ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Mogao si da guglaš i kao Brenin bubnjar

A ti se Mehmete zajebavaj sa andergraundom.

Brena je manji problem, radio je i sa srBskom majkom. 

Svirao je onomad i sa Afrikom Bambaatom.    Jebiga, mora čovek od nečeg da živi.

A izvinjavam se na konfuziji, ne zovu ga više Mengele, to mi matori po navici.

Sa Brenom je jedno vreme svirao i Jeki, poznati metal bubnjar. 

Dobro, do S.A.R.S. do Brene je manja distanca nego od Bloodbath do Brene!!!!!!!!

Da, ali mislim da je on iz Brene otišao u SARS a ne obratno. A što se tiče metal angažmana:

https://www.metal-archives.com/artists/Milan_Jejina/21345

Ma čovek je još u Magmi bio odličan. Overio i Rapid Force i Kvazar/ Quasarborn, sasvim jasno da zna znajnje. I u Power Surge je odličan, da se ne zaboravi.

Brt, za Autechre nastup više propisa nego u Knjizi Levitskoj!!!

Meho, lako ćeš me prepoznati, ja sam onaj što priča srpski

Eh, na kraju ne dolazim        Ispade tako.

Sve drugo oko nas se uglavnom postojano raspada ali koncertna sezona u Beogradu je ove godina bila nikada bolja čak i ako ste kao ja i idete samo na koncerte bendova koji su vas fatalno zadužili i upisali se u vaš duhovni DNK pre trideset ili četrdeset godina. Marduk i Mayhem smo, istini za volju već imali prilike da vidimo u Beogradu, ali večeras je koncert na Zappa Barci bio demonstracija kako ZAISTA mogu da zvuče bendovi koji taj najekstremniji ekstremni metal rade trideset i šest, ali onda i četrdeset i dve godine. Reći da smo večeras gledali OTROVNO dobar zanat na delu je najmanje što vredi da se sa strahopoštovanjem promrmlja nakon što vam se uši otpuše, najveći deo tinitusa prođe i povratite moć govora, ali nije ovo večeras bio puki zanat.



Blek metal, uostalom, najmanje od svog metala daje na zanat ali i na generalni rokerski stil života i svirke. Večeras smo gledali dva benda koja, svaki na svoj način, već decenijama idu putem leve ruke i vode rat protiv abrahamskog duhovnog monopola onako kako mogu, uz ekstremno vrištanje, stalne proklamacije rata, destilacije mržnje, prezira i agresivno odbacivanje svega što se za dve hiljade godina nametnulo kao praktično podrazumevana osnova evropske kulture. Kada je blek metal, jedna od kometa što su se izdvojile iz usijane primordijalne mase koju je kreirao britanski Venom, osvojio svoj posebni identitet u vrelom komešanju ranog ekstremnog metala osamdesetih godina prošlog veka, on je to učinio pozivajući se na paganizam, satanizam, obožavanje smrti i zla, seksualnu perverziju i obrednu magiju, sve što je moglo da ga stavi na suprotnu stranu od dominantne hrišćanske kulture. Onda su došla ubistva, suicid, paljenja crkava, i dok je popularna kultura glavnog toka i dalje većala je li u redu da deca slušaju repere koji se hvale da imaju velike kurčeve, velike pištolje i velike iznose na računima u banci, na severu Evrope je bujao ustanak protiv katoličke dogme...

Marduk su osnovani 1990. godine i kanonski spadaju u drugotalasni blek metal, onaj na koji ljudi moje generacije zapravo misle kada kažu samo ,,blek metal". Inspirisani ne samo Venomom, već i prvim talasom blek metal bendova, poglavito Bathoryjem, Marduk su bili deo ekstremno agresivne generacije švedskih blek metal bendova koja je na ozloglašenost norveškog ,,unutrašnjeg kruga", grupe bendova čiji su članovi, inspirisani zapaljivom retorikom  Øysteina Aarsetha poznatijeg kao Euronymousa, noću išli da skrnave hrišćanske svetinje i pale crkve, odgovarali uglavnom time da su se tukli među sobom, sa publikom, sa svakim ko bi ih pogledao popreko ili, eto, samo prošao preblizu...



Naravno, Marduk u 2026. godini sa TIM bendom i TOM scenom nemaju stvarno mnogo veze, jedini originalni član, gitarista Morgan Håkansson je već duže vremena praktično direktor malog preduzeća a to preduzeće svoje zaposlene bira na ime kreativnosti i discipline. I onda je koncert koji su večeras Marduk održali na Zappa Barci praktična demonstracija kako zvuči bend koji je agresiju i bes podredio toj disciplini a kreativnosti dopustio da istu tu agresiju temperira zanimljivim novim nijansama i kao rezultat proizveo jednu od najboljih metal-predstava koje u ovom trenutku možete da čujete na planeti.

Ima nečeg skoro pa razmetljivo svedenog u konceptu Marduka koji nastupaju samo pred velikim crnim platnom na kome je belom farbom ispisan njihov logo. Morgan i Mortuus i dalje svoja lica farbaju u belo i nose lance i nitne, ali Marduk je danas pre svega EKSTREMNO usviran rokenrol bend koji će vas poravnati sa patosom intenzitetom svirke i kvalitetom pesama, bez mnogo scenografije, presvlačenja, scenskih efekata, kostima, uopšte, bez mnogo teatra.

I ima nečeg puristički veličanstvenog u tome kako bend zvuči večeras, istovremeno i kao dobro podmazana mašina, ali i kao grupa individualaca koji se znoje za svoju umetnost i doprinos svakog pojedinačnog od njih se odlično čuje. Kada sam prvi put gledao Marduk u Beogradu, Januara 2008. godine, zvuk je tek posle neke tri pesme dosegao nivo prihvatljivog i mada je danas i oprema bolja, mislim da je fer reći da je Morgan sa decenijama koje su prošle, naprosto našao izvrsne saradnike da realizuju njegove i Mortuusove kreativne ideje.  Dvojica Simona koji čine ritam sekciju Marduka su verovatno najbolja ritam sekcija koju je ovaj bend ikada imao – a to kažem sa punom svešću da sam mesecima bio u žalosti kada je bubnjar Emil Dragutinović otišao iz benda – sa bas gitarom Simona Wizéna koja nikada nije ovako savršeno držala donji deo spektra zvuka i bila ravnopravan bračni par Morganovoj gitari, i sa bubnjevima Simona Schillinga – ni malo slučajno čoveka sa nadimkom Bloodhammer – koji su, pa, neverovatni.



Hoću reći, Emil je bio BOG, Fredrik Widigs je takođe bio izvrstan bubnjar, ali Schilling je neko ko ima i praktično apsurdnu brzinu, i kompjutersku preciznost ali i ko udara kao da ga je devojka ostavila zbog nekog sjajnog, velikog seta bubnjeva. Njegove virtuoznosti u Souls of Belial su takve da će i najveći mrzitelj blek metala morati preko volje da primeti da je ovo ne samo tehnički vrhunska nego i umetnički ambiciozna, zrela svirka muzičara koji je odavno prešao prag puke egzibicije.

