ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

To je jedna od mojih omiljenih priča uopšte, ne samo u SFu. A evo i prevedene verzije, prepisate iz nekog Sirijusa (ne znam ko je prevodilac ali mislim da je prevod veoma dobar):



ONI ŠTO NAPUŠTAJU OMELAS


   Naglo su zazvonila zvona, lastavice su prhnule u zrak i u bučnom je gradu Omelasu, što se uzdiže svojim tornjevima iznad mora počela Svečanost ljeta. U luci su brodovi bili prepuni zastavica, u ulicama, između kuća crvenih krovova, obojenih zidova, između starih, mahovinom obraslih vrtova i avenija s drvoredom, pred parkovima i javnim zgradama koračale su povorke ljudi. Neki su bili svečano odjeveni, starci u dugoj, ljubičastoj ili sivoj odjeći, brigadiri ozbiljna lica, nasmiješene ali mirne žene, što su nosile djecu i razgovarale koračajući.

   U drugim je ulicama odzvanjala brzo glazba, zveket gongova i bubnjeva. Ljudi su plesali, sve je bilo u plesnom ritmu. Djeca su skakutala sa svih strana, krici su im letjeli poput lastavica iznad glazbe i pjesme. Povorke su se uputile prema sjeveru grada, prema velikom travnjaku nazvanom Zelena livada, gdje su momci i djevojke, goli pod toplim suncem, gazeći blato do gležanja, vježbali svoje konje prije trke. Konji nisu nosili ormu, samo ular. Širili su nozdrve, kopkali nogama i kočoperili se. Bili su uzbuđeni jer su konji bili jedine životinje koje su sudjelovale u našim svečanostima.

   U daljini uzdizale su se planine, na sjeveru i zapadu, okružujući napol Omelas. Jutarnji je zrak bio tako čist da je snijeg što je krasio Osamnaest planina blistao bjelkastom i zlaćanom vatrom pod suncem i plavim nebom. Bilo je dovoljno vjetra da bi zastave na trkalištu lepršale. U tišini prostranih ozelenjenih livada mogla se čuti glazba s gradskih ulica, sve bliža, ugodna i rasplinuta u zraku što bi ponekad zatreperio, uz radosnu zvonjavu.

   Radosnu? Kako da se izrazi radost? Kako da se opišu građani Omelasa?

   Nisu to bili obični, jednostavni ljudi, premda su bili sretni. No, izrazi veselja nisu se često iskazivali. Svi su osmijesi postajali ukočeni. Sve je navodilo na pomisao da bi se ubrzo imao pojaviti Kralj na sjajnom konju, okružen plemenitim vitezovima, ili možda na nosiljci koju nose mišićavi robovi. No, kralja nije bilo, nije bilo ni mačeva ni robova. Nisu oni bili barbari. Ne poznajem pravila ni zakone njihova društva, ali čini mi se da ih je bilo malo. Budući da nisu živjeli u monarhiji i nisu imali robove, nisu imali ni burze, ni oglašavanja, ni tajne policije, ni atomske bombe. A ipak, ponavljam, nisu to bili jednostavni ljudi, mirni stočari, grubi plemići, dobrodušni utopisti. Nisu bili ništa manje komplicirani nego mi. Nevolja je u tome što imamo lošu naviku, koju ohrabruju cjepidlake i mudrijaši, da sreću smatramo nečim glupavim. Samo je bol produhovljena, samo je zlo zanimljivo. U tome je izdaja umjetnika: on odbija prihvatiti otrcanost zla i jad boli. Ako je ne možete nadvladati poistovjetite se s njome. Ako zaboli, pokušajte opet. No, ako se slavi nevolja, to znači da se osuđuje radost, prihvati li se nasilje, gubi se ostalo. A mi smo gotovo sve i izgubili. Ne možemo više ni opisati kako izgleda radostan čovjek, ne možemo svetkovati radost.

   Mogu li vam u nekoliko riječi opisati stanovnike Omelasa?

   Nisu to prostodušna i sretna djeca - premda će njihova djeca, zapravo, biti sretna. To su zreli, odrasli ljudi, inteligentni i strasni, a ne žive jadno. Voljela bih ih bolje opisati. Omelas u mojim ušima odzvanja kao grad iz bajke: bila jednom, davno, jedna zemlja... Možda biste si uz malo napora i sami mogli zamisliti, jer ne bi vas sve mogla zadovoljiti opisom. Na primjer, kako stoje s tehnologijom?

   Mislim da nije bilo vozila na njihovim ulicama ni helikoptera iznad grada. To proizilazi iz toga što su stanovnici Omelasa sretni. Sreća se temelji na razlikovanju onoga što je potrebno ili onoga što nije ni potrebno ni štetno, od onoga što je štetno. Što se tiče onoga što nije ni štetno ni potrebno, dakle komfora, luksuza, obilja - oni mogu imati centralno grijanje, podzemnu željeznicu, strojeve za pranje i sve one čudesne aparate koje još nismo izumjeli, viseće svjetiljke, neke druge izvore energije osim nafte, lijek protiv hunjavice. Možda i nemaju ništa od toga, nije važno. Kako hoćete. Uvjerena sam da su stanovnici obalnih gradova stigli u Omelas u danima prije svečanosti u brzim vlakovima i tramvajima na dva kata i da je stanica u Omelasu najljepša zgrada u gradu, premda je jednostavnija arhitekturom nego Poslovna zgrada. No, unatoč vlakovima, možda vam se Omelas neće činiti gradom punim vrlina. Osmijesi, zvonjava, parada, konji... dodajte i orgije. No, nemojte tražiti da dodam hramove iz kojih će izlaziti dostojanstveni i goli svećenici i svećenice, napol u zanosu i voljni da vode ljubav bilo s kim koji želi spajanje s božanskom krvi. Nećemo to opisivati, premda sam i na to pomišljala. Bolje je da u Omelasu nema hramova, bar ne materijalnih. Religije da, ali svećenstva ne. Te golišave osobe mogu se zadovoljiti time da koračaju gradom, nudeći se kao božanski nabujak za ogladnjele, slijedeći zov mesa. Neka se i oni pridruže povorci. Neka bubnjevi prate vođenje ljubavi, neka činele i gongovi slave požudu i (to nije zanemarivo) neka djeca što će se roditi iz tih obreda budu voljena i neka ih odgaja cijela zajednica. Jedina stvar koje nema u Omelasu, koliko ja znam, to je zločin. Ali bi ga moglo biti? Prije svega, mislim da nema droge, ali to je puritanska pomisao. Za one koji žele, neodoljiva i rasplinjavajuća blagost drooza mogla bi se širiti ulicama, drooza koji duhu i tijelu donosi bistrinu i lakoću, pa nakon nekoliko sati sanjarsku malaksalost i čudesne vizije zagonetki, potičući spolni užitak iznad svake mašte, a ne stvarajući ovisnost. Za one skromnijih ukusa mislim da mora biti piva. Što bi se drugo moglo naći u tome dražesnom gradu? Osjećaj pobjede, dakako, slavljenje hrabrosti. Ali kako nema svećenika, nema ni vojnika. Zadovoljstvo poslije pokolja nije zdravo zadovoljstvo. Ono ne pristaje ovamo. Ono je zastrašujuće i nekorisno. Plemenita i bezgranična radost, velikodušan trijumf ne protiv vanjskog neprijatelja nego u skladu sa svim onim što je pravedno i lijepo u duhu svih ljudi, što pristaje sjaju ljeta. Evo, to puni srce stanovnika Omelasa i oni slave pobjedu života. Mislim da većini i nije potreban drooz.

