ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

THE HEIST Stuarta Ormea je zanimljiv heist film snimljen za HBO krajem osamdesetih, dakle u vreme kada je Pierce Brosnan bio još uvek pre svega televizijska zvezda, još pola decenije daleko od agenta 007.

Brosnanova harizma je tu, a kako je i film ipak više maloekranski rad, ona je više nego dovoljna da nosi ovog junaka kroz priču koja ima pomešani dug blagih noir strujanja o izneverenom junaku i fatalnoj ženi, i komičnog duha lucidno osmišljene pljačke.

Stuart Orme je britanski reditelj koji je stasavao u video spotovima i na televiziji i u stilskom pogledu THE HEIST ne zaostaje za bioskopskim filmom tog vremena, ali se od njega razlikuje po tome što je već tada krimić imao mnogo više visokooktanske akcije i mnogo manje dosetljivih junaka u svom centru.

Odnos komedije i krimića je uvek osetljiva stvar u pogledu stilske ravnoteže i tu Orme ne donosi neke nove prodore ali ni ne greši previše.

Sa Brosnanom i Skerrittom u centru, Orme ima dobar repromaterijal za solidan programmer i bez grešaka ga isporučuje. Harizma i stil nadoknađuju sve ono što se izgubi u zamršenom zapletu. Orme ima dara da postavi dinamiku izlaganja priče, i da pređe preko manje zanimljivih delova.

Danas je nažalost oskudica ovakvih filmova još i veća nego onda kada je HBO pustio ovaj naslov.

 Ovonedeljni film u ciklusu filmova Akire Kurosaw na RTS-u je bio Divna Nedelja odnosno, u originalu, Subarashiki nichiyôbi iz 1947. godine. Snimljen nakon (prošle nedelje opisanog) Ne žalim svoju mladost, šesti autorski film velikog režisera je relativno zanemareno delo iz njegovog opusa, čak i kada se gledaju samo ti rani – ratni i posleratni – radovi. Razloga verovatno ima više, ali možda je prvi među njima to da je ovo prvi agresivno ,,umetnički" film za Kurosawu koji se poigrava sa očekivanjima gledalaca i izvrće neke žanrovske konvencije naopačke. Došavši godinu dana nakon izrazito levičarskog, naglašeno političkog Ne žalim svoju mladost – a gde je humana dimenzija filma možda bila i malo previđana od strane publike – Divna Nedelja je film koji je u vreme ulaska u bioskope bio suočen sa neujednačenim reakcijama kritike, a možda je najbolji pokazatelj činjenice da ni distributeri nisu znali šta da započnu sa ovim bioskopskim sočinjenijem to da je za prikazivanje u Americi otkupljen tek punih tridesetpet godina kasnije – 1982. godine.

U poređenju sa dva filma o Sugati Sanširu pa čak i sa Kurosawinim propagandnim filmovima iz rata, Divna Nedelja je naslov koji je uglavnom ignorisan, pogotovo, kako rekosmo u Americi koja je docnije radove velikog režisera obožavala. Ovo je takođe notabilno na jedan blago ironičan način jer je Divna Nedelja i prvi izrazito ,,američki" film u Kurosawinom opusu. Tamo gde su prethodni filmovi imali uzgredne aluzije i reference Subarashiki nichiyôbi je film inspirisan nemim remek-delom D.W Grigitha iz 1924. godine, Isn't Life Wonderful, pričom o porodici poljskih izbeglica u posleratnoj Nemačkoj koja, suočena sa strahovitom nemaštinom i beznađem pronalazi optimizam i veru u budućnost u jednom simboličkom povratku zemlji. Sa druge strane, Divna Nedelja je u režijskom postupku i po senzibilitetu barem polovine filma očigledno inspirisana Caprinim remek delima iz tridesetih i ranih četrdesetih a, moguće i njegovim prvim posleratnim i u to vreme najnovijim filmom It's a Wonderful Life.

Naravno, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je Kurosawa video It's a Wonderful Life pre snimanja Divne Nedelje, ali se njegov postupak i rad sa glumcima ovde u veoma prepoznatljivoj meri naslanja na Capru i taj neuništivi optimizam što je zračio iz njegovih ključnih filmova.

Tim pre je, reklo bi se, način na koji Kurosawa publiku u prvih pola sata priprema da gleda vedru, optimističku komediju o dvoje mladih u posleratnom Tokiju, a onda promeni smer za devedeset stepeni i uleti u neorealističku dramu od koje čoveku ozbiljno počne da se grči u stomaku, zaslužan za to da kritika naprosto nije znala kako da svari ovaj rad. Srećom, sa sedamdesettri godine distance i akumuliranog znanja, danas možemo da kažemo da je Kuroswa u njemu bio ne samo ispred svog vremena po pitanju estetskog postupka, već i da je napravio film koji je toliko bolno aktuelan i danas da je praktično bezvremen. Da nije te na Capru nalik razigranosti u prvom delu filma, Divna Nedelja bi sasvim bez izmena mogla da bude snimljena i ove decenije, da tretira probleme koje danas imamo istim intenzitetom kao što su ih imali u polusrušenom Tokiju 1947. godine i da pokazuje da najbolja rešenja nisu uvek i najracionalnija, baš kao što je istina i danas. Naravno, reći će neki, finale filma je isuviše lepo za ovaj naš post-Parasite svet, ali Kurosawina veličina i jeste u tome kako se do njega stiže uz takvu borbu i odricanja da na kraju njegova bukvalno snolika veličanstvenost biva estetski potpuno zarađena a njegova poruka rezonira snažno i danas kao i onda.

Rekosmo, film počinje kao vedra komedija i prati mladi tokijski par, Masako i Yuzoa kojima je jedini slobodan dan u nedelji – Nedelja, kada se sastaju i ašikuju onoliko koliko im opšta ekonomska muka ali i njihovo partikularno siromaštvo dopuštaju. Ovo je film koji izuzetno spretno oslikava i istorijski trenutak i konkretne situacije svojih protagonista pokazujući dvoje pripadnika, nominalno, srednje klase koji se preko radne nedelje satiru od rada a onda Nedelju odvajaju jedno za drugo, iako je brige i pritiske posleratnog siromaštva, crne berze, nesigurnosti posla itd. teško ostaviti kod kuće.

Da bar imaju kuću! Jedan od prvih set pisova u filmu je kada Masako ubedi Yuzoa da razgledaju montažnu kuću koja je na prodaju po sniženoj ceni od 100.000 Jena iako je glavni element zapleta to da su njih dvoje krenuli u Nedeljni izlazak sa svega 35 Jena koje imaju da stave na gomilu kada oboje izvrnu džepove. U gradu u kome je kafa – bez mleka – u to vreme deset Jena, ovo izvanredno postavlja stvari u perspektivu. Yuzo živi sa cimerom i kada kasnije vidimo taj stan, loše nam je – ovo je praktično jedna soba, bez nameštaja, sa prljavim prostirkama na podu i starim tapetima. Masako živi kod svoje sestre i njene porodice i njihov san, da barem žive zajedno pa makar u siromaštvu, nosi prvi deo filma i zabavne situacije sa traženjem iznajmljene sobe i kasnije, igranjem bejzbola sa klincima.

Iako film ima i druge glumce Chieko Nakakita i Isao Numasaki su skoro jedini likovi u njemu. Drugi likovi sa tekstom nemaju imena i pojavljuju se samo u po jednoj sceni da budu refleksija još jednog razočaranja ili poniženja koje će pre svega Yuzo doživeti. Jedini lik, pored njih dvoje, koji ima ime je Yuzov drug iz vojske, a koji sada drži kabare i dobro mu ide – koga u filmu uopšte ne vidimo i koji time simbolizuje nedostižnost klasne promocije o kojoj dvoje mladih sanjaju.

Dovde je sve uglavnom vedro, pa makar i gorkoslatko, ali film vrlo suptilno prikazuje urušavanje Yuzove psihološke konstitucije onako kako se, sve tokom jednog dana, jedinog slobodnog dana u nedelji koji ima za svoju ljubav, on suočava sa sve većim razočaranjima. Kiša i nemogućnost kupovine karata za koncert Šubertove Nedovršene simfonije, gde se Yuzo na kraju potuče sa tapkarošima i, razume se, izvuče ponižavajući deblji kraj, su signali prelaska filma u sasvim drugi žanr i nakon četrdesetak minuta komedije gledalac sebe zatiče kako gleda mučnu dramu o ljudima koji gube nadu.

I ovde Kurosawa potpuno menja brzinu prelazeći iz kaprijanske lepršavosti u neorealističku otežalost, dajući Viscontiju, De Sici i Rosselliniju, što se kaže, domaći zadatak. Naravno, nisam siguran koliko je sam Kurosawa gledao njihove aktuelne radove ali srednji deo filma je zastrašujuće usporena, ledeno emotivna drama o ljudima koji su nadu zapravo izgubili i sve opstimistične, energične gestove koje smo do malopre gledali su, verovatno, glumili. Naravno, ovde dobijamo i prve obrise, za neke poznije Kurosawine radove tipične, sporosti u scenama dugih neprekinutih kadrova koje glumci iznose više neakcijom nego akcijom, moćnih prikaza ne jakih emocija nego skrivanja emocija toliko jakih da, ako izlete napolje, mogu da polome sve oko sebe. Možda je najupečatljivija upravo ta bezvremenost situacije koju Akira oslikava fantastično detaljno i bez ijednog suvišnog poteza: ovde vidimo muškarca uhvaćenog u svojoj tradicionalnoj rodnoj i socijalnoj ulozi kome se identitet potpuno urušava kada, ponovljeno, shvati da mu okolnosti ne daju da je odigra; ovde vidimo ženu koja je, suprotno stereotipu istovremeno racionalnija i emotivno zrelija od ,,velikog dečaka" sa kojim deli dobro i, čini se sada, mnogo više zlo. Dinamika njihovog odnosa stavljenog na ogromnu probu – tu su konačno priznanje ekonomske klopke u kojoj se koprcaju, seksualna tenzija koja proizvodi resantiman, neizgovoreno pomišljanje na samoubistvo, konačno katarzične suze i ponovno hvatanje socijalne uloge koja nije samo maska da se sakrije očaj već spasonosna sigurnost rutine – tako je perfektno pokazana u desetak minuta brutalne drame da je ovo, zapravo, domaći zadatak za ceo medijum što ga je Kurosawa ostavio iza sebe.

