ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: klem on 24-08-2024, 14:28:16
ljubitelj knjiga o hrvatskoj istoriji?
Ustaša?
Trolovanje?

isteklo ti je vrijeme, proso rok ili doso, tri dana vise-manje bah. ovo je tvoj konacni izbor nakon sto si dobro razmislio? na te opcije stavljas ulog? to se broji?

Krenuo sam sa čitanjem Šaptača, čuvenog trilera Donata Karizija. Nakon Kuće glasova imam ozbiljna očekivanja i ovaj triler počinje zanimljivo. Šest ruku šest devojčica pronašeno je u zemlji. Serijski ubica se igra sa policijom...

Čitam Lužinovu odbranu od Nabokova. Roman kao roman za sada me ne fascinira sa izuzetkom opisa okršaja na šahovskoj tabli. Rekao bih da je Nabokov voleo šah.

Sa otmenih desetak meseci zakašnjenja pročitao sam poslednji roman Pola Ostera, Baumgartner, izašao ni pola godine pre njegove smrti sa sedamdesetsedam godina, a što je pisca smestilo u, praktično u godinu isti uzrast kao i protagonistu knjige. Nimalo slučajno. Značajno više slučajno, ali, pokazaće se, i posle svega prilično adekvatno, roman sam pročitao u praktično jednom dahu tokom dugačkog dana provedenog u bolničkoj čekaonici ispunjenoj starijim osobama, mahom onkološkim pacijentima. Kako se Baumgartner bavi svojim velikim delom promišljanjem proteklog života iz perspektive starijeg muškarca, a koji i dalje ima ne samo planove već i želje pa i strasti za godine koje su još ispred njega, tako je nekako i bilo odgovarajuće gledati istovremeno oko sebe starije žene i muškarce koji su svi u nekom momentu dobili dijagnozu što je se ljudi najviše plaše, a koji se svi bore bez predaje – i protiv raka i protiv čudovišno osakaćenog sistema javnog zdravlja u Srbiji – i svaki naredni dan im je neka vrsta malog trijumfa.



Baumgartner nije mračna knjiga, naprotiv. Ona je možda i iznenađujuće radosna, pogotovo što počinje možda najtežim danom koji je protagonista imao u nekoliko poslednjih godina, sa serijom incidenata koji se jedan za drugim nižu kao na traci i pretvaraju tek-još-jedno-jutro u životu penzionisanog univerzitetskog profesora sa već decenijom staža udovca (i bacanjem oka na simpatičnu kurirku koja mu isporučuje naručene knjige) u procesiju ozleda koje će mu usrati ne samo to jutro i taj dan već i sledećih nekoliko dana i sedmica. Ovo je jedno brzo, eksplozivno otvaranje sa autorom koji prestiže sam sebe u odvijanju radnje, stavljajući svog protagonistu ne samo u fizički nezavidan položaj već ga i suočavajući sa ljudima koje do tada nije poznavao i njihovim ličnim istorijama, sve u skokovima od jednog do drugog incidenta, dok ovaj istovremeno nikako ne uspeva da se javi svojoj sestri koja brine za njega i odjednom se zatiče i kao utešitelj koji uplakanu devojčicu preko telefona treba da ubed da će hirurzi  u obližnjoj bolnici uspeti da njenom ocu prišiju dva prsta što ih je pre jedva sat vremena ovaj sebi na radnom  mestu nesmotreno odsekao cirkularom.

Baumgartner na početku deluje kao roman koji bi zajednički napisali Kafka i Kortasar, razigrana kaskada događaja, od kojih je svaki baksuzniji od prethodnog, i ljudskih priroda koje se ogoljuju na pomalo i komične načine povodom ovih događa, narativ koji udara po gasu snažno i ne haje za kočnice, vozeći se na brzini, inerciji, energiji. No, zatim se prvi deo romana završi i u naredna tri dobijamo nešto primetno drugačije i sporije, samo da bi se roman završio još jednim incidentom i obećanjem da poslednje poglavlje u sagi o Baumgartnerovom životu ,,tek počinje".

Između ova dva, srazmerno više ,,akciona" poglavlja, smeštaju se tri dugačke celine koje su mnogo manje vezane za akciju, mnogo više za refleksiju. Baumgartner je, pokazuje se, prevashodno knjiga o intelektualcu u osmoj deceniji žvitoa, a čiji je život obeležila velika, četrdesetogodišnja ljubav sa ženom koja mu je bila više od proste partnerke, i koji, već deset godina bez nje, prolazi kroz spore, teške faze rada žalosti.

Baumgartner je jedan od najmanje ,,čudnih", najmanje dekonstruktivnih Osterovih radova koje ćete ikada biti u prilici da čitate. U ovoj knjizi nema dekonstrukcije žanra i halucinantnih disocijacija koje pamtite iz Njujorške trilogije, trija novela koje su osamdesetih godina prošlog veka stavile Ostera na mapu velikog broja čitalaca – i žanrovske i literature glavnog toka. Baumgartner je pisan skoro pa memoarski, sa dugačkim pasažima koji se bave prepričavanjima važnih događaja iz prošlosti glavnog junaka, njegovim odnosom sa preminulom suprugom, ali i sa ocem, a onda i prepričavanjima, njenim sopstvenim rečima, događaja iz života te preminule supruge. Ovo je, naravno sve fikcija – delom i metafikcija jer se ime Anna Blume već pojavljivalo u starim Osterovim radovima, notabilno u Country of Last Things iz 1987. godine – i ako želite da tražite postmoderne elemente u ovom romanu, naći ćete ih prevashodno u tome da značajne delove Baumgartnera čine tekstovi čiji su autori sami likovi iz ovog romana. Pesme, eseji i memoarski skice se ovde mešaju sa ,,običnim" pripovedanjem i svakako je jedna od definišućih karakteristika ovog romana da u njemu ima manje ,,dešavanja" a više refleksije. On je i lišen drame u tradicionalnom smislu i nakon tog prvog poglavlja u kome imamo protagonistu što mora da se izbori sa eskalirajućim izazovima, autor kao da gubi interesovanje za ovu vrstu pripovedanja i umesto toga se usredsređuje pre svega na kontempliranje o starosti, gubicima, žalostima ali i još uvek postojećim strastima, željama, žudnjama.



Bilo bi i previše i netačno nazvati Baumgartner ispovednim štivom. Iako glavni junak u velikoj meri deli interesovanja, svetonazor, intelektualnu istoriju i godine sa autorom, Baumgartnerova biografija je dramatično različita od Osterove i teme gubitka koje se ovde obrađuju ne mogu se direktno prepisati iz Osterovog života.

Ali indirektno se može prepoznati da je Oster izgubio sina 2022. godine, koji je umro od prekomerne doze opioida a prethodno bio optužen za smrt sopstvenog deteta – bebe takođe umrle od opioidnog predoziranja – i ko god poželi može da Baumgartner čita kao aspirativni tekst, neku vrstu paralelne stvarnosti u kojoj gubici dolaze kao prirodan deo ravnoteže u životu između lepog i ružnog, ne kao besmislene, strahovite tragedije od kojih se nikada nećete oporaviti.

Kao meditacija o penzionerskom životu intelektualca, Baumgartner je vrlo prijatan, pošten, pa i potreban roman, sa svojim prikazom starije osobe ne kao idealizovanog ,,mudrog starca" već kao vreće nagona, želja, strahova i nedoumica, sklonu dugim periodima kontemplacije, ali i željnu JOŠ iskustava, JOŠ ljubavi, JOŠ seksa, još doživljaja koji život zapravo čine onim što su nam obećali da će biti. Baumgartnerova zaljubljivanja u druge žene paralelno sa dugim, predugim oproštajem od ljubavi svog života su prikazana spretno, ubedljivo i interesantno, a način na koji odnosi sa drugim osobama evoluiraju tokom njegovog života – i perioda od oko dve godine koji roman pokriva – su poučni i puni vrednih uvida.

No, Baumgartner je i pomalo dezorijentišuće štivo, više kao nekoliko novela spakovanih u jedan tom nego kao klasičan romaneskni narativ. Možda je, naravno, i poenta da ovde nema poente, i svakako se može reći da je Oster pisao sa jasnom idejom da su iskustva i refleksije ono što čini življenje i da život nema narativ sem kad mu ga čovek, u očajanju, nametne. Baumgartner, protagonist, je, ipak onda i sam postmodernista, izašao iz velikih narativa, usredsređen pre svega na napore da skupi još iskustava-koja-život-znače, ali i, notabilno, da se pozabavi tekstovima, koji su, vidimo, ono glavno što u Baumgartnerovom svetu (akademskom, spisateljskom, filozofskom...) ostaje iza osobe, kao spomenik i kao suština njenog bića koja nastavlja da oplemenjuje svet i posle njene smrti.

Ali fer je reći i da Oster veoma snažno meandrira kroz narativ. Naravno da se radi o piscu koji jezikom barata izvanredno – i čak i kada koristi izlizane fraze to bude šarmantno – i ovo je pitak, tanak roman koji se lako proguta, ali ono za šta u prvom trenutku pomislimo da su opširne digresije se na kraju pretvara u glavni obrok. Oster veoma detaljno ide u mladost glavnog junaka, ali i njegove supruge, pa onda i u porodična stabla, sa sve ničim izazvanom tangentom o poseti Ukrajini gde je glavni junak išao da traži nekakve pouzdanije informacije o svojim precima, a sve su to lepi momenti, ponovo, puni interesantnih opservacija ali naprosto ne deluju kao da su deo zajedničkog tkanja pripovesti koja se ovde priča. Možemo da jalovo nagađamo da li je Baumgartner u stvari nastao spajanjem više započetih tekstova koji jedan sa drugim nisu nužno imali veze u startu, ali fakat je da njegova podela na celine nema, sem tehnički, nekog velikog smisla i da je ovo mogao biti i kraći roman, usredsređen na ,,ovde i sada".



Naravno, bila bi to sasvim druga knjiga, jer Baumgartner svakako insistira na toj reflektivnosti i protagonisti koji se priseća, misli, oseća. Ima nečeg jako časnog i dostojanstvenog u tome kako Oster prikazuje glavnog junaka bez patetike ali i bez nekakve kulturološke fetišizacije ,,starosti" kao doba neke mitske mudrosti, prikazujući da ovaj, iznenađujuće, i dalje ŽIVI a ne samo reciklira jedan isti dan i čeka da umre. Utoliko, kao hronika poznih godina u životu intelektualca-samca, Baumgartner je tekst koji uzdiže i hrabri – dok uzgred stiže i da opljune po MAGA cunamiju – i mada ne tvrdi da je NAJBOLJE uvek ispred nas, dovoljno je da podseća da nešto zanimljivo još uvek može i HOĆE da se desi.

Geopoetika srpski prevod romana ljubazno na prodaju nudi ovde.

Meho, hvala ti na lepom prikazu. Austera nisam još čitao što je pomalo sramota jer volim američku književnost.


A da napišem i šta sam čitam u ove kišne pariske dane.
For your eyes only, Ian Fleming.
Ovo je zbirka od pet priča i trenutno sam na drugoj. Nema mnogo prostora za taktiziranje, Bond je ovde prikazan kao surovi ubica i više nego u romanima. Javi se problem, MI6 ga pozove da se problem reši. Volim da čitam Fleminga na engleskom, daje mi priliku i da obogatim rečnik.

Dobro, američke književnosti ima tako mnogo da čak i Oster treba da dođe na red posle nekih važnijih autora, jelte.

Quote from: Meho Krljic on 25-09-2024, 15:39:40
Dobro, američke književnosti ima tako mnogo da čak i Oster treba da dođe na red posle nekih važnijih autora, jelte.

Prioritet bi trebalo da mi bude John Steinbeck pa onda Theodore Dreiser (ovaj drugi važi za klasik ali ne poznajem nikoga ko ga je čitao) ali kao što možeš videti iz gornjeg editovanog komentara uvek se nešto ispreči.

Ima vremena, stići će svi na red, a Fleming valjda dobro dođe da se čovek malo opusti.

Da, s vremena na vreme skinem neku njegovu knjigu na kindl i prepustim se avanturi. Slično i sa Konan romanima i pričama.

Hm, Konana i nema tako mnogo ako čitaš samo Hauarda. Tako da pretpostavljam da čitaš i L. Sprague de Campa koga ja nikad nisam čitao. Valjaju li?

Quote from: Meho Krljic on 25-09-2024, 17:50:07
Hm, Konana i nema tako mnogo ako čitaš samo Hauarda. Tako da pretpostavljam da čitaš i L. Sprague de Campa koga ja nikad nisam čitao. Valjaju li?

Ima raznih autora serijala o Konanu. Otvorio sam i temu o tome svojevremeno pa možeš da vidiš. Što se tiče de Campa preporučujem da se prvo pročita Conan of Venarium. Valja.

Hahah, ok, JEDNOG DANA!!!!!!!!!