   Veći dio povorke stigao je do Zelenih livada. Iz crvenih i plavih šatora širi se čaroban miris jela.

   Djeca su se po licu umrljala poslasticama, a i u sivoj bradi nekog čovjeka blaga lica našle su se mrvice kolača. Mladići i djevojke zajahali su konje i počeli se skupljati oko startne linije trke. Neka niska stara žena, debela i nasmiješena, dijelila je cvijeće iz svoje košarice i mladi su ga zadijevali u blistavu kosu. Neko je dijete od devet, deset godina sjelo izvan skupine ljudi i počelo svirati na flauti. Ljudi su se zaustavljali da ga čuju, smiješili su mu se, ali nisu razgovarali s njim jer ono nije prestajalo svirati i nije ih vidjelo, jer su mu se tamne oči gubile u blagoj i razigranoj čaroliji melodije. Zatim je odjednom prestalo svirati i spustilo ruke.

   Kao da je to bio znak, jer se odjednom začuo zvuk trube iz šatora kod startne linije: molećiv, melankoličan, prodoran. Konji su se propeli, neki su zarzali. Mladi su jahači smirena lica gladili konje po vratovima i tiho im govorili: "Polako, polako, lijepi moj..."  Počeli su se svrstavati duž polazne crte. Ljetne svečanosti počinju.

   Vjerujete li vi u to? Prihvaćate li zbilju ove svečanosti, ovoga grada, ove radosti? Ne? Pa da vam opišem još nešto.

   U podrumu jedne od sjajnih javnih zgrada Omelasa, ili jedne od prostranih privatnih zgrada, postoji jedna prostorija. Njena su vrata zaključana, prozora nema na vratima. Malo prašinasta svjetla prodire kroz otvore između dasaka, te kroz neki prozorčić pun paučine. U kutu prostorije dvije čvrste metle, prljave, smrdljive, kraj zarđanog kablića. Pod je prljav, vlažan, kao što su to obično podrumski podovi. Prostorija je dugačka tri koraka i široka dva. Jedva ima mjesta za ormarić s metlama i priborom.

   U prostoriji sjedi dijete, možda je dječak, možda djevojčica. Izgleda kao da mu je šest godina ali ima gotovo deset. Slaboumno je. Možda se takvo rodilo, možda je postalo ludo od straha, zbog neishranjenosti ili nedostatka brige i njege. Kopka nos i češe katkada nožni prst, katkad splovilo, ostaje sjediti zgrčeno u kutu, dalje od metli, jer se boji. Zatvara oči, ali zna da su metle još ovdje. Vrata su zaključana, nitko ne dolazi, osim što - dijete nema pojam o vremenu - ponekad vrata zacvile i otvore se, neka osoba ili više njih pojavi se, jedna uđe i udari dijete kako bi ustalo. Ostali se ne približavaju već gledaju prestrašeno, s gađenjem. Zdjelica i vrč budu na brzinu napunjeni, vrata se zatvore, nestaje pogleda. Ljudi što ga dođu pogledati ne govore, ali dijete, koje nije oduvijek bilo ovdje i sjeća se sjaja sunca i majčina glasa, pokatkada zajeca: "Bit ću pametan, molim vas pustite me! Bit ću pametan!" No, nitko ne odgovara. Noću je dijete vikalo, zapomagalo, mnogo plakalo, ali sada sve rjeđe, ponekad zastenje i sve manje govori. Tako je mršavo da više i nema listova na nozi, trbuh mu je izbočen. Živi od pola zdjelice brašna i masnoće dnevno. Nema odjeće, a njegova bedra i noge sva su puna zaraznih čireva, jer sjedi u svojim izmetinama.

   Svi znaju u Omelasu da je dijete ovdje. Neki shvaćaju zašto, neki ne shvaćaju, ali svi su svjesni da njihova sreća i ljepota njihova grada, nježnost njihovih veza i odnosa, zdravlje njihove djece, mudrost njihovih učenjaka, nadarenost njihovih stvaralaca, pa i obilje njihove žetve i plodova i blagost klime, ovise potpuno o jadu toga djeteta.

   To se obično tumači djeci između osam i dvanaest godina, kada mogu shvatiti. Mladi većinom odu pogledati to dijete, premda i odrasli odlaze da ga vide. Nije važno kako se djeci objašnjava, ali mladi su obično šokirani i osjećaju gađenje kad vide to dijete. Spopadne ih mučnina, bijes, obuzme ih stid i nemoć unatoč svim objašnjenjima. Voljeli bi učiniti nešto za to dijete, ali ne može se ništa. Kad bi dijete bilo dovedeno na svjetlo sunca, daleko od toga groznog mjesta, kad bi bilo okupano i nahranjeno, njegovano, bila bi to nesumnjivo dobra stvar, ali ako bi to bilo učinjeno, sav napredak, ljepota i radost Omelasa bili bi srušeni. Takvi su uvjeti. To bi značilo zamijeniti dobrotu i radost svakog življenja u Omelasu za samo jedno poboljšanje. Odbaciti sreću tisuća ljudi da bi mogla biti sretna jedna osoba. To bi značilo pustiti maha zločinu.

   Uvjeti su strogi i bezuvjetni. Ne smije se djetetu uputiti ni lijepa riječ.

   Ponekad bi se mladi ljudi vraćali kući u suzama ili sa suzdržanom ljutnjom kad bi posjetili dijete i suočili se s tim groznim paradoksom. Mogli su o tome mozgati tjednima ili godinama. No, s vremenom bi shvatili da ne bi dobili nešto osobito ni kad bi dijete bilo slobodno. Sitna radost zbog topline i hrane, ali ništa više. Ono je i previše slaboumno da bi osjetilo istinsku radost življenja. Predugo je živjelo u strahu da bi ga se ikad moglo osloboditi. Navike su mu previše divlje da bi reagiralo na ljudski postupak. Možda bi, nakon toliko vremena, bilo i nesretno bez zidova koji ga štite, bez mraka za oči i bez izmetina u kojima bi sjedilo. Njihove se suze suše pred tako okrutnom nepravdom kad počnu poimati strašnu pravdu zbilje i prihvaćati je. A ipak, možda su baš te suze, taj bijes, velikodušnost i priznanje nemoći pravi izvor sjaja njihovih života. Nema u njih sreće s okusom bljutavosti i neodgovornosti. Oni znaju da ni oni kao ni dijete nisu slobodni. Poznaju oni sažaljenje. Baš postojanje tog djeteta i priznanje toga postojanja omogućuju plemenitost njihove arhitekture, daju snagu njihovoj glazbi i veličinu njihovoj znanosti. Znaju oni da bez toga djeteta, što je u onom podrumu tako jadno i cmizdri u mraku, ne bi ni flautist mogao izvlačiti iz instrumenta radosne zvuke dok se mladi jahači svrstavaju na startnoj crti u sunčano ljetno jutro.

   Vjerujete li u njih sada? Zar vam se sada ne čine zbiljskijim? No, valja reći još nešto, gotovo nevjerovatno.

