ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

THE INVISIBLE MAN Leigha Whannella po romanu H.G. Wellsa dočekan je kao ovogodišnji ključni doprinos Blumhousea žanru. Uprkos tome što u filmu glumi Elisabeth Moss, kao i u US, ovde nažalost nema ni približno tako dobrih rezultata.

Neko zloban bi rekao, "odmah sam znao da je lik manijak čim se oženio sa Elisabeth Moss". Neko manje zloban bi rekao, "čovek iz naslova je manijak čim je smislio ideju kako da postane nevidljiv ne bi li progodnio Elisabeth Moss",

Seksistično gledanje na stranu. Elisabeth Moss sasvim sigurno nije protagonistkinja koja odgovara ovom filmu. Njen realistički stil glume diktira realistički ton filma, ali Wellsova premisa je toliko trashy u svom polazištu da je morao njom da se pozabavi neko bitno talentovaniji od Whannella ne bi li je učinio održivom.

Film traje cela dva sata, a toliko treba da traje samo film koji ima šta da kaže. THE INVISIBLE MAN nema šta da kaže osim svoje usiljene #MeToo premijse koja u meni budi samo #SpareMe reakciju.

Naime, imamo glavnu junakinju koja je arhitektica i ljubav jednog manipulativnog tehnički ingenioznog psihopate. Uspeva da mu pobegne, on ubrzo počini samoubistvo ali njen životni mir je nepovratno narušen.

Kako je glavna junakinja istovremeno tako emancipovana i tako ranjina i vezana za takav zlostavljački odnos da iz njega nije mogla da izađe u komunikaciji sa institucijama ostaje pitanje na koje samo žanrovski stilizovan film ne mora da odgovori. Međutim, THE INVISIBLE MAN to nije u potpunosti, u njemu i ima i nema "slučaja Martina Balsama iz ekranizacija Stephena Kinga". Recimo, kako glavna junakinja, bogato udata arhitektica ima bliskog prijatelja crnca i uz to još policajca ne može se ni na koji način objasniti. Ne bi bilo sporno pritom da ima prijatelja crnca, ali policajca? Kako to?

Glupo je. Ali dosta zgodno. Premda zapravo nije potrebno jer ni na jednom nivou ne pomaže priči. Ova diversity cast uloga nije sporna na kraju zbog diversityja već prevashodno zbog profesije junaka. Konačno, čak i da ostavimo na stranu da profesija tog junaka ima malo uticaja na priču, nego ni njegova boja kože nema mnogo uticaja na tu profesiju. On se ponaša kao generic belac kome su sva vrata otvorene, svemu je OK. Sve vreme sam se nadao da će iz ove situacije da proistekne neka interrasna zvrčka, da će to iritirati Nevidljivog ali ne, njemu je samo bilo važno da zeza Elisabeth Moss.

Zatim, imamo čoveka koji pronađe način kako da bude nevidljiv. To svi ljudi u ovom filmu percipiraju kao čudo. Kada se u jednom momentu svima taj pronalazi razotkrije kao nešto što postoji, ne postoji nijedna jedina reakcija nadležnih organa, recimo Vojske, tajne službe ili bilo koga drugog kog bi to "čudo" zanimalo. Čak naprotiv, jedno odelo ostaje slobodno da leži okolo bez nadzora. Jer... zašto da ne?

U određenom smislu, Whannellov film evocita uspomenu na poslednja dva Shymalanova filma s tim što je mnogo slabiji. Uostalom i Shymalan ih je radio u Blumhouse aranžmanu.

Tehnički gledano, Whannell nudi nekoliko zanimljjivih suspense situacija, s tim što je ideja nevidljivog čoveka kao pozitivca po meni zanimljivija od SLEEPING WITH THE ENEMY sa nevidljivim čovekom jer je posto maštovitije biti junak kog nevidljivost iskvari nego psihopata koji ju je osmislio da bi zajebavao Elisabeth Moss.

Film ima tendenciju da biva tupav i dosadan zbog svojih realističkih izliva.

Šteta, mogao je Leigh Whannell da proba kroz neku trashy postavku koja mu mnogo više leži. Ipak, želeo je više. I kako pokazuju reakcije kritičara, čini se da je u tome i uspeo. Tako da, on je svakako bolje prošao nego ja.

* * / * * * *

Quote from: Rade2 on 09-03-2020, 17:50:54
Nisam gledao taj film, ali mi je zato verzija sa Kevinom Bejkonom vrhunska

HOLLOW MAN vaistinu sjajan film. veoma potcenjen.

THE RISE OF JORDAN PETERSON Patricie Marcoccie je dokumentarni film koji nas uvodi u život Jordana Petersona i pokušava da objasni unutrašnji svet najkontroverznijeg aktuelnog javnog intelektualca. Dok su se slični filmovi o Slavoju Žižeku pored ličnosti bavili i promovisanjem ideja tog mislioca, kod Petersona je to ponajviše pokušaj da se on odbrani od vlastitih ideja, odnosno da se objasni kako se one vrlo često pogrešno interpretiraju.

Autori filma su uspeli da naprave jasnu sliku Petersonovog privatnog života i lične situacije, ali na kraju onima koji ne poznaju njegove nastupe, ovaj film neće previše razjasniti gde on kreće da šlajfuje. Uprkos tome što se ne može reći da je ovo Petersonova promocija, i da on može imati koristi od ovog filma, ono što je sasvim sigurno jeste da ovaj film ide linijom onih njegovih kritičara koji smatraju da se nalazi u psihičkoj krizi i da zato iznosi ekstremne i nepromišljene stavove.

Za razliku od Bannona koji je isplivao kao medijski guru Trumpove epohe gde nema mnogo dileme da on svesno radi to što radi, onda Peterson kao glavni psiholog tog talasa biva neprekidno pravdan kao neko ko ne zna tačno šta radi i biva lako zloupotrebljen.

Ono što je vrlo zanimljivo jeste pitanje da li je ova vrsta "pravdanja" Petersona zapravo uobičajeni impuls akademske zajednice kako da objasni tako dugovečno prisustvo takvog tipa u svojim redovima.

No, sve te spekulacije na stranu, film prikazuje Petersona kao čoveka koji je nesporno pametan ali i evidentno nestabilan, sklon dramatizovanju stvari, harizmatičan govornik koji uživa u brutalnom saopštavanju misli, ali i neko ko je zaljubljen u odjek vlastitih reči.

U tom smislu, psihiloški zadatak ovog filma urađen je jako vešto.

Sagovornici su relevantni, arhivski materijal je bogat, tempo je vrlo solidan. Sve u svemu ozbiljan rad.

* * * / * * * *

ONLY Takashija Doschera je vrlo zanimljiv postapokaliptični triler koji prikazuje svet u kome su od misteriozne zaraze pomrle sve žene. Sve one koju se preostale su na meti Vlade koja nudi velika sredstva kako bi ih privela u poseban institut u kom osmišljava načine za repopulaciju.

Leslie Odom Jr i Freida Pinto igraju zaljubljeni par koji želi da preživi zarazu tako što muž preuzima na sebe sve moguće zadatke a pre svega osmišljavanje izolacije i sterilizacije prostora. Ubrzo takva restrikcija dovodi do represije u odnosu i do krize.

Doscherov film je vrlo lepo estetizovan i rediteljski precizno rešen. Pronalazi sve prave tačke iz indie estetike ali i iz mejnstrima i na skromnom budžetu uspeva da ostvari puno, i da se ta oskudica ne oseti.

Leslie Odom Jr. i Freida Pinto su odlični u glavnim ulogama i nose Doscherov film bez ikakvog problema, podižući sve na najviši nivo.

Ulazak filma ONLY u distribuciju koincidira sa epidemijom Covid-19 virusa, a tu se otvara pitanje da li mu ta koincidencija pomaže ili ga ometa.

* * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 10-03-2020, 02:19:29
THE RISE OF JORDAN PETERSON

Da, s obzirom da je, nažalost, završio na ozbiljnom lečenju od adikcije - koje je i dalje u toku - ovaj film je verovatno vredan pokušaj "objašnjenja" šta se sve to događa u Džordanu Pitersonu. Vuidećemo kad se, nadam se ipak čovek oporavi od svega kakve će mu biti dalje aktivističke aktivnosti.

THE RAINBOW Zaka Knutsona je zanimljiv dokumentarni film o kultnim mestima na Sunset Stripu - klubu Whiskey a Go Go i restoranu Rainbow koji su već pedeset godina u vlasništvu iste familije i iz kojih je kretao rokenrol u razne pohode, od vremena Motowna i Doorsa pa sve do 80s hair metala kada je polako Sunset Strip počeo da ide u fejd kad je reč o diktiranju trendova ali je i dalje prisutan i opire se džentrifikaciji jer je rokenrol neuništiv.

Zak Knutson raspolaže dobrom arhivom, ima dobre sagovornike među kojima su i mnoge rok zvezde u rasponu od Ozzyja i Lemmyja do Slasha i Matta Soruma, i domaćini koji se javljaju i kao producenti filma omogućili su im pristup dobrom foto-materijalu i svemu ostalom.

Stoga THE RAINBOW svakako na kraju krajeva ostaje ipak pre svega puff piece ali to ne umanjuje istorijski značaj teme koju obrađuje i skrupulozan postupak koji je pritom primenjen. Dobili smo u ovom filmu sasvim dovoljno, mada će ljubitelji i poznavaoci svakako želeti i još više.

* * * / * * * *

 Čuveni Tom Fontana je napisao scenario za HBO televizijski film STRIP SEARCH u režiji Sidneya Lumeta. Film je navodno izazvao kontroverze po izlasku i bio je oštro skraćivan i retko prikazivan, mada se nisam udubljivao u temu. Ono što mi je utisak posle jednoipočasovne verzije filma jeste da je pre svega prilično slab, teatralan, površan i da se iscrpljuje u jednoj relativno banalnoj konceptualnoj ideji a to je da se američko ispitivanje posle Patriot Acta ne razlikuje previše od ispitivanja u komunističkoj Kini, da je potpuno identično u neobaziranju na ljudska prava, u kafkijanskoj zamršenosti, namerno osmišljenoj da se izvrši pritisak na uhapšene.

Fontana i Lumet nas vrte u krug igrajući dve iste situacije na dve različite lokacije. I to nažalost na kraju ne dovodi ni do kakvog zaključka sem onog koji smo imali kad smo se na početku upoznali da idejom oko koje će se sve vrteti...