Drugi roman Nine Savčić, U lancima, izašao, kao i njen debi, za beogradski Ahipelag 2021. godine je knjiga od koje se bukvalno prepadnete iako istovremeno ne možete da je ispustite iz ruku. A i jedno i drugo su posledice senzacije da dok čitate ovu knjigu sve vreme imate utisak da i ona čita vas. I mada to može da deluje kao izlizana fraza koju wannabe marketinški magovi i internet influenseri žele da prikače svakoj knjizi u kojoj ima makar truka introspekcije, U lancima je fenomen za sebe, rastrzanje čoveka iznutra, na najsitnije komadiće njegove ličnosti i sopstva, detoniranje njegovog samosažaljenja i naučene, ,,samoodbranaške" pasivnosti, ubacivanje u mašinu za mlevenje mesa katarze i rekonstrukcije čovečnosti dok taj čovek ne počne da pravi razliku između narcizma i samopoštovanja i napravi prve, nesigurne, možda i besciljne, ali nepobitne korake ka sazrevanju u STVARNU formu čoveka, napuštajući ugodni zatvor i prijatne lance stadijuma dečaka za koji je mislo da želi da potraje večno.



Ima očiglednih sličnosti između ovog romana – koji je bio i u užoj konkurenciji za Ninovu nagradu – i prvenca Savčićeve, Vlasnik svega našeg, a koji se zakitio nagradom Isidora Sekulić. Obe knjige su u formalnom smislu bliske romanu toka svesti i obe se odriču formalnog zapleta i puštaju dramu (i to DRAMU dramu) da ispliva iz ličnosti glavnih junaka koji su hiperosetljive ali, važnije, HIPERREFLEKTIVNE osobe za koje svet i njegovi fenomeni nisu samo pozadinski šum preko kojeg otmeno jedri nedodirljivi ljudski um što se zaputio ka jasno zacrtanoj sudbini, nego urlajući cunami buke, boja, bljeskova i borbe da se makar integritet uma sačuva u svom tom pandemonijumu senzacija. Velika razlika je svakako ta da je protagonist muškarac i da se, ako smo u slučaju Vlasnika svega našeg mogli (ili makar smeli da se usudimo) da protagonistkinju u nekoj meri poistovetimo sa autorkom i pretpostavimo da je deo dešavanja i refleksija na koje smo nailazili u tekstu došao direktno iz života, sa U lancima nemamo ovu vrstu luksuza.
(Ovde ponovo sledi napomena da sam roman na čitanje dobio od autorke koju poznajem lično.)

Opet, i U lancima baštini  identičnu kombinaciju hiper-realnog i halucinantnog koja je nosila Vlasnika svega našeg. I ovde je glavni junak Beograđanin, sa radnjom koja se velikim delom odvija na potezu Dorćol-Slavija, sa radnim mestom protagoniste koje se poklapa sa jednim od radnih mesta autorke, i ma koliko da roman duboko odlazi u bespuća misli i emocija glavnog junaka, on je fascinantno MATERIJALAN u tome kako oslikava Beograd i njegove delove – uključujući Senjak – u kojima se dešavaju pojedinačne scene. Teško je pronaći tačniji izraz od toga da Savčićeva mapira grad u čitaočevoj glavi, ne nekakvim ,,tehničkim" – i dosadnim – insistiranjem na deskripciji fasada, navođenju distanci između tačaka i objašnjavanjem svih skretanja kojima se stiže sa jednog na drugo mesto, već jednim spretnijim – i zanimljivijim – prikazivanjem da je kretanje po gradu za glavnog junaka uvek neka vrsta pustolovine, izlaska iz domena poznatog (a što su njegov stan i kancelarija u kojoj radi) i silazak u svet za koji ne možemo biti sigurni da nije mutirao od prošlog izlaska.

Ovaj intenzitet deskripcije i najbanalnijih radnji kao što je kretanje ulicama grada snažno u čitaoca upisuje mapu tih kretanja dok sebe ne uhvati da zna i može da nabroji sve situacije u romanu kada je glavni junak izašao iz stana ili kancelarije, kuda je išao i koliko je to trajalo. Za Vlasnika svega našeg je Savčićeva ovu vrstu intimizacije čitaoca sa glavnim likom izvela koristeći vremenske mere, strpljivo ponavljajući iste radnje u tekstu dok čitalac nije ušao jednoličan u ritam zajedno sa protagonistkinjom a onda zajedno sa protagonistkinjom svaku varijaciju i odstupanje od ritma proživaljavao kao strašnu, uznemirujuću, DRAMATIČNU anomaliju. Za U lancima je koristila prostor, distance i grad kao, rekosmo, materijalni fenomen koji je istovremeno i prepreka što se iznova mora savladavati ali i jedna od retkih stvari koje protagonistu drže zapravo uzemljenim i ne daju mu da nestane u crnoj rupi svojih misli.

,,Intruzivne misli" kao psihološki i psihijatrijski fenomen su u domaći vokabular – izvan uskostručnih tekstova – ušle srazmerno nedavno kao još jedan od onih podsetnika da naš um nije nužno domaće, toplo, bezbedno i podržavajuće mesto i da se ,,u lancima" može biti i kada ste nominalno potpuno slobodni, na ime pretrpljene traume, šoka, netretirane mentalne bolesti ili kobinacije sva tri. Ovo nije jedina niti glavna tema romana, ali jeste njegova tema, sa glavnim junakom koji ne uspeva da se odbrani od loših navika u različitm značenjima, od klasične hemijske adikcije, pa do opsedanja ženskom osobom prema kojoj od prvog trenutka kada je vidi oseća strahovitu žudnju što se samo delimično može opisati kao seksualna.



Glavni junak romana je adikt, ali ovo nije roman o adikciji onako kako se inače pišu romani o adikciji. Štaviše, njegova kombinacija ksanaksa, kanabisa i kamparija je verovatno odabrana ne samo zato što ovako naređani tvore simpatičnu aliteraciju već i jer su po sredi srazmerno ,,slabi" stimulansi, u najboljem slučaju tek ,,gateway" verzije koje adikte-početnike tek potencijalno mogu da odvedu putem razorne, socijalno i zdravstveno fatalne adikcije. Jer ovaj adikt, ma koliko njegova adikcija bila važan, temeljan deo njegove karakterizacije, nije stereotipni adikt iz literature čija je materijalna baza presudno ugrožena ekonomijom pothranjivanja adikcije, niti se on kreće u stereotipnom društvu drugih adikta, dilera, seksualnih radnica (i radnika), policije i službi za podršku onima koji boluju od adikcije.

Štaviše, hemijska adikcija koja JESTE važan deo ličnosti glavnog junaka – i on HOĆE imati susrete sa dilerima i HOĆE imati dramatične ispade i scene sa isprepadanim drugim likovima koji ne znaju kako da se ponašaju kada se suoče sa adikcijom koja progovara iz usta živog čoveka – je ovde spretno iskorišćena da otvori put za dublje analiziranje njegovog karaktera i, do kraja romana se pokazuje pre svega kao simptom a ne bolest po sebi.

Naravno, ne simptom socijalne izopštenosti ili ekonomske deprivacije, U lancima je pre svega roman nerazrešenih porodičnih odnosa i ovo je veoma primetno kod praktično svih likova koji imaju ,,govorne" delove u tekstu. Teza da porodica presudno formira naše ličnosti je u centru radnje i promišljanja ovog teksta, ali sa velikim naporom da se proradi i to da porodica ne prestaje da nas presudno formira i deformiše daleko posle Frojdovih ključnih prvih pet godina života, pa onda daleko i preko granice formalnog punoletstva. Štaviše, protagonist ovog romana ima izvanredno polomljen odnos sa svojom porodicom i njegovi otac i majka se nikada u njemu ne pojavljuju ni u istoj državi sa glavnim likom a da su opet, pogotovo majka, fatalno prisutni u svemu što on radi ili, čak, misli, ili ČAK, oseća.



Drugi likovi u romanu imaju partnere i supružnike kojih se plaše ili koje preziru ili za koje ništa konkretno ne može da se sazna jer deluje kao da su izmišljotina kako bi laž o koliko-toliko normalnom životu koju svi želimo da projektujemo prema svetu, bila malo uverljivija. Jedan od likova, a koji je zapravo i sam samo iz druge ruke prisutan u tekstu, ima još mračniju, polomljeniju porodičnu priču. Ako odaberemo da u nju poverujemo.

U lancima je, dobrim delom kao i prethodni roman autorke, opsednut logosom, tekstom, hvatanjem amorfne materijalne ,,stvarnosti" u nešto apstraktno ali probavljivo, shvatljivo, klasifikabilno i uredno. Dok je u Vlasniku svega našeg biblioteka bila svetilište logosa, mirno, spokojno, bezbedno i blagorodno, U lancima ulazi u vrelinu čina kreacije i bavi se pisanjem kao, kako to obično kažemo, laži koja treba da kaže istinu. Glavni junak je tako, pored svog skoro kafkijanski besmislenog posla u državnoj administraciji, nadareni sklapalac telgrama saučešća ali i pogrebnih govora za rastuću populaciju zadovoljnih klijenata koji žele da se izraze ali ne umeju. Ovo nije pisano u osuđujućem ključu i protagonist je, pored svih sopstvenih ciničnih opservacija, tretiran kao od proviđenja privilegovani pojedinac kome je mašina za proizvođenje logosa data na poklon na rođenju a to da je on koristi prevashodno u ovakve svrhe je samo refleksija njegove generalne lenjosti i neverovanja u sopstvenu vrednost.



Najbliže što roman prilazi zapletu onda bude kada mlada, lepa žena od glavnog junaka traži da – za vrlo solidnu sumu novca – napiše roman po narudžbini. I mada je ghostwriting niti nov niti originalan ,,trilerski" zametak zapleta, Savčićeva ga tretira u sasvim osobenom ključu, provlačeći ne samo protagonistu kroz strahovita iskušenja koja idu i uz najspontanije činove kreacije, već i druge likove o kojima glavni junak stvari saznaje samo delimično, posredno, često i dalje kroz tekst ili prepričavanje od strane naratora za koje nemamo razloga da mislimo da su pouzdani, uvlačeći i njih u dramu koja, kao i u prethodnom romanu iste autorke MOŽDA postoji samo u glavi glavnog lika.

Ali taj ulazak u glavu i jeste ono što čoveka prepadne jer je U lancima možda do sada najbolji argument za teoriju da neki ljudi mogu da nam čitaju misli. Šta je Savčićeva sve u svom životu doživela da bi napisala ovaj roman je manje zanimljivo pitanje od pitanja kako je sa ljudima sa kojima je to doživela uspostavila odnos tolike bliskosti da se OVOLIKO ogole pred njom i na kraju završe kao delići ličnosti glavnog junaka romana U lancima, sukobljeni parčići ida i superega koji se jure po ruševinama njegovog uma, žudnje, strahovi, frustracije, ispadi besa i samosažaljenja, snažne, nepodnošljive želje, stida, koji svi kaskadno jure jedni za drugima u toku svesti koji SVI imamo ali skoro niko među nama neće, sem kada ga priteraju uza zid na terapijskoj sesiji za koju ga uveravaju da je potpuno poverljiva, ni za živu glavu priznati pred drugim ljudima. U lancima time postaje ne samo roman toka svesti nego roman tokova u slojevima svesti, od onih najgorih, primalnih reakcija koje smo se naučili i od samih sebe da krijemo i da tvrdimo da smo ih prerasli sa godinama i sazrevanjem, preko opsesivnih ,,overthinkovanja" svakog detaljčića odnosa sa drugom osobom koji bi posmatraču sa strane morali delovati kao potpuno trivijalni i nevredni ikakve pažnje (samo kad taj posmatrač ne bi i sam mogao da se priseti istih takvih sopstvenih agoničnih opsedanja svakom rečju, pogledom, intonacijom, izborom reči u rečenici ili emođija u tekstualnoj poruci koji su ga poslali u čistilište samoispitivanja i pakao samooptuživanja), pa do konstrukcija čitavih scenarija žudnje realizovanih u scenama infantilne ispunjenosti i zadovoljstva koje nekako sebi predstavljamo kao zreo, poželjan jedini ispravan konačni ishod beskrajno komplikovanih dijalektičkih odnosa što ih imamo sa predmetom svoje želje koji, prokletnik, nikako da se svede na tu jednu prostu stvar – predmet.

U lancima je na jednom nivou manje kompleksan roman od Vlasnika svega našeg, prevashodno jer on nema tu sve izraženiju međuigru halucinacije i ,,stvarnosti" koja čitaoca stalno drži u stanju zapitanosti ŠTA se dešava i kako treba da tumači scene koje se odvijaju pred njima (odgovor je ,,pažljivo", uzgred), i nema taj vidljivi, odnosno čujni ritam koji se ubrzava onako kako se roman bliži kraju. Ali U lancima ima žive dijaloge i odlično iskorišćen žargon, a onda, rekosmo, ritam zamenjuje mapom a to da se praktično čitav kondenzuje u nekih par nedelja života protagoniste sa samo jednim skokom unapred gde se deo radnje desi u elipsi ga čini još intenzivnijim čitalačkim iskustvom.