   Ponekad se neki od mladih što odu pogledati dijete ne vraćaju kući u suzama ili u bijesu. Ne vraćaju se, zapravo, uopće. Ponekad i neki muškarac ili žena šute dan ili dva, zatim napuštaju svoj dom. Izlaze na ulicu, usamljeni, koračaju ulicom i napuštaju grad Omelas. Odlaze sami, momak ili djevojka, muškarac ili žena. Pada noć, putnik mora prijeći gradove, proći između kuća s osvijetljenim prozorima i zaputiti se dalje u tamu poljana. Svaki od tih usamljenika upućuje se prema sjeveru k planinama, ili na zapad. Idu, napuštaju Omelas, gube se u tami i ne vraćaju se. Za većinu nas je mjesto kamo oni idu još nevjerojatnije od sretnoga grada i ne mogu ga opisati. Ali ipak, čini se da znaju kamo idu oni što napuštaju Omelas.

Urusla Legvin je neosporno vrhunski pisac i ima vrhunska dela, nadmoćne karakterizacije većine likova... ali "Omelas" je jedan vrlo slab, prilično besmislen panflet - uopšte nije priča, već propoved.
Urusla je, inače, sklona propovedima ove vrste i kada ih utka u roman, to nekako i podnesem, ali kada joj ispadne samostalno, bez ikakve priče okolo, onda je to ipak previše.

Omelas je relativno subverzivna priča, slično kao i Veliki Inkvizitor Dostojevskog. Njena utopija nije naivna niti iluzorna, nego je ishod faustovska pakta gradjana Omelasa. Oni koji odlaze i ne prihvataju pakt, oni ne žele da učestvuju u kolektivnom zločinu. Medjutim, želja za čistotom, u takvom slučaju, postaje saučešništvo u nepromenljivosti prilika. Znači, da bi branio slobodu, čovek mora da saoseća sa drugima, i da svoj entuzijazam, osećanja kao i lične interese usmeri ka javnom delanju. Bez toga, mi ostadosmo samo sa našom ličnom savešću, sa našim pravima, ali zanemarujući obaveze. Meni to izglada kao ključni problem današnjice.

Inače, ova višeslojnost i snažna etička strana, svrstava ovu fantastičnu pripovest van žanrovskih granica.

ma sve je to tačno, ali nije ispripovedano kako treba; nije ispripovedano uopšte... pamflet; dobar pamflet ali ipak pamflet.

U pravu si.

Stvarnost je paradoksalna, te je neophodno dati prevod realnosti, kondenzovati ljudsku sudbinu i društveno-političke prilike. Zato je fikcija efikasnija od pamfleta i svakog drugog diskurzivnog teksta. U fikciji, za razliku od pamfleta, stvari nisu zaledjene i usmerene samo u jednom pravcu. Fikcija je otvorena i zahteva od čitaoca maštu i razmišljanje. Sveobuhvatnost je jedna od najvažnijih osobina umetnosti.

Medju domaćim piscima naučne fantastike i fantastike, jedan od najzaimljivijih autora je Radmilo Andjelković. Njegovi romani uspošno probijaju žanrovske granice i ulaze u glavnotokovsku literaturu. U "Grbovniku", njegovom poslednjem romanu, pisanom u saradnji sa Danijelom Reljićem, zanimljiv je način na koji je uradjena konstrukcija čitave pripovesti.

Pošavši od ovih malobrojnih elemenata, oni su sačinili "Grbovnik" dovodeći Don Pedra u Slano i šaljući ga, sa družinom, u potragu za falsifikovanim dokazima o njegovom vlastelinskom poreklu. Don Pedro je savršen lik za romansiranje. Istorijska ličnost nedovoljno poznata, avanturista željan slave i priznanja, beskrupoluzan, ali istovremeno ranjiv i osetljiv. On leži u osnovi moguće intrige koja u sebi nosi avanturu, katalizator za mnogo krupnija i složenija dogadjanja. Priča se tiče balkanske istorije, Srba, Hrvata, Turaka, Španaca, njihovih razlika i slicnosti, uradjenim na granici sna i jave, istine i legende. Istovremeno, Don Pedra prolazi kroz pravi put inicijacije, kojom rukovodi Lukač, šamanski lik sličan Kastanedinom Don Huanu.

Zanimljivost romana predstavljaju Don Pedrovi kompanjoni i saborci koji su, u stvari, delovi admiralove ličnosti. Gorjan i Jakov su Ohmucevićeva budućnost i u sebi nose neke od njegovih osobina koje će on tek da stekne. Marčeta je njegova prošlost i nagon, narodnjački deo koji još uvek postoji u uglancanom španskom admiralu, u zbilji čoveku Srbinu. Španac Esteban je zapadnjačka rigoroznost i borbenost, Pedrova ličnost iz Zapadnog sveta... Tokom romana, druzina se lagano raspada, a svakim odlaskom jednog od likova sa scene, njegova posebnost se otelotvori u Don Pedru. Na taj način on postaje složenija licnost povezana sa mnogo više delova sopstvene svesti. "Grbovnik" mu više nije cilj, nego je samo sredstvo.

Roman poseduje više slojeva pripovedanja od kojih je najvažnija kompoziciona linija u kojoj dominira dogadjajna struja Don Pedrovog preduzeća. Drugi sloj je sižejna linija, hronološki i logički sled Ohmučevićevog puta kroz srpske zemlje, putešestvije živopisca Jakova i prigovaranja, sačinjena od prošlih i budućih dogadjanja. Prigovaranja daju narociti šarm fabuli romana, jer u sebi sadrže vremenski paradoks, čvsto vezan za redosled dogadjanja. Kvalitet romana ogleda se i u dobro odredjenom ritmu, lakoći u pripovedanju, stilskoj doteranosti i bogatstvu jezika.

Pročitao sam Grbovnik pre tri godine, možda četiri. Vrlo upečatljiv roman. Meni se dopada način na koji Andjelković piše. Jedina zamerka je to što je prigovaranje pisano italikom, tako da je zamorno za čitanje.

Да ли је Грбовник био номинован за неку награду, или слично??!!??
Роман је ДИВАН.
Ја, уосталом волим све што Андјелковић напише.
Чак и критике.

Jahači rumene nadnice.

Tomas Diš, jedan od važnijih predstavnika tzv. Američkog "novog talasa", ostao je na ivici žanrovske i vanžanrovske književnosti. Romanopisac, pesnik, kritičar, esejista i scenarista, on je najveći deo svog spisateljskog vremena proveo u SFu. Njegova dela su prilično pesimistična i sasvim malo cinična. Za razliku od većine žanrovskih pisaca, on se ne trudi da ima samo unutrašnju koheziju, zasnovanu na jednom ili dva načela, nego ide ka višeznačnosti. Fandom Diša nikada nije oberučke prihvatio, jer su potrošači žanrovskih dela naviknuti na jednostavnost i laku zabavu. Uprkos razradjenoj psihosocijalnoj strani, on nikada nije postao legvinovska ili lemovska referenca u okviru vanžanrovske književnosti. Rekao bih da je uzrok ovom fenomenu Dišova intelektualizacija, a još više njegova demonstracija erudicije, ali na jedan vrlo samozadovoljan način. Potom, u pitanju je zanatski kvalitet koji je kod Diša oslonjen na stil, ali bez neke jače strukture samog dela.

Kao istoricar po struci (klasicni a ne knjizevnosti ) ne bih mogao da kvalitetno doprinesem temi. Mada su me likovi koji su upuceniji a koji su i prisutni na ovoj temi i potakli da se registrujem na forumu.

