ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Hladno vreme zahteva posebne mere. Danas zbog toga dva posebna albuma.

Za početak malo bebop i hardbop relaksacije. To da je muzika koja je u svoje vreme bila prevratnička, pa i posmatrana kao problematična grana razvoja džeza, a da je ja danas doživljavam gotovo isključivo kao feelgood sadržaj sa kojim znam da ću dobiti ono što volim, ono što me inspiriše i ono što me relaksira je verovatno svedočanstvo o mojim godinama više nego o ičemu drugom. No, Joe Manis: Take It with Me je album koji epitomizuje tu energiju, inventivnost, pa i ikonoklastičnost bebopa a da istovremeno možete da ga prodate i kao sasvim konzervativnu ploču na kojoj kvartet izvrsnih muzičara između ostalog svira Michelle od Beatlesa i daje joj razigranu, plesnu kompulziju i nabacuje bluzerski preliv na McCartneyjevu nevinu pop-melodiju.

Joe Manis je tenorista iz Oregona i ovo mu je tek četvrti album pod sopstvenim imenom od 2009. godine kada je debitovao sa pločom Evidence u triju koji je svirao energično, emotivno i, kako su drugi primetili, uspeo da Pink Floydovu legendarnu pesmu Money odsvira na način koji podseća na Johna Coltranea. Nema mnogo sumnje u to da je Manis dostojan baštinik tradicije sviranja tenor saksofona sa intenzitetom, emocijom i strašću koja je krenula od Sonnyja Rollinsa i doživela apoteozu u Coltraneovoj muzici i generaciji. Manis je trenutno predavač na više oregonskih visokih škola (Univerzitet Oregon, Univerzitet Portland, Lejn komjuniti koledž), i radi masterklas gostovanja po visokoškolskim institucijama širom SAD, pored drugog naučnog rada, ali njegova svirka ne pati od akademske suvoće i formalnosti, naprotiv. Take It with Me je ploča na kojoj se lako može čuti iskusni muzičar – i vrhunski tehničar – kako svira neke originale i neke obrade sa nepatvorenom ljubavlju i uživa u svakom tonu koji se proizvede.

Manis je svirao po Americi i Evropi u raznim postavama, čest je saradnika Davida Friesena a na ovom albumu mu je glavni sparing partner pijanista i orguljaš George Colligan, iskusna faca iz Nju Džersija koja je obišla svet više puta i svirala sa Leejem Konitzom, Cassandrom Wilson, Christianom McBrideom, Nicholasom Paytonom... Danas je Colligan nastanjen u Portlandu gde predaje na državnom univerzitetu i njegov album iz 2015. godine, Risky Notion, a na kome je svirao i Manis, je bio veoma dobro primljen i osvojio kritičke pohvale u svoje vreme.

Sa Colliganom i Manisom svira i odlična ritam-sekcija. Vicente Archer je na kontrabasu i električnom basu i ovaj takođe veoma iskusni profesionalac – svirao sa Paytonom, Johnom Scofieldom, Norom Jones itd. – pored svoje vrlo raskošne karijere koja obuhvata i sviranje folk i hip-hop muzike, pokazuje da nimalo nije zarđao kada je u pitanju hardbop svirka. Na bubnjevima je onda takođe veteran, Bill Stewart, čovek koji se proslavio sviranjem sa Johnom Scofieldom, kasnije sa Maceom Parkerom, pa Seamusom Blakeom, Patom Methenyjem, Georgeom Colliganom.

Dakle, rad se o ekipi ljudi koji se dobro poznaju i čiji se putevi često ukrštaju pa to i objašnjava kako su ova četvorica muškaraca mogla da ušetaju u studio hotela Astoria Queens u Njujorku 13. Oktobra prošle godine i tri i po sata kasnije izađu sa albumom od četrnaest kompozicija koji zvuči kao da ga svira jedan stabilan, dobro uigran kvartet koji stalno zajedno vežba i radi turneje.

Manis je, da se razumemo, najprominentniji glas na ovom albumu. Njegov tenor saksofon je topao ali snažan, njegova svirka je disciplinovana ali veoma strastvena. Slušajte ga kako solira na Bruceovoj There's a Forest i čućete čoveka koji bi – da vremeplov postoji – mogao da izađe na bilo koju binu u SAD šezdesetih godina i da bude primećen između titana koji su tada tenor saksofon pretvarali u sakralni objekat prizivanja božanskog i metod transporta u druge ravni postojanja.

No, Manis zaista uz sebe ima strahovite muzičare. Slušajte Colligana kako vodi kvartet kroz vratolomni hardbop u Zizzer Zazzer Zuzz – koju je on već snimio sa Manisom pre nekoliko godina na albumu postave Theoretical Planets a gde je svirao bubnjeve! – i slušajte kako ova pesma ne zvuči kao trka niti takmičenje u tome ko je glasniji. Ovaj kvartet intuitivno pravi prostor u kome će svako da se čuje, ne nužno da bi solirao dok ostali samo prate, već tako da svi sviraju zajedno a da ne gube individualnost. Onda imamo izvrsnu baladu Jonas Brothersa The Love Bug, sa puno kinematske atmosfere i simpatičnim avangardnim razvojem pri kraju, pa onda, kad smo već kod kinematskih tema, ide skoro šest minuta rada sa Shireovom The Taking of Pelham One Two Three. Naravno, pomenulo smo Beatlese a tu je i Tom Waits čije je Take It with me albumu dala i naslov.

Ovo je savršena kolekcija autorskih i tuđih kompozicija odsviranih od strane kvarteta čiji su članovi na vrhuncu svojih kreativnih moći. Lakoća sa kojom ovi ljudi sviraju i transformišu nešto što je tuđe u nešto njihovo a onda i nešto svoje u prirodni deo korpusa džeza i bebopa, tako da ostane za naredne generacije u čoveku izaziva strahopoštovanje. Ovo je skoro neobavezan album, a opet je dubok, moćan i memorabilan, baš kako muzika koju ljudi žive i treba da bude.

https://freshsoundrecords1.bandcamp.com/album/take-it-with-me

Za drugi album ove Nedelje idemo u Budimpeštu ali preko Skoplja. Deni Omeragić + Ninoslav Spirovski SZOLIDARITÁS ORCHESTRA: Addāt Fōyya je ganc-novo izdanje skopskog PMG Jazz – a koji je samo jedan od kreativnih faceta PMG Recordings, više andergraund kolektiva nego ,,obične" izdavačke kuće, o kojoj sam opširnije pisao ovde – a u saradnji sa Inverted Spectrum Records, malim, agilnim izdavačko-promotersko-organizatorskim entitetom ,,baziranim u Mađarskoj, Turskoj i Srbiji" a kojim rukovodi preduzimljivi  Işık Sarıhan. Sarıhan je pored Vladana Drobickog i Denija Omeragića a koji predstavljaju PMG, potpisan i kao izvršni producent ovog albuma i sve ima jedan snažan osećaj regionalne saradnje koja buja i ne da se i pored svih ,,realpolitičkih" barijera koje su veštački postavljene između društava u ovom delu Evrope.

Štaviše, u tekstu koji ide uz album postavlja se i pitanje da li Mađarska i Makedonija* uopšte pripadaju istom regionu i malo meditira o tome da regione ne definiše samo geografija, već i politika i kultura, ali se i sugeriše da se regioni mogu i stvarati intencionalnom saradnjom i prepoznavanjem deljenih kulturnih istorija. Mađari i Makedonci su možda razdvojeni Srbijom, jelte, ali jednako je tačno reči i da ih Srbija spaja.
*među ovim ljudima niko, primetićete, ne jebe prefiks ,,Severna" a koji je došao kao rezultat pominjane realpolitike

SZOLIDARITÁS ORCHESTRA je onda neka vrsta deklarativnog stvaranja regiona i jedan sasvim smišljen napor da se kreira presedan koji će služiti i kao temelj za buduće saradnje i njihova grananja po regionu. Ljudi u ovom projektu smatraju da je geografska bliskost – po prirodi stvari – ključna i da će biti sve važnija u budućnosti ,,na planeti gde je nepažljiva globalizacija poremetila održivost".

Nemamo nikakvih ozbiljnih prigovora na ovu inicijativu. Ninoslav Spirovski i Deni Omeragić su već prošle godine imali jedan album sa bubnjarem Kristijanom Novkovskim, kao trio Svetlost, a koji je bio prva kolaboracija između PMG Jazz i Inverted Spectrum Records. Za SZOLIDARITÁS ORCHESTRA Spirovski i Omeragić su se udružili sa petoricom mađarskih muzičara a koji su sa njima odsvirali triptih kompozicija što su ih ova dvojica napisala, petnaestog Marta ove godine u kafeu Három Holló u Budimpešti (tačnije u njegovom podrumu). Ovo je jedna vrlo klasična ploča avangardnog džeza kakve smo se navikli i da očekujemo od PMG Jazz, sva u kavernoznim odjecima, ritualističkim emanacijama, napravljena više kao obred koji izvode ljudi što svoje instrumente koriste da prizovu demone i nateraju ih u opsceni ples nego kao ,,običan" džez album.

A što je, naravno, sasvim očekivano. Spirovski i Omeragić su sada već veterani skopske, makedonske i balkanske free jazz, improv i generalno avangardne scene, sa angažmanima u Svetlost, Odron Ritual Orchestra, Macedonian Free Society itd, i prilježnim akcijanjem unutar nekakve alternativne sene na ovim prostorima. Sa mađarske strane je tu krem budimpeštanske avangarde: Péter Ajtai na kontrabasu, bubnjar Attila Gyárfás o kome smo pričali koliko prošle nedelje, Viktor Kapusi na ternor saksofonu, David Karla na bas klarinetu i alt saksofonu i na kraju američki trombonista Christopher Robin Cox koji već izvesno vreme živi u Budimpešti i deo je tamošnje free improv scene (a čiji je album furioznog free jazza sa sa Ajtaijem i Gyárfásom početkom ove godine izašao baš za PMG Jazz).

Ovih sedam ljudi dižu, očekivano, MNOGO buke, ali  Addāt Fōyya nije samo slobodna improvizacija bez okvira i obaveza. Tri dugačke kompozicije na ovom albumu potpisuju Spirovski i Omeragić – kad se iskombinuju svi njihovi radovi za PMG Jazz, naglašava izdavač, to je četvrtina celog kataloga – i ovo su modalni komadi sporog, spontanog razvoja ali eksplozivnih kulminacija. Možda bi poređenje sa erupcijom vulkana bilo i najsrećnije jer se ono uklapa uz generalni senzibilitet ovog snimka – András Gáspár kao inženjer zvuka, Dávid Tamás Pap kao snimatelj i onda neizbežni Vladan Drobicki koji je ovo u Skoplju editovao, miksovao i izmasterovao da dobije prepoznatljivi PMG Jazz zvuk – a koji snažno asocira na podzemlje, poluosvetljene kavernozne prostore u kojima se orijentišete na osnovu odjeka ali brzo shvatate i da odjeci mogu da jako zavaraju.

Zvuk je taman, ali ne i mutan, ovde iz amorfnih grmljavina izranjaju čiste, jasne munje saksofona i bljeskovi klarineta, a Gyárfásove udaraljke su definisane i čvrste. No, same kompozicije ovde stoje kao monumentalni komadi kolektivnog rada u kome postoje i usmerenje i narativ, pa i harmonija. Ovo nije, ako su te distinkcije uopšte bitne, ,,čista", neidiomatska improvizacija u kojoj je baš svaki zvuk ravnopravan sa svakim drugim – mada delovi albuma svakako to jesu – i Addāt Fōyya se legitimno prepoznaje kao džez album dobar deo vremena. Divalj, brutalistički otesan od grubog kamena, ali džez.

Nije ovo ploča za početnike, njene tri kompozicije traju devetnaest, dvadesetosam i jedanaest minuta i zahtevaju slušaoca koji je spreman da se sa njima i pobije u nekim momentima, ali jeste ploča za ljude koji žele da čuju džez koji ne priznaje granice, ni geografske ni estetske, koji šiklja na površinu poput lave i razliva se po slušaocu da mu podari katarzu iz koje će izaći kao, u idealnom slučaju, bolja osoba. Zaronite:

https://pmgjazz.bandcamp.com/album/adda-t-fo-yya
https://invertedspectrumrecords.bandcamp.com/album/adda-t-fo-yya

Jazz + Roland TB 303, hel jea!

https://masaakikikuchi.bandcamp.com/album/floating-bus-stop-2-songs-album

Masaaki je faca, svirao je u Ruins a Masabumi Kikuchi mu je stric.     

Zanimljiv lik, meni do skoro nepoznat, na njegov bandcamp me odvelo ovo

https://masaakikikuchi.bandcamp.com/album/sk-plaza-tb303-ambient-techno-2025

Da, ovo je super čil. Ja ga, kako rekoh, znam prevashodno po sviranju u Ruins, ali čovek je svestran.

Nije još kraj godine, ali oseća se da se bliži. Dva albuma koja danas slušamo su monumentalne tvorevine slobodnih duhova i široko shvaćenog džeza i improvizacije, snimljena u različito vreme, na različitim mestima, sa različitim ljudima, ali sa deljenom žudnjom da se nađe nešto IZA muzike, nešto što nam uobičajeni saundtrak naših života daje da samo nazremo.

Prvi na redu su Rain Tempos iz Itake u Njujorku i njihov istoimeni album. Nazvao bih ga njihovim debi-izdanjem ali u ovom trenutku nisam ni siguran da će Rain Tempos uopšte biti tekući projekat. Njegovi članovi, gitarista T.C. Owens, bubnjar Matt Saccuccimorano i saksofonista Keir Neuringer sviraju i nastupaju zajedni, kao trio, već izvesno vreme ali utisak je da su tek za potrebe snimanja albuma rešili da sebi daju ime. I možda će to ime biti validno samo za ovaj album. On ima osoben zvuk i senzibilitet i sve se to uklapa uz promenljivi tempo, jelte, kiše.

Štaviše, čitav album se tematski vrti oko vode, oko fluidnosti i Keir Neuringer je u svojoj najavi izlaska ploče na Instagramu dosta meditirao oko toga koliko je voda značajna u našim životima na mnogo načina, pominjući između ostalog Global Samud Flotilu koja je bila zaustavljena od strane Izraela u svom pokušaju da palestinskom stanovništvu izloženom genocidu (od strane istog tog Izraela) dopremi malo hrane, pa su se Palestinci snalazili loveći svoju hranu baš u vodi, pominjući to koliko tehnologija koju nazivamo veštačkom inteligencijom troši mnogo vode itd. U svakom slučaju, ne treba da nam promakne ni njegova izjava da iako je muzika na Rain Tempos instrumentalna, ona se bavi istinom. Lepo.

Neuringera verovatno znate kao saksofonistu kolektiva/ benda Irreversible Entanglements o kome sam ja već pisao, i onda nikog ne treba da iznenadi ta njegova aktivistička ambicija vezana za muziku koju pravi i izvodi. Pričamo i o čoveku koji se muzikom bavi sa akademske strane – dve godine je u Krakovu radio na Muzičkoj akademiji zahvaljujući Fulbrajt stipendiji – ali i koji je i mimo toga dugo živeo u Evropi, konkretno u Hagu, gde je radio kao kurator audiovizuelnih performansa i u međuvremenu zaradio master na eksperimentalnom institutu ArtScience a koji je deo Kraljevskog konzervatorijuma Hag.

Matthew Saccuccimorano je iskusni bubnjar i vlasnik studija Scaramanga Industries koji mu je glavni životni poziv. No, kao muzičar, on svira u raznoraznim projektima, od kojih vredi pomenuti trio Strong Maybe (,,We perform mostly-improvised psychotic cartoon music"), saradnju sa gitaristkinjom i pevačicom Bronwen Exter, sviranje u bendu koji predvodi ekscentrični kompozitor Bubba Crumrine...

Nažalost, iako je treći član ovog benda, T.C. Owens, napisao svu muziku, o njemu znam najmanje. Ono što mogu da kažem je ono što nam bend saopštava: on i Neuringer se znaju i sarađuju od 2012. godine kada su obojica živeli u Filadelfiji, a Neuringer i Saccuccimorano rade od devedesetih u raznim projektima, i od 2023. ova tri čoveka sviraju zajedno u Saccuccimoranovoj garaži.

Album je snimljen Oktobra prošle godine u studiju u Njufildu u državi Njujork i pre svega je, dakle, procesija Owensovih kompozicija koje trio neužurbano improvizuje, komunicirajući unakrsno sa uzajamnim poštovanjem ali i dosta jasnom vizijom kakav kolektivni identitet se ovde traži. Neka vrsta temelja za tu viziju pojašnjena je u vezi sa trećom kompozicijom, Gratitude for Blue Lake, a koja je napisana da se zabeleži san koji je Owens imao 2007. godine, a u koju mu je ušetao Don Cherry i kroz čelo mu, trubom, ,,uduvao histerični OM u svest".

Ako znamo da je ,,om" zvuk nastanka univerzuma, neće nas iznenaditi da muzika na ovom albumu zvuči sakralno i meditativno i da je serija sporih, elegantnih krešenda u kojima se od tišine stiže do tog zvuka SVEGA što nastaje u isto vreme.

No, Rain Tempos nisu agresivni u tome što rade, njihova muzika nije ,,freakout" varijanta free jazza i ona se uglavnom razvija postepeno i postupno, više kroz rast i sporo mutiranje nego kroz dinamično dobacivanje pitanja i odgovora. The beginning and Ending of Water koja album otvara, recimo, je deset i po minuta pharoahsandersovske meditacije u kojoj nema ritma niti tempa, ali u kojoj trojica muzičara organski prolaze kroz muziku, gradeći zajedničku sliku. Owens svira eteričnu električnu gitaru i dodaje semplovane lupove u pozadini, a preko toga ostala dvojica rade svoje, praktično slikarske gestove. Saccuccimorano svira ,,normalne" bubnjeve ali vrlo uspešno izbegava ritmička lutanja koja su česta zla kob free jazz bubnjara što sviraju u ,,drone" okruženju i nudi lepe teksture, nenametljive poliritmije i odličnu dinamiku koja podcrtava krešenda na Neuringerovom saksofonu.

No, nije da na albumu uopšte nema ,,prave" free jazz razmene, pa tako recimo Daytime Rites nudi srazmerno ,,bržu", energičniju kompoziciju u kojoj bend lepo čuva taj kamerni senzibilitet koji je do tada izgradio, ali nudi novu, svežu perspektivu. Before Dawn je povratak u spori, meditativni ambijent i kao prva kompozicija koju su Owens i Neuringer svirali kao duo ima i izvestan proklamativni, uspostavljajući kvalitet.

Ovo je spor album dugačkih kompozicija, ali je lak za slušanje jer trio pažljivo i sa autoritetom gradi taj kontemplativni prostor i nudi lepe boje, zajedno sa pažljivo vođenom dinamikom. Kada prođe sat vremena i stignete do završne kompozicije, Seven, a koju je napisala Carla Bley, ona je tiha, intimna koda za jedan vrlo mirni ali vrlo energizujući album.

https://raintempos.bandcamp.com/album/rain-tempos

Drugi album za danas je nešto bučniji već i time da ovde imamo posla sa oktetom koji svira strastveno, mada i sam izbegava ,,klasične" free jazz dijaloge. Damana: Rhizome je drugi album koji je postava Dag Magnus Narvesen Octet snimila, sa prvim, Cornua Copiae koji je još 2016. godine izbacio ugledni Clean Feed. Za ovu priliku lajnap je unekoliko izmenjen, ali monumentalnost je značajno uvećana. Tamo gde je Cornia Copiae bio razigraniji, dinamičniji album, bliži ,,klasičnom" džezu (ili klasičnom avangardnom džezu), Rhizome je ploča organskijih kompozicija, kojima treba duže da se razviju i u kojima je nekakva standardna hijerarhijska struktura instrumenata prilično zaravnjena.

Dag Magnus Narvesen je bubnjar i kompozitor rođen 1983. godine i sa interesovanjem pre svega za improvizovanu muziku i savremenu kompoziciju. No, da ne bude zabune, njegovi profesionalni koreni su definitivno u džezu i on na svom sajtu navodi da je izronio iz raznolike norveške džez scene, radeći kao lider ili ko-lider u bendovima poput Sasquatch ili Kitchen Orchestra. Danas je aktivan na međunarodnoj sceni nove i improvizovane muzike, pa tako ima dugu, kontinuiranu saradnju sa legendarnim Alexanderom Von Schlippenbachom u postavi Schlippenbach/Narvesen Duo koja je prošle godine imala album Kairos, član je Takaseovog  projekta Aki Takase Japanic, ima duo sa Frodeom Gjerstadom, a i dalje je aktivan kao član Kitchen Orchestra koji predvodi gitarista Kim Myhr.

Narvesen vodi i nekoliko svojih projekata, od kojih je Damana najveći i verovatno najambiciozniji. Ovo je postava sa osam ljudi u kojoj pored bubnjeva, klavira (Øyvind Dale) i kontrabasa (Adrian Myhr) imamo i ozbiljan streljački vod u prvoj liniji: Kristoffer Alberts svira alt i bariton saksofone, Klaus Holm alt saksofon i bas klarinet, Jørgen Mathisen je na tenor saksofonu, a tu su i trubač Lyder Øvreås Røed te trombonista Kristoffer Kompen. Album Rhizome je snimljen pretprošle godine u studiju i kolekcija je Narvesenovih, prilično kompleksnih kompozicija koje idu korak dalje od onoga što se čulo na prvom albumu.

Komad koji ploču otvara, In Memoriam I je i pokazatelj tog novog senzibiliteta što ga oktet usvaja za ovu studijsku priliku, jedna lagano, organski narastajuća masa zvuka u kome nema ni ritma ni teme, ali definitivno postoji tonalno jezgro i pažljiva, uvažavajuća kolaboracija čitavog orkestra da se kreira jedna pulsirajuća, na kraju ekstatična proslava muzike i života. Pretpostaviću, ničim poduprto, da je naziv albuma potekao od teorije rizoma Gillesa Deleuzea i Félixa Guattarija jer nehijerarhijska, decentralizovana struktura ove kompozicije zaista asocira na ono što su dvojica poststrukturalista zastupali u svom radu.

Nije sve na ovom albumu bez ritma i tema, Woe the Row of Foes je recimo energičan, bubnjevima predvođen komad u kom Narvesen malo razigrava svoje udaraljke i usmerava orkestar u nečemu što je ,,tradicionalniji" free jazz sa primetnim krešendima u aranžmanu i smenom muzičara koji soliraju. I ovde postoji taj nehijerarhijski imperativ, ali jeste jasno ko u kom trenutku predvodi i zašto ga drugi slede. Ono što je primetno je da su Narvesenove kompozicije impresivno kompleksne, propisujući mnogo promena a koje opet ne zvuče ni naglo ni neprirodno, kreirajući zanimljive zvučne konstrukte i veoma muzikalne komade. H je, recimo, sporija ali dinamična kompozicija u kojoj klavir, truba i trombon imaju svoje momente ispod reflektora i nude malo old-school džez ugođaja među svom tom avangardom.

Maudlin Vaudeville zvuči i tradicionalnije sa trubom koju Røed svira sa prigušnikom i generalno lepim gruvom koji je Narvesen ovde zakuvao. Naravno, ovo je ipak ,,postmoderna" interpretacija tradicije, ali pričamo o muzici u kojoj ima tema, melodija, gde su harmonije i ritmovi prominentni. Opet, ovo je veliki orkestar, tu mnogo ljudi svira u isto vreme, a bez nužne podele na pratnju i lidere i onda je opšti utisak onaj o snazi, monumentalnosti i često se završava u zajedničkim krešendima koji podsećaju na ono kako su Paul Bley i njegovi saborci iz Jazz Composers Guild videli kulminaciju džeza u šezdesetim godinama prošlog veka.

Ballad for the Forgiven je tiša, bluzerskija, a Twenty Bars je, uprkos imenu koje sugeriše nešto tradicionalnije, zapravo prilično drusan free jazz komad sa nervoznom poliritmijom i agresivnim duvačkim frazama. Stemma se na nju nastavlja sa kompleksnim aranžmanom koji oktet provodi kroz mnogo raspoloženja i dinamičnih razmena, a In Memoriam II album zatvara još jednim ekstatičnim uspenjem do mesta na kome se vidi svetlo i oseća mir.

Rhizome je velika ploča. Ne samo dugačka, i ne samo gusta, već i ploča zaista složenih i intrigantnih kompozicija, kvalitetnih individualnih izvedbi ali pre svega jedna kolektivna, snažna ekspresija vizije čoveka koji bi u neko skorije vreme morao biti prepoznat kao jedan od najvažnijih kompozitora koji u ovom trenutku rade u Evropi, naslanjajući se na Schlippenbachov temelj a onda gradeći na njemu ka nebu. Slušajte ga:

https://dagmagnus.bandcamp.com/album/rhizome

https://flurflur.bandcamp.com/album/plunge

Lepo!

Ovo je suviše mekano za mene ali jeste zanimljivo slušati harfu u džez kontekstu.

Jeste. Mislim Elis Koltrejn, Nala Sinefro, emajrajt.

Da, i ja sam ovih dana slušao jedan album na kome je (doduše irska) harfa dosta prominentna a i dva Srbina na njemu sviraju ali detalji će se saznati sutra.

Jedan od prvih zvukova koje ćete čuti na albumu Muriel Grossmann: Breakthrough dolazi od keltske harfe, manje, kompaktnije verzije velikog koncertnog instrumenta koji je postao nezaobilazan deo  dvorske muzike u osamnaestom veku. Keltska, ili, kako je još zovu irska harfa je narodni, tradicionalni instrument i samo je jedan od pregršti koje Muriel Grossmann svira na ovom albumu, dodajući svom uobičajenom arsenalu saksofona i flauta gomilu udaraljki, zvona, žičanih instrumenata, pa onda i klavir i harmonijum... Unutar prvog minuta albuma čućete pored harfe  relaksirani, psihodelični ritmički gruv, ali i šeficine neužurbane, a strastvene poruke odaslate u kosmos putem sopran saksofona. Ako ste pomislili na Alice Coltrane i Pharoaha Sandersa čitajući ove redove, na pravom ste tragu, samo ovo je album iz 2025. godine i na njemu sviraju Španci i Srbi.

Muriel Grossmann je danas bazirana u Španiji, ali je rođena u Parizu i odrasla u Beču. Pošto je Beč sav sofisticiran, Muriel je već od pete godine bila upisana na učenje flaute pa je ovu klasičnu naobrazbu primala sledećih šesnaest godina, do svog punoletstva u dvadesetprvoj. Tada je, sasvim prirodno, prešla na alt i sopran saksofone i počela da svira fank i ritam i bluz, džez, pa i tradicionalnu muziku, nastupajući i svirajući turneje sa muzičarima kao što su bili Hans Tschiritsch, Shani Ben Canar, Christoph Kurzmann, Geri Schuller, Pete Hoven, Robert Rehak, The Original Brothers...