No, finale filma i svojevrsni povratak grifitovskom ali i kaprijanskom ,,magičnom realizmu" je onaj izvanredni treći čin koji umetnički zaokružuje ovaj rad i šalje poruku o tome da je optimizam, zbilja, iracionalan, kada ste suočeni sa nevoljom koja je sistemska, opšta, kojoj se ne vidi kraj, ali da taj optimizam jedini može da sačuva ljudsko dostojanstvo bez koga se život zapravo ne živi.

Finale u kome Yuzo diriguje Nedovršenu simfoniju pred praznim amfiteatrom pod vedrim nebom, posle kiše i usred noći, a nakon što se Masako okrene kameri i zamoli, nas, publiku u bioskopu za podršku, jer su oni samo jedan od mnogo siromašnih mladih parova u svetu, i da nam podsticaj sopstvenim tapšanjem je naprosto izvanredno smelo – i, pokazalo se, malo podelilo kritičare – ali perfektno izvedeno sa konačnom borbom između stida u kome se živi i ponosa što se i u takvom mučnom životu sanja o nečem boljem. Kurosawa ovde – na kraju krajeva i ograničen budžetom – demonstrira izvanredno estetsko čulo i uzdržanost, ne posežući za većim ,,specijalnim efektima" nego što je mašina za vetar i umontirana Šubertova muzika, puštajući, ponovo, nas, publiku u bioskopu da popunimo scenu muzičarima, svetlima, slušaocima. Yuzov zanos dok diriguje i Masakino oduševljenje koncertom koji samo njih dvoje čuju su izvanredno odglumljeni i snimljeni a film koji počinje očiglednom aluzijom na ,,Ulazak voza u stanicu" braće Limijer i time se manifestno pozicionira kao oda filmskoj umetnosti pred kraj ima smelost da se obrati publici – što je od voza Limijerovih, setimo se, bežala – i moli je da učestvuje. Kurosawino poverenje u komunikativnu dimenziju svog medijuma ovde je, jasno, izašlo na potpuno novu razinu.

Ipak, prava završna scena je ono majstorsko vezivanje poslednje mašnice na već perfektnom paketu i Yuzo koji je na početku filma, postiđen, pazeći da ga prolaznici ne vide, pokupio pikavac sa pločnika i potegao dim iz njega, sada, nailazeći na još  jedan pikavac, nakon što se rastao od žene koju obožava i kreće svojoj siromašnoj kući – ponosito i dostojanstveno gazi ovaj pikavac cipelom i gasi ga na tlu. Ponekada je, vidimo, dovoljno samo ne saginjati se.

THE DEADLY GAME je BBCjev snimak pozorišne predstave spakovan u formu televizijskog filma, nastao po romanu Friedricha Durrenmatta u adaptacji Jamesa Yaffea. Reditelj George Schaefer je imao bogatu televizijsku karijeru, između ostalog i u zlatno doba televizijske drame koja je u sebi nosila mnogo toga pozorišnog i u klasičnom smislu afirmisala pisce kao ključne autore. Međutim, Schaefer je snimao i filmove u manjoj meri, tako da se može reći da je bio idealan čovek za ovaj posao.

Dekor predstave je u dovoljnoj meri realističan a dramski tekst je polemički tako da se ovaj raskadrirani snimak predstave, sastavljen da izgleda kao film, sasvim solidno mogao zabeležiti u datom ambijentu. Naravno, ovde nema ni govora o estetizaciji koja je dovoljna za veliki ekran ali je sasvim u redu za standarde stare televizijske drame koja je upak snimana u televizijskom a ne pozorišnom dekoru.

George Segal se snalazi sa starom gardom engleskih šmiranata koji su idealni za ovaj tip polemičkog komada o grupi starih pravosudnih autoriteta koji prave mock trials obilčnim ljudima zabave radi.

Na veoma čudan način, iako će HBO kasnije karakterisati visoka produkcija, film look itd. ovde imamo anticipaciju stila na jednom suštinskom nivou - američke zvezde, britanski metod, sjajan tekst.

CIRCUS OF BOOKS Rachel Mason je dokumentarni film koji je autorka snimila o svojoj porodici i njihovom biznisu a to je čuvena losanđeleska knjižara specijalizovana za gej pornografiju Circus of Books. Uporedo sa tim ovo je dokumentarni film o porodici Mason i situacijom kada su se roditelji, inače potpuno mirni, povučeni i konvencionalni ljudi koji se nečim ekstravagantnim bave samo zbog para, suočili sa tim da im je sin gej.

U tom pogledu CIRCUS OF BOOKS teško da može biti nezanimljiv jer je sav izgrađen na raznim opozicijama i neočekivanim odnosima, plus imamo usput i kratak istorijat gej pornografije, uporedo sa svim ovim pričama, ali Rachel Mason na kraju uspeva da tek da napravi zbir svih elemenata koje je unela u ovo, bez neke dodate vrednosti.

U tom pogledu, ovo je solidan film koji u potpunosti koristi svoju temu, ali bez neke naročite nadgradnje, i što je još važnije sa vrlo jednostavnim predznacima koje stavlja pred svaku situaciju. Pa ipak koga zanima istorija američke pornografije svakako treba da pogleda film o ovom zanimljivom miljeu i nesvakidašnjim ljudima.

Jedan od producenata ovog filma bio je i Ryan Murphy u sklopu svog megadeala sa Netflixom.

* * * / * * * *

LAST MOMENT OF CLARITY Colina i Jamesa Krisela je film koji je okupio Samaru Weaving i Briana Coxa na ekranu a Allana Loeba kao producenta, a nažalost izgleda kao jedan od onih slabih indie pokušaja koji nikuda ne dobace.

Nije ovo prvi slučaj da Samara odigra nešto opskurno i to dok je u seriji uspeha, ali na svu sreću ovde je njen lik ključni, premda ne i glavni, ona je više slika kojom je opsednut glavni junak u nečemu što kreće kao hitchcockovski triler da bi se ubrzo degradiralo u neki moronski neo noir, pritom sve vreme nedovoljno dobro realizovano.

* 1/2 / * * * *

Gledam "Tito i ja". Nije to Goran Marković loše uradio. Usput zapazim da si klinac za Anicu Dobru. Dal' je to moguće!!!

Shazam! je film koga sam propustio u bioskopu jer je bio prikazan u nekom nezgodnom trenutku za mene, ali sam ga dočekao na HBO-u nekih godinu dana kasnije i ako ništa drugo, ovo kašnjenje mi je omogućilo da film dodatno kontekstualizujem čitajući aktuelni Shazam! serijal iz pera Geoffa Johnsa, sa ergelom rasnih crtača kao što su Dale Eaglesham ili Scott Kolins.

Neiznenađujuće, aktuelni serijal nije naročito sjajan – čitljiv je, u najboljem slučaju – ali činjenica da se film, a koji je New Line Cinema pokušavao da napravi još od početka veka, pojavio upravo u trenutku kada je Geoff Johns praktično doživeo svoju apoteozu kao upravnika svega što je DC radio u drugim medijima je notabilna. Naravno, film je završen nakon što je Johns otišao sa pozicije CCO-a i predsednika DC Entertainment, ali nije potrebno mnogo forenzičkog napora da se vidi koliko ovaj film svuda po sebi nosi njegove otiske prstiju. Na kraju krajeva, osveženi origin story za titularnog junaka i, pogotovo, njegovog arhineprijatelja, Dr. Sivanu, potiče direktno iz serijala Shazam! kog je Johns pisao u okviru DC-jevog ributa celog multiverzuma New 52, a sa crtačem Garyjem Frankom, počev od 2012. godine. Još, možda važnije, posle godina u kojima su Warnerovi filmovi po DC stripovima po definiciji pravljeni u mračnijem, pesimističnijem ključu, uzimajući millerovsku interpretaciju originalnog Betmena kao prirodnu startnu poziciju, poslednjih par godina je počela blaga diversifikacija, sa Suicide Squad najpre – gde je Ayer išao na šarmantniji antiherojski nastup – koja se nastavila sa srazmerno žovijalnijim Aquamanom a onda u neku ruku kulminirala sa ovogodišnjim Birds of Prey koji je, kako smo već argumentovali, prigrlio dinijevski koncept Gotama i DC univerzuma generalno, zamenjujući makabr estetiku Kane/ Finger/ Miller (pa i (Scott) Snyder u ranijem periodu) betmenovštine šarenijim, i dalje psihotičnim ali tonalno vedrijim pristupom.

Shazam! se ovde uklapa utoliko što ovo i nije Warnerova produkcija – Warner je samo distributer dok je film pravio New Line koji je, kako rekosmo, uostalom pokušavao da ga napravi još od 2000. godine sa bezbroj različitih scenarija i kombinacija u kastu – spretno se uklapajući u činjenicu da ni Shazam! originalno nije bio DC-jev lik i da je njegov ulazak u DC univerzum star manje od pola veka. Naravno, nije ovo prvi DC-jev filmski property baziran na liku što je originalno pripadao drugom izdavaču, ali ako se izuzme Watchmen koji u ovu definiciju spada samo uz malo nerdovske akrobatike, jeste prvi veliki film ovog tipa. Ostali DCEU radovi su uglavnom bazirani na junacima koji su kreirani unutar DC publikacija još u zlatnom dobu i likovi poput Supermena, Betmena, Aquamana, Wonder Woman i – ako ćemo da potkačimo i televiziju – Green Arrow i Flasha su temelji na kojima je DC-jev strip-univerzum kakav poznajemo najmanje od početka šezdesetih, i sagrađen. Shazam! je ovde divlja karta i, uprkos svojoj velikoj popularnosti u četrdesetima, neka vrsta leftfield igrača, praktično alternativnog pristupa savremenoj superherojštini. Uzevši u obzir da ga je režirao David F. Sandberg, Šveđanin čiji je CV prevashodno zasnovan na horor filmovima snimanim u praktično kućnoj radinosti i ,,distribuiranim" preko njegovih Vimeo i Youtube kanala, Shazam! je neka vrsta DC-jevog eksperimenta da kreira nešto uporedivo sa Marvelovim Dr Strangeom (ili, čak, al da ne preteramo, Thor: Ragnarokom). Sudeći po solidnoj – mada ne spektakularnoj – bioskopskoj zaradi, ovaj je eksperiment bio uspešan, pogotovo uz kritike koje su isticale svetao ton i srećno ugođene komične elemente filma. Čini se da je svet, pogotovo posle potonuća Snyderovog i Whedonovog Justice  League (a čiju rezurekciju očekujemo sledeće godine na HBO Max) zapravo spreman na Johnsovski povratak nevinosti.