 Čuveni Tom Fontana je napisao scenario za HBO televizijski film STRIP SEARCH u režiji Sidneya Lumeta. Film je navodno izazvao kontroverze po izlasku i bio je oštro skraćivan i retko prikazivan, mada se nisam udubljivao u temu. Ono što mi je utisak posle jednoipočasovne verzije filma jeste da je pre svega prilično slab, teatralan, površan i da se iscrpljuje u jednoj relativno banalnoj konceptualnoj ideji a to je da se američko ispitivanje posle Patriot Acta ne razlikuje previše od ispitivanja u komunističkoj Kini, da je potpuno identično u neobaziranju na ljudska prava, u kafkijanskoj zamršenosti, namerno osmišljenoj da se izvrši pritisak na uhapšene.

Fontana i Lumet nas vrte u krug igrajući dve iste situacije na dve različite lokacije. I to nažalost na kraju ne dovodi ni do kakvog zaključka sem onog koji smo imali kad smo se na početku upoznali da idejom oko koje će se sve vrteti...

THE HIP-HOP FELLOW Kennetha Pricea je dokumentarni film o poznatom rep producentu The 9Th Wonderu koji na Harvardu započinje predavanja iz predmeta o Hip Hopu u sklopu svog naučnog rada. Film prati The 9th Wondera u pokušaju da uvede hip-hop u "akademsku zajednicu" a istovremeno prikazuje i njegove osnovne teze o tome.

Ova priča po svojoj postavci zvuči kao nešto što bi maltene moglo da bude premisa za igrani film da se priča ne dešava 2012. godine i da The 9th Wonder nije dočekan raširenih ruku a hip-hop dotle već žestoko prepoznat kao deo kanona kako popularne tako i aifroameričke kulture.

U tom smislu, osnovna premisa nosi sukob više u našim pretpostavkama nego u onome što je realnost. Na Harvardu postoji afroamerička zajednica među profesorima koji su otvoreni za sve forme, uključujući i one koje su smatrani trivijalnim, pa čak i inkluzivna u toj meri da jednom liku kao što je The 9th Wonder dopusti da drži predmet.

Drugi problem samog filma je možda i njegov kvalitet a to je sam The 9th Wonder koji nije preterano harizmatičan i samouveren. Naprotiv. On je veoma nesiguran i neprekidno se pravda i pokušava da se na neki skroman način dokaže čime dokazuje da je u stvari jedina realna prepreka ovom programu on sam i svest da tu možda ipak ne pripada.

No, ko voli rep, iako neće čuti ništa naročito novo, ima dosta stvari koje će biti zanimljive da se repriziraju. Film je solidno ispraćen muzičkim isečcima, u tom smislu arhiva je solidna.

Nisam siguran koliko ovaj film nudi materijala za fanove ali svakako je zanimljivo televizijsko štivo za one pred kojima treba legitimisati hip-hop.

* * 1/2 / * * * *

SEBERG Benedicta Andrewsa je vrlo zanimljiv biografski film o Jean Seberg i delu njenog života kada je bila praćena i potom oklevetana od strane FBI što joj je prakično uništilo holivudsku karijeru, dovelo do gubitka novoro
enog deteta i verovatno je gurnulo na nizbrdicu koja će kasnije rezultirati samoubistvom pod ako ne sumnjivim a ono barem spornim okolnostima.

Film počinje 1968. godine kada je Jean Seberg velika američka zvezda u Francuskoj, supruga čuvenog pisca i diplomate Romaina Garyja i ikona Novog talasa, posle saradnje sa Godardom na filmu A BOUT DE SOUFFLE.

Ona se vraća u Holivudu raspoložena za neku važnu, izazovnu ulogu, iščitava PAINT YOUR WAGON jer ga je pisao Paddy Chayefsky i zaljubljuje se u odmetnutog Black Panthera kog prilježno prati FBI.

Kako vremenom ona snima uspešne filmove u Holivudu i javno zastupa Black Panthere, počinje da se stvara raspoloženje u FBI da joj se zagorča život i da se diskredituje. Hoover započinje tu operaciju, i film se bavi Sebergovom kroz aktivnost dva junaka, od kojih je jedan ellroyevski hardball desničar a drugi mladi idealista.

Benedict Andrews nikada ne zaboravlja da ovaj film govori o holivudskim zvezdama, tako u njemu u svim ključnim ulogama igraju zvezde - Kristen Stewart igra Jean Seberg, Anthnoy Mackie igra Hakima Jamala, Zazie Beetz igra Dorothy Jamal a par agenata koji je prate Vince Vaughn i Jack O'Connell. Pogađate ko igra hard-ass ellroyevskog desničara (inače, zanimljiv detalj lokalni starešina FBI se u filmu zove Frank Ellroy, i koliko mi je poznato to je izmišljeno ime, možda kao omaž čuvenom književniku).  Isto tako Andres ne zaboravlja da je ovo priča o svetu glamura, i iako je ovo vrlo jednostavan film od osam miliona dolara, uspeva da dočara luksuz u kom je Jean Seberg i kog se odrekla zbog svojih uverenja.

Jean Seberg je igrala Jovanku Orelanku kod Otta Premingera i Benedict Andrews je suviše inteligentan reditelj da bi ghradio neku direktnu paralelu između te role i njene sudbine, ali svakako da ovde imamo slučaj glumice koja je naprosto prihvatila poziv da postane heroina.

Sigurno je da u ovoj priči kako je predstavljena u filmu ima dosta fikcionalizacija ali one nikada nisu nesitinite čak i onda kada lepo zaokružuju priču.

U tom smislu, ovaj film i u našem društvu ima bitan odjek. Ne samo zbog glumaca koji često žrtvuju karijere da bi postali političari već i zbog drame Dušana Kovačevića PROFESIONALAC koja je iako fikcija, vrlo efektno prikazala odnos umetnika i agenta tajne službe koji ga prati. Von Donnersmarck je na kraju tu priči kapitalizovao i na oskarima u jednom veoma slabom filmu.

SEBERG je film koji je svakako zanimljiv i za one kojima su ove teme bliske ali i za one koji nemaju neku naročitu sklonost ka ovakvim stvarima.

* * * / * * * *

LE DAIM Quentina Dupieuxa je još jedno one joke ostvarenje specifičnog smisla za humor namenjeno festivalima. Nažalost, nisam uspeo da se nađem na istoj talasnoj dužini kao autori ovog filma, ni po jednom osnovu, što mi je žao jer sam veliki fan Jeana Dujardina. Ipak, ovo nekako nije bilo za mene, pa ne bih stoga ulazio ni u neke ozbiljnije procene šta sam to video...

Oriol Paulo je postigao izuzetan uspeh u svetskim bioskopima sa filmom CONTRATIEMPO i na neki način postao jedan od retkih španskih reditelja koji su sposobni da prave veliki box-office van zemlje, i to na tržištima koja ne govore španski. Njegovi filmovim rimejkovani su u Kini i Indiji, a novi film DURANTE LA TORMENTA zaradio je relevantnih 18 miliona dolara u Kini.

Stoga, Oriol Paulo je na neki način jedan od poslovno krajnje atipičnih reditelja u svetskim okvirima jer radi filmove u lokalnom miljeu, na maternjem jeziku, van SAD, van angleskog a ima globalne rezulate u kontinuitetu.

DURANTE LA TORMENTA je njegov do sada najbolji film, koji delimično pokazuje i šta je to što limitira Oriola Paulu da izgradi onu vrstu internacionalnog inema kakvo recimo ima Nacho Vigalondo.

Ovo je izvanredan film, ali baziran je na kompilaciji raznih motiva, od kojih su neki direktno preuzeti, kao što je osnovna premisa Hoblitovog FREQUENCYja ili neki detalji iz romana REPLAY koji sticajem nesrećnih okolnosti još nije ekranizovan, i nekih detalja koje takođe preuzima ali ih koristi kao direktan omaž, pre svih tu mislim na BACK TO THE FUTURE ali i SLIDING DOORS.

No, slično Bregoviću, Oriol Paulo glokalizuje ove ideje i pravi film koji je naprosto dobar i funkcioniše sam po sebi, nezavisno od toga što ga možemo čerečiti na bazi prepoznavanja tuđih elemenata koje autor od ukusa ne bi tako preuzimao. Barem ne tako slobodno.

Priča govori o mladoj ženi koja je žrtvovala svoju karijeru lekara da bi podržala muževljeve postdiplomske studije ali je zauzvrat dobila miran dom i dete. Kada se doseli u novu kuću, pronalazi staru VHS kameru i telvizor sa kojima uspostavlja portal prema prošlosti i spasava život dečaka koji je u toj kući živeo.

Međutim, sutradan njen život je izmenjen. Sada je poznat neuro hirurg ali više nema muža i što je još važnije nema deteta. Sve deluje kao da je poludela od stresa ali ona kreće da istražuje šta joj se desilo.

Oriol Paulo vešto osvežava sva opšta mesta koja može nositi ovakva priča, fino ih plasira na španskim lokacijama, i konstruiše jednu vrlo pouzdanu mašineriju koja vodi stvari od početka prema kraju pouzdano, sa finim preokretima, i što je još važnije sa solidnom emotivnom investicijom u osnovnu postavku za koju možemo reći da je kada se prepriča garden variety.

Međutim, Oriol Paulo uspeva u nečemu što je teško a to je da stvar koja u premisi nosi tek relativni potencijal učini relevantnim bioskopskim iskustvom (iako sam ovaj film gledao kod kuće) i da joj pruži dovoljnu dozu svežine i emocije.

Otud, Oriol Paulo sada ne samo da snima svoj najbolji film već pokazuje da ne moraš smisliti mnogo toga novog ako ono što je već poznato postaviš dovoljno inteligentno i realizuješ dobro.

* * * 1/2 / * * * *

THE HUNT Craiga Zobela je film koji su pratili žestoki pehovi. Prvo je prošlog leta skinut sa repertoara jer je studio Universal posle negativnih reakcija na kampanju shvatio da bi film mogao biti provokativan, polariziujući i na kraju krajeva problematičan, pa je onda proveo mesece u neizvesnom statusu da li će ikada ikako biti pušten da bi onda ovog proleća dobio priliku da izađe u bioskope i bio presečen pandemijom koronavirusa.

Na kraju je THE HUNT izašao na streaming i tako smo konačno dobili priliku da ga vidimo.

Jordan Peele je sa filmom GET OUT postavio standarde političnosti Blumhausove žanrovske policije a sa US je postavio i visok umetnički domet. U svom shock jockey pristupu THE HUNT gađa negde taj domet GET OUTa ali je ovog puta autorska osovina Nick Cuse-Damon Lindelof očigledno malo lobovala.

