ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Čim je Hamid Drake tu, zna se da valja. Mada sam ja slušao Hieroglyphic Being, tl. Jamala i u drugim kontekstima i bio dobar uvek.

Ja sam jedno vreme kupovao svaku ploču koju je izdao, i nijedna nije bila loša, onda sam shvatio da je prevelik atak na budžet, plus nemam đe da držim silne ploče, pa ga slušam digitalno.

Ima čitav serijal For your sonic consideration na bandcampu, što uživo improvizacije od par sati, što DJ nastupi, trenutno je dobar deo džabe, u petak je bandcamp friday, pa dajte neki dinar za mleko za bebu.

Nema mnogo lepših načina da se uđe u Septembar od toga da vam se James McKain relaksirano javi i kaže ,,hej, snimili smo novi album", kao da je to nešto što se događa svakih par dana. Ne događa se. Ako ništa drugo, moj život bi bio značajno bogatiji da u njemu ima više Jamesa McKaina. No, ovog puta u pitanju je zaista poseban događaj, ploča koju bi, da je bokser opisivali kao ,,razarača teške kategorije iz Bruklina", koju bi Rocco Siffredi, da je sretne u mračnoj ulici sa malo zebnje pitao ,,Ko si ti?" a ona bi odgovorila ,,Ja sam ti, ali jači". Nije neodgovorno reći da je T.J. Borden, Vinny Golia, James McKain & James Paul Nadien: The Pure Products of America Go Crazy nešto najbolje što njujorški free jazz u ovom trenutku ima da ponudi svetu i samo ostaje nejasno kako su autori, koji su ovo snimili još Februara 2025. godine, uspeli da na ovom materijalu sede i publikuju ga, evo, punih devetnaest meseci kasnije, kao da svetu nije svo ovo vreme bilo potrebno lečenje! Lično, krivim Weasela Waltera!

O dva Jamesa koji čine polovinu ove ekipe za eksplozivne diverzije sam pisao već mnogo puta. McKain je jedan od najmoćnijih, najglasnijih i istovremeno najzvonkijih tenor saksofonista istočne obale u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti i njegovo skakutanje između gradova sa bogatim džez-tradicijama kao da je trenutno umireno i on se skrasio u Bruklinu. Tamo sarađuje sa svojim uobičajenim saborcima i saveznicima (Caleb Duval, Kevin Murray, Weasel Walter, naravno James Paul Nadien) i njegov je koncertni kalendar ove godine zdravo popunjen. Diskografska aktivnost mu je, da tako kažem, u ovoj fazi stvaralaštva, odmerena i McKain kao da se više opredelio za kvalitet nego za kvantitet, pažljivo birajući šta će se od snimljenih sesija i kada objavljivati. U tom smislu, poslednji put sam o njemu pisao prošlog leta kada su on, Damon Smith i Weasel Walter izbacili danas već legendarni album ...seeing the way the mole tunnels.... Ako do sada niste slušali McKaina, to je greh, ali greh koji se lako može okajati a kada jednom vidite svetlo, želećete ga sve više.

James Paul Nadien, veličanstveni bubnjar i kompozitor baziran u Njujorku je poslednjih godinu dana više puta bio zastupljen na ovim stranicama, prvo sa urnebesnim free jazz-no wave trijom Toadal Package a onda i na ime jednako eksplozivne kolaboracije sa Alexom Wardom. Nadienu je trenutno glavni projekat TYPO!, kvartet koji okuplja neke od najzanimljivijh njujorških muzičara u ovom trenutku da bi pravio originalnu, energičnu kombinaciju free jazza i progresivnog roka (samo bez ijednog rokenrol instrumenta u postavi; pored njegovih bubnjeva tu su violina, klavir i violončelo). Nadam se da će TYPO! uskoro nešto snimiti pa da imamo čemu da se radujemo kod kuće – fragmenti živih snimaka koji su do sada dostupni na internetu VEOMA obećavaju – a ako se zateknete u Harlemu sad u Utorak, možete ih pogledati uživo u klubu MISE-EN_PLACE.