Shazam! je strip junak koga svi znaju ali ga niko ne čita. Nastao je 1939. godine kada je izdavač Fawcett Comics uposlio svoje kreativce da naprave lik koji će biti njihova verzija Supermena. Do ove godine ,,veliki plavi" je već uživao ekstremnu popularnost u strip-medijumu i scenarista Bill Parker i crtač Charles Clarence Beck su preradili originalnu Parkerovu ideju o timu od šest heroja sa moćima mitoloških bića u pripovest o jednom superheroju sa moćima istih šest mitoloških bića (Solomon, Herkul, Atlas, Zevs, Ahil i Merkur, ako već ne znate i sami, a otud i akronim koji danas čini naslov filma), sledeći direktorski zahtev da Fawcett treba da ima superheroja koji je kao Supermen ali da mu je alter-ego desetogodišnji ili dvanaestogodišnji dečak.

Gađajući ovim, nimalo prikriveno, jednu sasvim određenu čitalačku demografiju i oslanjajući se na distinktan, crtački stil C.C. Becka koji je bežao od za to vreme ,,ozbiljnije" superherojske estetike slične kriminalističkim stripovima i izdvajao se vedrijim, komičnijim, danas bismo rekli ,,stripovskijim" izgledom i dinamikom, bližim mlađim čitaocima, strip čiji je junak nosio ime Captain Marvel je tokom četrdesetih bio toliko popularan da se uvek i svuda ponosno ističe kako je u ovoj deceniji njegov magazin – Whiz Comics – prodavao više kopija od samog Supermena. Uostalom, Joe Simon i Jack Kirby, kreatori samog Kapetana Amerike su već 1941. godine radili na Captain Marvelu – to nešto znači. Ovo je, pokazalo se, bio i svojevresni kamen oko vrata jer je još 1941 godine tadašnji Detective Comics (a danas samo DC) rešio da tuži Fawcett zbog kršenja autorskih prava, tvrdeći da je Captain Marvel blatantan plagijat Supermena. Parnica će krenuti tek 1948. godine, kada su superherojski stripovi već počeli da ispadaju iz mode ali je prvostepeni sud presudio u korist Fawcetta, samo da bi pre nego što je drugostepena parnica – u kojoj je utvrđeno da su neki elementi Supermenovih priča kopirani – okončana, Fawcett, verovatno krvareći novac zbog ionako opadajućih tiraža, pristao da se nagodi izvan suda, plaćajući 400.000 ondašnjih dolara National Comicsu (kako se tada DC zvao) i obustavljajući za sva vremena dalje objavljivanje Captain Marvela.

Kako to već u američkoj strip-industriji zna da bude, dvadesetak godina kasnije, DC će kupiti prava na Captain Marvela i odlučiti da nastavi sa objavljivanjem , ali ne pod istim imenom. Iako je serijal iz 1972. godine svakih par strana naglašavao da je ovo ,,originalni Captain Marvel", sam strip je nazvan Shazam! da bi se izbeglo uletanje u klinč sa – pogađate – Marvelom koji je u međuvremenu kreirao sopstveni lik sa ovim imenom a onda otišao korak dalje i zaštitio ga kao robnu marku. Kako je Shazam! iz sedamdesetih bio više rad iz ljubavi za legendarnog urednika Juliusa Schwartza i legendarnog scenaristu Dennyja O'Neila, a ne nekakva velika komercijalna nada, tako je i ovo rebrendiranje bilo prihvatljivo, pogotovo što je, za razliku od današnjih ributovanja kontinuiteta ovog lika i njegovog (dela) univerzume, serijal bio direktan nastavak najkasnijih Captain Marvel priča iz pedesetih sa sve kanonskim objašnjenjem zašto likovi nisu ostarili za dvadeset godina. Ovaj serijal je imao i C.C. Becka na crtežu u prvih deset brojeva i bio iznenađujuće uspela, pomalo postmoderna reimaginacija optimističnog, naivnog superherojskog stripa iz četrdesetih u eri opadanja hipi-pokreta, Votergejta i kraja vijetnamskog rata. Pogotovo su epizode koje je, uskačući da odmeni O'Neila, pisao maštoviti Elliot S. Maggin imale u sebi subverzivne elemente parodirajući hladnoratovsku paranoju ali i ,,ozbiljnost" savremenog superherojskog stripa.

Shazam! nije nikada bio mnogo popularan – nakon ovog serijala koji je trajao šest godina DC je periodično imao nove serijale, osamdesetih i devedesetih a onda nekoliko puta tokom prve decenije dvadesetprvog veka, pokušavajući da jedan manifestno zastareli koncept o superheroju koji je istovremeno dečak, i njegovoj porodici i prijateljima – a koji takođe mogu da se ,,pretvaraju" u superheroje – ušnira u savremeniji superherojski senzibilitet. Ovo nije bilo naročito uspešno jer je, naravno originalni koncept baziran na ispunjenju dečačke fantazije, sa svom svojom nevinošću, bilo teško uklopiti u post-wolfmanovsko-perezovski, intenzivno grantmorisonovski DC tog doba. Tek kada Geoff Johns bude doživeo svojevrsnu regresiju u sopstvenoj glavi i odlučio da je superherojskim stripovima neophodan odmak od onog što su napravili Miller i Moore (i Morrison, pretpostavićmo, mada to nije rečeno naglas) i povratak kirbijevskoj imaginativnosti, nevinosti i plavom nebu, savremeni Shazam! će dobiti svoju ,,konačnu" formu i sazreti, najzad i za bioskopsku inkarnaciju.

(Ovde je možda suvišno a možda i prijatno napraviti i jednu malu digresiju i podsetiti se, kad već pominjemo Moorea, da je mali britanski izdavač  L. Miller and Son pedesetih godina, nakon što je Fawcett prestao da im šalje nove epizode Captain Marvela a koje su oni publikovali na ostrvu, kreirao sopstveni lik koji je bio jedva prikrivena imitacija Captain Marvela, kako bi mogao da nastavi sa publikovanjem priča koje su njihovi čitaoci voleli. Marvelman, kako se ovaj lik zvao, imao je nekolikogodišnji srazmerno uspešan izdavački život u Britaniji ali je prestao sa izlaženjem 1963. godine. Onda će, u nekoj vrsti paralelne realnosti onome što se dešavalo u Americi – baš kao što je Marvelman bio paralelna realnost za Captain Marvela – 1982. godine Alan Moore za magazin Warrior napraviti potpuni ribut Marvelmana kreirajući intenzivno postmodernu raspravu sa originalom i odvodeći strip u potpuno novom smeru. Ovo je izlazilo u britanskom magazinu Warrior a kada su reprinti krenuli 1985. godine za Eclipse u kolorisanoj verziji, ime je promenjeno u Miracleman da se izbegne Marvelov gnev. Moore, a potom Neil Gaiman koji je preuzeo ovaj serijal su uspeli da originalni Captain Marvel strip prikažu kao ,,stvaran" u Miraclemanovoj fikciji, kreirajući zaslepljujuću metatekstualnu zavrzlamu usred i inače vrlo eksperimentalne britanske superherojske avangarde. Nagađate, danas prava na ove stripove drži – Marvel.)

Dobro. Nakon ovolikog uvoda red je da kažem da je Shazam! prijatan film koji je možda samo imao puno sreće da sleti u bioskope u najpovoljnijem trenutku i, a ovo je možda važnije nego što na prvi pogled izgleda – da ima u glavnoj ulozi muškarca. Ovogodišnji krah Birds of Prey je nesumnjivo delimično i posledica Warnerovih sumanutih očekivanja ali i marketinških eksperimenata (na primer to da je u neverovatno dugačkom nazivu filma, onaj najmarketabilniji deo – samo ime Harley Quinn – originalno stavljeno na sam kraj), no ne treba zanemariti ni kužni uticaj comicsgatea i generalnog mizoginog/ alt rajt aktivizma onlajn koji je usmeren na sve što smrdi po ,,diverzitetu" i političkoj korektnosti, ali posebno snažno gađa projekte koji su bazirani na percipiranom ,,feminizmu". Neću da preuveličam snagu ovog aktivističkog krila savremene ekstremne desnice, ali treba primetiti da je Shazam! upravo onakav film kakav se uklapa u ideju (savremenog) Geoffa Johnsa o superherojima koji su ,,komforno ćebe", superherojima kao inspiraciji a ne političkoj kritici, superherojima koji su nostalgija bez negativnog predznaka – podsećanje na ne samo vreme kada je svet bio bolji nego i kada smo mi bili nedužniji. Iako Johns, naravno, danas sa DC-jem ima samo ugovorni odnos i nije njihov zaposleni, njegov recentni veliki projekat za ovog izdavača, Doomsday Clock je upravo apoteoza ovog svetonazora, konačni ,,obračun" (ali iz ljubavi, valjda) sa nasleđem Alana Moorea i pokušaj da se Supermen konačno otrgne svojim politilčkim konotacijama i pozicionira kao ekskluzivno simbol nade i inspiracije. Koga zanima, o tome je opširnije pisano ovde.

Sve ovo sam ispisao da bih poentirao: Shazam! zapravo nije i sjajan film i da su se zvezde namestile samo malo drugačije – od toga da je montažer bio malo nervozniji pa do toga da se u vreme premijere dogodilo nešto što bi dominiralo naslovima u vestima – mogao je biti i ozbiljan komercijalni promašaj. Shazam! je, zapravo, film koji jedan solidan deo vremena ne uspeva da pronađe svoju radnu temperaturu i u kome se izrazito primećuje kada autori odrađuju obavezne stavove a kada sa strašću rade pomalo prevrantičku superherojsku dekonstrukciju.

Jer, Shazam! je istovremeno i tradicionalni superherojski origin story film, ali i parodija na isti, nešto kao kada biste Lethal Weapon i Loaded Weapon spojili u jedno, samo sa PG-13 estetikom i gorkoslatkom emotivnom ucenom koju dobijamo kroz formulu deca bez roditelja + božićna simbolika = profit.