Naime, za razliku od GET OUTa, THE HUNT ideološki nije tako jasno određen, i dok je Peele snimio jasan film o rasizmu, odnosima dominacije i eksploatacije, Zobelov film je bitno složeniji pre svega u pogledu recepcije.

Naime, premisa je jednostavna i dobrih devet decenija prisutna u kinematografiji, još od prvih ekranizacija Connellove priče THE MOST DANGEROUS GAME. Dakle, tema je lov na ljude, a u ovom konkretnom slučaju vode ga bogati liberali iz elite dok su lovine deplorablesi iz govora Hillary Clinton.

Svi junaci u ovom filmu su karikaturalni, uključujući i heroinu koja se izdvaja kao najpozitivnija deplorable ličnost, međutim domen memea i humora su odavno preuzeli alt-rightovci i film je najednom estetički počeo da se približava nečemu što su njihovi postulati a to je politički nekorektna produkcija u populističkom žanru.

Alt.right je spreman na ironiju i na autoironiju, pa je karikaturalnost ovde prikazanih deplorablesa zapravo mnogo manje bolna po oni koji su karikirani u odnosu na karikaturu liberala koja njih očigledno udara mnogo jače, ismevajući njihovu parališuću političku korektnost.

U tom smislu THE HUNT se namestio kao film koji istovremeno daje priliku Alt.Rightu da grmi kako je holivudski establišment došao dotle da snima filmove o tome kako običan priprost narod treba ubijati, i da deo njegove ciljne grupe uživa u samoj formi ali i ismevanju liberala.

Lindelof i Cuse su pritom deo elite koja apsolutno nije po volji Alt.Rightu ali su očigledno ovog puta uzeli da se bave nečim što je na papiru delovala kao fina dramska ironija, spoj inverzije iz TUCKER AND DALE VS EVIL sa premisom is MOST DANGEROUS GAME, a na kraju su dobili film čija značenja ne mogu da kontrolišu.

Craig Zobel je televizijski reditelj i ovaj film je realizovao energično, pošteno, uz punu svest o tome šta su zahtevi B-sadržaja. Da li je mogli biti estetizovanije? Svakako da jeste. Ali, i ovo sada je jako solidno, precizno, energično, sa finim smislom za humor i dobrim snalaženjem na skromnom budžetu.

Ne znam koliko su Cuse i Lindelof zadovoljni cirkusom koji su proizveli sa ovim filmom, ali meni se u načelu dopalo upravo to što se krenulo u pravljenje angažovanog filma a onda su se značenja izmakla kontroli.

THE HUNT svakako nije budalaština poput INTERVIEWa Setha Rogena i Evana Goldberga koja je mogla ostati i na nivou prepričavanja. Ovo je film koji jeste višeslojan, koji funkcioniše na nivou žanrovske ortodoksije ali i na nivou društvenog komentara i koji otvara mnogo više pitanja nego što je iko očekivao i na njih daje manje odgovora nego što su autori i producenti hteli.

Posle zaista otužnog INVISIBLE MANa, THE HUNT je vratio Blumhaus na mapu relevantnog žanrovskog filmmakinga sa dozom pameti. Ovo svakako nije US, a ljubitelji GET OUTa (među koje ne spadam) rekli bi da nije ni GET OUT (premda je meni bolji) ali jeste nešto svoje, krajnje atipično.

* * * 1/2 / * * * *

VENTAJAS DE VLAJAR EN TREN Aritza Morena je ekranizacija romana Antonia Orejuda Utrille koju je potpisao scenarista Javier Gullon, povratnik u španiju posle iznenađujuće visokoprofilne holivudske avanture.

Morenov film možda ponajviše duguje Jean-Pierre Jeunetu, a ponešto i braći Coen i Charlieju Kaumanu i postavljen je u narativnom pogledu kao babuška, poigravajući se likovima, njihovim odnosima ali i samom naracijom.

Osnovna tema su psihički poremećaji poput šizofrenije, i manifestacije poput nekrpfilije, koprofagije, zoofilije, pedofilije, i Moreno ih bazirana na Utrillinoj prozi preikazuje pre svega kao prostor za igru, ironiju, nepouzdanost naratora i lične vizure.

Za nas je zanimljivo da je jedna od šizofreničnih fantazija smeštena na Kosovo na kom službuje jedan od junaka i gde preko prostitutke "zlatnog srca" saznaje za kanal pedofilske pornografije, snuff fillmova i trgovine organima. Pošteno govoreći kako je ovo film o tome da ništa nije onako kako mislimo ni za VENTAJAS DE VLAJAR EN TREN ne možemo reći da predstavlja srpsku muku, bolnu i neizrecivu, ali isto tako ne možemo reći da ona poput identifikacije sa Napoleonom ušla među čitljive kulturne fenomene.

Morenov vizuelni koncept je jeunetovski, raskošan, sa visokom estetizacijom i zanimljivom upotrebom širokougaonih objektiva.

Luis Tosar je front and center u promotivnoj kampanji filma ali on ovde nije glavni glumac već samo jedan od nosećih likova u ansamblu.

Crni humor, anarhični duh, izopačeno viđenje erosa i tanatosa dobro su nam poznati iz španske književnosti. Morenova ekranizacija je u tom smislu ronašla modu kako da izađe na kraj sa proznim izrazom, ponegde žrtvujući dramski potencijal ali čuvajući filmičnost. Možda je Gullonova adaptacija lenja ali funkcioniše na ekranu. To je na kraju krajeva najvažnije.

* * * / * * * *

EL HOYO Galdera Gazdeu-Urrutie možemo definisati kao pazolinijevski SF.

Film doduše nema mnogo veze sa pazolinijevim filmskim sredstvima ali ima veze sa njegovim autorskim opsesijama a to su ljudi dovedeni na civilizacijsku nultu tačku i stvari koje su spremni da urade u krajnjim okolnostima do kojih su dovedeni u nečijoj sadističkoj igri.

Ovo je svakako jedan od onih filmova kod kojih možemo otvoriti pitanje zašto potezati Pasolinija a ne torture porn, ali nekako mi se čini da je Gazdeu-Urrutie ipak više na pasolinijevoj liniji, i po načinu na koji tretira telo i po načinu na koji tretira nasilje.

Sama premisa o zatvoru dubokom nekoliko stotina nivoa gde na svakom borave po dva zatvorenika ali se hrane onim što ostane na platformi koja se spušta od vrha prema dnu, te su oni na donjim patformama u fazi kanibalizma, nudi jasnu metaforu rasne raslojenosti ali polemiše i sa eshatonom i krugovima pakla.

Tu maltene teatralnu znakovitost, Gazdeu-Urrutie tretira kao premisu koja se nadalje može racionalno razrađivati. Iako EL HOYO nije exploitation, svakako jeste mišićav zatvorski film u kom je naravno akcenat više na psihološkim odnosima među zatočenicima nego na tehnikalijama boravka u zatvoru i eventualnog bekstva.

Rezultat je respektabilan žanrovski derivat sa umetničkim pretenzijama koji će po svemu sudeći ostaviti bolju utisak ljubiteljima žanra.

* * * / * * * *

THE WAY BACK Gavina O'Connora je redak primerak gotovo izumrle vrste, studio picture na ozbiljne teme a da nije nikakav istorijski prestige picture.

Uvek se naravno može prepoznati izvesni metatext u priči o košarkaškom treneru alkoholičaru kada ga igra Ben Affleck, glumac koji i sam ima dobro poznate teškoće sa pićem, ali THE WAY BACK u sebi ništa autoeksplatišuće osim što deluje kao ostvarenje čiji je nastanak interesovao samog Afflecka više nego par recentnih radova u kojima je poptilično mesečario.

THE WAY BACK spaja sve dobro poznate mustre, jedna je sportski film, druga je film o borbi junaka protiv adikcije, i takve spojeve smo već viđali.

Glavni junak je nekadašnjih high school superstar koji je prosto odustao od košarke iako mu se smešila NBA karijera a u međuvremenu se propio, i radi kao građevinski radnik. Kada ga pozovu da kao trener preuzme svoju srednjoškolsku ekipu, on počinje da napipava nekakav smisao života iznova, ali praznina koju mora da popuni je preduboka da se samo time reši.

Gavin O'Connor i Ben Affleck zaslužuju pohvalu za solidan, efikasan, mišićav tretman materijala koji u sebi nosi solidne doze gnjecavosti. Na svu sreću, nikada ga previše ne gaze i ne razrađuju do tačke kada bi mogli upasti u klopku preterane sentimentalnosti. Isto tako, ovo je film koji ima jednu starinsku efikasnost, reč je o priči koja nema pretenziju da bude definitivna ni u odnosu na temu, ni u odnosu na junaka. THE WAY BACK je jedan mali film, i to donekle stvara šum jer ni studiji ali ni indie ekipa ovakve teme više ne tretiraju u toj formi.

U sportskom smislu ovo nije HOOSIERS, u pogledu adikcije ovo nije film koji će ikome doneti nominacije, niti je priča o tome kako je bilo ko doživeo ogroman formativni događaj. Likovi jesu drugačiji nego na početku, ali aposlutno niko ništa nije rešio, i njihovi problemi i dalje traju.

Otud ovo je film koji je jedostavan ali na neki način i dalje zbunjuje jer je krajnje atipičan. Meni se dopao u okviru onoga što je.

Neke kopče su se mogle napraviti između pojedinih događaja i likova, neke stvari su mogle da profukcionišu sistemom spojenih sudova, i drago mi je da Brad Inglesby nije posegao za tim rešenjima. Na neki način, ovde sportski rad glavnog junaka ostaje tek kao potencijalno lekovita stvar ali sportski uspeh ne nudi garantovanu katarzu i spas.

Na neki način, ovaj film jeste ostao pomalo van vremena, iako je Gavin O'Connor sve trope ove vrste melodrame modernizovao. Izlazak u vreme COVID-19 mu je skratio boravak u bioskopima, i plasirao ga pravo na mali ekran. To je možda i bolje. Sada može da se gleda ravnopravno sa nekim filmovima u kojima neko poput Paula Newmana igra lik sličan ovome.

* * * / * * * *

EL SILENCIO DE LA CIUDAD BLANCA Daniela Calparsora je jedan od onih filmova kojima sam u dilemi da li zaslužuju podršku ili prekor. Ovo nije Dario Argento ili Neil Jordan ili konačno De Palma pa da može da izdrži zaplet koji je nelogičan i senzacionalistički nauštrb uverljivosti. Pa opet, Calparsoro je dovoljno vešt reditelj i uspeva da pokrene stvari, tako da ekranizacija romana Eve Garcie Saenz de Urturi dobija dinamičnu i vizuelno uzbudljivu formu, i na kraju jedan čitav niz započetih i nerazrešenih elemenata može da se nekako prenebregne.