Od 2002. godine, sa preseljenjem u Barselonu Grossmannova je počela da radi kao lider sopstvenih postava i autor, a od 2004. godine i transfera na Ibicu, počinje period njene veoma žestoke aktivnosti koji i dalje traje. Svirala je sa mnogo velikih imena kao što su Joachim Kühn, Wolfgang Reisinger, Rolf Kühn, Joe Sanders, Alice Zawadzki, Alina Bzhezhinska, Christian Lillinger, Robert Landfermann, Esteve Pi, Eric Person i Omar Kabir, a Muriel Grossmann Barcelona Quartet joj je u ovom periodu glavni autorski projekat. Srpskog gitaristu Radomira Milojkovića upoznala je pre više od decenije i od 2014. godine redovno sarađuje sa njim pa je on član postave i na albumu koji danas slušamo a koji je krajem Oktobra izdao estonski RR Gems Records. Grossmannova je nastupala u Estoniji tokom svojih turneja – kaže da ima oko 150 nastupa godišnje – i ovo je jedna lepa saradnja.

Sa godinama su došla prepoznavanja i od strane ,,mejnstrim" likova kao što su Giles Peterson i Jack White (za etiketu ovog drugog, Third Man Records je izašao Murielin album iz 2023. godine, Devotion) a diskografska aktivnost je zdrava i plodna, sa nekoliko desetina albuma izašlih u manje od dve decenije, uključujući više autorskih albuma sa svojim kvartetom ali i, recimo, EP aranžmana Milesa Davisa, izašao isto za Third Man Records.

Na Breakthrough je postava ista kao na uspešnom i cenjenom prethodnom albumu, Devotion. Pored Radomira Milojkovića – koga možda znate po kvartetu So Much Guitar, a nastupao je sa imenima kao što su Joachim Khun, Christian lillinger, Wolfgang Reisinger i Joe Sanders i živi u Španiji već duže od dve decenije – ovde imamo još jednog Srbina, bubnjara Uroša Stamenkovića,takođe člana So Much Guitar, a nastupao je pre neku nedelju u Beogradu sa sastavom Vous Ete's Swing! Inače je završio škole u Španiji a danas je baziran u Kanadi. Četvrti član postave je klavijaturista Abel Boquera, Španac koji je poznat po svom sastavu The Shu Shu's, svirci u postavama koje predvode Gorka Benitez, Victor de Diego, Ramón Cardo i Adrian Cunningham.

Breakthrough je album sa samo četiri kompozicije ali ovo su dugački, mesnati komadi gruva i drona, smešteni u post-bop stil, zasnovani na modalnom pristupu koji je karakterisao raniju fazu rada autorke, ali onda prošireni jednim naglašeno spiritualnim pristupom koji je, kako sam već natuknuo, u američkom džezu sazrevao tokom sedamdesetih, uzimajući koltrejnovske detonacije iz šezdesetih i reformatirajući ih kao dugačke, hipnotičke komade gruva i drona sa mnogo instrumenata nestandardnih za džez ali i za evroameričku muzičku tradiciju uopšte.

Ovde se to prepoznaje u forsiranju električnih orgulja koje svira Boquera, Moog sintisajzera, harmonijuma, drhturavih nota Fender Rhodes klavira, ali i u oscilujućim akordima Milojkovićeve gitare. Ova postava bez kontrabasa ili makar električnog basa uspeva da zvuči vrlo gruvi, vrlo plesno na ime požrtvovanog rada sve trojice muškaraca koji grade ritmičku i svingersku dimenziju muzike dok šefica solira po stratosferi. Njeno sviranje je tečno, spontano, bez napora ili glume, ali sa autoritativnim, mekim ali ne ,,romantičnim" tonom. Kada svira tenor saksofon, ovo je naprosto MOĆNO, baš kao što su i Stamenkovićeve sinkope i akcenti, bez sviranja na snagu, bez forsiranja i straha da publika neće razumeti, prirodno i sa vidnim guštom.

Muzika na ovom albumu ima u sebi mnogo bluza i džem-sešn energije, ali ona je uvek trodimenzionalna, sa jasno naučenim lekcijama koje su šezdesetih i sedamdesetih davali Miles Davis, Alice Coltrane, Pharoah Sanders, o tome kako se muzika pravi da bude prostor, a ne samo vreme, da bude kinetička ali istovremeno neprolazna, da bude dinamična ali neagresivna. Džez, bluz, fank i psihodelija ovde dele isti prostor i isto vreme, ali osnovni estetski imperativ ovde je, možda i paradoksalno, bestelesna, plutajuća ekstaza. Tekst koji dolazi uz album jasno kaže da ovo ne morate zvati ,,spiritualnim džezom" niti uopšte biti upoznati sa budističkim konceptom dzogčena (,,velikog savršenstva") ali ćete svejedno intuitivno prepoznati da ovaj album sa autoritetom pravi onaj ,,napor da se ne radi ništa" i zvuči veličanstveno dok ga pravi:

https://rrgems-records.bandcamp.com/album/muriel-grossmann-breakthrough
https://murielgrossmann.bandcamp.com/album/breakthrough

Drugi album o kome pričamo je i drugi album kvinteta SML (Small Medium Large, naravno), naslovljen neobavezno How You Been, i natrpan do vrha bizarnom, eksperimentalnom muzikom u kojoj ćete džez pronaći tek kada budete na kraju snaga, intelektualnih kapaciteta i sigurni da vas čula varaju. Gutteral Utterance kojom album počinje je sedamdesetsedam sekundi krčanja, skakutanja po žicama, varljivo vesele melodične teme urađene sa mnogo distorzije, dronova promenljivih visina i ritma koji ćete kao takav prepoznati tek u retrospektivi. Ovo je izdanje čikaškog International Anthem i to se čuje IZ SVE SNAGE.

Ono što se ne čuje na prvu loptu, a što čini celu stvar i još impresivnijom je da je svaka od trinaest kompozicija na ovom albumu snimljena uživo, sa sve živim procesovanjem instrumenata i živim semplovanjem i to muziku zaista čini i ,,tehnički" eksperimentalnom – jer je u svakom momentu moguće da stvari odu u neočekivane strane – ali i briljantno zabavnom. Na How You Been prosto ČUJETE koliko se ljudi koji ovo rade zabavljaju i, čak i da imate inicijalno negativnu reakciju na muziku koja možda ide nasuprot svemu što biste očekivali od džez (ili rok) ploče, verujem da ćete do kraja biti šarmirani.

SML su neka vrsta losanđeleske supergrupe, sklopljene od aktivnih, dinamičnih pripadnika lokalne scene avangardnog džeza i slobodne improvizacije. Kvintet u sastavu Anna Butterss (bas gitara), Jeremiah Chiu (sintisajzeri), Josh Johnson (saksofon), Booker Stardrum (udaraljke) i Gregory Uhlmann (gitara) je prvi album, Small Medium Large takođe sklopio od editovanih snimaka prvih nastupa grupe po losanđeleskim prostorima (uglavnom u ETA) i on je prošle godine izazvao poprilične talase na onom delu scene – i njoj odnosnih medija – koje interesuju nekonvencionalne intersekcije između improvizacije, roka, džeza, elektronike i generalno eksperimentalne muzike koja pritom nema neku namrštenu akademsku pozu već je, pa, čujete i sami, zabavna.

Sa drugim albumom, How You Been, bend ide korak dalje od onog što je radio na debiju, ne samo editujući svoje kompozicije i improvizacije u kompaktne komadiće treskave, energične muzike već i onda radeći na njima ekstenzivne zahvate u postprodukciji. Ovde se, dakle, originalni koncertni snimak ne tretira kao nekakav dokumentaristički zapis koji mora biti veran živom nastupu u svojoj krajnjoj formi, već kao sirovi materijal od koga se pravi nešto NOVO. I to novo je često veličanstveno.

Dve kompozicije sa kojima ovaj album odmah gađa slušaoca u centar nakon introa, dakle, Chicago Four i Taking out the Trash su jasni konceptualni iskazi, nestašne, nemirne ritmičke konstrukcije u kojima gruv i dementna repeticija stoje u harmoničnoj ravnoteži. Chicago Four je ,,egzotičnija", sklopljena iz manjih komada zvuka, raspoređenih u vremenu i prostoru onako kako bi to uradili Autechre ili Aphex Twin na svojim najboljim albumima od pre četvrt veka, a Taking out the Trash uspeva da iz sličnog koncepta uzgoji gotovo ,,pravi" funk jazz, sa razuzdanim perkusionističkim radom, klizavim bas-linijama i monomanijačkim nabadanjem gitare i klavijatura dok Johnson solira na saksofonu.

Ima u muzici SML još mnogo zvuka devedesetih i one uzbudljive evolutivne epohe kada su didžejevi i kućni elektroničari počeli da se ohrabruju da rade ,,prave" žive koncerte i sudaraju se bez pardona sa džezom i rokom, a rokeri su krenuli da se sempluju, razaraju format svojih kompozicija unoseći u njih improvizovani džez, psihodeliju, fank, elektroniku, dron... IDM i Post-Rock kao dva ključna momenta u popularnoj muzici devedesetih su očigledno prisutni u onome što rade SML, ali ne na nekakav nametljivo citirajući, sikofantski način. Najbolja stvar u vezi SML je upravo ta neobavezna, ne neozbiljna ali NEPRETENCIOZNA dimenzija u onome što rade, bez metaforičkog mirisanja svakog sopstvenog metaforičkog prdeža i zaključivanja da je ovo veličanstven prdež i da zaslužuje posebno mesto u muzeju. Naprotiv, prdež je nekad samo prdež ali može da bude smešan ili zabavan prdež i SML stručno rade na editovanju svojih snimaka u ponekada vrlo kompaktne kompozicije što znaju da se završe i u manje od dva minuta. A što je za generalne improvizatore i avangardiste ovoga sveta skoro pa anatema.

No, to i jeste tajno oružje benda: smišljanje novog muzičkog sveta za svaku od kompozicija, davanje slušaocu jedne guste slike da u nju upadne, malo se izgubi a onda, pre nego što  stigne da se u njoj snađe i krene da je mapira, nagli završetak i prelazak na narednu sliku. Daves, tako, nudi sparing-meč gitare i saksofona preko agresivne poliritmičke pratnje a koji, taj meč, ispada i jedna prijateljska, bratska konverzacija koja se završava kako je i počela, bez krešenda ili zaključka, ali sa mnogo toga što je izrečeno.  Old Myth je onda kao indonežanski gamelan koji je upao u istu veš mašinu u kojoj je pukim slučajem završila kaseta sa psihodeličnim '70s jazz-funkom koju ste zaboravili u džepu jakne. Al tako vam i treba kad perete jakne u mašini umesto da ih odnesete na hemijsko čišćenje ko normalan svet.

Stepping In / The Loop i sama ima energiju gamelana ali ona je apstraktnija, naizgled sva u udaraljkama za koje je vrlo teško da u prvom trenutku kažete šta su zapravo i dok o tome razmišljate negde iz dubina izroni zarazna, zapaljiva tema koju ćete u glavi prevrtati celog dana iako niste sigurni ima li u njoj ijedna stvarna nota.

Ceo album je takav. Brood Board SHROOM je kao CD koji preskače a vi ne možete da ustanete sa troseda da ošamarite CD plejer jer ste se nesmotreno napušili džidže i, možda, dok niko nije gledao, zgutali i jednog malog Hofmana, i sada vam ruke i noge imaju sopstvene, autonomne nervne (i političke) sisteme. Sreća pa kratko traje, a iza nje je stabilnija, ritmičkija Odd Evens, isto kratež od dva minuta, ali to su dva minuta MOĆNOG, kinetičkog gruva koji svoju psihodeliju postiže samo udaranjem.

SML su fantastični i ne brinu se preterano da li ćete njihovu muziku odmah razumeti ili će to za vas biti PROCES. I njeno nastajanje je, očigledno proces ili, čak, serija procesa i to da iz te serije izađe na kraju nešto ovako superiorno zabavno i sigurno u sebe je, pa, jedno malo čudo. Nadam se da će nam SML ovakva čuda isporučivati što više može dok ih snaga služi, POTREBNA SU NAM:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/how-you-been

Danas dva albuma sa dve različite strane sveta i dve sasvim različite – a divne – strane džeza. Sveže, ispod čekića, što se kaže.

Mauro Negri Quartet: All Right session je ploča virtuoznih solaža na saksofonu, ugodnog plesnog gruva, prepoznatljive hardbop energije, kao dobra vest iz prošlosti koja vas podseća da budućnosti ipak ima i da neće biti SVA loša. Veoma me je energizovao ovaj album, već na prvu loptu, sa svojim brzim, žestokim izvedbama i dobrim raspoloženjem i čini mi se da je u pitanju prava stvar za ove tmurne zimske dane...

Mauro Negri je saksofonista i klarinetista iz Mantove u Italiji gde je rođen 1966. godine (dve godine nakon glumca sa identičnim imenom koji za život zarađuje igrajući razne doktore po italijanskim serijama) i gde i danas živi i radi kao profesor na muzičkom konzervatorijumu, predajući džez muziku i džez saksofon poslednjih devetnaest godina.

Kao i mnogi drugi džez muzičari o kojima pričamo, Negri je isprva dobio vrlo klasičnu muzičku naobrazbu, diplomirajući klasični klarinet kod maestra Giovannija Bertolinija. U vreme studija je uglavnom radio kamernu muziku, najčešće u duo-kombinaciji sa pijanistom Marinom Nicolinijem. Ali naravno, kako to već ide, ko svira klarinet, taj pogleduje prema saksofonu pa je Negri samoinicijativno vežbao i sviranje ovog metalnog instrumenta i počeo da na njemu, jelte, briljira. Sa osamnaest godina je osvojio drugo mesto na takmičenju saksofonista koje je organizovao RAI pa je onda sarađivao sa njihovim orkestrom. Naredne, 1985. godine je na nacionalnom takmičenju Viva i Giovanni dobio nagradu za ,,najboljeg muzičara uopšte" a na nadmetanju saksofonista u Agliani d'Asti dobio prvu nacionalnu nagradu.

Naravno da je do tog momenta već bio duboko unutar džez-medijuma pa od devedesetih redovno svira i piše džez. 1992. je trio u kome su pored njega svirali gitarista Sandro Gibellini i pijanista Paolo Birro dobio Barga džez nagradu, a od 1996. godine je Negri predvodio Mauro Negri S.F. Group, džez kvartet kome je Enrico Rava bio specijalni, ali redovni gost.

Iako je, zahvaljujući odličnoj tehnici i velikom znanju Negri dobar deo svoje karijere zarađivao svirajući saksofon sa pop-izvođačima (na primer sa Erosom Ramazzottijem i Adrianom Celentanom), njegova džez karijera je bila bogata i on navodi desetine velikih imena sa kojima je svirao, a od kojih ćemo mi pomenuti samo neka: Richard Galliano, Kenny Wheeler, Billy Cobham, Lee Konitz, Tony Scott, Steve Lacy, Gato Barbieri, Manfred Schoof, Natalie Cole...

All Right session se tako zove jer je ovo sesija snimljena u studiju All Right u Veroni a čija je izdavačka grana – All Right Riserva Recordz – i publikovala ovaj album. All Right Riserva Recordz je zanimljiva operacija jer je u pitanju izdavač koji poslednjih sedam godina radi ciljane sesije i publikuje stvari za koje smatra da su ,,roots" po svojoj prirodi, nevezano za žanr kome pripadaju pa ćete među njihovim izdanjima videti i rokere i džezere i didžejeve...

Sa Negrijem ovde sviraju neki jaki muzičari. Pijanista Alfonso Santimone (ovde potpisan kao Alfonso Santimoni, što mu se povremeno dešava) je ugledni muzičar i inovator koji spaja džezersku, improvizatorsku nemirnu prirodu sa eksperimentalnim ambicijama što obuhvataju kombinovanje digitalnih tehnologija sa klasičnim instrumentima. Kontrabasista Francesco Bordignon je veoma mladi, veoma talentovani muzičar trenutno na postdiplomskim studijama na džez akademiji Sienna, a bubnjar, Federico Negri je, nagađamo Maurov sin i odličan bebop bubnjar koji ima nekoliko svojih projekata.

Mauro Negri je ovaj album napisao kao seriju vrlo klasičnih predložaka za improvizacije. Kompozicije imaju imena poput Shiny Major Blues i Snappy Minor Blues, sugerišući registar i stil u kome će biti svirane, ali one nisu tek uzgredni džemovi koje muzičari odrade sa pola mozga i odu. Iako snimljena uživo, ovo je prava studijska sesija, dakle, sa, verovatno, više verzija iste kompozicije koje je kvartet snimio, da bi na kraju bile odabrane najbolje.

I čuje se i inspiracija i tehnika i iskustvo u ovim izvedbama. Santimone je, nagađate, posebno istaknut i njegove solaže su bogate i zabavne, sa mnogo pirotehnike ali uvek u gruvu, uvek u svingu, bez pokušaja da se u prvi plan istakne nekakav njegov ego. Generalno muzičari ovde tako sviraju, sa prostorom da svaki od njih solira, ali bez ambicija da ovo bude poligon za nadmetanje u tome ko je jači, bolji, brži, glasniji ili ,,avangardniji". Maurove teme su, uostalom, vrlo klasične, vrlo prijatne za uho – sa druge strane ne i banalne – i onda su  aranžmani prilagođeni ideji da ovo treba da bude tečan, pitak hardbop, bez nekakvih ikonoklastičnih i revolucionarnih gestova, već naprosto mesnat i DOBAR.

Moram da priznam da mi se sve to dopada. Negri piše, rekosmo, dobre teme, a bend itekako ume da se prilagodi raspoloženjima, leteći od brzih, plesnih bluz komada, do dramatičnijih – ne i patetičnih – balada, kao što je Masked Tears na kojoj Santimone briljantno sinkopira a Mauro svira vibrantan, emotivan klarinet. No, ova muzika uvek nudi manje ili više pritajenu radost i ovde nema teških teatarskih tragedija. Album, nošen mladom i  energičnom – ne nužno BUČNOM, samo slobodnom i maštovitom – ritam sekcijom naprosto isporučuje dobro raspoloženje tokom svojih 38 minuta i osetno će vam unaprediti bilo koji dan u kome ga čujete:

https://mauronegri.bandcamp.com/album/all-right-session

E, sad, drugi album za danas, rekosmo, stiže sa druge strane sveta (i svesti), bukvalno sa južne hemisfere ove naše planete, odnosno iz Velingtona na Novom Zelandu. The Electric Sheep: Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa Vol. 12 su, jelte, puna usta reči a čekajte da vidite i kako je omot bučno dizajniran (u pitanju je kolorisana gravura A. Jamiesona iz 1820. godine i to nije TAJ A. Jamieson na koga ste prvo pomislili). Takođe, The Electric Sheep (koji nemaju nikakve veze sa istoimenim rok bendom što već godinama tezgari svirajući obrade; ovo je prošle godine osnovana novozelandska avangardna džez ekipa) u svom, hm, mini-manifestu kažu da ,,kanališu Filipa K. Dika, distopijske tehno-realnosti i zasićenu baruštinu besmislenih medija" a što ume da zazvuči malo zabrinjavajuće, no, treba se opustiti. Ovo je, sva avangarda i napadni postmodernizam na stranu, zabavan album zabavne muzike a koji čak ni ne zvuči naročito NOVO, zapravo me dosta podsećajući na postmoderne fuzije džeza, roka, filmske muzike i drugih žanrova koje su isplivale sa njujorške Downtown scene u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka. A što se valjda uklapa uz to pominjanje Filipa Dika...

Inače, to što se album zove Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa Vol. 12 može da deluje kao šala, kao, haha, prvi album benda pa odmah vol. 12, ali zapravo izdavač Kiwijahz, a koji je, koliko umem da se razaberem neka vrsta zasebne celine unutar krupnijeg entiteta iiii Records (posvećenog ,,avanturističkoj muzici sa Aotearoe – starosedelačko ime za Novi Zeland – i dalje od nje"), skoro sva svoja izdanja nazvao je Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa, uredno ređajući brojeve ,,tomova" tako da se makar neki budući istoričar tu može relativno lako razabrati.

The Electric Sheep su osnovani vrlo nedavno i u pitanju je električni džez-kvartet: Jeff Henderson na raznim saksofonima (alt, c-tenor, c-sopran, bariton), Joe Callwood na gitari, Isaac Smith na električnom basu i Riki Gooch na bubnjevima. Pričamo o dosta iskusnim avanturistima i improvizatorima, Henderson je, recimo, diplomac Muzičkog konzervatorijuma Velington i multiinstrumentalista koji pored pregršti duvaljki svira i gitaru, bendžo, klavir, udaraljke, sarađivao je sa gomilom jakih muzičara (na primer legendarni japanski bubnjar Shoji Hano) i bavio se muzikom za pozorište i film, kao i bio osnivač i menadžer najmanje dva koncertna prostora. Callwood je iskusni muzičar i kompozitor koji svira i rok i psihodeliju i džez i improvizaciju a mnogo se bavio i tradicionalnom muzikom raznih kultura (afričkih, indijskih, latinoameričkih). Smith je diplomirani džez basista koji je dugo godina živeo i podučavao muziku na Sri Lanci i tamo učio o njihovoj tradicionalnoj muzici. Gooch je, pak, multiinstrumentalista i kompozitor koji kaže da je pre neku godinu lečio krizu srednjih godina baveći se metodologijom Butcha Morrisa (a to mu je bio i master-rad).

Dakle, jaka ekipa koja je proizvela i jaku ploču. Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa Vol. 12 je, kako The Electric Sheep kažu ,,album pun paranoičnih zabluda, dezorijentišućih grešaka, zbunjujućih nemelodija, košmarnog fanka iz noćnih klubova i još uznemirujućih tropa", ali ovo je zapravo ugodna, dinamična muzika čija kinematska dimenzija ima fine evokativne kvalitete ali ne do mere da bi se ovo ovaplotilo kao serija apstraktnih ,,zvučnih filmova". Drugim rečima, The Electric Sheep zvuče više kao BEND a manje kao grupa sešn-muzičara koji izvode kompozicije nekakvog autoritarnog autora.

Mislim, evo, slušajte Salcita Dos, četvrtu kompoziciju na albumu. Nju predvodi Gooch, komplikovanim ritmičkim strukturama što ih sipa preko svog seta, ali ovo je na kraju krajeva GRUV, dakle muzika uz koju možete da zaplešete a kada Henderson i Callwood krenu da sviraju teme i solaže imate utisak da ste na nekoj jevrejskoj svadbi gde sviraju dva klecmer-benda u isto vreme ali im je neko sipao nešto u piće. I to nešto ozbiljno. Callwood voli jako isprocesovanu gitaru sa korus-flendžerom koji joj daje jedan egzotičan, zaista blago paranojom-nabijeni zvuk koji se dobro uklapa uz njegov modalni harmonski pristup a Henderson je maštovit, razigran saksofonista.

Naravno, ritam-sekcija je više nego dorasla zadatku pa su ovo, rekosmo, kinetičke, dinamične kompozicije koje svoju filmsku, fikcionalnu dimenziju grade uz znalački smešak i sa vidnim apetitom da se publici pruži ne samo cerebralno, evokativno iskustvo već i nešto opipljivo, plesno, znojavo. Four Swinging Dicks je, recimo, neka vrsta parodije na detektivski noir – i na njegovu futurističku aproprijaciju u filmu Blade Runner, a koji je, znamo to, ekranizacija Dikovog romana Sanjaju li androidi električne ovce po kome je bend dobio ime – ali ne nekakav banalan prvoloptaški geg, već sofisticirana, višeslojna kompozicija dobre naracije i pamtljivih tema.

I ostale su takve. Replicant je devet minuta destilisanog free jazza koji se svira užurbano, dinamično, frenetično ali uvek disciplinovano. Cloud Whales je apstraktni dron i gruba, abrazivna tekstura iz koje izranjaju užarene igle saksofona, a tu je i duhovito nazvana Philip K Duck, jedna drska, marševska, kinetička proslava ritma i soliranja koja će vas svih devet minut držati u prijatnoj tenziji.

The Electric Sheep su svojim prvim albumom postavili standard dosta visoko. Ovo nije, u nekom stilskom smislu, sasvim originalan ili inovativan rad, ali mislim da to što se tako lako smešta u tu neku postmodernu/ Downtown tradiciju a onda unutar nje zvuči moćno, zabavno i nimalo derivativno svedoči o kvalitetu koncepta, muzike i vizije ove ekipe. Želim joj dug i berićetan rad a vi se albumom poslužite ovde:

https://kiwijahzz.bandcamp.com/album/jazz-from-the-underground-nightclubs-of-aotearoa-vol-12

Za poslednji Nedeljni džez-osvrt u ovoj godini imamo ponovo dva albuma jer, da ponovim, dobrog džeza je u 2025. godini izašlo naprosto PREVIŠE tako da čak i ovako terminalno dokona osoba poput mene nije imala dovoljno vremena da svemu posveti potrebnu pažnju. Trudio sam se, ali ima tu još albuma koji nisu stigli na red, pa, ako makar početak 2026. godine bude malo mirniji, možda stignemo da se pozabavimo nekima od njih. Ako ne, onda ne. ŠTA DA IM RADIM. A danas jedan jako lep i jedan jako zabavan album. A vi odlučite koji je koji.

Znati da muzika Theloniousa Monka ne zastareva je deo opšte kulture. Umeti odsvirati tu muziku u 2025. godini tako da to zvuči SMISLENO i doprinese ukupnoj kulturnoj baštini čovečanstva već zahteva određeni trud. Mattia Magatelli: Pannonica je plod ovog truda, izvrstan živi album snimljen 23. Novembra ove godine na drugom izdanju festivala Vittorio Veneto Jam u Veneciji a koji okuplja desetine italijanskih i slovenskih muzičara.

Mattia Magatelli je kontrabasista iz mesta Bormio na severu Italije, rođen 1979. godine i kao dete svirao je harmoniku – a što je nekako i normalno kad odrastate u Alpima, blizu švajcarske granice. Posle harmonike, kad se zamomčio, Magatelli je svirao električni bas i gitaru u pank i rok bendovima ali je onda krenuo da se ozbiljnije interesuje za džez i 2000. godine je počeo, samostalno, da se uči sviranju kontrabasa. Od 2001. godine, kada se preselio u Milano počeo je da dobija i formalnu naobrazbu na lokalnoj Građanskoj školi džeza a brzo je krenula i njegova diskografska karijera. Već te iste, 2001. godine je bio deo albuma koji je izbacio sastav Guitar Ensemble.

Od 2004. godine svira turneje po Italiji i nadalje je član više postava (Guido Manusardi's Trio, Luca Cacucciolo's trio, Franco Cerri quartet, Gianni Cazzola's quintet...). Turneje se nižu, uključujući internacionalne svirke i nastupe na festivalima, pa onda dolaze razne nagrade i učešće na radionicama, a negde pred kraj prve decenije počinje da predvodi sopstvene sastave. Onda se Magatelli 2010. godine seli u Nizozemsku i tamo svira sa postavama Dumitrio i Kaja Draksler Acropolis Quintet, pa onda sa još nekoliko bendova povezanih istim članovima. Po povratku u Italiju nastavlja saradnju sa raznim italijanskim i internacionalnim muzičarima kojih je previše da bismo ih sve nabrajali ali evo samo nekoliko najvećih imena: Billy Cobham, Alex Sipiagin, Mark Gross, Michael Moore, Giovanni Amato...