Dalje, iako ni Vlasnik svega našeg nije radnju delio na poglavlja, U lancima se još žustrije drži etosa romana toka svesti, ne dopuštajući čitaocu da kao u prethodnom romanu oseti prirodne celine nakon čijih okončanja može da stane sa čitanjem i nastavi sutra. Ovde je sav dijalog spakovan u pasuse zajedno sa unutarnjim monologom protagoniste i deskripcijama radnji i misli koje sustižu jedna druge u istim rečenicama i istim pasusima, sa vrlo retkim, skoro nevoljnim separacijama pripovedanja na odeljke. U više momenata Savčićeva majstorski sažima čitavu tranziciju između dve scene koje se dešavaju na različitim mestima i između njih protiče nezanemarljiv broj sati unutar jedne iste neprekinute rečenice poigravajući se i sa tekstom kao svojom materijalnom građom ali i sa percepcijom vremena u glavi čitaoca, okidajući i u njegovom mozgu emisiju istih hormona koji natapaju i glavnog junaka, terajući ga da se oseti jednako zbunjeno, ranjivo, pa i uplašeno kao i ovaj.

I onda, kada na kraju glavni junak, skoro potpuno poražen, demontiran na proste činioce, dekonstruisan na skup od roditelja nasleđenih trauma i nikada prevaziđenih infantilnih žudnji, pronađe način da posegne rukom u sebe i, kroz vatru logosa izvuče iz sebe BOLJEG i – neironično – STARIJEG sebe, ovo je veličanstven zaključak jedne paklene vožnje kroz ljudsku, velikim delom mušku psihu, ranjivu, prljavu ali na kraju svega i sposobnu za božanske činove kreacije nečega iz ničega. Roman možete sebi priuštiti putem neke od domačih knjižara, fizički ili onlajn (na primer ovde).

Meho, da se našalim rekao bih na osnovu vizualizovanog prikaza da književni talenat nije jedini koji ceniš kod autorke. Hvala na lepom prikazu svakako.


Čitam Vreme za ubijanje Džona Grišama. Jedan od najslavnijih romana ovog autora nije baš o prijatnoj tematici. Recimo samo da je autor inspiraciju našao u slučaju kome je sam svedočio u sudnici. Roman do detalja secira američki pravni sistem, posebno na jugu, kao i sve ono što ga prati. Negde sam na pola, jako zanimljivo.

Quote from: Truman on 23-10-2024, 16:46:45
Meho, da se našalim rekao bih na osnovu vizualizovanog prikaza da književni talenat nije jedini koji ceniš kod autorke. Hvala na lepom prikazu svakako.

Daleko od toga da je jedini, ona je žena prepuna kvaliteta, završila dva fakulteta, ima magisterijum i dva mastera, doktorat i sada će da upiše drugi, ekstremno obrazovana i svestrana osoba kakvih je u našoj sredini, jelte, uvek premalo a danas i EKSTREMNO premalo. Tako da je i privilegija biti u prilici da se od nekog pametnog i obrazovanog povremeno nešto čuje itd. Za "vizualizovani prikaz" ne preuzimam odgovornost pošto je sama birala slike a i urađene su kao promo slike povodom izlaska prvog romana. Ne bih ja ni stavljao slike al onda niko ne bi ništa komentarisao 

Ok. Nepopravljivo si p.c.

Koja joj je bila tema doktorata? Need more details...

Evo detalji:


https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D1%87%D0%B8%D1%9B



Edit:

Quote from: Truman on 23-10-2024, 18:46:44
Nepopravljivo si p.c.

Ti to sad kažeš ko da je to nešto loše!!!!!!!!!!!!

Misliti brzo i sporo, Danijel Kaneman
Jako zanimljivo štivo, bavi se različitim načinima razmišljanja i zamkama koje proizvode. Mešavina psihologije i ekonomije, bavi se teorijom odlučivanja. Kaneman je inače nobelovac, psiholog koji je dobio nagradu iz ekonomije. Knjiga je relativno obimna i treba imati strpljenja ali je pitko napisana. Ko voli da čita o procesu zaključivanja i ne plaši se statistike ovo je štivo za njega.

Pošto ne znam gde je ovde slikarstvo, evo ovde klip o Gistavu Morou, a možda i nisam strašno omašio pošto pominjem poprilično Uismansa i njegovu stajliš dekadent knjigu "Nasuprot". Uglavnom, tema su simbolisti i dekadenti iz druge polovine devetnaestog veka: https://youtu.be/ua8oIAXqcro

Respekt za Uismansa, a slikare smo uglavnom ovde obrađivali:


https://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=10747.0

Hvala za uput, sa zadovoljstvom ću sve da pročitam, a i korisno je da znam ubuduće ako budem obrađivao još kojeg od slikarskih ljubimaca..

Quote from: Meho Krljic on 01-05-2025, 21:53:53Respekt za Uismansa, a slikare smo uglavnom ovde obrađivali:


https://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=10747.0

Opa, nisam ni znao da ovo postoje. Hvala Meho!

dr. vasilj fra vendelin - komunizam i vjera
croatian franciscan press, chicago, 1950., 302 str., meki uvez

juhu! nije tek legenda, knjiga postoji!

Pročitao sam PANČATANTRU, delo rane indijske književnosti pisano na sanskritu. Srpsko izdanje je od engleskog prevoda.
Kroz pričice o životinjama daju se lekcije o životu, prijateljstvu, neprijateljstvu, izdaji, nepoverenju...zabavno i prijatno za čitanje.

Krenuo sam konačno da čitam AUTOBIOGRAFIJU JEDNOG JOGIJA od slavnog gurua Jogonande. Prvo poglavlje o njegovoj porodici je zanimljivo, opisuje recimo materijalizaciju na distanci jednog duhovnog učitelja koji je uticao na njegovog oca. Da li verovati da su ovakva čuda moguća ili je autor možda izmislio...to nikada nećemo saznati.

Čitam autobiografiju špijuna iz WW2 Duška Popova i zaista uživam. Na našem Tricikl, na engleskom Spy/Counterspy. Duško opisuje svoju uspon, od studenta nemačkog unvirziteta preko vrbovanja za naciste do rada za britansku službu. Ima tu detalja iz njegovog porodičnog života kao i prvo ubistvo koje organizovao (ili bio primoran da organizuje). Stigao sam do dela kada prelazi u SAD. Popov piše jednostavno ali uz dobro probrane detalje i opise tako da nam se lako pred očima prikazuju njegovi doživljaji. Ima tu i doze humora i seksualnih aluzija taman koliko treba. Kritičari i poznavaoci prilika iz tog vremena rekli su da je većina stvari opisanih u njegovoj autobiografiji tačna, možda sa izuzetkom fizičkog okršaja sa nekim nacistima (još nisam stigao do tog dela). Duško Popov odaje utisak pametnog, hladnokrvnog, samouverenog i energičnog neprijatelja nacizma koji je igrao uzbudljivu igru dvostrukog špijuna. Prava je šteta što do sada nije snimljen film o njegovom životu, ranije sam načuo da se porodica protivi. Kad ovo dovršim u nekoj bližoj budućnosti planiram pročitati i njegovu biografiju da uporedim.

Mejrinkov Golem čituckam, još na prvoj polovini romana, i moram da priznam da još ništa ne kontam, niti sam utvrdio je li ovo kompletna nebuloza ili suva genijalština....

Trebalo mi je malo vremena i introspektivne speleologije da shvatim zašto ne reagujem na roman Dan američkog pisca Majkla Kaningema onako kako su, čini se, reagovali svi domaći i strani prikazivači koje sam metodom slučajnog uzorka konsultovao. Napisan u ranim postpandemijskim danima i objavljen u originalu 2023. godine (kod nas ga je publikovala Laguna polovinom Novembra 2024. godine), on je uglavnom dobio vrlo pozitivne reakcije. Ističući minuciozan rad sa likovima ,,koji su svi ranjivi" i besprekorno hvatanje pred- i post-pandemijske razlike u ,,ljudskom stanju", autori prikaza su se uglavnom složili da se radi o Kaningemovom povratku u formu, gde ga je ponovna prilika da piše o epidemiji – kao u vreme dok je zaraza HIV-om značila smrtnu presudu za jedan vrlo partikularan, već marginalizovan deo stanovništva – revitalizovala i dala njegovom izrazu novi fokus.



Dan je osmi roman veoma cenjenog romanopisca, dobitnika Pulicerove nagrade i mnogih drugih priznaja u SAD, profesora kreativnog pisanja na Jejlu, te čoveka koga rutinski navode kao jednog od najvažnijih živih američkih pisaca u ovom momentu. On je strukturalno dovitljiv, tematski savremen – i na nivou glavne teme romana, ali i unutar individualnih tokova pripovedanja – i pokazuje strahovitu empatiju za sve svoje likove koji su, svi do jednoga zaista polomljeni i ranjivi na upravo one načine koje svaki od čitalaca intimno poznaje. A ovo nije zato što ih je čitalac već viđao u literaturi, nego zato što Kaningem upravo beži od readymade arhetipova i pravi vidan napor da prikaže ,,prave" ljude, komplikovane, nedosledne sebi, suštinski nesaznatljive a svakako izvan moći proznog teksta da obuhvati svu njihovu dubinu.

Dan je napisan kao hronika jedne bruklinske porodice razbijena na tri dela, koji se događaju ujutro, sredinom dana i uveče, 5. aprila tri konsekutivne godine: 2019, 2020. i 2021. Likovi su isti, datum je isti, doba dana se razlikuju i naravno čitav svet se razlikuje jer se u okviru ove dve godine desila globalna COVID-19 pandemija sa svim svojim strahovitim efektima po demografiju, ali i još primetnijim efektima koje je imala na ljudsko ponašanje, navike, mentalno zdravlje.

Kaningem je izuzetno elegantan u svom izrazu, ulivajući sve svoje decenije iskustva u tekst koji ni najmanje ne poklekne pred teretom globalne drame što mu služi kao fon na kome će biti ispisan. Možda i svestan da je prerano da se ispiše ,,pravi" pandemijski roman, onaj koji će svetsku promenu paradigme umeti da sažme u ispisanu reč i ostavi nešto za naraštaje, da ga čitaju i analiziraju, autor ovde pandemiju ne pominje, nikada ne imenuje virus ili oboljenje koje on izaziva. U romanu se nikada ne pominje ,,lokdaun", nema ni jedne jedine reference na Svetsku zdravstvenu organizaciju, vakcine ili infodemiju koja je pratila propagaciju i mutacije samog koronavirusa.

Umesto toga, pandemijska pozornica se gradi ,,iznutra" iz likova, kroz promene njihovih misli i izražavanja. Čitalac koji će ovo čitati dvadeset godina od sada, možda i sam u svojim dvadesetim godinama će morati da se posluži futurističkom verzijom Wikipedije da bi shvatio šta se to zaboga desilo izmđu prvog i drugog velikog segmenta romana, pa da su likovi svi odjednom anksiozni a njihova melanholična kontemplacija dobija preliv solipističke tuge.



Elegancija izraza jeste nešto što se gradi i Kaningem ovim romanom nudi i neku vrstu pokazne vežbe, ako hoćete i nastavnog sredstva za to kako se oslikavaju likovi i njihovo okruženje. Za nekoga, kao što sam ja, možda i fetišistički naklonjenog suvom, spartanskom pismu američkih autora kao što su Hemingvej ili Makarti, Kaningem ovde nudi i previše oslikavanja, opisujući scene na momente sa velikim nivoom detalja i dajući svojim likovima opširne reflektivne kontemplacije, samoispitivanja i introspekcije.

No, ovo jeste donekle ,,poenta" romana, to davanje likovima prostora da osete a zatim sa samim sobom diskutuju o onome što im nedostaje. U neku ruku, ovo čini Dan ultimativnim ,,first world problems" romanom, jer on govori o porodici koja pripada srednjoj klasi, ekonomski fražilnoj ali ne i socijalno ugroženoj, čiji svi članovi proživaljavaju krizu svrhovitosti. Ponovo, autor se ovde ne bavi arhetipovima, ali ima tipske zametke likova kojima onda dopušta zanimljive evolucije. Den je, recimo, otac porodice koji nikada nije nadrastao svoju mladalačku fiksaciju na to da bude rok-muzičar, iako nikada nije imao stvarnog uspeha u ovom ,,poslu", pa je, po dolasku dva deteta na svet usvojio ,,prirodnu" ulogu domaćice u kući, dok je njegova supruga Izabel, ona koja je ,,breadwinner" jer svakog dana ide na posao i donosi hranu na sto.

Ali i Izabel radi u magazinu koji se bavi modom i svesna je da sedi u poslednjem vozu vagona umiruće industrije koji se ponosno, malo i prkosno vozi u provaliju ekonomske zastarelosti. Njen brat je mogao da bude lekar, čak je i dobio mogućnost da studira medicinu ali je u nekom momentu rešio da to nije za njega i sada predaje Engleski osnovnoškolcima i smaraju ga njihovi nezreli stavovi. Denov brat, decenijama neprepoznati i  posledično nekomercijalni njujorški vizuelni umetnik, od one sorte koja se ušvercuje na otvaranje tuđe izložbe da bi galeristima, novinarima i kritičarima pričala o svojim radovima je učinio uslugu lezbijskoj prijateljici i bio joj donator sperme za dete prema kome je posle toga – potpuno neočekivano za oboje – razvio snažna očinska osećanja i sada niko od njih dvoje ne zna šta sa tim da radi.