Mogao bih da dodam svoje laicko misljenje da nemam poverenja u "institucionalizovane" kriticke osvrte na SF, F literaturu. Zasto? Pa samo sam se osvrnuo na sposobnosti "uglednijih" intelektualaca u mojoj struci. Stvari koje su neophodne da bi neko dobio "zvanican" status nekog ko moze da oceni bilo sta, u nasem obrazovanju se ne dodiruju sa znanjem niti pamecu. Ja recimo ne bih mogao da se uzdam u sud nekog Gavrilovica pa cak ni neokomuniste Cede Popovica  Sto se tice kadra sa knjizevnih fakulteta zaista ne mogu da sudim, ali opet uvidjam da svi poticu sa jednakih univerziteta. Sto opet ne znaci da i medju njima nema "kukolja".

Sto se SF, F literature tice smatram je izvanrednom i necim sto bi mi veoma nedostajalo kada bih se preselio u svet Farenhajta. Elem, mislim da imamo dve vrste citalaca. Jedna vrsta lici na ucesnike na ovoj temi. Dakle na ljude koji su teoretski potkovani s jedne strane i ljude koji nisu potkovani ali koliko toliko nastoje da iz nekog dela izvuku vise od puke zabave . Druga vrsta citalaca je ona koja nastoji da iz literature izvuce najjednostavniju zabavu. Postavlja se pitanje za koga pisac stvara delo. Za masu ili za "udubljeniju" manjinu? Masa je neophodna zbog profita, s tim se mozemo sloziti.

E sad... ja sam zakljucio i mozda otkrio toplu vodu da su americki pisci u stvari najkomercijalizovaniji. Ogromno trziste od 300 miliona ljudi za koje i stvaraju je na neki nacin logican uzrok toga.

Tako da me iritiraju razna pitanja. Recimo primera radi pitanje: Da li je Martin kvalitetan pisac? Kod njega imamo sve primese komercijale. Ali me opet razara misljenje da on jeste kvalitetan pisac. Dakle zatim zakljucujem da ono sto je popularno ne mora ali moze biti i kvalitetno (kao sto je neko vec rekao ovde).

Ja kao laik zelim da na neki nacin spoznam kvalitetan SF F.. Da shvatim sta je to. Ovde se dosta skretalo sa SF-a i odlazilo u klasicnu knjizevnost. A mene sada striktno zanima SF, F.

Dakle mene pred svima vama upucenijima zanima sta je to kvalitetan SF, i da li ga uopste ima u poslednjim godinama. Takodje me zanima vase misljenje o delima koja su osvojila prestizne Hugo i Nebula nagdrade. Koliko su ta dela kvalitetna i koliko je kvalitetna procedura odabira?  Jer ne vidim da mozemo u danasnjici imati i jedan drugi reper kvaliteta od tih prestiznih nagrada.

Da li je to kvalitet ?

Prvi mi je post pa ne zamerite ...

"Piknik kraj puta" ruskih pisaca Arkadija i Borisa Strugackog, nalazi se u samom vrhu SF žanra, ne samo po originalnosti ideje, nego i po pristupu, uglu gledanja i autorovim socijalnom stavu. U osnovi romana leži pretpostavka da su na zemlju, na više mesta, stigli predmeti jedne strane i tehnološki nadmoćne civilizacije. Medjutim, ni u jednom trenutku, mi ne saznajemo šta se desilo, zašto su oni ostavili te predmete, da li su ih ostavili ili bacili, ili samo poslali, odakle dolaze, koja je svrha...? Ljudi imaju ulogu mrava koji nabasaju na napuštene mašine i ne mogu da zamisle čemu sve to služi i zašto se tu našlo. Da bi stvar bila zanimljivija, autori uvode i drugi, takodje inovativan, element. Nema opšte panike, katastrofe, straha od invazije, borbe, otpora ili bilo čega sličnog. Uprkos nerazumevanju fenomena, narod živi sa Zonama (predelima sa vanzemaljskim artefaktima), koje postaju čak i nekakva atrakcija. Tako užasavajuće postaje privlačno, a oko njega se ispredaju legende.

Dogadjanja se odvijaju u mikrosvetu stanovnika oko jedne Zone, medju običnim ljudima, naučnicima i stalkerima (švercerima i vanzakonskim vodičima kroz Zonu). Stalker Redrik oživljava sve metafore braće Strugacki. On je idealista koji svojom sudbinom otkriva danajske darove, zamku čovekove smrtnosne privučenosti tehnologijom. Stalkeri su u dodiru su sa veličanstvenim, ali zbog toga oboljevaju od nepoznatih bolesti. Preskočivši senzacionalizam svojstven većini žanrovskih dela, braća Strugacki uspostavljaju novi društveni sistem sa integrisanom Zonom. Likovi su većinom arhetipski i vrlo su zanimljive njihove reakcije u novom sistemu, posebno metafora u objašnjavanj fenomena ne kroz ono što o njemu znamo, nego kroz elemente koje ne znamo.

PKP nije samo važno žanrovsko delo nego ima i veliki značaj u vanžanrovskoj književnosti zbog svog psihosocijalnog aspekta. PKP govori o nama, o našem društvu i o našem odnosu ka tehnološkom napretku, o negativnim posledicama koji prate napredak... PKP omogućava, kako kaže Lem, da se napravi eksperiment u domenu filozofije istorije. Čudnovati zakoni koji vladaju u Zoni – "zamke" oko predmeta, oživljavanje mrtvih, kao i legende koje se ispredaju o neophodnosti ljudske žrtve, o zlatnoj kugli koja ispunjava sve želje, ukazuju na naivno verovanje u čuda. Potreba za čudima u vremenu bez vere i morala, izražena je kroz naučno-tehnološku mitologiju. PKP je kritika našeg racionalnog društva, roman o nadi i strahu, o ljudima koji su u dodiru sa nepoznatim, izvorom znanja, ali i izvorom smrti. Na poetski način braća Strugacki nam ukazuje na ljudsku nesavršenost, njegovu želju da ovlada znanjem na brzu ruku, a pre svega, o njegovom neznanju i nedostatku skromnosti.

Sasvim je razumljivo zašto je Tarkovski uzeo ovaj roman kao predložak za svoj film Stalker.

Roman je, začudo dosta humaniji od samog filma, koji prosto odiše tuđinskom hladnoćom. Roman, u suštini, bar po mom skromnom shvatanju, promišlja istu temu kao i Lemov Solaris (i dobar deo Lemovog opusa), o ograničenjima antropomorfizma i praktično fiziološkom/ ontološkom nemogućnošću (barem u predvidivom vremenu) pojmovnog razumevanja tuđinske tehnologije/ antropologije (pogrešan izraz ali nema drugog)/ psihologije. Braća Strugacki knjigu završavaju neverovatno dirljivom scenom praktično bespomoćne dobrote glavnog protagoniste, sadržanom u njegovoj, potpuno subjektivnoj želji da drugima pomogne, nevezano za njegovu objektivnu mć ili nemoć da to učini. Slovenska duša tu eksplodira od emocija. Tarkovski je to dosta uzdržanije odradio...

Tarkovski nastavlja tamo gde su braća Strugacki završili. Njegova vizija ti izgleda hladnija, jer je on obradjivao na dva nivoa - kao metaforu totalitarnog društva i kao metaforu hrišćanskih težnji, duhovne inicijacije, duhovnog puta. Plus, njegova večita želja za estetizacijom i savršenstvom. Tarkovski je strašno veliki u ovom filmu.

Kod Strugackih uvek ima malo Lema, kao što ima malo Gogolja i Kafke. Kraj je prava katarza. Poslednja rečenica je - Sreću za sve, besplatno, i neka niko odavde ne ode nezadovoljan.