Za Pannonica, Magatelli predvodi sopstveni kvartet. Njegovo interesovanje za Monka nije novog datuma i još 2014. godine je samu kompoziciju Pannonica, treću na ovom albumu, snimio kao polovina dua sa gitaristom Alessandrom Floriom na albumu Taneda. No, za aktuelni album, postava je vrlo klasična a čitanje Monkovih kompozicija puno respekta, mada i imaginacije. Na saksofonima (tenor i sopran) je ovde italijanski džez-veteran Pietro Tonolo, čovek sa četrdeset godina diskografske karijere i ranim radovima u orkestru Gila Evansa, saradnjama sa Steveom Lacyjem, Chetom Bakerom, Leejem Konitzom... Tonolo je klasično obrazovan violinista koji je od klasike odustao jer ga je ideja sviranja džeza – i saksofona – magnetski privlačila. Naš dobitak!

Pijanista Francesco De Luisa je mlađi ali je isto krenuo sa klasičnim klavirom pa je posle prešao na džez. Poslednjih petnaest godina redovno snima i svira turneje, velikim delom po Italiji, Sloveniji i Hrvatskoj, a predaje klavir (moderni i džez klavir, to jest) u raznim italijanskim školama.

Tu je na kraju i bubnjar, Massimo ,,Max" Chiarella, jedna iskusna faca sa decenijama iskustva, sopstvenim kvartetom koji predvodi i iznenađujuće malo informacija na Discogsu o njegovim projektima.

No, možete biti sigurni da svi do jednog člana ovog kvarteta imaju i tehničke ali i estetske kapacitete da iznesu muziku koja im je stavljena u zadatak. Monkove kompozicije su varljivo jednostavne, utemeljene u tradiciji ali onda izvođene na osoben način. Monk je imao poseban, perkusivan stil na klaviru, sa mnogo nota, jurnjave po skalama i brzih, energičnih pretrčavanja preko dirki. Njegova čuvena izjava da ,,klavir nema pogrešne note" je bila zaslužna i za osobeni harmonski pristup i puno improvizovanja koje će otići podaleko od osnovnih podešavanja a da se opet sačuva karakteristični bebop drajv. Pogotovo je Monkova leva ruka unosila nered i interesantne akcente po uzoru na ragtime pijaniste, dajući njegovim, zapravo sasvim modernim kompozicijama, blagu retro dimenziju.

Magatellijev kvartet je ovde svakako izvrstan. Ovo je bebop što zna u kojoj smo godini, ali koji isto tako zna da je Monk – koliko god da su savremenici umeli da ga osporavaju i kritikuju da je grubijan – u svoju muziku ugradio mnogo futurističkih detalja koji se mogu beskonačno raspakivati. Tako Magatelli i Chiarella kreiraju briljantne, vozačke ritmičke matrice utemeljene na klasičnim bebop osnovama ali kadre da se razviju u neobične, skoro fraktalne poliritmičke strukture. Slušajte kako u Bright Mississipi Chiarella svira sa Tonolom i kako ova dva veterana improvizuju sjajan, pokretački gruv i ostavljaju ostaloj dvojici samo da se potpišu na kraju.

Nastup i album zapravo počinju smireno i skoro meditativno sa Reflection u kojoj De Luisa pokazuje kako on vidi Monkove teme i sopstveno mesto u njima. Aranžmani su uglavnom dugački i nude dovoljno prostora za razvoj tema, improvizovanje i međuigru instrumentalista pa je onda na Work to kako se saksofonista i pijanista dobacuju notama i akordima vrlo moderno i sjajno postavljeno u gruv koji vode ostala dvojica. Thelonious je centralni deo koncerta i albuma, sa desetominutnim aranžmanom u kome svi muzičari imaju priliku da improvizuju a naslovna, Pannonica je Tonolov i De Luisin momenat da demonstriraju modernističke poglede na Monkove teme.

Pannonica je, u globalu sjajan album klasičnog a modernog bebopa, snimljen kvalitetno i odsviran vrhunski. Ovo su muzičari sa mnogo kilometraže, mnogo znanja, ali – presudno – sa mnogo DUŠE. Uživaćete:

https://mattiamagatelli.bandcamp.com/album/pannonica

Možda ćete MALO manje uživati u Matthew Grigg / Jason Kahn / Colin Webster: The Silence Of Which The Universe Is Made, a možda ćete uživati jednako, samo na sasvim drugačiji način. Ovo je ploča neidiomatske improvizacije koja je sa džezom ipak povezana saksofonom i tragovima džez-fraza koje na njemu izbacuje Webster. Ovo je album šumova, distorzija, zvukova koje ne umete da pravilno identifikujete ni po poreklu ni po nameri, a koji je opet, taj album, superiorno zabavan, brz i energičan a bez odlaska u ekstreme volumena i kompresije. Baš onako kako vrhunski free improv ume da bude u svojim najboljim momentima, on je istovremeno ,,whoa, cool!" i ,,what the fuck?" koje izgovarate dok imate utisak da vam se mozak nasilno ali ekstatično deli na dve polovine.

Grigg, Kahn i Webster su ovo snimili prošle godine u studiju Davea Hunta u Londonu, a što (uvek) posebno naglašavam jer ovaj tip improvizacije, slobodne, nevezane za tradicionalne muzičke žanrove i teorije, uglavnom živi na festivalskim binama gde se muzičari često sreću po prvi put i bez ikakvih priprema i dogovora četrdeset minuta pucaju na sve strane, svesni da je to što rade PROCES, možda i ritual ali da je tek sekundarno, možda i tercijarno u pitanju nekakav PRODUKT. Sa ulaskom u studio, ma koliko da je improvizatorski duh stavljen u prvi plan, stvari su po definiciji drugačije. Zvuk je bolji, uslovi za svirku su intimniji, mogućnosti za refleksiju na materijal, manipulaciju njime, editovanje, ponavljanje, remiksovanje su drugačije... Ovo ne garantuje ni u kom slučaju BOLJI niti autentičniji PRODUKT na kraju (au contraire, možete se kladiti da mnogi improvizatori smatraju da je ono što se desilo na bini najautentičnije moguće i da naknadne intervencije nisu ,,tr00") ali garantuje RAZLIKU koja često može da bude oplemenjujuća.

Lično, volim improv albume snimljene u studiju najpre zato što je zvuk na njima DOBAR, i onda mnoge sitne stvari koje muzičari rade, mnogi njihovi suptilni i dovitljivi gestovi mogu da se lepo čuju pa je muzika bogatija, slojevitija, često možda bliže onome što su oni sami čuli dok su svirali od onog što se čuje na koncertnim snimcima. Utoliko, recimo, na ovom albumu imamo Grigga koji svira električnu gitaru sa pojačalom i Kahna koji svira nespecifikovanu ,,elektroniku" i mnogo toga što oni unose u zvuk trija je pozitivno oplemenjeno čistim, lepim studijskim snimkom i miksom koji nam dopušta da osetimo širinu i dubinu ovog što tri muzičara rade.

Jason Kahn je, naravno, legendarno ime apstraktne elektronike i neidiomatske improvizacije, čovek koji već decenijama radi na krvarećoj oštrici avangarde i sarađuje sa nekim od najvažnijih muzičara u ovom domenu. Rođen u Njujorku 1960. godine, danas parkiran u Cirihu, Kahn je po vokaciji istoričar ali po praksi kompozitor, istraživač zvuka, autor mnogo knjiga, zvučnih instalacija, grafičkih kompozicija, radijskih zvučnih komada, mnogo muzike za film, pozorište i moderni balet i naravno stotina albuma koje je snimio sa desetinama muzičara sa raznih strana sveta. Kahn je pre četvrt veka godina bio i jedini nejapanski muzičar koji je smatran ravnopravnim delom japanskog ,,onkyo" pokreta ultraminimalne analogne elektronske improvizacije* ali mnogo je radio i sa Evropljanima koji su svi tražili još ,,neidiomatskije" načine improvizovanja u novom milenijumu pa su se tu upisale saradnje sa ljudima kao što su Norbert Möslang, Günter Müller, Tomas Korber, Christian Weber, Francisco Meirino, Bryan Eubanks, Christian Wolfarth, ali i sa Amerikancima kao što je Devin Sarno, Kinezima kao što je tajvanska  vokalna improvizatorka Alice Hui-Sheng Chang, Kanađanima (Tim Olive) itd.
*rame uz rame sa legendama kao što su Otomo Yoshihide, Satchiko Matsubara, Taku Sugimoto i naravno Toshimaru Nakamura čiji je ,,no input mixing board" bio na neki  način epitom estetike čitave ove ekipe i koga sam, jer sam bio ultradrzak, praktično naterao da mi potpiše disk na Ring Ring festivalu 2007. godine

Njegovi saradnici na ovom albumu su nešto mlađi i zabavno je slušati ovaj susret veterana zvučne eksploracije i neidiomatske improvizacije, praktično ,,čiste" avangarde, sa onim kako to vide ljudi iz novih generacija. Colin Webster je londonski saksofonista koji se VEOMA interesuje za proširene tehnike sviranja, cirkularno disanje, guranja svog instrumenta u ekstreme (u smislu visine, distorzije itd.) i generalno je primer muzičara mlade generacije koja polazi sa pozicija koje su za nju izborili ljudi poput Evana Parkera. Webster je već imao zabeležene saradnje sa nekim dobrim imenima – Steve Noble, Tom White, Steph Horak, Martina Verhoeven – a predvodi i svoj osmočlani ,,Large Ensemble", i na ovom albumu radi autoritativno i pokazuje zašto mu je mesto na savremenoj londonskoj avangardnoj sceni zagarantovano.

Mathew Grigg je, pak iz Bristola i ovo je čovek koji veoma mnogo svira sa raznim muzičarima, jako se trudeći da u eksperimentisanju sa zvukom, amplifikacijom, signalom i, jelte, šumom, pronađe nešto novo i vredno da se čuje. Svirao je po raznim evropskim festivalima sa raznim muzičarima od kojih bih pomenuo samo neke: Burkhard Beins, Steve Beresford, Adam Bohman, Thomas Lehn, Eivind Lønning, Phil Minton, Rachel Musson, Camila Nebbia, Helen Papaioanno itd, a ovaj spisak ubraja i Kahna.

The Silence Of Which The Universe Is Made je, naravno, direktan citat iz Beckettovog kultnog romana Moloa a čiji ću pasaž prevesti napamet jer mi trenutno domaće izdanje knjige nije pri ruci: ,,Nijedna osoba među stotinu ne zna kako da ćuti i sluša, ne, niti čak da shvati šta tako nešto znači. Pa ipak, tek tada možete otkriti, s onu stranu besmislene galame, tišinu od koje je univerzum sačinjen."

Prelepo. Znao je Beckett šta priča, ali album, naglasiću, NIJE sastavljen samo od tišine u kojoj se eventualno čuje napetost u prostoriji gde se muzičari gledaju trudeći se da ne naprave ni jedan zvuk. Naprotiv, The Silence Of Which The Universe Is Made je užurbana, zabavna ploča energične svirke u kojoj muzičari sviraju MNOGO i žustro, slušajući jedni druge radije nego tu, jelte, univerzalnu tišinu i trudeći se da sklope velike, možda ne MONUMENTALNE ali detaljne zvučne skulpture koje će toj tišini dati nešto da se ona od njega reflektuje.

Ovo je na neki način improvizacija ,,starog" kova, dakle, energična, puna ,,rada" samih muzičara, mnogo manje nekakvog ,,rada" samih instrumenata i alata koje imaju. Ovde nema mnogo puštanja fidbeka ili nekakvog suptilnijeg procesovanja da samo stvara muziku i trojica muzičara kreiraju vrlo užurban, vrlo gesturalan muzički program, slušajući jedni druge i praveći komplementarne zvučne sadržaje. Ne pričamo o primitivnom doziv-odziv sviranju koje ćete često čuti kada muzičari iz drugih žanrova prave prve korake u slobodnoj improvizaciji, naprotiv, ova tri čoveka jedni druge razumeju na dubljem nivou i njihove kompozicije su smislene, slojevite i zaokružene tako da svako od njih radi svoj posao a sve zajedno ima trodimenzionalnu razumljivu formu.

Kompozicije su, takođe, dovoljno dugačke da ima vremena da ljudi razviju svoje koncepte – samo jedna od četiri je kraća od deset minuta – ali ovde takođe uglavnom nema lutanja, traženja i sviranja ,,napamet" što sugeriše da su u pitaju editovani delovi dužeg snimljenog materijala, ponovo nešto što je benefit studijskog snimanja i imanja vremena dužeg od 40 minuta da realizujete svoju viziju. No, u pogledu produkta, ovo JESTE četrdeset minuta suve, delikatesne krtine vrhunskog free improva koji rade tri čoveka sa znanjem, iskustvom i ljubavlju za ovu muziku. Džezeri sa konzervativnijim pogledom na medijum će verovatno smatrati da ovde džeza ima premalo, ali meni je Websterovo evanparkerovsko dekonstruisanje instrumenta ali ipak ne tako da se soul i blues zaborave tačno ono što oplemenjuje inače grube, abrazivne teksture, šuškanja i piske koji čine veliki deo ovog albuma. Sjajno je:

https://colinwebster.bandcamp.com/album/the-silence-of-which-the-universe-is-made

Danas nema teksta o posebnom albumu jer je na redu godišnji miksetjp pa koga zanima, ima skoro sedam sati muzike na starom mestu:


https://cvecezla.wordpress.com/2026/01/04/dj-meho-jazz-of-2025/

Za prvi ovogodišnji Jazz Nedeljom idemo celom nizbrdnom stazom nepotizma osim što sam u ovom slučaju JA taj ,,nepot", konkretno sestrić. U drugom kolenu. Takođe, Zu su izdali novi album i to mora da se ispoštuje iz sve snage.

Pozabavimo se prvo tim rodbinskim vezama i ukažimo na album besprekorno elegantnog, graciozno razigranog, zrelo avangardnog i samo blago džeziranog folklornog zvuka koji je snimila moja tetka. Ne sama, ali je ona u ovoj postavi do te mere najvažnija da se i cela postava zove po njoj. Milojkovic Quartet: Milojkovic Quartet je debi album postave Milojkovic Quartet u kojoj, dakle, glavnu reč u kreativnom smislu vodi Jasmina Milojković, harmonikašica, pevačica, kompozitorka i aranžerka, generalna osmišljivačica smera u kome se muzika ovog benda kreće i, kako već rekosmo, moja tetka. Izašao pred sam kraj prošle godine, ovo je i besprekoran album za slušanje u ovim zimskim danima, pun nimalo pritajene a dostojanstvene radosti i balkanskih, ,,klecačkih" ritmova koji se otmeno kombinuju sa srednje- i severnoevropskim harmonijama, ali i sa odjecima anadolijskog nasleđa koje je nama ovde, voleli mi to ili ne, u krvi. A ko ne voli, taj je ćaci, to je jasno.

Jasmina Milojković je sestra od tetke moje pokojne majke i najbolja tetka koju sam ikada mogao da zamislim da imam. Najmlađa od troje dece u porodici uvek punoj pustolovnih ambicija, da se putuje, da se istražuje, da se proba nešto novo i ode izvan granica koje ostali sebi instinktivno postavljaju, Jasmina je u vreme kada sam ja stasavao bila dovoljno mlada da joj ne bude glupo da se druži sa klincima, a dovoljno stara da joj se ti klinci povremeno povere na staranje i da se niko ne brine da će tu neko stradati. Duhovita, zabavna, uvek sa nekom maštovitom idejom kako da se potroši vreme, Jasmina mi je bila omiljeno ljudsko biće i na ime toga što je divno – i često – pevala, a i što je umela da dohvati harmoniku i da napravi veličanstvene stvari sa njom. U tim mojim mladim godinama harmonika je bila ekstremno bučan instrument za moje nežne uši pa sam cenio i što je tetka povremeno svirala i gitaru i pevušila pesme za koje smem i danas da se zakunem da bi, da ih je snimila i ponudila nekom tadašnjem izdavaču, pomračile slavu Jadranke Stojaković.

I ujaci su bili donekle muzikalni (kad smo već kod toga, i moja majka je svirala klavir a otac violinu i gitaru i imao bendove) ali Jasmina je definitivno bila najnadarenija za ovu umetnost i najviše se njome bavila. No, njen ,,pravi" poziv je bila arheologija i ne moram valjda da objašnjavam koliko je EKSTREMNO KUL bilo kada me je vodila na iskopavanja u okolini Vinče gde sam se ja očajnički nadao da ćemo – uprkos njenom objašnjenju da pričam o bukvalno različitim geološkim periodima – naleteti na kosti bar jednog dinosaurusa. Od početka osamdesetih ona živi u Nizozemskoj, i radila je tokom svih ovih decenija različite poslove ali se poslednjih godina, otkako smatra da je u penziji, sve intenzivnije bavi muzikom.

A što znači da posle veoma cool serije videa gde je ona sebe snimala kako svira i peva u raznim crkvama po Groningenu i drugim mestima u Nizozemskoj, na red došla i ,,prava" autorska i studijska muzika.

Milojkovic Trio je bio album istoimenog trija iz 2023. godine, prvi ,,profesionalni" rad ekipe koja se okupila, kako kažu, gotovo slučajno, sa komšijskim susretom u kome je figurisala harmonika i majstor što je došao da popravi kvar na gasnoj instalaciji koji se pokazao i kao vrstan harmonikaš. Ovo se dešavalo 2015. godine ali su se Jasmina i komšija Jesper Vos, kontrabasista i perkusionista onda 2021. dogovorili da sviraju zajedno, pa im se nedugo potom pridružio i gitarista i klavijaturista Jaap van der Velde, Jesperov kolega iz grupe Korfbal. Kako kažu, pre svake probe bi Jasmina prvo spremila nešto da se pojede, a onda bi seli da uče srpske i makedonske pesme i tokom nešto više od godinu dana, koristeći Jasmininu sobu kao studio, snimili su album sa deset tradicionalnih komada. Ovaj se album može čuti na ovom mestu.

Za Milojkovic Quartet je postava proširena dodavanjem multiinstrumentalistkinje po imenu Gabija Bartulytė a koja se bavi različitim multidisciplinarnim umetničkim radovima i svira gomilu instrumenata. Na ovom albumu svira saksofon, klarinet, klavijature i zvona a  čućete je i kako peva na srpskom i bićete prijatno iznenađeni.

Milojkovic Quartet je album autorskih kompozicija – koje ravnopravno potpisuju svi članovi kvarteta – a koje je producirao van der Velde i nudi sada već veoma zreo materijal sa osam pesama u pola sata gde se mešaju turski i balkanski ritmovi, severnjačke harmonije i džezerske improvizacije. Ono što ploču karakteriše je vrlo sigurno korišćenje vokala, a što često ume da bude slaba tačka (ili da potpuno odsustvuje) sa ,,džez" i ,,new music" ploča koje se laćaju balkanskog folklornog nasleđa. Ne krivimo ih, jer to treba ipak ZNATI, a to Milojkovic Quartetu automatski daje prepoznatljivost i prednost.

Album je veoma dinamičan, veoma plesan sa nimalo sramežljivim sedmoosminskim i drugim neparnim ritmovima koje mi ovde intuitivno razumemo a zapadni Evropljani imaju utisak da im je negde izrasla treća noga preko koje se stalno sapliću. Jutro, koja album otvara ima umirenu, radosnu temu što je predvodi harmonika i ukusno slojevito posložene udaraljke, ali se brzo transformiše u plesni komad sa Južne pruge uz koji bi vaš prvi komšija već krenuo da ozbiljnije cuga pa možda i da baca čaše. Nemir, pak, kreće na gitari, nudeći romantičnu tremolo temu ali kada krenu neparni ritam i saksofon shvatate da ste opet upali u zamku. Gabija Bartulytė svoje duvačke instrumente ne štedi i ovde posle zarazne teme koja tera na ples kreće promuklo, sinkopirano soliranje kao iz neke leskovačke kafane. Ni van der Velde se ne da, pa imamo i gitarski solo koji pali dostupnu pirotehniku i lansira kvartet u stratosferu.

Šeherezada je mirniji, eteričniji komad sa Jasmininim glasom koji je toliko zvonak i topao da prosto ne mogu da verujem da su prošle tolike godine otkada sam je prvi put čuo da peva a ona zvuči ISTO. Klarinet ovde ubacuje potrebnu količinu derta.

Kad smo već kod teških emocija koje su i same zbunjene jesu li pozitivne ili negativne, Sreća je centralni komad ovog albuma sa obe žene koje daju odlične vokalne izvedbe a ako razumete tekst – a vi ćete ga razumeti, za razliku od Nizozemaca – možda vam krene i neka suza koju ćete otirati uz malo glupavi osmeh.

Drugu polovinu albuma otvara sanjiva ali i zanosna minijatura Ką aš čia darau pa onda kreće još jedna južnoprugaška poskočica nazvana samo Igra. Stray Thoughts uspeva da spoji anadolijske perkusije i dert sa severnoevropskim setnijim folkom i ovde su muški vokali po prvi put u navalnom redu. Album se završava besprekornim drone-instrumentalom Zwona Zwone u kome harmonika potapa sve svojim bogatim, bučnim zvukom, podsećajući me na te momente iz detinjstva kada sam mislio da od ovog instrumenta ne postoji ništa glasnije na svetu.

Milojkovic Quartet je prelep album i nadam se da će uskoro dospeti i na Bandcamp jer TREBA da bude dostupan svima. Slušajte:

https://www.youtube.com/watch?v=7dd4h2lETnQ

Dobro. Za prvi album koji sam preslušao u ovoj godini i koji je džez samo u dovoljnoj meri da ne pobegnete u brda nakon vrlo agresivnog, vrlo distorziranog otvaranja mehanicističkim, agresivnim ritmovima, teško distorziranom gitarom i dementnim, poremećenim saksofonom, ponudiću vam Zu: Ferrum Sidereum, najnoviji studijski, i bogami dupli album omiljenih avangardista iz Rima, jednih i neponovljivih Zu.

O Zu sam, znamo to, pisao više puta, između ostalog nakon njihovog koncerta u beogradskom SKC-u sa turneje gde su sarađivali sa Mikeom Pattonom. Beše to odličan koncert a prošle godine su Zu izbacili i izuzetan živi album u kolaboraciji sa Tatsuyom Yoshidom o kome sam pisao na ovom mestu. No, ,,pravi" prethodni album Zu je bio izašao još pre pandemije i Terminalia Amazonia je bila i svojevrsni ispit izdržljivosti sa svojim pesmama između petnaest i dvadeset minuta, abrazivnim teksturama, zvučnim kolažima...

Ferrum Sidereum (odnosno gvožđe sa zvezda, dakle, SVAKO gvožđe koje ste imali priliku da u životu vidite a koje je na našu planetu stiglo iz zvezdanih grotla i kroz meteorske kiše) zadržava abrazivne, hrapave teksture ali skraćuje kompozicije i vraća ritam u igru. Ovo nije album sad nekakve DOBRE ZABAVE onako kako bi to voleli da čuju vlasnici džez barova, ali Zu na Ferrum Sidereum sviraju u prebrojivim ritmičkim strukturama i na koncertima će ove pesme definitivno pokretati publiku. Naravno, fer je reći da će pomoći ako je ta publika navikla na metalsku mošpit etiketu jer je Ferrum Sidereum agresivna, teška ploča, glasnih, agresivnih avangardnih rifčina i teških, brutalnih ritmova.

No, ona nije nesuptilna. Nakon prve dve pesme koje mešaju no wave, industrial metal i free jazz na takav način da ćete misliti da vas neko u bendu mrzi – ili da smatra da jedino kroz razumnu količinu agonije možete dosegnuti transcendenciju i postati bolja osoba – treća, Kether, je slojevitija i makar sačeka jedno sedamdeset sekundi pre nego što odvrne reglere do daske. Gazeći sve težim i težim korakom. Kether je možda i pokazna vežba za ono što Zu rade ovim albumom, nudeći u teoriji vrlo jednostavnu osnovnu strukturu ritma i tonova koja zatim organski evoluira u nešto skoro nepodnošljivo glasno, samo da bi se ponovo uvila sama u sebe, odjekivala u sopstvenim šupljinama, malo vas poštedela pre nego što ponovo krene u stratosferu i suoči vas sa zaslepljujućim svetlom zvezda.

A.I. Hive Mind je onda brutalni No Wave sa strašno tenzičnim radom bas-gitare i klavijatura i krešendom koji skoro da podseća na savremene deathcore i metalcore bendove koji grade napetost do momenta kada imate utisak da se sam zvuk raspada dok oni pale sve pedale koje imaju. Da se zvuk ovde ipak ne raspadne odgovoran je Marc Urselli, nagrađivani i iskusni inženjer zvuka i producent koji je radio sa Louom Reedom, Mikeom Pattonom, Nickom Caveom, ali i sa U2, Eltonom Johnom, Johnom Zornom i Johnom Patituccijem i dobio više gremi nagrada za svoje produkcije. Urselli ovde ne pokušava da od Zu napravi ,,mejnstrim" bend, naprotiv, on im pomaže da svoj agresivni, brutalni zvuk iznesu na naredni nivo i slušaocu ponude ekstatično iskustvo istovremeno sa osećajem da se na njega ruši bar 4-5 tona pomenutog gvožđa što je došlo sa zvezda. Kada u finalu A.I. Hive Mind čujete mitraljesko štektanje basa i bubnja a preko koga će ići džezersko soliranje na saksofonu razumećete.

Agresija neće popustiti. La Donna Vestita Di Sole je najduži komad na albumu i on posle eteričnog početka prelazi u metalizirani no wave, sa surovim, distorziranim bas-rifovima i opresivnim elektronskim talasima što padaju preko militantnog ritma. Pleroma je onda srazmerno ,,nežniji" komad utoliko da svoju tenziju i agresiju drži u relativno svedenom volumenu, puštajući repeticiju i disonancu da rade svoj posao i nanose štetu. Fuoco Saturnio je povratak na no wave gaženje, mehanicističke ritmove, saksofon koji proseca metalne teksture kao laser. The Celestial Bull and the White Lady je možda najviše ,,meditativan" komad, ali to ne znači da on nema rušeća krešenda i brutalne distorzije.

Hymn of the Pearl onda preuzme neke njegove harmonske ideje i preko i dalje agresivnog ritma nudi neku vrstu oslobađajuće katarze, otvarajući put za najkraću i najapstraktniju Perseidi koja kao da ceo prethodni album pakuje u 64 sekunde tenzije i košmara. Konačno naslovna Ferrum Sidereum nalazi idealnu ravnotežu između apstraktne, plutajuće abrazivnosti i agresivnog, ali pozitivno esktatičnog ritmičkog nabijanja. Ona zatvara album koji će vam uraditi mnogo toga ružnog da biste sami došli do onih spoznaja što ih je bend imao tokom godina u kojima ga je pripremao i videti zašto je sve to LEPO. Ploča sa kojom se borite, ali gde na kraju oboje pobeđujete:

https://zuhom.bandcamp.com/album/ferrum-sidereum
https://zuband.bandcamp.com/album/ferrum-sidereum

Danas ponovo dva zanimljiva albuma, evropskog porekla, avangardnih tendencija, sasvim različita u izrazu ali dovoljno bliska da u oba uživamo.