Itakodalje. Ovo su, dakle, likovi koji imaju neuspešne ili nezadovoljavajuće karijerne putanje, te konfuzne i postiđujuće nefunkcionalne emotivne živote. A svi su već u srednjem dobu i osećaju da ovo nije onaj život koji su im obećali kad su uplatili aranžman. I ne znaju šta da rade. Sem da jedni s drugima vode beskrajne trivijalne razgovore u kojima će samo na parče puštati da se primete frustracije i melanholija, ali će na kraju uvek okrenuti na šalu i, zbog silnog uvažavanja sagovornika obezbediti da se ni jedna tema ne obradi do kraja.

Ovo je, da se razumemo, vrlo ,,životno" u smislu da prikazuje likove kakvi ljudi u stvarnom životu jesu a ne onakve kakve smo navikli da čitamo u literaturi, dakle, ,,zaoštrene" do aerodinamične forme arhetipa (ili stereotipa ako ste slabiji pisac), opterećene dramskom ulogom i sudbinskom svrhom. Kaningemovi likovi su u ovom romanu anti-arhetipovi, zbunjena, nesazrela ljudska bića koja na momente eksplicitno pokazuju (makar čitaocu) da nemaju nameru da igraju ulogu koju im društvo dodeljuje (ili nameće) samo zato što su tako radili njihovi roditelji i generacije pre njih. Ovo su individue koje plutaju u moru istih takvih individua, kojima dramatično nedostaje svrha u koju će verovati, i to ih lomi.



Ima i nečeg disonantnog u tome kako Kaningem ovde prikazuje praktičnu primenu Hemingvejeve teorije ledenog brega, one koja tvrdi da je narativ ojačan ako autor iz njega izbaci ključni deo koji bi ,,objasnio" njegovo značenje, a koje će čitalac dosegnuti kroz refleksiju na postojeći tekst. U ovom slučaju, Kaningem ni jednom rečju ne pominje pandemiju i to je njegov ,,iceberg theory" u praksi, ali moj utisak je da on time promašuje da ne pomene, ali da u podtekst romana ugradi jednu interesantniju ideju, tu da je upravo ta individualna samobitnost, samorealizacija, koju likovi traže i nikada je ne nalaze, sloboda koju su njihovi roditelji izborili za njih – a sebi je nisu dopustili – da biraju sve dok ne izaberu ono što im ,,savršeno" odgovara, da je to korozivni, toksični mem u centru kulture u kojoj svi ovi likovi žive, i da ih on čini nesrećnim.

Možda Kaningem toga nije svestan – on sam na kraju krajeva živi u toj kulturi i profitirao je, makar koliko možemo da kažemo gledajući spolja, od dosledne vernosti ideji da će on svoju slobodu tražiti dok je ne nađe – ali njegovi likovi su sputani upravo fantomom slobode, FOMO panikom koja je proširena na čitave njihove živote, koje oni, umesto da žive, provode u stalnoj refleksiji na to jesu li možda promašili svoj životni put. A pošto se toga stide, onda grade persone koje pokazuju spoljnjem svetu ne bi li sakrili izvorni stid, ali se onda tih persona TAKOĐE stide – jer to nisu autentično ,,oni" – što pojačava osećaj krivice, promašenosti, pogrešne investicije vremena i resursa na planu čitavih svojih života.

Što, trezveno gledano, deluje kao zanimljiva literarna teza, ali je u praksi ona dala roman u kome ima vrlo malo dramske energije – na kraju krajeva likovi nemaju prave konflikte, razlike između sebe rešavaju ispraznim, formalnim razgovorima, emocije ne pokazuju – a što je, koliko god na formalnom planu bilo smelo, njegov nedostatak. U najprimitivnijim mogućim terminima rečeno: čitanje Dana je slično doomscrollovanju niz lajnu na twitteru i čitanje mikroispovesti ljudi koji u prazninu ispaljuju svoje nesigurnosti, nerazumevanja sopstvenog života, anksiozne epizode kada se suoče sa njegovim apsurdima, depresivna posrtanja koja se samo izuzetno retko transformišu u stvarne pozive za pomoć. Jer, da se razumemo, stid je moćan korektiv čak i u trenucima kada ste svetu – koji uglavnom ćuti dok vas gleda – ogolili 99% sebe. Onaj jedan procenat će skoro uvek sačuvati rezerve energije da napravi šalu, završi iskaz duhovitim pančlajnom, podseti sve da je ovo samo roleplaying igra u kojoj vam ostali igrači dodeljuju numerički skor jer bi i njih bilo sramota da se verbalno angažuju oko vaših tlapnji koje su istog ovog popodneva videli već deset puta u različitim varijacijama.

Na tviteru ,,pobeđuje" onaj koji ima najzabavniju personu, onu za koju je statistički najverovatnije da će drugi palcem udariti po malom nacrtanom srcu kada na nju nalete, ma koliko da se iza maske klovna Paljacija krije depresivni, od životne radosti ispražnjeni dosta-mu-je-svega Paljaci. A Kaningemov roman onda prikazuje grupu ljudi kojoj nije dopušteno da prepozna da u stvarnom životu ne postoji agregatni skor, da se ,,lajkovi" za kvalitet ,,persone" koju projektujemo broje individualno, od trenutka do trenutka i da ljudi sa dobrim personama nisu životom zadovoljni jer su u njemu ,,pobedili" u nekom objektivnom smislu već jer igraju uloge koje im se dopadaju, Paljacije koji možda nisu smešni svuda, svakome i na svakom mestu, ali su smešni danas, pa možda sutra ili prekosutra, pa onda tri puta u toku istog dana i to im donosi pravu nepatvorenu radost ma koliko persona njihovih Paljacija bila isfabrikovana i ,,neautentična".



Ovo je možda nešto što ni Kaningem ne vidi. Čak i deca u ovom romanu su prikazana kao likovi koji svoje ,,uloge" dece igraju sa melanholijom, resantimanom i stidom iako ona najmanje od svih imaju čega da se stide. Opširne digresije u romanu koje se tiču izmišljene osobe čiji život na Instagramu fejkuje jedan od likova u zamenu za lajkove koji stižu od pratilaca što nikada ništa ne komentarišu deluju kao autorov – neosuđujući ali snažan – komentar na to da su persone nešto lažno, nešto čijeg rada produkt može biti samo jednako lažan, isprazan, neispunjavajući, i da je nemogućnost dosezanja svoje ,,prave" autentičnosti, svoje ,,stvarne" životne svrhe i čistog ,,sopstva" tragedija koju ovaj roman ne imenuje ali na nju ukazuje.

Ali ovo je pesimističan, u melanholiju bestidno uvaljan zaključak, ma koliko da ga Kaningem nudi suptilno, uz mnogo respekta za svoje likove, ili makar uz mnogo neosuđivanja. Na kraju, ovo je roman koji kao da ne veruje da njegovi likovi mogu da budu zabavniji, jači, ,,realizovaniji" nego što jesu, jer je vreme teško a svet je protiv njih. Ali vreme, zapravo, nikada nije bilo lakše – i samo nam deluje da je teško jer sada imamo panoptikumski uvid u ,,stanje" planete – a osoba, individua, ljudsko biće, pogotovo u ,,prvom svetu", sa svim njegovim objektivno polomljenim elementima prekarnog rada, opadajuće privatnosti, silne socioekonomske nesigurnosti,  nikada nisu imali više mogućnosti da nađu svoje uloge koje će voleti, ma koliko da ih za života promene. Dan nam prikazuje ljude koji uloge traže, menjaju, odbacuju i stide ih se, uvek nezadovoljni i terminalno melanholični, i, mada ne mogu da pisca zbog toga mnogo JAKO osuđujem, sasvim ignorišu optimističnu, kreativnu dimenziju igranja uloga. A na kojem je, tom igranju uloga a NE na radikalnoj autentičnosti, da ne zaboravimo mudre poduke Helmuta Plesnera, izgrađena zajednica pa onda i ljudsko društvo.

Dan se od Lagune može kupiti ovde.

Meho, za svaku pohvalu je što čitaš savremenu američku književnost. 

Uzeo sam iz biblioteke raskupusanu Istoriju lepote Umberta Eka. Ovo je vizuelno privlačno delo, za sadržinu još uvek nisam siguran. Potrebno je barem da pređem polovinu da bih stekao jasniji utisak. Ova knjiga nije samo pregled lepote kroz istoriju već i njenog kontrasta i ima širi društveni i umetnički kontekst. Takođe, ne vrti se samo oko žena iako mi je to bila prva pomisao dok sam je uzimao. Kada je završim kogao bih preći na Istoriju ružnoće. Kažu da mu je ta stvar i bolja.

Eh, dobio za rođendan, pročito...

Pročito sam "Kanon potištenog uma" filozofa Filipa Grbića, nedavnog gosta Ljiljane Smajlović u emisiji "Relativizacija", koji je imao vrlo radikalan pogled na današnjicu: na ulici je rulja i moraće intervenisati kompletan monopol sile. Dakle, vanredno stanje bez spominjanja vanrednog stanja.

Naravno, koristio je, što me zaintrigiralo, ne neka pojašnjenja iz antičke filozofije, na koju se s vremena na vrijeme pozivao u intervjuu, već ideje novog lidera američkog polisa Donalda Trampa, pa rulja na ulici nije ona klasična ohlokratija iz stare Atine (što u stvari jeste, al to je posebna priča), već "ultralevičarska sekta", kako kaže Grbić i poziva na sveukupnu intervenciju silom, pošto je nedavno dao otkaz kao profesor filozofije u jednoj beogradskoj gimnaziji.

Elem, bacim ja pogled na jedinu njegovu knjigu koju nađoh u biblioteci, isprva sam mislio da se zove "Kanon poništenog uma", što je zvučalo super, dok ovaj "potišteni um" me malo razočarao i kao naslov, svakako kao knjiga, nisam pao u nesvijest, iako je Grbić dobijao silne nagrade.

Neću da kažem da je loš pisac, ja to prosto nikad nisam ni procjenjivao, ni film kao tek neki zanatski uradak pa ni književnost, ali mnogo je započeo a nisam siguran da je išta završio. Po meni, to je neki pokušaj da se bude Džon Kuci Balkana, mada ne baš Balkana nego samo Beograda, i tu tumara par likova koji su dekadentna slika kruga dvojke, sa ekstravagantnim idejama o svojim životnim projektima, od biznis investicija nalik Bg na vodi do restauracije starog Rimskog carstva jer sve poslije toga su bile obične orijentalne despotije (svidža mi se ta misao).

Moguće da griješim skroz, ali meni su likovi toliko nerealni, kao izmišljeni iz nekog drugog prostora i vremena, jer prosto ne doživljavam dekadentne intelektualce u Srbiji na ovaj način. Možda griješim, ali misim eklektičar arheolog koji pati od gihta, dobije psa na poklon i nazove ga Tristicija, a pritom sretne i depresivnu ribu koja godinama ide na psihoterapije, a tu se uvali i neki Tabasko Pit, samo ninđe nema, ja bih reko da to nije Beograd, čak ni glupi krug dvojke, čak ni glupi desničari... ali sve zavisi, možda je Beograd stvarno tolko propo.

Za kraj, ipak je interesantno da pisac toliko namrači egzistenciju ljudi u ovoj zemlji, čak i koruptivne dijelove i intelektualnu propast, ali da u TV emisiji smatra da iz takvog beznađa ne proizlazi Fight Club. Ali proizlazi, u tome je kvaka. Rimsko carstvo bi svakako ovo riješilo na neki drugi način, pisac nije objasnio koji.

jesam se raspiso...

Alhemijske studije, Jung
Nije ovo moja šoljica kafe, trebalo bi da se fokusiram da Jungove radove s malo drugačijom tematikom. Eseji o paracelzusu i alhemičarima me ne zanimaju preterano, to je za mene prevaziđena priča. Potražiću u gradskoj biblioteci nešto psihološkije i savremenije od njega (mada se on sa ovim pojmom sigurno ne bi složio da čita šta pišem).

Trumane, čitaš Junga, koji ne samo da je inspiracija Džordanu Pitersonu, već je njegova psihoanalitička škola jedina slobodna šetala i držala predavanja po Trećem Rajhu, jer se svidjelo Hitleru? 

Zvono ne zvoni ni za kim
Čarls Bukovski

Bukovski je genije. Pokvaren, lenj, eksplicitan, hrabar, zao.

da bih čitao nekoga mora izgledati ko ljudsko biće najprije
onda se tako ponašati
tek onda mu teme moraju biti ljudske
meni ste ga ogadili nisam nijedni knjigu procitao

Quote from: sodomizer on 16-10-2025, 09:32:25Zvono ne zvoni ni za kim
Čarls Bukovski

Bukovski je genije. Pokvaren, lenj, eksplicitan, hrabar, zao.

Zanimljivo. Ovaj naslov sam preskočio, čak nisam ni čuo za njega.

Nastavio sam sa Jungom, San i tumačenje snova. Ovo deluje kombinuje teorijsko upoznavanje sa snovima kao i tumačenje konkretnih snova. Ipak, neke sekvence tumačenja su mi previše apstraktne i fokusirane na zajedničke simbole i arhetipove. Kada tumačim san preferiram konkretniju i užu analizu.