Međutim, u ukupnom skoru, sasvim je moguće da drugi gledaoci, pa čak možda i većina neće biti tako tolerantni orema tim ozbiljnim rupama u zapletu ili nerazrešenim a započetim linijama priče. Ono što čini da Calparsorov film ne može da se opravda kao De Palma ili Argento pre svega vezano je za to što je ovaj film zgodan ali suštinski nije napet, zanimljiv je za gledanje ali ne budi neku dublju reakciju napetosti ili užasa.

Ovaj roman je bio prvi deo trilogije koja je prodata u milion primeraka. Ne znam da li će se ovaj serijal ekranizacija nastaviti, svakako da mu ovo prvo ostvarenje neće smetati ali ga neće ni učiniti neophodnim.

Caparsoro u ovom filmu sarađuje sa izuzetnim španskim žanrovskim DPjem Josuom Inchausteguijem i film izgleda odlično, suštinski ne zaostaje za holivudskim srednjebudžetnim projektima ovog profila, donoseći nešto lokalne svežine što i jeste pečat dobrih španskih žanrovskih radova.

Centralna misterija i serijski ubica su vrlo zanimljivi ali su nažalost toliko zakučasti da ne mogu da proizvedu istinsku tenziju. Međutim, pružaju sasvim dovoljno atrakcije za gledanje. Stoga na kraju sam bio zadovoljan ovim filmom iako je trebalo da pruži i više.

* * 1/2 / * * * *

UNDERWATER Williama Eubanka je zanimljiv creature feature koji pre svega služi kao podsetnik koliki je velemajstor Espinosa doktor Daniel koji je pre tri godine u filmu LIFE poprilično objasnio kako se takve stvari rade u post-ALIEN svetu, kad već to nije uspelo samom Ridleyu Scottu.

UNDERWATER je po budžetu tu negde ali ne samo da je bitno slabiji film već i nudi zastrašujuće malo u pogledu vizuelnog ugođaja. William Eubank dolazi iz sveta niskobudžetnog arty SFa, i njegov film je samim tim svež i zanimljiv, ali je na kraju krajeva to ipak neuspeo pokušaj da se osveži creature formula prvobitno postavljena u ALIENu.

Naime, UNDERWATER je nastao po scenariju Briana Duffielda, jednog od najeksplozivnijih mladih talenata koji su se pojavili u generaciji Maxa Landisa. McG ga je maksimalno ispratio u THE BABYSITTERu ali to je film koji ima jednostavnu inverziju u temelju premise, obilje smisla za humor, ali i pop kulturnu referencu, i ključnu dimenziju je ipak dobio kroz McGjevu realizaciju i angažovanje Samare Weaving i Judaha Lewisa. Bez realizacije koja je ispratila Duffieldovu ideju i dovela je do gledalaca u punoj snazi, taj predložak ne bi rezultirao tako dobrim filmom.

Naravno, u teoriji to važi za svaki film - scenario mora da se dobro realizuje. Međutim, u slučaju THE BABYSITTERa bilo je potrebno naći reditelja koji ima sposobnosti i uslove da isprati tu zamisao do kraja jer tekst sam po sebi nije nudio previše prostora za drugačija čitanja. Duffieldova prva verzija UNDERWATERa je bila bizarna, pa me ne čudi da je Adam Cozad doveden da je mejnstrimizuje jer ono što je prvobitno napisano bio je spoj creature featurea i Gus Van Santovog filma GERRY. Posle nesreće ne podvodnoj laboratoriji na dnu okeana, grupa junaka luta dnom, priča o svemu i svačemo i povremeno strada od morske nemani koja pritom ne deluje maleveolentno koliko se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

Ta verzija bila je nesnimljiva i u tom pogledu Cozadov doprinos je preloman u smislu da je UNDERWATERu dao fizionomiju filma. Međutim, i dalje je ostala određena realksiranost forme usled koje na kraju svemu ovome nedostaje fokus. Isto tako, film ima efekat komjuterske igre koju igra neko drugi. Događaji deluju zanimljivije onima koji su u njih uključeni nego gledaocima.

Slično filmu MONSTERS, imamo morske nemani koje nisu nužno aktivan protivnik naših junaka, one dolaze i odlaze bez reda, a neku tenziju spram njih nemaju ni junaci, čak ni kada postanu svesni njihovog prisustva.

Sami junaci su vrlo ambiciozno postavljeni. Duffield i Cozad su se davali da svakom od njih daju neku osobenost, ali na kraju to se više svelo na neki manir nego na dublju karakterizaciju. Tako da u suštini dosta vremena potrošimo na bavljenje karakterima ali se tu ne desi neka produbljnost ili jača identifikacija.

Eubank je bolji u mirnim scenama i u domenu grungy produkcionog dizajna nego kada krene akcija koja je mahom dosta konfuzna i veoma skromna u pogledu napetosti i spektakla za film od 80 miliona.

Ono što se međutim ne može oduzeti filmu UNDERWATER jeste utisak da su svi autori i glumci zaista pokušali da naprave nešto drugačije. I u određenoj meri, u tome su uspeli. Ipak na kraju nisu ponudili dovoljno toga novog da bi nadoknadili sve one pouzdane elemente kojih su se odrekli.

* * 1/2 / * * * *

Malo sam razmislio o Stuartu Gordonu i odlučio da objasnim taj gubitak posetiocima portala Javnog servisa.

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/3905401/stjuart-gordon-pozoriste-horor.html?fbclid=IwAR3KZCDZ96m-0gD2MoM5Y-NZ7fu7EsRUKAhkGRMzZ4Yz3SyfUa3uP2hFA7I

Lep tekst, Kriple...
Mislim da ce godine koje dolaze, i neke nove generacije filmoljubaca, tek postaviti njegovo stvaralastvo na mesto koje mu pripada.
   
Stjuart je uz sve to bio i divan covek, nekako nenametljiv, a opet prodoran i uvek raspolozen za pricu i druzenje. 
Posebna mi je cast sto su moji poslednji primerci prvih nekoliko brojeva Generacije Tesla zavrsili kod njega. Prepricao sam mu radnju stripa, a on je, kao veliki ljubitelj Tesle, rekao da bi to jako voleo da ima.

Cela arhiva časopisa Kinoteka besplatno online -

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/411/film-i-tv/3905773/arhiva-casopisa-kinoteka-dostupna-onlajn.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

Ja se izvinjavam...

Spider-man: Far from Home sam gledao u bioskopu čim se on u njemu pojavio, prošle godine, ali, dok je to bio sasvim solidno zabavan (superherojski) film, nisam imao nikakvu inspiraciju da o njemu napišem nekakve impresije. Spajdermen je moj najomiljeniji strip junak svih vremena i ovako nešto za mene je posve nekarakteristično. Samo nekoliko meseci pre toga sam pisao o Spider-man: Into the Spider-Verse i otirao suze pesnicama dok sam lupao po tastaturi, tronut MOĆNOŠĆU i ISPRAVNOŠĆU ove animirane avanture multiverzalnih Spajdermena. Kako je moguće da me je Far from Home zarazio spisateljskom erektilnom disfunkcijom?

Kako sam film upravo ponovo odgledao na HBO-u, stvari su sada nešto jasnije. Spider-man: Far from Home je sasvim pristojan superherojski film srednje klase, sa smehom, suzama, pesnicama i naoružanim dronovima. On samo nije dobar film o Spajdermenu.

Prvi film u ributovanom Spajdermen-serijalu, nastao u nesvetoj alijansi između Diznija i Sonija je meni bio odličan. Homecoming je bio dašak svežeg vazduha u superherojskoj klimi, opipljivo ,,domaće" atmosfere sa manje brige za to kako spasti svet a više osećaja za male ljude pri dnu društvene lestvice i centralnim sukobom od koga je zapravo zavisilo veoma malo toga izvan uskog kruga glavnih likova. Homecoming je imao i negativca sa karakterom i motivacijom sa kojom se publika mogla dentifikovati. A što sve sasvim ugodno ispunjava moje kriterijume za autentičnu Spajdermenštinu

Far from Home pokušava da ponovi neke od ovih trikova i možda je njegov najveći adut upravo negativac, Quentin Beck, poznat strip-publici i kao Mysterio, stripovski mag specijalnih efekata čija je karijera u šou biznisu ugrožena nakon što je pokušao da napravi (neuspeli) prelazak iz FX departmana u glumu. Mysterio u stripu je klasičan stenli-ditkovski negativac, sav u vodviljskoj pompi ali sa autentičnim srcem ljudske slabosti i tragedije koje kuca ispod gizdave scenske persone, tim dublji što je ceo Mysteriov štik upravo iluzija, obmana, gluma i projekcija persone.

U filmu ga igra raspoloženi Jake Gyllenhaal i scenaristi umešno pakuju Mysteriov origin story u nešto modernije i tematski povezanije sa kontinuitetom MCU koji poznajemo iz ranijih filmova. Kao i u Homecoming, kada konačno dobijemo priliku da šujemo šta Mysterio i njegovi saradnici stvarno misle, dobijamo interesantnu alternativnu perspektivu na MCU, istinu iz drugog ugla u kojoj je Tony Stark, svega par meseci ranije preminuo spasavajući univerzum od Thanosa i slavljen kao ultimativni heroj (Peter Parker po Pragu naleće na murale koji slave Iron Manov legat), zapravo narcisoidni, bahati bogatun koji neće slušati pametne ljude što za njega rade, kitiće se njihovim perjem kad mu odgovara a ismevati ih kada je tako raspoložen. Quentin Beck i njegova ekipa imaju legitiman bif sa MCU ,,elitom" u ovom filmu i makar ukazuju da postoji element klasizma i jednog za neoliberalnu epohu uobičajenog prezira prema radu i favorizovanja kapitala unutar ovog filmsklog kontinuiteta.

Naravno, ova priča ne odlazi predaleko u filmu i momenat u kome Beck od legitimnog ,,disgruntled employee" lika prelazi u manijakalnog psihopatu što je spreman da ubija decu kako bi izgurao svoju agendu dolazi dovoljno rano u filmu da imamo vremena da pošteno navijamo za Spajdermena kad dođe finale, ali otud je i možda prva polovina filma zanimljivija jer se u njoj razmatraju paralelni univerzumi i ideja herojstva kao poziva koji se ne odbija.