Bend, dakle, ima izvanredan zvuk; Sulphur Souls pa The Blond Beast na početku koncerta odmah pokazuju spektar onoga što Marduk danas interesuje da radi: red neumoljive, apsurdno ekstremne agresije, red ekscentričnog, gruverskog metala koji, u ovoj pesmi ima i neodoljivo zaraznu plesnu dimenziju. Centralni deo koncerta onda ima tu dihotomiju između spore, preteće, strahovitim prezirom ispunjene Shovel Beats Sceptre sa još uvek aktuelnog albuma Memento Mori iz 2023. godine, i Sulphur Souls koja zvuči kao da se na Zappa Barku iz orbite obrušava čitava Međunarodna istraživačka stanica koju su u međuvremenu, dok nismo gledali, kolonizovali Ksenomorfi.



Marduk, da bude jasno, ne prevazilaze koncept DOBROG ROK KONCERTA ali ovo je zaista izvanredan nastup, sa Mortuusom koji je jedan od najautoritativnijih frontmena u blek metalu i čija, je uostalom, eksperimentalna ekspertiza iz Funeral Mist uveliko doprinela da Marduk proširi svoj zvuk izvan prostog ubrzanog Bathoryja i kreira atmosferičnije, pa na momente i melanholičnije pesme. Ipak, večeras su ubitačne, nemilosrdne Souls for Belial, Throne of Rats ili Panzer Division Marduk ono što obeležava nastup sažižućom agresijom, neprevaziđenom elegancijom i preciznošću izvedbe. Ovo je bend kome su dva člana dobila ime po Isusovom apostolu Simeonu a čiji pevač nosi ime po biblijskom proroku Danielu i mada verovatno nikada neće uteći toj stigmi, Marduk su toliko brzi i sigurni u onome što rade, toliko ekonomični i autoritativni u svojih pedeset minuta svirke da niko neće moći da kaže kako je sa ovog splava otišao nezadovoljan.

https://youtu.be/bFCGBWA0qnw

Mayhem su već nešto drugo. Mayhem su prvotalasni bend, bend oko koga postoji čitava superstruktura crne, mračne istorije podmetanja požara, samoubistava i ubistava – bend čiji su članovi nosili na uzicama oko vrata delove lobanje svog prvog pevača što ju je razneo sačmarom, a čiji je gitarista, pomenuti Euronymous, ubijen od strane tadašnjeg povremenog basiste Mayhema putem dvadeset i tri ubodne rane.

Mayhem su jako daleko iza sebe ostavili ovu fazu svog rada, ali Mayhem su bend koji nikada neće prestati da bude opsednut smrću. Ovogodišnji izvanredni album, Liturgy of Death, tek sedmi za preko četiri decenije rada nije samo demonstracija uigranosti benda koji u stabilnoj, nepromenljivoj postavi radi već duže od decenije već i veličanstveni, metodični filozofski ogled o smrti i njenim aspektima, istovremeno panegirik najmoćnijem konceptu u univerzumu ali i album o očaju i beznačaju ljudskog postojanja koje je samo anomalija na večitoj pozadini beskonačne smrti i ništavila.



Mayhem večeras imaju jaču produkciju od Marduka i ekran iza benda nudi dijabolični galimatijas slika, prizora i animacija. Lobanje kao personifikacija mrtvog, ali i ljudska lica koja se razlivaju u nestanku identiteta i posebnosti presecana su fotografijama bivših/ mrtvih i sadašnjih članova bend, čestim ponavljanjem njegovog logotipa, da se ne zaboravi da ovaj bend slavi haos, u njegovoj najnesputanijoj formi.

A tako i zvuče: Mayhem je večeras verovatno jedno 15% preglasan – možda kao posledica toga da imaju dve gitare ali možda i samo zato to su šefovi benda u ritam sekciji i onda bubnjevi i bas moraju da se BAŠ jako čuju. Naravno, Hellhammer je jedan od najboljih bubnjara u ekstremnom metalu uopšte i vredi čuti svaki kontakt njegovih palica sa kožama i metalom a, ni Necrobutcher, da budemo fer, nije tako rđav na basu. Svakako je bolji od malog naciste i ubice Varga Vikernesa koji je – eto ironije – snimio bas-gitaru na prvom albumu benda pomažući čoveku koga je zatim ubio nekoliko meseci pre nego što će album uopšte izaći. Da ne podsećam koliko je Euronymousova porodica bila neprijatno iznenađena kada je shvatila da ubica svira na albumu koji je praktično čitav napisao ubijeni.

Mayhem su, dakle, preglasni i kada rešetaju blastbitovima, a to je nekih 60-70 posto vremena, vrlo je teško razaznati i jedan ton u tom prenapregnutom betonu što leti ka vama sa bine i pikira vam na lice. Efekat JESTE dobar, ali na duže staze proizvešće monotoniju i ljudi oko nas su se žalili na zvuk i to da se bend naprosto ne razume.



No, Mayhem, ako ništa drugo, sviraju STRAHOVITO i kada prevaziđete ideju da njihov koncert takođe treba da bude dobar-rok-koncert sa bržim tempom i više vrištanja od proseka, počne da se pomalja spoznaja da slušate muziku koja možda zaista nije sa ovog sveta. Mayhemove pesme nemaju strukturu rok-kompozicije, u njima retko postoji pravilnost tipa strofa i refren, one su složeni obrasci mnogih ponavljanja, neprirodnih ritmova, harmonija koje forsiraju frigijske moduse i hipnotičke hromatske nizove nota što često nemaju razrešenje nego se uvijaju natrag u sebe i pesme deluju kao da im nikad neće doći kraj. A onda je tu i Attila Csihar.

Mađarski maestro makabr teatra i opere pakla je možda najvažniji element Mayhemove koncertne osobenosti, ne samo kao figura veća od života što kostimima, šminkom i živom gestikulacijom muzici daje potreban imaginarijum, već pre svega kao pevač čiji glas skoro doslovno pred vašim očima kida realnost i kroz posekotinu u njoj pušta demone u naš svet.



Attila je onaj idealni pokazni primer vašim normi-prijateljima koji podsmešljivo primećuju da se u blek metalu samo vrišti i da to svako može da radi. Jer, jednostavno je: ovo što Attila radi ne može da radi svako. Zapravo gotovo niko na planeti ne može da radi ovo što radi Attila, sa vriscima koji su neprirodno dugački, neprirodno glasni, neprirodno visoki, sa alikvotnim pevanjem kao da je malopre sjahao sa konja u mongolskoj stepi i sebi mora da da malo oduška, sa operskim pasažima koji usred apsolutnog haosa koji proizvodi bend zvuče kao da vam se sam pakao podsmeva pre nego što vas proguta. Za Mayhemov prvi koncert u Beogradu 2010. godine sam napisao ,,ubistveni duo za kraj – Buried by Time and Dust i De Mysteriis Dom Sathanas tokom kojih deluje kao da se pod sale SKC-a odlepljuje od okolnih zidova i tone u pakao", ali večeras je Buried by Time and Dust već druga pesma, odmah posle Realm of Endless Misery i ovo znači da smo mrtvi i u paklu praktično od početka.



