ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

summa summarum preglupo. da ne znam koliko volite trolovati jos bih pomislio da vas nije samo sramota.

Quote from: Black swan on 05-10-2023, 14:28:38
jbg jarane gubitak rata možete nazivati kako hoćete
fino su vam govorili ne može 10% na 90%

nije probem što se to dogodilo
problem je što se 30 godina poslije pokušavate vaditi optužujući drugu stranu a ne svoje fantastične generale 4. armije na svijetu i njihove alanfordovske vojne planove


mitologija i samo mitologija
laži i samo laži

kontaš li bar ti sam što pričaš pošto mi ne kontamo?

dakle, 4 srpska terorista su problem nad problemima a 400 ustaških terorista, koji ono pale šume po Dalmaciji i pokušavaju atentat na Tita decenijama - nisu problem?

Treba li sabrat 2 i 2 i dobiti zbir - double standards ne pomažu kad pokušavaš cuclat jaja

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 15:04:11
summa summarum preglupo. da ne znam koliko volite trolovati jos bih pomislio da vas nije samo sramota.

Zole, da vas ne poznajem bolje rekao bih da sam vas ipak uspešno iznervirao. Ali, bez brige, ni jedna laž nikad ne prođe nekažnjeno, pa neće ni Vasa ni naša.

pokusavam zamisliti sta bi ostalo od srbije da se ukloni laz.
rupa bez dna? apsolutni vakum? elementarno cisto nista? antimaterija?

Ako bismo ljudima oduzeli iluzije, koje zadovoljstvo bi im ostalo? Srbima, hrvatima, sasvim nebitno.

ne, ne, iluzije, to je neko drugo odjeljenje, neki truckizmi. u biti, kad ovako postavim stvari, postaje kristalno jasno da je za vas srbe laz nesto od zivotnog znacaja, nesto kao kisik za ljude. laz je za srbe elementarna zivotna potreba, nesto kao nuzda.

Ali, bukvalno ponavljaš ono što sam ti napisao, malo drugačijim rečima. I impliciraš samo srbima, umesto svima. Hrvati ne pate od iluzija i snova o veličini, lažući sami sebe i sve druge, ne nikako. Samo rade to sve vreme.

Sve je to domen Sendmena, gospodara snova. Ne uči popa kako se kriste deca.

sve je dobro dok sendmen, gospodar snova, ne kroci na ulicu u kakvom superherojskom odijelu ili sa krilima pa dodju decki u bijelom.

pogresno je ubacivati bilo koji drugi narod u jednadzbu. kad se prepozna ta elementarna posebnost, moguce je rijesiti i sve potrebe naroda sa posebnim potrebama. uzmimo kosovo:

zso? kosovo je srbija? moze. nazove se to umjesto zso - rezervat. i prepusti se srbe alkoholizmu, dovede turiste da ih ogledaju, slusaju legende i mitove, plesu, fotografiraju se, itd.
i svi sretni.

Evo da te čika Sendmen podseti malo na vašu najveću laž, iluziju i san:

Jugoslavenstvo je u osnovi hrvatska ideja

QuoteNeodrživo je u bilo kakvoj ozbiljnoj raspravi ustrajavati na tezi da su Hrvatska i Hrvati loše prošli u dvije jugoslavenske države. Bez obzira na količinu buke koju desnica u vezi toga proizvodi, i samima im je jasno da govore i pišu gluposti

Ovih dana, između 75. godišnjice utemeljenja druge Jugoslavije i stote godišnjice utemeljenja prve Jugoslavije, hrvatska javnost će o tim važnim godišnjicama upadljivo šutjeti. Jednako kao što je šutjela čitavu ovu godinu. Dok je u ostalim nekadašnjim jugoslavenskim republikama historiografska struka ozbiljno analizirala nasljeđe zajedničke države, u Hrvatskoj se čitava tema svela na nekoliko kvalitetnih feljtona u Globusu, nekoliko off umjetničkih projekata i na izložbu otvorenu u Hrvatskom povijesnom muzeju posvećenu 1918., na kojoj se buduća zajednička država najviše osjeća po izostanku problematizacije. U Hrvatskoj je Jugoslavija drugo ime za potisnuto nesvjesno. I to iz razloga što je jugoslavenstvo u osnovi hrvatska ideja, a potom je logički i činjenično neodrživo u bilo kakvoj ozbiljnoj raspravi ustrajavati na tezi da su Hrvatska i Hrvati loše prošli u dvije jugoslavenske države, pa je onda bolje iz te perspektive tu temu i ne otvarati. Bez obzira na količinu buke koju nacionalistička i klerikalna desnica proizvodi po ovom pitanju, i samima im je, barem onom obrazovanijem dijelu, jasno da govore i pišu gluposti. Stoga i ne začuđuje da kritika zajedničkog državnog iskustva ne seže dalje od Bleiburga i poslijeratnih obračuna s kolaboracionistima te činjenice da je 1945. uspostavljen jednopartijski sistem. To je tako, jer se ničega drugog desnica i ne može uhvatiti. Ni podzastupljenosti na najvišim razinama vlasti, ni demografske i gospodarske slike zemlje, ni socijalne situacije i stambene politike, zdravstvene zaštite, arhitekture, urbanizma, sveučilišta. Zapravo bilo čega iz stvarnog i svakodnevnog života, jer suvremena Hrvatska ni na jednom od ovih polja ne može izdržati usporedbu sa socijalističkom Jugoslavijom. Situacija u javnosti je danas takva da se u nacionalističkom dijelu njezino nasljeđe potpuno prešućuje ili svjesno falsificira, u liberalnom ga se priznaje do mjere dosega modernizma u arhitekturi i popularnoj kulturi i koristi za tzv. hrvatske nacionalne interese, dočim ga se u lijevom doživljava ili kao poligon za glorifikaciju partizanske borbe i Titovog kulta ili u manjem dijelu mlađe ljevice kroz reafirmaciju samoupravljanja i ekonomske logike socijalističke Jugoslavije. Svim ovim viđenjima zajednički je izostanak bilo kakve šire perspektive i nesposobnost da se promišlja van konteksta današnje Hrvatske i njezinih dominantnih vrijednosti, pa bilo to i potpuno nesvjesno.