Nadoz: Le jour entier je najnovije, i prvo ovogodišnje izdanje francuske etikete Musiques Tetues, male firme iz Centralne Bretanje koja poslednjih petnaest godina radi na publikovanju i promovisanju originalne muzike što nastaje na nekom preseku džeza, world music nasleđa, improvizacije i oralnih tradicija Bretanje. Ovo je mala kuća, posvećena pre svega umetničkom izrazu bez kompromisa i bez ambicija da muzika bude nekakav produkt za široke narodne mase – dok istovremeno radi vrlo ,,narodnu" muziku, dakle, inspirisanu tradicijama i fokusiranu na običan svet i njegovu svakodnevnicu – a njeni ljudi se trude da umetnike podrže na svakom koraku stvaralačkog procesa. Takođe, firma ima visoku ekološku svest pa ćemo i ukazati da dvojica ljudi koji se potpisuju kao predsednik i blagajnik ,,udruženja" (a ne kompanije) sebi daju deskripcije, redom ,,seljak i animator" i ,,ratar". Musiques Tetues ima i dvojicu rezidentnih muzičara a od kojih je jedan, bas-klarinetista Etienne Cabaret i polovina dvojca Nadoz o čijem albumu danas pričamo.

Nadoz ne daju posebno mnogo informacija o sebi – ono što čitamo na sajtu kompanije je više filozofski manifest nego nekakva informativna biografija – ali vredi da istaknemo da oni NISU isti Nadoz kao onaj koji možete videti na Spotifaju. Ovo je duo prilično niskog profila i jednog intimističkog pristupa muzici a što se vrlo solidno uklapa uz ono kako ovaj izdavač generalno funkcioniše.

Etienne Cabaret je bas-klarinetista i umetnik na tradicionalnom bretanjskom klarinetu (koga zovu ,,trojanski konj") sa interesovanjima i stvaralačkom istorijom u elektroakustičnoj muzici, improvizaciji, džezu i roku, odnosno njihovim hibridima. Cabaret je pored Nadoz, član i ekipa kao što su Moger Orchestra koji kombinuje džez i recitaciju, Arn', Diese 3, Cabaret Rocher (duo klarineta sa Christopherom Rocherom), Gosseyn (koji kombinuje džez, psihodelični rok i balkanske narodnjake...) itd.

Njegova partnerka u ovom partikularnom zločinu je Christelle Séry, klasično obrazovana gitaristkinja koja je studirala na konzervatorijumima u Nici i Parizu ali je i potpala pod snažan uticaj francuske scene improvizovane muzike i džeza a što ju je podstaklo da ukloni granice između komponovane i improvizovane, akustične i električne muzike u svom radu. Duže od dvadeset godina radi sa raznim formacijama: Cairn, Ensemble Intercontemporain, Accroche Note, Miroirs étendus i snima kao solo umetnica, a sira i sa raznim pozorišnim i plesnim ansamblima, bavi se javnim recitovanjem poezije, video-radovima... Sa Cabaretom sarađuje i u proširenoj, oktet-verziji Cabaret Rocher a Nadoz je projekat koji postoji najmanje dve godine unazad sa prvim kompozicijama sa ovog albuma što smo odavno mogli da ih vidimo na Jutjubu u živ(ahn)im izvođenjima ovog dvojca.

Le jour entier je, najjednostavnije rečeno, album kamerne muzike koja pozajmljuje koliko joj treba sa mnogo različitih strana. Cabaretov klarinet ovde svakako daje muzici džez notu, ali ona nije dominantnija od elemenata tradicionalne, narodne muzike, ali ni avangardnog roka i električnih eksperimenata koji se ovde mogu čuti. Suštinski, ovde dominira ta aproprijacija tradicionalnog izraza na moderni kontekst, ne u smislu da Cabaret i Séry nužno recikliraju harmonske, ritmičke ili motivske formate narodne muzike ovog kraja, koliko u smislu da je ovo ekspresivna muzika što treba da se bavi stvarima iz svakodnevnog života, provuče ih kroz umetnički, simbolički procesor, da im neku vrstu ovekovečenja u pesmama što su male drame, teatralne na jedan sveden ali efektan način.

Kao dobar primer može se uzeti La lumière, komad tačno na sredini albuma, koji kreće pitomim, snolikim pasažima na klarinetu i nežno uvodi slušaoca u maštariju u kojoj će Séry pevati intimne stihove melodičnih tema, bez dominantnog ritma i sa jednim neposrednim, živim kvalitetom same izvedbe gde je jasno da je ovo sve urađeno uživo, u jednom cugu, bez kalkulacija i studijskog budženja, autentično do kraja. A onda će se, onako kako Cabaret bude nudio repetitivni motiv na klarinetu, kompozicija razviti u smeru energičnog progresivnog roka, sa Séry koja će na distorziranoj električnoj gitari posložiti skakutavi ritmički temelj preko koga će Cabaret da razvija temu i solira. Samo dva instrumenta i bogatstvo zvuka.

Oboje muzičara su vrlo dobri u proširivanju palete boja sa kojima rade i u teksturiranju. Već prva pesma, D'une roche à l'autre, počinje varljivo smireno i pušta da iz dubokih, tamnih nutrina klarineta izroni narodnjačka tema sa sve trilerima, preko koje gitara zvuči SKORO kao harmonika, sve dok se ne ode u distorziju i dobijemo perkusivni kvalitet preko koga Cabaret radi ,,klecački", plesni ritam.

Veliki deo albuma oslanja se na zarazne, energične narodnjačke motive ali ovo zaista nije samo album ,,neofolk" rekonstrukcija narodnog nasleđa i jednako je zainteresovan za ,,čiste", u konvencionalnom smislu praktično nemuzičke zvučne ambijente u kojima se kontekst i sadržaj stvaraju istovremeno i slušaoca drže u napetosti, donoseći mu naposletku, bez greške, intenzivna razrešenja. Labouradeg je odličan primer za ovo sa tim kako gitaristkinja ovde kao da je ubacila Freda Fritha u mašinu za mlevenje mesa i on odande izlazi u radosnim komadićima a klarinetista polako sugeriše veselu temu koju će posle i njegova partnerka prihvatiti dok slušalac sebe hvata kako spontano pleše.

La blanchisseuse je onda kombinacija recitovanja i pointilističkih uboda na klarinetu i struganja po gitari iz kojih dolazi rokerska razrada koje se ne bi stideo ni jedan southern fried bend, mada bi se možda naježio od toga kako gitaristkinja ovde koristi overdrajv za zvuk koji je toliko hrskav da vam dođe da kupite kompaktdisk samo da biste mogli da ga zagrizete i sažvaćete.

Le jour entier je album tihih, ali ne i stidljivih radosti, intiman ali ZABAVAN i vredi mnogo ponovljenih slušanja:

https://musiquestetues.bandcamp.com/album/le-jour-entier

Sa druge strane imamo mnogo čistiji džez, ali ovo je, naravno, fri-džez iz Finske. Koliko ste jaki? PLOP: Nahka-aurinko je zvuk klasičnog džez trija koji prolazi kroz hardbop i postbop tradiciju onako kako Baja Patak prolazi kroz svoju ušteđevinu, strastveno roneći kroz nju u činu koji je perverzan, možda i patološki, ali koga svako od nas intuitivno RAZUME.

Nahka-aurinko je četvrti album za postavu iz Helsinkija (peti ako se računa jedna kolaboracija) (a računa se), a izašao je kao i svi prethodni za firmu Fiasko Records, takođe baziranu u finskoj prestonici od 2009. godine i sa vrlo respektabilnom posvećenošću promovisanju finskog džeza koja je do sada, ta posvećenost, porodila tridesetosam albuma i, kako kažu pedantni kuratori tog materijala, sa sedamdeset i šest muzičara koji su na tim pločama svirali.

Naravno, kako to već ide sa ovakvim kolektivima, neki od muzičara se vrlo često ponavljaju u katalogu ovog izdavača, a više od svih saksofonista Mikko Innanen koji je i predvodnika trija PLOP. Innanen je, kako kaže njegova biografija, jedan od najuspešnijih finskih džez muzičara u ovom trenutku, a metrika za to je da je osvojio gotovo sve nagrade koje se džezerima dodeljuju u ovoj državi, a onda dobio i neke međunarodne. Fer. Veoma aktivan, sa mnogo bendova i projekata sa kojima svira u isto vreme, Innanen je, vele, češće na turneji nego kod kuće. Na kraju krajeva i album o kome danas pričamo je snimljen uživo, pred publikom, a što mu daje jednu lepu, spontanu, eksplozivnu energiju.

Kontrabasista Ville Herrala i bubnjar Joonas Riippa su takođe zaposleni i aktivni muzičari. Herrala je akademski obrazovani džez kontrabasista koji je počeo da uči klavir sa sedam godina, pa klasičnu gitaru sa devet, pa bas-gitaru sa trinaest i nekako je onda, sledeći tu progresiju morao da završi sa kontrabasom u rukama. Mnogo sarađuje sa Innanenom ali ima i puno drugih aktivnih projekata od kojih bismo pomenuli samo Joonatan Rautio Trio, Aleksi Ahoniemi Quartet, Reactor-5, Teemu Mattsson Quintet, Korma, Piirpauke, Jukka Perkon Viisikko, U-Street All Stars... Nastupao je i sa poznatim internacionalnim muzičarima kao što su John Tchicai, Joshua Redman, Uri Caine, Jim Black...

Riippa je takođe akademski obrazovan (Konzervatorijum Srednje Ostrobotnije i Akademija Sibelius) i u svojim bendovima svira sve od tradicionalnog džeza do slobodne improvizacije. Aktivan je u raznim projektima sa Innanenom ali i sa muzičarima kao što su pijanista Joonas Haavisto i saksofonista Joonatan Rautio.

Nahka-aurinko, a za šta mi se gugl translejt kune da znači ,,Kožno sunce" je vrlo kinetička, vrlo energična ploča džeza koji jeste ,,slobodan" ali nije od one sorte koja beži od prebrojivog ritma ili dobrog plesnog gruva, naprotiv. Već prva kompozicija, Svar nej, je energičan hardboperski komad koji se ne zamara strogo postavljenim harmonijama nego improvizuje, žustro i zabavno. Mikko Innanen je ovde, prirodno, u prvom planu i njegova svirka je kinetička, prštava,sa mnogo kvalitetne tehničke ekspertize ali sa minimumom nekakve razmetljivosti. Innanen svira prirodno, spontano, jureći kroz skale sa radošću nekog ko u svakoj noti nalazi mnogo bogatstva i zato voli da ih na publiku ispaljuje rafalno, ali ovo nije nedogovorna, površna svirka i u njegovom izrazu se čuju i iskustvo i pedigre i ukus.

I ostala dva člana trija su izvrsni i Svar nej je vrtoglava demonstracija kolektivnog improvizovanja koje nije vezano ni temom ni harmonijom ni ritmom a opet se čvrsto ujedinjuje oko dobrog – stalno transformišućeg – gruva i kulminira u zajedničkim freakout krešendima.

Publici – za koju ne znamo odakle je i kada je prisustvovala ovom koncertu – se ovo dopada pa Se kelluu sittenkin nastavlja u dobrom gruvu i sa poletnim razvojem teme na bariton saksofonu. Innanen se poigrava sa melodijom a ritam sekcija nudi relaksiran ali plesan gruv i ovih osam i po minuta prolete u dahu. Trois couleurs: brun je, pak najkraća pesma na albumu sa temom koja zvuči kao da ste neki od klasičnih komada Ornettea Colemana iz šezdesetih godina prošlog veka pustili na 45 obrtaja. PLOP i dalje ima svoju formu free jazza i ne imitiraju američke standarde iz zlatne epohe, da se razumemo, pa je ova kompozicija i sama posložena na plesni gruv.

Odmah zatim sledi i najduža kompozicija, Herr Innri, koja ide sporijim tempom i razvija svoje teze postepeno. Innanen će i ovde doći do energičnih, brzih solaža na tenor-saksofonu ali je Herr Innri jedini komad za koji se može reći da ima intimističke kvalitete u jednom svom delu i ima najveći dinamički raspon i raspon raspoloženja.

Album zatvara Buffalo Unas a koja se onda oslanja na srazmerno spor gruv i ima naglašenu kinematsku dimenziju. Ritam sekcija ovde radi plesnu podlogu a preko nje Innanen solira na oboi i sve ima dah egzoticizma i retro-šmek provučen kroz duhovitu, postmodernu prizmu.

PLOP su ansambl nenametljivog ali neobuzdanog šarma, improvizatori rođeni da sviraju jedan sa drugim, čija svaka kompozicija na ovom albumu zvuči istovremeno i slobodno i potpuno sazrelo, a što dolazi kada ljudi dugo sviraju zajedno i razumeju se bez reči. Osmesima, takoreći. Uživaćete:

https://plophelsinki.bandcamp.com/album/nahka-aurinko

Danas za početak idemo u Brisel – kao nacija, ali uglavnom kao pojedinci – da poslušamo Mobilhome: That Tough Tender, debi album kvinteta predvođenog pijanistom po imenu Camille-Alban Spreng, a koji je, album , ne pijanista, izašao za belgijski Mokuhi Sonorities, više kolektiv nego etiketu. Mokuhi Sonorities je praktično grupa prijatelja i saveznika koji se bave muzikom a koja je osnovala svoje malo diskografsko krilo kako bi objavljivala snimke sopstvenih članova ali i sličnih, savezničkih muzičara iz drugih, jelte, konteksta. Kao što i očekujete, Mokuhi Sonorities stavlja umetničku ambiciju u prvi plan i sebe eksplicitno opisuje kao neprofitnu organizaciju, sa snažnim interesovanjem za ,,improvizaciju i instant-kompoziciju dok god pripovedanje postoji u srži (muzike)."

Nisu svi muzičari u ovom kolektivu građani Belgije – Jo Huylebroeck je na primer Nizozemac koji samo živi u Belgiji – ali je većina njih u Antverpenu, dok Brisel predstavljaju Alice George Perez i naš današnji protagonist, Camille-Alban Spreng. Spreng je klasično obrazovani pijanista (navodi ljude kao što su Emil Spanyi, Eric Legnini i Kris Defoort među svojim edukatorima) i  aktivan je u polju (avangardnijeg) džeza i improvizovane muzike, ali i elektronske muzike, performansa, pozorišta... No, nije mu strana ni muzika bliža roku ili makar post-roku pa radi sa bendom Limite (koji ove godine ima drugi album), ima sopstveni bend ODIL kao i trio Dear Uncle Lennie a svira i u ,,tuđim" bendovima kao što su An Pierlé's Firestarter i Alejandra Borzyk's Bodies.

Zaposlen čovek, ali ne treba propustiti ni da se kaže da je Spreng vrlo aktivan i u onoj organizatorskoj strani posla pa već osam godina radi kao jedan od organizatora festivala Pool Sessions koji je posvećen improvizovanoj muzici i na kome su do sada svirali, recimo Chris Speed, Pak Yan Lau, Richard Compte, Csaba Palotaï, Jeroen Van Herzeele, Lynn Cassiers, Farida Amadou, Eric Thielemans, Jozef Dumoulin, Julian Sartorius, Loverman, Joachim Badenhorst...

Mobilhome je prilično jaka postava sa nekim dobrim muzičarima. Sam Comerford je Amerikanac, rođen u Salemu u Masačusestsu pre 35 godina a sada baziran u Briselu gde je i zaradio master iz saksofona i gde radi sa različitim postavama. Nastupao je i kod nas, u Beogradu.

Jedan od najupečatljivijih elemenata ovog albuma je svakako električna gitara koju svira Vitja Pauwels. Pauwels je studirao džez gitaru na konzervatorijumu u Antverpenu ali je onda i dve godine bio u istraživačkom programu koji se bavio elektronikom na istoj visokoj školi i njegova svirka je zbilja inspirisan spoj obe strane njegovog karaktera. Predvodi bend Bombataz , a svira i sa postavama Naima Joris, Bony King of Nowhere, An Pierlé, Warm Bad, Profound Observer i mnogim pored njih.

U ritam sekciji imamo kontrabasistu po imenu Lennart Heyndels a koji pored mastera u kontrabasu ima mnogo eklektičnih muzičkih interesovanja, takođe radeći negde na poljima između džeza i elektronske muzike. Kvintet kompletira bubnjar Théo Lanau, a koji je Francuz. Lanau je kompozitor i improvizator koji i sam radi u različitim idiomima i svira sa postavama poput Soror, Echo Beatty, Amour Tempête, Limite, Amaury Faye Trio, Pétrole, Omega Impact i iza sebe ima desetine snimljenih albuma.

That Tough Tender je prevashodno Sprengov šou i on potpisuje kompozicije i svira uglavnom klavijature. Album je smešten negde između džeza, improvizacije, progresivnog roka i, jelte, ,,opštije" avangarde i mada će džez čistunci možda da malo uzdišu, nema sumnje da ovde ima materijala koji bi i njima trebalo da donese osmeh na lice. Elliott, koja se nalazi na sredini albuma ima vrlo lepu demonstraciju Comerfordove sposobnosti da svira u jednom klasičnom, čak i malo sentimentalnom legato maniru, nudeći vedru, odmerenu džez-baladu preko Sprengovog pevušećeg sintisajzera i Pauwelsove srazmerno uzdržane gitare.

Late night driving home koja sledi iza nje je takođe naglašenije ,,džez", makar na svom početku koji ima jednu ornetkolmenovsku, tipično kompleksnu ali zaraznu temu, pre nego što se pređe u neku vrstu jazz-rock gruva koji deluje kao da slušate Milesa Davisa iz vremena On the Corner ali tako da je Theo Macero ušao u studio u četvrtom satu improvizacije benda i puca na sve strane iz vodenih pištolja. Ovo su četiri minuta vrtoglave, dementne fuzije gruva i korozivne buke koju muzičari produkuju ne dopuštajući slušaocu da sasvim ispadne sa kompozicije i vraćajući se u temu i harmoniju kad god rizik od panike postane previsok.

Album generalno ima taj, meni dragi, jump-cut senzibilitet koji sam zavoleo pre tri i po decenije upoznajući se sa radovima Johna Zorna i Otomoa Yoshihidea, partikularno sa onim što je Zorn pravio za projekat Naked City, mada je Mobilhome, odmah da dodam značajno manje agresivan i od Naked City iz epohe Torture Garden i od ranog Ground-Zero.

Ali taj neki isti entuzijastični energetski naboj i ambicija da se svira komplikovano ali bez pretencioznosti, da se bude duhovit, da se bude eksperimentalan ali nadasve zabavan, to je praktično isto. Već prva kompozicija, Running away from the blaze je bizarni no-wave roker u kome distorzirana gitara i bubanj zapravo drže bend na okupu, dok svi ostali skaču između žanrova, pogotovo Spreng koji luduje na klavijaturama a Comerford utrčava da stvari spase hardbop solažama.

Late night driving home je, ponovo, multižanrovski karambol u kome niste sigurni kada muzičari sviraju napisane note a kada improvizuju i ovde mora da se istakne koliko Spreng i Pauwels sjajno rade zajedno. I saksofonista se odlično nadovezuje na njihove energične razmene, da ne bude zabune, ali njih dvojica imaju tako širok raspon zvuka i savršeno prelaze iz žanra u žanr i između sasvim različitih zvučnih paleta da to albumu daje zamamnu širinu i zaziva mnoga ponovljena slušanja.

Mobilhome je u dobroj meri bend koji tek ispostavlja svoju koncepciju i definiše svoj zvuk ali ovaj debi album dolazi kao rezultat nekoliko godina rada i razmišljanja i, pa, odličan je. Ovo je raznovrsna, eklektična muzika sa velikim rasponom ideja ali na kraju dana su te ideje odlično uvezane jedne sa drugima i Mobilhome ima prepoznatljiv identitet i karakter. Veoma jake preporuke s moje strane, pogotovo ako žudite za albumima koje ćete drugima opisivati kao ,,saundtrak za film iz sedamdesetih godina prošlog veka koji tek treba da se snimi". Vi ste to rekli, ne ja!

https://camillealbanspreng.bandcamp.com/album/that-tough-tender

Za ljude koji bi sebe opisali kao džez-čistunce, ali sa zdravim apetitom prema muzici koja je kompleksna, ambiciozna pa malo i zahtevna, molim, imamo danas nešto odlično u ponudi. John Vanore & Abstract Truth: Easter Island Suite je album namenjen ljudima koji žude za zvukom džez big benda ali im je muka od toga da big bendovi svi zvuče kao da su upali u vremenski procep i da nikako ne umeju da se izvuku iz muzike koja je na svom vrhuncu bila pre pet, šest, sedam ili osam decenija i zadovoljavaju se njenom regurgitacijom. Abstract Truth je osnovan sa eksplicitni ciljem da bude big bend koji će forsirati solo-talenat i koji će uspeti da pomiri ,,intimnost male grupe sa eksplozivnom silom big benda."

Zvuči dobro, nema sumnje, a Vanore ovaj svoj projekat vodi još od osamdesetih i ako ste se SLUČAJNO pitali da li naziv orkestra ima veze sa Oliverom Nelsonom – naravno da ima. Štaviše, Vanore je svoj big bend eksplicitno tako krstio baš da bi odao poštu velikom saksofonisti, kompozitoru i lideru, svakako prerano preminulom davne 1975, sa svega 43 godine, a koji je bio presudna sila u Vanoreovom životu.

Naime, nadaren za muziku od malena, filadelfijski trubač, kompozitor, edukator itd, John Vanore je trubu počeo da svira već sa sedam godina (a nama su govorili da je to prerano i da deca u tom uzrastu nemaju dovoljno snage u plućima za ovaj instrument) ali je odlazak na letnji edukativni program na Univerzitetu Indijana koji je vodio baš Oliver Nelson bio nešto što mu je preokrenulo pogled na svet i cementiralo mu ambiciju da se u životu bavi primarno muzikom. Po povratku u Filadelfiju, Vanore će učiti kod Dennisa Sandolea a odmah posle koledža će ući u bend Woodyja Hermana, ali i svirati sa masom poznatih muzičara koji su olazili da nastupaju u Filadelfiji (Tony Bennett, Michel LeGrand, Mel Torme, Louis Bellson, Peggy Lee).

Paralelno sa tim razvijaće svoju akademsku karijeru pa je brzo postao muzički direktor na Univerzitetu Widener. Osamdesetih je, rekosmo, udario temelje za Abstract Truth i osnovao dvanaestočlani orkestar koji će tokom naredne četiri i po povremeno morati da bude i zamrznut, ali mu se Vanore posle vrlo uspešnih solo radova i komponovanja za film vratio krajem prve decenije ovog stoleća i onda nastavio da radi sa uglavnom autorskim materijalom, ali i sa posebnim projektima usmerenim na slavljenje legata Olivera Nelsona.

Easter Island Suite je set Vanoreovih kompozicija, organizovanih u svitu iz četiri stava i ako ovo deluje vrlo akademski uozbiljeno i klasičarski formalno, odmah ću naglasiti da imamo posla sa čistim, nepatvorenim džez radom za koji mi se čini čak i suvišnim da potežemo kvalifikacije kao što je ,,avangardni". Da, pre pedeset ili šezdeset godina bi kritičari ovakav album morali da stave u avangardu jer je veliki deo ,,klupskog" džeza i dalje radio u nekim drugim idiomima, sa nekim tradicionalnijim harmonijama itd, ali mi deluje da je u postkoltrejnovskoj i postmajlsdejvisovskoj istorijskoj epohi ovakva muzika za sebe izborila pravo da se naziva jednostavno džezom, bez potrebe da dodaje neke zagrade i objašnjenja.

Vanore je kompozitor sa velikim iskustvom, uključujući po narudžbini: pre dvadesetdve godine je pisao petodelnu svitu Suite for Bhopal kojom se obeležavalo dvadeset godina od tragedije u indijskom gradu Bopalu a koja se i danas smatra najvećim industrijskim akcidentom u istoriji čovečanstva. Hoću da kažem, Vanore je kompozitor koji zna i razume kako se piše ,,ozbiljna" pa i ,,svečana" muzika, ali to ne znači da će Easter Island Suite biti nekakav uzdržan, sveden muzički program. Naprotiv, ovo je muzika sa mnogo strasti – ne glumljene i programirane žestine, dodaću – pa i mnogo radosti, a onda i duhovitosti i, da još jednom podvučem, ja u njoj ne čujem akademski formalizam već upravo suprotno, džezersku živost i spontanost u izvođenju Vanoreovih kompleksnih kompozicija.

Sam Vanore, iako je deo orkestra i svira trubu, sebe ne stavlja u prvi plan u izvođačkom smislu i njegovo prevashodno interesovanje ovde je da kroz kompoziciju i aranžman istraži svoju sada već decenijsku opsesiju time kako bi izgledalo ,,najusamljenije mesto na svetu". A to su, u vreme kada je o ovome počeo da razmišlja, dakle, još osamdesetih, bila Uskršnja ostrva.

Štaviše, prvi stav ovog albuma, dvanaestominutna Discovery, je i napisan i snimljen još 1989. godine i kada znate da je četvrti stav kompletiran 2024. a da su drugi i treći rađeni 2012. morate biti impresionirani time koliko je ova muzika i stilski ali i idejno, karakterološki konzistentna. Možda je sa decenijama Vanoreova ideja usamljenosti evoluirala, ali je evoluirala prirodno i ova svita priča jednu doslednu priču, pletući mrežu misterije, otkrića, sugerišući dodir onostranog na mestu koje se u mnogo smislova može shvatiti kao kraj sveta.

A opet, sa druge strane, ovo nije nekakva isforsirano epska muzika. Vanore je ipak kompozitor srazmerno stare škole i kod njega nema ekstenzivnih ponavljanja sa malim varijacijama koja bi trebalo da sugerišu monumentalnost, nema sporih višeminutnih krešenda ili dron-deonica koje su česte u savremenijoj muzici što traži osećaj samoće i epskih epifanija. Ovo je, bez obzira na dinamiku kojom se svira, uglavnom okretna ploča na kojoj muzičari stalno ,,rade" i gde su harmonije, ritmovi, teme i puki gestovi, improvizacija i eksperiment jednako validni i jednako bitni elementi muzike.

Možda je ,,najavangardniji" deo ovog materijala upravo najnovija kompozicija, Rano Raraku- Journey to the Lake, koja album zatvara sa zbilja monumentalnih petnaest i po minuta dostojanstvene pirotehnike gde usred big benda što radi u postmajlsdejvisovskoj, razobručenoj harmonskoj i ritmičkoj teritoriji imamo žestoku električnu gitaru koja možda simbolizuje i poslednji napor u borbi da se na mestu izolacije i samoće pronađe iskupljujuća transcendencija. Finalni momenti ovog stava su spori, sve tiši, sve svečaniji i govore o tome da je, izgleda, Vanore tu transcendenciju zaista i pronašao. Veoma lepo:

https://johnvanore.bandcamp.com/album/easter-island-suite

Kako bismo raspršili predrasude da se ovde sluša samo stroga avangarda i džez namenjen isključivo ljudima koji od muzike traže hermetičnost, intelektualni izazov i hladnu, suvu estetiku, a i zato što je slatko ponekada promovisati albume uz koje može da se lepo provede čitava porodica, danas ćemo cenjenom auditorijumu preporučiti  Diane Marino: Live at Vitello's. Ovo je album pijanistkinje i pevačice Diane Marino snimljen u Los Anđelesu, pred publikom koja entuzijastično reaguje na energična, punokrvna izvođenja muzike iz ,,Velike američke knjige pesama" i vrlo kvalitetno muziciranje svih članova male postave a koji su se, po rečima same Diane, po prvi put sakupili baš na ovoj bini. Da grupa prekaljenih profesionalaca bez prethodnih proba može da se popne na pozornicu i izudara trinaest lakih komada ovako sigurno nije tehnički nezamislivo, ali jeste impresivno da se čuje.