No, natrag na samog Spajderemena i moj iznenađujuće negativan ili makar ravnodušan odnos ka liku koji mi je inače tako drag: gledajući ponovo film, shvatio sam da postoji nekoliko nivoa na kome mi lik koga Tom Holland inače vrlo uredno igra – ne funkcioniše. Ni kao Spajdermen koga volim četrdeset godina, ni kao Spajdermen uopšte.

Pozabavimo se prvo ovim drugim: Far from Home je u suštini omladinska komedija sa klasičnim motivom ekskurzije na kojoj klinčadija probija uobičajene socijalne norme i tradicionalne barijere, upada u nevolje i, idealno, nešto nauči do kraja balade. Lajanje na Zvezde ili Mangupi na odmoru kao jasne preteče služe da izmerimo koliko dobro Far from Home radi, makar u svojoj prvoj polovini. Solidno, film solidno radi dok se struktura ekskurzije prati – i umešno subvertira mešanjem Nicka Furyja u celu priču – sa klišeiziranim ali dovoljno funkcionalnim nastavnicima i pristojnom dinamikom između klinaca, u koju se rana akcija u Veneciji, pa i ona u Pragu dobro uklapa.

Problemi nastaju kada dođe do preokreta i prvo mi a zatim i glavni likovi shvate da Quentin Beck nije to za šta se izdaje. Ovo je, tematski vrlo u skladu sa modernim vremenom koje kolektivno dršće zbog fake news pošasti i polako se osvešćuje za ideju da je istina, nakon smrti boga, postala možda posve nedostižan koncept. Ali ovde sam lik Spajdermena prestaje da bude ono što bi morao da bude, makar sledeći maksimu o tome da uz veliku moć mora ići velika odgovornost. Ovo jeste drugi film u serijalu – mada je tehnički, Spajdermen imao velike uloga u oba poslednja Avendžersa i tu je odrađen veliki deo ,,rasta" lika – i za očekivati je da glavni lik koji se u prvom filmu, kao, ovaplotio kao heroj, sada padne u neku od tradicionalnih zamki: hubris ili neverovanje u sebe. Scenaristi su odabrali ovo drugo, insistirajući da Peter samo želi da bude normalan momak koji ide sa ortacima na ekskurziju i pokušava da smuva najkulju devojku u razredu, ali ovo ne samo da nema smisla nakon njegovih avantura u svemiru i borbe sa Thanosom na faking Titanu već i cela ideja da Spajdermen pokušava da se izvuče iz akcije od koje bukvalno zavisi sudbina sveta, par meseci posle Avengers Endgame deluje potpuno neverodostojno.

Tim je gore kada se naš junak dozove pameti, proradi mu moralni nerv i mora da odabere da svesno i namerno uđe u frku u finalu filma. Ovaj deo deluje potpuno nezarađeno i sasvim udaljen od karaktera Spajdermena – bilo u stripu, bilo na filmu. Spajdermen je mnogo toga – hronični depresivac, čovek sa najvećim impostor sindromom na svetu, neretko hodajuća metafora za erektilnu disfunkciju – ali Spajdermen NIJE čovek koji kad ne zna šta bi – okrene telefon i zove ćaleta da dođe i poveze ga. Makar taj ćale, jelte, bio zapravo dečko od njegove strine koja tvrdi da je to među njima samo letnja šema.

Da se razumemo, Jon Favreau je meni superdrag i njegovo igranje Happyja Hogana donosi mnogo lepe komičarske hemije ovom filmu, ali čitav Spajdermenov štik je da NEMA očinsku figuru, da nema bekap u vidu oca porodice koji može da ga uhvati kad pada. I da je za to solidnim delom sam kriv. Scenaristi ovde od pokojnog Tonyja Starka prave odsutnog oca a Happy Hogan je surogat stric Ben koji nikada nije poginuo*i kada on doleti u Holandiju po Petera, nadrkanim VTOL avionom koji prelazi sve granice bez frke i ima futuristički 3D printer da odštampa Spajdermenu novi kostim i svu potrebnu tehnologiju imam utisak da smo ušli u nastavak Iron Mana a ne u film o heroju uvek definisanim svojom skromnošću i sopstvenim srcem i intelektom kojima je pronalazio rešenja i za nerešive situacije.
*Što je ironično jer je sam Happy Hogan u stripovima mrtav već deceniju, kao i miniserijal Iron Man: Las Vegas koji je isti taj Jon Favreau uzeo da piše i nikada ga nije završio...


A što me dovodi do prvog problema, tj. da Spajdermen koga ovde Tom Holland igra nije Spajdermen koga ja znam od kraja sedamdesetih a starija publika od početka šezdesetih. Ne smeta mi naravno sasvim drugačija postavka Mary Jane Watson, etnički izmešten Flash Thompson (koji ovde dobro radi svoj posao), ne smeta mi mashup Gankea iz Ultimate Spider-mana sa Nedom Leedsom, sve to dobro ili makar dovoljno dobro funkcionoše, ali ,,naš" Spajdermen, ,,naš" Peter Parker je uvek bio definisan upravo time da je bio nateran da prerano sazri – čak i pre smrti strica Bena, a pogotovo nakon nje i veliki deo njegove karakterizacije je baš to nasilno potiskivanje deteta u sebi na ime ogromne odgovornosti što se oseća zbog moći koju je Peter Parker u sebi nosio i pre ujeda radioaktivnog pauka. Peter Parker je ŠTREBER, čovek u dečaku oduvek zabavljen intelektualnim problemima, uvek okupiran nalažejem rešenja. Njegov karakter je uvek između tradicionalnih socijalnih uloga tinejdžera i uloge hranioca porodice, pomagača društva i spasioca sveta birao ovo drugo jer je TO osnov štreberskog mentaliteta, osećaj intelektualne moći uz koji ide odgovornost.

Ovaj Spajdermen u Far from Home na jednom mestu govori o ovoj odgovornosti ali on je sasvim manifestno odbija, njegova ambicija je upravo da bude ukalupljen u tradicionalnu socijalnu ulogu, da ne bude čovek pre vremena, da bude dečak, u skladu sa svojim godinama. I mada je to sasvim razumljivo, TO NIJE SPAJDERMEN.

Možda bi to mogao biti Spajdermen iz paralelnog univerzuma, naravno, neko koga bismo videli u nastavku Into the Spider-Verse, sliding doors verzija Petera Parkera koja je zakasnila na metro i provela normalno detinjstvo, svesna da ima starijih i iskusnijih superheroja koji će da se jave na dužnost kad zatreba. Ali to ne može biti sržni, glavni, pravi Spajdermen, na Zemlji 616.

I to je moj glavni problem sa Far from Home.

Osim toga? Lepi specijalni efekti, ali na to smo već užasno oguglali. Nekoliko lepih kadrova svingovanja i borbe. Spider-man Noir kostim. Meh. Dajte već jednom taj drugi Spider-Verse.

@Meho Takođe sam danas odgledao tog spajdermena na HBO, i takođe nisam bio oduševljen i pored fensi specijalnih efekata i svega ostalog. Više mi je legao Kapetan Mar-Vel koji je išao pre njega na istom kanalu. Što se tiče into the spider verse, sigurno ti se desilo da natrčiš na neki film na TV-u o kome ne znaš apsolutno ništa (ne pratim uopšte spajder univerzum niti ijedan drugi, ni stripove ni filmove), i onda ostaneš još dugo posle odjavne špice zureći u ekran?!? To je danas u doba trejlera i najava  kojima smo svakodnevno bombardovani retkost, ali imao sam tu sreću da ga baš tako odgledam. Bukvalno sam bio hipnotisan od prvog do poslednjeg kadra, i tehnikalijama i generalno pričom i načinom na koji je ispričana.

Zapravo sam hteo da te pitam gde si ostavio tu recenziju, na ovoj temi ili na nekom drugom mestu?

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Haha, da, Into the Spider-Verse je, za nepripremljenog gledaoca nesumnjivo pozitivan šok. Odličan je.

Da, ima prikaz negde ovde, a imaš i preko, "kod mene":

https://cvecezla.wordpress.com/2018/12/22/film-spider-man-into-the-spider-verse/

Zahvaljujem. [emoji4]

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Dobar je Spajdi u spajder-verzumu. Jedva čekam drugi deo.

TIEMPO COMPARTIDO Sebastiana Hofmanna je španski art house koji prikazuje tenziju između dve porodice koje shvataju da su bookirale isti time share i prisiljene su da budu u istoj kući.

Razni zlokobni vajbovi, loše, usluge, kapitalizma ili nečega možda još mračnijeg vrebaju u ovom letovalištu, ali na kraju krajeva ono što uguši i ove likove ali i publiku je zapravo art house pretenzija bez pokrića.

* 1/2 / * * * *

VIVARIUM Lorcana Finnegana je film baziran na metafori, ima dvoju juneaka koji odlaze da vide kuću koju ne planiraju da kupe ali su radoznali prema nalaženju nekretnine ali onda ostaju zaglavljeni u kraju u kom nikada nisu imali nameru da žive, sa detetom koje im taj dijabolični kraj daruje, u okolnostima koje ih razaraju.

VIVARIUM uzima ideju o gubitku kontrole nad životom koju donose brak, roditeljstvo i ulazak u svet brige o porodici, ovaploćuje je u jednoj vrlo direktnoj i košmarnoj formi, i manje više na tome se sve zaustavlja.

Stvari ne idu nikuda dalje od onoga što je ta one-joke postavki i Jesse Eisenberg sa Imogen Poots dobija zadatak da tu priču izvede nekako do kraja, i da je izdržimo u nekih sati i po vremena.

Film je zanimljivo, prijatno realizovan, ima u svemu tome neke tehničke veštine, ali na kraju krajeva čak i u tom pogledu VIVARIUM nije ništa naročito i u njemu jedino što je u tom smislu zanimljivu jeste suštinski veoma ambiciozan pokšaj da se koketira sa visokom estetizacijom mejnstrima u nečemu što je one-joke nedokuvani art house.

Jesse Eisenberg i Imogen Poots su dobri ali nedovoljno da bi VIVARIUM prekoračio iznad statusa nečega gledljivog. S druge strane, Eisenberg pomalo ulazi u hiperprodukciju i reklo bi se da počinje da luta i troši svoju reputaciju na projekte koji nisu dovoljno zaokruženi.

On je još uvek ime koje garantuje projektu da će nastati i imati neki život. Ipak, već je vreme da počne da bira projekte koji će njemu kao glumcu "omogučiti" da živi.

* * / * * * *

HOGAR Braće Pastor se može posmatrati kao jedna španska trilerska varijacija na Bongov PARASITE.