Pobunjeni Atlas Ajn Rend

Ovo sam pročitao u inat svemu. Knjiga od preko 1000 stranica je napisana jednostavnim jezikom, i predstavlja jedan spev kapitalizmu, a istovremeno jedan pobunjenički roman. Ovo nije stilski vrhunski roman, all je stvorio svoju bazu fanova među ljubiteljima klasične književnosti.

Čitam Švarcenegerov naslov BUDI KORISTAN. Ranije sam video neke pozitivne napise pa kad sam ugledao knjigu na Sajmu knjiga nisam se dvoumio. Švarceneger daje poruke opisujući kako je napornim radom postigao sve u životu. Pritom, hvali svoje političko delovanje kao guvernera. Da li mu je tu verovati ili ne pitanje je.
Stil mi se dopada; direktan, jezgrovit i uz malo vulgarnosti. Liči mi na njega. Videćemo dalje kakve poruke još šalje, za sada je utisak pozitivan ali i tipično američki ('dream big').

Kao i svaki muškarac koji svoju dokolicu troši na ojačavanje teorijskog utemeljenja svoje nepokolebljive, neupitne i impresivne muškosti, pročitao sam studiju Istorija muškosti u Evropi (1450-2000) koju je potpisao Wolfgang Schmale, profesor Savremene istorije na odseku za Istoriju Univerziteta Beč. Ova studija objavljena je 2003. godine u originalu, kao Geschichte der Männlichkeit (1450–2000) a na našem jeziku (u prevodu Vladimira Babića) publikovao ju je Clio 2011. godine. Naravno, u pitanju je i interesantno, pa na neki način i kapitalno delo koje se bavi pitanjem što je u međuvremenu možda još više dobilo na značaju.



Zapravo toliko, da je u refleksiji na ovu studiju teško nemati barem dve reakcije:
-   Šteta je što ova knjiga nije objavljena barem dvadeset godina kasnije, ne zato što ,,pristrasnost nedavnosti" daje nesrazmerno veliku vrednost aktuelnim ,,kulturnim ratovima" koji se vode oko koncepata roda, pola, identiteta i pravde, već iz čisto utilitarnih razloga. Ovakva kakva je, Schmaleova knjiga do čitaoca u 2025. godini stiže sa zaključkom koji je optimističan u pogledu ,,polimorfnog muškog identiteta" i, u kontekstu onog što vidimo oko sebe deluje kao sasvim ,,out of touch" sa onim kako muškarci sebe vide u ovom momentu naše povijesne zbiljnosti, onim kako ih vide drugi, onim kako im se kaže da muškarci treba da se vide, onim kako oni reaguju na ,,krizu muškosti" koju je Schmale na poslednjim stranicama ove knjige otpisao kao prevaziđenu i nebitnu.
-   Šteta je takođe da ovu knjigu pored istoričara, kao što je Schmale, nije pisao ili makar recenzirao i neko ko se bavi rodom, neko ko se bavi sociologijom, neko ko se bavi antropologijom. Naravno, njen naslov je ,,Istorija muškosti u Evropi (1450-2000)" ali onako kako i autor u uvodnom poglavlju pojašnjava da je ovde već sam koncept ,,Evrope" relativno fluidan (na primer, uključuje severnoameričke koncepcije muškosti iz dvadesetog veka a ne uključuje praktično ništa iz istočne Evrope sve do poznog dvadesetog veka), tako je i ovaj istoricistički zahvat na materijalu verovatno mogao a možda i morao da profitira od multidisciplinarnog pogleda na fenomen kojim se bavi.
Relativno je nefer knjigu osuđivati za nešto što ona nije, pogotovo ako znamo da ju je pisao istoričar i da ona samim naslovom saopštava da se radi o istoriji a ne o (multidisciplinarnoj) analizi fenomena muškosti, ali ovo jeste jedna vrsta propuštene šanse. Posmatrati muškost kao fenomen a nemati makar nekakav ,,ženski" pogled na nju, više ili manje feministiki takođe deluje kao propust iz neke zdravorazumske perspektive.

Činjenica da je Schmale radio sa materijalima koje su uglavnom proizvodili muškarci, baveći se sobom i namenjene drugim muškarcima jeste neka vrsta datosti u istorijskom periodu u kome je pismenost često bila privilegija kojoj pristup nisu imale (mnoge) žene, ali sa druge strane, notabilno je da u periodu u kome smo IMALI značajnu populaciju pismenih žena koje su čitale i pisale i čiji su nam materijali danas dostupni, Schmale i dalje ostaje veran gotovo isključivo ,,muškim" istorijskim izvorima. Vreme sredine devetnaestog veka, ono u kome je stvarala – i bila EKSTREMNO popularna – francuska spisateljica Amantine Lucile Aurore Dupin de Francueil, a koju su njeni čitaoci znali pod muškim pseudonimom George Sand je bilo vreme u kome je pismenost među ženama bila znatna pa čak i vreme u kome je postojalo i mišljenje da je pismenost – sada dostupna ,,manje važnim" društvenim slojevima – i sama manje važna u smislu socijalne promocije. Imajući u vidu koliko su romani Georgea Sanda bili popularni  i uticajni među frankofonom publikom ali i da su prevođeni na Engleski, Italijanski, Nemački, Španski, pa i Ruski, ne čini se nerazumnim pitanje da li je za svoju studiju Schmale mogao da proširi pregled materijala tako da dobije rodno izbalansiranu formulu.

Ovo je zato što se čini da autor ovde radi sa pretpostavkom da je muškost samorazumljiva i ma koliko da njegov tekst nije usmeren na ,,slavljenje" pa čak ni ,,spasavanje" muškosti od istorijske nepravde, on često poistovećuje muškost sa društvenim, ili u najmanju ruku, kada analizira umetnost, književnost ili memoarske zapise (muškraca) iz vremena koja posmatra, filtrira druge perspektive i elemente koji bi mogli ponuditi možda ne objektivniji ali alternativni pogled na fenomen muškosti. Samosvedočenje muškaraca o svojim životima – kroz memoarske spise – a koje čini veliki deo prvog dela knjige on koristi kao praktično najvažniji materijal sa kojim radi i subjektivne napise muškaraca o sebi, svojim životima i okolini tretira eksplicitno kao reprezentativne za generalni pogled koji su muškarci imali na sebe (mada uglavnom na svoju klasu), što možemo da prihvatimo kao pouzdano jer je pretpostavka da je autor prostudirao mnogo sličnog materijala koji se pominje u bibliografiji, ali onda implicitno, kao maltene jedini važan izvor informacija relevantan za temu.



Schmale naravno nije nikakav početnik u ovom poslu – štaviše 2021. godine se zvanično penzionisao u smislu držanja nastave na univerzitetu – i veliki deo njegovih radova od osamdesetih godina prošlog veka naovamo odnosio se na istoriju ljudskih prava i kulturne raznolikosti sa naglaskom na evropskom prostoru. U tom smislu on jeste neko za koga se pisanje o istoriji muškosti može prepoznati kao prirodna naredna tema i zapravo to da je njegov rad kulminirao ovom studijom znatno pre nego što smo ušli u savremenu epohu ,,kulturnih ratova" i preispitivanja rodnih identiteta jeste svedočanstvo o tome koliko je on držao prst na kulturnom pulsu ne samo Evrope već zapadnog sveta uopšte i podario mu jednu dobru početnu poziciju da se upusti u dalje analiziranje muškosti, kao jedne od komponenti ljudskog identiteta/ ljudskih identiteta.

Ovo je svakako i zanimljiva i informativna knjiga sa jasnim – možda arbitrarnim ali svakako korisnim – podelama između epoha u kojima Schmale argumentuje da postoje različiti modeli muškosti koji se mogu nazvati vladajućim. U intervjuu koji je dao podgoričkom T Magazinu (odnosno Vijestima) pre nekih jedanaest godina on u jednom odgovoru sažima ono što je i nekakav zaključak čitave ove knjige: ,,Ono što u medijima nazivaju kriza muškosti je ono što se oduvijek dešava: promjena muškosti. Ova promjena može da izazove na individualnom nivou osjećaj krize, nesigurnost u pogledu društvenih i seksualnih uloga... Ali društvo koje je otvoreno u stanju je da se prilagodi svojim konceptima za muškarce i žene u svijetu koji se mijenja."

U okviru ovakvog mišljenja je i interesantno gledati kako se razvija model muškosti počev od renesanse preko doba prosvetiteljstva pa do modernog i postmodernog doba u prostoru koji je – uglavnom – zapadnoevropski ali koji, da budemo fer, i diktira jako veliki deo onog što se smatra ,,evropskom" kulturom poslednjih nekoliko decenija. Naravno, to da ,,zapadnoevropski" model nije nužno ni najbolji ni podrazumevan za sve druge Evropljane jeste nešto na šta moramo da se podsećamo kako ne bismo upali u istu zamku u koju je deo sveta uhvatio Francis Fukuyama pre tri i po decenije svojim traktatom o kraju istorije i poslednjem čoveku, ali svakako jeste zanimljivo gledati kako je uz renesansu uspostavljen model ,,novog Adama" kao aspirativnog modela za muškarca – koji je tada već živeo u gradu, imao razvijen socio-kulturni život, komunicirao kroz umetnost, poeziju, dramu, pisao memoare itd. – kako su antički modeli reaproprirani u novom evropskom kulturnom diskursu, kombinovani sa biblijskim i hrišćanskim motivima, učenjima i etikama i služili kao predložak na koji su se ugledali muškarci. Jako je zanimljivo videti kako su se prirodno dopunjavali strogo povinovanje hrišćanskim verskim načelima i paralelno verovanje u ,,fortunu" kao objektivnu silu koja upravlja ljudskim životima, ali i koncept ,,muškarca kao maga" koji je poopštavan na sve muškarce, ili makar na one koji su učestvovali u tadašnjem kulturnom životu na iole značajan način.

Drugi interesantan aspekt iz renesansne faze se tiče biologije i medicine i filozofskog nerazlikovanja muškog i ženskog tela, ondosno rada pod pretpostavkom da su muški i ženski organizam identični i da je mehanička razlika u organima – pre svega polnim – samo rezultat njihovog drugačijeg razvoja. Ovo je na zanimljiv način u neobičnom skladu sa savremenim tendencijama u razdvajanju roda od pola i kreiranjem sintagmi od kojih se mnogima diže kosa na glavi (,,osobe koje menstruiraju" n'est-ce pas?) a koje imaju makar dobru nameru demokratizacije i egalitarizacije koja je – vidimo – u doba renesanse postojala po definiciji.

U skladu sa modernim razmišjanjima o rodnim identitetima i seksualnim praksama – i njima odnosnim kolektivnm identitetima – Schmale, koga ova tema naglašeno interesuje jer je, uostalom, tesno vezana za koncept ljudskih prava, dosta prostora posvećuje istraživanju seksualne prakse muškaraca i tome kako je ona percipirana u društvu. Naravno, tvrdi zaključak je da je ,,pederski" identitet kao kolektivni (i, kad je sve dobro, osnažujući) označitelj star jedva nešto više od stotinu godina i da datira praktično od početka dvadesetog veka je jasno potkrepljen dostupnom dokumentacijom što onda stavlja homoseksualne prakse muškaraca u prethodnim stolećima u interesantne perspektive.

Na primerima samosvedočenja iz renesansnog perioda Schmale demonstrira da je homoseksualna praksa bila ne samo srazmerno raširena među evropskim muškarcima već i da je stigma vezana za nju bila ponovo srazmerno niska. U smeni kulturnih epoha se da videti da dok je era prosvetiteljstva počela da donosi i muške prostore namenjene upravo upražnjavanju homoseksualne prakse, ona je i uvećala stigmu vezanu za njih. Schmale navodi da su zakoni kojima se sodomija kriminalizovala bili rašireni po (zapadnoj) Evropi te epohe, ali da se ,,nisu tako često primenjivali", citirajući da su sudije često umesto izricanja smrtne kazne puštale optužene da se izvuku samo sa novčanom kaznom ili bez kazne, sa značajnim brojem onih koji nisu ni smatrali da su počinili ikakav prekršaj. Sa druge strane, onda, kaže da su nekada kazne i bile izricane i navodi primer presude u selu u okolini nizozemskog grada Groningena gde je više od dvadeset muškaraca živo spaljeno zbog sodomije u okviru jednog velikog procesa.

Epoha koji nazivamo provetiteljskom jeste karakteristična po tom zaoštravanju primene religijske dogme, naročito na području koje je pripadalo Svetom Rimskom carstvu* i onda je postepeno iz njega – posredstvom ,,novog muškarca" nakon francuske građanske revolucije izraslo ono što Schmale naziva hegemonim modelom muškarca.
*progoni veštica i spaljivanje žena nisu bili sprovođeni metodično i sistemski u prethodnim periodima uprkos tome što je katolička crkva najmanje od desetog stoleća imala jasan i zvaničan stav o zabrani veštičarenja i postali su uobičajeni tek u šesnaestom veku, decenijama nakon što je Heinrich Kramer napisao Malleus Maleficarum a koji su njemu savremeni teolozi i pripadnici inkvizicije smatrali neusklađenim sa postojećm dogmama i, generalno, štivom koje je predlagalo nedopuštene metode.