Diane Marino je rođena Njujorčanka i žena sa multiplim talentima vezanim za sviranje klavira, pevanje i pisanje aranžmana. Od desete godine svira klavir a njena muzička obuka podrazumevala je i klasičnu naobrazbu i vežbanje džez improvizacije od ranog uzrasta. Na Menhetnu je završila i srednju muzičku školu i diplomirala na koledžu Manes u klasi Murrayja Perahije a onda se posvetila izvođenju. Kao izvođačica, poslednjih tri i po decenije stalno je u rotaciji njujorških ali i drugih poznatih američkih klubova kao što su Birdland u Njujorku, Blues Alley u Disiju, Vitello's Jazz Club u Los Anđelesu i još mnogo drugih, a nastupa i na festivalima kao što su Montreux Atlanta Festival, Town Point Jazz Festival, Music City Jazz & Heritage Festival...

Marino ima i solidnu diskografsku karijeru, uglavnom snimajući za kalifornijski M&M Records i svirajući standarde i poznate pesme sa zanimljivom, promenljivom postavom muzičara. Marino podjednako rado izvodi i džez i Latin džez i brazilski džez (sa sve pevanjem na Portugalskom) što je na neki način čini kvintesencijalno njujorškom muzičarkom i postavlja je u kanon njujorške džez-tradicije koja je, uprkos geografskoj udaljenosti od Latinske Amerike uvek imala jaku ponudu u ovoj oblasti.

Live at Vitello's je set sastavljen prevashodno od Great American Songbook standarda, dakle od kompozicija popularne muzike iz uglavnom predratnog perioda, izvedenih sa velikim znanjem ali i nepatvorenom ljubavlju za ovu muziku, a gde, prirodno ima mesta i za Latin-intonirane komade. Diane je na ovaj nastup došla sa svojim mužem, Frankom Marinom (koji, ako je uopšte potrebno da naglasimo nije TAJ Frank Marino, nije Kanađanin, ne svira gitaru i nema toliko godina) a koji je kontrabasista (i, kad treba i električni basista) što sa njom sarađuje u velikoj većini njenih muzičkih poslova. Supružnici vele da su tražili ko od losanđeleskih muzičara može da im se nađe na ovom nastupu a da zna pesme i da ne bude nekakvih nesnalaženja i problema na bini pa su u postavu došli dvojica sjajnih lokalaca.

Clayton Cameron je izvrstan bubnjar i jedan od predavača na muzičkoj školi Herb Alpert na univerzitetu UCLA, čovek koji je svirao sa mnogim svetski poznatim imenima a najviše sa Tonyjem Bennettom gde je imao prilike da nastupa pored Stinga, Mariah Carey, Franka Sinatre i mnogih drugih. Saksofonista Rickey Woodard je takođe jedna izuzetno iskusna kajla, sa karijerom koja traje od osamdesetih, bilo u ulozi lidera, bilo u tuđim bendovima (prevashodno u The Clayton-Hamilton Jazz Orchestra ali i sa svirkom kod Kennyja Rogersa, Horacea Silvera itd.). Na jednoj pesmi gostuje i trubač Harry Kim koga možda znate kao deo duvačke sekcije Earth, Wind and Fire ali i po svirci sa Philom Collinsom.

Live at Vitello's, dakle, ima opake muzičare na sceni i oni su ovde u izvrsnoj formi. Nigde na Bandcamp stranici to ne piše, ali ovaj koncert je održan desetog Jula 2013. godine, pa pričamo o jednom srećno spasenom snimku uistinu odličnih izvođenja. I naravno, ovde takođe pričamo o nekoj vrsti ,,default" mejnstrima, ali kako se radi o pesmama od kojih su neke u ovom trenutku stare gotovo stotinu godina (ako računamo i jedan intro u kome Diane svira Šopena, onda i znatno više), ovo je muzika koja ima patinu i eleganciju i gotovo je nezamislivo da nekome može da se ne dopadne.

Naprosto, Diane i njeni muzičari ovo rade u jednom beznapornom ali energičnom bebop stilu, vozeći brzo i sigurno kroz komade kao što su What a Diff'rence a Day Makes – pesmu napisanu 1934. godine na Španskom od strane žene po imenu María Grever, prve šire popularnije meksičke kantautorke, a koja je, prepevana na Engleski bila veliki hit u SAD 25 godina kasnije u izvođenju Dinah Washington – ili valjajući snažni, lepljivi bluz u Just for a Thrill koju je originalno napisala i snimila Lil Armstrong, američka pijanistkinja i kompozitorka što je možda znate kao drugu suprugu Louisa Armstronga, a pesmu verovatno pamtite iz kasnijeg izvođenja Arethe Franklin.

Dianin bend radi ove pesme savršeno, i mada sigurno na svetu postoje cinici koji bi ovo opisali kao rutinersku klupsku svirku, moji su kriterijumi zdravi i možete mi verovati kada vam kažem da je ovo VRHUNSKA klupska svirka u kojoj ljudi što nikada nisu svirali zajedno pre ovog nastupa apsolutno ZNAJU šta rade i pružaju publici apsolutno IDEALNE male vremeplovne praznike u kojima stare pesme ponovo postaju aktuelne i svako ko ima uši da čuje shvata da su one u stvari bezvremene.

Šopen se pojavljuje kao intro za How Insensitive, klasični bossa nova jazz standard velikog Antônia Carlosa Jobima – a koji i u originalu ima E-mol intro što omažira Šopena – i ovde Diane, uprkos naslovu na Engleskom tekst peva na originalnom Portugalskom i nudi svoju najbolju posvetu u tom trenutku još uvek živoj Astrud Gilberto.

Tu je i lepa selekcija muzike iz mjuzikla tridesetih godina kao što je senzitivno izvođenje I Didn't Know What Time It Was Richarda Rogersa i Lorenza Harta iz 1939, pa onda odlična Porterova Get Out of Town iz 1938, i, uz perfektan zvuk i još perfektnija izvođenja, ovo je onoliko savršena kolekcija pesama za dobro raspoloženje i plemenito provođenje Nedeljnog popodneva koliko je teorijski moguće zamisliti. Slušajte:

https://dianemarino.bandcamp.com/album/diane-marino-live-at-vitellos

OK, drugi album za danas je mrvicu ,,avangardniji" ili makar samo autorskiji i usmereniji na ekspresivnu, slobodniju improvizaciju. The Mic Knight Sextet: Blues je album sa tri dugačke kompozicije u izvođenju seksteta koji ovom prilikom debituje u studiju, ali i kome će ovo, verovatno, biti poslednji put da se okuplja na ovaj način.

Mic Knight je pijanista i kompozitor iz Kanbere, u Australiji i o njemu ne znam mnogo sem da često i rado nastupa sa drugim australijskim džez muzičarima. Pretpostaviću da je student na fakultetu ANU School of Music u Kanberi jer je tamo ovaj album i snimljen i autor se zahvaljuje jednom od profesora na savetima u kreiranju muzike. U svakom slučaju, Knight od 2022. godine relativno redovno nastupa sa svojim triom u klubu Smith's Alternative u Kanberi i ovaj trio pored njega čine kontrabasista (i basista) Evan Teece i bubnjar Oliver Stott. Ovo su sve mladi muzičari i Knight napominje da je za Teecea ovaj album i prvi put da je snimao u studiju a ovde vredi da se napomene da je pre jedne decenije Stott, tada desetogodišnjak osvojio prvo mesto u kategoriji Best Up & Coming Junior na Australian Ultimate Drummers Weekend događaju.

No, Stott i Teece se spremaju za preseljenje u Melburn pa je Knight poželeo da nekako ovekoveči njihovu saradnju ali je onda pozvao i još tri muzičara da im se pridruže u studiju i da izvedu njegove tri kompozicije posvećene legatu crnog američkog džeza.

Najpoznatiji, a svakako najstariji od njih je Miroslav Bukovsky, trubač i profesor na ANU koji je ovde svirao flugelhornu. Bukovsky je Čeh koji je u Australiju migrirao 1968. godine kada su Sovjeti upali u Čehoslovačku a on bio na turneji sa jednim od big bendova sa kojima je nastupao. Od sedamdesetih Bukovsky predaje na visokim školama, prvo u Sidneju a sada u Kanberi i, slušajući ovaj album, snimljen u Decembru, i dalje je u dobroj formi.

Saksofon svira John Mackey, iskusni muzičar koji je još osamdesetih počeo da svira profesionalno, obišao Evropu i Ameriku, sarađivao sa Leejem Konitzom, BBjem Kingom, Rayom Charlesom, Natom Adderleyjem, Johnnyjem Griffinom... Dakle, pričamo o čoveku sa strašnim iskustvom i kilometražom i njegovo dobacivanje solažama sa Bukovskym je među svakako najuzbudljivijim momentima ovog albuma.

Na gitari je Oscar Winter-Giles, još jedan od mladih muzičara i studenata ANU i ova postava je zaista zanimljiv spoj mladosti i iskustva. Knightove kompozicije su, da bude jasno, pre svega predlošci za improvizaciju i one stvaraju prostor da muzičari razvijaju svoje ideje i interaguju jedni sa drugima radije nego da nude rigidne teme i ritmove. Knight pre svega nudi harmonski okvir, dinamiku i tempo a onda se muzičari sami uklapaju u sve to sa svojim senzibilitetima. Omladina, naravno, ima pred sobom prilično zastrašujuć zadatak, da svira na ravnoj nozi sa nekim iskusnim, praktično legendarnim australijskim džezerima ali mnogo pomaže to da su Teece, Stott i Knight već jedna uigrana, dobro nauljena mašina.

Ovde se radi u sigurnom post-bop modusu koji se onda organski pretapa u free jazz improvizacije nesputane harmonskim ili ritmičkim pravilima. Rano u prvoj od tri dugačke kompozicije Stott energično minira gruv kako bi pokazao da nije uplašen od imena koja su sa njim u studiju i da sebe neće svesti samo na momka koji radi neprimetnu pratnju, ali i njegova i Teeceova svirka su tečne i nisu zaista nametljive ili konfrontativne. Ovo je dobra, mišićava ali senzitivna ritam sekcija koja zna da se uklopi uz muzičare koji imaju svoje ideje kako da povedu Knightove teme u neočekivanim smerovima.

Sam Knight je dobar, kompetentan pijanista sa ukusnim solažama i spretnim sinkopiranjima ali ovde su, mislim, u prvom planu pre svega kompozicije a ne njegova individualna virtuoznost. Poslednja na albumu, naslovna Blues, je sa svojih 25 minuta i najkompleksniji komad u kome duvači imaju najviše prostora da razviju njegove ideje i ovde je i Winter-Giles najslobodniji i ima lepe, interesantne interakcije sa ritam sekcijom.

Blues nije neki legendaran album od koga će početi novo računanje vremena u džezu ali je zanimljiva i poštena studijska sesija u kojoj neki decenijski veterani rade sa nekim vrlo entuzijastičnim klincima i to donosi rezultate koji ne zvuče kao puki džem sešn već imaju karakter, ekspresiju i ličnost. Više ni ne tražim od muzike:

https://micknight6.bandcamp.com/album/blues

Danas ćemo slušati jedan vrlo uredan i u najboljem smislu tradicionalan a opet ličan album sa jedne strane i jedan prilično razuzdan, avangardan, istovremeno ozbiljan i apsurdan album sa druge. Najbolje od oba sveta, kako se to ovde uvek obećava i isporučuje.

Prvi na redu je onda Ted Taforo: Mountain Mystic, album prepun ubedljivih, upečatljivih pesama sviranih sa posebnom, skoro pointilističkom pažnjom a u vezi sa kojim vas čekaju najmanje dva iznenađenja. Prvo je kada shvatite da je ovo album autorskih kompozicija a ne kolekcija modernih aranžmana nekih proverenih, etabliranih kompozicija iz istorije džeza. Drugo je kada shvatite da je ovo, za razliku od gotovo 100% svog džeza koji ovde zajednički slušamo iz nedelje u nedelju, ploča na kojoj je rađeno ekstenzivno nasnimavanje. Ted Taforo je, jednostavno, čovek sa mnogo talenata i sa ovim albumom nam ih on darežljivo baca u lice da budemo impresionirani.

Ted Taforo danas živi u Los Anđelesu ali je originalno iz mesta koje se zove Mount Shasta, takođe u Kaliforniji i to je relevantno za ovaj album jer iako ,,planinski mistik" na svom omotu ima sliku dečaka, album je posvećen Tedovom ocu ,,koji je preživeo mnogo toga, 'i to kako'".

Ted Taforo je saksofonista, kompozitor i aranžer koji veliki do svog profesionalnog vremena provodi u orbiti savremenog džeza i muzike za film i televiziju. Kako sam navodi na svom sajtu, radio je na albumima nominovanim za Grammy i Juno nagrade a verovatno iz skromnosti ne pominje da je dva puta dobio nagradu udruženja ASCAP za ,,Mlade džez kompozitore". Taforo dosta radi za televiziju pa se njegova muzika može čuti u Netfliksovoj seriji Chef's Table ili HBO dokumentarcu Faye koji se pre dve godine bavio biografijom filmske dive Faye Dunaway. Taforo regularno radi sa raznim sastavima i pojedincima pa ćemo nabrojati imena kao što su Spoon, Duncan Thum, Efajemue, Telemakus, Jeff Bernat, Kan Wakan, Superet, Maxim Ludwig, the BABAorchestra, Michael Mull, Johanna Samuels... Njegov glavni instrument je saksofon i, sudeći po ovom albumu, radi se o izuzetno kvalitetnom sviraču koji uvek razmišlja par koraka ispred slušaoca, a pošto radi sopstvene kompozicije i aranžmane, više hvata na mudro postavljene temelje preko kojih improvizuje nego na sirovu inspiraciju.

Gore se pominje Efajemue, a što je puno ime bubnjara koji je na ovom albumu potpisan samo kao Efa Etoroma Junior. Ovaj losanđeleski bubnjar, producent i edukator je stalno zaposlen na institutu Musician's Institute u Holivudu gde predaje bubnjeve i didžejing a pored svojih autorskih interesovanja dosta radi sa projektima i muzičarima kao što su Kiefer, Vidya Vox, Scary Pockets i Moonchild. I, čućemo, kada svira klasičan hardbop i postbop, Efa je IZVRSTAN.

Trio upotpunjuje Gremi nagradama nagrađivani kubansko-američki producent i muzičar Francisco Ojeda koji inače živi i radi u Majamiju a pored produkcije svira i kontrabas. Ojeda je završio i Berkli i Konzervatorijum Nova Engleska (na ovom potonjem je studirao džez) i njegove džez veštine na ovoj ploči su ozbiljno prezentirane.

No, zvezda albuma je nesumnjivo Taforo koji je ne samo napisao muziku, bio snimatelj i producent – i ploči dao jedan vrlo uglancan ali ne beživotan, ,,profesionalni" saund – već i čija su izvođenja izvrsna. Pored saksofona gde on ima bogat, topao ton i dar za pisanje memorabilnih tema i dinamičnu improvizaciju na te teme, Taforo dodatno oduševljava time što je na svih devet kompozicija na albumu svirao i klavir (i kontrabas umesto Ojede na devetoj pesmi). I to ne samo nabadao akorde da obogati pratnju. Njegove solaže su izvrsne i ne samo da nikada nećete imati utisak da je ovo samo rutinerski dodat sloj muzike u svirku jednog već zaokruženog trija nego ćete, kada se bude soliralo, recimo na Judas Dinner koja je komad dinamične Latinice, aktivno da se zainteresujete za pijanistu i onda da se setite da je to isti momak kao i saksofonista. Štaviše, Straight No Girlfriend je čitava klavirski resital i Taforo ovde demonstrira i ukus i maštovitost i produkcijsku dovitljivost.

Album je, da ponovim, napisan odlično, sa mnogo instant-pamtljivih tema i odličnih improvizacija a za neke komade, poput Milo's Waltz ćete biti ubeđeni da su na saundtraku nekog filma što ste ga gledali pre par decenija i ime vam je na vrh jezika. Izvedbe sve trojice muzičara su vrhunske, a bez nametljivih takmičenja u tome ko jače improvizuje; Taforo zvuči najvirtuoznije, jer je njegova svirka saksofona često ritmički i harmonski vrlo slobodna iako retko prelazi u gesturalnost, ali sva tri muzičara paze da ovo na kraju bude BEND a ne solo-umetnik sa pratnjom.

Album se završava bonus kompozicijom, verovatno ubačenom nakon gotove studijske sesije, pošto na njoj nema Ojede, a koja je morala da uleti na album jer je Taforo očigledno želeo da da iskaz. Pesma se zove Pretti i u pitanju je džezirani, latinizirani, ,,kubanizirani" džem sa Taforovim repovanjem o zverskom ubistvu Alexa Prettija od strane agencije ICE i, pored podsećanja da ljudi koji inače ne repuju retko uspevaju da naprave dobru rep pesmu, ovo je zanimljiv način da se album zatvori. Svakako se nećete pokajati ako mu posvetite malo vremena:

https://tedtaforo.bandcamp.com/album/mountain-mystic

Drugi album izašao je za Boomslang, te pouzdane prodavce predivno zbunjujuće avangarde iz Austrije i mada ćete posle ne više od deset sekundi biti sigurni da slušate didžeja kako skrečuje ploču i vrti je raznim brzinama, ili elektronskog muzičara kako digitalno manipuliše glasom neke verovatno odavno preminule pevačice koja sad ne može da ga tuži za naneseni duševni bol, istina je da je ovo STRIKTNO akustična afera. Shelley Hirsch I Christian Weber I Alfred Vogel: Vanish je album na kome ćete ćuti samo glas, kontrabas i bubnjeve. I poludećete. Od sreće, naravno.

Njujorška pevačica – mada više ,,glasovna umetnica" – recitatorka, poetesa, kompozitorka, improvizatorka i avangardistkinja starog kova, Shelley Hirsch je u vreme snimanja ovog albuma, krajem 2024. godine imala pune sedamdesetdve godine i ona na njemu zvuči kao devojčica što sa puno entuzijazma isprobava sve mogućnosti koje joj daje njen sopstveni glas i u hodu otkriva čitav univerzum zvuka. Neću mnogo da okolišim i reći ću da je Hirsch ovde veličanstvena sa svojim spajanjem teksta i čistog zvuka, recitacije, pevanja i improvizovanja u letu i da je ovo žena koja spada u onaj elitni klub old school improvizatora koji su se tesali na intersekciji avangardnog džeza, poezije, performansa, radio-umetnosti, umetničkog plesa, i rade u nekakvom ,,totalnom" umetničkom formatu gde je praktično čitav njihov život prožet kreacijom, improvizacijom i jednim oduševljenjem mogućnostima koje svaki dan pruža. Hirsch je radila sa ljudima koje smatram apsolutnim autoritetima u ovoj orbiti, kao što su John Zorn, Christian Marclay, Ikue Mori, David Moss, Ned Rothebnerg, Fred Frith, Elliott Sharp i naprosto je jedna od najboljih žena ikad.

Na ovom albumu ona sarađuje sa mlađim muzičarima ali koji su i sami u vrlo zrelim godinama. Kontrabasista Christian Weber je Švajcarac i još uvek živi u Cirihu gde je rođen pre 54 godine. Njegova muzička naobrazba je klasična – u Gracu i Lincu – a fokusirao se na kontrabas kada je malo sazreo i danas svira u Cirihu sa mnogo različitih muzičara (Joke Lanz, Bruno Amstad, Chris Wiesendanger, Claudia Ulla Binder, Dieter Ulrich, Michel Wintsch, Christian Wolfarth, Tomas Korber, Hans Koch, Martin Siewert, Michel Moser...) radeći i džez i improvizaciju i svakojaku muziku između. Baveći se improvizacijom i modernom kompozicijom nastupao je sa MNOGO nama poznatih muzičara pa ćemo samo pomenuti imena kao što su: Peter Kowald, Irène Schweizer, Werner Lüdi, Lol Coxhill, Nils Wogram, Phil Minton, Evan Parker, Charles Gayle, Joachim Kühn, Otomo Yoshihide, Elliott Sharp, Simon Nabatov, John Butcher, Lina Allemano.

Dobar pedigre.

Na bubnjevima je onda, nagađate i sami, Alfred Vogel, Weberov vršnjak i vlasnik etikete Boomslang Records koja je ovo izdala ali čiji je generalni autput toliko dobar da, kako sam već rekao, uglavnom moram da pravim svestan napor da ne pišem o svakom njenom izdanju. Vogel je ovo snimio u Oktobru 2024. godine a onda su Weber i Alex Huber uradili miks i mastering u Novembru 2025. Ovo je, dakle, vrlo dobro skrčkano izdanje i mada je po prirodi stvari namenjeno pre svega ljudima koji generalno slušaju free improv, u njemu ima i toliko radosne energije da se može koristiti i kao ploča kojom ćete inficirati civile i u njima razgoreti želju da istražuju slobodnu improvizaciju sa malo više smelosti.

Naravno, kada je u prvom planu ljudski glas, to dosta pomaže, pogotovo što Hirschova, uprkos svim akrobacijama koje izvodi i naprednim tehnikama koje koristi – a zbog čega zaista na momente zvuči kao da joj je glas tretiran digitalnim efektima – ima jednu komunikativnost i neposrednost. Ovde se čuje tekst, ona recituje i peva narativ koji možete pratiti – mada će vam trebati dosta koncentracije jer je slušalačko iskustvo ovog albuma slično onome što oseća loptica u fliperu – i Vanish nije album na kome je glas tretiran kao puki ,,instrument", apstraktan i distanciran od uobičajene ljudske ekspresije.

A opet, on JESTE distanciran od UOBIČAJENE ljudske ekspresije i naravno da može biti malo i strašno neiniciranom slušaocu kada čuje kako Hirschova sa puno apetita deformiše govor i pevanje, kako glas pretvara u cunami zvuka koji ne bi trebalo da dolazi iz ljudskog grla. No, biram da mislim kako su začudnost i impresivni transformativni kapaciteti Shelleyjenog performansa ono što će slušaoca opčiniti i držati uz ovu ploču.

Naravno, biće tu dosta iskušenja, već druga kompozicija traje preko dvadeset minuta a kasnije umeju da se oduže na šest i sedam, no, uz ogradu da će vam trebati kondicije pa možda i da ćete ovaj album prvih par puta morati da slušate sa malim pauzama da se resetujete, on je uglavnom prepun odlične, dinamične muzike i energične, zabavne improvizacije. Weber i Vogel su iskusni avangardisti sposobni ne samo da prate najbrži instrument na svetu – ljudski glas – kroz njegove sumanute transformacije i ritmičke zamke, nego i da generalno produkuju zvuke koji su na istoj razini začudnog i divnog kao i ono što radi Hirsch.

I onda se u jednom trenutku, posle slušanja NEĆETE resetovati i shvatićete da vas je ova muzika promenila, da sada svaki zvuk u svom okruženju sa pažnjom slušate i u njemu prepoznajete muzičke dimenzije i da vas prosto vuče da proizvođenjem sopstvenih zvukova doprinesete spontanoj kompoziciji koja se dešava svuda oko vas samo ste je sada prvi put svesni. Dobra free improv izdanja imaju moć da ovako prespoje čovečiji mozak a Boomslangova, primetio sam, češće od proseka. Tako da, uzimajte Vanish što češće možete, lekovit je:

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/vanish

Kada je najteže, niotkuda se pojavi James Paul Nadien, (niotkuda = direktno iz Bruklina) da pita da li me zanima da čujem njegov novi album a koji je snimio sa Alexom Wardom u Londonu prošlog Avgusta. Da li me zanima? To je kao da pitate čoveka što puzi kroz Saharu poslednjih šest meseci da li bi da popije čašu vode. Dobro, nije da poslednjih šest meseci nisam slušao mnogo dobrih free improv i free jazz albuma, ali ja sam se za ovih par godina opasno navukao na Nadienov urnebesni stil svirke i obećanje njegovog susreta sa Wardom je kao da ste siromašnom duvaču lepka ispred nosa mahnuli ukusno, artistički napravljenim spidbolom povećih domenzija. Ni jedna cena, ako se razumemo, u tom trenutku ne deluje previsoko.

Alex Ward / James Paul Nadien: Voracity je svakako korektno naslovljen album. ,,Proždrljivost" već kao reč na srpskom ima tu visceralnu, sočnu dimenziju da vam se čini kako žvaćete polomljene slogove dok je izgovarate a sa svih strana pršte sokovi i ispadaju komadići i muzika koju su ova dva čoveka privolela na traku u punoj meri prenosi ovaj osećaj u zvučnu ravan. Voracity je obilna, skoro preobilna ploča dugačkih, spektakularnih improvizacija. U naporu da mi razgori glad do nekontrolisanih granica, James je u mejlu naveo: kako je ovo ,,Five insane tracks of really detailed improvisations", ali ovaj opis dobacuje do možda 40% onoga što ćete čuti na Voracity. Nakon ove granice počinjete da vidite zmajeve a nakon TOGA čućete i momente gotovo čistog džeza gde klarinetista i bubnjar, dok oko njih lete komadići pulverizovanog građevinskog materijala i pocepane armature, svinguju kao da su u nekom kafeu na Menhetnu i sviraju poslednju stvar pre nego što će otići na pauzu da sabiju po jedno hladno pivo i smotaju marokanski džok.

O Jamesu Paulu Nadienu sam pisao mnogo puta, poslednji put baš letos, peneći od oduševljenja na drugi album njegovog trija Toadal Package. Ovo je bila ploča power-trio improvizacija sa količinom distorzije od koje bi i Chaos UK malo trepnuli a volumenom odvrnutim tako da bi vam i Extreme Noise Terror iz druge sobe doviknuli da malo smanjite to, jebote, ne može da se misli. Generacija Z, ha? Ispostavlja se da su gluvlji nego mi koji četrdeset godina sluh bacamo na samo najteža iskušenja samo najfinijim izborom najglasnije buke.

Tako da o Jamesu ne moram da ponovo detaljišem, da objašnjavam koje je škole završio i sa kime je sve svirao. Dovoljno je da ovom prilikom kažem da momak iz Bruklina sa ovim albumom prilazi opasno visoko samom vrhu moje liste savremenih free jazz bubnjara, toliko blizu zapravo da može da namiriše gel za kosu koji koristi Weasel Walter, a sigurno ga koristi otkada je pre više od dvadeset godina rešio da izda hardkor i napusti vetroviti Čikago za račun kalifornijske klime i bogate palete sladoleda.