Baziran na Johnsovom New 52 ributu Shazama, film ne pokušava da dodatno osavremeni ili racionalizuje origin story i ovde imamo sve po redu, čarobnjaka Shazama, Stenu večnosti, sedam smrtnih grehova i magiju, te dečaka-koji-postaje heroj uprkos svojoj pomalo problematičnoj personi. Billy Batson je u ovom filmu četrnaestogodišnjak koga je majka napustila kao veoma malog dečaka i koji poslednjih desetak godina provodi bežeći iz usvojiteljskih porodica i tragajući za njom, grčevito se držeći nade da je u pitanju samo nesporazum. Naravno, kada je u jednom momentu pronađe ovo je momenat otrežnjenja i, eh, donekle i sazrevanja za klinca koji simbolički postaje čovek – a što nije neslično scenarističkoj postavci prethodnog DC filma, Aquamana. Opet, ovo je film koji se ceo upravo bavi time da četrnaestogodišnjak izgovaranjem magične reči sebe može da transformiše u odraslog muškarca predimenzioniranih ,,odraslih" moći, od samog stasa i izgleda, preko snage, izdržljivosti i neranjivosti pa sve do letenja koje su Frojdisti, sećamo se, smatrali simbolom erekcije kada bi se pojavljivalo u snovima. Veliki deo komedijske i samo malo subverzivne energije filma Sandberg nalazi upravo u tenziji između onoga o čemu dečaci sanjaju i onoga kako bi to izgledalo da se ostvari i Shazam! je film koji se u ovome oslanja na matricu što ju je 1988. godine postavio Marshallov Big sa Tomom Hanksom koji glumi dvanaestogodišnjeg dečaka u telu odraslog čoveka. Ovo su, dalje, i najuspeliji delovi filma sa najizrazitijom energijom, pogotovo kod Zacharyja Levija koji glumi ,,odraslog" Shazama, i hemijom između dečaka i devojčica u domaćinstvu gde žive usvojena deca. Oni manje uspeli delovi filma su vezani za sve ostalo, odnosno za generički superherojski zaplet koji mora imati arhiantagonistu i sudbinu sveta u fokusu.

Zvuči pomalo nepravedno što koristim reč ,,generički" jer scenario Henryja Gaydena verno replicira Johnsovo osavremenjavanje originalnog origin storyja Parkera i Becka  a scenografija ropski prati Frankovu refleksiju Beckovih Whiz Comics panela, ali upravo se tu primećuje kako film nema ni mašte ni energije kada treba da se bavi ovim obaveznim sadržajima. Johnsov Dr Sivana je već i sam bio neprilično stereotipan lik a film ga dodatno utemeljuje u nikada prerasloj traumi iz detinjstva vezanoj za nedostatak očeve ljubavi i mada ima nečega u toj pseudosimetriji gde protagonist pati jer je majka odsutna a nada se da ga ona i dalje voli, a antagonist pati jer je otac stalno tu a ne primećuje ga – ovo je veoma dcjevski klišeizirano psihologiziranje kakvo bi trebalo da je ostalo iza nas kada je Zack Snyder sišao sa voza. Sivana u originalnim stripovima, ali i u DC-jevom relansiranju iz sedamdesetih predstavlja prototip ,,ludog naučnika" odnosno ,,zlog genija" i njegov naglašeno karikirani prikaz i kod Fawcetta i kod DC-ja iz sedamdesetih je bio integralni deo duha ovog stripa koji je od početka išao na odmak od mejnstrim superherojštine i svojevrsnu, kako i gore rekoh, ,,stripovsku", dobronamernu karikaturu njegovih tropa. Naravno, Johns je taj koji će u New 52 ovo prenebregnuti i, ironično, ,,uozbiljiti" strip, posebno Sivanu pa onda i film nema kud već da ide sa negativcem koji potpuno protraći sav kempi potencijal što ga je kasting fantastičnog Marka Stronga doneo.

Ovo je zaista na neki način usud DC-jevog filmskog autputa – deceniju unazad DCEU je promovisan kao ,,ozbiljan" i ,,zreo" u kontrastu sa marvelovskim žovijalnijim pristupom, do mere da se pričalo kako se i u samim stripovima insistira na mračnijem tonu i obeshrabruje komedija, a što je, ipak, najviše bilo rezultat ogromnog uspeha Nolanove trilogije o Betmenu. Danas, vidimo po Aquamanu, Suicide Squad i Birds of Prey, vedrina i humor nisu tabu u DCEU produkciji ali Shazam!, film napravljen izvan Warnera i po definiciji postavljen kao dobronamerna parodija na mejnstrim superherojštinu naprosto ne može da ode dovoljno daleko u smeru komedije da bi u potpunosti ,,radio", a kamoli se primakao Foxovom Deadpoolu.

Utoliko, delovi filma koji se tiču glavnog negativca su vrlo generički i prilično slabi. Sivana je jedva skicirani ,,villain" koji sem svog kompleksa što ga tata nikada nije voleo nema maltene nikakav karakter, pa čak ni jasan motiv što želi moć. Udružen sa otelotvorenjima smrtnih grehova, Sivana se pretvara u ,,letećeg" superzločinca koji čak nema ni kostim i njegov antagonizam je nemaštovit, dosadan i vrlo očigledno urađen kao obavezan sadržaj filma ali ni mrvu preko. U originalnim stripovima, Sivana je, kako već rekosmo, karikirani zli naučnik sa ergelom pitoresknih sajdkikova i ambicijom da vojno osvoji Sjedinjene Američke Države već u trećem broju Whiz Comics, tj. u drugoj epizodi Captain Marvela i mada je to prilično slično Supermenovom Lexu Luthoru – u tome je upravo cela poenta Sivane, da bude grotesknija, karikiranija verzija Lexa Luthora. Utoliko, kempi Gene Hackman iz Donnerovog Supermana je bliži onome kako bi Sivana funkcionisao u Shazam! nego štoje Strongov ozbiljni ali isprazni negativac.

Drugi elementi filma su bolje realizovani i mada prate Johnsovu osveženu (i ,,uozbiljenu") matricu klinca koji pronalazi porodicu – i daruje joj dar kolektivne superherojštine transformišući svoje usvojene sestre i braću u ,,Marvel Family" – Sandbergov je rukopis ovde sigurniji. Ono gde ova postavka dobija na dubini – tematika napuštene dece, uklapanja u nove kolektive, maloletničke delinkvencije, konačnog ,,usvajanja" porodice – je dobrodošlo, pogotovo uz solidno zabavan ansambl klinaca kao ispao iz jedne od onih komedija koje je Steve Martin u ciklusu Cheaper by the Dozen pravio oslanjajući se na Langov original iz pedesetih. S druge strane, film se možda i previše oslanja na bajkoviti senzibilitet u kome deca prirodno prihvataju onostrano a tenzije unutar porodice usvojenih klinaca se prevazilaze bez mnogo drame – ponovo se vraćam na originalni strip u kome je ideja da je Billy Batson dečak bez roditelja koji spava u podzemnom tunelu metroa a preko dana radi kao najavljivač na radiju bila intenzivno satirična i da je film možda mogao da profitira od zaoštrenijeg tretiranja svoje tematike dece bez roditelja, beskućništva itd. što bi ka približilo originalnom materijalu i uklopilo se u njegov parodijski odmak koji se vidi samo kad tretira superherojske klišee. Valjda ne moram ni da naglašavam da su rasističke karikature iz Whiz Comics epizoda iz četrdesetih ovde sasvim odsutne i zamenjene rasno diversifikovanim ansamblom koji prati Johsnovu postavku iz New 52. To se, makar, valja pohvaliti kao dobrodošlo odmicanje od originala.

No, ako ništa drugo, Zachary Levi je odličan kao Shazam! koji ima telo muškarca u kasnim dvadesetim (,,možda i tridesetogodišnjaka", kaže u jednoj sceni) ali intelekt, nagone, navike i senzibilitet četrnaestogodišnjaka. Sav sada već žanrovski kanonizovani pripovedački asortiman ,,origin story" filmova je u Shazam! umešno imitiran i parodiran sa svim montažama koje očekujete, inicijalnim šokom protagoniste, sumnjama u sebe i odbacivanjima uloge izabranog i Levi ovde ima odličnu rolu sa prenaglašenim, sigurno parodiranim gestovima i facijalnom mimikom i odličnom hemijom između njega i Jacka Grazera koji igra Freddyja Freemana. Stalno ponavljajuća šala na temu toga kakvo superherojsko ime Batson treba da izabere je uspešna, a manifestno postavljanje radnje filma u DCEU a bez ,,stvarnih" kameo-pojavljivanja likova iz Warnerovih filmova je odlično odmereno i postiže tu tematizaciju superherojštine kao aktuelne popularne kulture glavnog toka i u intertekstualnoj ravni (sa memorabilijama i dobro uklopljenim referencama na Betmena i Supermena) ali i u metatteksutalnoj gde film jasno postavlja pitanje kako bi izgledalo kada bi tinejdžeri STVARNO mogli da se transformišu u superheroje.

Utoliko mi je malo i krivo što je Shazam! morao da bude i ,,normalan" superherojski film sa balastom dosadnog superzločinca i nemaštovito dizajniranih CGI demona čime je manje mesta ostavljeno za očigledno superiorniju parodiju i komediju. Paradoksalno, Shazam! je mogao da bude bolji film sa upola manjim budžetom gde bi bio prisiljen da na subverziji i komediji izgradi svoj čitav slučaj. Naravno, onda to ne bi bio Shazam! iza koga bi stao Warner i ono što nam je ostalo je neobična, ali uglavnom funkcionalna neravnoteža između korporacijske generičke superherojštine i dinamične indie komedije. Dobro, videćemo kako će nastavak izgledati ako ga bude.

Prošlonedeljni film u tekućem ciklusu radova Akire Kurosawe bio je Pijani anđeo (aka Yoidore Tenshi), sedmi Kurosawin autorski film i po nekoliko elemenata notabilno delo u njegovom opusu. Snimljen 1948. godine, na mizanscenu prljavog, siromašnog i moralno urušenog predgrađa, Pijani anđeo je prvi Kurosawin film u kome prominentno figurišu kriminalci, prvi japanski posleratni film o jakuzama, prva saradnja između Kurosawe i glumca Toshira Mifunea i, po mišljenju dobrog broja kritičara, prvi Kurosawin veliki film. Iako opterećen cenzurom i menjan tokom produkcije u skladu sa zahtevima okupatora ovo je i prvi film kojim je mladi režiser, po sopstvenim rečima, bio zadovoljan u smislu slobode svog izraza.

Pijani anđeo se, kako rekosmo, smatra prvim posleratnim japanskim jakuza-filmom, ali ovo nipošto nije standardna žanrovska priča o jakuzama. Štaviše, iako se oko poslova lokalnih gangstera, njihovih međusobnih odnosa, usijanih glava i vrele krvi, osećaja časti i mačoidnog nastupa vrti najveći deo ove priče, Pijani anđeo je mnogo više anti-jakuza film nego klasična priča o antiherojima sa one strane zakona. Možda je i to deo razloga što je film primljen sa ogromnim entuzijazmom u Japanu, osvojivši naslov filma godine u prestižnom magazinu Kinema Junpo, jer su kritika i publika reagovali ne samo na poznate gangsterske trope i prikaz tvrdih momaka sa ulica i iz plesnih klubova već i na Kurosawin ustanički stav i oštru kritiku jakuza kao beskorisnih tumora na tkivu zajednice, tupavih siledžija koje svoju moć duguju samo reklakazala pričama o sopstvenoj snazi i urbanim mitovima o tome koliko su značajan deo japanskog društva.