Da, verujem da je Tarkovski u sve upleo hrišćanske motive potrage za božanskim i ispaštanja uz put... Bah, ali dobro, barem je napravio dobar film...

Pišući o Pikniku kraj puta, setih se Puža golaća na urvini, drugog romana braće Strugacki, i jedne tužne domaće anegdote vezane za ovu knjigu. Roman je 1979. godine izašao u ediciji Kentaur kao tanušna knjižica. Potom smo saznali od Zorana Živkovića da se izdavač opredelio da štampa samo pola knjige. Naime, u romanu postoje dve paralelne radnje, a Prosvetini majstori udesili su da to postane običan road movie. Grešku je ispravila Narodna knjiga 1988. godine, objavivši čitavu knjigu.

Solaris, Lemovo remek-delo izašlo je u Bigzovoj ediciji DŽepna knjiga 1972. godine. Ključna rečenica Solarisa da čovek nije otišao u svemir da traži druge, nego da nadje ogledalo, bila je iz neznanog razloga iskrivljena. Tako je Bigzov čovek otišao u svemir ne da traži druge, nego da nadje "luster".

Da, to su neke, eh, zabavne anegdote iz naše SF publicistike.. Srećom, danas se takve stvari ne događaju...

Quote from: "Cornelius"Pišući o Pikniku kraj puta, setih se Puža golaća na urvini, drugog romana braće Strugacki, i jedne tužne domaće anegdote vezane za ovu knjigu. Roman je 1979. godine izašao u ediciji Kentaur kao tanušna knjižica. Potom smo saznali od Zorana Živkovića da se izdavač opredelio da štampa samo pola knjige. Naime, u romanu postoje dve paralelne radnje, a Prosvetini majstori udesili su da to postane običan road movie. Grešku je ispravila Narodna knjiga 1988. godine, objavivši čitavu knjigu.

Solaris, Lemovo remek-delo izašlo je u Bigzovoj ediciji DŽepna knjiga 1972. godine. Ključna rečenica Solarisa da čovek nije otišao u svemir da traži druge, nego da nadje ogledalo, bila je iz neznanog razloga iskrivljena. Tako je Bigzov čovek otišao u svemir ne da traži druge, nego da nadje "luster".

Ja sam čuo nešto drugačiju priču. Prosveta je, navodno, svaku paralelnu radnju dala drugom prevoditelju, dakle roman su prevodila dvojica. A onda je jedan umro, ne dovršivši posao. A rok se bližio...

Laka mu zemlja, ali to nije trebalo da utiče na masakriranje romana. SF tada u ex-yu nije imao veliki značaj, te nikoga nije zabrinjavao jedan ovako neprofesionalan postupak. Bilo, ne ponovilo se.

"Marsovske hronike" Reja Bredberija pojavile su se 1950. godine i bila su prihvaćene kao značajna literatura kako u okviru žanra, tako i van njega. Književni kvalitet i umetnički naboj učinili su da se i glavnotokovski kritičari, prvi put, zamisle nad degetoizacijom naučne fantastike. U pitanju je poetska i reakcionarna knjiga o osvajanju i kolonizaciji Marsa. Uprkos veselom tonu, sadržina je vrlo pesimistična. Čovečanstvo nikada nije imalo milosti prema onima koji su se nalazili na putu njegovog prosperiteta. Knjiga takodje zrači piščevom traumom II Svetskim ratom, blizinom nuklearne opasnosti i sveprisutne rasne mržnje. Istovremeno, jedna od središnih tema "Hronika" je i svet u kojem nestaje kultura. Inače, Bredberi ne mari mnogo za nauku, nego se bavi isključivo osećanjima, moralom i psihologijom.

Struktura MHa je prilično atipična, jer je sačinjena od kratkih priča, vezanih istom tematikom – kolonizacijom planete Mars. Stil je heteroklitan, a ponekad mu manjka artikulisanost. Medjutim, Bredberi je pravilno upotrebio taj nesklad za efikasnije menjanje ugla gledanja i pravca kretanja. Knjiga počinje kao naučna fantastika, a potom sve više prelazi u socijalnu fantastiku. Najvažniji element "Hronika" je atmosfera nestvarnosti, onirička dimenzija, upletena u odredjeni poetski izraz. Dobar pripovedač, on uspešno stvara slike koje iz nežnosti i nostalgije, mogu neposredno da predju u košmar. Paranoja i halucinacija prate Zemljane i Marsovce od prve do poslednje stranice. Pored poezije i šarma malo zastarele ideje, "Hronike" su,  kao čitavo Bredberijevo delo, dobrim delom reakcionarne u svojoj nostalgičnosti, strahu od tehnologije i mržnji prema nauci.

Bredberi je jedan od boljih stilista medju piscima naučne fantastike, a njegov opus je sagradjen na margini SFa. Osim "Marsovskih hronika" i "Farenhajta 451", Bredberi nije više napisao ništa značajno, a ni vredno spomena. "Bredberi nastavlja da piše kao pre tri, četiri decenije. On nije evoluirao. To čini njegovu snagu i šarm, ali to je i temelj njegovog umetničkog neuspeha – napisao je za njega Majkl Bišop. Inače, Marsovske hronike su doživele neverovatnu sudbinu za naučno fantastično delo 20. veka. Naime, one su uvrštene u školski program u nekoliko zemalja, što im daje pravi status glavnotokovske književnosti.

Ali su svojevremeno bile na spisku nepoželjne literature u školama u USA.

Sasvim logično, videvši polu-fašistički sistem koji je vladao Amerikom u to vreme.

Tacno tako, polufasisticki sistem, koji je vremenom doveo do ovog sada... fasistickog.

"Kantikulum za Lajbovica" Voltera Milera, jedna je od najznačajnijih knjiga naučne fantastike. Medjutim, njeno probijanje žanrovskih okvira nikada nije postalo dovoljno ubedljivo, uprkos odredjenom broju akademskih radova posvećenih nekim aspektima ovog dela. "Kantikulum" je kniga o postkatastrofi u kojoj katoločka crkva čuva znanje, ali ga ne razume. Autor je uspešno izbegao stereotipe sa nasiljem i usredsredio se na povratak civilizacije. Knjiga govori o čovekovoj mogućnosti preživljavanja u najgorim uslovima, ali i o njegovoj bezumnosti da beskrajno ponavlja iste greške, da ništa ne nauči iz prošlosti i da ide ne samo ka svom uništenju, nego i ka uništenju prirode. "Kantikulum" je sačinjen od tri nezavisne pripovetke – prva je nadahnuta srednjim vekom, druga renesansom, a treća savremenim svetom.

Miler je u "Kantikulumu" pokušao da uspostavi višeznačnost, trudeći se da obradi probleme sa političke, ideološke, etičke, verske i etnološke strane. Snaga knjige počiva u fenomenu cikličnosti katastrofa i u nepostojanju rešenja. Neprekidna tenzija izmedju zavodljivog neznanja i neophodnog napretka, izmedju straha i nade, čini okosnicu priča, dok je naglasak stavljen na upotrebu znanja od strane osoba bez savesti. Znanje ne može da zameni nestanak morala, a čovek ne treba da se vezuje samo za bogatstvo i moć, jer ga to vodi u propast. Rešenje je iskazano na primeru monaha, pronalazača električne svetlost, koji voli da se bavi naukom, ali je za njega jedina sreća biti monah i služiti Bogu. Pouka je da znanje mora da bude vezano sa jakom duhovnošću. Erudicija autora i njegova briga o detaljima, doprineli su da zbirka dobije zanimljiv kolorit. Tako fizičke i lingvističke deformacije nalaze svoju komplementarnost u moralnoj i duhovnoj iskrivljenosti protagonista.