Radije, da kažemo da je Alex Ward, Jamesov sparing partner na ovom albumu, neko za koga ste verovatno čuli ali možda niste bili svesni da je u pitanju neka vrsta free improv wunderkinda. Ward je Britanac, rođen 1974. godine u Linkolnširu, danas baziran u Londonu i većina ljudi ga zna pre svega kao muzičara koji je sarađivao sa Thurstonom Mooreom u projektima kao što su Galaxies i New Noise Guitar Explorations. No, mi nismo većina ljudi i Alex Ward je pre svega klarinetista i njegov rad na free improv sceni seže još u  osamdesete godine prošlog veka kada je kao dvanaestogodišnjak 1986. godine susreo Dereka Baileyja. Patrijarh britanske slobodne improvizacije je u Wardu prepoznao vanserijski talenat i počeo da ga uključuje u sesije koje je radio sa svojim projektom Company, rotirajućom grupom muzičara što inače možda ne bi imali prilike da rade jedni sa drugima. Tako se klinac odjednom zatekao usred formacije kroz koju su prolazili i takvi likovi kao što su Evan Parker, Anthony Braxton, Tristan Honsinger, Misha Mengelberg, Lol Coxhill, Fred Frith, Steve Beresford, Steve Lacy, Lee Konitz, Jamie Muir, Johnny Dyani, Wadada Leo Smith, Han Bennink, Eugene Chadbourne, Henry Kaiser, John Zorn, Buckethead...

Ward je dalje nastavio da radi u polju slobodne improvizacije i eksperimentalne muzike, sarađujući sa raznim muzičarima kao što su Steve Noble, Dominic Lash, Kay Grant, Joe Morris, Weasel Walter (notabilno i kao jedan od članova The Flying Luttenbachers a gde je i James Paul Nadien odradio svoje smene), a predvodeći i neke svoje projekte. Nabrojaću bendove u kojima on svira ili ih predvodi a koje treba da pronađete i čujete, kao što su Dead Days Beyond Help, (This is Not) This Heat (sa Bullenom i Haywardom), Alex Ward Quartet (Steve Noble na bubnjevima) i svakako Deadly Orgone Radiation, razorni noiseprov trio sa Weaselom Walterom na bubnjevima i Jamesom Sedwardsom na gitari.

No sve ovo jedva da će vas lubricirati da izdržite intenzitet sa kojim Voracity istrčava na teren i umesto da šutne loptu sa centra, kreće direktno kopačkomu glavu. Ovde se igra bez faula, na kontakt, žestoko i do koske.

Ward je prevashodno klarinetista, da, ali na dve kompozicije na ovom albumu on svira gitaru i, OH JEBOTE, koliko on dobro svira tu gitaru. Deceitful Mechanics koja album otvara stiže od nula do 666 pre nego što ste stigli da trepnete i ovde Nadienov energični, senzitivni ali agresivni stil svirke, sa mnogo udaraca i čestim promenama smera, tempa i boje nalazi opasnog sparing partnera u Wardu.

Ward je, ispostavlja, se, VEOMA jak gitarista, pogotovo što su, u skladu sa tim da je prve profesionalne momente imao svirajući sa Derekom Baileyjem, njegova tehnika i zvuk mnogo više old school od onoga što ste, recimo, slušali na Toadal Package. Tamo su ljudi koristili mnogo efekata i svoje gitare provlačili kroz šumu pedala i kablova. Ovde, pak, a u skladu sa baileyjevskom ugodno purističkom estetikom, Ward uglavnom pronalazi brisani prostor između električne gitare i njenog pojačala, bez mnogo dodatnih efekata, koristeći pre svega ,,nativne" efekte i izvanrednu tehniku da od nečeg poznatog napravi nešto vanzemaljsko. Ovde nema stereo-pedala, digitalnih kompresora, flendžera, gejtovanja, njegova gitara je distorzirana sirovo i ,,prirodno" a zvuk koji on proizvodi se modifikuje pre svega rukama, dakle, spretnim denflovanjem i oslobađanjem žica, perfektnom kontrolom volumena pomoću potenciometra na samoj gitari.

Wardova svirka je svakako agresivnija od onog što bi bio neki prosek za Dereka Baileyja (mada, poslušajte još jednom šta je pokojni titan uradio Patu Methenyju na Sign of the Four), i u njoj ima i propisnih ,,metal" ili noisecore elemenata. No, najimpresivnije je to sa koliko se autoriteta dvojica muzičara iz dve različite generacije, sa dva različita kontinenta, a koja su ovom prilikom prvi put svirala zajedno, iz muzike koja u prvih trideset sekundi deluje kao ejakulatorni krešendo za koji ne možete da verujete da je potrajao i ovoliko (i da li je to uopšte ZDRAVO), izvlače OGROMNU kilometražu. Niko ne bi trebalo da ume da svira ovoliko agresivno ovoliko dugo a da je to pritom ovoliko inventivno sve vreme. Deceitful Mechanics traje skoro petnaest minuta i ide skoro sve vreme uzlaznom putanjom, kao da vam na svakih dvadeset sekundi kotrljajućim australijskim naglaskom govori ,,Thats' not a crescendo. THAT'S a crescendo". Kada pri kraju Ward ubaci u najvišu mogući brzinu imate utisak da mu se ruka do lakta uplela u žice a Nadien na ovo odgovara najtežim oružjem iz bubnjarskog arsenala ispaljujući rafale blastbitova kao da su devedesete godine prošlog veka a on svira u grindcore bendu koji sprema svoje prvo izdanje za Hydrahead.

Rebirthed on a Whim* koja kreće posle ovog pokolja je, nominalno, nežnija jer ovde Ward prelazi na klarinet pa je čisto u pogledu boje i teksture u pitanju nešto džezerskiji komad. Ali ni intenzitet ni inventivnost ne opadaju. Nadien i Ward jedan drugog očigledno čuju jako dobro ali i imaju telepatsko, instant-razumevanje onog što ovaj drugi radi pa je ova kompozicija ponovo jedan apsolutni pljusak nota i ritmova. Nadienovi bubnjevi su naštimovani visoko i denflovani tako da njegova hiperkinetička svirka zvuči kao armija mrava koja trči preko bojnog polja a klarinet je onda kao bombarderska formacija bumbara koji ga nadleću i spuštaju se nadole u vrtoglavim piruetama.
*WTF. Kada je ,,rebirthed" postala reč? Zašto me Niko nije obavestio? Da ne uleti lingvistička policija i polupa nas sve zajedno ovde?

Weasel Walter u svom tekstu koji stiže uz album ukazuje da muzičari na ovom albumu, pored agresivne, razuzdane svirke imaju i momente ranjivosti, ali ne znam čak i je li to prava reč. U Rebirthed on a Whim čujemo Warda kako svira razdragane džezerske solaže a Nadien na par mesta zaista pređe u sving i ovo je više jedna relaksirana, sve-je-dopušteno-ako-zvuči-dobro improvizacija ljudi koji imaju skoro totalno poznavanje popularne i avangardne muzike, nego nekakvo programsko otvaranje grudnog koša pred publikom da ona dotakne živo, kucajuće srce.

No, hitam da dodam, Voracity je POTPUNO iskrena, potpuno neposredna ploča, bez glume i prolaska kroz obavezne sastave, improvizovana na vrhovima prstiju i sa svim rizicima koje uobičajeno podrazumevamo za artiste na trapezu. Naravno, Ward i Nadien ne rizikuju živote u svojoj muzici ali siguran sam da osećaju isti adrenalinski pljusak u sebi dok protrčavaju kroz skale u ritmove i trude se da ne poginu ni pri jednoj harmonskoj promeni ili ulasku u novi tempo. Voltvitmenovska Contains Multitudes je onda srazmerno kraći ali ne zaista ,,tiši" komad, možda najbliži ,,pravom" džezu od celog materijala. Ward ovde na klarinetu radi mnogo i snažno a Nadien svira više ritmova u isto vreme.

Za Skiffle 2 Nadien zvuči distorzirano i agresivno već u prvih par taktova a Ward je opet na gitari. I ovo je nešto kraći komad od onog koji je album otvorio ali buka koju muzičari dižu je STRAHOVITA. Ipak, ni ovde se zvuk ne otima izvođačima i osećaj vratolomnog kretanja unapred, u istom smeru, sa istim ciljem nikada ne nestaje.

Poslednja, Eels With Wings je povratak u duže forme i mada je u proseku apstraktnija i komparativno kontemplativnija nego najveći deo albuma do tog momenta, i ovde ćemo čuti mnogo vratolomnih momenata promena smera i volumena. Ward je strašan klarinetista, pa i ovde, kao i u nekim prethodnim momentima čujemo kako jezik koristi da notama da poseban,dodatni vibrato a Nadien u ovoj kompoziciji podseća da nije samo brkato, humanoidno pakovanje dinamita i nudi ljupke teksture i dobar sving.

Voracity je album slobodnih improvizacija koje, uprkos agresivnoj svirci i abrazivnom zvuku zapravo sve vreme zvuče uzbudljivo, zanimljivo, pa i primamljivo, čak i za ljude koji inače ne slušaju ovakvu muziku. Da iskoristim najprirodnije moguće poređenje, dakle, video igre: Voracity je kao da igrate igru Bayonetta 2 i u bosfajtovima u kojima nemate pojma koje su šeme napada vaših protivnika sebe hvatate kako intuitivno reagujete na svaki od njih pravilnim izmicanjima, pravovremenim skokovima i vešto odmerenim komboima. Nekako, iako se borite, vi i protivnik istovremeno izvodite vrtoglavo kompleksni ples u kome se umesto rastrzanosti i strave vide sklad i lepota. Voracity je BAŠ TAKVO iskustvo.

Slušajte ovaj album – izašao za Jamesovu etiketu JPN – a onda i bombardujte Jamesa i Alexa porukama gde ćete zahtevati da isteraju ovaj šou na proverbijalni drum i tokom te turneje obiđu i nas. Naprosto, ovo je suviše dobro da bi se završilo na jednom jedinom albumu:

https://wardnadienduo.bandcamp.com/album/voracity
https://alexward.bandcamp.com/album/voracity

Danas ćemo malo na sever Evrope po ekstazu a malo na istočnu obalu severne Amerike po, uh, dobro zezanje?

Baltički džez je nešto za šta, za razliku od skandinavskog, ne nalazim dovoljno prostora u svom životu, pa možda da od ove Nedelje krenemo u ispravljanje te krive drine. Kārlis Auziņš Double Trio: Equilibrium Suite mi deluje kao odličan polazna tačka imajući u vidu da je ovo ambiciozna, dugačka kompozicija podeljena u pet stavova (sa sve interludijima između) koja se trudi da predstavi slušaocu savremeni ritual i ,,povede ga na put ka unutrašnjoj ravnoteži i miru". Oh, i napisao ju je jedan od najzanimljivijih latvijskih i baltičkih saksofonista, džezera i improvizatora u Latviji i čitavom Baltičkom regionu.

Kārlis Auziņš je rođen 1988. godine i išao u muzičku školu Madona a gde mu je tutor bio klarinetista i dirigent Andrejs Cepītis. Auziņš je pokazao talenat za muziku pa je onda studirao i završio Amsterdamski muzički konzervatorijum a master studije je uspešno kompletirao na kopenhagenškoj visokoj školi Rhythmic Music Conservatory. Od 2017. godine počinje da objavljuje sopstvenu muziku i njegov debi-solo album Images in Regard of The Central Reference System je bio nominovan za nekoliko nagrada u Latviji. Isto se desilo i sa albumom Oneness And the Transcendent Truth 2019. godine a sa triom Auziņš⋅Čudars⋅Arutyunyan je 2018. godine i dobio nagradu za najbolji džez album 2018. godine.

Nakon što je 2023. godine bio nominovan za Latvijsku veliku muzičku nagradu – što je najveća nagrada koja se dodeljuje u latvijskoj muzici svake godine – 2025. godine ju je i dobio. Sigurno nije smetalo što je ovo maštovit kompozitor, zanimljiv izvođač i neko ko je svirao sa velikim imenima od kojih ćemo pomenuti samo recimo ova: Uri Cane, Jim Black, Michael Moore, Achim Kaufman...

Auziņš ima dosta aktivnih projekata. Na primer, Kārlis Auziņš Quartet je klasična saksofon-kontrabas-klavir-bubanj postava u kojoj se sviraju Auziņšove kompozicije i improvizuje na njegove teme. Pomenuti Auziņš⋅Čudars⋅Arutyunyan je eksperimentalni trio u kome su Auziņš i Čudars glavni kompozitori a Kārlis Auziņš | Rihards Plešanovs je meditativni duo saksofona i klavira. Mount Meander je kvartet posvećen čistoj improvizaciji, dok je Kārlis Auziņš "String of Winds" Project, inspirisan indijskom i afričkom muzikom kombinacija džez-trija sa gudačkim kvartetom.

Kārlis Auziņš Double Trio, a koji je i snimio ovaj album je onda neka vrsta pokušaja da se pomire Auziņšova interesovanja za meditativnu, transcendentnu muziku sa jedne strane i za eksplozivnu, na energičnom ritmu zasnovanu improvizaciju. Ovo je postava sa dva kontrabasa i dva bubnja gde na sredini stoji saksofonista i predvodi ove dve ritam-sekcije, a okupljena pre svega da bi svirala Equilibrium Suite, dakle kompoziciju koja se čuje na baš ovom albumu. Kārlis Auziņš Double Trio, naravno, nastupa i uživo i koncerti koji su rađeni 2024. godine su nominovani za razne nagrade.

Auziņš pojašnjava da je za njega muzika uvek bila izvor utehe i izlečenja a da je improvizacija najbolji alat da se u mraku pronađe svetlo. U korenu Equilibrium Suite je onda, ne mnogo iznenađujuće, ekstatični džez iz njegove klasične ere. Auziņš pominje da je originalno ova kompozicija krenula da se razvija kao posveta radovima Johna Coltranea i pominje Alberta Aylera i Pharoaha Sandersa kao jasne uzore.

No, iako se na momente može čuti Coltrane u ovoj muzici, Auziņš nije nikakav imitator i njegova svirka, ali i sama kompozicija su osobeni i originalni. Kada svira sopran saksofon, kao što je na primer u četvrtom stavu kompozicije, Celebration, ovo je u potpunosti ličan izraz, zasnovan na kompulzivnom ritmu i sinkopiranim, hipnotičkim improvizacijama na duvačkom instrumentu.

Ono što Equilibrium Suite nije je ,,bučna" muzika. Auziņš očigledno ne izjednačava ,,ekstazu" sa volumenom zvuka pa su i najenergičniji momenti ovog albuma prijatni za uho publike koja se od Coltranea ili Aylera distancirala kada su njihova izvođenja počela da klimakse pronalaze u ekstremnim tehnikama i distorziranim kricima tenor saksofona. Kada svira tenor saksofon, Auziņš ima prijatan, topao ton a prisustvo dva kontrabasa i dva seta bubnjeva u osnovi kompozicije dodaje njegovim improvizacijama jednu gustu teksturu tamnih zvukova, ali i višesmernog, kinetičkog gruva koji odlično nosi njegove melodične meditacije. Tako, svita počinje vrlo tihim, ritma lišenim kontemplacijama u uvodnom delu i prvom stavu (Perspektiva) pa nakon razvoja kroz solo bubnjeve ulazi u drugi stav (Pursuit) koji je istovremeno nemiran i energičan ali i evokativan, sa lepim post-bop soliranjima na saksofonu.

Pred kraj svite se ponovo ulazi u meditativni modus pa je Uvod za peti deo ljupka, čak i malo romantična saksofonska maštarija koju kontrabasisti prate gudalima a onda je peti stav, I want to tell you, neka vrsta aylerovske religiozne himne, izvedene suptilno, bez forsiranja, sa optimističnom međuigrom duvača i gudača. Album ipak završava sopran saksofon u kratkom Epilogu, nudeći dostojanstven i nežan, suptilan zaključak o toj ravnoteži i miru koji se dosežu kroz posvećeni ritual i svesnu potragu za nečim iznad banalnog postojanja. Lepo:

https://karlisauzins.bandcamp.com/album/equilibrium-suite

Dobro, a sada provod. Bobby Previte: VISITOR I: Parlor Organ je ploča na kojoj proslavljeni njujorški bubnjar, perkusionista i avangardista svira ne svoj matični instrument niti išta što bi bilo bogougodno udariti već, eh, orgulje. Naravno, ne one crkvene, masivne koje imaju pomalo zastrašujući zvuk već baš ,,parlor organ", smanjenu verziju instrumenta koja je postala popularna u američkim domovima krajem devetnaestog stoleća kao nešto što zapravo može da vam stane u dnevnu sobu i oko čega se može – simbolički ali i fizički – okupiti cela porodica. Sa korišćenjem vibrirajućih metalnih pločica za proizvodnju zvuka – namesto ogromnih cevi koje su korišćene u crkvenim orguljama – ovaj instrument ima i viši ton i manji volumen od starijeg brata i jednu toplu, prijateljsku boju koja nekako po prirodi stvari zaziva muzičara da se razigra, eksperimentiše, svira duhovito i zabavno.

A šta je Bobby Previte drugo ako nije razigran, duhovit i zabavan? Uostalom, ovo je čovek koji je završio ekonomiju na univerzitetu u Bafalu, i umesto da sedne da zgrće pare kao, ne znam, berzanski broker ili komercijalista u nekoj velikoj firmi, on je studije udaraljki, koje je učio paralelno sa ekonomijom, pretvorio u svoju profesionalnu karijeru. Rođen na Nijagarinim vodopadima 1951. godine, Previte će se krajem sedamdesetih preseliti u Njujork, u samo grotlo bujajuće Nove muzike i postati jedan od stožernih likova Downtown scene, radeći decenijama sa njenim glavnim likovima poput Johna Zorna, Waynea Horwitza, Elliotta Sharpa... Previte je, naravno, odradio i neke od smena sa muzičarima od izvan Njujorka (npr. u improvizatorskom kvartetu Ponga, gde su on i Wayne Horwitz sarađivali sa ekipom iz Sijetla), svirao sa Tomom Waitsom na Rain Dogs, ozvučio nekoliko serijala kultne anime serije Cowboy Bebop (a u kompozicijama koje je pisala Yoko Kano), snimio jedan album sa Williamom Burroughsom. Naravno, neka od najzanimljivijih Previteovih izvođenja čuo sam na raznim Zornovim radovima za filmove tokom druge polovine osamdesetih i prve polovine devedesetih, a Previte je svirao i na The Big Gundown, dakle, na Zornovom albumu aranžmana Ennia Morriconea, na prvom snimljenom/ izdatom izvođenju Zornove proslavljene kompozicije Cobra, na Zornovoj posveti Mickeyju Spillaneu...

Hoću da kažem, Previte je svirao mnogo, BAŠ MNOGO različite i zanimljive muzike, ali Previte nije samo pouzdani perkusionista koga zovete kada vam treba neko ko će da uči brzo i radi bez greške. On je i veoma prolifičan kompozitor koji muziku razume na mnogo nivoa i u stanju je da napiše i aranžira veoma kompleksne kompozicije za multiple instrumente i da sve to zvuči smisleno i spontano. Na : VISITOR I: Parlor Organ je ovaj njegov kapacitet, pak, izvrnut naopako i na ovom albumu Previte demonstrira sposobnost da radi u jednom izvanredno svedenom kontekstu i da opet zablista.

VISITOR je, naime, serija albuma (do sada ih je Previte snimio šest i, veli, nastavlja da snima, ali je za sada izdao samo ovaj jedan) na kojima Bobby uzima na sebe ulogu ,,posetioca" odnosno laća se instrumenata koji mu nisu ,,matični" i sebi stavlja dodatnu limitaciju da sva muzika na albumima mora da bude odsvirana u realnom vremenu, bez nasnimavanja.

Previteova ambicija je da ovde ne samo sebi postavi tehnički izazov već i da istraži teritorije koje ne poznaje i da, idealno, pronađe muziku koja neće biti deo uobičajenog vokabulara instrumenta na kome je izvodi. Može li ova muzika da izbegne klišea, pita se on, i da se poveže sa ,,nečim primarnim" zato što je ,,bezbednost onog što je poznato uklonjena"? Sudeći po VISITOR I: Parlor Organ – može. Ovo je album zabavne, svedene a opet eminentno bogate muzike koja mnogo manje asocira na tradicionalnu američku pesmu kakvu očekujete da su porodice pevale okupljene oko orgulja na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek, a mnogo više na, recimo, minimalni elektronski plesni zvuk sa početka ovog stoleća.

Uobičajene harmonije koje očekujete da čujete na orguljama ovde su dopunjene minimalnim, sinkopiranim ritmovima kakve smo decenijama unazad slušali na Warpovim izdanjima što su ih potpisivali Cristopher Clark ili (rani) Autechre. Previte kompozicijama daje utilitarna imena, poput Rock ili Tango Rock, Ballad Jazz i Jazz Tango, ali ovo su više asocijacije u njegovoj glavi nego oštre žanrovske klasifikacije. Svakako u ritmovima možemo da čujemo bosanovu i, ako se baš potrudimo, Tango, ali muzika je ovde mnogo fluidnija nego što bi bila da je Previte seo i sebi zadao ,,bezbedne" mete kao što je pisanje jednog tanga, jedne bosanove, jednog rok ili jednog džez komada.

No, ono što karakteriše VISITOR I: Parlor Organ je to da su ovo i dalje vrlo čvrste, vrlo distinktne kompozicije. Previte je iskusan improvizator i ovaj album svakako prikazuje njegov izvanrednu intuiciju da se šeta po klavijaturi orgulja i nudi instant-teme i varijacije na njih, ali je u osnovi svakog komada ovde jasno postavljena ritmička i harmonska struktura i ovo je u nekom smislu veoma ,,pop" izdanje velikog muzičara, samo naravno, izvedeno u ekstremno svedenom zvučnom kontekstu. Previte je jedan od onih ljudi koji akademski eksperiment umeju da učine zabavnim i VISITOR I: Parlor Organ je, u masteringu klavijaturiste Jamieja Safta, još jedne Downtown legende, savršen primer za to.

U mesecima koji slede dobićemo i naredna VISITOR izdanja – na drugom albumu Previte svira električnu gitaru, na trećem sintisajzer, na četvrtom klavir, na petom crkvene orgulje a na šestom električni bas – a VISITOR I: Parlor Organ je veoma zabavno otvaranje ovog ciklusa i obećanje dosta lepih stvari do kraja godine. Slušajte:

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/visitor-i-parlor-organ

Danas smo veoma darežljivi, pa slušamo čak tri nova albuma sa tri vrlo osobena pogleda na savremeni džez i njegova spajanja sa drugim muzičkim svetovima, a sve u okviru moderne evropske muzike. Ako volite klasičan hardbop i cool jazz, radovaćete se. Ako volite akademsku, ozbiljnu muziku i njene pustolovne susrete sa džez improvizacijom, oduševićete se. Čak i ako volite kad džez krene da koketira pa se i dobro povata sa rokom i serijalizmom U ISTO VREME, nećete biti razočarani. Idemo:

Prvi album koji danas slušamo dolazi iz Nizozemske i izašao je krajem Januara kao najnoviji projekat čoveka nemirna duha i vrlo širokih muzičkih interesovanja, nastao na secištu džeza, moderne kompozicije ali i roka, pa i metala, istovremeno razuzdan po idejama i viziji ali disciplinovan u formi i izvedbi. Friso van Wijk's  Candy Container je album muzike urađene za sekstet koja će vam dobro prodrmati i intelektualne i motoričke kapacitete svojom kinetičkom energijom ali i sposobnošću da kreira evokativne, kinematske zvučne slike.

Friso van Wijk je kompozitor iz Roterdama ali pre svega, da ukažemo, bubnjar i perkusionista. Sam za sebe kaže da svoju muziku uvek posmatra kroz ,,hiperekspresionističko sočivo" ali i da ona ide celim spektrom od ,,totalne racionalizacije" do ,,visoke intuicije". Dakle, pričamo o standardnom ,,novomuzičkom" pristupu utemeljenom u postmodernističkom eklekticizmu, žanrovskom agnosticizmu, jednom visokokonceptualizovanom sve-plus-sudopera načinu kreiranja muzike  i njenom izvođenju sa takvim zaraznim entuzijazmom da čak ni najnamrgođeniji mrzitelji avangarde ovde ne mogu a da povremeno sebe ne uhvate kako tapkaju nogom ili klimaju glavom u odobravanju.

Van Wijk predaje na roterdamskom konzervatorijumu Cotards i neki od članova Candy Container su studirali na ovoj visokoj školi – na primer alt-saksofonista Jasper van Damme – tako da ovde imamo posla sa muzikom koja je u velikoj meri informisana formalnim, istorijskim poznavanjem klasike i džeza, ali onda u svom ovaploćenju ona nastoji da bude iznenađujuća, pa i spontana u tome kako se u vrlo strukturiranim kompozicijama pravi prostor za čistu improvizaciju i p(r)oigravanje.

Van Wijk ima mnogo različitih aktivnih projekata i generalno piše muziku za različite ansamble, kako za velike, od preko deset članova, tako i za manje, klasičnije ,,bendove". Njegov sajt daje lep i jasan pregled njegovih muzičkih radova, a Candy Container je srazmerno nov projekat – ,,grupa energičnih virtuoza" – inspirisan jednako džezom, progresivnim rokom i metalom, kao i serijalnom muzikom Pierrea Bouleza i aleatornim pristupima koje je Stockhausen razvijao bežeći od ,,čistog" serijalizma. Pominju se i autori poput Joycea i E.E. Cummingsa i skoro da je moguće već čuti kako ova muzika zvuči čim iščitate taj spisak uticaja.

No, dokaz je uvek u pudingu pa mi je zadovoljstvo da kažem da je Candy Container album kvalitetnih, vrlo kinematskih kompozicija velike dinamike i snažnih slika. Van Wijk voli snažne, motoričke ritmove i u njegovim postavkama za ove komade se čuju prog-rokerski i džez-rokerski koreni ali, opet, veliki deo muzike je veoma planski postavljen u neobične, često maltene neprebrojive metrike i ritmove, okrenut više ka slikama i atmosferama nego ka ritmičnosti, Najbolji primer je svakako najduža, devetnaestominutna All set? koja zaista zvuči kao lagano, metodično građenje pripreme za to da se kompozicija započne bar do polovine svog vremena, sastavljena od malih krešenda i hvatanja zaleta, pre nego što pređe u free jazz frikaut, pa onda u čistu apstrakciju.

Druge kompozicije jednako imaju taj disruptivni pristup, sa postavljanjem tema kroz duvače a onda komplikovanjem kroz složene ritmove i improvizacije (The Return of the Returning Returner) ili spajanjem džez-roka, free jazza i serijalističkog organizovanog haosa u Zombie Horses from Outer Space.

Van Wijk ima izvrsne saradnike, tu pomenutu ekipu energičnih virtuoza, i pored van Dammea ovde imamo i odličnog tenor saksofonistu po imenu Joao Driessen, dvojicu gitarista (Jorn ten Hoopen, Frank Jonas) i električnog basistu Basa Kloostermana. I, sad, zaista vam trebaju virtuozi da odsviraju van Wijkove kompozicije, ne samo jer umeju da budu tehnički zahtevne već i jer ova muzika mora da kroz svoj visoko artificijelni pristup – spajanjem ne uvek srodnih žanrova, kreiranjem namerno neprirodnih metrika i korišćenjem egzotičnih harmonija – plasira čistu, nepatvorenu energiju. I ovi ljudi to rade, pa je količina moćne džez improvizacije ovde veoma zadovoljavajuća a čist, kvalitetan miks znači i da ćete u van Wijkovim vrlo gustim kompozicijama gde često svi sviraju u isto vreme velikom snagom moći uvek da se razaberete. Vrlo dobro:

https://trytonerecords.bandcamp.com/album/candy-container

Drugi album za danas je opet nekakav spoj akademske muzike i jazza, ovog puta tako da imamo jednog vrlo avanturističkog džez saksofonistu kako nastupa sa simfonijskim orkestrom i improvizuje uz jednu od najvećih kompozicija sa početka prošlog veka, remek delo kasnog romantizma i ranog modernizma, predložak za slavni balet pod nazivom Žar-ptica, iz pera velikog Igora Stravinskog.

