi da kaže, i to sa velikim K.

Pa ipak, ovo je zanimljiv film, ne samo za ljubitelje i poznavaoce priča o putovanju u svemir, jedino nije dovoljno dobar. A nije dobar jer to nije postao na putu da postane veličanstven.

* * / * * * *

ČETIRI RUŽE Vasilija Nikitovića je zanimljivo ostvarenje za studiju slučaja. Naime, reč je o filmu koji pokazuje na koji način diostributerske i prikazivačke okolnosti u jednoj kinematografiji direktno utiču na produkciju.

Naime, za vreme sankcija devedesetih, uprkos tome što je piratska VHS ponuda pratila sve relevantno što se pojavljivalo na sceni, bioskopska ponuda je bila sužena i imala je nekoliko firmi iz Holivuda koje su bile zastupljene, među njima i Miramax preko kuće First Production. U tom paketu, naša bioskopska publika je bila u toku sa dešavanjima u američkom nezavisnom filmu, naročito kad je reč o opusu Quentina Tarantina koji je ostavio dubokog traga svuda u svetu ali naročito kod nas. Katarzične okolnosti Srbije pod sankcijama, uspon kriminala kod nas itd. ostavili su naše autore iz tog vremena a naročito studente filma u jakoj vezi sa Tarantinom iz te rane RESERVOIR DOGS - PULP FICTION - TRUE ROMANCE faze.

Sledeći bitan korak je faza posle bombardovanja kada je Guy Ritchie došao kod naše publike ponovo pod katarzičnim okolnostima sa filmom LOCK STOCK AND TWO SMOKING BARRELS i nadovezao se na ono što je već bilo tarantinizovano.

Uprkos tome što ni Tarantino ni Ritchie ne snimaju takve filmove i što je u globalnim tokovima ta vrsta filma bila u modi pre dvadesetak godina, to seme je ostalo u našim autorima i oni i dalje svoje prve filmove snimaju po toj mustri. Svakako možemo tu govoriti i o fenomenu zakasnelog debija. Reditelji kod nas kasno snimaju svoje prve filmove i neki od njih naravno umesto da unesu nešto sveže u naš film donose neku bajatu ideju na kojoj dugo rade.

Ako su Dejan Zečević i Đorđe Milosavljević bili early adopteri tarantinovskog uticaja, oni su se od njega i najbrže otrgli, i ostao mu je odan samo Milorad Milinković Debeli. Otud se ČETIRI RUŽE može smatrati neodebelističkim filmom, autorskom, dosta reakcionarnom interpretacijom te poetika nastale na korenima Tarantina i Ritchije.

Reći da je to bajato formalno i idejno je pojačano činjenicom da je film ČETIRI RUŽE toliko davno počeo sa snimanjem da u njemu ljudi još uvek ne koriste smart telefone već se komunicira ne samo burnerima već i fiksnim telefonima, dakle ovo je praktično film epohe u određenom smislu.

Nije samo film epohe po tome kada je sniman, i po idejama na kojima se u osnovi bazira, već naravno i po opštem svetonazoru koji je vezan za ekipe mladih aparatčika i njihovih pustopašnih klijenata koji su sedeli po KGBu, ŠKDu i igrali se kulturne i svake druge politike u periodu Koštuničine vladavine, od Đinđevog ubistva do priznanja Kosova.

Ako želimo da se prisetimo mentalnog stanja bitnih ljudi tog perioda, ČETIRI RUŽE su to dosta dobro zarobile, mada kao i svaki dokument i ovaj će biti osporavan od svojih protagonista.

Uprkos tome što se bazira na premisama posrbljene reinterpretacije jedne pseudo-autorske forme komercijalnog filma, ČETIRI RUŽE su autorsko ostvarenje par excellence sa vidljivim autorovim naporima da se stvaralački ispolji. Tu ima i elemenata društvene kritike, i političke satire, pa čak i nesporno sentimentalne spone sa Kosovom, ima zanimljivih edgy momenata, ali sve to je pod naslagama aljkave realizacije koja na kraju nimalo ne pomaže ovom filmu u kom je svaka greška ostavila dubok ožiljak.