Braća Pastor sada imaju možda i pojačanu atraktivnost zbog filma CARRIERS koji je jedan od najboljih skorašnjih filmova o apokaliptičnim pandemijama, a nije im jedini film tog tipa. Međutim, ova konekcija sa PARASITEom je takođe dosta aktuelna mada je sada u drugom planu.

Međutim, ova tema i ovi odnosi svakako nisu tu samo privremeno. Problem ekonomske krize i ćežnje za usponom na socijalnoj lestvici, i pokušaja jednih da zamene druge na višim pozicijama ili na mestima gde žive sasvim sigurno ne izlaze iz mode.

Javier Gutierrez je igrao negativca u filmu EL DESCONOCIDO Dani De La Torrea i to je bio čovek koji je sišao s uma zbog sloma španskog finansijskog tržišta i odlučio da se osveti bankaru koji ga je uveo u nevolje. Ovde igra sličnu ulogu ali ona je drugačije koncipirana. Naime, ovde čovek silazi sa uma zbog finansijskih teškoća ali taj junak ima protagonizam. Film je o njemu, više nije nevidljiva pretnja već glavni junak koji radi neke gadne stvari.

Alfa-mužjak španskog trilera Mario Casas igra pozitivca, ali zapravo žrtvu našeg protagoniste i u izvesnom pogledu ako ovo sagledavamo kao noir postavku onda je njegov lik kao prototip tupavog muškarca iz neo noir radova Johna Dahla sa početka devedesetih.

Za razliku od filmova poput SHOCK TO THE SYSTEM sa Michaelom Caineom, Gutierrez nikoga efektivno ne kažnjava zbog pohlepe. On čak ni ne koristi ničiju slabost. On zapravo samo bezočno čini ono što je potrebno da bi se stiglo na dominantnu poziciju.

U tom pogledu ovo je film sa protagonistom koji nema puno vrlina, i sa kojim se identifikujemo samo u retkim trenucima, pa ipak nekako uspeva da ga učini solidnim glavnim junakom. Slično Bongovom filmu i ovde su bogati gotovo pa potpuno nevini i naivni u svojoj uljuljkanosti a razlika je u tome što ovde iz podređene pozicije nastupa čovek koji je nekada bio u takvoj poziciji a onda je izgubio.

Film je dinamičan, jednostavan i efektan, elegantan i lukav, i uprkos tome što posle PARASITEa, ova priča neko vreme mora da se "odmori", ima čime da doprinese u tom kinematografskom dijalogu.

* * * 1/2 / * * * *

Poslednji pozdrav Adamu Schlesingeru

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/421/muzika/3910149/adam-slezinger-kovid.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

AFTER TRUTH: DISINFORMATION AND THE COST OF FAKE NEWS Andrewa Rossija je televizijski dokumentarni film koji se bavi ratom vođenim lažmim vestima u pred i post-trumpovskoj Americi. HBO je napravio ovaj film u pravom trenutku, ne zbog toga što imamo pauzu zloupotrebe fake newsa koliko zbog aktuelnih događaja oko epidemije COVID-19 koja je naravno privukla i ljude koji koriste razne tehnike dezinformisanja.

AFTER TRUTH analizira slučajeve, neke iz prošlosti kao što su Pizzagate, ubistvo Setha Richa i fake news kontranapad Demokrata kako bi se sprečio izbor Ajatolaha Moorea u Alabami, a tumači se i jedan slučaj koji se odvija pre kamerama a to je pokušaj advokata Jaka Berkmana da uz pomoć jednog mladog teoretičara zavere oblari Roberta Muellera.

Taj slučaj čijem odvijanju prisustvuje ekipa filma nažalost deluje apsurdno u startu i nije uspeo da predaleko eskalira kao ovi ostali, ali upravo takav, sulud i moronski deluje poprilično opasno jer uspeva da zagolica maštu onih koji su u startu željni napada na neku ličnost koju ne vole.

I to je jedna tehnika koju imamo i kod nas na delu. Tabloidi napišu nešto besmisleno, nedostojno čak i demantija ali se onda na to zakače protivnici osobe koja je napadnuta i to koriste en passant ako im odgovara.

To je nešto što čak i takve male diverzije mogu da izazovu, i AFTER TRUTH ovo pokazuje na dosta solidan način. Ovo nije kapitalan film ali zato i nije u bioskopima. Kao televizijski film ima izuzetno visok nivo.

AU NOM DE MA FILLE Vincenta Garenqa je neobičan film. Reč je o filmu o slučaju Bamberski, neobičnom zločinu i još neobičnijoj strazi i sudskom procesu u kome je otac morao godinama da juri novog supruga svoje bivše žene koji je silovao i ubio njegovu kćer.

Daniel Auteil igra Andrea Bamberskog a Sebastian Koch igra ubicu Krombacha. Ova glumačka podela je zbilja na All-Star nivou evropskog filma, međutim Garenqov film sabija sve događaje u 87 minuta i čini ovaj film jednom brzom taksativnom salatu scena koje vode priču napred ali ne čine ništa na planu karakterizacije, pa na neki način i zapostavljaju neka bitna pitanja.

Ne znam da li je film bio slab u nekoj normalnoj minutaži, pa je onda sabijen da barem bude dinamičan, ali naprosto sada izgleda kao svojevrsni prototip, najava filma koji bi trebalo snimiti o slučaju Kalinke Bamberski.

Međutim, slučaj je sam po sebi tako bizaran da ga je bilo teško upropastiti lošom izvednom. Ovde izvedba svakako jeste loša ali je priča na kraju krajeva gledljiva. Otud, koga zanima ovaj slučaj i naleti na ovaj film na televiziji, može i da ga pogleda. No, slučaj kao što je ovaj zaslužio je daleko bolji film.

* 1/2 / * * * *

Mehmete, šta napravi od ovog finog dečka?

https://m.youtube.com/watch?v=K1tAvbn1xd8


Sent from my iPhone using Tapatalk

Neam ja veze s tim, ovaj čovek svira onako kako ja mogu samo u snovima.

THE SECOND CIVIL WAR Joe Dantea je HBO televizijski film iz 1997. godine koji je tada bio manje aktuelan nego sada jer se bavio jednom premisom koja je tad delovala neosnovano po više osnova. U ovoj farsi, jedan guverner iz Ohaja odličuje da zatvori svoju državu za dolazak izbeglica iz Pakistana i kako ih je tamo smestila vlada SAD, dolazi u situaciju da predloži secesiju svoje države u jednom populističkom gestu.

Predsednik SAD nije ništa manji oportunista, takođe vođen željom da se očuva na vlasti, a tu su i razne druge karikaturalne spodobe iz medija, vojske i sl.

Film je producirao Barry Levinson koji će samo godinu dana kasnije snimiti WAG THE DOG, mnogo ubitaćniju satiru koja će kod nas steći kultni status kao što se sećamo iz vremena rata. WAG THE DOG je bio bitno relevantnija satira od ove.

Nažalost, sada kad su teme kojima se bavi Dante na neki način postale aktuelnije, dok SAD nisu baš na ivici raspada ali Trump svakako vodi radikalnu anti-imigrantsku politiku i time žestoko polarizuje svoju javnost - ovaj Danteov film ne može da doživi revival jer naprosto nije dovoljno dobar.

I to je šteta, 23 godine ranije, Dante je napipao temu ali nije uspeo da od nje napravi dobar film...

Alexander Dunn je snimio dokumentarni film 808 koji govori o nastanku ikonične ritam mašine Roland 808 i njenom uticaju na popularnu muziku koja bi danas bila praktično nezamisliva bez nje.

Moram priznati da je mene kao ljubitelja zvuka te ritam-mašine, ali i kao ljubitelja mnogih izvođača koji su je koristili i ostavili dubok trag kroz njenu upotrebu, ovaj film oduvao.

Reč je o mahom talking heads documentaryju ali sa odličnom arhivom, energičnim postupkom u kom se kroz nekoliko detalja sjajno oslikava atmosfera, i sagovornici koji su prekaljeni u medijskim nastupim i jako dobro dolaze do poente. Naročito je zanimljivo što se ovde u najvećem broju slučajeva govori o pesmama koje su klasici pa govore i njihovi tvorci i njihovi fanovi koji su kasnije stvorili nešto drugo i na svoj način važno. 

Verujem da će mnogi ljubitelji savremenog arty dokumentarca lako otpisati ovaj kao nešto što je više televizijska reportaža nego autorsko delo ali je meni jednostavnost i informativnost onoga što sam video izuzetno prijala.

Na neki način, ovaj film ima neposrednost traka na kojima se čuo Roland 808 i u tom smislu jako se dobro uklapa sa temom njegova estetika.

* * * * / * * * *

Oh, to će se vrlo rado pogledati, hvala na ukazanju!

Evo nešto za ljubitelje i poznavaoce...

https://www.rts.rs/page/rts/ci/rtspredstavlja/Filmski+program/story/541/filmovi/3914937/ciklus-filmova-o-serloku-holmsu-sa-bejzilom-retbounom.html

SHARE Pippe Bianco je drama sa elementima trilera o devojci srednjoškolki čiji neprijatan snimak mbilnim telefonom biva šerovan na mrežama.

Pippa Bianco tu premisu tretira realistički, bez nekih velikih i intenzivnih preokreta, bez nekih velikih dramskih čvorišta i to je sve u redu ali moram priznati da uprkos dobroj glumi i zanimljivoj realizaciji ovaj film nije uspeo da mi zadrži pažnju, iako nemam šta mnogo da mu zamerim.

* * 1/2 / * * * *

Pre nekoliko dana sam se glasno žalio kako, eto, danas na televiziji ne može da se vidi film stariji od dvadeset godina, rastući hic et nunc u gadnog čiču , sve uz reminiscencije kako su u našoj mladosti znali da cene tradiciju  i kako je tadašnji RTB imao te lepe cikluse Johna Forda, Alfreda Hitchcocka i Akire Kurosawe. Naravno, posle par rečenica sam se i sam setio da već mesecima gledam 30 i 40 godina stare filmove Buda Spencera na televiziji, a onda sam u novinama video i najavu za ciklus filmova – baš Akire Kurosawe na RTS-u. Naš i vaš prijatelj, John Reynolds,  Odgovorni urednik filmskog programa RTS nije čitač misli već samo čovek sa velikom ljubavlju prema filmu i velikim znanjem o istom.

RTS2 je ionako kanal na kome ide sve što vredi na ovoj televiziji rekli bi sad cinici.