Orchestre symphonique Ose! & Lionel Martin: L'oiseau de feu je, dakle, projekat aranžiranja i izvođenja velikog dela Stravinskog u novoj viziji koja će spojiti ruski folklor, evropsku ranu modernističku muziku i savremeni eksperimentalni džez u nečemu što treba da ima i glavu i rep i smisao i razlog da postoji. Poznajući Lionela Martina, bio sam veoma zainteresovan da čujem snimak izvođenja ove kompozicije iz opere u Sent etjenu Oktobra 2022. godine, u produkciji uglednog festivala Rhino Jazz, i nisam se razočarao.

Martin je neko ko u francuski džez i improvizaciju unosi dobrodošle interferencije i zanimljiv haos. O Martinu sam već pisao pre nekoliko godina hvaleći njegov etnički-fjužn-džez-folk projekat uKanDanZ koji je svakako napravio značajno veće napore da leči postkolonijalne rane od, jelte, prosečnog etničkog-fjužn-džez-folk projekta iz zapadne Evrope. Martin je, kako rekosmo čovek mnogih interesovanja i nepresušne energije, koja mu treba da bi između ostalog vodio i svoju etiketu, Ouch! Records a koja i publikuje ovaj album.

Žar-ptica je, reći će vam svaki ljubitelj Igora Stravinskog, bio momenat kada je ovaj ruski kompozitor napravio svoj veliki, presudni prodor na pariskoj, francuskoj i generalno zapadnoevropskoj sceni i koja je odredila ostatak njegovog života. A ova je muzika, kako to često biva, nastajala pod priličnim pritiskom, jer je tada tek dvadesetosmogodišnji kompozitor, hvaljen za svoje dotadašnje radove, dobio narudžbinu od baletskog impresarija Sergeja Pavloviča Djagiljeva da napiše komad koji će rešiti finansijske probleme njegove trupe što je u Parizu posle inicijalnih uspeha, bila suočena sa brojnim problemima. Kako je – delom i na ime rada Djagiljevovih plesača – ruski folklor postao interesantan publici u zapadnoj Evropi, od Stravinskog je traženo da muzika za novi balet ima jaku sponu sa Rusijom. Plesači su osnovali komitet koji je pisao scenario za balet inspirišući se ruskom poezijom i bajkama a Stravinski, koji je već sarađivao sa Djagiljevim je seo sa Andrejem Rimskim-Korsakovim (sinom Nikolaja Rimskog-Korsakova pod kojim je Stravinski studirao), kome će muzika na kraju biti posvećena, da napiše skor.

Zanimljivo je da je Stravinski u početku bio dosta defanzivan spram ove muzike, govoreći da je napravljena da bude isuviše deskriptivna, što nije bilo onako kako bi on normalno pisao, ali kada je po prvi put u životu došao u Pariz, da prisustvuje premijeri baleta, suočio se sa neslućenim uspehom i pohvalama. Kritika je na sva usta hvalila i koreografiju i scenografiju i kostime, ali je i muzika dobila veoma snažne pozitivne reakcije. Tadašnji opinion-mejkeri su bili oduševljeni prominentnim ruskim folk-motivima u skoru i proglašavali Igora jedinim pravim naslednikom velikih ruskih klasičnih kompozitora poput Rimskog-Korsakova, Musorgskog, Borodina... Stravinskog će na ime ovog baleta želeti da upoznaju brojne pariske važne figure, poput Sare Bernar, Žana Koktoa, Morisa Ravela, Marsela Prusta, Andrea Žida, a Debisi je posle završetka premijernog izvođenja izveden na pozornicu da čestita mladom kolegi i pozove ga na večeru, čime će započeti njihovo dugo prijateljstvo.

U Rusiji je ova muzika primljena sa manje entuzijazma – generalno se tamošnjoj publici i kritičarima nije dopalo kako je Stravinski kombinovao modernističke pristupe sa klasičnim temama, a disonantni momenti su smatrani manirističkim i jalovom zamenom za nedostajuće ideje – mada je Rahmanjinov, makar bio oduševljen. No, Žar-ptica je bila prvi nesumnjivi hit za Stravinskog i obezbedila mu ne samo dalju plodnu saradnju sa Djagiljevim za koga će u naredne dve godine napisati još dva uspešna baleta, uključujući legendarno Posvećenje proleća, već i ostatak velike karijere.

Album o kome danas pričamo je jedna kratka, ljupka kondenzacija originalnog materijala Stravinskog sa lepom ravnotežom između originalnog skora i improvizacije cenjenog soliste, ali i finim balansom između te ranomodernističke i romantičarske fantazije sa džezerskim pristupom improvizovanju. Martin će već tokom uvodnog dela izleteti iz proverbijalnog rezervata i raditi onomatopeje glasanja ptice i njegov tenor saksofon je ovde uvek interesantan sparing-partner onome što radi orkestar.

Lako bi bilo ovo izvođenje nazvati ekscentričnim, na kraju krajeva, Martin je i ceo nastup odsvirao u kostimu od vatreno crvenog perja, ali ovo bi bio propust u prepoznavanju koliko je već originalna kompozicija Stravinskog bila smela i u svoj spoj folklora i avangarde programski ugradila mnogo prostora za prelaženje preko granica i nalaženje novih muzičkih mapa.

,,Deskriptivnost" koja je Stravinskog isprva malo žuljala ovde je podvučena vrlo energičnim, vrlo kinematičnim izvođenjem od strane orkestra, sa mnogo fantastičnih slika koje smo, sa čitavim vekom vremena da ih slušamo mnogo puta, promislimo, prepoznamo njihov uticaj na dalju istoriju muzike danas skloni da vidimo i kao objekte nostalgije, pa je zato ovo drugačije izvođenje tako osvežavajuće. Martinov saksofon je jedna nova dimenzija u poznatom okruženju, način da se osvetle delovi kompleksa što ga je Stravinski izgradio i u kome veliki deo muzike živi poslednjih stodvadeset godina. I mada na ovom albumu nećete čuti mnogo svingovanja, hoćete čuti snažne i odvažne džez improvizacije koje se izdižu iznad gudačkih detonacija i picikato-sprintova kroz skale i daju svemu meru razigrane, obešenjačke zabave koja je uvek i bila deo plana.

https://lionelmartinsax.bandcamp.com/album/loiseau-de-feu

Za kraj današnjeg muzičkog intermeca imamo jedan čisto džez album jer nekada samo želite da čujete dobar sving, prijatan šafl i dvojicu saksofonista koji soliraju u isto vreme. Baptiste Herbin, Michael Cheret: Side by Side je ploča romantičnog old school hardbopa, sva u veselim, poletnim temama i dobrohotnim improvizacijama gde dva dobra prijatelja vrlo primetno uživaju radeći jedan uz drugog i trudeći se da jedan drugog oduševe svojim idejama.

Michael Cheret i Baptiste Herbin su obojica iskusni saksofonisti sa decenijama rada, snimanja i komponovanja iza sebe. Individualno su svirali sa mnogo poznatih domaćih i stranih muzičara, nastupali u mnogo stranih zemalja (uključujući, naravno, i Srbiju) a druže se i zajednički rade više od dvadeset godina. Jedan od njihovih aktuelnih projekata se zove Herbin-Cheret West Coast quartet i to je postava koja je snimila i ovaj album. Pored njih dvojice na svojim matičnim instrumentima u postavi su i kontrabasista Patrick Maradan, kao i bubnjar Philippe Mainez, obojica iz Liona, a gde Cheret i predaje na konzervatorijumu.

Cheret i Herbin generalno rade u dosta različitih idioma. Cheret je tokom svoje tridesetogodišnje karijere radio sa američkim muzičarima kao što su Scott Hamilton, Ralph Bowen, Frank Lacy, Don Braden, Ralph Moore, Gene Perla i sa britanskim trubačem Damonom Brownom, a danas veliki deo vremena provodi kao putujući edukator, odlazeći na različita mesta po Francuskoj gde drži master-klaseve kako za džezere tako i za klasične muzičare koji žele da se upoznaju sa džezom. Herbin je, sa svoje strane neko ko radi i u polju latin-džeza, nosilac je nagrade Django Reinhardt, a 2019. godine ga je francuska Akademija džeza proglasila za muzičara godine.

Za ovaj kvartet je glavna inspiracija bio američki džez iz hardbop i cool jazz faze evolucije ove muzike i koncepcija benda je pre svega utemeljena na aranžiranju pesama saksofoniste Gerryja Mulligana. Mulligan, cenjeni aranžer za zvezde poput Milesa Davisa ili Stana Kentona je, uostalom, tokom pedesetih predvodio džez-kvartet bez klavira u kome je pored njega svirao trubač Chet Baker i ovo se i danas smatra jednom od najvažnijih cool jazz postava svoje epohe.

Za Herbin-Cheret West Coast quartet je, dakle, osnova materijala upravo Mulliganova muzika, aranžirana za kvartet bez klavira i sa dva saksofona i ovo je album konstantne i konzistentne radosti. Postava sa dva saksofona garantuje i mnogo topline u samom zvuku, ali ovde su izvođenja ono što slušaoca odmah uhvati i ne pušta do kraja. Cheret i Herbin ovde rade aranžmane četiri Mulliganove kompozicije i svaka od njih je malo remek-delo pitoresknih tema i sjajnog grupnog improvizovanja sa lepršavošću klasičnog cool jazza i energijom propisne hardbop družine. Pored toga imamo jednu kompoziciju Johnnyja Mandela (Emily, naravno, a koju su svojevremeno snimali i Barbara Streisand i Bill Evans i Tony Bennett), pa onda Halley's Comet Ala Cohna (na kojoj je originalno Cohn svoj tenor saksofon svirao naspram takođe tenoriste Zoota Simsa), i tri kompozicije koje su napisali Cheret i Herbin.

I najbolja stvar u vezi sa ovim materijalom je njegova ujednačenost. Saksofonisti ovde Mulligana (i ispisnike) tumače na jedan svoj, osoben način a onda kroz sopstvene kompozicije pokazuju na koji način DALJE interpretiraju njegovo nasleđe, nudeći kreativna čitanja nečeg što je odavno deo tradicije i podsećajući da ne postoji zastarela muzika već samo ljudi koji u nekom momentu imaju ili nemaju nadahnuće. Obojica saksofonista ovde sviraju tenor, bariton i alt i druga najbolja stvar u vezi sa albumom je ta njihova telepatska veza u svirci gde uglavnom obojica sviraju u isto vreme i skladno se dopunjuju tako što svako svira nešto svoje a da i jedno i drugo idu u istom generalnom smeru i oslikavaju istu kreativnu teritoriju. Naravno, ima ovde i individualnog soliranja i ono je sjajno, ali ovaj album je, čini mi se, upravo jedno kolektivističko, ZAJEDNIČKO slavlje divnog muzičkog nasleđa i plemenit napor da se ono nadogradi. Prelepo:

https://michaelcheret.bandcamp.com/album/side-by-side

Neki Iranci, dosta zanimljivo


https://wrwtfww.com/album/suspended


WRWTFWW inače danas najavio čitan niz izdanja, plus je bandcamp friday, tako da ko voli...

Prošle nedelje smo se ekskluzivno bavili evropskim džezom pa je danas red da malo stvari izbalansiramo sa dva izdanja jako dobrog, jako svežeg američkog jazza a koji izvode neki naši stari znanci. A od kojih su neki Evropljani.

Malo sam se prepao shvativši da se na jesen ove godine navršavaju tačno dve decenije otkada sam prvi i jedini put uživo gledao Davea Douglasa. Onda sam proverio koliko on ima godina – 62 – pa se prepao jer bi to moralo da znači da sam i ja već stigao u neke ozbiljne godine. ,,Kad pre", mislio sam puštajući netom izašli Dave Douglas: Four Freedoms da me ponese svojom slobodnom a disciplinovanom svirkom i nekako me resetuje na godine u kojima sam bio mlad i zdrav (well, ish) a život je bio uzbudljiv a ne samo stresan.

Douglas je jedan od najvećih trubača istočne obale SAD poslednjih trideset i kusur godina, čovek uzgojen na vrlo tradicionalnom džez zvuku – jedan od prvih notabilnih poslova nakon završavanja visoke muzičke škole na Univerzitetu Njujork biće mu svirka u grupi Horacea Silvera sa kojom je svirao turneje u SAD i Evropi 1987. godine – a koji se onda nekako prirodno uklopio u eksperimentalni, avanturistički milje njujorške Downtown scene i onda uz njene legendarne muzičare i sam izrastao u legendu, autorsku figuru, cenjenog bendlidera.

Douglas je još krajem osamdesetih svirao sa ljudima kao što su bili Don Byron, Tim Berne, Marty Ehrlich, radio u eksperimentalnim rok bendovima i išao na turneje sa pozorišnim trupama, uključujući radikalno politički orijentisano lutkarsko pozorište Bread and Puppet Theater, a onda je u ranim devedesetima krenuo da se nameće kao lider. Njegov prvi autorski album iz 1993. godine, možda i malo proročki naslovljen Parallel Worlds, je bio kombinacija slobodnijeg džeza, serijalne kompozicije, autorskih komada i aranžmana Weberna, Ellingtona, Weilla, Stravinskog (!!!), a na njemu su svirali već tada veoma etablirani Downton likovi kao što su Mark Feldman, Erik Friedlander, Mark Dresser...

Ovo je Douglasa lansiralo u centar menhetnske Downtown scene i jedno vreme je radio sa masom bendova, upisujući sate, dane, i mesece na turnejama sa velikim muzičarima kao što su bili Uri Caine, Chris Speed, Joey Baron... Naravno, jedna od najvažnijih stvari koje će mu se desiti u ovom periodu biće uključivanje u kvartet Masada, jedan od najdugovečnijih projekata Johna Zorna sa fokusom na jevrejskom nasleđu i njegovoj evoluciji u dijaspori. Spoj hardbopa, free jazza i klecmer narodnjaka koji je obeležio zvuk Masade je onda nekako i najavio Douglasovo interesovanje za balkansku narodnu muziku i autorski ulazak u njenu fuziju sa džezom nekoliko godina kasnije.

Spisak nagrada koje je dobio i doprinosa koje je Douglas dao američkom džezu (uključujući osnivanje trubačkog festivala u Njujorku, rad na fakultetu muzičkog univerziteta Mannes, rad na izdavaštvu itd.) bi nam oduzeo previše prostora. A i sve je to dobro dokumentovano na drugim mestima. Dovoljno je da kažemo da sam Davea Douglasa gledao uživo samo taj jedan put, na beogradskom Kolarcu i da sam, kako rekoh, očekivao puno i dobio puno i da je sada zanimljivo videti šta je dvadeset godina sazrevanja uradilo njegovoj muzici.

Four Freedoms je album autorske muzike, sa devet kompozicija koje je novi Douglasov kvartet snimio na festivalu Getxo Kultura u Španiji leta prošle godine. On je i vrlo eksplicitno formatiran oko koncepta četiri fundamentalne slobode koje je šestog Januara 1941. godine u svom obraćanju naciji tadašnji američki predsednik Franklin D. Roosevelt izložio kao puki minimum koji bi morao biti garantovan svakome u celom svetu. Sloboda govora, sloboda verovanja, sloboda od siromaštva, sloboda od straha su stvari oko kojih Douglas sklapa ovaj album, postulirajući da su ovo stvari oko kojih zaista ne može biti nikakve diskusije.

I u tom smislu, ovo i nije album-diskusija, nije čak ni album-borba za te neke slobode, već najviše album-proslava, dakle, album optimizma i istraživanja slobode unutar strukture i strukture unutar slobode. Ovo poslednje se odnosi i na muziku koja je, u skladu sa Douglasovim legatom, istovremeno čvrsto postavljena u koncepcijskom i stilskom smislu, sa jasnim motivima i usmerenjima svake od kompozicija, ali onda sa slobodom da se improvizuje za svakog od muzičara.

A kakvi su to muzičari! Douglas se za ovu priliku ponovo ujedinio sa starim saborcem, bubnjarem Joyjem Baronom i to je prelepo. Baron je sa Douglasom decenijama svirao u Masadi ali generalno je u pitanju jedan od najeksplozivnijih, najmaštovitijih Downtown bubnjara, muzičar sa fantastičnim osećajem za propisni sving, neko ko narodnjački gruv ume da odradi tako da bi ga zvanice na nekakvoj svadbi u Vranju gađale smotanim novčanicama od po sto evra najveći deo nastupa, ali onda i neko koga je John Zorn zvao kad god mu je trebalo da ode podaleko od, jelte, skripta, i spoji džez sa grindcoreom ili nekim sličnim ekstremnim usmerenjem. Baron je u vreme snimanja ovog materijala imao punih sedamdeset godina i ako mislite da su mu tolike decenije pod pojasom ikako umanjile kapacitete da bude IZVANREDAN, u krivu ste. Ovo je Baron na svojim najizvanrednijim podešavanjima,  kadar da pruži propisnu free jazz ekstazu (slušajte ajlerovsku Fire in the Firewood) ali i apsolutno pouzdan pratilac koji postavlja fundamente svake kompozicije da ostali muzičari ne brinu i bezbedno rade šta hoće.

Na kontrabasu je Nick Dunston, jedno od najvrelijih novijih imena njujorške avangarde. Kompozitor kontrabasista, improvizator, muzičar koji trenutno podjednako učestvuje u radu njujorške i berlinske avangardne scene, Dunston je baš onaj kalibar ličnosti kakav želite da imate naspram Barona kako biste imali konstantnu tenziju i idealna njena razrešenja u ritmičkom delu albuma.

A onda je na klaviru briljantna Poljakinja Marta Warelis o kojoj sam već pisao prošle godine. Trenutno deo nabujale nove nizozemske scene improvizatora i avangardista, Warelisova ovde ima priliku da demonstrira kapacitet za snalaženje u okruženju koje je isto onoliko posvećeno tradicionalnim džez-vrednostima gruva, melodije, ,,cool" atmosfere, kinematske imaginacije, koliko i smeloj improvizaciji.

Podrazumeva se da sve to ide jedno uz drugo kao čokolada i smoki. Douglas je, naravno, primarni glas ovog albuma, njegov slatki, melanholični a optimistični ton trube je ono što predvodi većinu kompozicija. Ono kako on otvara Grits (uklapajući se u Baronov plesni, razigrani gruv) ili Dreams We Hold je ono kako ga pamtite, kao trubača prepoznatljivog karaktera, poštovaoca tradicije i nalazača sopstvenog izraza u njenom korpusu. Grits je i karakteristična po jakom poigravanju sa dinamikom u jednom energičnom, brzom hardbop formatu i na najbolji način uspostavlja potpuno-akustičnu, tradicionalno-modernu prirodu ovog kvarteta. Kada Marta Warelis uđe u ovu kompoziciju, to su pointilističke najave oko njene sredine kojima najavljuje momcima da je bolje da se malo sklone u stranu a onda počinje vatromet soliranja, razgradnje osnovne harmonije, dobacivanja bizarnim sinkopama sa raspoloženim Baronom.

Kod Douglasa je free jazz uvek bio upakovan u uredne, diskretne pakete a ovaj album ima nekoliko tih kratkih momenata zaletanja u energične freakout pasaže, no sloboda se ovde osvaja i postepeno, spontanije, kao u pomenutoj, ajlerovski ekstatičnoj – ali ne nužno bučnoj, muzičari ovde prave mesta jedni drugima i ne takmiče se u tome ko će biti glasniji – Fire in the Firewood, ali onda i vrlo disciplinovano, kompozitorski posloženo u naslovnoj Four Freedoms koja beži od prebrojivih metrika i nudi užurbanu, ali prijateljsku avangardu. Militias je, pak, bliža kolektivnoj improvizaciji u kojoj trubač samo zadaje smerove i intenzitete a ostali ga prate sa mnogo svojih ideja.

Drugde imamo južnjački intonirani gruv Sandhog, pa onda Sing Sing koja je praktično optimistična balada, sa sve prigušnikom na trubi, energični freebop u My First Rodeo gde će Douglas oscilovati između sviranja teme i doniajlerovskih uskovitlanih solaža a ostalo troje raditi teksturirani, diskretno užurbani free jazz. Album zatvara tiha, spora, veličanstveno avetinjska Ruminants u kojoj se Douglas provlači kroz lavirint noćnih zvukova i pomalo strašnih harmonija što ga kreiraju ostalo troje  da nam ponudi umirujući zrak svetla i uverenje da će na kraju sve biti dobro. Samo ne zaboravite na te fundamentalne slobode i biće sve pet.

https://davedouglas.bandcamp.com/album/four-freedoms

Drugi album danas je još jedno podsećanje u kakvog je vrsnog muzičara i autora izrastao čikaški saksofonista Keefe Jackson, ali i kako se dobre stvari mogu dobiti kada spojite dve scene koje su se razvijale individualno, razdvojene okeanom, ali sa zajedničkim poštovanje za korene muzike koju su evoluirale. Uostalom, album se i zove ,,nežno podsećanje", tako da tu nema šta da ne bude jasno.

These Things Happen: A Gentle Reminder je ploča aranžmana neke vrlo bitne muzike iz domena ,,klasične avangarde" a onda i autorskih kompozicija koje su izgrađene na nasleđu te klasične avangarde, kao i album ludački dobrih izvođenja ludački dobrog kvarteta. These Things Happen je postava u kojoj se tri muzičara sa prkosno izdržljive scene čikaškog free jazza i, generalno, slobodne, eksperimentalne muzike susreću sa nizozemskim pijanistom koji spada u trenutno najzaposlenije improvizatore scene što je definisala neke od utemeljujućih dimenzija evropskog pogleda na free jazz i improvizaciju, e da bi svirali Monka i Mengelberga. I to je, naravno, izvanredno.

O Keefeu Jacksonu sam poslednji put pisao jesenas, povodom albuma izvanrednih improvizacija sklopljenih uglavnom oko ambicije da se ukrste muzike i nasleđa Erica Dolphyja i Leeja Konitza. Beše to dobro i tu sam već primetio koliko je Jackson sada zreo, MOĆAN muzičar, a bio je tu i kontrabasist Jason Roebke koji svira i na ovom albumu. Čikaški deo These Things Happen upotpunjava Mikel Patrick Avery, koji ovde svira bubnjeve – i to kako! – ali koji je u životu inače i elektronski muzičar i fotograf i multimedijalni umetnik čiji su filmski projekti čvrsto vezani za neke od najvećih imena čikaške scene iz poslednjih tridesetak godina (Tortoise, Rob Mazurek, Jeff Parker...). Svirao je, naravno, sa Robom Mazurekom, onda na poslednjem albumu Big Thief i sa još mnogo projekata a sa These Things Happen pokazuje koliko mu dobro ide hardbop i njegovo transformisanje u free jazz.

Nizozemske boje ovde brani Oscar Jan Hoogland, jedan strašno zaposleni pijanista koji radi u mnogo projekata i muzičkih konteksta, trudeći se da etos slobodne improvizacije unese u sve od avangardnog roka do afričke muzike. Sa Arnoldom de Boerom iz The Ex je svirao afričke turneje, a nastupao je i sa senegalskim griotom po imenu Molla Sylla (perkusionista u ovoj kombinaciji je bio Frank Rosaly), ali nabrojati sve njegove zanimljive projekte značilo bi produžiti ovaj tekst za još nekoliko masivnih pasusa pa ću vas umesto toga ohrabriti da sami potražite ove informacije na njegovom sajtu.

U međuvremenu da kažemo kako je A Gentle Reminder drugi album kvarteta (na prvom je, izašlom pre četiri godine, kontrabas svirao Joshua Abrams) i da je programski napravljen da bude sudar ostavštine Theloniousa Monka i Mishe Mengelberga. Debi iz 2022. godine, naslovljen samo These Things Happen je imao dve Hooglandove kompozicije i izbor Monka, Deweyja Redmana i Herbieja Nicholsa, a sa novim albumom bend nešto energičnije i radikalnije ulazi u sudar avangardnih ekstrapolacija hardbopa sa Monkove strane i Mengelbergovih free eskapada koje su došle iz pozicije momka što je voleo šah, Ellingtona, Monka i Johna Cagea.

Konsekventno, ovo je album užasno zabavne muzike. Monkove kompozicije se sviraju sa puno entuzijazma – slušajte kako je Green Chimneys razigrana – ali onda imamo na programu i Mengelberga i Hoogland – koji je radio aranžmane za njegove kompozicije na ovom albumu – naširoko objašnjava koliko su zapravo u slučaju obrada na ovom albumu mogli, i morali, da budu radikalniji nego kod originala. Naravno da kroz te obrade dobijamo jednu prečišćenu, destilisanu srž diskusije između američkog džeza nastajalog na nasleđu hardbopa i njegovih ekstrapolacija i evropskih ukrštanja klasičnih harmonija sa hardbopom i odlazaka u slobodnu improvizaciju koje je predvodio Mengelberg.

No, album je pored toga i prepun autorskih kompozicija i ovo je za mene izuzetno oplemenjujuće jer postaje jasno da u liku Keefea Jacksona imamo posla sa vanserijski dobrim autorom koji radi u besprekornom hardbop/ free jazz modusu uspevajući da spoji komunikativnost muzike utemeljene na frazama i motivima sa improvizatorskom slobodom. Jackson je ovde napisao dve kompozicije, Hoogland četiri i sa ovim albumom se These Things Happen pomera u smeru postave koja više nije pre svega eksperiment u spajanju dve muzičke tradicije povezane istim nasleđem već i njihova energična ekstrapolacija. Ovaj album je snimljen još 2022. godine (kada je izašao prvi a koji je bio snimljen 2016.), na Hajd Park Džez festivalu u Čikagu i ne znam tačno zašto se čekalo čak četiri godine da se ovaj materijal objavi, no sada kada jeste objavljen, ovako izvanredan kakav je, prirodno je reći da me veoma zanima šta ova postava namerava da radi dalje. Slušajte:

https://keefejackson.bandcamp.com/album/these-things-happen-a-gentle-reminder
https://corbettvsdempsey.bandcamp.com/album/a-gentle-reminder

Ponekada samo želite da slušate dobar džez trio kako svira u energičnom a ne agresivnom maniru i unutar tradicije hardbopa i post-bopa a da se ne trudi da imitira ijedan partikularni zvuk ili stil, i da se mnogo improvizuje a da opet čujete lepe teme i melodične motive. Sve to da bude akustično i da su muzičari na tom nivou iskustva i zanatske izvrsnosti da im muzika zvuči kao da je zaista otkrivaju u momentu dok je sviraju a ne da na vas istresaju decenije navežbanih fraza i tehnika. Ima li uopšte u 2026. godini takve muzike? Naravno da ima, kažete vi, inače ne bi pravio ovakav uvod, Mehmete. Dobro, prozreli ste moj lukavi plan, ali evo, kada budete slušali Julian Argüelles, Larry Grenadier, Jorge Rossy: Echo Fields, recite mi, iz koje zemlje dolazi ova muzika?