Pa ipak, uprkos svim tim ožiljcima, ČETIRI RUŽE jesu zabeležile jedan neslavni trenutak u žvotu ovog naroda i kulture i ostaće kao mala vremenska kapsula.

* * / * * * *

SPOILERS OF THE PLAINS Williama Witneya je jednočasovni Republicov vestern sa raspevanim kaubojem Roy Rogersom. Nažalost, Rogersov protagonizam je od prvog minuta filma narušen masom epizodnih likofva, zbrzanim narativom koji deluje potentnije od onoga kako je realizovan a čak ni u akcionim scenama kojih ima dosta, Witney ne uspeva da izgradi ništa naročito. Konfuziji svakako doprinosi tema eksploatacije nafte, nekakvih stranih špijuna i raketnih proba u pustinji što bi svakako moralo rezultirati zanimljivijim filmom od ovog.

* * / * * * *

Ah, Roj Rodžers... To ime nisam čuo od detninstva. Moja majka ga je volela   

Pogledao sam THE AERONAUTS Toma Harpera, po scenariju Jacka Thornea, istinitu priču o letu jednog naučnika i jedne aeronautičarke balonom kojim su oborili rektode u pogledu dostignute visine, usput praveći važna ispitivanja.


Film počinje energično i harizmatično, sa dosta pokreta kamere, koreografisanim mizanscenom u sceni vašara sa kpg poleće balon da bi se nažalost vrlo brzo pretvporio u jednu krajnje konvencionalnu strukturu u kojoj junaci upadaju u nevolje u balonu i onda im se javljaju reminiscencije na prethodne faze života na zemlji i u vazduhu.


Javljaju se usled toga razni disbalansi jer imamo junake koji su krenuli u jedan film Basila Deardena da bi to ubrzo postao prestige picture Ivoryja i Merchanta a na kraju i nekakav survival triler.


Isto tako, film je najslabiji u svojoj Merchant-Ivory fazi jer naprosto nema ozbiljno postavljenu i intrigantnu melodramu već jedan niz klišetiziranih dilema koje smo videli sto pura kada se osobenjaci i naučnici nađu nasuprot establišmenta.


Direktor fotografije George Steel je uradio solidan posao za Harpera iako moram priznati da za mene letačke scene snimane iz balona nisu uspele da prevaziđu utisak soundstagea, što mi generalno ne bi bio problem da smo ostali u deardenovskom filmu.


* * 1/2 / * * * *

HIGHWAY REST STOP je opservacioni dokumentarni film koji prikazuje jedno odmorište na autoputu na severu Francuske. Pohode ga turisti, kamiondžiji, razni ljudi iz celog sveta, neki od njih tu zajedničare a neki samuju, i film prikazuje njihove razne razgovore, ispovesti, sudbine, sumirajući razne poglede na Evropu, život, kretanje...

Otprilike je jasno iz samog opservacionog stila da je reč o filmu koji ne može kontrolisati svoj sadržaj kao neki dramaturški stukturiraniji dokumentarac o konkretnom događaju iz prošlosti, ali Isabelle Ingold nalazi načine kako da ga vizuelno, pa i pripovedački uplivom raznih tehnika učini zanimljivijim nego što bi po morao biti.

Film nema nekog smisla za humor ali ima simpatične protagoniste i sve u svemu nudi jedan solidan slučaj za seciranje širih događaja.

* * 1/2 / * * * *

Decenijama sam pokušavao da lociram film koji sam gledao kao klinac pod prevedenim naslovom BERI KOŽU NA ŠILJAK i konačno sam ga našao kao SHIRTS/SKINS.

Reč je o televizijskom film koji je režirao William A. Graham i govori o dve grupe sredovečnih muškaraca koji igraju rekreativnu košarku. Kada naprave opkladu da će podmetnuti jedni drugima košarkaške lopte na javna mesta a pobednik je ko ih prvi pronađe, kreće obračun u kom ne prezaju ni od jednog sredstva.