Manjkavosti "Kantikuluma" imaju podjednaku težinu kao i njegovi kvaliteti. Pre svega, Milerova knjiga je ostala vezana za svoje vreme – hladni rat, strah od nuklearne i ekološke katastrofe, aparthejd, katalička crkva pre koncila Vatikan II... Potom, Milerovo razmatranje vere i religijskih mehanizama, ostalo je na vrlo površnom nivou, upotrebljavajući nezaobilaznu apokalipsu, ali ne dodirujući pitanje ljudske prirode. Vera, znanje, moć i tehnologija prikazani su formalno, bez ulaženja u suštinska pitanja. Takodje, veliki problem knjige je njena struktura sačinjena od tri labavo vezane pripovetke sa dogadjanjima razmaknutim po pola milenijuma. Druga slabost je nepostojanje intrige. Miler je pokušao da tu manjkavost upotpuni efektom sužavanja, vezanosti za jedno mesto, i proširivanja, rezimiranja ljudske istorije. Sasvim prirodno, takva struktura ne dozvoljava postojanje pravog junaka. Niz protagonista koji se javljaju u pripovestima, zbog skiciranih karakterizacija, nedovoljno za sebe vezuju čitaoca. Istovremeno, njihovo delanje skoro da nema nikakvog značaja i uticaja na dogadjanja. Slabo poznavanje spisateljskog zanata povremeno odvodi Milera u nepotrebna i duga objašnjavanja koja se često završavaju brzim uprošćavanjima. Preterana upotreba latinskog jezika usporava čitanje i stvara utisak izveštačenosti. Medjutim, verovatno najveći problem knjige jeste vrlo maglovit cilj pisca i njegova neopredeljenost kojim pravcem da krene.

Sasvim je prirodno da je "Kantikulum", zbog svojih neporecivih kvaliteta, ali i krupnih manjkavosti, podelio mišljenja. Istovremeno, nesklad izmedju autorovih namera, želja i mogućnosti, sa jedne strane, i završenog dela, sa druge, ostavio je "Kantikulum" u poziciji sličnoj delima Filipa K. Dika.

Moraš imati u vidu da je Kantikulum nastajao u žanrovskom okruženju i da su priče izvorno objavljivane u žanrovskim časopisima, te su, stoga, bile pod značajnim uticajem uređivačke politike tih časopisa...
Davno sam to čitao, tako da ne bih smeo da se detaljnije upuštam u diskusiju, ali mislim da su one naknadno prerađivane da bi ušle u knjigu.

To me ne zanima. Ono što me zanima jeste šta ja imam pred sobom. Da li je autor imao muke sa urednikom, da li je imao ludu ženu i da li je kucao samo sa dva prsta, osim anegdotskog, nema nikakakav drugi značaj.

"Kantikulum" je izlazio prvo u časopisima, u manjoj formi, pa je kasnije proširivan i adaptiran za formu "romana". Kao što može da se vidi, Miler u tome nije baš bio uspešan. Ima više razloga. Prvo, on nije profesionalan pisac i strašno kratko je bio aktivan - nekih sedam godina, tako da nema zanat u rukama. Drugo, on je posle rata prešao u katolicizam, pa kao i svaki konvert intelektualac, on je neverovatnom brzinom naučio sve površinske slojeve nove vere i poželeo da to umetne u svoje stvaralaštvo (laka kozmetika, a ne dubinska operacija). Treće, nemajući jasnu viziju kuda ide, ni formalno, ni sadržajno, on je napisao, pa šta ispadne.

Inače, kao i svaki konvert koji u drugu veru predje, ne iz vere u Boga, nego zbog lične patologije, on se kasnije posvadjao sa katolicizmom i odrekao ga se. Kraj mu je bio nehrišćanski, jer je izvršio samoubistvo.

QuoteKraj mu je bio nehrišćanski, jer je izvršio samoubistvo.

Eto, bar nešto lepo za njega da se kaže...

Šalu na stranu, kako smo nedge ovde već pričali, s obzirom na vreme i žanrovsookruženje u kome je nastajao, Kantikulum je važna knjiga. Daleko od savršene, čak daleko i od umešno napisane knjige, ona ipak uspeva da pokrene teme i postavi pitanja koja ne da nisu u ono vreme bila opšte mesto u znanstvenoj fantastici nego to nisu ni danas. Mileru treba ipak stisnuti desnicu što je roman više otvoreno pitanje nego otvorena indoktrinacija, iako je to možda više ispalo slučajem nego namerom.

Za degetoizaciju i za proširivanje granica naučne fantastike, mnogo su zaslužniji vanžanrovski autori. Njihovo silaženje iz Gornjeg carstva, kako je Lem nazvao glavnotokovsku književnost, u Donje carstvo, žanrovski zabran, omogućilo je skretanje pažnje na svetlu stranu žanra.

Engleski glavnotokovski autor Antoni Bardžis je u naučno fantastičnom romanu "Paklena pomorandža" postavio dva kontradiktorna problema – granice slobode u demokratskom društvu i prikrivena odmazda sâmog društva u odnosu na osobe. Bardžis ne daje odgovor i to knjigu čini jačom i dvosmislenijom, ostavljajući njegovo razmišljanje na klackalici izmedju reakcionarnog i revolucionarnog. Filozofsko razmatranje slobodnog ljudskog prosudjivanja, suočava nas sa Aleksom za koga je nasilje način izražavanja. "Aleks smo mi sâmi, ali na intenzivniji način – kaže Bardžis – on poseduje tri glavna kvaliteta čoveka: ljubav prema agresiji, ljubav prema jeziku i ljubav prema lepoti." Trudeći se da dosegne umetnost svog "učitelja" Džejmsa Džojsa, Bardžis upotrebljava jezik i reči ne samo da ispripoveda svoje misli, nego da sugeriše odredjenu stvarnost. Istovremeno, poseban jezik kojim govori banda zamagljuje sliku i pravi filter izmedju čitaoca i nasilja u delu.

Francuski glavnotokovski autor Rober Merl u romanu "Malevil" postavio je scenu postkatastrofe u kojoj se grupa preživelih sklanja u jedno utvrdjenje i trudi se da ponovo stvori ljudsko društvo. Za razliku od Renea Baržavela i njegove knjige "Ravage" u kojoj se, posle kataklizme, naivno slavi povratak ruralnom životu, Merl odlazi dalje, razmišljajući o čoveku i njegovoj političkoj organizaciji.

Roman "Gospodar muva" velikog engleskog pisca Vilijama Goldinga nije naučna fantastika, a mogao bi da bude, da je na početku rečeno "kataklizma" umesto "brodoloma". Čitava priča se okreće oko jedne polutrule svinjske glave nataknute na kolac, vidjene kao simbol tajnovitosti i izvor straha bande dečaka na pustom ostrvu. Goldingova knjiga je fascinantna sociološka, antropološka i filozofska analiza ljudskog društva koja razmatra prirodu zla, ideju napretka, granice demokratije i suštinu civilizacije. Civilizacija je samo sloj laka na površini naše prirode. Bez uredjenog sistema (represivnog?), čovekova sloboda postaje divljaštvo, praznoverica i nasilje. Kraj romana pokazuje rasplakanu decu pred mornarima vojnog broda. Metaforički, čovek beži od svoje slobode i, čim može, trudi se da je stavi u ruke neke više strukture. Simboličnost i višeznačnost Goldingovog romana, čini ga jednim od najznačajnijih dela svekolike književnosti.