Uprkos svom prezimenu Julian Argüelles je Britanac. Ali njegova džez muzika, kako sam kaže, kombinuje savremeni britanski džez, španske ritmove i južnoafrički gruv sa muzikom plehanih orkestara i uticajima klasične kompozicije. Lepa mešavina, čak i pre nego što vam kažem da je Argüelles trenutno profesor džez saksofona na Institutu za džez u Gracu, u Austriji.

Argüelles je rođen u Stafordširu u Engleskoj 1966. godine i mlađi je brat bubnjara Stevena Argüellesa a koga možda znate kao jednog od vlasnika francuske izdavačke kuće, Plush, a koja uglavnom izdaje elektronsku muziku (i nije isto što i američki Plush). Braća su odrasla u Birmingemu i obojica su vrlo rano počeli da sviraju profesionalno. Steve je sa 16 godina postao stalni bubnjar u poznatom klubu Ronnieja Scotta u londonskom Sohou, a Julian je kada je bio otprilike istog uzrasta krenuo da nastupa i ide na turneje sa big bendovima. 1984. godine se i on preselio u London, studirao na koledžu Trinity ali više bio zainteresovan da svira i eksperimentiše ,,naživo" pa se pridružio orkestru/ big bendu Loose Tubes u kome je svirao i Steven i koji je u osamdesetima smatran neksusom renesanse britanskog džeza. Dalje je radio sa Johnom Taylorom, Steveom Swallowom i već od devedesetih bio autor od koga će ugledne kuće poput BBC-ja naručivati kompozicije. Kao lider snima od početka devedesetih u raznim postavama a kao saradnik snimao je sa velikim imenima kao što su Carla Bley, Kenny Wheeler, Django Bates. Nastupao je sa Archiejem Sheppom, Peterom Erskineom, Daveom Hollandom, Evanom Parkerom, Johnom Scoffieldom...

No, on sam ističe da su raznovrsnost njegove muzike i njegova ambicija da radi sa različitim muzičarima iz različitih tradicija najvažnije odlike njegove muzičke filozofije i presudne za popularnost koju on ima među svojom publikom, navodeći saradnje sa portugalskim pijanistom Máriom Laginhom ili norveškim perkusionistom po imenu Helge Andreas Norbakken kao ilustrativne.

Tako je onda i Echo Fields jedna internacionalna saradnja gde je na kontrabasu Larry Grenadier, američki muzičar, diplomac Stenforda, Julianov ispisnik ali i sin penzionisanog trubača iz vojnih orkestara tokom drugog svetskog rata a koji je onda sina negde od njegove desete godine učio da svira trubu. No, Larry je pokazao veće interesovanje za kontrabas, pa sa dvanaest godina učio od lokalnih muzičara u San Francisku a onda od šesnaeste nastupao profesionalno sa džezerima koji su dolazili u Bej ejriju i trebali su im lokalci kao podrška. Grenadier je tokom svoje karijere radio sa velikim imenima, kao što su Brad Mehldau, Pat Metheny, John Scofield, Charles Lloyd, Chris Potter, Billy Higgins, Michael Brecker, Paul Motian, a poslednjih godina mu je glavni projekat trio Fly.

Treći član OVOG trija je, pak, Jorge Rossy,  španjolski džez bubnjar, pijanista i vibrafonista. Dve godine stariji od kolega u triju, Rossy je i za toliko iskusniji, sa počecima učenja udaraljki kada je imao 11 godina, kupovinom vibrafona kada je imao 14, prelaskom na trubu ,,da bi unapredio svoj sluh", a onda sa raskošnom karijerom tokom osamdesetih gde je svirao sa mnogo španskih džezera ali i sa međunarodnim muzičarima kao što su Woody Shaw, Kenny Wheeler, Jack Walrath, David Schnitter, Sal Nistico...

Rossy je procvetao u devedesetima, saradnjama sa ljudima kao što je Brad Mehldau, Mark Turner, Kurt Rosenwinkel, Lee Konitz, Carla Bley, Joe Lovano, Seamus Blake, a u ovom stoleću je počeo da izdaje autorske albume u postavama gde je bio lider.

Dakle imamo posla sa ekstremno iskusnom postavom muzičara što su svoj jezik i filozofiju izgradili tokom decenija rada. No, Echo Fields, da li zbog toga ili UPRKOS tome, zvuči sveže, jednostavno, kao muzika rasterećena dekada tradicije, ,,lorea" i ploča koje smo svi slušali. Ona je i sklopljena uglavnom od Argüellesovih kompozicija sa izuzetkom aranžmana kompozicije Nimrod a koju je originalno napisao britanski klasični kompozitor Edward Elgar kao deo ciklusa Enigma Variations krajem pretprošlog stoleća. Ovaj trio Nimrod svira ljupko, prepoznajući duh romantizma koji je još provejavao kroz Elgarov rad u ono vreme, ali sa jednom neusiljenom, razigranom vedrinom.

Ostale kompozicije su, dakle, Argüellesove i kreću u vrlo relaksiranom hardbop ključu sa Lek-Lock. Ovde se odmah čuje da su sva tri muzičara veteranski džezeri koji jedni druge slušaju sa uvažavanjem, imaju sopstvene teritorije na kojima rade mnogo i dobro, i ne pretvaraju ovaj album u takmičenje za lidersku poziciju. Argüelles svira vrlo lepo i lako, vozeći gotovo legato slalom kroz skale i beznaporno kreirajući hrskava krešenda u improvizaciji.

Leap Year Marvel predvodi Rossi i ovo jeste ritmičkija kompozicija sa odjecima afričke muzika a onda je iza odlična Blues for Dudu, kinetički, snažni a, da još jednom ponovimo, ne agresivni hardbop. Trio postava, sa potpuno akustičnim instrumentima ovde sugeriše jednu čistotu i sponu sa tradicijom ali važno je i da napomenemo da ovo nije nikakav nostalgični, romantizovani muzički program već naprosto punokrvna, raspoložena svirka tri čoveka koji se ovim poslom bave duže od četrdeset godina i džez im je, koliko god to klišeizirano zvučalo – život.

Argüelles na albumu svira više različitih saksofona ali moj utisak je da najviše voli da radi na sopranu – sa njime se, uostalom i slikao za profilnu fotografiju na Bandcampu. Ovaj instrument je u prvom planu na, recimo, Such Sweet Madness, jednom suptilnom a brzom hardbop komadu gde saksofonista demonstrira umeće kreacije memorabilnih tema i sjajnog njihovog variranja u letu, a preko veoma snažnog ritma.

Isti saksofon predvodi i The Invisible Thread, sporiju i romantičniju pesmu u kojoj se na razvoju teme radi dugo i sa mnogo metodičnog, ali nikada šematskog improvizovanja. Organski pristup i radost interakcije u trio-formi karakteriše čitav ovaj album koji preporučujem od sveg srca:

https://julianarguelles.bandcamp.com/album/echo-fields
https://julianarguelles1.bandcamp.com/album/echo-fields

Drugi album za danas je formalno gledano labavije strukture, eksperimentalniji ali radi se o grupi muzičara koji zapravo zajedno sviraju jako dugo. Gebhard Ullmann, Uwe Oberg, Joe Fonda, Dieter Ulrich: New Conference Call je izašao za ugledni Hat Hut Records, kao deo njihove ,,Now" ezz-thetics serije novih džez albuma, još u Novembru, ali kako tada nije mogao da se ceo čuje na Bandcampu ako ga niste kupili – a ne može ni sada – pričekao sam da to postane moguće. I postalo je: Gebhard Ullmann je pre nekoliko dana čitav album objavio na svojoj Bandcamp stranici i ovo je sada moguće čuti u celini pre nego što se, opravdano, odlučite da odrešite kesu i kupite album.

Conference Call je, kako su i drugi primetili, nešto najbliže supergrupi što postoji u tako marginalizovanoj muzičkoj zajednici kao što je free jazz/ free improv/ avangarda. Ovo je kvartet muzičara koji je započeo sa radom u kasnim devedesetim godinama prošlog veka i mada se postava jeste menjala (između ostalog, u bubnjarskoj stolici su sedeli takvi velikani kao što su Gerry Hemingway, Han Bennink, Matt Wilson, George Schuller...) njena srž je ostala prilično čvrsta. Originalno, na bubnjevima i jeste bio Schuller a ostatak postave su činili Gebhard Ullmann na saksofonima i klarinetima, Joe Fonda na kontrabasu i Michael Jefry Stevens na klaviru. Bubnjari su se menjali, ostatak ekipe je bio isti i svirane su kompozicije koje su pisali ravnopravno svi članovi, a onda je 2021. godine tokom COVID-19 pandemije Stevensa zamenio Uwe Oberg i on je i dalje u postavi a koja je, za svaki slučaj sada preimenovana u New Conference Call. I onda je i ovaj album, snimljen u Visbadenu Maja 2023. godine, prvo izdanje ,,novog" benda, sa starom filozofijom ali obnovljenom vatrom.

Pričamo, naravno, o grupi veoma iskusnih muzičara. ,,Novajlija", Oberg, rođen 1964. godine je i najmlađi u bendu, a svi članovi imaju iza sebe decenijske karijere rada u slobodnijim vodama džeza i improvizovane muzike. Fonda je legenda koja je svirala sa Satoko Fujii, Anthonyjem Braxtonom Archiejem Sheppom, ali i sa hrvatskom pevačicom Vesnom Pisarević i svoje postave predvodi od osamdesetih. Ullman decenijama radi sa važnim nemačkim muzičarima ali pošto mu je to malo, mnogi njegovi projekti imaju šire-evropsku i transatlantsku dimenziju. Samo nasumičan izbor iz liste ljudi sa kojima je radio je praktično ko-je-ko avanturističkog džeza (Paul Bley, Keith Tippett, Frank Gratkowski, William Parker, Andrew Cyrille, Sylvie Courvoisier, Willem Breuker) a snimio je više albuma nego što i sam može da zapamti (i snima ih, nesmanjenim tempom i sada). Ulrich je švajcarska bubnjarska džez-institucija u jednom čoveku, sa bendovima poput Afro Garage, Cadavre Exquis, Objets Trouvés i saradnjama i sa Oliverom Lakeom, Omrijem Ziegeleom, Christianom Weberom... Konačno, Oberg je kao kompozitor i lider u punom zamahu još od devedesetih, sa raznim projektima, pisanjem filmske muzike i saradnjom sa nekim dobrim likovima među kojima su Xu Fengxia, Frank Paul Schubert, Wilbert De Joode, Mark Sanders...

I mada je nekako refleks od Hat Huta očekivati strogu, cerebralnu muziku, pogotovo kada u postavi imate Nemce i njihovu tevtonsku ozbiljnost, New Conference Call je razobadan, razuzdan album free jazza kome ni malo ne smeta da ima melodije, teme, harmoničnost. Naravno, Ullman će nekim svojim kompozicijama davati vrlo akademski-zvučeća imena, kao što je, recimo, Structure no. 2 i ovo i jeste jedan ,,akademskiji", naglašenije avangardan komad u kome nema konstantnog ritma, muzika se dešava u incidentima i individualnim hicima ekspresije koji se onda isprepliću da donesu zajednički iskaz a Obergova svirka ima onaj ,,klavir koji pada niz stepenice" kvalitet što ga još od šezdesetih volimo kao podsećanje da je free jazz umeo da bolje ozvuči dadaizam od samih dadaista. No, Structure no. 2 je i demonstracija baš toga – strukture, dakle kompozicija u kojoj ovaj kvartet radi izuzetno ubedljivo kao jedna dobro nauljena mašina i zaista individualne glasove na kraju spaja u jedinstven izraz.

No, odmah posle nje ide isto Ullmanova Maneri-sms - for Joe, a koja je, pretpostavljam posvećena Fondi i njena ,,maniristička" dimenzija je da radi atmosferična podsećanja na barski džez, ali u jednoj slobodnoj,  i naravno slobodno improvizovanoj formi.

Ima ovaj album veoma zabavnih momenata. Fondina You Failed Us je robusna, energična free jazz vožnja sa akrobatskim soliranjem i mnogo bučnog istraživanja intersekcija hardboperskog gruva i slobodnog prolaska kroz sve zamislive i nezamislive harmonske registre. To Be Ornette To Be - for Ornette je onda ponovo Ullmanova kompozicija posvećena ocu harmolodike a koja je sistem sviranja što, čuje se to, presudno informiše i muziku ovog kvarteta. Ullman ne zvuči kao Ornette na ovoj kompoziciji – na kraju krajeva svira tenor saksofon na njoj a što je za njujorškog kuma free-jazza bio samo retki, egzotični eksces – i odlazi u ,,fire music" ekstreme koji su karakterističniji za Colemanove ispisnike poput Sheppa ili Coltranea, ali cela poenta Ornetteovog uticaja na džez je bila da je on oslobodio muzičare da zvuče kao ONI SAMI i ne brinu da li će se uklopiti u postojeće, nametnute profile. Ovo je onda razuzdani free jazz komad harmolodičke ekstaze u kome ritam sekcija razara a pijanista puca iz svih oružja.

Fondina May the Flowers Bloom Again je sporija i ponovo atmosferičnija, sa saksofonom koji zvuči pijano ali nekako nikako da izgubi ravnotežu i padne, dok ritmičari ispod njega sviraju elastični, zbunjujući gruv.  Album onda zatvara Ullmanova Salt and Pepper - for Jim, jedan optimističan, glasan i radostan komad muzike koja ne haje za postojeću teoriju ali zvuči usmereno, smisleno, ljudski. Briljantan album:

https://gebhardullmann.bandcamp.com/album/new-conference-call-2
https://now-ezz-thetics.bandcamp.com/album/new-conference-call

Danas možemo da počnemo sa malo gruverskog džez-roka i to onog koji se pravi usred Indijskog okeana, daleko od kontinentalnih masa, slobodnog da lako lebdi nad talasima. Papillon Project: Live Session EP je najnovije izdanje fluidnog, pa i internacionalnog benda  koji je baziran na ostrvu Reinion, ali pre svega duhovno. U ,,fizičkom" i geografskom smislu, baza za Papillon Project je Finska a muzički identitet benda je, dovitljivo, opisan rečju ,,afropejski", sugerišući amalgam afričkog i evropskog nasleđa.

Benjamin Faconnier je francuski trubač poreklom sa ostrva Reinion. Iako sam o ovoj francuskoj prekomorskoj teritoriji pisao više puta različitim povodima, vredi još jedom da se podseti kako se radi o VRLO udaljenom komadu vulkanskog tla u Indijskom okeanu, skoro sedam stotina kilometara istočno od Madagaskara i koje je, iako su na njega od svih Evropljana prvo naleteli Portugalci, ipak prvo bilo naseljeno od strane Francuza što su iz Francuske i sa Madagaskara počeli na njega da dolaze u sedamnaestom veku. Polovinom devetnaestog veka je ropstvo na ovom ostrvu ukinuto – onako kako je francuska Druga republika proglasila kraj ropstva u svojim kolonijama – a od 1946. godine se Reinion administrativno vodi kao Francuska prekomorska teritorija. Danas je, dakle, ovo ostrvo – kao deo Francuske – deo teritorije Evropske unije i koristi Evro kao svoju valutu.

Reinion nije bio naseljen pre dolaska kolonista, ali je, naravno, sa uvozom robova iz Afrike on dobio etničku i rasnu mešavinu i danas je ovo ostrvo na kome se govore Francuski i Kreolski ali na njemu pored Francuza i Afrikanaca žive i Pakistanci pa i Kinezi.

Benjamin Faconnier je rođen na ovom ostrvu i ovo je trubač afričkog porekla koji se u nekom momentu svog života odselio u Finsku gde danas živi i radi. ,,Afropejski" pristup njegovoj muzici nije samo spontan i slučajan i rezultat je Benjaminove težnje da u muzici pronađe plodna prožimanja različitih tradicija a u naporu da se kreira ,,dekolonizatorska" muzika, dakle ona u kojoj neće postojati hijerarhije što su ugrađene u modernu kulturu kao posledica kolonijalne istorije Evrope i onog dela sveta koji je Evropa kolonizovala.

Štaviše, Faconnier kaže da je za njega ekstremno relevantno da spoji nordijski džez – dakle, scenu u čijim okvirima danas živi i radi – sa muzičkom tradicijom Maloja, jednim od dva glavna tipa muzike koji karakterišu kulturu Reiniona. Ovo je originalno bila muzika robova dovedenih iz Afrike, sa Madagaskara, ali i obespravljenih radnika koji su na Reinion dopremljeni iz Indije. Uglavnom vokalna, sa pratnjom na udaraljkama, Maloja je najveći deo svog postojanja bila zvanično zabranjena na ostrvu od strane francuskih kolonijalnih vlasti kao medijum kojim robovi prenose opasne poruke i potencijalno pripremaju pobunu. Faconnier smara da nordijski džez i Maloja imaju prirodne spone jer se bave ,,emancipacijom ugnjetenih, potragom za slobodom i žudnjom za životom".

Utoliko, Papillon Project je osnovan 2020. godine kao promenljiva grupa muzičara koja će svirati Facconierove kompozicije i raditi na živom spajanju različitih muzičkih uticaja, a sa postavom u kojoj se smenjuju muzičari sa Reiniona, iz Finske i Južnoafričke republike. Faconnier ovde poteže Foucaultov koncept heterotopije kao neku vrstu ideje sa kojom  Papillon Project operiše, trudeći se da stvori prostor u kome će kroz improvizaciju muzičari imati mesta za reprezentaciju različitih identiteta, ali i za ,,kontradikciju i osporavanje".

Papillon Project je na dosadašnjim izdanjima radio u zanimljivim različitim formatima ali se čini da se poslednjih godina zvuk solidifikuje u formi koja je u velikoj meri inspirisana Milesom Davisom i njegovim prevratničkim radovima sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka. Glitches Brew iz prošle godine je bio eksplicitno nadahnut Milesovim modalnim džezom razrađivanim kroz So What  sa albuma Kind of Blue iz 1959. godine, a aktuelni EP, Live Session, je prirodan nastavak.

Naravno, Live Session i počinje sa Glitches Brew, svih izvanrednih jedanaest minuta džez-rok kuvanja koje su Faconnier i njegovi saradnici odsvirali na prošlogodišnjem festivalu Leu Tempo na Reinionu i ovo je jedan instant-prepoznatljiv format u kome trubač i njegove kolege nalaze puno prostora za osoben izraz. Bubnjar Valentin Suzanne, perkusionista Julien Rivière i basista Luigi Lefevre, dakle, proizvode kompleksan, poliritmički temelj za soliste, radeći gruv koji je dinamičan a stabilan, uvek spreman da mutira i prilagodi se onome što rade ostali muzičari.

Ostali muzičari su, dakle, trubač i gitarista. Benjaminova svirka je veoma cool i pod jasnim uticajem Milesovog legata i sa mnogo efekata i posebnih tehnika tako da truba dobije jednu eteričnu dimenziju, često modulirana da podseća na ljudski glas i da se savija onako elastično kako od ovog instrumenta ne očekujete. Gitarista Nicolas Beaulieu je takođe sa Reiniona i veoma je cenjen i ozbiljno nagrađivan muzičar koji je studirao u Francuskoj, a po Evropi (uglavnom u Francuskoj i Nemačkoj) radi sa više projekata. Njegov svirka je ovde vrlo autoritativna, ne nužno nametljiva, ali kada je vreme da on solira, ovde se dobija propisan vatromet.

Ali, opet, vatromet može da bude i cool. Slušajte drugu kompoziciju, Afropea u kojoj Beaulieu radi sa Benjaminovim ,,etničkim", dakle, narodnjačkim motivima i izvodi ih sa opipljivim entuzijazmom a bez presviravanja. To da će u nekim kasnijim momentima – pogotovo na završnoj kompoziciji, Intertopia – on gaziti po distorziji i prizivati hendriksovske – pa čak i ranokleptonovske – bluz-transgresije iz podsvesti  je samo prirodan i vrlo dobrodošao deo njegovog repertoara.

Pored tri Benjaminove kompozicije ovde se izvodi i Banm Kalou Banm, pesma reinionskog pesnika i muzičara po imenu Danyèl Waro. Waro je centralna figura renesanse Maloje koja je nastupila nakon ukidanja zabrane sedamdesetih godina prošlog veka i Papillon Project izvodi njegovu muziku sa puno drame, a koju pogotovo obeležava Faconnierovo strastveno pevanje.

Live Session, dakle, nudi odličan, istovremeno ugodan ali i intelektualno potentan materijal koji ćete lako slušati mnogo puta za redom i biti inspirisani da proverite i prethodne radove ovog projekta. Prijatno:

https://papillonproject.bandcamp.com/album/live-session-ep

Sa druge strane danas imamo nešto ,,čisto" nordijski, makar onoliko koliko je naš stari poznanik, genije moderne trube a onda sve više i genije postmodernih fuzija različitih muzičkih tehnika, nasleđa, kultura, umetničkih ideja i izraza, sposoban da išta uradi čisto. Naravno da pričamo o legendarnom Norvežaninu danas nastanjenom u Švedskoj za čiju sam trubu toliko puta rekao da zvuči kao šakuhači da je on odlučio da na ovom albumu SVI instrumenti ima da zvuče kao šakuhači. Arve Henriksen: War Index je prošlogodišnji solo rad Arvea Henriksena i u pitanju nije ni BAŠ džez album, ni BAŠ free-improv album, ni BAŠ musique concrete montaža ali jeste sve to spojeno u celinu koju ne smem nazvati skladnom jer je njen programski cilj da bude i malo uznemirujuća u svom slavljenju onih-koji-se-bore-za-mir, i podsećanju da je održavanje mira praktično stalna borba.

O Henriksenu sam već pisao pa nema potrebe da idem u neke velike biografske tangente. Znamo da je ovaj čovek formalno obrazovani džez trubač ali da njegova muzika već decenijama uzima od džeza tek onoliko koliko joj treba – uglavnom mentalitet istraživačke, smele improvizacije – i kreće se u nekim svojim prostorima između određenih žanrova. Mnogi Henriksenovi radovi sa početka ovog stoleća, solo ili u okviru grupa kao što je Supersilent skrenuli su na sebe pažnju prilično široke publike zainteresovane za eksperimentalniji pristup modernoj muzici, smeštajući se na skoro idealno secište improvizovanog džeza, avangardnog i post-roka, eksperimentalnog folka i elektronske muzike. Mnogo je u tom smislu značio taj njegov izuzetno prijatni, umirujuće nežni, gotovo sakralno svečano ton trube, ali Henriksen se nije dao sa godinama smekšati i svesti na čoveka koji će svirati tek prijatne, umirujuće, kvazinjuejdžerske trubačke pasaže.

Naprotiv, njegova je muzika, partikularno poslednjih desetak godina postala još naglašenije eksplorativna, sa avangardnim apetitom da nalazi nove izražajne forme i neistražene zvučne teritorije, Truba je sada, ma koliko da ju je Henriksen TOTALNO razumeo i učinio praktično produžetkom svog tela, samo jedan od elemenata njegove muzike, uvek prisutan, često prominentan, ali ne i jedini centar slušaočeve pažnje.

Pre malo manje od dve godine pisao sam o Henriksenovom solo albumu Kvääni, jednom briljantnom kolažu zvukova i besprekorno ekonomičnih kompozicija čiji je etos veoma uspelo sažet u naslovu jedne od njih: Creating New Traditions. Beše to izvanredna ploča, a koju vam i danas veoma snažno preporučujem za slušanje ako ste je preskočili.

Međutim, War Index je album koji pokazuje da je autor vredno radio na daljem razvijanju svog totalnog kompozitorskog pristupa i ovo je koncepcijski i zvučno još zrelija i efektnija ploča.

Henriksen na War Index meditira o ratu i miru i ma koliko to na papiru delovalo kao preširoka, možda i izlizana, ponavljanjem banalizovana tema, njegovo je muzičko uobličenje ove meditacije VELIČANSTVENO. Truba je ovde zrak svetla koji sporo, svečano prolazi između avetinjskih montaža nađenih zvukova, perkusionističkih lupova, delića ljudskog govora. Mnoge je izvore zvuka ovde teško identifikovati i mora se pretpostaviti da su nastali duvanjem u trubu i prolaskom kroz elektronske efekte, dok su drugi verovatno dronovi proizvedeni žičanim instrumentima – možda u utrobi klavira – a neki zvuče kao orgulje. Henriksen odbija da nabroji šta je sve od instrumenata koristio, verovatno skloniji da slušaoca pusti da muziku sluša onako kako TREBA, dakle, zbunjen, dezorijentisan i uronjen u nju da je oseća sa svih strana, a ne analitično, sa beležnicom u ruci.

No, onda on uredno nabraja mnoge semplove koje je koristio. Na trećoj kompoziciji će se čuti delovi probe norveškog ženskog trija Trio Mediæval, a koji se bavi izvođenjem vokalnih, višeglasnih kompozicija iz srednjeg veka, sve izmešano sa trubom koja zvuči kao disanje neke velike životinje i mnogo lupova malih udaraljki i žičanih instrumenata. U Resistance movement se onda čuju snimci radio-poruka koje su tokom Drugog svetskog rata razmenjivali pripadnici Norveškog pokreta otpora a ovo je glasna, na momente ekstatična dron-kompozicija čiji će se orguljaški akordi do kraja približiti intenzitetu power-electronics muzike ne gubeći nikada optimističnu, prkosnu harmoničnost.

Dare not to sleep je onda čitanje poezije dramatičnim glasom Arnulfa Øverlanda preko metalne škripe i bas-tonova (i trube koja ulazi u miks iz donjih registara). Du må ikke sove, odnosno ,,Ne smete spavati" je jedna od najpoznatijih Øverlandovih poema, napisana 1936. godine kao upozorenje na nacističku pretnju što se nadvila nad Evropom. Øverland je i inače bio vatreni kritičar mnogih negativnih društvenih fenomena u Norveškoj (pa mu je i suđeno za blasfemiju još 1933. godine) a nakon što su nacisti okupirali Norvešku pisao je otporaške pesme sve dok nije uhapšen i poslat u logor 1941. godine (koji je, srećom, preživeo).

Henriksen koristi i deo govora norveškog kralja Haakona Sedmog iz 1940. godine, kojim je kralj građanima objasnio potrebu da se Norveška odupire nacistima (kraljevska porodica je posle prolećne okupacije izbegla u London i kralj će se onda do oslobođenja svojim građanima obraćati preko radija, hrabreći ih da istraju), ali ovaj album se ne bavi samo starim ratom i istorijskim ratovima. Isolation, victims of torture je mračan, preteći komad koji asocira na savremene prakse u kojima je rat velikim delom usmeren na individue, njihovo razdvajanje od zajednice, transformaciju u izolovane društvene atome kojima može da se upravlja strahom i da se oni eksploatišu i dehumanizuju. Peace, please je onda kratka, prefinjena molba – ne molitva – kojom se Henriksen obraća svima koji slušaju znajući da oni koji ne slušaju ionako ne bi razumeli, pre nego što završi Šopenovim Preludijem br. 4 u posveti albuma njegovoj prijateljici i pijanistkinji Helgi Friman Helgerud preminuloj 2012. godine i za čijeg je života od 97 godina, veli Arve, čovečanstvo vodilo više od stotinu ratova.

Sva zarada od War Index biće prosleđena dobrotvornim organizacijama koje rade u smeru osvajanja i čuvanja mira pa onda znate šta vam je zadatak:

https://arvehenriksen.bandcamp.com/album/war-index