Nažalost, film mi danas deluje površno i nedorečeno u odnosu na vreme kada sam ga gledao kao klinac.

Među glumcima je nedavno preminuli Rene Auberjonis.

JOJO RABBIT Taike Waititja je privukao pažnju naše javnosti zbog vidnih sličnosti sa filmom TITO I JA koje su na kraju prepoznali i ugledni strani kritičari poput Kennetha Turana. Sličnosti između ova dva filma postoje, u oba imamo dečaka koji sebe vidi kao savršenog i aktivnog reprezenta sistema kome se u svakodnevici priviđa Vođa i pomaže mu da bolje razume svet. Oba filma kreću iz dečje vizure i iz insistiranja na infantilnosti represivnog imaginarijuma jedne diktatura.

Međutim, kao što nije intelektualno pošteno porediti Tita i Hitlera, odnosno titoizam i nacizam, tako se ipak na kraju ne mogu porediti i okolnosti u kojima dečaci žive. Markovićev film je ipak znatno realističniji i u njemu se na kraju glavni junak suočava sa stvarnošču u kojoj zauzima svoje mesto srednjeevropskog intelektualca u najavi koji će kasnije biti markovićevski lik. Waititijev film donosi intruzije realnosti u jednu grotesknu komičnu realnost koja naravno nije odgovorna prema zlu nacizmu ali kroz celu tu infantilnost zapravo uspeva da provuče njegovu histeriju.

U srcu odnosa je parafraza nečega što bismo mogli prepoznati iz DNEVNIKA ANE FRANK, upoznavanje malog naciste sa devojkom Jevrejkom koja se krije u njegovoj kući i tragikomičan način na koji on razvija ljudski odnos sa njom uprkos ideologiji koja se potiskuje u drugi plan.

Nije to nužno ništa novo, ali je kod Waikikija urađeno dobro, energično i sa dosta humora.

Čini mi se da je strana javnost očekivala da će Waititi biti mnogo veći edgelord ali nisam siguran na osnovu čega su to mislili. On je ipak pre svega jedan razbarušeni feel good populista. I JOJO RABBIT je upravo to. Ovo je frenetični autorski pogled kakav može da snimi samo reditelj koji se malo prokurvao kod Marvela i sada želi da se raspojasa, a da opet dopre do publike. I u svim tim ciljevima, Waititi uspeva pokazujući da crowdpleasing ali ne i krautpleasing nerv radi punom parom.

U novom antifašističkom vajbu koji je dobio snažan impuls kroz aktuelni uspon populističke desnice širom sveta gde se u meme kulturi vraćaju jaka poređenja savremenih okolnosti sa nacizmom, JOJO RABBIT lako može naći svoje mesto. Slično Tarantinu nudi tu devil may care dimenziju agresije i čerečenja nacista. Ali, na svu sreću JOJO RABBIT ostaje film o nacizmu, i ne proširuje se na aktuelne događaje. Ovo je priča o totalnom ratu, totalnoj ideologiji i detetu koje uspeva da je preraste a to su pojave koje su ipak ekskluzivno vezane za nacizam.

* * * 1/2 / * * * *

THE INFORMER režirao je Andrea Di Stefano i sa Mattom Cookom i Rowanom Joffeom potpisuje scnarističku adaptaciju romana Andersa Roslunda i Borgea Hellstroma. Joel Kinnaman se vraća na poprište onoga što ga je afirmisalo a to su ekranizacije Jensa Lapidusa, dakle švedskog krimića, s tim što ovde imamo posla sa amerikanizacijom skandinavskog izvornika.

U ovom filmu Kinnaman uspeva da okupi i deo starih saradnika, recimo Commona sa kojim je sparingovao kod Collet Serre u RUN ALL NIGHT i oko sebe je sastavio ansambl sjajnih glumaca u kome su i Rosamund Pike, Clive Owen, Sam Spruell i Ana de Armas, ali i dalje zadržava dominantnu ulogu i ne dovodi do narativnog disbalansa.