Roman "Crash" engleskog pisca Dž. G. Balarda zaranja u dve važne opsesije našeg vremena – seks i automobili, ujedinjujući ih kroz morbidne fantazme. Za dehumanizacija u koju nas sateruju megalopolisi, Balard izabira automobil, savršeni simbol agresivnosti i nasilja, ali i morbidnog fetišizma. Vezujući ga za drugi simbol današnje dehumanizacije, frenetičnu seksualnost,  Balard razmatra ljudske opsesije i perverzan odnos čoveka i mašine. Istovremeno, roman ukazuje na današnji kult tela, ali i na ljudske odnose koji sve češće bivaju vezani kroz patologiju, nego kroz srećnu komplementarnost. Iako je psihološka realnost "Crasha" udaljena od naše, ona je suštinski vezana za čoveka. "Mi živimo u velikom romanu – kaže Balard – tako da je piscu sve manje potrebno da svom delu daje izmišljeni sadržaj. Fikcija je već medju nama." Pripovedačka snaga i izbrušen stil daju romanu izuzetnu snagu. Ambijent "Crasha" je fantomski, a takav je i stil – mehanički i ratnički.

Sva navedena dela nalaze se na ivici naučne fantastike. Tačnije, one upotrebljavaju posebnosti žanra da bi jasnije ukazale na tretiranu problematiku. Potom, svaki od obradjenih problema se tiče našeg današnjeg društva. Zajednička crta svim romanima je struktura izgradjena na više načela, znači, daleko od žanrovskog uprošćavanja. Spaja ih i jedna sitnica, premisa da se svet  deli na ostrašćene vodje i mlitave sledbenike.Takodje, pored neverovatne erudicije, svi navedeni autori su imali vrlo formalno obrazovanje, vezano za književni zanat. Ipak, njihova planetarna slava nije došla kroz književnost, nego posle filmskih adaptacija njihovih dela.

Nadam se, Kornelijuse, da ćeš ovo pisanije jednom sakupiti u neku čvršću formu. Makar bloga, ako već ne knjige?

Apropos drugova Bardžisa & Balarda, nadam se da neću zvučati mnogo snobovski (ma sigurno hoću) ako istaknem da iako mi se dve navedene knjige sviđaju (btw, imam utisak da nisi svestan poslednjeg poglavlja Clockwork Orangea, pošto ono definitivno daje neke odgovore na dileme) ali da u bardžisovom slučaju nalazim da je 1985. možda i jača knjiga, dok je kod Balarda Potpoljeni Svet na mene ostavio čak i jači utisak nego Crash. Mislim, možda je razlog i u tome što je Crash hajpovan na sve strane i prilično poznat u mejnstrim kulturi (da ne pominjemo da je dao mejnstrim film sa najviše eksplicitnog seksa u toj sezoni) sa osvrtima na njega od strane teškaša poput Bodrijara (opet ja, jebiga), a Drowned World je, kao 'žanrovsko delo'. Ali kakav roman, kakva simbolika!!!!! U odnosu na njega Crash deluje pomalo dekadento i neambiciozno.

Corneliuse, ono što me u tvojoj analizi najviše zanima je činjenica da praviš distinkciju između "SF" i "glavnotokovskih" autora.
Da li ona proističe iz većinskog opusa ovih autora ili iz nekih drugih kriterijuma? Balard se teško može posmatrati kao "nežanrovski autor"...
S druge strane i Paklena pomoranža i Malevil su, po svemu, pre SF nego Crash...
Ovde dotičeš veoma zanimljivo pitanje da li se delo može analizirati nezavisno od svog autora...

Quotenadam se da neću zvučati mnogo snobovski (ma sigurno hoću)

Aman bre, hoćeš li prestati da se izvinjavaš i posipaš pepelom zbog drskosti da imaš mišljenje?

Stvarno postaje zamorno.

Quote from: "Mica Milovanovic"Corneliuse, ono što me u tvojoj analizi najviše zanima je činjenica da praviš distinkciju između "SF" i "glavnotokovskih" autora.

Ne pravim samo ja, prave svi. Scmidtova teorija "književne komunikacije" deli prostor na četiri činioca koji aktivno učestvuju u književnom životu. Sva četiri prave distinkcije. Prvo, to rade sami autori (stvaraoci). Drugo, to rade izdavači i urednici (posrednici). Treće, to rade potrošaći (čitaoci). Četvrto, to rade kritičari i teoretičari (agenti transformacije). Potom, postoji svrha dela. Inače, delo može da se analizira nezavisno od autorovog opusa, u okviru autorovog opusa, u okviru jednog vremena, u okviru... Mi postavljamo pravila igre. Ajd, to će biti tema narednog teksta. Ja sam ovde naveo četiri autora koja su na mene ostavila snažan utisak. Bardzsis, Golding i Merl nisu SF pisci. Balard jeste, ali je bitno kvalitetniji od ogromnog broja, pa sam ga zato izvukao. Drugo, koristi se raznim prosedeima, koje getoizirani SF pisac neće nikad upotrebiti.

Quote from: "Meho Krljic"Mislim, možda je razlog i u tome što je Crash hajpovan na sve strane i prilično poznat u mejnstrim kulturi (da ne pominjemo da je dao mejnstrim film sa najviše eksplicitnog seksa u toj sezoni) sa osvrtima na njega od strane teškaša poput Bodrijara (opet ja, jebiga), a Drowned World je, kao 'žanrovsko delo'.

Potopljeni svet mi se manje dopao, nego Crash. Inače, ne zaboravi da je Crash ižašao 1973. godine, mnogo pre medijatizacije i filma. Ne sećam se kraja Paklene pomorandže, jer sam je čitao davno (u vreme kada sam čitao SF). Ostao je u pamćenju opšti utisak.

Ne verujem da ću sve ovo staviti u blog, jer smatram da blogovi nemaju smisao pošto ih ima odviše. Svi hoće da vide svoje napisano kao "objavljeno", pa su onda kriterijumi postali niski. A, čitaju se, većinom, blogovi popularnih ličnosti. Zato, ja više volim da svoje tekstove objavim u novinama i časopisima.

QuoteZato, ja više volim da svoje tekstove objavim u novinama i časopisima.

Idealno, ja sam blog pomenuo kao poslednje, najmanje zadovoljavajuće rešenje.

Apropos Paklene Pomorandže, bila je tu čitava zavrzlama oko toga kako je Kjubrik film bazirao na (baljda) Američkom (ili nekom drugom) izdanju romana kojem nedostaje poslednje poglavlje u kojem se glavni junak transformiše u dobricu i porodičnog čoveka.... To poglavlje je posle Boban objavio u jednom od Alefa, sećaš se sigurno.

QuoteQuote:
nadam se da neću zvučati mnogo snobovski (ma sigurno hoću)  


Aman bre, hoćeš li prestati da se izvinjavaš i posipaš pepelom zbog drskosti da imaš mišljenje?

Stvarno postaje zamorno.

Um...   Izvinjavam se...

meho...   prestani već jednom, čak te je i Baba Jaga provalila.

Quote from: "Meho Krljic"
Apropos Paklene Pomorandže, bila je tu čitava zavrzlama oko toga kako je Kjubrik film bazirao na (baljda) Američkom (ili nekom drugom) izdanju romana kojem nedostaje poslednje poglavlje u kojem se glavni junak transformiše u dobricu i porodičnog čoveka....