Zajednički jugoslavenski narativ na koncu se raspao zbog nespremnosti partijskih elita da istinski komuniciraju s društvom i s vremenom

To je, pored ostalih, i bio jedan od razloga da tim povodom napišem knjigu 'Jugoslavija u Hrvatskoj (1918. – 2018.) – od euforije do tabua', koja je upravo izišla u izdanju Frakture. No znatno bitniji razlog odnosio se na ono što sam u zaključku postavio kao središnje pitanje na koje će knjiga pokušati odgovoriti, a to je zbog čega je i kako došlo do toga da Jugoslavija u Hrvatskoj od sinonima za euforiju iz 1918. postane 2018. u boljem slučaju sinonim za tabu i autocenzuru ili za psovku u gorem. Kako onda moramo danas iz historiografske perspektive promatrati nasljeđe dviju Jugoslavija? Prije svega na način da stvari s jedne strane promatramo iz konteksta ondašnjeg vremena, a tek potom da ih ocjenjujemo iz šire perspektive i iskustvenih spoznaja koje danas imamo.

Stoga, kada govorimo o iskustvu obiju Jugoslavija, moramo poći od činjenice da je jugoslavenstvo kao ideja znatno starije od istoimenog državnog okvira te da ga je logično nadživjelo. Štoviše, toj izvornoj ideji da se radi o jedinstvenom kulturnom prostoru državotvorstvo je puno više štetilo nego što joj je na bilo koji način pomoglo. Onaj vječni problem koji se pak kod stvaranja državnih projekata na koncu pokazao nepremostivim, odnosio se na različite doživljaje samog jugoslavenstva, pa i oko sadržaja i državnopravnog uređenja.

Ideja jugoslavenstva je na hrvatskom prostoru bila najviše ukorijenjena, križajući se s panslavizmom i široko zamišljenim ilirizmom, a zanimljivo je i da je prva jugoslavenska država, koju je instalirao Napoleon, a riječ je o Ilirskim provincijama (1806. – 1813.), koje su obuhvaćale Sloveniju, Dalmaciju i kontinentalnu Hrvatsku do Save, uspostavljena najvećim dijelom u Hrvatskoj. Jednako kao što je zanimljivo da se na to iskustvo kasniji državotvorci nisu pozivali.

Faktična novost koju je zajednička država donijela na ove prostore odnosi se na činjenicu da su oni prvi put zahvaljujući njoj geografski i društveno integrirani, što ranije ne samo da nije bio slučaj nego je čitav ovaj balkanski prostor predstavljao vječnu pograničnu zonu između carstava i religija, odakle je i došla ona pogubna ideja o predziđu kršćanstva koja se i danas, vidimo, održava na životu.

Samo stvaranje Kraljevine SHS, koja je od Aleksandrove šestosiječanjske diktature iz 1929. preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju, prošlo je u priličnoj euforiji, posebno kada govorimo o hrvatskom slučaju, pri čemu je ta euforija bila racionalno vrlo logična. S jedne strane, oživotvorile su se ideje iliraca o stvaranju zajedničke države, a s druge je njezinim stvaranjem spriječeno potpuno ostvarivanje stavki tajnog Londonskog ugovora u kojem je Antanta Italiji obećala značajan dio istočnojadranske obale kao koncesiju za ulazak u rat na njihovoj strani. Strah od talijanskog imperijalizma je u Dalmaciji bio toliki da ne bi bilo pretjerano reći kako je Josip Smodlaka, iznoseći Hrvatskom saboru zaključak da će ukoliko oni nastave s raspravama i otezanjem ujedinjenja Dalmacija samostalno pristupiti Srbiji, znatno utjecao na brzinu i način ujedinjenja.

Sama nova država je, unatoč brojnim prednostima koje je donijela u odnosu na Austro-Ugarsku, u što spadaju i izbori te sporni Vidovdanski ustav, pa i agrarna reforma, generirala značajnu količinu nepravdi, dospjevši vrlo brzo u krizu legitimiteta. Općenito joj je presudilo nekoliko faktora, među kojima se ističe opći nedostatak legitimiteta i demokracije, što je bilo najbolje uočljivo na primjeru odnosa prema Komunističkoj partiji Jugoslaviji (KPJ), koja je Obznanom stavljena van zakona, i to kao treća parlamentarna stranka, ali i prema Radićevom HRSS-u i kasnije HSS-u. Ta suspenzija demokracije je ujedno generirala i sve oblike političkog nasilja, koje jest bilo najvidljivije kroz atentat na Radića i ostale zastupnike HSS-a u Skupštini, ali je nasilje prema komunistima bilo sustavnije i neprekidno. Takav odnos bio je usko povezan s apsolutnom dominacijom Srbije u političkom životu te državnim i javnim institucijama, što je posljedično utjecalo i na neriješeno nacionalno pitanje, s hrvatskim kao ključnim na tom polju. Pored toga, unatoč pokretanju agrarne reforme i djelomično pokrenutoj modernizaciji, Kraljevina nije uspjela riješiti tešku socijalnu situaciju brojnih građana, što je pridonosilo njihovom otuđenju od države, a sve to je na koncu dovelo do toga da nije postojao ni minimalni konsenzus oko toga kako bi društvo i država u budućnosti trebali izgledati. Imajući sve to u vidu, brzi poraz države i njezine vojske nakon njemačkog napada na zemlju nije bio začuđujući, na isti način na koji je bilo sasvim logično da četnički pokret kao službena vojska izbjegličke vlade, zahvaljujući svojoj ideologiji, zločinima i nakanama, jednostavno nije mogao steći puno povjerenje širokih narodnih masa.