Dobro, u TYPO! pored drugih muzičara svira i T.J. Borden odnosno Tyler J. Borden, violončelista iz, takođe, Bruklina (u koji je došao sa zapada države Njujork). Borden je diplomac Bruklinskog muzičkog konzervatorijuma i muzičar hvaljen za svoje ,,vrhunsko izvođenje superiorno komplikovanih modernističkih solo-kompozicija." Borden, naravno, radi na preseku moderne klasične muzike i improvizacije, a u kojoj se tesao radeći sa muzičarima kao što su Jack Wright, Brandon Lopez i Steve Baczkowski, ali i solo. U klasičnoj orbiti radio je sa kompozitorima kao što su Brian Ferneyhough, Ambrose Akinmusire, Catherine Lamb i legendarni Alvin Lucier a svira sa postavama specijalizovanim za savremenu kompoziciju kao što su [Switch~ Ensemble], Ghost Ensemble i Mivos Quartet. Takođe je jedan od organizatora festivala High Desert Soundings u Kaliforniji, a na njegovom bandcampu ćete naći pregršt interesantnih izdanja gde eksperimentiše sam ili sa kolaboratorima.

Kvartet upotpunjuje jedna autentična legenda njujorškog džeza. Vinny Golia je rođen još 1946. godine u Bronksu i od kraja sedamdesetih radi na čitavom spektru uglavnom drvenih duvačkih instrumenata, krećući se u domenima jazza, free jazza, slobodne improvizacije, savremene  kompozicije. Golia je tokom svoje karijere obišao mnogo kontinenata sa mnogo različitih postava svirajući modernu kompoziciju i jazz, napisao desetine komada po narudžbini za ugledne institucije, nadobijao se nagrada koje verovatno ni sam danas ne bi umeo da nabroji. Predvodio je mnoge postave, ali istorija – sa dobrim razlogom – uvek pominje da je još 1982. godine osnovao Vinny Golia Large Ensemble, pedesetočlani orkestar, i dalje aktivan, koji izvodi njegove kamerne i džez kompozicije.

Lista Golijinih saradnji tokom decenija je praktično ko-je-ko poslednjih četrdeset godina avangardnog jazza i srodne muzike, pa ćemo pomenut samo nekoliko imena koja svi znaju: Anthony Braxton, John Zorn, Tim Berne, George Lewis, Eugene Chadbourne, Peter Kowald, Misha Mengelberg, Han Bennink, Lydia Lunch, Alex Cline, William Parker, i naravno Weasel Walter.

Walter je možda bio i ona kopča koja je ova četiri muzičara povezala, mada on nije bio snimatelj ove sesije. Tu je ulogu imao Jason LaFarge koji je kvartet snimio u bruklinskom studiju Seizures Palace, nakon što su muzičari održali jedan koncert u njujorškoj Downtown Galeriji, ali je Walter onda bio zadužen za miksovanje i mastering i, kao i obično, obavio izuzetan posao. The Pure Products of America Go Crazy je free jazz snimljen tako da se kristalno jasno čuje svaki POGLED muzičara razmenjen u ovom haosu i bezumlju, a onda miksovan i masterovan da bude glasan i energičan – čak i agresivan – a opet topao, živ, umiljat. U nekom drugom univerzumu Walter bi bio bogati producent sa honorarima koji bi mu omogućili rekonstrukciju onih scena iz stripova Carla Barksa kada Baja Patak pliva u novcu, a u ovom univerzumu mi, koji slušamo free improv, free jazz i svu tu bučnu muziku treba da smo svesni koliko smo srećni što ga imamo.

Možda i prečesto pričam o produkciji kada su free jazz izdanja u pitanju ali imam utisak da smo tek poslednjih nekoliko godina došli u fazu da inženjeri zvuka i ljudi koji rade mastering i miksovanje kolektivno prepoznaju da ova muzika ZAHTEVA određeni sluh kada ste za pultom, da puka reprodukcija snimljene sesije ne koristi ZAISTA kapacitete studija kao alata da se muzika u svoj svojoj veličanstvenosti prenese do slušaoca. Albumi kao što je The Pure Products of America Go Crazy su najbolji argument za to koliko je ,,studijski free jazz" sada kategorija za sebe i zašto tu kategoriju treba proučavati i profesionalno negovati.

The Pure Products of America Go Crazy je inače prvi stih iz poeme To Elsie originalno samo označene brojem 18 jer je bila osamnaesta po redu u zbirci Spring and All američkog modernističkog pesnika po imenu William Carlos Williams. Poema je inspirisana ženom po imenu Elsie, dadiljom koja je iz sirotišta došla da radi u porodici Williams, ali se njoj ne obraća direktno i zapravo je koristi kao motiv oko koga gradi meditaciju o mračnom dobu američke kulture i običaja. Ovo je poema puna doomerskih slika o eksploatisanoj sirotinji i stihova poput ,,kao da je zemlja pod našim nogama izmet nekog neba, a mi poniženi zatvorenici osuđeni na glad sve dok ne počnemo da jedemo prljavštinu", ali i nesputane energije u svom ređanju evokativnih prizora, erotskih pulsiranja i fasciniranog očajavanja.