Ovde vredi podsetiti da je u Japanu organizovani kriminal tradicionalno zaista ugrađen u društveni odnos, sa jakuzama koje imaju odnos komplikovanog ali uglavnom čvrstog primirja sa organima reda i pozicijom u zajednici koja se prihvata kao element opšteg društvenog stanja. Organizovani gangovi u Japanu imaju svoje oznake (značke), druge ljude nazivaju ,,civilima" i ne samo da drže velike legitimne biznise već i, na kraju dana, čuvaju neku vrstu mira na ulicama i oslobađaju pripadnike zajednice straha od lokalnih siledžija, napaljenih klinaca, silovatelja, entuzijastičnih razbojnika i slično. Jakuze sebe smatraju posebnom društvenom grupacijom sa izvesnim zaslugama (što, ipak, većim delom potiče od njihove istorije u Edo periodu kada su se neki krijumčarski klanovi nametnuli kao ekonomska i socijalna sila i bili prepoznati i od strane države na određenom nivou kao legitimne organizacije) i nisu nepoznate ni recentne situacije kada su reagovali na velike društvene krize i pomagali zajednicu – na primer nakon velikog zemljotresa u Kobeu pre četvrt veka.

Sa druge strane, jakuze su, naravno, kriminalci i bave se trgovinom ljudima, narkoticima, reketiranjem i to što, tehnički, ne kradu i što štite zajednicu od lopova u nekoj krajnoj analizi ne bi trebalo da je dovoljno da ih se smatra za dobročinitelje i neku vrstu, jelte, humanitarne organizacije kojoj je čast na prvom mestu.

A ipak, to je ono kako su često prikazivani na filmu, pogotovo u periodu pre drugog svetskog rata kada su bakuto kriminalci (kako su tada nazivani zbog svoje sklonosti ka kockanju i organizovanju biznisa vezanog za kocku) imali čitav filmski žanr u kome su igrali ulogu nevoljnih otpadnika od društva zlatna srca, takoreći klasičnih antiheroja. Paralela sa američkim filmom može da se nađe u džejmskegnijevskoj romantizaciji kriminalaca no dok je u Holivudu žanr nastavio da se razvija tokom rata, u Japanu je praktično usahnuo jer je najveći deo produkcije tokom četrdesetih kontrolisala država i usmeravala filmove u propagandnom smeru, kako smo uostalom već i pominjali pišući o Kurosawinom ratnom periodu.

Zbog toga je Pijani anđeo došao kao takav šamar od koga se dobar deo nacije, naizgled u sekundi otreznio. Ako je ovo prvi posleratni jakuza-film snimljen u Japanu, on je verovatno i prvi u kome se termin bokuto zamenjuje terminom jakuza koga čujemo izgovorenog nekoliko puta, prevashodno iz usta lokalnog doktora, Sanade, rezigniranog, besnog čoveka koji posmatra kako mu se zemlja pod okupacijom urušava, društvo propada a pijane budaletine koje sebe smatraju modernim samurajima pucaju jedni na druge i trabunjaju unaokolo o časti i lojalnosti.

Moderni pripadnici organizovanog kriminala u Japanu sebe nazivaju terminom gokudo, koji bi se mogao prevesti kao ,,esktremni put", romansiraući svoje postojanje kao, jelte, borbu neprestanu u kojoj treba da bude što biti ne može. Termin ,,jakuza" koji je rašireniji – a što same jakuze boli – je zapravo pežorativ i označavca luzere, bednike koji se kockaju i gube i nema u sebi ničeg romantičnog.

Kurosawi su cenzori strogo zabranili da pravi ikakve reference na američku okupaciju, pa čak i isticanje znakova na engleskom na ulicama – nečeg što je uspeo da provuče u prethodnom filmu, romantičnom i zastrašujućem Divna Nedelja – i Pijani anđeo je film koji bedu, prljavštinu i moralno propadanje pokazuje bez važnog dela konteksta. Nekom manje sposobnom autoru ovo bi umanjilo oštrinu kritičkog sečiva ali ne i Kurosawi i ono što počinje kao socijalna drama o lokalnom doktoru koji se nagledao svega i preko glave mu je ranjenih gangstera i bolesnika od tuberkuloze, transformiše se u belo usijanu basnu o propasti lokalnog jakuza-indijanca, mladog, napaljenog gangstera koji se opija, bije i svađa, kenjajući unaokolo o časti i lojalnosti, nesvestan da ove reči njegovim nadređenima, na kraju dana ne znače mnogo i da će ga otresti kao dlaku sa sapuna kada im više ne bude bio po volji.

Ima razloga za ovaj zaokret a glavni razlog zove se Toshiro Mifune. Mifune u ovom filmu igra pomenutog mladog gangstera, Matsunagu, vitak, namršten, zalizane crne kose, obučen po poslednjoj američkoj modi u odelo sa naramenicama, spreman da osvoji svet ili pogine za svog anikija koji je upravo izašao iz zatvora u kome je sedeo četiri godine zbog pokušaja ubistva. Matsunaga je u originalnom scenariju imao manju ulogu dok se priča više vrtela oko doktora Sanade, ali je Kurosawa bio toliko impresioniran intenzitetom, kretanjem, artikulacijama, energijom mladog glumca koji se potpuno uneo u ulogu, da je u finalnom proizvodu Matsunaga praktično kidnapovao film i ostavio Sanadi samo da bude uokvirujuće prisustvo, neko ko gleda, zgražava se i ko na kraju ne može ništa da uradi jer će dečaci uvek biti dečaci.

Priča je da je Kurosawi Mifunea preporučio kolega i da ga je ovaj onda gledao na audiciji za neki drugi film i bio toliko zapanjen njegovim ,,mačjim" pokretima da mu je odmah dao ulogu. Ovo će biti početak dugačke saradnje i Kurosawa će sa Mifuneom kroz svoju karijeru snimiti još petnaest filmova.

Pijani anđeo tako, više hvatajući trenutnu inspiraciju nego sledeći scenario bez skretanja uspeva da spoji socijalnu dramu sa teatralnijim, ikoničkijim intenzitetrom jakuza filma. Doktor Sanada je besni, razočarani vlasnik privatne ordinacije u gradskoj čevtrti koja izgleda kao da se rat završio bukvalno pre pola sata. Prljavština, sirotinja, tuberkuloza, napaljeni lokalni đilkoši koji za sebe misle da su sada samuraji jer ih je neko zadužio da uteruju pare od vlasnika radnji, prostitutke koje se pale na zalizane, namrštene mužjake i sanjaju o romantičnim budućnostima... Sanada sve to gleda i mada ne može ništa da uradi on barem ne ćuti. Najveći deo kritike jakuza i njihove mitomanije stiže upravo iz njegovih usta i Sanada – koga maestralno igra Kurosawin pouzdani saradnik Takashi Shimura – je čovek koji očigledno ne misli da išta ima da izgubi pa ide unaokolo napušavajući sve živo, kršeći sve socijalne norme time što će svakom reći istinu a ne umivenu diplomatsku šarenu lažu ili snishodljivi ulizički program, računajući da je zajednici ipak potreban kakav-takav doktor i da će ga to nekako zaštititi kada kriminalce u lice naziva idiotima i šalje ih kući jer mu je dosta prepirke sa njima. Naravno, Sanada dobije po pičci nekoliko puta u toku filama, ali tačno je da ga ne ubiju – ako već nije postao veliki, poznat i bogat doktor kao njegove kolege sa fakulteta, Sanada je makar svojim tretiranjem tuberkuloze i rana od vatrnog oružja ljudi iz kraja sebe učinio vrednim resursom zajednice. Pa onda valjda, misli on, ima pravo da toj zajednici stalno ukazuje kako je nisko pala.

Sanada je taj ,,Pijani anđeo" iz naslova, i sa Matsuganom on razvije odnos intenzivne ljubavi/ mržnje dok pokušava da mladog, ludog, prekog i grubog gansgtera izleči od tuberkuloze. Kurosawa sjajno pokazuje različlite faze njihovog odnosa bez mnogo ,,objašnjavanja", samo prikazujući kako dva muškarca koji jedan drugog ne podnose na kraju nalaze neizgovoreno poštovanje jedan za drugog.

No, ovo nije film o iskupljenju, pa čak ni klasična džejmskegnijevska priča o antiheroju. Kegni je, naravno igrao u filmovima koji su pokazivali kritičke tonove prema gangsterima, notabilno Lude Dvadesete Raoula Walsha, ali Pijani anđeo je zapravo mnogo više elajakazanovska socijalna drama samo smeštena u milje kriminala i nasilja koji se od socijalne drame ne može razdvojiti.

Hoću reći, Pijani anđeo, slično Kazanovim radovima, ne samo da ne romantizuje osobe s one strane zakona već ih temeljito dekonstruiše, pokazujući da beda rađa bedu i da dripački životi vode do dripačke smrti, uspevajući, ipak da očuva poštovanje za ljudsko dostojanstvo i da ne padne u nihilizam.

Mifune, naravno, nosi najveći deo ove dekonstrukcije, klateći se pijano, besneći ponekad samo očima a ponekad čitavim telom, pokušavajući samog sebe da uveri o priče o časti i lojalnosti. Njegov aniki – pobratim – Okada je njegov antipod, temeljito jezivo, preteće prisustvo s onu stranu ikakve primisli o iskupljenju, dok je šef porodice, njihov ojabun (koga igra legendarni Masao Shimizu poznat iz Mizoguchjijevog 47 Ronina) onaj od koga čujemo potvrdu da je cela priča o kodeksu jakuza puko proseravanje za naivne klince. Prikazujući ove starije, okorele gangstere, Kurosawa otvara prostor za Mifuneovu intenzivnu glumu i urušavanje lika samog u sebe dok mu telo proždire tuberkuloza a intelekt stid i sumnja. Sa jako malo reči ali sa mnogo fizičke, telesne glume i facijalne mimike, Mifune gradi portret Matsunage, gurajući svoj lik sve jače, sve sigurnije pravo u propast. Ova uloga će, naravno, mladog glumca staviti na mapu japanske kinematografije i od njega napraviti nešto što će Marlon Brando u Americi postati tek u narednoj deceniji, glumeći u Kazanovim i Benedekovim filmovima.*
*A pošto je Pijani anđeo u Američki bioskop stigao tek 1959. godine, Mifuneova gluma je, jasno, poređena sa Brandovom kao da je Brando bio prvi.