Unatoč činjenici da Kraljevina Jugoslavija ne samo da nije bila uspješna zemlja nego su i njezina otvorena pitanja generirala mnoge probleme u budućnosti, njezin pokušaj rješavanja hrvatskog pitanja, koji je rezultirao formiranjem Banovine Hrvatske, umnogome je utjecao na buduće događaje. S jedne strane, to je bilo legitimiranje ideje federalizma, koja je mogla komunistima poslužiti kao djelomičan putokaz za izgradnju federativne Jugoslavije, ali oni su je promatrali kao dogovor buržoaskih elita, na štetu radnog naroda. No na ovom pitanju došlo je do prvog rascjepa između Franje Tuđmana, tada direktora novoutemeljenog Instituta za historiju radničkog pokreta, i vodstva Partije, konkretno Vladimira Bakarića i Anke Berus. Tuđman je naime još u ožujku 1964. na sastanku proširenog sastava Komisije za historiju CK SKH, koja je trebala formulirati primjedbe na Pregled istorije SKJ, zastupao tezu kako je Banovina Hrvatska uglavnom riješila hrvatsko nacionalno pitanje, a ta njegova fascinacija Banovinom je u negativnom smislu došla do izražaja u posljednjem ratu, kroz djelovanje Hrvatske Republike Herceg-Bosne, koja se u prvim projekcijama i trebala zvati Hrvatska Banovina u BiH i koju je praktički on osmislio. Zanimljivo je također da je pitanje treba li Mostar ući u sastav Banovine Hrvatske 1939. predstavljalo točku prijepora oko koje se dugo pregovaralo. Tužnu sudbinu toga grada u posljednjem ratu umnogome je usmjerila slična fiksacija.

Drugi svjetski rat, koji je donio okupaciju zemlje, s tragičnim posljedicama ustaške kolaboracije, otvorio je zahvaljujući Narodnooslobodilačkoj borbi i nove perspektive društvenog razvoja. Činjenica da su partizani oslobodili zemlju i stvorili zavnohovsku Hrvatsku, utemeljenu na ideji bratstva i povjerenja između hrvatskog i srpskog naroda, a na širem planu i svih jugoslavenskih naroda, rješenju nacionalnog pitanju putem stvaranja federalne Jugoslavije, potom na ideji socijalističke revolucije, a posljedično i uz opću modernizaciju zemlje, u sadržajnom smislu dubinski je promijenila zemlju i društvo. Suvremena Republika Hrvatska, koja je na svaki, pa i ustavni način sljednica zavnohovske Socijalističke Republike Hrvatske, de facto je uslijed nacionalističke politike HDZ-a poništila sva dostignuća ZAVNOH-a, osim teritorijalnih i pravnih. Bilo da je riječ o odnosu Hrvata i Srba, preciznije o konstitutivnosti tih dvaju naroda, bilo da je riječ o socijalizmu kao društvenom uređenju ili o općoj modernosti. Ovo, naravno, ne znači da je socijalistička Jugoslavija bila idealna zemlja, jer to nije bila, ponajprije iz razloga što nije bila demokratska i što je uzgajala karijerni oportunizam kao način funkcioniranja društva, ali stoji da je poništen najbolji dio njezinog nasljeđa, a zadržan najgori.

Jedan od tih najgorih dijelova nasljeđa je svakako nametanje kolektivne odgovornosti nacionalnim manjinama, konkretno talijanskoj i njemačkoj, za grijehe okupatora, što je isti obrazac koji se ponovio i devedesetih godina. U prvim godinama nove države, sve do raskida sa Staljinom i prijelomne 1948., ona je također bila odana pristalica staljinizma, sa svim posljedicama u ekonomiji i društvu kojima je takva politika rezultirala. No zanimljivo je da je trauma 1948. ostala zapravo u hrvatskoj javnosti neispričana, sve do filma Tihe K. Gudac 'Goli', za što postoji čitav niz razloga, od kojih je nemogućnost da se priču o 1948. uklopi u dominantni nacionalistički narativ jedan od ključnih.