Kako god, prvi film u ciklusu, emitovan u Ponedeljak uveče bio je i prvi Kurosawin film, ili makar prva produkcija koju je on režirao. Džudo Saga (aka Sugata Sanshirō), to jest Saga o Džudou je jedan od dva scenarija koje je još uvek mladi Kurosawa imao pripremljene i tražio mogućnost da ubedi studio da ga puste da režira. Iako je već nekoliko godina važio za pouzdanog režisera druge ekipe u kompaniji Toho, scenario koji je želeo da režira nije se uklapao u ono što je u ratnim godinama Ministarstvo kulture podržavalo, pa je roman Tsunea Tomite – sina poznatog džudo borca Tsunejira Tomite – a koji je baštinio vrlo tradicionalnu temu, bio sigurnija produkcija za sve. Tako je Kurosawa uradio adaptaciju romana i napravio svoj prvi autorski film.

Džudo Saga je, zaista, veoma tradicionalistička priča. Postavljen u 1883. godinu – usred Meiji ere koja je simbol japanske modernizacije, industrijalizacije i osvajanja pozicije regionalne sile – film se odvija u malom japanskom provincijskom gradu i prati vrlo stereotipnu priču o mladom džudo-borcu (titularni Sugata Sanshirō) koji mora da prevaziđe sve te za mladost prirođene prepreke – tvrdoglavost, sebičnost, impulsivnost – i pronađe u sebi čovečnost da bi mogao da se nazove pravim džudo borcem. Oslonjen na klasični zaplet koji eksploatiše rivalitet između škola borilačkih veština i konzervativan u samom narativu, film ipak nalazi načina da komunicira i moderne misli i pristupe.



Delimično, ovo je i na samoj razini priče koju, koliko god tradicionalna bila, Kurosawa režira sa mnogo humora, dotičući se gotovo i parodijskog odmaka na nekim mestima. Vrlo ozbiljne, vrlo ritualne scene borbi muškaraca koji samo za borbu žive su često snimljene kao ples, koreografisane sa pažnjom i poštovanjem, ali odmaknute od proste demonstracije snage i borilačke veštine. Rezovi kojim Kurosawa sugeriše natprirodno jaka bacanja od kojih borci odleću nekoliko metara u daljinu – neki i ostaju mrtvi od toga – imaju u sebi i komičnu dimenziju bez obzira što film nominalno ovo prikazuje kao vrhunac drame.

I u osnovi priče se oseća taj dah moderniteta. Rivalstvo dve škole džiudžitsua se, barem nominalno, bazira na tome što učitelj iz jedne od njih svoju veštinu počinje da naziva džudo radije nego puki dž(i)udžitsu, sugerišući da se radi ne samo o veštini borbe (što sufiks džitsu označava, odnoseći se na tehniku pre svega) već o sveobuhvatnijem filozofskom pristupu (,,do" značu ,,put"). Pripadnici druge škole misle da on to radi da bi pred lokalnom policijom mogao da se hvali da je izumeo novu borilačku veštinu kako bi od nje dobio ugovor da obučava policajce za borbu, pa rešavaju da ga presretnu na drumu i prebiju. ,,Ali bez oružja, da se ne osramotimo", kaže njihov sensei dok se šestorica boraca spremaju da napadnu jednog čoveka iz zasede.



Naravno, majstor ih sve pobaca u vodu i Sugata Sanshirō, koji se do pre nekoliko minuta zamalo pridružio njegovim protivnicima ga moli da uči u majstorovoj školi.

Sugatin lik je centralna tematska okosnica filma, predstavljen kao mladić usijane glave koji u borbi vidi samo demonstraciju snage on vrlo rano dobija žestoku kritiku od svog senseija da mu nedostaje čovečnost i da nikada, uprkos tehnici, neće biti dobar džudista. Sugata ovo shvata vrlo ozbiljno i prolazi kroz samonametnutu torturu u kojoj doživljava neku vrstu satorija i iz temelja menja svoj pogled na svet.

Ova veoma tradicionalistička trajektorija lika je odrađena veoma lapidarno – Sugata i bukvalno preko noći menja svetonazor – i Kurosawa je ovde vidno zainteresovaniji da prikaže napredne tehnike režije i montaže nego da razvija narativ mnogo dalje od romana.



Ali te tehnike jesu izvanredne. Montaža u kojoj se jedna od Sugatinih papuča vidi u nekoliko godišnjih doba je remek-delo protoka vremena, a njegova noć u blatu i prosvetljenje u čijem centru je rascvetala bela ruža su beskrajno ljupki. Drugde Kurosawa uživa u tranzicijama između scena koje imaju naglašeni artizam svojim uzimanjem geometrijskog oblika iz naredne scene i uokvirivanjem prethodne u njemu (tzv. ,,swipe") ili dubokim kadrovima gde se akcija odvija po ,,vertikali".

No, u osnovi ovo je, rekosmo, vrlo tradicionalna priča. Likovi su ikonički, sa Sugatinim protivnicima koji nakon što ih on poražava postaju njegovi najbolji prijatelji, sa rivalstvima koja nemaju drugu osnovu do želje da se pokaže čiji je džudo bolji, ali je ponekada jedini način da se to pokaže smrt, sa prelepom ćerkom jednog od rivala koja Sugati pokazuje šta su nesebičnost i plemenitost samo nemom molitvom ispred oltara. Kada Sugata njoj popravlja papuču na stepeništu dok pljušti kiša a ona ne zna da će se snažni mladić uskoro boriti protiv njenog oca, ovo je savršenstvo romantičnog, nedužnog a ipak prijatno erotičnog flerta koliko ste u četrdesetim godinama uopšte mogli da zamislite.



Opet, naravno, nije sve što je Kurosawa zamislio, moglo i da se realizuje, film je bio solidno cenzurisan, sa sedamnaest isečenih minuta (uvodni tekst iz verzije iz pedesetih godina a koju smo i gledali na RTS pominje 512 metara isečene trake), ne bi li se privoleo ukusu rantih cenzora pa je tako i lik borca Higakija – jedne pomalo dijabolične figure – a koji je finalni boss protiv kog će Sugata morati da dokaže šta je sve naučio, u noćnoj borbi nasred polja šibanog vetrom, sa nebom kojim jure oblaci i reflektuju svetlo meseca u stroboskopskim bljeskovima, taj lik je na kraju samo naznačen ali ne i sasvim dorečen. Sveden više na prisustvo nego na delatnu ličnost, Higata je svedočanstvo o dubini ovog filma koja nije do kraja realizovana.

Ali i zalog za nastavak koji je snimljen naredne godine. Možda ćemo i njega videti na RTS? Ne znam nisam pogledao koji će sve filmovi biti emitovani.



Kako god, Džudo Saga nije previše značajan film u Kurosawinom opusu, osim što je izvanredno značajan jer je bio prvi i pokazao da mladi režiser govori jezikom koji njegovi savremenici neće naučiti još mnogo godina. Njegova rana ambicija da postane slikar jasno se vidi ne samo u kompoziciji nekih scena već i u tranzicijama sa svojim geometrijskim pravilnostima i igri svetla u nekoliko kadrova. Naivan i dobronameran u svom tradicionalističkom narativu, ovo je film koji ipak nosi i određenu težinu u svom ozbiljnom tretmanu mačo-muškaraca, ali uspeva i da je na nekoliko mesta blago i sa simpatijama – parodira. Nije rđavo za prvenac. Vidimo se sledeće nedelje.

Alice Winocour sam zapazio još na filmu MARYLAND u kom je (nezavisno od njenih neočekivanih veza sa našim filmom) uspela da snimi film koji maltene doslovno kanališe ono kako srpski reditelj krimić. Posle tog uspešnog filma sa velikom pažnjom sam čekao njeno novo ostvarenje PROXIMA, savremenu, ili da kažem nekoliko dana u budućnost smeštenu priču o ženi koja se sprema da zazume mesto astronauta na dugotrajnoj misiji na Mars, u kojoj mora da prevaziđe sve one intimne lomove koje ima kao kao majka, ali i da se izbori sa seksizmom muških kolega koje nemaju razumevanje za njene probleme i pate od predrasuda.

Iako u tom domenu emancipacije žena, Winocourova u par situacija dolazi na ivicu pravljenja jeftinih, pojednostavljenih dramskih situacija - recimo u sceni govora američkog kolege u kom se sa dosta predrasuda odnosi prema svojoj francuskoj koleginici, na nivou celine PROXIMA ipak uspeva da postigne ono što joj je cilj, a to je da prikaže drugi ugao putovanja u kosmos a to je pogled na sve to iz vizure majke.

U tom pogledu, veoma je zanimljivo da je ovo evropski film. Protagonisti su Francuzi, Nemci, Amerikanac i Rusi, najvećim delom se dešava u Rusiji, u Moskvi i Zvezdanom gradu, malo u Bajkonuru, i to je jedan potpuno svež ugao gledanja.

Ne mogu da kažem da su mi NASA postrojenja dosadila, naprotiv, ali veoma mi je zanimljivo da vidim i druga, i ovaj film to omogućuje.

Alice Winocour je omogućila da se u isto vreme stekne utisak o zahtevnoj i kompleksnoj misiji koja čeka junakinju ali da se istovremeno pokaže i slika jedne svakodnvne rutine koja deglamurizuje život i rad astronauta. I to su vrednosti koje daje potpuno novu svežinu ovom filmu koji zaista donosi nešto novo u domenu filmova o astronatima koji ovih godina imaju svojevrsni revival.

Eva Green u glavnoj ulozi je potpuno deglamurizovana, svedena je na nivo "obićne žene" i bez šminke pristaje da se potpuno "poništi" kao zvezda i seks simbol.

Ryuichi Sakamoto je radio diskretnu muziku u svom maniru, uz animljiv izbor arhivskih pesama raznih žanrova.

* * * / * * * *

RAVERS Bernharda Puchera kreće kao potencijalno trashy osveženje ali onda vremenom postaje repetitivan, naizmenično banalno nasilan, i preopširan u ispoljavanju karaktera, i rezultat je intenzivan ali relativno ravan, i nedovoljno vešto realizovan horor koji je mogao biti mnogo bolji da je predantnije realizovan, i da je jasnije pripovedački koncipiran.

* * / * * * *

SI YO FUERA RICO je rimejk francuskog filma o luzeru čiji se život raspada i upravo ga napušta ženu koju voli i potencijalno rešenje i/ili put u sunovrat se javlja u obliku pobedničkog loto tiketa koji donosi 25 miliona eura.

Alvaro Fernandez Armero snimio je pitak, neposredan film koji je mogao i na inventivniji način da prikaže ovu premisu, ali na kraju ostaje više kao nategnuta geg komedija koja u odnosu glavnih junaka promeni ukupno tri situacije.