Kurosawa ima vremena i za set pisove koji parodiraju gangsterski glamur, notabilno u jednoj izuzetno režiranoj plesnoj sceni u klubu gde japanska džez zvezda Shizuko Kasagi sa orkestrom izvodi Jungle Boogie za koju je tekst napisao sam Kurosawa, kao satiru na američki džez.

Kraj filma je izvanredno upečatljiv, sa Matsunagom koji prolazi kroz grozničavi delirijum (posredovan i vrlo simpatičnim ,,specijalnim efektima" koji ga prikazuju kako samog sebe vadi iz mrtvačkog kovčega i sebe juri po plaži – koja je, ne zaboravimo, u japanskom verovanju mesto na kome ljudi prelaze iz sveta živih u zagrobni život), a onda rešava da učini jednu poslednju ispravnu stvar – bar onako kako je vide oni koji su odrasli na filmovima koji romantizuju gangstere. Finalni sukob između Matsunage i Okade nije atraktivna akciona scena dvojice mačo šmekera već sramotno, bedno valjanje po podu i prosutoj farbi, drhtanje od straha dvojice muškaraca umazanih kao svinje i konačna, neizbežna a tako glupa smrt.

Ipak, film se završava na pozitivnoj noti i nakon što doktor Sanada za svog bivšeg – sada pokojnog – pacijenta ne uspe da nađe lepši epitaf od ,,jakuze nepogrešivo na kraju naprave loš izbor", vest o tome da je sedamnaestogodišnja učenica koju je takođe lečio od tuberkuloze ne samo izlečena već i stekla diplomu srednje škole takođe nepogrešivo podseća gde sutrašnjica leži: ne u lupetanjima pijanih lokalnih siledžija koje tripuju da su ulični ratnici, jelte, ako je baš potrebno da nam se ovo bukvalno ispiše. A, sudeći po tome da nam na izbore, čini se, izlaze i Levijatani i Miše Vacići i kapetani Dragani dok nam školovana deca beže u razvijenije krajeve, utisak je da bi RTS Pijanog anđela trebalo da pušta najmanje jednom dnevno sve do izbora 21. Juna.

Quote from: scallop on 25-05-2020, 13:53:18
Gledam "Tito i ja". Nije to Goran Marković loše uradio. Usput zapazim da si klinac za Anicu Dobru. Dal' je to moguće!!!

Nije, ali sam se sjajno transofrmisao.

Mehmete, za SHAZAMa imaš vremena a da savladaš onaj moj scenario nikako!

A 008 OPERAZIONE STERMINIO Umberta Lenzija je Eurospy pokušaj smešten i sniman u Egiptu gde par briantskih agenata pokušavaju da dođu u posed neke radarske tehnologije.

Ovo su bili rani dani Bonda, pa je samim tim i A 008 OPERAZIONE STERMINIO jedan veoma rani Bond rip-off, još iz 1965. ali nažalost prilično je konfuzan i slab, i Lenzi u njemu potpisuje jedan svoj minorni rad u kom se odvija neka salata od scena koju je teško pratiti a ne gubiti pažnju i strpljenje.

Lenzi je na nivou pojedinih scena uspeo da delimično rekosntruiše neka od obeležja veoma ranog Bonda, u to nema nikakve sumnje, ali ukupno uzev, nije uspeo da pruži čak ni surogat onoga što je već tada pružao Terrence Young a nekmoli da kao neki drugi autori da konkurentan proizvod na bilo kom nivou, iako je Lenzi ime.

* 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 25-05-2020, 21:55:16
Mehmete, za SHAZAMa imaš vremena a da savladaš onaj moj scenario nikako!

Oh, pa savladao sam ga ja još onomad, ali nisam ništa pisao o tome. Da ti nešto ispišem u poruci ili tako nešto?

KILL CHAIN: THE CYBER WAR ON AMERICA'S ELECTIONS kao reditelji potpisuju Simon Ardizzone, Russell Michaels i Sarah Teale i reč je ocelovečernjem dokumentarnom filmu HBOa posvećenom izbornim mahinacijama koje je moguće izvesti na mašinama koje se koriste za glasanje u SAD.

Domaćin cele priče je michaelmooreovska figura Finac Harri Hursti koji je od detinjstva programer a sada se specijalizovao za cybersecurity a naročito se fokusirao na bezbednost izbora.

Hursti vodi ekipu filma od mašine do mašine i od države do države da bi ukazao na sve opasnosti kako nameštanja tako i diskreditacije izbornog procesa u SAD.

Ovo je HBO, naravno bias je svakako više pro-demokratski, ali implozija GOP i cela situacija sa Trumpom jeste takva da je jako teško zanemariti činjenice koje su ovde iznete.

Film je studiozno, inteligentno prikazao sve što treba i što se mene tiče, ispunio je svoju ideju, u formalno konvenccionalnom, ali i u tom pogledu efektnu obliku.

Quote from: Meho Krljic on 25-05-2020, 22:00:38

Quote from: crippled_avenger on 25-05-2020, 21:55:16
Mehmete, za SHAZAMa imaš vremena a da savladaš onaj moj scenario nikako!

Oh, pa savladao sam ga ja još onomad, ali nisam ništa pisao o tome. Da ti nešto ispišem u poruci ili tako nešto?

Red bi bio!

OK, gledaću da osvežim čitanje sutra pa da ti javim iskrene utiske 

ANGEL Jima McKaya je HBO televizijski film o mladom delinkventu koji odbačen od porodice i okružen nepouzdanim prijateljima u jednom trenutku ostaje na ulici i mora da se otrezni od prkosa koji gaji prema benevolentnim autoritetima.

McKay je snimio film čija je osnovna poetika obzervaciona, sa samo nekoliko poznatih glumaca i odličnom postavkom klinaca i naturščika. U tom smislu ovo je evergreen stvar koja se mogla videti na televiziji u maltene svakoj deceniji, s tim što ovo izdanje iz 2004. nosi izričitiju dokumentarističku poetiku.

KOMA Nikite Argunova je ruski naučnofantastični film koji se dugo nalazio u realizaciji i kada je konačno izašao ove zime, rekao bih da je napravio ne samo mnogo više od projekta koji se našao u nekakvom zastoju već bih čak rekao da je prava poslastica za sve gejmere i ljubitelje onog najboljeg što je Nolan imao da ponudi, tu pre svega mislim na INCEPTION.

U ovom filmu Miloš Biković igra sporednu ali važnu ulogu, pa se stoga nadam da će KOMA kod nas dobiti neku vrstu distribucije. Svakako bih voleo da je vidim na velikom ekranu.

Glavni junaci filma KOMA su ljudi u bizarnom izvitopeenm svetu koji je delom izjeden nekom nekroznom pojavom, delom potpuno deformisan u pogledu zakona gravitacije, i oni već na početku shvataju da su u komi i da je to svet njihove izmenjene svesti.

U tom svetu oni takođe moraju da se bore da prežive protiv nekro-monstruma koji vrebaju, i da izgrade održivi životni ambijent. Glavni junak je ruki, arhitekta koji se tek obreo u komi i tek treba da shvati koju nadljudsku moć ima u ovoj izmenjenoj realnosti.

Dakle, KOMA svakako unosi dosta INCEPTIONa u svoj postupak (ne bih sad ulazio u one dublje koekcije sve do DREAMSCAPEa jer sa tim veze zaista nema) i to se oseća ne samo na nivou premije već i vizuelnosti.

Međutim, kako su junaci svesni da su u komi, i nema one potrebe sna da bude utemeljen koliko toliko u realnosti, onda Argunv sebi daje slobodu da izgradi uz upotrebu specijalnih efekata jednu raskošnu pomerenu realnost koja daje potpuno novu dimenziju imaginarijumu postapokaliptičnog filma.

Doduše ovde se apokalipsa dešava u kolektivnoj svesti ljudi u komi čiji su mozgovi i sećanja razoreni, pre nego u stvarnosti ali imaginarij je tu.

Argunovljeve akcione scene su energične, stripovske sa zanimljivom upotrebom pomerene fizike svera koji je stvorio. Ambijenti u kojima se najveći deo filma dešava je pomaknut i neobičan i rekao bih da je u tom smislu izuzetno inventivan i nesvakidašnji čak i za najprekaljenije ljubitelje i poznavaoce ove vrste filma. Otud sam se pozvao na gejmere kao publiku koja bi mogla itekako uživati u ovom filmu.

Argunovljeva KOMA kreće kao Copywood ali onda uspeva da postane nešto zaista drugačije i autentično i da dopuni ono što je Holivud do sada snimio.

* * * / * * * *

 Who Framed Roger Rabbit: An Oral History

Quote from: Meho Krljic on 29-05-2020, 07:07:25
Who Framed Roger Rabbit: An Oral History

Jedan od prvih slučajeva da si me obradovao nečim što u naslovu ima ORAL a da je SAFE FOR WORK

СПУТНИК Jegora Abramenka je film koji zaslužuje analizu jer je reč o rip-offu ALIENa smeštenom u sovjetska vremena, i sa jakim uticajem sovjetske fantastike i pogleda na svet. Zanimljivo je da su Sovjeti bili ključna sila uz SAD u svemirskoj trci, ali da su izuzev SOLARISa imali manji broj značajnih filmova o kosmosu, kako u pogledu istinitih priča tako i u domenu žanrovskih priča.


Poslednjih godina međutim Rusi pokušavaju da to nadoknade i snimaju filmove o Gagarinu, Leonovu ali i razne SF i horor fikcije. СПУТНИК je u tom smislu rip-off ALIENa. Glavna junakinja je psihološkinja koja je dovedena da istraži slučaj kosmonauta koji se vratio na Zemlju u čudnom stanju, sa amnezijom, da bi se ispostavilo da je zapravo stupio u simbiotski odnos sa opasnim vanzemaljskim predatorom.


СПУТНИК lepo ekonomiše svojim kartama, nikad ne zalazeći na teritoriju klasičnog suspense horora, mada ima i body horora i creature featurea i suspensea u sebi, već razmatra - što je tipično za sovjetsku fantastiku .- jedno biće na tragu Aliena, iz ugla jedne dijalektike u kome je ono nerazumni predator ali možda i nije, i postoji pokušaj da se ono "razume".


Naravno, creature u ovom filmu nije E.T., naprotiv i ne budi bilo kakvu vrstu sentimentalnosti ali svakako jeste jedna drugačija prezentacija Drugog jer se bazira na vizuelnom žargonu i SF anatomskim premisama zastrašujućih filmskih monstruma sa kojima nema nikakve identifikacije sem najdubljeg užasa, a onda se prevodi u okvir jednog narativa u kom se sa takvim bićem ipak "pregovara".