Počeci opće liberalizacije, koja je posebno došla do izražaja nakon Rankovićevog pada 1966., iz temelja su promijenili društvo, koje umnogome postaje otvoreno potrošačko, s fenomenom vikendica, šoping-izleta u Trst, dostupnog ljetovanja na obali i sl. Sve to praćeno je općom modernizacijom, promjenom kulturne paradigme vidljive u crnom valu, apstraktnoj spomeničkoj plastici i modernističkoj hotelskoj i stambenoj arhitekturi, čiju vrijednost šira javnost tek danas prepoznaje, o čemu svjedoče i aktualna izložba u njujorškoj MoMA-i i fascinantna dokumentarna serija 'Betonski spavači'. Svi ovi procesi praćeni su i stvaranjem specifične urbane kulture koja je usvojila zajednički jugoslavenski identitet i obraćala se budućnosti, umjesto prošlosti, prvenstveno na polju muzike, teatra, filma, likovnih umjetnosti, ali i književnosti, no njoj su, kao i cijeloj državi uostalom, presudile trajne napetosti između avangarde i nacionalizma. Točnije, presudila im je činjenica da je u Partiji na koncu prevagnuo konzervativni oportunizam i da je ljevica u njoj bila poražena najkasnije sredinom osamdesetih, a po nekim autorima i mnogo prije. Nesporna je u tom smislu činjenica da su ljevičarske ideje '68. temeljito poražene, dok su one iz 1971. završile kao pobjedničke.

Zajednički jugoslavenski narativ se na koncu raspao zbog nespremnosti partijskih elita da istinski komuniciraju s društvom i s vremenom, što je znatno pridonijelo usponu nacionalizma i ustavnoj razgradnji države koju je započela Miloševićeva Srbija. Što se Hrvatske tiče, tadašnji je Račanov SKH imao dovoljno reformatorskog potencijala da raspiše višestranačke izbore, ali je ostao potpuno nijem pred onim što je uslijedilo. To je na društvo djelovalo posebno tragično, s obzirom na to da je kao jedina ozbiljno organizirana institucija koja je baštinila socijalističko nasljeđe, iz čitavog niza razloga, koji su iz straha prešli u konstantni oportunizam, pristala na sve nacionalističke mitove i način funkcioniranja države utemeljen devedesetih, uslijed čega oni žive vječno i izgledaju nikad mlađe.

Što se same Jugoslavije i njezinog nasljeđa tiče, ona danas služi kao posve iracionalan pojam s kojim nacionalistička desnica pokušava probuditi strah od njezine obnove u široj javnosti. K tome, pojam ispražnjen od stvarnog i promišljenog sadržaja, zbog čega se njezino nasljeđe minimalno problematizira uopće. S druge strane, jedinstveni jugoslavenski kulturni prostor nastavio je postojati i danas, jednako kao što je postojao i prije utemeljenja zajedničke države, a unutar njega kao prepoznati funkcioniraju upravo najkvalitetniji autori iz svih ovdašnjih društava. Jugoslavenstvo je pak ostalo lebdjeti između puke nostalgije i svjesne političke provokacije dominantnim narativima.

Znaš Zole, nemoguće je toliko dugo vremena toliko lagati i jesti govna, pa se sad praviti blesav i ćutati. Nije ni lepo, u krajnjoj liniji.

evo, procitah malo, pogledah izvor.
covjeka bi ovo na neki nacin uzbudjivalo, ljutilo, mislim, cinjenica da ova ekipa nije u zatvoru, te umjesto da posteno robija jos parazitira na porezniku, ta cinjenica bila bi vrlo porazavajuca, kad ovo ne bi bilo iz kategorije agonija.
vec smo zakljucili sta ostaje od srbije kad uklonimo laz.

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 18:55:25
ne, ne, iluzije, to je neko drugo odjeljenje, neki truckizmi. u biti, kad ovako postavim stvari, postaje kristalno jasno da je za vas srbe laz nesto od zivotnog znacaja, nesto kao kisik za ljude. laz je za srbe elementarna zivotna potreba, nesto kao nuzda.

šta su to truckizmi?

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 19:47:52
evo, procitah malo, pogledah izvor.
covjeka bi ovo na neki nacin uzbudjivalo, ljutilo, mislim, cinjenica da ova ekipa nije u zatvoru, te umjesto da posteno robija jos parazitira na porezniku, ta cinjenica bila bi vrlo porazavajuca, kad ovo ne bi bilo iz kategorije agonija.
vec smo zakljucili sta ostaje od srbije kad uklonimo laz.

Nije bilo dovoljno? Još malo o hrvatskim lažima i podvalama, mnogo pre Tite:

Štrosmajer je ponos Hrvata, a hvalili su ga i Srbi: Zaslužuje li biskup table na srpskim ulicama?

QuoteDa li je pod plaštom jugoslovenstva kovao plan o pokatoličenju Srba?

Jedan od retkih Hrvata toliko poštovanih i u Srbiji i u Hrvatskoj, čije ime se može videti i na mnogim uličnim tablama obe zemlje, jeste Josip Juraj Štrosmajer (1815-1905).

Međutim, sud vremena polako nagriza ideju o zaslugama Štrosmajera za Srbe, njegovom jugoslovenstvu i idejama ujedinjenja koje se sve češće posmatraju i kao hrvatocentrične i katoličke. Kritičari govore da je njegovo zalaganje za jednu državu i crkvu južnoslovenskih naroda zapravo samo "prevara" na koju su naseli srpski intelektualci koji su Štrosmajera glorifikovali u vreme stvaranja i razvoja zajedničke kraljevine SHS - Jugoslavije.

Jedna od optužbi koja mu se stavlja na "teret" jeste da su njegovi ljudi po Bosni sakupljali srpske narodne pesme, koje je porom Matica hrvatska objavila u 12 knjiga i to pod naslovom "Hrvatske narodne pesme". Na taj plagijat ukazao je Jovan Dučić.

Kritičari napominju i da je njegova vizija jugoslovenstva zamišljena pod habzburškom i vatikanskom kapom, sa središtem u Zagrebu.