Kada ovaj kvartet krene u Mr. Hee Wonderful, koja album otvara sa skoro četrnaest minuta glasne, bučne svirke, (a što je i najkraći komad na albumu) prosto čujete odjek Williamsovih stihova, snažne emocije i epske širine pogleda na okruženje. McKain iz bariton saksofona izvlači moćne, distorzirane note a Giola je na sopraninu, ali u prvih nekoliko minuta je muzičar koji dominira čitavom muzikom Borden sa svojim moćnim radom gudalom i bogatim zvukom. Duvači će od violončeliste preuzeti primat tek negde oko trećeg minuta, nudeći bogate dronove i inspirušući Nadiena na sve grčevitije eksplozije u pozadini. Kada Borden počne da svira prstima i pokaže da može da se trka sa bilo kojim free jazz kontrabasistom koji vam pada na pamet, i da nikada ne izgubi, svesni ste da slušate nešto posebno. Mr. Hee Wonderful do kraja ostaje tenzični, veličanstveni sudar modernističke kamerne kompozicije i ekstatičnog free jazza sa završnicom u kojoj Golia radi piruete na sredini scene, izazivajući ostatak kvarteta da stane ako sme.

Ali ovo je zaista samo zagrevanje. Druga kompozicija, The Rakuyo traje gotovo dvadeset minuta i ovo je jedan od najfinijih primeraka kamernog slobodnog improvizovanja koji ćete naći u divljini. Golia ovde sve vreme svira pikolo i to kako se on i McKain – koji za ovu kompoziciju svira sopran saksofon – prepliću na njenom početku, kako komuniciraju i ostaloj dvojici nameću zaslepljujući tempo i gustu teksturu je za udžbenike. The Rakuyo je karakteristična po tome da kvartet nikada ne gubi taj kamerni senzibilitet, čak ni kada se muzika usija do beline i Nadien ovde uglavnom svira po obodima i metalnim delovima svog seta, prepuštajući Bordenu da se dotiče najnižih frekvencija kada i koliko je to ovde uopšte potrebno.

A nije potrebno mnogo. The Rakuyo je lepršav, zabavan komad koji tokom čitavog svog trajanja perfektno radi sa smenom dugačkih pedalnih tonova i modalnih sazvežđa koja lebde i okreću se oko istovremeno dementnih i detinjastih udaraljki. U pozitivnom, naravno, smislu. Takođe, Golia ovde koristi i svoj glas i to je briljantno.

Sa Narcense at X, Narcense at Y Golia se hvata klarineta i McKainov sopran sa njim pravi nesvetu leguru. Boje ova dva instrumenta se savršeno uklapaju u urnebesno zapletenom paralelnom soliranju dok ostala dva člana skidaju limitere sa motora i spremaju se da ovu mašinu pošalju u orbitu. Narcense at X, Narcense at Y – pretpostavljam inspirisana glavnim junakom romana Le Chiendent francuskog pisca po imenu Raymond Queneau – je propisan free jazz u kome Nadien pored svojih komplikovanih poliritmija redovno stvari razreši upadanjem u grinderski blastbit, a Borden je pouzdani MVP koji ne dopušta da bude sveden na puku pratnju i radi u svim planovima kompozicije kao opsednut.

Poslednja, Save Your Ass je onda sedamnaest minuta čistog freakouta i spržene zemlje. Saksofonisti su ovde na ivici implozije, ispaljujući stotine nota u nebo kao da flakom brane Bruklin od invazije iz svemira, udaraljke i gudala su svuda oko vas i bodu sa svih strana, a energija kojom se album zatvara je uprkos svemu što smo sve vreme svesni da se oko nas dešava, optimistična i pokretačka. Ne znam da li smo ovakvu PLOČETINU zaslužili, ali drago mi je da smo je dobili.

https://jamesmckain.bandcamp.com/album/the-pure-products-of-america-go-crazy

https://adventurousmusic.bandcamp.com/album/encore

Malo neočekivano izdanje za Adventirous Music, bar meni, al šta ja pa znam?