Kubrik nikada nije bio površan čovek, pa ni u ovom slučaju. U razgovoru sa Michelom Cimentom, jednim od najuglednijih francuskih filmskih kritičara, on je kazao 1972. godine da je po početku rada na scenariju dobio knjigu sa srećnim krajem. Medjutim, nije hteo da je uzme u obzir. On smatra da to poglavlje odudara od opšteg satiričnog tona knjige i da je Bardžis zalepio taj deo da bi zadovoljio izdavača moralizatora.

Mislim da je Bardžis bio komunista.
Paklena pomorandža je od početka zamišljena sa tim krajem, kupasta struktura romana sa delovima od po sedam poglavlja ukazuje na to.

Na drugoj strani, o kakvom srećnom kraju vi pričate, pa upravo je Kubrikov film pretvorio knjigu u limunadu sa srećnim krajem; u knjizi toga nema... Aleks je "ozdravio", ali njegovi naslednici su tu, nasilje opstaje, u sve žešćem obliku. Ne vidim šta je ovde srećan kraj, svi pričate kao da vas je ghoul grizao za nogu prošlu noć.

I ja sam slične utiske uzgajao nakon čitanja tog 'dodatnog' poglavlja i pitao se jel' to nas Bardžis sad zajebava. Ako sam ikada video manje uverljiv preokret i 'katarzičnu' promenu glavnog junaka onda je se ne sećam. No, barem je Bardžis pustio da Aleks sve to odradi sam bez nekog posebnog pokajanja i nekakve krivice što je ipak bolja varijanta nego da je udario po sad tamo nekim hrišćanskim metaforama koje bi mi tek upropastile ugođaj... Ne zato što sam antihrišćanski nastrojen (dobro, jesam malo, to je in, ali ne zato) nego što bi to tek potrlo dotadašnji nihilistički duh romana...

Moj gornji post se odnosio na Kornelijusov post, da ne bude zamene.

A glede Komunizma, sve je moguće, no, Bardžis se vrlo cinično obračunao sa socijalističko/ proleterskim ideologijama u 1985. i to treba imati na umu.

Quoteo kakvom srećnom kraju vi pričate

ja izraz 'srećan' nisam upotrebio (barem ne svesno) a i Kornelijus ga verovatno koristi irnično, no stoji da je u pitanju radikalan zaokret a i seti se šta si i sam pisao u onom Alefu...

Ameri su objavili PP bez poslednjeg poglavlja zato što su hteli da imaju knjigu nalik filmu.
Mnogo godina kasnije, čini mi se u Plejboju je izašao tekst o tom događaju i poslednje poglavlje, a mi smo to preuzeli za Alef, dakle, tekst tamo je Plejbojev tekst i njihov pokušaj objašnjenja.

Naš izdavač je, nemajući pojma da postoje dve verzije, jednostavno preštampao američko izdanje.

Hm, OK... U svakom slučaju, činjenica je da poslednje poglavlje deluje prilično... drugačije u odnosu na sve što mu prethodi. Dramaturški i psihološki. Ali možda je Bardžis jednostavno samo jedno opako spadalo...

Mogu da se brane oba mišljenja. Jedno je Kubrikovo, a drugo je izneseno u analizi Johna Brosnana. On kaže da je Bardžis u PPu tretirao temu Frankenštajna, ali u obrnutom pravcu. Koliko je bilo užasavajuće što je čovek umislio da je Bog i stvorio drugog čoveka, odnosno monstruma, tako je isto neprihvatljivo da čovek "normalizuje" monstruma koga je stvorio Bog. Treća varijanta, izložena u analizi Mehe Krljića, da je Bardžis bio jedno veliko spadalo, takodje je odbranjiva, jer je neposredno pred pisanje PPa, Bardžis od lekara saznao da je smrtno bolestan i da mu nema još mnogo. Tako je proživeo još 35 godina u pisanju i verujem da život nije shvatao kao najdosadniji i najtužniju stvar na svetu.

Da, ta ideja o tome da je 'normalizovanje' čudovišta jednako bezobrazan i bezbožnički čin kao i pokušaj kreacije je prilično odbranjiva u kontekstu same knjige. I možda je Aleksov psihološki preokret na kraju, razmišljam ja tako dalje, zapravo poslednji čin nihilizma u kojem se čak ni strast koja je do tada u knjizi, ma koliko destruktivna bila, prikazana kao vrlina, više ne priznaje za autentičnu vrednost i zamenjuje se 'normalnim' ali moguće ispraznim porodično-građanskim životom u jednom prizoru opšte poraženosti bilo koje individualne vrednosti (bilo destruktivne, bilo konstruktivne) pred kolektivnom...

Ili lupetam i ne sećam se najbolje ničega...

Quote from: "Cornelius"Bardžis od lekara saznao da je smrtno bolestan i da mu nema još mnogo.

I hteo da materijalno obezbedi suprugu, pa je seo i u rekordnom roku napisao gomilu knjiga. Koje su morale da budu objavljene pod različitim imenima, jer niko ne bi poverovao da je jedan čovek u tako kratkom roku napisao toliko mnogo.

QuoteDa, ta ideja o tome da je 'normalizovanje' čudovišta jednako bezobrazan i bezbožnički čin kao i pokušaj kreacije je prilično odbranjiva u kontekstu same knjige.

Sam Bardžis je o tom činu pisao kao o odvratnom, jer je, uz uništenje demona (nasilnika) uništen i anđeo (onaj koji strastveno uživa u muzici); smatrao je da je bogohulno učiniti tako nešto.

Da... To mi je uvek, uzgred, bilo malko, ono, stripovski, da je sad nečija plemenitost demonstrirana preko njegovog uživanja u umetnosti i da se onda uspostavljanje kontrasta sa njegovom bestijalnošću obavezno vidi u anđeo/ đavo podvojenosti.... Kao, nacistički oficiri slušaju valcer na gramofonu, ispijaju neko fino vino i gledaju kako kroz prozor njihova vojska Jevreje trpa u furunu... Blah... Uživanje u estetski lepom teško da ima ikakve veze sa etikom bilo koje vrste ako mene pitate, al' znam da me ne pitate i samo lajem nepozvan..

Quote from: "Boban"meho...   prestani već jednom, čak te je i Baba Jaga provalila.

Ispričavam sve svim juzerima osim dotičnog na OT-u, ali -

Jesu ta dva srednja prsta upućena meni il' Bobanu???

Bobanu.  

 Bobane, Bobane, jel' vidiš da u ženama izazivaš ono najgore!!! A nije teško biti fin!!!!

Quote from: "Meho Krljic"Da... To mi je uvek, uzgred, bilo malko, ono, stripovski

Meho, ti si pametan čovek. Što bre nipodaštavaš strip? Nije lepo.

Nisam siguran da je Bardžis uprostio svoj koncept do te mere da je dovoljno, kako Meho kaže, da nacisti slušaju valceri, pa da budu fini ljudi. Oni su tada samo nacisti koji vole valcere. Njegova ironija ide mnogo dalje, dublje i na više nivoa. To zapažanje o demonu (kolje) i andjelu (sluša muziku) je dajdžestiranje problema za potrebe magazina.

Quote from: "Boban"pa upravo je Kubrikov film pretvorio knjigu u limunadu sa srećnim krajem

Idi, bre, Bobane... Ako je tebi Kubrikova PP limunada sa srećnim krajem, onda sam ja engleska kraljica.