Činjenica je da je reč o čoveku britkog uma, dobrom govorniku, zaista poznatom i cenjenom, kako među Srbima, tako i među Hrvatima i katolicima, ali i šire - pomagao je, na primer, i Bugarima.

Koliko je bio značajan govori i to što se njegovo ime može naći na sajtu SANU. Navodi se da je ovaj doktor teologije, đakovački biskup i profesor univerziteta u Beču bio počasni član Srpskog učenog Društva (preteče SANU) od 1869. godine, kao i počasni član Srpske kraljevske akademije od 1892.

Značajan je i za Hrvatsku akademiju nauke ("znanosti") i umetnosti (HAZU). Na njihovom sajtu navodi se kao osnivač Akademije, biskup bosanski i sremski s rezidencijom u Đakovu i jedan od najpoznatijih Hrvata u svetu. On je 1851. godine imenovan za apostolskog administratora Kneževine Srbije.

Štrosmajer je poznat i po tome što je bio dovoljno hrabar i da u Vatikanu ospori tvrdnju o nepogrešivosti Pape.

- Sjajni nastupi i briljantni govori hrvatskog prelata na Prvom vatikanskom saboru (1869-1870) pribaviće mu izuzetan ugled u katoličkom svetu, pa i šire, ali ga lična slava i popularnost neće zaustaviti u iskrenom nastojanju da hrvatski narod bude otvoren prema drugima, pre svega prema slovenskim narodima. Kao pripadnik naroda baštinika zapadne i istočne hršćanske civilizacije i kulture, ali i Metodov naslednik na stolici sirmijumskih biskupa, đakovački biskup je istinski preteča modernih ekumenskih traženja puta ka jedinstvu, otvorenom dijalogu i nalaženju elemenata koji teže slozi i saradnji u različitostima, ne opterećujući se stoletnim naslagama nerazumevanja i suprotstavljanja. U svom narodu je video istinskog posrednika između Zapada i Istoka, smatrajući ga pozvanim da ovim drugima prenosi tekovine zapadne civilizacije i kulture - stoji na sajtu HAZU.

Jasno je da je bio, pre svega, nepokolebljivi katolik naklonjen ideji zajedništva južnih Slovena. Da li je pod plaštom jugoslovenstva kovao plan o pokatoličenju Srba, to je složeno pitanje na koje su odgovor pozvani da daju istoričari.

Štrosmajer zadužio je i rimokatolike u Srbiji. Da li se u tome krila želja za unijaćenjem?

Kako su pisale "Večernje novosti" u opširnom i kritičkom tekstu o njegovoj ulozi, on je navodno uspevao da uceni srpske vlasti.

- Kada je postao đakovački biskup i dobio nadležnost nad Beogradskom eparhijom on je svim silama nastojao da Katoličku crkvu učvrsti i afirmiše u Srbiji. Jedan od njegovih prvih zahteva upućenih tadašnjem srpskom knezu Aleksandru Karađorđeviću i srpskoj vladi odnosio se na izgradnju katoličke crkve u Beogradu. Srpske vlasti su prihvatile predlog Štrosmajera, ali se tome usprotivila Porta, koja je još uvek imala sizerenska ovlašćenja nad Srbijom. Carigrad je, naime protestovao jer je izgradnja ove crkve bila predviđena u neposrednoj blizini Defterdarove džamije (koja se nalazila na mestu današnjeg restorana "Proleće" na Obilićevom vencu). I PORED svih navedenih teškoća i turskog protivljenja, prva katolička crkva u Beogradu izgrađena je 1856. godine u današnjoj Ulici Vuka Karadžića. U ovoj bogomolji bogosluženje je, međutim, počelo tek 1859. godine, jer je Štrosmajer ucenjivao srpsku vladu i kneza Aleksandra da ga zvanično priznaju za vikarnog biskupa beogradske katoličke eparhije - navodi se u ovom tekstu.

Koliko je britko branio interese katoliga, govori i činjenica da je u 19. veku govorio i ljudskim pravima.

- Đakovački biskup je pravio neprilike srpskoj vladi i prilikom usvajanja Zakona o pravima rimokatolika. I pored malobrojnosti katoličkih vernika u Srbiji, vlada je donela pomenuti zakon u kome su pripadnicima katoličke verske zajednice zagarantovana sva prava u vezi sa slobodnim izražavanjem religijskih ubeđenja. Međutim, da bi se zaštitila i većinska pravoslavna crkva od katoličkog prozelitizma, u zakonu je istaknuto da se "prelazak iz pravoslavne vere u ma koju drugu veru najstrože zabranjuje". Štrosmajer je protestovao zbog ove zakonske odredbe i u pismu Vladi Srbije upotrebio je izraz koji se danas veoma često koristi - ljudska prava (prava čovječanska). Citat iz ovoga pisma doslovno glasi: "Time se ukida sloboda savjesti i srpskim žiteljima se zabranjuje da imaju svoja uvjerenja, što se protivi čovjekovim pravima." - piše u ovom teksu Novosti.

Pitanje koje danas treba da postavimo je da i je i koliko Štrosmajer važan za srpski narod. Ideja jugoslovenstva i zajedništva sa Hrvatima je propala u krvi, a nametanje katoličanstva osetljivo je pitanje na srpskim prostorima.

Treba li čuvati sećanje na njegove ideje jedinstva i zajedništva, da li su mu namere bile iskrene ili je samo zastupao interese svog naroda? Da li bi brisanje naziva ulica značilo i odricanje od jednog dela naše istorije?