Kinnamanov junak je dominantni (anti)heroj ovog filma, njujorški kriminalac poljskog porekla koji radi za FBI ali u jednom trenutku se toliko upliće da čak ni Federalci ne mogu da ga izvuku iz komplikovanih planove koje poljska mafija ima za njega.

THE INFORMER govori o trgovini fentanilom što je zanimljiv novitet i povezuje se sa novom epidemojom opioida koja menja stanje u američkom podzemlju, međutim osnovna tema je ipak pitanje lojalnosti policajaca prema doušnicima, i refleksija života u podzemlju na sudbinu i porodični život iz tog sveta.

U osnovi THE INFORMER je pravi B-film, sa A-ekipom glumaca. Možda su oni overqualified za ovaj posao ali što se mene tiče to nije loš spoj. Dopalo mi se što je ovo old school krimić u kome je akcija kulminacija dešavanja i onda je brutalna i katarzična. Verujem baš da je to i limitiralo plasman ovog filma jer verujem da publika danas od ovakvih filmova očekuje više akcije. Međutim, to što nema akcije ne znači da nema tenzije a nju odlično kanališe Joel Kinnaman, domaćin ovog filma.

Vizuelnost filma je pristojna, tek na momente nadahnuta. Završnica filma je malo sažeta, moguće je da su se nadali franšizi, mada ko zna, možda i nisu, sam kraj mi nije toliko sporan po tome ŠTA se desi već po onome KAKO se desi. Imamo li u vidu da ovaj film uglavnom nije dobacio do bioskopa, samim tim zaslužuje ovakvu ocenu i verujem da će živeti dugo na kućnim formatima.

* * * / * * * *

250 STEPENIKA Vladimira Pajića i Vladimira Kurčubuća je jednostavan, simpatičan talking heads dokumentarrac o jugoslovenskoj mladoj reprezentaciji koja je osvojila Svetsko prvenstvo u Bormiju. Sagovornici i tema su dovoljno harizmatični da prevaziđu relativno slabu autorsku nadogradnju materijala izraženu kroz slanje pehara kao narativni okidač i susret Pešića i Karalejića u Savezu.

250 stepenika na Igmanu koji su konačno i dali ime filmu su na kraju uspeli da se nametnu kao mnogo efektnija filmska, autorska i idejna nadogradnja teme i sagovornika.

Tako da na tom tasu između jednog sasvim nemaštovitog i neuspelog i jednog sjajnog rešenja stoji ovaj film koji će verujem imati primarni plasman na televizijskim kanalima iako je prvo prikazivanje imao u bioskopskoj sali.

Ono što je na nivou dramaturgije za pohvalu jeste dosta solidno obdelavanje faktografije i hronologije bez nametljivih rešenja i poentiranja.

Ukupno uzev, ovo je obećavajući sportski dokumentarac održivo komercijalno zapakovan.

PORNDEMIC je dokumentarni film koji je režirao Spookie Daly o epidemiji HIVa koja je udarila američku porno industriju 1998. godine kada je biznis dosegao milijarde a slučaj Johna Holmesa bio uredno zaboravljen.

Klupko je počelko da se odmotava kada je Tricia Deveraux, ljubiteljima i poznavaocima poznata kao Karen Stagliano, otkrila da je inficirana iz čega je krenula istraga. Elisa test je zamenjen drugim koji je prikladniji za seksualne radnike i krenula je istraga koja će na kraju dovesti i do krivca.

Ali se sa otkrivanjem od koga je krenula zaraza problem nije završio.

Ovaj slučaj razotkrio je suštinsko izbegavanje porno industrije da se suoči sa HIVom, delom ga poistovećujući sa intravenoznim drogiranje i homoseksualnim analnim snošajima, iako su obe stvari bile bitan deo nje same.

U tom pogledu, industrija je verovala u testove koji zapravo nisu efikasni, i okretala je glavu od problema kako bi performeri bili relaksirani i kako ne bi izgubili na glamuru. Kao što znamo od Johna Holmesa do danas, ni najveće zvezde nisu pošteđene HIVa i odnedavno je na tom spisku Nacho Vidal.