Današnji zagovornici ,,muških prava" ili samo ,,tradicionalnih vrednosti" misle da je ovo ,,prirodni" model muškarca, utemeljen u njegovoj političkoj i ekonomskoj dominaciji u društvu a koja se formirala velikim delom sa Napoleonovim osvajanjima i generalnom militarizacijom tadašnjih evropskih država, odnosno potonjim uvođenjem vojne obaveze. Ovde ima jako mnogo toga da se raspakuje i Schmale nudi pre svega smernice i teme za dalje istraživanje a koje bi obuhvatilo dalji razvoj kulture građanskog društva, ekonomije država ranog kapitalizma – i nacionalnih društava u savremenom smislu – i socio-antropološke dimenzije perioda koji će uslediti. Njegov pregled dvadesetog veka je srazmerno skromniji, velikim delom svakako i zato što je dostupna dokumentacija mnogo veća i odvajanje bitnog od nebitnog bi zahtevalo ogroman posao, pogotovo u svetlu prepoznavanja pomenute pristrasnosti nedavnosti. On u ovom periodu notira izvesne umetničke trendove, izvesne trendove u muškoj socijabilnosti, postepeno nestajanje hegemonog modela muškarca i njegovu zamenu polimorfnim modelom za koji smatra da je i u trenutku pisanja studije relevantan.

Schmale ne stiže da se bavi modom, filmom, organizovanim sportom i subkulturama koje su se rodile unutar ovog polimorfnog modela – ili koje su ga porodile – niti ima prostora da diskutuje o usponu feminizma i tome da muškost poslednjih pola veka ima kontekst u kome se ženski identitet stalno propituje, a što se nesumnjivo reflektuje i na muški identitet.

A što jeste značajno za naš današnji trenutak. Svedoci smo nekoliko veoma značajnih fenomena, od toga da se u nekim društvima smatralo neophodnim da se donese ,,zvanična", pravna definicija žene (ali ne i muškarca), kao na primer u Ujedinjenom kraljevstvu ranije ove godine, beskrajne rasprave o potrebi da društvo reaguje na ,,epidemiju muške usamljenosti" iako statistika ne pokazuje značajne rodne razlike u domenu usamljenosti, pa do čitavog kulturnog rata koji predvode konzervativne sile u globalnom (ne samo zapadnom) društvu a koje svoju neophodnost da se dela pravdaju (izmišljenim) ugrožavanjem društva od strane ,,woke" ideologije, pervertiranja ,,tradicionalnih" ili ,,prirodnih" rodnih uloga i strukture porodice, te hiperboličnim diskursom da je samo čovečanstvo ugroženo onda kada je ugrožen, zaista, pre svega (neo-)hegemoni model muškarca.

U tom smislu je Schmaleova knjiga, koliko god da možemo da kažemo kako joj neke stvari nedostaju, ipak veoma značajna jer jasno i bez dileme predstavlja hegemoni model muškarca kao istorijsku činjenicu ali nedvosmisleno prevaziđen, za tadašnje okolnosti vezan model, skopčan sa procesima kao što su bili veliki ratovi u Evropi, akumulacija kapitala i klasna razdvajanja u kojima su žene (ali i muškarci koji se nisu uklapali u hegemoni model) gubile – siimboličke, ali i konkretne – pozicije koje su im u nekim prethodnim vremenima podrazumevano pripadale. Epoha patrijarhata, kao ,,default" modela društva je, u Schmaleovom tekstu se to jasno vidi iako on to ne govori eksplicitno, više simulakrum nego stvarna društvena okolnost i njena najjača realizacija u poslednjih pola milenijuma se zapravo dešavala u kontekstu ratnih osvajanja i klasnog razdvajanja. A što je važna polazna tačka u razmišljanju o muškosti, iz ma kog dela Evrope – ili isveta – da dolazite. Clio knjigu na prodaju ima ovde.

Nacija okupana krvlju je pretposlednja objavljena knjiga Paula Austera, izašla iste godine kada i njegov poslednji roman, Baumgartner. Auster je, to znamo, preminuo manje od pola  godine kasnije nakon što je svet dobio priliku da pročita optimističko, otvoreno finale Baumgartnera koje je obećavalo još mnogo pustolovina i nesaznatljivih peripetija. Nacija okupana krvlju – u originalu Bloodbath Nation – je mnogo manje optimističan narativ i kao poslednji veliki esej koji je Auster objavio oslikava jednu turobnu sliku ,,američke izuzetnosti" i pronalazi način da problem razloži na mnogo komponenti. Ono što ne pronalazi je rešenje. No, dobro je pročitati ovako energičnu i strastvenu analizu koja nema pretenzije na naučnu objektivnost i, čak i kada se ne slažete sa nekim Austerovim supozicijama i zaključcima, ne možete a da ne pozdravite rad koji je on obavio na skretanju pažnje na problem i povezivanja mnogih fenomena u američkom društvu koji ovaj problem podupiru i sprečavaju njegovo rešenje.



Ako to iz naslova nije bilo jasno, problem o kome Nacija okupana krvlju govori je ,,gun violence" odnosno nasilje počinjeno vatrenim oružjem u SAD. Ni po čemu ekskluzivan fenomen za ovu državu, rekli bi odmah neki, ukazujući da se nasilje počinjeno vatrenim oružjem dešava svuda po svetu i da ima mnogo država u kojima je verovatnoća da ćete poginuti od metka viša nego u SAD.

Osim što su naravno, SAD apsolutna statistička anomalija kada je u pitanju oružano nasilje. Auster u ovoj knjizi iznosi neke probrane brojke čisto da bi uokvirio svoj narativ i jedna od njih je, mislim, dovoljno ilustrativna: verovatnoća da će Amerikanac biti pogođen metkom tokom svog životnog veka je dvadesetpet PUTA veća nego za prosečnog stanovnika one grupe država koje se nazivaju razvijenim. Istovremeno, iako ukupna populacija SAD iznosi manje od polovine populacije tih razvijenih svetskih društava, četiri petine svih smrti od vatrenog oružja se dešavaju baš u SAD.

Paul Auster je najpoznatiji po svojim romanima, intrigantnoj mešavini žanrovskog pisanja i eksplorativne, umetničke proze ispunjene metatekstualnim eksperimentima, no Paul Auster je pisao i mnogo toga drugog. Objavljivao je poeziju duže od četiri decenije. Napisao je nekoliko uspešnih filmskih scenarija (i režirao dva od njih, takođe sa solidnim uspehom). No, dve forme pisanja su mu bile, čini se, jednako važne kao i njegovi romani: memoarski radovi i esejistika. I jedno i drugo je radio paralelno sa svojim ,,pravim" spisateljskim dužnostima i i jedno i drugo su često prodirali i u njegovu proznu građu, dajući joj neretko dokumentarističku dimenziju koje će je još više oneobičiti.

Nacija okupana krvlju je onda kombinacija upravo ove dve omiljene Austerove spisateljske discipline. Ovo je dugački esej, podeljen u nekoliko celina, a koji se bavi istorijatom i efektima kulture nošenja oružja u SAD i istraživanjem njenih spona sa mentalitetskim, ekonomskim, političkim i drugim fenomenima tokom decenija u kojima će nasilje počinjeno vatrenim oružjem postati neka vrsta javnozdravstvenog problema u SAD epidemijskih razmera. Istovremeno, ovo nije naučna studija koja pretenduje na gorepomenutu bezinteresnu objektivnost i Auster koristi neke veoma lične epizode da ilustruje pre svega svoj stav ka nošenju ličnog naoružanja u SAD a onda i mentalitetske i druge elemente američke kulture koji čitav ovaj problem kao da čine nerešivim.



Pored Austerovog teksta, Nacija okupana krvlju ima i mnogo fotografija koje je napravio Spencer Ostrander, njujorški fotograf (i Austerov zet) koji kaže da je, kada je napunio dvadesetjednu godinu, nekoliko ljudi iz njegove okoline umrlo te da ga je to podstaklo da se bavi fotografijom, kako bi ubuduće imao opipljive slike ljudi i mesta što želi da ih pamti. No, fotografije u ovoj knjizi su programski urađene bez ljudi na njima jer su u pitanju mesta na kojima su se desili incidenti sa vatrenim oružjem u kojima je bilo mnogo žrtava. Naređani između Austerovih tekstualnih celina, ovi pusti memorijali – škole, tržni centri, koledži, barovi, čak i jedno groblje – svojim ćutanjem – ali i svojom nepodnošljivom brojnošću – jasno ilustruju poente Austerovog teksta.

Auster tekst počinje objašnjenjem da nikada nije posedovao pištolj – a što je za Amerikanca već pa skoro kontroverzna izjava – ali onda govori o tome da je kao dete išao unaokolo sa revolverom-igračkom i smatrao da su kauboji najkulji ljudi na svetu. Ovaj kontrast je važan jer iako popularna kultura koja glorifikuje simboliku oružja (i nasilnog rešavanja problema) nije beznačajan element u izgradnji stava prema oružju, postoji veoma jasna razlika između država koje i same imaju nasilne filmove, video igre, stripove i pištolje-igračke sa jedne i SAD sa druge strane. Auster se trudi da pronađe dublje kulturološko i mentalitetsko korenje, priča o svojoj mladosti kada je radio kao mornar na brodu i kada se družio sa jednostavnim ljudima iz radničke klase a od kojih je jedan, koji je njemu kroz rad postao srazmerno blizak, uzgredno u razgovoru otkrio svoju sasvim patološku stranu vezanu ne samo za stav prema pokretu za ljudska prava i Martinu Lutheru Kingu Junioru, već i za povremene epizode odlazaka na brdo iznad druma blizu njegove seoske kuće i pucanje na prolazeće automobile iz puke dokolice.

Auster govori i o jednoj epizodi kojoj nije prisustvovao i za koju je zapravo i saznao tek mnogo decenija kasnije ali koja je presudno obeležila i njegovo detinjstvo, pa onda i ostatak života i objašnjava zašto ni njegov otac nije imao oružje u kući. Ova epizoda, vezana za njegovog pokojnog dedu – za koga bi mu otac uvek kada bi pitao ispričao drugačiju priču o tome kako je umro – pomaže Austeru da ilustruje koliko su posledice nasilja počinjenog vatrenim oružjem dalekosežne i ekstremno traumatične, pogađajući ne samo neposredno umešane individue već njihove porodice i zajednice pa onda, agregatno i čitavo društvo.

Naravno, vredi imati na umu i ovo: incidenti nasilja počinjenog vatrenim oružjem su, uprkos tome da Auster posvećuje značajan deo teksta epohi kolonizacije severnoameričkog kontinenta kada su muškarci bili automatski smatrani za vojnike i imali ne samo pravo već i obavezu da budu naoružani, zapravo sasvim nov fenomen. Auster pravi dobrodošao napor da, recimo, pokaže da je ,,divlji zapad" prikazivan u filmovima i popularnoj literaturi  bio mnogo više fikcija nego realnost, da je nošenje oružja u gradovima poput Tumstona, Dedvuda ili Dodž Sitija – a koji su svi mitologizovani u popularnoj kulturi kao poprišta legendarnih vatrenih obračuna – bilo strogo zabranjeno, te da statistika pokazuje kako je broj ubistava u ovim gradovima na godišnjem nivou bio isključivo u jednocifrenim vrednostima.



Kontrast tome je naravno ono što imamo danas. Kucam ovaj tekst 18. Novembra 2025. godine i jedan izvor na internetu pokazuje da se u SAD samo od prvog Januara desio 141 incident korišćenja vatrenog oružja SAMO U ŠKOLAMA, sa 44 smrtna ishoda i 129 povređenih. Drugi interesantan izvor je CNN koji daje niže brojeve (68 pucnjava u školama) ali i pokazuje kako ova statistika generalno raste iz godine u godinu sa povremenim padovima ali sa onda velikim skokovima, tako da je od 2008. godine sa osamnaest ovakvih incidenata do 2024. broj stigao na 83.

Ovo se dešava u kontekstu neprestanog, postojanog pada svih drugih formi nasilnog kriminala u SAD a koji se odvija od početka devedesetih. Mnogo je hipoteza postavljeno za to zašto su razbojništva, pljačke, napadi, čak i silovanja, generalno u stalnom opadanju* tridesetpet godina unazad, od toga da je ekonomski rast proizveo pozitivne socijalne efekte, preko toga da se roditelji više bave svojom decom, ali da i deca i mladi generalno više vole sada dostupnije virtuelne i kućne zabave od ,,ulice" pa čak i kada se okrenu zločinu to budu prevare sa kreditnim karticama i phishingom, sve do toga da je prestanak korišćenja olova u benzinu uticao na bolje mentalno zdravlje nacije, no ostaje činjenica da incidenti počinjeni vatrenim oružjem odolevaju ovom trendu i kreću se na suprotnu stranu.
*skokovi se mogu primetiti u momentima velike traume, na primer u početku pandemije COVID-19 a i Auster i za incidente sa vatrenim oružjem podvlači da su jako eksalirali u ovom periodu

Auster se, rekosmo, bavi kulturom nošenja oružja i njenom kodifikacijom u američkom ustavu, infamoznim drugim amandmanom i korišćenjem zareza koji i danas zbunjuje tumače. Ova priča je ispričana mnogo puta, ali i Auster smatra da vredi još jednom ukazati da zakonska osnova koja garantuje nošenje oružja kao osnovno građansko pravo već izvestan broj decenija biva verovatno i svesno zloupotrebljavana od strane lobista industrije oružja i njihovih konzervativnih prijatelja među političarima jer se previđa da je zakonodavac ovo govorio u kontekstu ,,dobro regulisane milicije" a koja bi sprečila kolonijalnu invaziju na tada još uvek sveže nezavisnu ,,Ameriku".