Neka mesta već su promenila ime Štrosmajerove ulice, a među njima je i grad Zrenjanin, koji je umesto Štrosmajera izabrao patrijarha Pavla.

Југославизам бискупа Штросмајера као лепо упакована подвала за наивне Србе

QuoteТреба пре свега знати да је Штросмајер раније био капелан аустријског Двора у Бечу, а затим ректором велике богословије Аугустинеа, нарочито драге хабсбуршкој кући, а већ у 34-ој години постао и бискупом у Ђакову, епархији коју је сам желео. Био је лично везан за Цара, као његов човек од особитог поверења.

Ми смо имали пред собом, дакле, две личности Хрватског Препорода, случајно оба Немца по крви: Људевита Гаја и бискупа Штросмајера. Али и два различна њихова покрета: Илирство, покрет углавном локални и унутрашњи, и ,,Југославизам", покрет шири и експансионистички, струју чисто хрватску и католичку и аустријску.

Била је и велика лична разлика међу двојицом протагониста тих покрета. Гај је био литерат и романтик, а Штросмајер је био првосвештеник своје Цркве, проповедник њене непомирљиве догме, мисионар једне ,,ecclesia militans", значи типични човек једног апостолата. Овакав апостолат увек потискује и искључује све што не стоји у служби његовој. Пренесен на национално тло, он и ту постаје мистичан и искључив. И заиста, после извесног времена, бискуп Штросмајер ни сам није више разликовао докле иде свештеник, а одакле почиње политички борац.

Једино заједничко између шефа Илирства и шефа Југославизма, било је то што су оба били Немци, по крви и издржљивости; а као потурице, били и још фанатичнији за хрватску ствар.

Али бискуп Штросмајер, целог живота познат као лични пријатељ аустријског Цара, а по крви непријатељ Словена, колико и прирођен хрватском тлу и средини, зар је могао, бар по ичијој здравој памети, почињати у Хрватској какву акцију у смислу југословенске идеологије, како се она код нас Срба једино и представљала: значи, по дефиницији, иредентистичка и револуционарна?...

И зар је један Царев пријатељ могао имати намеру да икад од хабсбуршке куће и аустријске монархије, најкатоличкије, и апостолске, и јерусалимске, као што Хабсбурзи носе историјско име у својој титули, одваја од ње Хрватску, најлојалнију провинцију и најпобожнију парохију њезину?... Да је одвоји од владара који је после Папе главни мач католичанства?...

Ако је Штросмајер говорио о Југословенству, то је ствар политике а не осећања, идеје а не идеала, комбинације а не идеологије. Ако је и одржавао односе са српским кнезом Михајлом, то није извесно било иза леђа аустријског Двора. Ако је и Јелачић писао усрдна писма великом песнику Његошу, то није стога да с њим на рушевинама хабсбуршке монархије прави неку нову државу за 3/4 православну... Као Штросмајер, ђаковачки бискуп, и Јелачић, аустријски генерал, био је најпре слуга Двора бечког, па тек онда бан хрватски. Најпре велики командант аустријске војске, па тек онда гувернер Далмације, једне сиромашне провинције, политичар који ће добити и после тих разговора са Његошем, за главног шефа Цареве војске у целој Угарској. И то у једном веома важном моменту.

Његош је својим писмом од 29 децембра 1848 поручио бану Јелачићу да се прогласи (!) баном Троједне Краљевине устанком Срба и Хрвата, и обећао му своју помоћ. Ово је пренеразило хрватског новог бана, који је био више Хабсбурговац него и Јелачићевац. Наседнувши овако, витешки владар Црне Горе, пише грофу Меду Пуцићу на Ђурђевдан 1849 своје разочарање: ,,Ја сам се у почетку нешто надао, а данас видим да је засад југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи..." (Л. Томановић, П. П. Његош као владалац, Цетиње, 1896).

По свему овом видите са колико се безумља и подвале говорило са извесних страна српском народу да је загребачки ,,југославизам" онакав какав су Срби увек замишљали покрет под таквим именом: као народни, а то је ,,братски", и ,,словенски", и ,,револуционарни", у смислу тоталног уједињења политичког и државног од Триглава до Црнога Мора. Да, уједињење је спремао и славни бискуп из Ђакова: али уједињење под светом лозом аустријском, и изједначење у најсветијој Цркви, католичкој.

То ће се видети из овог што следи.

Ни српски државници шездесетих година, на челу са младим кнезом Михаилом за његове кратке владе, нису правили у овом погледу пометњу, као што је правила наша генерација. Они се нису могли варати у оном шта је заправо значила акција иначе високо цењеног бискупа Штросмајера.

Илија Гарашанин, највећи државник наше крви, водио је преписку са свима српским земљама у циљу уједињења Српства, а не југословенства. Није радио на основи аустријској: да Балкан припадне хасбуршкој династији; него на основи Србије: да Балкан припадне балканским народима, као што је уосталом Гарашанин ово јасно оцртао у тачци 6 свог ,,Начертанија". Ко је, дакле, још онда у доба Гарашанина икад веровао да је штокавштина постала тобож јача и од католицизма између Срба и Хрвата...