Film je zanimljiv i mimo ovih značenjskih slojeva. Iako je sam creature efektno urađen, ne bih ovaj naslov definisao kao visokooktanski SF horor, već jedno dosta autonomno žanrovsko delo koje polazi iz "priče" pa se potom oslanja na žanr.



U tom smislu, ako imamo u vidu sam izgled monstruma, na tragu možda najviše onog bića iz Espinosinog LIFEa,  deo publike može možda osetiti da je film nedovoljno intenzivan. Meni je s druge strane prijao taj pristup creature featureu u kom ripper sekvenci u klasičnom smislu nema previše, i gde se ulazi više u samu anatomiju odnosa između ljudi i između ljudi i bića iz kosmosa.


* * * / * * * *

Osmi film Akire Kurosawe, Tihi duel (aka Shizukanaru Kettō), emitovan je na bivši Dan mladosti, a u okviru RTS-ovog ciklusa filmova ovog velikog režisera. Iako se ovaj film ne smatra posebno značajnim u Kurosawinom opusu – sa pravom, dodao bih, jer se radi o upečatljivoj ali prilično svedenoj produkciji – ima nekoliko elemenata zbog kojih vredi da ga istorija zabeleži, a sa čisto estetske strane radi se o interesantnoj priči i nekoliko memorabilnih glumačkih momenata.

Tihi duel je notabilan po tome da je u pitanju prvi film koga je Kurosawa snimio nakon prekida rada za Toho Studios. Kurosawa je za ovu produkciju radio još od pre rata – u vreme kada su se još zvali PCL (tj. Photo Chemical Laboratories) on je učio zanat na tuđim filmovima – a onda tokom rata i napravio svoje prve autorske radove o kojima sam već pisao. No, do 1949. godine Kurosawa je već bio veliko ime – Pijani anđeo o kome sam pisao prošle nedelje je uspelo rezonirao i sa publikom i sa kritikom i okitio se i naslovom filma godine u prestižnoj publikaciji Kinema Junpo – i bilo je vreme da svoje kreativne vizije realizuje na ravnopravnijoj nozi. Tako su on i nekoliko kolega režisera i producenata osnovali nezavisnu producentsku firmu Film Art Association i prvi film je bio baš Tihi duel, urađen uz finansijsku potporu i za distribuciju kompanije Daiei sa kojom će Kurosawa imati plodnu i uspešnu buduću saradnju.

No, sam Tihi duel je bio prilično niskoprofilna produkcija, više testiranje vode nego plotun iz svih oružja. Za predložak je uzeta drama savremenog pisca, dramaturga i scenariste Kazua Kikute, jednog prolifičnog autora koji je nastavio sa radom sve do dvedesetih godina, a sa intrigantnom i vrlo savremenom temom, i film je u dobroj meri i snimljen kao ,,filmovano pozorište", sa produkcijom u vrlo ,,sterilnim" studijskim uslovima, tako da se gotovo čitava priča, sem uvoda i dve scene u enterijerima u gradu, dešava u nekoliko prostorija jedne iste zgrade. I sama postavka je veoma pozorišna sa Kurosawinom veoma smirenom režijom i prepuštanjem glumcima da nose emotivne i dramske uzlete u krešenda ove priče.

Da ovo nije u potpunosti kamerni film, i da ima odmaka od filmovanog pozorišta, pored povremeno britke montaže, svedoče i za Kurosawu već uobičajene scene kojima se prikazuju meteorološke pojave a koje simbolizuju i atmosferu i protok vremena. Pogotovo je ponovljeni kadar na ogradu na kojoj loza cveta ili se suši – u zavisnost od toga koje godišnje doba trenutno gledamo – tipični Kurosawa, ali film zapravo počinje jednim upečatljivim kadrom na otvorenom, gde vidimo automobil u noći i po jakoj kiši a zatim prelazimo u mračni, oznojeni enterijer poljske bolnice u Drugom svetskom ratu gde Toshiro Mifune u ulozi ratnog hirurga operiše vojnika kome život visi o koncu.

Verovatno se osećajući slobodnijim sada kad radi u nezavisn(ij)oj produkciji, Kurosawa pravi snažnu scenu sa puno uzdržane drame i napetosti a čija se težina shvata tek nekoliko minuta kasnije kada, sada već od operacije oporavljeni vojnik priznaje doktoru koji se tokom rada i u ne odveć sterilnim uslovima posekao skalpelom pa nastavio da operiše – da ima sifilis. Doktor Kjođi ovo prima uznemireno, ali ga trpi mirno, fatalistički i savetuje vojnika da se leči kada se vrati kući, a onda i sam sebi prepisuje tretman u to vreme jedinim pouzdanim medikamentom  za ovu infekciju, Salvarsanom.

Drama ovog filma odvija se zapravo pre svega u glavi doktora Kjođija koji, iako bez simptoma, godinama sebe leči i svestan je da je potencijalno zarazan, pa zbog toga verenici koja ga je dugo čekala, bez objašnjenja kaže da trenutno od braka nema ništa. Kjođijeva dilema ovde deluje gotovo veštački: ako jo kaže da ima sifilis ona će insistirati da ga čeka sve dok se ne izleči a kako to može da potraje i svih pet godina, on ne želi da dvadesetsedmogodišnjoj Misao ,,krade vreme". Otud je njegova strategija da je naprosto drži u neznanju i na njena emotivna pitanja u čemu je problem i da li je on to prestao da je voli odgovara mrštenjem i značajnom šutnjom. Ona, pak, nastavlja svakog dana da dolazi u bolnicu koju Kjođi drži sa ocem i da mu odano i krotko sprema ručak i pegla stvari, strpljivo čekajući da ga prođu bubice.

Naravno, ovaj film je tragedija – žanrovski, ne po kvalitetu – ali ta tragedija je prevashodno rezultat Kjođijeve nemogućnosti da komunicira nešto što, i pored sve racionalne i lekarske inteligencije koju ima, on duboko doživljava kao sopstvenu sramotu. Osećaj krivice koji ga mori ga uteruje u iracionalno, emotivno praktično zlostavljačko ponašanje i kada ga otac suoči sa pitanjem šta mu je i čuje priznanje o sifilisu, stariji doktor će biti taj koji će Misao saopštiti da je veridba raskinuta. Tako Tihi duel nije samo film o muškoj sujeti i gotovo apsurdnom ponosu i krivici koju on treba da maskira, već i film o društvenom stavu prema intimnom i potrebi da se u društvenoj sferi ne kreiraju uznemirenja i nelagodnosti.

Ovo je veoma tipično japanska mentalitetska tema i Kurosawa nemilosrdno kontrastira stoičkog, skoro do apsurda smirenog i racionalnog lekara Kjođija sa likom njegovog ratnog pacijenta , sifilističara Nakade koga ponovo sreće i koji mu saopštava da je on ,,sam" ozdravio, bez terapije i tretmana, da je oženjen i čeka dete. Kjođijeva herojska, mučenička žrtva, kako on sopstvenu situaciju doživljava u svojoj glavi, odjednom deluje potpuno apsurdno i dok otac i sin lekari Nakadi objašnjavaju da što pre mora da dovede trudnu ženu da pregledaju nju i fetus, stižu i abrovi da se Misao, Kjođijeva verenica, uskoro udaje za drugog čoveka.

Ovo su vrlo neprijatne, bolne teme i Kurosawa priču metodično vodi do nekoliko krešenda na kraju gde zatvoreni, socijalno distancirani Japanci imaju esktremne eksplozije emocija, samooptuživanja, mržnje, besa, kajanja. Najveći tragičar je, iz svoje vizure sam doktor Kjođi koji u jednoj brizantnoj sceni gde se plače na sve strane, recituje kako je svoju čednost čuvao za suprugu koja se sada udaje za drugoga a on ni puku telesnu želju ne može da zadovolji jer ne sme da ugrozi tuđe zdravlje.

Iako je kraj filma, i pored par tragičnih momenata, dostojanstven i human, stoji i da su Kikuta kao autor drame i Kurosawa i Senkichi Taniguchi koji su adaptirali scenario, na kraju mislili da je ovde dovoljno rečeno samim prikazivanjem rascepa u nutrini jedne pristojne, čak veoma plemenite osobe i da nekakva dalja izgradnja/ razgradnja lika i istraživanje ,,šta je bilo dalje" nije neophodna. Ovo, možda, ima smisla u 1949. godini u Japanu jer film ipak prikazuje ekstremno emotivne momente u životima ljudi koji su socijalno ekstremno uzdržani i paze na svaku reč i gest, ali stoji da se iz neke naše današnje vizure ovo ipak vidi kao polovičan, blago nedorečen iskaz, gde je problem tek načet i zapravo nema onu dubinu koju su možda ondašnje publike u njemu videle.

Ipak, Tihi duel je pamtljiv film, a zahvaljujući snažnoj glumi pre svega. Mifuneu se ovde ponovo pridružuje Takashi Shimura – koji mu ovde, prikladno, nakon filma gde je glumio neuspelu, ciničnu očinsku figuru – igra oca (zanemarujući to da je uzrasna razlika između dvojice glumaca tek 15 godina). Shimura je izvrstan kao starija, iskusnija verzija svog sina, neko ko je i sam pretrpeo drame i gubitke i ponaša se racionalno, ali sa autentičnom toplinom i nepatvorenom emotivnošću. Noriko Sengoku je odlična kao buntovna, nekonvencionalna medicinska sestra na obuci koja, prevarena i ponižena od strane svog seksualnog partnera rešava da, prkosno, rodi dete izvan braka i bude srećna izvan tradicionalnog modela porodice. Ovo prikazivanje jedne žene kako ide uz nos socijalnoj paradigmi i astrogim očekivanjima društva je prilično tipičan Kurosawin kritički um na delu. No, razume se, Toshiro Mifune je ovde zvezda i Kurosawa ide nasuprot očekivanjima publike, uprežući svog divljeg pastuva u vrlo svedenu, emotivno omeđenu ulogu u kojoj Mifune najviše glumi negativnim ekspresijama, prećutkivanjem, gledanjem u drugu stranu, držanjem maske dostojanstva i razuma dok mu se srce cepa a telo treperi od višegodišnje neuslišene želje i ljubavi koju ne sme da iskaže.

Otud su i scene u kojima Mifune ima emotivne, strastvene izlive, jako uspešne. Mogu misliti tek kako su katarzično delovale na ondašnju publiku, naviklu da mladog glumca gleda u ulogama harizmatičnih kriminalaca a ovde suočenu sa jednim potpuno drugačijim Mifuneovim likom koji čitav film ulaže ogromne napore da održi mramornu masku na licu i ubedi sebe, možda i više nego publiku, da čini najispravniju, najracionalniju stvar. A bol ne prestaje.