Od porno zvezda glavni protagonisti su Sharon Mitchell, Tom Byron i Hershell Savage, film se sjajno koristi arhivom i vrlo efektno je koristi, uz finu dozu smisla za humor. Dramaturgija izlaganja priče je vrlo efektna kao i sama priča i odlično plasira brojne prokrete i sam tok istrage. U tom pogledu, PORNDEMIC ima zaista efekat igranog filma i dobre fikcije iako je reč o visokoprofilnom televizijskom dokumentarcu.

SANTIAGO Gordona Douglasa je interesantan derivat vesterna o švercovanju oružju na Kubu iz SAD sa ciljem da se svrgnu španski kolonizatori. Bilo je i kasnije sličnih događaja, ali ovaj film nije o njima.

Gordon Douglas donosi žanrovsku efikasnost i lakoću u izlaganju likova u ovaj film koji se nalazi negde na pola puta između vestern svedenosti i nečega što ipak pretenduje da bude neka vrsta istorijske freske malog formata.

Uprkos tome što je akcija u filmu intenzivna, njegova ključna snaga je u karakterima jer obračuna nema previše iako su vrlo dobri, a Douglas ih tretira u najboljem vestern maniru, jasno i harizmatično.

* * * / * * * *

Benny i Josh Safdie su posle uspeha filma GOOD TIME pod Scorsesovim pokroviteljstvom snimili film UNCUT GEMS sa kojim su na neki način uspeli da izbiju u samu prvu ligu prestige reditelja. Jedna od taktika bio je angažman Adama Sandlera da se okuša u "ozbiljnoj" ulozi gde bi mogao pretendovati na "oskara" od kog se jako udaljio otišavši da radi komedije za Netflix, što je već poprilično iziritiralo Holivud u odnosu na njega.

Dakle, UNCUT GEMS puca visoko a Sandler je tu balvan koji probija eventualne prepreke da se uđe u ozbiljnu konverzaciju.

Nažalost, sam film ima jedan jako ozbiljan problem a to je da osnovna priča, kao u slučaju GOOD TIMEa, nažalost nije preterano zanimljiva, s tim što je tamo bila kudikamo zanimljivija.

Howard Ratner, glavni junak kog igra Adam Sandler je ona vrsta iritantnog oportuniste i gubitnika koji upada u nevolje zbog nekontrolisanog klađenja i sumnjivih poslovnih poteza, ljubavnice koju izdržava uporedo sa poorodicom i generalno zbog ponašanja koje filmske likove od kada je sveta i veka vodi ka dnu.

Safdiejevi pokušavaju da da pojačaju taj prestige aspekt priče time što film smeštaju u "realnosti", i naseljavaju ga poznatim ličnostima koje igraju same sebe, Tako Kevin Garnett igra samog sebe u roli koja u pogledu "dekonstrukcije" podseća na ENTOURAGE i role koje su tamo ostvarivale poznate ličnosti. Međutim, takav zahvat u spoju sa altmanovskim govorom uglas, kamerom koja je malo pokretna, malo nije, ali izbegava da estetizuje stvari, stvara utisak da ovaj film žestoko pokušava da bude ozbiljan i ambiciozan.

Međutim, osnovna ideja oko koje je građen je jezivo potrošena i film je zbog nje odbojan iako bi odbojnost trebalo rezervisati za likove i situacije a ne za sam film.

UNCUT GEMS želi da bude svež ali nažalost osnov mu je previše bajat da bi to uspeo i zato je ovo tek delimičan uspeh od kog će svi imati koristi jer su uspeli da prodaju foru. Ali, nažalost ovde čak ni Sandler ne pokazuje nešto što o njemu već nismo znali.

* * 1/2 / * * * *

THE LONG ROPE Williama Witneya je vestern whodunit u jednočasovnom B-formatu u kom se ovaj reditelj često izražavao. Sama intriga tiče se ubistva u maloj varoši i sukoba dve struje, jedne koja bi da linčuje osumnjičene odmah i druge koja bi da sudi. Nažalost, ovaj dinamičan film nije uspeo da me suštinski zainteresuje za razrešenje misterije ali me jeste zainteresovao da ga pratim kroz jasnu karakterizaciju i dobru crno-belu fotografiju.