Auster takođe vrlo jasno pokazuje tu sponu između industrije oružja, velike lobističke organizacije kao što je ,,Nacionalno streljačko udruženje" (NRA), i konzervativnih političkih sila koje zajednički održavaju status kvo tako da je oružje Amerikancima lako dostupno i da su administrativne prepreke minimalne. Broj od preko 390 miliona komada vatrenog oružja u naciji koja ima oko 300 miliona stanovnika bi trebalo da svakog zabrine, čak i ako sebe ubraja u konzervativnu društvenu grupaciju, a ako ne to, onda bi to morao biti podatak o 40.000 osoba koje godišnje u SAD poginu od metka (u ubistvima i samoubistvima) a što je broj ekvivalentan broju poginulih u saobraćajnim nesrećama.



Naravno, automobil ima mnoge dobre i tu jednu vrlo lošu stranu, dok pištolj ili poluatomatska puška imaju, čini se, samo one loše jer su napravljeni da ubijaju. Auster je svestan da je neophodno da se ovde nađu nijanse pa direktno adresira parolu da je ,,jedino što može zaustaviti lošeg momka sa pištoljem – dobar momak sa pištoljem", a koja potiče od, nećemo se iznenaditi, čoveka koji je bio direktor i izvršni potpredsednik NRA u periodu duže od trideset godina. Auster potanko opisuje jedan incident u kome je, zaista, dobar, požrtvovan čovek uzeo pištolj i došao na poprište u tom trenutku već tekućeg masakra u crvki i svojim delanjem sprečio dalje žrtve. On dalje govori o traumi koju je ovaj dobri čovek iskusio i daje jaku ilustraciju za to šta znači kada osoba koja nema psihopatsku crtu ličnosti uzme vatreno oružje i puca u drugu osobu.

No, ovo je i mesto na kome vredi primetiti da Austerov duboko lični pristup problemu, ma koliko da daje na intenzitetu teksta, hoće malo i da zamagli poente koje se same nameću. U naporu da bude ,,non-partisan" u svom izlaganju i da izbegne da se u tekstu primeti nekakva liberalna predrasuda, Auster produžuje pravo u smeru standardne liberalne klopke upadanja u ,,bothsidesism", odnosno svesnog, gotovo isforsiranog pronalaženja veštačkog balansa i krivaca na obe strane.

I svakako treba ceniti trud da se iznese nekakav izbalansiran pogled u zaključcima, no, ovo agregatno slabi argumentaciju koju je Nacija okupana krvlju do tada dosledno iznosila i koja pokazuje nesrazmerno veću ,,zaslugu" konzervativne strane za to da se SAD decenijama ne miču u pravom smeru, naprotiv, da je decenijama ovo problem koji eskalira. Auster i statistički ali i anegdotalno pokazuje jednu jasnu sliku u kojoj je za problem u presudnoj meri kriva konzervativna politička struja trudeći se da ne propusti da sasvim opravdano ošine po neoliberalima i Trampu, ali onda staje da nađe i neke suprotne primere i hvata se za Crne pantere i njihov protest u Sakramentuu 1967. godine kada su naoružani pripadnici ove afroameričke aktivističke organizacije izneli javno mišljenje da su pokušaji ,,kontrole naoružanja" među civilima zapravo napor da se ugnjetena manjina razoruža kako bi lakše mogla da se suzbije represivnim sredstvima. Iako odmah zatim piše da su Crni panteri bili razoružani donošenjem novih zakona kasnije te i naredne godine i obrazlaže da je NRA od do tada apolitične organizacije postala lobistička sila koja se zalaže za što manju kontrolu naoružanja, Auster uspeva da napravi – neuverljiv – argument da su, eto, Crni panteri nekako ,,zaslužni" što sad postoji ceo taj lobistički napor koji sprečava iole racionalnu diskusiju u američkom društvu o kontroli nošenja i posedovanja ličnog naoružanja. Ideja da bi sve bilo drugačije da oni nisu čačkali mečku deluje apsolutno sumanuto kada se gleda bilo koji duži vremenski period pre ili posle 1967. godine i statitsike koje pokazuju postojan rast naoružavanja Amerikanaca. U najblagonaklonijem čitanju može da se kaže da su Crni panteri dali dobar izgovor lobistima industrije oružja da urade nešto za šta su već decenijama hvatali zalet.



Fer je nemati odgovor na teška pitanja, naravno, ali Auster – koji eksplicitno kaže da nema odgovor – kao da onda ide i nekoliko ekstra koraka dalje i trudi se da obrazloži da on i ne vidi kako bi odgovor uopšte mogao da se nađe, prikazujući američko društvo kao strašno polarizovano a zakonom propisanu kontrolu naoružanja kao nesprovodivu ideju koja bi dala otprilike iste onakve rezultate kao što je to dala zabrana prodavanja alkoholnih pića pre sto godina.

A što je podsećanje da su čak i tako izuzetni Amerikanci kao što je bio Paul Auster na kraju dana ipak – Amerikanci. Jer naravno da priča o polarizaciji i na pola presečenom američkom nacionu nije baš tako komplikovana i da je u pitanju neki fenomen od boga, i svako ko hoće da gleda statistike može da vidi koliko su incidenti nasilja vatrenim oružjem frekventniji u ,,crvenim državama" SAD, dakle onim koje tradicionalno glasaju za konzervativniju Republikansku stranku. Auster i sam anegdotalno navodi napade vatrenim oružjem koje izvode politički ekstremisti u SAD i među njima, naravno, nema levičarskih primera, a statistika nam i pokazuje da su incidenti političkog nasilja desnice i češći i nasilniji nego oni koje izvodi ta mitska ,,radikalna levica" u SAD. I to ne češći i nasilniji par procenata: levičarski incidenti čine svega 10 do 15% svih incidenata političkog nasilja i odgovorni su za svega 5% žrtava.

Utoliko, Auster piše jedan odličan tekst, daje mu idealan odnos ličnog, anegdotalnog, statističkog i filozofskog, politički je dosledan i jasan 90% vremena, ali onda pred money shot kao da mora da povuče ručnu, te se završava jedni pesimističnim, očajnim hvatanjem za glavu, zaključkom da nije jasno šta može da se uradi ali da se nada da će bar o tome da se razgovara.

Što je fer, ali razgovori između onih koji imaju moć i novac i onih koji je nemaju verovatno neće doneti nikakav opipljiv rezultat. U svakom slučaju, Nacija okupana krvlju jeste važan tekst, sa puno dobrih uvida i argumenata ali koji posrće kada naleti na onaj tako američki paradoks koji satirični The Onion istera na svoj sajt  kadgod se desi neki veći incident sa pucanjem i mnogo žrtava: ,,'No Way to Prevent This,' Says Only Nation Where This Regularly Happens". Kao i u mnogo drugih situacija, zgodno je uvek pogledati ima li neko ko profitira od labave zakonske kontrole naoružanja a evo malo i da pomognemo: ne profitiraju levičarske aktivističke grupe ili woke lobisti nego industrija oružja i njihovi politički saveznici.

Srbija je, naravno, imala svoja dva incidenta sa masovnim žrtvama pre dve i po godine i iz prve ruke iskusila ovu traumu ali i okusila šta znači kada u društvu gde je nošenje oružja zakonski jako regulisano, sprovođenje te regulative nije dosledno ni disciplinovano.  Austerova knjiga, objavljena ove godine na Srpskom od strane Geopoetike, je važan tekst da se ima na umu, čita VRLO kritički i razume. A i lep je. Izvolite:
https://www.geopoetika.com/o-knjizi/1892/nacija-okupana-krvlju

https://delfi.rs/knjige/38427-hiramov-kljuc-faraoni-slobodni-zidari-i-otkrice-isusovih-tajnih-svitaka-knjiga-delfi-knjizare.html

Ovo je jedna od boljih knjiga o masoneriji objavljena kod nas.

Quote from: sodomizer on 24-12-2025, 13:02:55https://delfi.rs/knjige/38427-hiramov-kljuc-faraoni-slobodni-zidari-i-otkrice-isusovih-tajnih-svitaka-knjiga-delfi-knjizare.html

Ovo je jedna od boljih knjiga o masoneriji objavljena kod nas.

Hiramov ključ sam čitao kao klinac i bio oduševljen. Kasnije sam video kritike da je reč o običnoj fantaziji. I sto kao i Sveta Krv, Sveti gral.

procitao se odgovarajuci saricev evandjelistar, te malo marksove biografije (sa mnogo slika), dobro, gledalo slike. da se ne kaze da sam pristran ili ohol pred najveci blagdan poniznosti.
zato cu se suzdrzati i od komentiranja marksa!
bozic, svi sretni, sloboda!

Stara vjera srba i hrvata Natka Nodila

Jedna od retkih primera staroslovenske paganštine

Dosta informacija o usmenoj tradiciji slovena

Treći roman Nine Savčić, Istina o Mariji, izašao krajem prošle godine, je vrlo moguće i njena najbolja knjiga do sada ili, u najmanju ruku, roman za koji je najplauzibilnije da bi mogao da pronađe širu publiku i izraste u svojevrsni kultni tekst*. Svojim spretnim preplitanjem opštenarodne, svima dobro poznate muke i vrlo partikularne, vrlo lične priče on uspeva da bude i neka vrsta odmerenog, distanciranog komentara na srpsku sadašnjicu, korodiralu od korupcije i rastrzanu ratovima unutar malih zajednica u kojima se zbog komadića moći i autoriteta oštre sečiva i ciljaju leđa bližnjih, ali i, po prvi put u njenom opusu, i nešto što podseća na žanrovski, trilerski format koji čitaoca tera napred kako bi video ne samo KAKO nego i ŠTA će se do kraja dogoditi.
*u trenutku dok kucam ove redove, on je uvršćen u uži izbor za NIN-ovu nagradu, što je i neka vrsta ,,objektivnog" prepoznavanja njegovog kvaliteta i relevantnosti



Ovde, po običaju, vredi napomenuti da autorku poznajem lično i da sam roman na čitanje dobio od nje, a što je u redu imati na umu u kontekstu daljeg konzumiranja ovog prikaza. Dodajmo i dva možda manje bitna podatka: jedan je da sam na pitanje da li želim da čitam radnu verziju romana i, eventualno, komentarima i sugestijama utičem na njegovo konačno ovaploćenje odgovorio negativno, poučen time da autorka ima izuzetno osoben i izuzetno intenzivan rukopis i da bi kvaziurednički napori sa moje strane bili verovatno neumesni i nekorisni a meni bi pokvarili zadovoljstvo čitanja finalnog teksta; drugi je da sam sugerisao kako bi za nekakav marketinški uspeh romana bilo zgodno da se na naslovnoj strani napravi mala sintaktička greška i da on u knjižare dospe sa naslovom Istina o Mafiji. Iz nekog razloga ovaj moj razumni i, mnogi bi rekli dalekovidi predlog nije bio prihvaćen.

No, možda i jeste bitno da na ovom mestu napomenemo kako je naslov ovog romana možda i njegova najslabija tačka. Iako u potpunosti opravdan na poslednjim stranama, spretno izvrćući fokus naracije sa glavnog junaka i u jednoj duhovito metanarativnoj pirueti kroz ,,istinu o Mariji" sugerišući čitaocu nekoliko slojeva istine o njemu samom, dakle, tom glavnom junaku, on je, naravno i prva stvar koja će uticati  na percepciju potencijalnog čitaoca kada je u pitanju ovaj tekst. Složićemo se da je ,,Istina o Mariji" naslov koji neizmerno asocira na nekakvu mirjamovsku telenovelu-u-zametku i mada strogi, formalni dizajn korica karakterističan za izdavača (Arhipelag), sa crtežom Saše Pančića koji nudi apstraktni crni tuš na belom hameru kao halucinantnu predstavu gravitacije ne sugeriše tekst ovog tipa, ,,Istina o Mariji" svejedno snažno odskače od naslova prva dva romana autorke (Vlasnik svega našeg, U lancima) koji su već tim prvim utiskom snažno signalizirali opresivne, halucinantne prostore koje će čitalac između korica zateći i pomalo panično u njima pokušavati da pronađe neki svoj put i susret sa transcendentnim.