Mayhem sviraju punih sat i po (sa samo kratkom pauzom da se malo odvoji bis) i ovo je precizno odabran set kompozicija, da se tema smrti i propadanja podvuče kako starim komadima poput Ancient Skin, tako i novim poput Life Is a Corpse You Drag, napisana u sklopu pripreme najnovijeg albuma, objavljena kao singl, ali zatim izostale sa albuma.

I to zvuči monumentalno, sa izvrsnim odnosom suve, uzdržane melanholije u prepoznavanju fatuma kome niko od nas neće umaći, i neopisive agresije sa Attilinim demonskim vriscima i apsolutnom lomljavom ostatka benda. Kada komadi sa legenadrnog prvog albuma, De Mysteriis Dom Sathanas, poput Freezing Moon i From the Dark Past zvuče skoro kao odmor sa svojim hipnotičkim blastbitovima i psihodeličnim repetitivnim gitarskim temama onda znate da je koncert na granici da vas anihilira kao ljudsko biće.



Iako moj drugar i saborac Neman kaže da ti delovi koncerta zvuče kao Cocteau Twins ili Dead Can Dance sa blastbitom i distorzijom – i nije u krivu – naspram njih su ultra-tehnički komadi poput A View from Nihil (sa sve nasnimljenim glasom starog pevača, Maniaca, preko Hellhammerovog marševskog ritma) koji su toliko zaslepljujuće brzi i složeni da vam naprosto polome mozak. Onda bend za kraj dopušta nostalgiji da za trenutak uđe u sobu i preko snimaka ranih dana grupe gde vidimo mlađane norveške metalce kako se slikaju i auto-lakom našaran logo benda po zidovima ide koloplet old school hitova, od Deathcrush do, naravno, Pure Fucking Armageddon koja nastup zatvara. Možda smo ostali živi, ali ako i nismo, umrli smo veličanstveno, pa to da sa splava izlazimo uz zvuke Venomovog At War With Satan čime se odaje pošta pre par dana preminulom Cronosu dolazi kao idealan zaključak idealne večeri i predvorju samog pakla.

https://youtu.be/pkwNISXrK6o

Svašta se danas metropolom zove a onako kako se Beograd raspada još malo pa će nazvati ga i kasabom biti neumerena, nezaslužena pohvala. Ipak, neki ostaci kapaciteta za metropolitiku večeras su se mogli namirisati. Svaki grad koji za isto veče može da ima tri koncerta uglednih stranih izvođača i da sva tri budu dobro posećena ipak zaslužuje da ga malo pohvale pa možda i pomenu sa ponosom. Tako su neki večeras išli da gledaju Rihanninog muža, drugi da se poraduju mlađem (polu)bratu Rogera Mireta, a mi smo između njujorškog repa i njujorškog hardkora našli zlatnu sredinu u japanskom garažnom-drone-punk-shoegaze-dream-popu. Kraće rečeno, gledali smo Boris. I kako smo ih samo gledali!



Boris su večeras prvi put nastupili u Beogradu i Srbiji i, ako se po jutru dan poznaje, ovo im možda bude i poslednji nastup u miloj nam domovini pošto ne znam ko bi dva puta želeo da prolazi kroz neugodnosti što su bend zadesile na izlasku iz šengenske zone i ulazak u zonu apsolutnog haosa kojoj tepamo starom srpskom rečju Srbija. Da budemo fer, krivica je do agencije i tur menadžera koji nije pripremio papire, verovatno nenavikao da u ovom delu Evrope možete da natrčite na tamo neke granice i carinike, no, rezultat je bio nula muzičkog merčandajsa na štandu u Dorćol Platzu i tek nekoliko majica koje su rasprodate u najkraćem roku. Bend, dakle, u startu ima rašta legitimno da gunđa i kako se radi o ekipi koja je i dalje prilično DIY, ovde se može govoriti o nezanemarljivom monetarnom autogolu i pre nego što je sudija svirao početak prvog poluvremena.

Ako se na ovo doda i nezgodna akustika Dorćol Platza, a onda i sasvim neljudska vrućina koju niko nije očekivao da napadne baš osmog Oktobra u devet uveče – i čak će i Atsuo posle nekoliko pesama prokomentarisati ,,It's crazy hot", dolazeći iz smera već svežije Italije, Slovenije i Austrije gde je bend započeo evropski deo turneje – steklo se tu dosta uslova da prvi susret Srba i Borisa bude nezgodno krivo srastanje. Ali uslovi nek jedu govna, večeras je bilo FENOMENALNO.



Kada sam prvi put čuo Boris, ima tome dosta godina, pa i koja decenija, đavo je odneo, malo sam se zapanjio. Do tada sam već mislio da dosta dobro poznajem japanski andergraund, slušao sam mnogo njihovog panka,  hardkora, garažnog roka, bendove poput SOB, Confuse, Kuro, Crow, Carcass Grinder, Guitar Wolf, Teengenerate, ali Boris se nekako nisu uklapali ni u jednu od ovih kategorija a opet su bili pomalo od svega ovoga.

Ovo je bend čiji je prvi album, Absolutego, bio jedna pesma fidbeka, brujanja i sporog, saplićućeg ritma, urlanja i pretećih proklamacija na Japanskom, rifova koji kao da nikada nisu hteli da se završe... Termin drone-metal još niko nije koristio, Earth su doduše već bili izbacili svoj uticajni debi album ali Sunn O))) i Khanate su još uvek bili nekoliko godine udaljeni od postojanja, i niko nije znao šta da tačno radi sa Borisom.

Bend je onda izbacio Amplifier Worship, pokazujući kako ovakva muzika može da bude i raznolika i maštovita a da ne izgubi na ekstremnosti, a onda Flood koji je gotovo potpuno odbacio distorziju, fidbek, težinu i abrazivnost i slušaoca stavio u lelujavi ambijent snolikog post roka.



Kada sam onda čuo Heavy Rocks, prvi novomilenijumski album Boris, mozak mi je eksplodirao. Bend kome su kompozicije od po petnaest i sedamdeset minuta do tada bile hleb nasušni snimio je album garažne stoner rok i pank psihodelije koji je zvučao kao da ste na traktor stavili motor lovačkog aviona i natovarili ga neeksplodiranim bombama iz Drugog svetskog rata. Od Borisa se, shvatili smo, može očekivati bilo šta i bend je od nepredvidivosti i eklektičnog, granicama i žanrovskim pravilima neopterećenog pristupa muzici napravio karijeru. Kada su sarađivali sa Merzbow, pravili su umiljatu ambijentalnu i sakralnu pop muziku. Kada ste od njih očekivali pank svirali su uozbiljenu, sporu psihodeliju a kada ste se spremali na doom metal, dobijali ste hardcore thrash.

Album Pink iz 2005. godine, deveti ,,redovni" u njihovoj diskografiji je predstavljao neku vrstu sume svega što su Boris do tada radili, nudeći šokantno drsku vožnju kroz više stilova rokenrola, uključujući metal i hardkor pank u njihovim ekstremnim verzijama, ali onda i naklone minimalističkoj kompoziciji, post roku, čak i dream pop eteričnosti. Na prvo slušanje sam, sećam se, ostao praktično bez reči, Pink je bio manje muzički album a više univerzum zvuka, ploča fraktalne kompleksnosti koja je istovremeno nudila najznojaviji, najdistorziraniji, najprljaviji rokenrol na planeti.