* * 1/2 / * * * *

IMMORTAL Ksenije Ohapkine je zanimljiv dokumentarni film o životu u sibirskom industrijskom gradu i obzervira načine na koji državni ideološki aparat mobiliše mlade, devojčice kroz balet i folklor, dečake kroz vojno školovanje. Naravno, ovaj dokumentarni film je tendenciozan jer se fokusira samo na ovaj aspekt života i prikazuje dve dimenzije života - jedna je surov industrijski pejzaž i drugi je taj ideološki rad. Naravno da postoje i mnogi drugi aspekti koje ovaj film ne obuhvata ali zato dosta vešto svodi život na ova dva.

Film je međutim vizuelno jako efektan, estetizuje događaje koje beleži i bez spoljnih priopovedačkih intervencija uspeva da složi zanimljivu celinu sa unutrašnjom dinamikom.

Stoga, IMMORTAL je film koji vredi videti ali mu se ne može verovati.

* * * / * * * *

FLORIDA STRAITS Mike Hodgesa je HBO televizijski film koji ima autora, glumce i egzekuciju koje bismo lako mogli zamisliti u nekom bioskopskom filmu. U periodu osamdesetih i devedesetih HBO je podigao televizijski film na nivo na kom nikada nije bio, dodavši mu kapacitet da ide u bioskope a svakako da internacionalno bude distribuiran na VHSu. FLORIDA STRAITS je jedan od takvih filmova.

Raul Julia i Fred Ward su u glavnim ulogama kao kubanski oficir koji se vraća na Kubu posle robije zbog učešća u fijasku u Zalivu svinja i tvrdokuvani moreplovac koji za pare treba da ga preveze tamo. Njihov zadatak je da pronađu zlato koje je poneto da bi stabilizovalo režim koji je trebalo da svrgne Fidela a ispostavlja se da oficir ima i romantičnu agendu.

Mike Hodges je ozbiljan reditelj i sve žanrovske konvencije ispunjava vešto i mišićavo, a izborom lokacija u scenama na Kubi, kao i kroz karakterizaciju henchmena daje svemu ozbiljan pečat.

Raul Julia je u punoj formi i ovo je fini podsetnik na to kakav je old school latino vajb donosio osamdesetih i ranih devedesetih, pre nego što će početi da igra karikaturalne negativce. Fred Ward je takođe odličan kao blue collar heroj, kakve je često igrao osamdesetih, sa velikim uspehom u odnosu na fanove, nešto manjim na blagajnama.

FLORIDA STRAITS je još jedna varijaciju na temu potere za blagom koja stoji kao dobar žanrovski rad i danas.

DAYBREAK Stephena Tolkina je zanimljiva antiutopija snimljena 1993. za HBO showcase. Reč je o grungy priči o totalitarnom režimu na vlasti u americi, ne samo po Johnu Savageu, slično Cameronovoj seriji DARK ANGEL.

U bliskoj budućnosti, Amerikom je zavladao represivni režim koji je zavladao državom posle nekog nereda i propasti. Taj novi režim dikskriminiše ljude obolele od neke misteriozne bolesti koja je, sve se čini, upravo i delo tog režima, zamišljeno kao vid populacione kontrole.

Glavnu ulogu igra mladi Cuba Gooding Junior, dobrih pet godina pre oskara za JERRY MAGUIRE, ali već u epohi sjajnih rola kao što je JUDGEMENT NIGHT. John Savage igra čelnika SAD mahom prisutnog u medijskim objavama a ostatak podele čine ozbiiljni karakterni glumci.

DAYBREAK nije ozbiljno razmatranje represivnih mehanizama u Americi koji bi mogli nastati pod nekim onolnostima kao što je već pre toga bila HANDMAID'S TALE u ekranizaciji Volkera Schloendorffa ali nije ni akciona ekstravaganca kao STREETS OF FIRE u duhu omladinskog filma.