Ovo napominjemo jer je Istina o Mariji u punoj meri roman Nine Savčić na istoj liniji i zadatku kao i prva dva, samo još izbrušeniji u egzekuciji, još nemilosrdniji u dubokoj, ledeno-satiričnoj opservaciji vremena i mesta na kome živimo, halucinantan i košmaran kao i prve dve knjige, samo sa spretnijim, svakog eksperimentalnog sala lišenim vođenjem naracije tako da se čitalac stalno drži u gardu i garancijom da će svakog momenta kada pokuša da proviri iznad rukavica popiti kazneni kroše u oko. Istina o Mariji nije stvarno triler, ali on izuzetno graciozno vozi u trilerskoj traci, krećući in medias res i pametno razmotavajući priču unapred i unatrag tako da čitalac ima utisak da od grozničavih fragmenata naratorovog bulažnjenja sklapa sliku o tome šta se desilo dok istovremeno strepi od toga šta će se desiti.

Prethodni romani Savčićeve nisu zaista imali zaplet ili, makar, taj zaplet nije imao klasičnu dramsku srž. Većina drame u njima dešavala se u umovima i endokrinim sistemima protagonista koji su od trivijalnih, svakodnevnih situacija pravili (sebi) teške momente straha, panike, zapitanosti, borili se za odlučnost i svađali se sa duhovima nedonesenih odluka kako bi se mrdnuli iz skoro katatonične zamrznutosti u kojoj sebe ubeđuju da su bezbedni iako je, svima je bilo jasno, upravo lavirint njihovih misli i afekata bio najopasnije mesto za oboje. Savčićeva u svoje omiljene autore ubraja Bernharda i Handkea pa su ova dva romana na neki način i operisala u tom prostoru stvaranja drame i naracije gotovo ni iz čega, ex nihilo u kome je to ,,nihilo" predstavljalo zrno ljudske ranjivosti (i potencijalne plemenitosti) koje u nama stoji pre svih reči koje smo naučili i svakog društveno uslovljenog ponašanja koje smo se navikli da ponavljamo.

Zato je kontrast koji nudi Istina o Mariji tako zanimljiv i efektan: protagonist ovog romana ne može da se ponaša, niti je u stanju da izgovori i jednu jedinu reč, ali je on, za razliku od svoje dvoje prethodnika, zbilja u centru jedne stvarne drame koja podrazumeva merljive, objektivne opasnosti i, na strani čitaoca, prirodan strah i znatiželju da vidi šta će biti sa njim, odnosno, u skladu sa pomenutim trilerskim žanrovskim pravilom: da li će preživeti.



U svojoj opasci pre početka teksta, autorka veli da je roman posvećen žrtvama korupcije, ali Istina o Mariji ne ulazi u direktan dijalog sa Vučićem i metastazom kriminalnog režima u sva tkiva društva, odlučujući se, dovitljivo, za indirektniju opservaciju ,,srpskog stanja", sa glavnim junakom koji ne može da dela, ne može da govori, ne može ni da se pomera i najveći deo romana provodi samo slušajući. Ono što do njega dolazi nisu politički pamfleti niti uredna svedočenja koja bi sažvakala sociološke i antropološke komponente aktuelne srpske farsične tragedije već, naprotiv, sirovi materijal koji prosto ispada iz nezadovoljnih, nesrećnih ljudi koji nisu brehtovska eksploatisana sirotinja niti Zolina potlačena radnička klasa uterana u životinjske navike. Ljudi koji se roje oko glavnog junaka – imobilisanog, jedva postojećeg, desubjektivizovanog u toj meri da niko pred njim ne čuva ni svoju intimu niti politički identitet – su, naprotiv, deo nekakve građanske, srednje klase, obdareni strukom i eksplicitno delatni. Oni donose odluke i od njih zavise ishodi i onda ,,politički" sloj ovog teksta nije samo u tome da prikazuje opšti raspad vrednosti, opštu krađu resursa i divljačku akumulaciju kapitala tako što se on otima od slabih i ,,prirodno" pripisuje jakima. Ovo bi, uostalom, bili motivi karakteristični za tekstove iz devedesetih. Savčićeva taj element korupcije i propadanja drži u pozadini a u prvi plan gura ,,male", prljave, do apsurda lokalizovane politike zatvorenih kolektiva u kojima se borba za vlast i komadić moći vodi bespoštedno, pretnjama, ucenama, ogovaranjem, spletkama, prevarama i ogoljenim prezirom koji šiklja iz građana što bi trebalo da umeju da se ponašaju bolje, plemenitije, da se sete kako uspeh i prosperitet kolektiva i njima treba da garantuje uspeh, prosperitet, zaštitu...

Glavni junak romana je muškarac, beogradski reditelj – uglavnom reklama i malih dokumentarnih filmova za koje mora da konstantno prolazi kroz zamorna moljakanja nadležnih institucija za finansijsku podršku – koji leži u bolnici, u komi. Iz njegove konfuzne, grozničave naracije na prvim stranama romana zaključujemo da on misli kako ga je pogodio metak u stomak, na ulici, potpuno nenadano, i da je u jednoj od beogradskih zdravstvenih ustanova priključen na aparate koji ga održavaju u životu. Protagonist, čije ime nikada nećemo saznati, ne može da se pomeri, ne može da govori niti da na bilo koji način signalizira da čuje i razume ljude oko sebe, uglavnom lekare i medicinske sestre koji, ignorišući ljudskost glavnog junaka i njegovih sapatnika u sobi, takođe prikačenih na veštačka pluća i intubiranih svom silom cevi koje treba da im obezbede vegetativnu egzistenciju dok nauka ne odradi svoju čaroliju, tokom svog radnih vremena imaju žustre, često posramljujuće neprijatne razgovore koji razotkrivaju svu banalnost smrti što se u svakom praktičnom smislu desila sem što je mašine još uvek ne priznaju, ali i života koji se vrte oko otuđivanja opreme, borbi za mesto načelnika institucije, grčevitih, posramljujućih erotskih epizoda na radnom mestu, poveravanja svoje intime ljudima kojima ne verujete ali su vam bliži od ljudi sa kojima živite...

Narativ o čoveku-zarobljenom-u-sopstvenom-telu je već napisan, više no jednom, a Trumbov Roman Johnny Got His Gun iz 1939.  godine je referentni tekst koji je uspostavio mnoge filozofske elemente ovakvog pogleda na ljudsku egzistenciju i užasa koje taj pogled otkriva. Nina Savčić je toga više nego svesna i Istina o Mariji sebe izmešta korak ili dva ulevo, pletući mrežu mračne satire o ljudima koji egzistiraju tik uz ambis egzistencije što ga simbolizuje čovek koji može samo da čuje i samo da misli, pasiviziran do mere koja ga izdiže iznad uobičajenih ljudskih percepcija ispravnog i pogrešnog, trenutnog i večnog, ljudskog i animalnog, duhovnog i materijalnog.

Ono što Istina o Mariji, dakle, radi je da, pružajući svom protagonisti priliku i prostor za beskonačnu refleksiju, ali i komadić nade da će možda ipak uspeti da se probudi iz kome i transformiše iz organskog objekta u osobu sa sopstvom i delatnom suverenošću, dešavanja oko njega ne svede na puku pulpu ljudskog-odveć-ljudskog jebanja, svađanja, plakanja i recikliranja svakog dana iz početka, već ih transformiše u dramu u kojoj se stvari ZAISTA dešavaju, u kojoj se statusi likova apdejtuju a njihovi odnosi evoluiraju. Ili makar glavni junak evoluira svoje shvatanje ovih odnosa, ali i reevaluira sopstveni život.

Istina o Mariji utoliko ima više sličnosti sa onim čime se autorka bavila u U lancima nego sa njenim prvim romanom koji je bio pre svega smešten u interfejs osobe sa logosom i, mada prepun emocija i afekata, nije imao stvarni ljudski reflektor da se o njega te emocije i afekti odbiju i do čitaoca dođu u pročišćenoj, kristalizovanoj formi. U lancima je onda izveo trik kreiranja osobe koja će predstavljati opsesiju, praktično fetiš za glavnog junaka i mada on do kraja neće ništa URADITI, dovoljno je što će baciti senku na taj svoj objekt želje i u toj senci prepoznati sebe u meri dovoljnoj da se trgne.

Istina o Mariji, međutim, ide nekoliko koraka dalje, uzimajući egoističnog, na sebe usmerenog protagonistu ali ga spuštajući u trajan, formalizovan odnos sa titularnom Marijom a onda ga ostavljajući u sasvim pasiviziranom stanju tako da po prvi put dobije dovoljno vremena da o tom odnosu razmišlja, da na njegov dalji razvoj ne može da reaguje, da ne može da se odbrani naučenim kontranapadima, verbalnim pariranjima, pasivno-agresivnim epizodama povređenog (muškog) ega. I tu se onda dešava nešto neobično, čak i nešto plemenito.

I, dobro, dešava se sva sila malih, ljudskih epizoda, očajničkih edipovskih vapaja, seksualnih fetiša kojima nije vreme i mesto ali kojima, uostalom, nikada nije vreme i mesto a oni se nekako uvek tu zateknu, smešnih i tragičnih minijatura.



Neće ovaj glavni junak do kraja romana imati prostora za puno iskupljenje, čak možda ni za nekakav simbolički početak istog ali ovaj tekst je briljantan literarni alat koji čitaoca stavlja u istu poziciju sa glavnim junakom da se, teturajući se između halucinacija, komadića dijaloga koji se moraju tumačiti jer se ne mogu sasvim razumeti, samoispitivanja i samooptuživanja koji neumitno slede kada ste zatvoreni u ovakvom lavirintu, zapita je li kasno i ako nije, šta treba učiniti sledeće. Naravno, odgovori su individualni i možda su i svi pogrešni ali svaki odgovor je bolji od neodgovora, kao što je svaka preuzeta odgovornost bolja od neodgovornosti.

Istina o Mariji je istovremeno i pitak, tečan tekst i neprobojni zid slova koji će čitaoca malo uplašiti. Uterana od strane izdavača u ,,kompromis" da makar na svakoj strani ima barem po jedan odvojeni pasus, autorka je svejedno manifestno unutar svog omiljenog formata, pišući tekst koji hvata i ne pušta, koji nema poglavlja niti uredno odvojene celine, koji skokove u vremenu ne signalizira formatom nego košmarnom halucinacijom reči i slika, a promene prostora traumatičnim salatama boja i zvukova. Likovi imaju imena ili izmišljena imena onako kako im ih protagonist koji ih ne vidi i samo donekle čuje dodeljuje, i govore u rečenicama zaheftanim u same pasuse, samo uz dodatak imena govornika na kraju, presecanim refleksijama i opservacijama naratora.

Ovo, naravno, zahteva od čitaoca poseban napor i izvesnu meru odlučnosti da se probije kroz guste redove slova na svakoj stranici, grupisanih kao vojne formacije rešene da neprijatelju ne prepuste ni delić teritorije bez krvave borbe, ali Nina Savčić, kao i u prethodnim romanima, jezikom vlada poput nekakvog vrhunskog žonglera, pazeći da vas u svakom trenutku drži prilepljene za stranicu prikazom izbrušene veštine i zapanjene rizicima koje će prihvatati, da se njima igra i do kraja kreira nešto veličanstveno.

Istina o Mariji nije roman o korupciji društva koliko o korupciji pojedinca koja je gradivna ćelija korupcije društva. Opet, on nije ni roman o tome kako da ispravimo društvo koje se iskrivilo, deformisalo i odavno ne radi po fabričkim podešavanjima, ali ni roman o  tome kako da (lako) ispravimo sebe. On je pre svega roman prepoznavanja tog ljudskog-odveć-ljudskog u ljudima oko nas, o spuštanju garda, puštanju ega da splasne, razumevanju da empatija, humanost, nesebičnost, borba za bližnje nisu karakteristika samo nekakvih mitskih ,,dobih osoba" već doslovno svakog od nas i da smo svi u ovome, voleli mi to ili ne, zajedno. I dobri i loši. Istovremeno.

Arhipelag će vam knjigu rado prodati na ovom mestu a promocija je predviđena za Mart.

Čitam 48 zakona moći izvesnog Greena. Razni komentatori pišu da je reč o psihopatskom delu, i doista ima tu elemenata zla i psihopatije. No sa druge strane, može pomoći u odbrani od manipulatora, a ponekad ako ste inače previše mekane duše nije loše poslušati koji zakon i drugačije se postaviti. Knjiga obiluje citatima i istorijskim pričama i rekao bih da je vredno (ne)delo.

Zapravo sam upravo pročitala ''Čudo u Poskokovoj Dragi'' Ante Tomića. Simpatična porodična komedija, ništa posebno niti naročito novo, mada relaksira. Četiri brata i tata udovac žive u vukojebini iznad Splita kao hajduci, uživaju u momačkom neredu sve dok im jednoga dana (uz malo sufliranje od strane svećenika) ne sine da je možda lepše sa ženama...
Ono što me je zaprepasilo je sveprisutno potenciranje mržnje prema Srbima i to kao društvena dogma, ne kao afinitet samog autora.

Krenuh da čitam Orkanske visove (imam neko staro izdanje, iz 70-ih) i zanimljivo već na prvoj stranici nisam iz prve uspeo da skontam dijalog (koji se vodi između novog stanara i vlasnika kuće). Reč je naime o tome da nisam dugo čitao klasike, odvikao sam se od zahtevnije vođenih dijaloga, što će reći - zaglupeo sam. Tužno i žalosno za nekoga ko od 7-e godine čita književnost.