Da se razumemo, bend ni dve decenije nizvodno ni slučajno nije izgubio na eksperimentalnom duhu i ambiciji da svira ono što ga u tom trenutku zanima a ne ono što od njega drugi očekuju, ali prepoznavanje da je Pink bio neka vrsta važne vododelnice, album sa kojim su Boris počeli da prepoznaju i ,,pravi" novinari – u to vreme još nismo imali influensere – i koji je uspeo da zvuči komunikativno a da nije žrtvovao ni molekul beskompromisnog karaktera ovog benda je naprosto dobar biznis pored toga što je u pitanju prilika da grupa reflektuje na jedan od mo(nu)menata iz svog opusa i pruži nam novu perspektivu iz koje ćemo ga i mi spoznati.



Ne i prvi put – Boris su pre deset godina, slaveći deceniju od izlaska Pink izbacili živi album snimljen u Tokiju na kome su svirali Pink u celini – a dvadesetogodišnji jubilej je zavredeo da dobije i celu turneju, začetu u Tajlandu, pa su preko Malezije, Singapura i Japana dobacili i do Evrope.

Dorćol Platz je večeras bio ugodno pun – da je bio iole puniji, padalo bi se u nesvest od vrućine – i mislim da se Beograd ni malo nije izbrukao, pogotovo što je, i pored ruskog promotera koji nam je prošle godine dovodio i Merzbow, ovde bilo dosta zaista domaće publike. Šarenog profila pritom: od propisnih metalaca i pankera, preko alternativaca opšteg usmerenja pa do nečega što bih mogao da opišem kao pozitivno zainteresovane civile, ovo je bila masa koja je ne samo skandirala ,,Boris! Boris!" i pre nego što je bend izašao na binu, već je napravila izvrsnu atmosferu i sa trojkom na pozornici komunicirala cunamijima energije i erupcijama nepatvorene ljubavi.



Pink se večeras – i na ovoj turneji uopšte – svira u skraćenoj, čeripikovanoj verziji, ali i dalje pričamo o preko osamdeset minuta muzike koja počinje sporo, teško, ali ne mučno već odmah ekstatično. Zvuk je strašno muljav prvih nekoliko pesama – ni u prostorima sa boljom akustikom nije lako namestiti zvuk benda koji je OVOLIKO distorziran, OVOLIKO nisko naštimovan i pola muzike mu se sastoji od mikrofonije – ali Blackout koja otvara koncerte na ovoj turneji ne zvuči preteće ni mračno, već baš kako treba, psihodelično, ekstatično, kao nešto što sporo i teško izlazi iz jame sa katranom i uprkos svemu širi svoja krila.

Odmah zatim na red dolazi Pink i kreće skakanje. Boris nam ovde daju svoj pun program: Takeshi svira svoju dvovrati instrument, prelazeći sa basa na gitaru i natrag po potrebi, Wada je na strašno distorziranoj gitari a Atsuo udara u te svoje bubnjeve kao da ne treba da mu potraju do kraja turneje i peva zajedno sa Takeshijem kao da su rokabili bend koji svira svoju prvu školsku igranku i ne može da se kontroliše od sreće.



Za Boris su umeli da kažu da sviraju ,,kao džez muzičari", a što je pokušaj da se valjda, opiše muzika koja je manje uhvaćena na papiru i u notama, a više stvar spontanosti na bini i hemije između troje (ponekada i četvoro) muzičara i mislim da se večeras to dobro čulo. Veliki deo propisnih rok pesama koje Boris ovde istresu su komadi kakve bi sebi poželeo bilo koji garažni pank bend koji drži do sebe, ali kada ih Boris izvode one imaju nekoliko dodatnih dimenzija.

Prvo je tu taj apsurdno duboki štim koji svemu što bend radi daje težinu što s graniči sa apsurdom. Onda je tu ta strašna distorzija i vrištanje fidbeka koji se odbija od kamenih zidova i plafona i pada po publici kao usijano kamenje što izleće iz vulkana. A onda je tu i taj spontani, anarhični nastup, bend koji nikada ne svira istu pesmu u istom tempu ili istom dinamikom, koji uvek iznova gradi krešendo i kada krene da ga gradi zapravo ni ne zna gde će završiti.



Ovo je onda još izraženije u dužim, sporijim komadima, kao što je recimo monumentalna a bao a qu koja na sredini koncerta potpuno demolira percepciju vremena i pokazuje kinematsku dimenziju benda koji od dream pop teze na početku stiže do ekstatičnog post-metal zaključka kroz deset minuta zastrašujuće eskalacije.

Svira se još pesama koje nisu sa Pinka, na primer Kratka petarda Ibitsu, ili The Evilone Which Sobs, jedna iz opusa kolaboracija sa Merzbow a koja, uprkos onome što očekujete zapravo zvuči elegantno, malo i setno.



Bend je, zapisano je to, i posle više od tri decenije svirke, veoma agilan što se tiče turneja i snimanja novih albuma. Potreba za kontaktom, za, sami kažu, gledanjem u lice sa ljudima – sve važnija otkada smo se istrenirali da i lica gledamo na ekranima – večeras se bogato zadovoljava. Boris nemaju nekakav izgrađen ,,šou" na bini, ali sve troje su lepi za gledanje a Atsuo je šou sam za sebe, sa svojom ofarbanom kosom, hipi autfitom, prenaglašenim potezima dok svira, čestim ustajanjem i obraćanjem publici, okretanjem leđa i ritualnim sviranjem gonga koji stoji iza bubnjeva... Svo troje se zahvaljuju publici na toplom prijemu a publika je večeras zaista osvetlala obraz, sa mnogo spontanih reakcija i između ali i usred pesama, i atmosferom jedne intimne, domaće žurke gde se svi znaju. Atsuo će sasvim iskreno u jednom momentu reći ,,You are awesome", a onda koncert privesti kraju sa skraćenom ali ne ublaženom verzijom Just Abandoned Myself i sanjivom, otmenom Farewell.

Pink se time završava ali ne i koncert. Publika je već ranije ispucala obavezno skandiranje univerzalne lozinke ,,pumpaj!" ali uspeva da dozove bend za jedan bis i naravno da se svira ubitačna Korosu za kraj. Boris ovim koncert završavaju na jednoj od najboljih pesama koje su ikada napisali i sada samo treba preživeti do 2032. godine kada će se slaviti trideset godina od izlaska (prvog) Heavy Rocks pa da se ponovo gledamo. Držite se.

https://youtu.be/_vwgC3JY2sM

Godina je 2004. i moj poznanik koji se bavi koncertnom promocijom mi govori da dovodi Deep Purple u Beograd za koji mesec. Kažem mu da ja na to teško da ću da idem jer je koncert na Sajmu koji sam gledao 2003. godine bio razočaravajuće slab. Bend je svirao rutinerski, zvuk je bio jako loš, atmosfera zagušljiva, prevruća, neizdrživa. ,,Pa nisam lud da kao te budale pravim koncert na Sajmu", kaže on. ,,Ovo će biti u Areni, kulturno, gospodski." Nisam otišao.