DAYBREAK se nalazi negde između, i popunjava taj tipičan prazan prostor između bioskopskog i televizijskog koji je u to vreme držao HBO.

THE LATE SHIFT Betty Thomas koja će ubrzo potom snimiti i izuzetan film PRIVATE PARTS o Howardu Sternu (sa Howardom Sternom) govori o jednoj od prvih manifestacija tzv. Late Night Warsa a to je bio slučaj kada su se Jay Leno i David Letterman kao late night hostovi na NBCu našli u poziciji kandidata da naslede Johnny Carsona.Carson nije bio prvi domaćin Tonight Showa ali je trajao trideset godina i smatra se seminalnim poslenikom ove forme pod čijim su uticajem formirani svi bitni late night domaćini, među kojima su i Leno i Letterman. Otud je mesto domaćina ove emisije najznačajnije u svetu komedije pa i američke televizije uopšte.Betty Thomas prikazuje čitavu seriju bizarnih događaja koji su okruživali ovu sukcesiju, od Lenove pohlepne i beskrupulozne agentice i njenih marifetluka, preko Lettermanovog iskrenog i emotivnog doživljaja mesta Carsonovog naslednika koje je na kraju dovelo do njegovog nepristajanja na izdašne ponude NBCa da ostane na njihovim talasima i potencijalno nasledi ili preuzme Tonight Show od Lenoa.Ljubitelji televizije znaju da se priča sa Tonight Showom nije završila ovom prilikom i da će Leno biti potom u centru još jednog skandala oko Tonight Showa sa Conanom O'Brienom, ali o tome tek treba da se snimi nešto.Prostetika Lenove brade je na granici prihvatljivog ali priča je dovoljno ubedljiva i intrigantna da se preko tog detalja zaista lako može preći. Likeness Lettermana je mnogo bolji a u sporednim ulogama je skupljena zaista jajna ekipa od Kathy Bates preko Boba Balabana do Treata Williamsa u ulozi Mike Ovitza.Ukupno uzev u ovoj priči, ključ je neodlučnost vođa NBCa i Lettermanova emotivna reakcija. Leno je prikazan kao OK tip koji radi svoj posao i ne uživljava se previše, i ima više neki blue collar pristup stvarima jer je krenuo sa komičarskog dna, kao stand up u striptiz klubovima. U svakom slučaju, Letterman je kao karakter bogatiji lik i u eventualnom poređenju između njih dvojice Leno deluje kao "običniji", manje ekscentričan lik koji ne pati od perfekcionizma, radi šta mu se kaže ali ima jasan moralni koncept. Otud bi neko mogao smatrati da je Letterman prikazan kao osebujnija ličnost od Lenoa u ovom filmu ali to više deluje kao splet životnih okolnosti prenetih na ekran nego favorizacija jednog od njih.Na kraju je kao što znamo Leno dominirao od 1995. do 2014. u rejtinzima, uprkos početnih 90 nedelja kada je Letterman bio jači. I tu se stvorila cela fama o Late Night Warsima. U svakom slučaju, sve dok Letterman nije otišao na CBS, late night je smatran biznisom samo u slučaju NBCa, kasnije će se ispostaviti da je uspeo da se proširi kao ozbiljna priča na više mreža.

YOUNG AND WILD Williama Witneya je još jedan od njegovih juvenile delinquent filmova koje je snimao krajem pedesetih. Ovog puta kao u JUVENILE JUNGLE ponovo prijkauje uznemirujuću bandu mladih propalica koja kreće da opsesivno progoni jedan mladi par, prvo ih isterujući sa puta i pokušavši da siluje devojku, a potom ne bi li sprečili njeno svedočenje na sudu.

Witney radi u formatu Republicovog sedamdesetominutnog filma i snalazi se odlično u ovim B-okolnostima, jasno gradeći karaktere, kao i simpatije i antipatije prema njima. Uprkos što je delinkventima dao protagonizam, nije im dao razumevanja i izgradio ih je kao uznemirujuće negativce. Za film z 1958. godine YOUNG AND WILD je poprilično menacing, pre svega zbog uvođenja motiva silovanja.