Па шта је онда заправо био тај Штросмајеров ,,југославизам" ако пре свега није био словенски покрет у целој својој суштини, питаће нас данас какав ожалошћени Србин, после свих превара које су му на основи тог ,,југославизма" урадили наши политички људи, и новинарски најамници разних лоших режима, и најзад, заведени добронамерни идеалисти. Шта је била онда та тобожња Штросмајерова доктрина, која је стављена у темеље нове државе, и више него равноправно са државном доктрином неманићском, која је била чиста и јасна као сунце: национализација свега оног што живи у државној заједници, искључивање свега што јединству те заједнице стоји насупрот! А Штросмајеров ,,југославизам" је био у сржи противност србизму, немањићској идеји о држави, балканском схватању о нацији, православном схватању о догми.

Шта је заправо била практична политика бискупа Штросмајера?

Један католички побожни пропагатор може само у другом реду бити и национални борац; а један похрваћени Немац може тек сасвим споредно бити и словенски идеалист. Ако ико друкче мисли, тај не познаје људску психу.

После Кримског рата, Србија, нешто слободнија од притиска и Аустрије и Русије, показивала је (нарочито после својих ратова 1875-1878 са Турском), могућност да привуче к себи све јужне Словене под турском управом. Ми знамо да је Бугарска у Букурешту већ раније закључивала споразум са Србима да српска војска и њих ослободи, а били готови да зато приме и српског кнеза за свог владара, и српско име за будућу заједничку војску. Босна је стога била у крупном плану Штросмајера и његовог пријатеља Рачког...

Ето ово је све био ,,југославизам" бискупа Штросмајера на делу.

Али има и нешто још драстичније. То је био његов такозвани ТРИЈАЛИЗАМ.

Шта је опет то? запитаће какав наш политичар, увек далеко од наших и српских, и хрватских, и, најзад, међусобних проблема, о којима он за скоро четврт века није никад хтео нешто позитивно знати.

Тријализам је био у свом моменту хрватска доктрина о равноправности Аустрије и Мађарске и Хрватске као основног принципа хабсбуршке монархије!.. То су, према гледишту загребачких политичара, била три листа детелине, израсле из истог патриотизма и исте оданости Круни и католичкој династији, символ њене снаге, афимација јединства. Али већ после Нагодбе 1866 г., постајући двојном монархијом, Аустрија је дошла са Мађарима до погодбе (подељена је монархија на два дела, Мађарску и Аустрију), да у аустријском делу добију превласт Немци, а у мађарском, Мађари. Нагодбом је уништена ,,хрватска државна самосталност".

То је изазвало тежак осећај и нерасположење Хрвата. Незадовољни слабим компензацијама, они су показали то незадовољство на начин који је довео до терора барона Рауха. Од доношења закона Нагодбе 1866, до његове ревизије 1873, вођена је једна борба која је и од Рауха одвела ка Куену Хедерварију! Од Хрватског Државног Права није остало више ни помена, а мађаризирање Хрватске замало што није забацило и организовање Босне за њено уједињење са мајком Хрватском.

Сад долази оно што је за Штросмајера најкарактеристичније, и што треба нарочито имати на уму.

У доба после Нагодбе 1866, дошло је до оснивања двеју великих хрватских странака: ,,Унионистичке странке", чији је шеф био Штросмајер, и ,,странке права", чији је шеф био др Анте Старчевић. познати србофоб, који је негирао да Срби уопште постоје као народ, и који је дао лозинке ,,Србе о врбе" и ,,За Србе сјекиру", девизе које и данас имају своје место у хрватском народу.

Немојте ни помислити да је Штросмајерова странка ишла за распадом монархије хабсбуршке, макар што се звала и независном! Није ишла ни за одвајањем Хрватске од те монархије, макар што се звала и народном! Напротив, програм Штросмајерове странке био је у овом: ,,Сви Славени (јужни) уједињени под Хабсбурзима и под Папом"... А програм правашке Старчевићеве странке, (која је после његове смрти постала странком Јеврејина Франка, и названа франковачком), био је, као што свако зна, овај: ,,Све хрватске земље уједињене под Хабсбурзима"...

И сам бискуп Штросмајер године 1883, изјави да су Срби главни непријатељи Хрвата, и тиме показао да се први одриче свог југославизма. Ови такозвани ,,Некавци" или негатори Аустрије, неће друго него само унију Хрватске са Аустријом!

Шта кажу на ове речи Обломови из наших партијских клубова, који су веровали слепачки да је Штросмајер револуционар, који жели Аустрију у Југославији, а не Југославију у Аустрији ... И који је желио пад династије аустријске, за живот и срећу династије српске, или бугарске... И који је сањао о демократији православног Балкана, и о Светосављу, место Цркве Светог Петра, за коју је он и живео... А постављајући овакав ,,југославизам" и у темеље једне нове и велике државе Југославије, насупрот немањићској идеји која је некад држала на себи најјаче Царство на истоку, наши државотворци, не знајући ни слова истине о том загребачком југославизму, метнули су тако у те темеље динамит, који ће је једног дана и разнети.

Не треба да нико за ову погрешку криви Пашића. Али ни неке његове главне чланове владе из 1914-1918, у емиграцији... Пашић је можда најбоље познао хрватске Југословене на закључивању Крфске Декларације, около 7 јула 1917, на чаробном јонском острву. Уосталом, Пашић је већ и до тог чудног датума имао с тим хрватским члановима Југословенског Одбора неколико инцидената, који су му јасно ставили до знања каквим је путем уз хрватски југославизам пошла била држава, коју је он дотле водио сигурном руком.