Godina je 1984. i u svojoj sobi (koju delim sa bratom) slušam Made in Japan po ko zna koji put i šokiran sam koliko ZVUKA može da napravi pet ljudi na bini – koji u vreme te turneje uglavnom međusobno nisu više ni pričali; Gillan je spavao u odvojenim hotelima i slično – i da svaki put kad pustim ovaj album za koji sam ne jednom u životu izjavio da je najbolji živi album u rokenrolu uopšte, čujem JOŠ zvuka, nešto novo, neki novi način na koji ovi ljudi iz bazične matrice bluza i restlova klasične muzike koje pamte iz škole kreiraju nešto unikatno i uzbudljivo.

Godina je 2026. i gledam Deep Purple u Areni u Beogradu. Nikada nisam bio na koncertu koji ima bolji zvuk. Nikada nisam verovao da će Deep Purple pedeset i osam godina od svog osnivanja zvučati OVAKO dobro. Nisam mogao, naravno, ni da zamislim da će gitarista Deep Purple u 2026. godini biti osam godina mlađi od mene.

Verovatno je deplasirano govoriti o tome KOLIKO su Deep Purple bitan bend u istoriji rokenrola – nije preterano ustvrditi kako ne postoji osoba na svetu koja sebe smatra slušaocem rok muzike a koja ne zna rif iz Smoke on the Water – ali jeste možda za pravilnu recepciju moje neumereno pozitivne reakcije na večerašnji koncert važno dodati da su oni u mom životu jedan od temelja svog mog shvatanja muzike.

Naravno, pre njih su došli Maiden, Motorhead, Judas Priest, bendovi koji su početkom osamdesetih gradili novi zvuk metala. Deep Purple su u to vreme bili počivši, legendarni bend iz neke druge epohe koja je udarila osnovu svemu onome što je osamdesetih bilo glasno i agresivno. Slušao se Rainbow, slušao se Whitesnake, slušao se Gillanov bend, ali kada su na red došli Deep Purple, to je zaista bio fundament.

Ovo je bio bend koji je osnove hard roka i hevi metala iscrtao svojim rukama, svu njegovu preteranost  i teatralnost već lansirao u popularnu kulturu u embrionalnoj formi. A taj je embrion bio delo, kako to reče Dejan Cukić u vreme dok je još pisao za magazin Rock, ,,petorice egomanijaka" koji su se nadmetali da pokažu ko svira bolje, eksplozivnije, zajebanije. Purple su bili savremenici prog i simfo rok talasa koji je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih spajao rokenrol sa klasičnom muzičkom teorijom i orkestracijama i i sami su imali pesme od po dvadeset minuta, ali su istovremeno bili i bend koji je mnogo više improvizovao i svirao po sluhu nego što je imao strpljenja za kompleksne klasičarske aranžmane (njihov jedan album iskomponovan za rok grupu i orkestar se još onda smatrao ambicioznim promašajem; danas ga se niko i ne seća) i veliki deo njihovih rešenja na kraju je u osnovi imao buku, distorziju, disonancu. Ritchie Blackmore je redovno koncerte završavao potpuno raštimovan jer je svojoj gitari radio sve ono što Hendrix nije mogao jer je bio mrtav, a na nekima ju je i lomio, bacao pojačala sa bine, udarao kamere, svestan da ga prenosi televizija i željan da svet prepozna njegovu destruktivnost. Iako nisu imali ambiciju da se takmiče sa, recimo, Soft Machine, Purple su imali više eksperimentalnog džez vajba u svojoj muzici nego veliki deo britanske prog rok scene, a koketiranja sa klasičarskim strategijama kakva ste u to vreme slušali kod Nice ili King Crimson kod njih su završavala u atonalnoj buci.



Naravno, pričamo o ranim sedamdesetima. Dok je došla polovina decenije, bend je već bio fatalno ranjen svađama i zloupotrebom, jelte, supstanci, Ritchie je već bio otišao, Gillan još i pre njega, a Tommy Bolin, koji je menjao Ritchieja se raspadao od heroina i umro 1976, kada je i bend odlučio da se rasformira.

1984. godine je, dakle, od raspada benda bilo prošlo osam godina – isto onoliko koliko je bend u svom originalnom tajmlajnu i postojao i potpuno izmenio istoriju rok muzike. Kada je najavljeno ponovo okupljanje i to Mark II postave, one najbolje i najlegendarnije, na koju svi i pomisle kad se kaže Deep Purple, to je delovalo bukvalno kao da se spajaju dva univerzuma i dešava nešto nezamislivo.

I, sad, Deep Purple od 1984. godine traju praktično neprekidno. Menjaju članove, to da, Ritchie je zauvek otišao a Jon Lord je preminuo, na kraju je i Steve Morse, Ritchiejeva decenijska zamena, morao da ode da bi negovao bolesnu suprugu, ali Deep Purple traju. Neprekidno. Ian Gillan je, protivno svim zakonima biologije, i dalje živ i u stanju da peva. Ian Paice je i dalje najbolji bubnjar hard roka svih vremena. Roger Gover je i dalje vezivno tkivo koje ne dopušta ludacima da rasture najbolju stvar koju je u životu imao.

Purple od 1984. godine nisu snimili ni jedan posebno bitan album. Dobre pesme, to da, ali svaki put kada bih proverio kako SADA zvuče to je bilo slušljivo ali neesencijalno. Na Sajam 2003. godine sam otišao čisto da uživo vidim bubnjara koji je u mom panteonu postojano i zauvek na samom vrhu kada pričamo o rokenrolu* i taj koncert, čak i da je imao bolji zvuk, mi ne bi ostao u nekakvom važnom sećanju. Bio je, naprosto, rutinerski.
*Da, Bonham je Bonham, ali Bonham se ugušio od sopstvene povraćke sa 32 godine i nije imao sledećih 46 godina eksperimentisanja i rafiniranja svoje bubnjarske filozofije. Paice jeste.

Kada je pre četiri godine Steve Morse morao da ode i u bend došao Simon McBride, odjednom su moje uši čule nešto novo. =1 nije bio naročito memorabilan album, ali Purple su na njemu zvučali SREĆNO, kao da im je ponovo zadovoljstvo što sviraju zajedno a McBride je imao zvuk i ton koji je gotovo svetogrdno podsećao na Ritchieja. A onda je letos izašao Splat! i ja sam, sasvim šokiran, shvatio da su Deep Purple snimili najbolji album u ovom veku i ploču koju iz čistog zadovoljstva slušam po više puta. Jednostavne, elegantne pesme, dobar gruv, prirodan, snažan, a neusiljen zvuk, bend koji zvuči kao da nešto hoće da KAŽE a ne da samo imamo grupu vrhunskih tezgaroša koji mogu da album od 40 minuta izdžemuju za dvadesetpet i još da naprave puš-pauzu.