* * * / * * * *

NEW ORDER: DECADES je dokumentarni film o novoj koncertnoj postavci New Ordera napravljenoj za mančesterski festival savremene umetnosti u kom se usput malo predstavlja istorijat benda, a uporedo sa pričom o pravljenju koncerta imamo i neke numere.

Nažalost, ovaj spoj making ofa koncerta, koncertnog filma i nekakvog biografskog prikaza ne daje odgovarajuće rezultate. Film je vrlo površan, neke stvari vrlo tendenciozno preskače kako bi se prilagodio sadašnjoj slici benda - iliti nema Petera Hooka maltene nigde to jest ima ga samo gde je neizbežno . i služi kao promotivni rad za njihovu mini-turneju.

Međutim, NEW ORDER: DECADES nije promo film. Ipak, ima on veće pretenzije, i ako imamo u vidu da govori o New Orderu, samim tim i Joy Divisionu, o Madchesteru, Haciendi i Factoryju, logično je da ne može sam po sebi biti nezanimljiv. Nažalost, Mike Christie je radeći ovaj film uspeo da ga maksimalno diskredituje. Samo die hard fanovi koje zanima konkretna instalacija na koncertu mogu da ga gledaju. Ostali će biti u najmanju ruku dezinformisani.

* * / * * * *

COUNTDOWN TO LOOKING GLASS Freda Barzyka, po scenariju Alberta Rubena je svojevrsni found footage rad u formi televizijskog coveragea tokom kog situacija od jedne male ekonomske krize korak po korak brzo eskalira do nuklearne razmene između SAD i SSSR.

Ovo je vizionarski televizijski film u produkciji HBO iz davne 1984. godine. Nažalost, ne drži se sve vreme found footage manira praćenja TV programa, ima nekoliko scena u kojima odlazi "iza scene" i drži se tipičnije dramske forme ali sve u svemu ovo je jako lucidno postavljena priča koja se trudi da u war gamingu bude verodostojna, ali isto tako da prikaže kroz medije kako situacija eskalira.

Film je mahom sastavljen od rekontekstualizovanog dokumentarnog materijala koji biva proglašen za aktuelne ENG snimke, nekoliko scena u klasičnoj dramskoj formi i igranog materijala u formi TV izveštavanja.

COUNTDOWN TO LOOKING GLASS danas, delom i zbog forme u kojoj je sačuvan, deluje malo ofucano, ali ovo je jako zanimljivo delo koje mnogo toga duguje britanskoj školi dokumentarnog filma i televizije.

DURAN DURAN: THERE'S SOMETHING YOU SHOULD KNOW Zoe Dobson je BBCjev dokumentarac o karijeri grupe Duran Duran baziran na izboru njihovih sedam ploča kroz koje je ispraćeno njihovo osnivanje, sazrevanje, uspon i pad.

Zoe Dobson vrlo jasno prati narativ, uspeva da rekonstruiše kontekst njihovog birmingemskog sazrevanja, i proporcije njihovog globalnog uspeha. Sagovornici van benda poput Cindy Crawford, Boy Georgea, Marka Ronsona i Russella Mulcahyja fino stvaraju sliku o bendu i njihovoj ulozi u Britanskoj Invaziji osamdesetih i epohi MTVa.

Duran Duran međutim još uvek traju i jako se upinju da sebe predstave kao deo sadašnjosti a ne samo kao deo prošlosti i završenu priču. Ako imamo u vidu da oni još uvek imaju albume koji izlaze za major labele i velike turneje onda faktički i ne mogu biti "završena priča" iako je ono po čemu su se izdvojili i ono po čemu su bili značajni odavno u vremenskoj kapsuli.

Otud su ovi aktualni momenti benda i potvrda "da su živi" svakako manje zanimljivi delovi ovog vrlo pedantnog i informativnog televizijskog dokumentarnog filma.