Kurosawa ovde ima nekoliko prelepih kadrova, takođe, koristeći bolničke ambijente i igre sa osveteljenjem da oživi inače svedenu produkciju i namerno umirenu scenografiju, no Tihi duel je u celini zaista prilično tih, smiren film u kome teške strasti i bolne drame počivaju najviše ispod površine i kada i pomole glavu, poručuje finale filma, plemeniti ljudi će u sebi naći snage da ih vrate natrag u ponor iz koga su došle. Muziku za film je radio Akira Ifukube, najpoznatiji po svojim budućim skorovima za filmove o Godzili a u ovom filmu on kreira prelep kamerni saundtrak baziran na temama odsviranim na kotou, dajući užasnoj drami u srcu ove priče gorkoslatki preliv što je čini podnošljivijom.

Discovery je producirao televizijski film sa dobrom glumačkom podelom koju predvodi Josh Duhamel inspirisan brodolomom iz 1983. kad je grupa ljudi isplovila iz Mainea za Floridu na jahti, doživela oluju i prevrtanje, i to u vodama punim ajkula.

Žeđ, glad i ajkule su na kraju ostavili samo dvoje preživelih.

SHARK WEEK je Discoveryjeva prirodnjačka serija o ajkulama u kojima se trude da ih ne prikazuju kao monstrume iz horor filma ali ova priča, sama po sebi, upravo jeste siže jednog survival trilera u kome su uloge jasno podeljene.

Naravno, život je drugačiji od filma pa su i napadi ajkula drugačije strukturirani od onoga na što smo navikli, ali nisu ni bitno drugačiji od toga. Ovde nema onih klasičnih konvencija filmova sa ajkulama, tipa ulovljeno je mladunče, majka se sveti i sl. Ovde je priroda na delu, ajkule nemaju personalnost ali su opasne.

Josh Duhamel daje star gravity podeli solidnih profesionalaca i po ko zna koji put dokazuje da ima talenat da iznese film, i da dobar reditelj može da postigne mnogo sa njim. On dobro uklapa svoj vajb holivudske zvezde sa okolnostima priče i ostatka podele a Roel Reine iznova pokazuje da je jedan od najdarovitijih reditelja među onima koji su specijalizovani za DTV, a u ovom slučaju i mali ekran druge vrste.

Sve u svemu, CAPSIZED je odličan televizijski film po istinitoj priči koji dolazi sa kanala od kog tako nešto ne bismo očekivali.

Neki scenariji naprosto ne nađu svoj dom, a imaju temu koja je zanimljiva, aktuelna i možda bi nekome bilo zanimljivo da ih pročita i zamisli film.

Ovo je jedan od njih.

https://starikadar.blogspot.com/2020/06/botovi-scenario.html

Virtualan sudar poslenika političkih opcija može da bude zgodna podloga ukoliko postoji napor da se dostigne trajnost. Ako se razumemo. Recimo, SFERA je jednom davno izglasala svog kandidata za evropsku Best of zbirku, čovek je napisao priču, ali žiriju nije mogao da objasno naš oblik samoupravljanja (tema priče), pa mu je ostavljen izbor da objasni ili da napiše novu priču. Inače, meni se dopao jedan sličan individualni sudar (You got message) i totalni rat, sa nizom pametno odabranih preokreta bi mi se dopao. Skoro mogu da zamislim.


Nisam skinuo scenario jer sam tupav kad zađem u "pristajem/ne pristajem". Valjda je dovoljno ovo šta sam napisao.

Jeste. Hvala Vam!


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pročitao. Brate, ne da bih ja ovo gledo, ja bih ovo finansiro.

Ja bih finansiro scenarij o crnogorskim zombijima, ovaj bi još moro da se dorađuje.

Jedan detalj: Knjižar baš ubiva, zar nude knjige u toj futurističkoj Srbiji, totalno mi štrči, prije bih očekivao da ispada album Karleuše na svakom ćošku. Mislim pop kulturne reference svih vrsta bi bile učinkovitije nego samo literatura. Knjižar čak ne otjelovljava ni poslovni model Amazona, a pritom je za film zabavnija primjena poslovnog modela Youtube-a.

Npr, meni stalno ispadaju klipovi o bilderima, vježbanju, ishrani, suplementima, iako nisam Srba. A Srbi ispadaju knjige! Što ne ispadaju i Miroljub i Dejan Lučić i šta god...

Naš, Bata ima stav po svim temama. Ipak, smatram da sam ja objavljivao priče, a ne on. On bi film kao "Hajde da se volimo" i "Šeki snima,pazi se."

Al priču o čemu, jel i priču o Bati napišeš i onda znaš o Bati više i bolje od Bate? Betoven gluv pa je komponovo fazon.

Znam. Sad si u fazi gonoreje, pardon, logoreje, ali proći će te.

Čitaj scenarij, u pravu sam za Srbu! Nisu mu nudili ni knjige za bodibildee

Da parafraziram citat iz Srpskog filma, gledaš naučno-fantastični film o Srbiji budućnosti i tražiš realnost?

Dokle ću da vas učim? SF je literatura o mogućem. Do 2% je nauka, od 2 - 49% je SF, preko toga je fantazi.

scallope loš ti je marketing. Sva literatura je 2% talenat i 98% marketing.

SF je literatura o mogućem. Nemam tu što dodat ili oduzet.

Stvarno ne bi trebalo da zagađuješ Kriplovu temu.

Dobro znate, da nisam od onih koji objašnjavaju i brane nešto napisano, snimljeno, objavljeno. U tom smislu, mnogo me raduje da je scenario pročitan i da je pobudio neke reakcije. Znajte da čitam i uživam maltene kao da je snimljen film i da ste ga gledali.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Dupli post.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Načo Vidal uhapšen zbog ubistva iz nehata. Ali kakvog.

Nego, sad se i ja dosetih jedne nedoumice u skripti. Ako je Srba bot živ, jer je AI, jer ga je Branimir napravio, kako to da je su i drugi botovi živi? Jesu li i to AI-ji? Ko je pravio te AI-je?
Ne mora ni cripple da odgovori, ali ako neko ima dobru interpretaciju, voleo bih da je čujem.

Ne bi trebalo da su drugi AI, koja je onda poenta na kraju...

Inače, Krip bi mogo da baci pogled na Pfeifer & Scheier's Understanding Intelligence, prva dva-tri poglavlja daju dobar zbirni pogled razvoja AI.

Ama ovo je komedija. Što si bliži realnosti, to je manje smešno.

Što si sumnjičav mače, prije će biti da će se raščistiti neka rješenja. Ukratko, kako ja kontam, AI ovog tipa mora imati tijelo, nači biti android, a to čini film "snimljivijim", zar ne.

Naravno, pričam kao laik za sam filmski postupak, ali bot ovog tipa ne može biti samo softver, već ono što mu zapravo ime i kaže - robot.

Mislim da sam ovdje čito jedan eksperimentalan primjer kako bi ljudi vodili svoje botove kuća-poso, po gradu, u dućanu itd
http://clio.rs/MEDIAMORPHOSIS-Razumevanje-novih-medija_Knjiga_1895

Quote from: Meho Krljic on 04-06-2020, 09:07:21
Načo Vidal uhapšen zbog ubistva iz nehata. Ali kakvog.

Od kada mu je HIV pronađen, stvari su pošle nizbrdo. Ali, u velikom stilu.

Quote from: mac on 04-06-2020, 10:46:41
Nego, sad se i ja dosetih jedne nedoumice u skripti. Ako je Srba bot živ, jer je AI, jer ga je Branimir napravio, kako to da je su i drugi botovi živi? Jesu li i to AI-ji? Ko je pravio te AI-je?
Ne mora ni cripple da odgovori, ali ako neko ima dobru interpretaciju, voleo bih da je čujem.

Dobro pitanje. Branislav je ubacio AI da bi ovaj kao sam radio posao a on mogao da se bavi drugim stvarima. E sad, to je zahvatilo ceo sistem. U suštini da, to je malo zakučasto postavljeno, da je scenario nastavio dalje sa razvojem to bi se moralo razjasniti. Ali, u suštini, to što ima AI i dalje ne čini Srbu, Bombu, Turba i ekipu manje ranjivim na brisanje zbog nemanja pravog identiteta. Tako da njima AI u suštini samo omogućuje da funkcionišu bez kontrole operatera. Dakle, oni time kreću da žive svoj stereotip autonomno ali opstanak stiču tek kad nađu "čoveka", odnosno "pravog vlasnika" profila i tada postaju neizbrisivi.

Quote from: crippled_avenger on 04-06-2020, 17:06:30

Quote from: Meho Krljic on 04-06-2020, 09:07:21
Načo Vidal uhapšen zbog ubistva iz nehata. Ali kakvog.

Od kada mu je HIV pronađen, stvari su pošle nizbrdo. Ali, u velikom stilu.

On je kasnije razjasnio da to ipak nije bio HIV i da je bio false positive zbog Rajterovog sindroma. Naravno, meni je to došlo kao olakšanje a pošto vidim da opet snima, pretpostavljam da je konsenzus u industriji da je zaista tako.

Ali ovo je bizarna vest u svakom slučaju.

Mel je ostao bez tate.

https://www.nytimes.com/2020/06/04/us/hutton-gibson-extremist-and-father-of-mel-gibson-dies-at-101.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

Ala su se razmnozili svaka cast

Quote from: Meho Krljic on 04-06-2020, 20:27:56

Quote from: crippled_avenger on 04-06-2020, 17:06:30

Quote from: Meho Krljic on 04-06-2020, 09:07:21
Načo Vidal uhapšen zbog ubistva iz nehata. Ali kakvog.

Od kada mu je HIV pronađen, stvari su pošle nizbrdo. Ali, u velikom stilu.

On je kasnije razjasnio da to ipak nije bio HIV i da je bio false positive zbog Rajterovog sindroma. Naravno, meni je to došlo kao olakšanje a pošto vidim da opet snima, pretpostavljam da je konsenzus u industriji da je zaista tako.

Ali ovo je bizarna vest u svakom slučaju.

Ali, da li zaista veruješ Nachu...

Iako sam fan, naravno, a ko nije, deluje mi da je njegova karijera pošla dosta žalosnim i aljkavim putem poslednjih decenija i da je u tom haosu svašta moglo da se desi. Voleo bih naravno da je ta priča o artritisu istinita. Ko ne bi...

Kako opet snima, đešta?

na tom linku piše da je artritis nuspojava Hiv-a...