Album je prelomio moju odluku da porodično odem na možda i poslednji koncert Deep Purple u Beogradu* a tamo sam onda, ponovo, bio pozitivno šokiran koliko su Deep Purple DOBRI u 2026. godini.
*gradu u kome su Purple na svom prvom koncertu u sedamdesetima navodno bukom oštetili zidove Hale Sportova

Ali pre toga predgrupa. Organizator je, hajde da kažemo, bio dosta uzdržan po pitanju, jelte, preciznih informacija o večerašnjoj predstavi, tako da najveći deo publike koja je došla u Arenu (po slobodnoj proceni između 12 i 15 hiljada duša) nije ni znao da pre Deep Purple sviraju Jayler. Ovaj bend ne samo da nije bio naveden ni na plakatima ni na kartama, nego su sajtovi koji najavljuju koncerte do bukvalno poslednjeg dana najavljivali da će Deep Purple na binu izaći tačno u osam uveče.



Zašto je to tako – nemam pojma. Jayler su svakako jedna od najboljih grupa koje trenutno možete čuti na britanskoj sceni klasičnog hard roka i ja sam o njihovom debi albumu što je izašao proletos imao dosta lepih reči da kažem. Najveća zamerka na Jayler – da naprosto ISUVIŠE liče na Led Zeppelin – bi u kontekstu privlačenja publike da gledaju predgrupu koja otvara veče za Deep Purple bila njihova najveća prednost.

No, možda je logika bila da Jayler niko ne bi gledao da se znalo da će oni izaći na binu u osam uveče – ovo je, avaj naprosto pravilo na ovako velikim koncertima – pa je onda i onaj deo solidno popunjenog gledališta koji je primetio da ispred bubnjarskog seta Iana Paicea na bini stoji još jedan, manji bubanj, bio čistim spletom okolnosti sasvim rad da odgleda četrdeset minuta ODLIČNE rokenrol svirke.

Jer, mislim, Jayler su REAL DEAL. Taj neki novomilenijumski Led Zeppelin rivajvl nije, usotalom neka njihova ekskluzivna prćija i već imamo razne bendove ovog tipa koji poslednjih godina snimaju albume i rade turneje. Greta Van Fleet su, uostalom, pre dva dana izdali novi album, ali Jayler su, da ponovim, REAL DEAL i kod njih nema te algoritamske, nekako bljutavo-beživotne rekonstrukcije Zeppelinovog zvuka. Ovo je bend koji roka baš pošteno i ima taj ritam i bluz u krvi.

Pritom su i dobri muzičari a koji ne fetišizuju tu svoju tehniku. Bubnjar Ed Evans, recimo, svira samo sa jednim timpanom – ali zato ima dva floor toma i čim sam to video, znao sam da će da TRESE – a pevač i, na nekim pesmama, drugi gitarista James Bartholomew je naprosto rođen za binu.

Dobro, možda i kloniran – Bartholomew ne samo da peva kao Robert Plant u najboljim danima (pa onda jedno 15% bolje sa savršenom i beznapornom kontrolom u višim registrima koja je Plantu dolazila samo kad je imao BAŠ DOBAR DAN) već i izgleda kao Plant, sa istim plavim loknama, istim seksi oblačenjem raskopčane košulje  na golo telo, istim čizmama sa visokim štiklama...

Ali je izvrstan: ovo je frontmen koji ume da peva kao sam đavo, kad dohvati gitaru dobro mu stoji i čak iz nje izvuče neke iznenađujuće okej solaže, sjajno svira usnu harmoniku i kreće se po bini kao Spajdermen po krovovima Menhetna: milina ga je gledati.

Jayler pritom imaju NEVEROVATAN zvuk, nešto što za mojih četrdeset godina odlaženja na rok i metal koncerte naprosto nisam čuo da predgrupa velikog benda dobije od tonaca. Ni Wishbone Ash nisu imali ovako dobar zvuk kada su nastupali ispred Alvina Leeja a bili su ko-hedlajneri. Evo: ni bend ćerke Stevea Harrisa koji je nastupao ispred Maidena onomad nije imao ovako dobar zvuk. Jayler imaju savršen zvuk: gitara je hrskava i teksturirana, bas, debeo i okruglast, bubanj pun dinamike, sa svakom činelom koja se savršeno čuje.

I dobro, sad, trebalo bi da u 2026. godini nije neka NAUKA ozvučiti bend koji svira bazični ritam i bluz samo sa 140% gasa, ali ovo je toliko doprinelo sjajnom utisku koji su Jayler ostavili da moram da ga naglasim. Naravno, bend svira ubitačno, i roka pesme sa debi albuma (Riverboat Queen, The Getaway, Over the Mountain itd.) momački, sigurno u sebe i sa puno entuzijazma. Ovo su sve nekakve klasične rokenrol himne, o jelte, seksu, romansi, razočaranju i prevazilaženju najtežih trenutaka u životu ali bend ih radi savršeno i sve bi bilo savršenije jedino da smo umesto u gigantskoj hali ovo gledali u klubu gde bismo svi bili jedni drugima u faci i udisali tuđ dah.



Jedina moja zamerka na nastup Jayler – koji je i od publike dobili odlične reakcije – je ista kao i na album i više je konceptualna nego praktična: ako vam je Led Zeppelin tako očigledno najveći uzor onda je šteta da svoju inspiraciju tim bendom ograničavate na – odlične – ritam i bluz pesme i lepo je da se setite koliko su Zeppelini bili eksperimentalni, žanrovski eklektični, spremni na rizik i reinvenciju.

Jayler ovo (još uvek?) nemaju ali su osim toga zaista odlični i kada na poslednjoj pesmi – The Rinsk, koja zatvara i album i jedina odskače od bazične R&B matrice atmosferičnijim i progresivnijim harmonijama – odsviraju i deo Sabbathove War Pigs kao prećutni omaž preminulom Ozzyju, ovo je savršen kraj nastupa.

https://youtu.be/J0YSLir5TQQ

Purple svoj nastup počinju pesmom Mars, the Bringer of War engleskog kompozitora Gustava Holsta koja ih najavljuje preko animacije i kolaža koji su gotovo kao nekakav trejler za film. Spektakl cheesy animacija i efekata je simpatičan u svojoj naivnosti, ali kada Highway Star krene iz mesta jasno je da zezanja nema. Zvuk je KRISTALNO čist, moćan, težak a topao i lepe boje, instrumenti imaju savršenu separaciju i pesma koja je praktično pokazna vežba za to kako je ovaj bend od teškog roka prešao direktno u heavy metal ovde zvuči izvanredno. OK, jasno je da Gillan nikada više neće vrištati onako kako je vrištao pre pedeset godina – decenija vrištanja ali, važnije, zloupotrebe alkohola su uzele ozbiljan danak, pogotovo u vreme kada je imao solo karijeru i imao po dvesta koncerata godišnje, pod upalama koje mesecima nisu lečene – ali već je valjda barem pedeset godina jasno i da vrištanje nije bilo JEDINI kvalitet koji je Gillan doneo u Purple.

Svakako, vrištanje jeste bilo važno, ali Gillan je apsolutni prototip belog bluz pevača, čovek sa moćnim rasponom, divnom bojom glasa (kojoj uvek prisutna promukla nota samo dodaje na teksturi), perfektnom kontrolom u svim registrima i on i večeras peva DOBRO. Ne izvanredno, sem na po koji momenat kada ga baš pogodi, ali uvek solidno i kada i odlepi grlo i uleti u falseto, to je i dalje prilično solidan ton, intenzivan zvuk.