Dakle, sa ovom premisom se moglo uraditi mnogo više, ali ono što je Armero uspeo da napravi funkcioniše na svoj pomalo usiljeni i nategnuti način. Gegovi su smešni, likovi su simpatični, glumančka podela je energična, i sve to na kraju je sasvim u redu.

Otud ne čudi da je film zaradio solidan novac u bioskopima.

* * 1/2 / * * * *

Marc Meyers snimio je slasher WE SUMMON THE DARKNESS posle filma MY FRIEND DAHMER sa kojim je zagolicao arty žanrovski svet. WE SUMMON THE DARKNESS je takođe pretendovao da bude slasher koji će da izvrne neke premise ali u tome nimalo nije uspeo.

Umesto jednog tropey genrebendera kakav je bio THE BABYSITTER, što je sa svojom fakturom pokušao i Meyers praveći blago ironični slasher setup u osamdesetim u campy miljeu satanističkih ubistava motivisanih heavy metal muzikom,  ono što Meyers isporučuje je  nategnut priglup slasher koji pada iznad svega u domenu realizacije jer način na koji gradi suspense, način na koji gradi situacije, pokušaje ripper sekvenci i sl. mahom razočarava.

WE SUMMON THE DARKNESS svoju pemisu i drušvenu kritiku istroši u prvih pola sata ili 45 minuta i ostatak vremena ulazi u suspense i poteru i to bi bila legitimna zamisao da Meyers ume da je vodi. Umesto toga dobijamo sve one potrošene klišee, sa "sindromom Martina Balsama" i svim ostalim stvarima koje već iscrpljujuće deluju.

Nažalost, Meyers uspeva da spiska odličnu glumačku podelu u kojoj ima i Johnny Knoxvillera i i Alexandru Daddario (koja doduše propušta da odradi ono što je Samara Weaving pružila u BABYSITTERu)

* * / * * * *

Paco Cabezas je ostvario respektabilnu karijeru u Americi, naročito kada je ušao u komunikaciju sa Maxom Landisom sa kojim je radio na seriji DIRK GENTLY i po čijem je scenariju radio film MR RIGHT koji je umnogome osvežio pogled na post-tarantivnovske plaćene ubice.

Posle nekoliko nestašnih žanrovskih radova sa kojima je započeo karijeru u Španiji, zatim B-zlopaćenja sa Cageom, u novom filmu Cabezas snima seviljsku krimi priču koja je obeležena komplikovanim a zapravo vrlo jednostavnim zapletom, obiljem pokušaja da se nekako uhvati lokalni kolorit i da se nekako osveži pojava Maria Casasa.

Nažalost, rezultat je film ADIOS koji pokazuje da je Cabezas sazreo u tehničkom pogledu ali da na kraju krajeva ipak nije uspeo da napravi nasilni, kompleksni seviljski krimi triler o podzemlju, osveti, iskupljenju itd.

Mario Casas je doneo solidnu rolu kao kriminalac sa dna kace koji želi da osveti smrt svoje kćeri u saobraćajnoj nesreći koju su izazvali neki lopovi. Ali lik mu je pasiviziran. Mnogi sporedni likovi dobijaju suviše prostora, odvlače nam pažnju sa osnovng zapleta ka nekim intrigama koje na nivou celine nisu bitne.

Na kraju se sve svodi na osvetu, na rat zaraćenih bandi i policije, časne i korumpirane i sve je to moglo biti dato mnogo efikasnije.

Cabezas je sazreo u tehničkom pogledu, ima lepih rešenja, lepih scena, nažalost filmu nedostaje elegancija, pregrub je u svom postupku, nedostaje mu uglađenosti u naraciji.

Sve u svemu, Cabezas se u ovom filmu potrudio iz petnih žila da snimi krimić u rodnoj Sevilji koji bi je mogao izbaciti na filmsku mapu. Međutim, krajnji rezultat je tek negde korektan.

* * / * * * *

SEA FEVER Nease Hardiman je častan pokušaj kao što su i junaci ovog filma vredni, skromni, irski ribari na olupanom starom brodu koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Ovo je pošteno urađen žanrovski film koji časno brani boje žanra i u tom smislu uprkos utisku koji je bliže oceni * * 1/2 dao bih mu nešto viših * * *.

Naime, ovo je priča o mladoj naučnici koja se otisne na more sa ekipom ribara koji su u panici da će ako ne ulove nešto krupno ubrzo izgubiti btod. Ona je žensko, plus je crvenokosa i prekaljeni mornari je vide kao pretnju i kao znakl nesreće i u pravu su. Zadesiće ih mnoge gadne i neprijatne stvari jer će ih prvo kapetan povesti u predeo u koji ne smeju da idu a onda će tamo sresti morsko biće koje će ih na ovaj ili onaj način ugroziti.

SEA FEVER nije vizuelno preterano nadahnut film ali je dobro urađen, uspeva da dočara tu jako blue collar atmosferu ribarskog života, uspeva da zarobi ako ne visceralnost u nekom jakom kinematografskom izrazu a ono barem da stvori osećaj da gledamo prave ljude na pravim setovima.

Samo biće koje sretnu je pak ipak mnogo više specijalni efekat ali nekako u tok kontekstu pravilh ljudi na brodu, na nemirsnom moru, ostavlja solidan utisak.

Ono gde film padne jeste zapravo to što samo biće krene kao nekakav creature, a onda se ispostavlja da je samo ubacilo fatalni parazi među članove posade, a onda se ispostavi da i oni koji nisu oboleli usled svega toga razvijaju psihozu. I tu film negde padne, iako ne gubi na dinamici. Međutim, u jednom trenutku problemi junaka postaju malo proizvoljni, odnosno bitnije je da ih ima nego koliko su prilagođeni priči u širem kontekstu.

Dougray Scott igra skippera, Connie Nielsen igra njegovu vernu ljubu i saborca ali glavni scene stealer je Hermione Corfield koja je od nerdy naučnice koja ume da iznenadi lucidnošću napravila zaista upečatljiv lik.

Otud, ovaj pošten žanrovski rad iako u pojedinim momentima pokazuje znaje nesigurnosti u domenu scenarija ipak zaslužuje podršku jer se hrabro hvata u koštac sa nekim old school zadacima i časno ih rešava.

* * * / * * * *

MY SPY je akciona komedija iz već dosta trošenog kalupa KINDERGARTEN COPa i cele te priče o džinovskom, zastrašujućem superšpijunu koji čuvajući prepametno slatko dete otkriva svoju mekanu unutrašnjost.

Sad je došao red na Davea Bautistu da prođe taj dril i da uradi tu obaveznu figuru, i on ima sve predispozicije za to, iako radi u eri kada je to mesto posle Arnoldovog odlaska iz A-produkcije popunio Dwayne Johnson.

Ipak, zahvaljujući radznim okolnostima, Bautista uspeva da bude samostalna akciona zvezda na razmeđi bioskopa i VODa, s tim što tvrđu akciju mahom šalje na kućne formate a u mejnstrimu nastupa kroz akcione komedije. Moguće je da MCU koji je Bautistu učinio household imenom na kraju krajeva ipak svojim komičnim odnosom prema njegovom liku diktira i ovu okolnost.

Bautista je dovoljno talentovan da se snalazi u mahom tipskim ulogama. STUBER prošle godine mi je legao a MY SPY Petera Segala je imao predispozicije za nešto slično na papiru.

Peter Segal je pokušavao da reši gambit akcije u komediji u GET SMARTu, usput praveći nešto zaista dobre akcije, i u principu je talentovan reditelj. Scenario su potpisali Hoeberovi, žanrovski rutineri čiji rad mi je prijao u Schwentkeovoj adaptaciji Ellisovog REDa.

Elem, ovog puta, Hoeberovi isporučuju supergeneric scenario koji Segal dosta letargično režira iako ima odličnu glumačku ekipu na raspolaganju. Međutim, ovo je ipak akciona komedija, nije baš nevažno gde se dešava i td. a ovaj film naprosto ružno i jeftino izgleda, nije prijayan za gledanje, čak i zima u Čikagu koju snima nije filmična, kao da su snimali po blendi koja nije baš idealna za snimanje a nisu umeli da je transformišu rasvetom.

MY SPY su međutim radili dovoljno kompetentni profesionalci koji su u više navrata pokazali da umeju sve tako da naprosto izgleda da ostalim članovima ekipe nije bilo dovoljno stalo kao glavnim glumcima koje predvoste Bautista, Scahaalova i dete glumac Chloe Coleman.

Ovom filmu sam se radovao kao Segalovom povratku u bioskope. Plašim se da mu se on radovao dosta manje od mene.

* * / * * * *

LOVE WEDDING REPEAT je romantična komedija koja je izašla kao Netfliv Original. Režirao ga je po svom scenariju Dean Craig, potpisnik uspešnog filma DEATH AT THE FUNDERAL i još nekoliko scenarija koji su imali uspeha.

Ovaj romcom sniman je u Italiji, to je ideaalna lokacija za tu vrstu filma, ali Dean Craig na barem dva nivoa nije uspeo da ga uradi kako treba. Vizuelno, iako ima dobre lokacije, u dve ključne scene potpuno promašuje tema i dve scene koje su morale da izgledaju sjajno ispadaju najslabije i čine da film počne klimavo i završi se klimavo.

Konačno, pripovedački, ne koristi u dovoljnoj meri gimmick entropije i celog tog SLIDING DOORS momenta kako su stvari mogle ići a nisu ili jesu jer ga iskoristi samo jednom i to na potpuno proizvoljnom mestu na potpuno proizvoljan način, ostavljajući ceo gimmick pomalo nejasnim i nečitljivim što je možda i najveći problem...

Konačno, okosnica filma a to je romansa Sama Claflina i Olivie Munn je nešto što čitamo iz harizme zvezda (mada je Olivia pomalo indisponirana) ali nam film ne pomaže previše da se to razvije i nametne.

Ne kažem da publika ne navija da se to desi ali bih rekao da simpatija za tu ideju više proističe iz fetišističkog izgleda Olivie Munn i simpatije za Sama Claflina, odnosno više se identifikujemo sa njegovom nego njenom željom.

Sam Claflin podosta imitra Hugha Granta, i to čini njegovu rolu generičkom ali to solidno radi pa mu se nema šta zameriti.

Kada nema prave stvari, dobra je i ovako neka ali ovo svakako nije prva klasa romcoma koja postoji.

* * 1/2 / * * * *

Ja samo da pitam nešto, onako u prolazu: koliko epizoda ima Državni neprijatelj? Mislim sezona 1.

Državni neprijtelj?


Sent from my iPhone using Tapatalk