Југославенски Одбор је главни кривац за Југославију, за њену утопију, и за све оно што је морало одвести наше народе у данашњи хаос. – Други је кривац био Прибићевић, који је први у хрватском Сабору предложио да се Хрватска, Словенија и Далмација отцепе од Беча и Пеште, и сједине са Србијом и Црном Гором у једну државу (његов говор од 29 октобра 1918), што је овај то често и нарочито истицао (в. ,,Погледи на стање у Југославији", Париз 1932).

Из свега овог што смо довде навели, види се јасно да ни Илиризам Гајев, ни Југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабсбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице две групе људи, адвоката и фратара; значи људи, који за војнички и ратнички дух Србина, представљају нешто најнеразговетније и најнежељније. А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје ,,братство" међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар је могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за Светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату...

Хрват је тип изолираног острвљанина и типичног малограђанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859 године, када је Аустрија наметнула Хрватској за званичан језик немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!...

Право је неваљалство говорити да су Срби и Хрвати два братска народа, истих расних инстиката, и зато способни за исти идеал и за заједничку судбину у истој држави. То је тровати здраву памет српског народа. Морамо рећи да је ово идеја неких наших сметењака, насупрот и самој идеји Штросмајера, који никад није сањао о заједничтој држави; и Старчевића, који никад није говорио о заједничкој раси; и Радића, који је увек искључивао заједнички ,,менталитет"; и најзад Мачека, који је искрено и безазорно одбијао да Срби и Хрвати представљају исти историјски и етнички ,,индивидуалитет". Да говоримо само о главним идеолозима хрватства, који су добро знали осећање својих народних маса.

Quote from: Truman on 05-10-2023, 19:55:38

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 18:55:25
ne, ne, iluzije, to je neko drugo odjeljenje, neki truckizmi. u biti, kad ovako postavim stvari, postaje kristalno jasno da je za vas srbe laz nesto od zivotnog znacaja, nesto kao kisik za ljude. laz je za srbe elementarna zivotna potreba, nesto kao nuzda.

šta su to truckizmi?

https://www.youtube.com/watch?v=3ci3ltuvvl4

mlatis praznu slamu. pitanje oko kojeg filozofiramo je sljedece: je li moguce skinuti sa tijela zrtve srpskog parazita, bez da se parazita osteti ili ozbiljno ugrozi?

mislim, rekli smo: laz je nuzda u srba. to nije stavka koju je moguce mijenjati. ako suzbijemo laz, srbi kao pojava prestaju postojati. sto realno nitko ne zeli.

Idemo dalje o hrvatskim lažima, iluzijama i snovima....

Ilirski Pokret Ljudevita Gaja 

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 20:56:12
mlatis praznu slamu.

Ma moramo da ukratko pretamburamo šta ste se sve vi nama nasrali i nalagali do druga Tite... za njega uglavnom pamtimo, ono pre smo mahom zaboravili... a reč je o nikad pre i nikad posle viđenim baronisanjima...

Sanjao čovek Jugoslaviju pre 185 godina:



Jel i to lažu, Zole? Inače, čovek koji vam je izmislio latinicu, kopirajući Karađičevu ćirilicu. Za ilirski jezik tvrdio je da je srpski. Kao i Tesla, nije bio hrvat.

Hrvatski naučnik otkrio: Srbi su nam nametnuli jezik!

QuotePriznati hrvatski istoričar Hrvogoj Blajburgović u svom novom naučnom radu dokazuje da su Srbi zapravo nametnuli srpski jezik Hrvatima.

Po Hrvogoju, Hrvati su pre Vuka Karadžića i Ljudevita Gaja pričali u Zagrebu isključivo nemački, mađarski, nešto malo latinski-italijanski, i kajkavski slovenački jezik, dok su u Dalmaciji pričali čakavski i neki nepoznati vlaški jezik.

Nemac Ljudevit Gaj, po Hrvogoju je najodgovorniji za nametanje srpskog jezika Hrvatima.

– Bečki književni dogovor je sahranio hrvatstvo. Hrvati bi danas bili jedan narod na visokoj kulturnoj razini da su ostali pričati njemačkim jezikom. Pa ni madžarski jezik nije toliko loš. Zapravo, svi jezici sem srpskog su veoma dobri – objašnjava Hrvogoj.

– Mi smo danas prisiljeni pričati i pisati srpski, koji tjekom prošlog stoljeća i ovog pokušavamo pohrvatiti, no sasvim bezuspješno. Taj primitivni jezik seljaka se uvukao u svu našu književnost i bojim se da sav naš trud da ga pohrvatimo neće uroditi nikakvim plodom – dodaje Hrvogoj. 

– Ustaše su bile u zabludi, misleći da ako unište sve Srbe da će se tako osloboditi nametnutoga srpskog jezika. Čak i kada bi uništili sve Srbe, ostaje nam taj jezik da nas podsjeća na našu mračnu povjest i ropstvo pod velikosrpskim hegemonizmom. Stoga, mi prosto treba da se vratimo svojim korjenima i počnemo govoriti njemački. Time bi se mnogo brže odvojili od primitivne nametnute srpske kulture, a naša mladež bi se mnogo lakše snašla kada ode na bauštelu u Njemačku – zaključuje Hrvogoj.

Nije vama lako. Obrni-okreni, sa takvom istinom, mora se lagati.

potencijalno rjesenje sa rezervatom, alkoholizmom i turistima i dalje stoji.
bili bi kao amerika!

Uzadajmo se u kovid, ili nešto jače, tog tipa.

jako mucan film, ali dobar, pogotovo zene zatvorenici u kampu su dobro odglumile, i ona scena u decjoj bolnici je bas mucna