Naravno, Glover i Paice su najbolja ritam sekcija na svetu. Oni sviraju zajedno – sa tim prekidom od osam godina – od 1968. godine i toliko se dobro poznaju i telepatski razumeju da kad jedan noću prdne u svom krevetu, ovaj drugi se automatski izvini svojoj ženi. Paice je i dalje džez bubnjar zarobljen u telu metalca i njegovi ludački virblovi i poliritmični rolovi su dragocen, neprocenjivo važan deo muzike Deep Purple. On na ovom koncertu ne solira – čak i Glover ima jedan vrlo kratak solo pri kraju nastupa – ali i ne mora: ne postoji bolji bubnjar na planeti od njega za muziku koju on svira i ovo kažem sa punom svešću da su i McBrain i Aldridge i dalje živi, i ovo je muškarac na kraju osme decenije života čije ruke i noge i dalje tresu zemlju tako da su svi prisutni svesni da je nepristojno pitati je je li doživela orgazam.

I Glover i Gillan su stariji od njega i dok je Glover, standardno, kičma benda, stožer koji svira du-dum-du-du-dum i oko koga se svi okreću, samo više ne nosi šešire i sakoe nego je ponovo otkrio rokera u sebi i pustio dugu sedu kosu te vezao maramu na glavi, Gillan je neko ko, pa... ne zna gde je.



I on to ne zna već najmanje trideset godina ali je, hvala bogu, i svestan toga i ni ne pokušava da ima nekakvu smislenu komunikaciju sa publikom jer bi verovatno promašio i kontinent, a kamoli grad. Umesto toga, on priča anegdote o (izmišljenoj) ženki nosoroga koja mu je kućni ljubimac i zahvaljuje se publici na ,,dobrom vajbu" koji ona, šatro, šalje. A što ne mogu da potvrdim: euforije u gledalištu nešto i nema i mada svi uživaju, nije ovo koncert na kome sam ikoga video da gubi razum. Sem devojčicu od recimo devet godina par redova ispod nas kojoj su verovatno kod kuće probili uši puštajući joj klasične Purple ploče pošto ona odlepljuje na Space Truckin, Black Night, Smoke on the Water i tako te hitove napisane u vreme kada sam se JA rodio.



Bend je, rekosmo, izdao šokantno dobar album pre nekoliko nedelja i sa njega se sviraju tri pesme. Arrogant Boy i Diablo su zabavni, vozački ritam i bluz komadi sa optimističnom energijom i novopronađenom svežinom i dobro dođu tu pri početku koncerta. Kada se kasnije svira Sacred Land, ona je ne samo taj dokaz da Purple IMAJU nešto da kažu posle karijere provedene uglavnom u prijatnoj alkoholnoj self-indulgenciji već je u pitanju i veoma dobra pesma, snažne, a elegantne teme i pažljivo građenog narativa.

Svira se i par komada sa =1 i uživo je ovo sasvim zabavno, iako se radi o komadima koje sam pre četiri godine poslušao, razgalio se i brzo ih zaboravio. Bend ove novije pesme uglavnom svira strejt, bez velikih varijacija na originalnu formu i improvizovanja, jer su one rezervisane za klasike.

Naravno, klavijaturista i gitarista su tu onda veoma presudni u pogledu toga šta Purple danas ZNAČE. Jesu li samo kaver-bend koji emulira ,,pravi" Deep Purple ili su legitimni Mark IX koji ugrađuje smislene cigle u monument rok-istorije?



Sa klavijaturistom je lakše – Don Airey je uostalom ista generacija kao originalni članovi (Paiceovo godište, dakle ima momačkih 78) i pripada istoj sceni i bio je, realno, prvi na listi ljudi za koje se smelo i pomisliti da mogu da zamene preminulog Jona Lorda. Airey je svirao praktično SVUDA, i sa Rainbow, i sa Whitesnake, i sa Judas Priest, i sa Jethro Tull i sa Ozzyjem i sa Sabbathom, i sa Colosseum II i sa rahmetli Garyjem Mooreom, i čak je dokačio i Zeleta Lipovaču i svirao na onom jednom albumu koje su Divlje Jagode radile u Londonu (i kažu da je baš on predložio Zeleta za Whitesnake ali je taj aranžman na kraju propao) i ima isti totalni pogled na muziku kao i Lord, koji mu omogućava da direktno iz ritma i bluza prelazi u klasiku a iz nje u atonalnu buku i koliko god da je njegovo sviranje jedan neprekidni vatromet i spektakl tehnike, ono IMA DUŠU. Airey svira više od jedne solo tačke tokom koncerta, ubacuje u njih i odlomke Šopena, ali i narodne muzike i kada se pred kraj on i McBride dobacuju frazama i ponavljaju i variraju ono što onaj drugi svira, to je kvintesencijalni Purple, na pola puta između slobodne improvizacije i crtanog filma.



Ali McBride je... heroj večeri. Ama, heroj poslednje četiri godine života Deep Purple. Ne samo da ovaj čovek ima isti zvuk i ton kao Blackmore (iako ne svira Stratokastera) nego i razume dokle ide bluz a odakle se prelazi u klasičarske skale, zna kada i da stane i da ne ode predaleko u ,,shred" arepeđa i samo u par navrata prospe one superbrze i superčiste spidranove kroz skale koje je Blackmore uvek želeo da svira ali nikada nije postigao brzinu i čistotu što ju je izgradila naredna generacija heavy gitarista (Malmsteen, Vai, Sykes...). Naprotiv, McBride KAPIRA vrednost prljavštine, teksture, distorzije i disonance i mada je savršen tehničar – kada svira vibrato to je nezemaljski – ne dopušta da mu tehnika diktira sviranje. Njegova solo tačka je, tako, jedan imerzivan narativ radije nego demonstracija brzine ili pukog volumena zvuka a on je i jedini član benda koji uspeva da publiku natera na učestvovanje u muzici kada na kraju koncerta stane na vrh bine i gledalištu dobacuje kratke, melodične fraze koje mu ono vraća.

Stare pesme su onda smelo i bez pardona dekonstruisane i rekonstruisane da dvojica ,,novih" članova dobiju prostor za svoje ideje. Lazy je bugi koji je još početkom sedamdesetih bio rastegnut do pucanja Lordovim i Blackmoreovim improvizacijama a danas je ova pesma bolja nego ikada, sa tim komplikovanim bluz rifom-koji je nosi i sjajnim promenama registra i dinamike što ih bend radi.



Perfect Strangers je takođe savršen sa tim svojim građenjem tenzije koja se oslobađa u melodičnim refrenima a kada McBride i Airey ulete  onaj denflovani rif umesto solaže u prirodnoj e-molskoj lestvici, pa na kraju pesme to ponove a Airey krene sa lordovskim orijentalnim improvizacijama, nemoguće je ne naježiti se.

Onda ide Space Truckin i ovo je podsećanje na to koliko su Purpleovu bluz rifovi bili MASIVNI, bez obzira što im je gruv bio lepršav. Ova pesma nema dugački rondo ,,nastavak" sviran početkom sedamdesetih – razumljivo – ali je i bez njega apsolutno razorna – a posle nje dolazi Smoke on the Water.

I šta uopšte može da se kaže o pesmi koju znaju APSOLUTNO SVI a bend je izvodi sa svežinom i jednostavnošću koja obara s nogu?



Sa godinama sam zaključio da su – koliko god ja voleo Purple – najbolju obradu Husha u stvari uradili Kula Shaker, ali večeras Purple vraćaju sebi titulu. Hush je iz simpatične ljubavne pesmice sa kraja šezdesetih večeras pretvoren u praktično obred, sa savršenim gruvom i savršenim improvizacijama celog benda a kada odmah zatim krene razaračka Black Night, sa Paiceovim genijalnim sinkopiranjem i tim ikoničnim bluz rifom koji publika peva, to je onako savršen kraj večeri koliko je moguće zamisliti. Ne znam da li će Deep Purple ikada ponovo ići na turneju – Gillan i Glover, koliko god da su večeras sveži i energični ove godine stupaju u devetu deceniju života – ali znam da će ljudska kultura biti siromašnija ako se to ne desi. Bilo je divno pa makar se i ne ponovilo.

https://youtu.be/Me2eoZ4ZN-k

Znaš da si mator kad ovakve svirke gledaš sa tribina umesto iz partera. 

Šalu na stranu, stvarno zvuče odlično, a nisam došao jer me je drugar, inače veliki DP fan, ubedio da nema svrhe ići jer je on bio te 2003. na sajmu (Petronije služio vojsci Jugoslavije) i da su još tada bili "gotovi".

Pa to je bio i moj utisak, adresiram ga u tekstu. Ovo sinoć je bilo NEUPOREDIVO bolje, zvučno ali i svirački.

A jeste, mnogo sam ja star da stojim satima na koncertu, mada naravno već u Sredu uveče idem da gledam ne jedan nego četiri benda na mestu gde nema sedenja. BIĆE ZAJEBANO.

Quote from: Meho Krljic on 11-10-2026, 12:18:30Pa to je bio i moj utisak, adresiram ga u tekstu. Ovo sinoć je bilo NEUPOREDIVO bolje, zvučno ali i svirački.

A jeste, mnogo sam ja star da stojim satima na koncertu, mada naravno već u Sredu uveče idem da gledam ne jedan nego četiri benda na mestu gde nema sedenja. BIĆE ZAJEBANO.

Zato sam i spomenuo sajam. A na tribine i sam idem, ili to ili neki VIP / Fan Pit ako nije baš preskupo, ne mogu da se guram sa klincima, posle me bole leđa 3 dana. Inače Highway Star zvuči prejebeno, matori bubnjar je SABIO, gitarista isto. Gilan je definitivno najslabiji, ali dovoljno dobar.

Da, da, on je najistrošeniji i najbliži demenciji ali svakako se dobro drži imajući u vidu koliko se u životu nije čuvao.

Kada sam pre dve godine pisao o koncertu Suffocation u bašti KST-a pomenuo sam da je prvi njihov nastup u Beogradu, onaj iz SKC-a 2007. godine najbolji death metal koncert na kome sam ikada bio. Ovo više nije istina. Večerašnji koncert na Zappa Barci je prevazišao koncept koncerta i pretvorio se u takav DOGAĐAJ, pa možda i, evo, RITUAL da će se pamtiti godinama. Suffocation su bili bolji nego ikada a, ako smem da budem na trenutak navijački nastrojen, ni mi, publika, nismo bili loši. Na kraju krajeva ja sam došao kući sa tri kupljene majice u rukama a to baš nije u skladu sa prosekom.



Suffocation ove godine sviraju turneju kojom, kao, obeležavaju 35 godina od izlaska svog debi albuma, Effigy of the Forgotten, ali set lista je skoro identična onoj iz 2024. i ovo je u principu Greatest Hits ekipe sa Long Ajlenda, posoljen sa malo odabranih – i odličnih – komada sa još uvek aktuelnog albuma, Hymns from the Apocrypha iz 2023. godine. No, ako je iko ikada imao sasvim opravdane razloge da radi turneju za turnejom sa gotovo nepromenjenim spiskom pesmama onda su to Suffocation koji su mnoge žanrovske trope death metala izmislili, a onda ih, još pre više od tri decenije i prevazišli i nastavili duboko u neistraženu teritoriju na kojoj i danas retko srećete kolege za koje se može reći da imaju uporediv kapacitet za inventivnost. Terrance Hobbs je i dalje neko ko piše najbolje pesme u death metalu, uspešno mireći neumoljivu agresivnost brutal death metal izraza – a koji je svojeručno kodifikovao pre više od trideset godina – sa sofisticiranošću ne samo u aranžiranju (ali, da, veoma važno: u aranžiranju) već i u odabiru harmonije, pisanju tema, njihovom razvoju. Death metal je u ogromnoj meri – a ovo važi i za Suffocation – muzika namerno spojenih nespojivih komada ideja, tema, ritmova i harmonija ali Terrance je neko ko razume kako da u nespojivosti kreira dramu, tenziju, oslobođenje, narativ i na kraju svega – izvestan sklad.

Ingested onda i nisu bend koji ja prirodno vidim na turneji sa njujorškim veteranima, ali radi se o dva popularna benda u relativno bliskim žanrovima i mada Ingested svakako nisu prvi prioritet ni u jednom lajnapu na nekoj mojoj zamišljenoj turneji iz snova, fer je reći da sam spram njihovog nastupa imao i izvesnu sociološku pa i antropološku radoznalost i čekao ga sa znatiželjom.



Vredi još i dodati da je Zappa Barka, možda i uprkos mojim očekivanjima, i dalje prostor u kome ekstremni metal zvuči iznenađujuće ubedljivo. Marduk su pre svega desetak dana na ovom istom mestu zvučali nezamislivo dobro (a Mayhem TOTALNO nezamislivo, jelte) i moja računica bila je da će na večerašnjem koncertu biti manje ljudi – što je problem za zvuk – ali da će bendovi biti štimovani dva ili više tonova ispod skandinavskog blek metal standarda i da će to u priličnoj meri pomoći.

Ušao sam na splav kada su Eternal već počeli svoj nastup i bio u startu sasvim zadovoljan. Iako je bilo tek dvadeset do osam uveče, u prostoru je bilo nekoliko stotina ljudi sa vidno iskazanim entuzijazmom za old school krljačinu ekipe iz Arizone. Bend je pre dve godine imao vrlo lep debi album, Cryptic Lust, i ja sam o njemu pisao sa dosta entuzijazma opisujući ga kao ,,old school, mošerski death metal" i primećujući da ,,Nema tu ništa sada kao PAMETNO ili originalno ali Eternal tresu snažno i znojavo u jednom poznatom, prijatnom formatu koji mi što smo ovo slušali još devedestih rado ponovo čujemo i sa osmehom ispratimo".



Na koncertu i dve godine kasnije, u osveženoj postavi, Eternal zvuče JAKO dobro. Pesme su veoma lepo sazrele i legle, a bend ima kvalitetan, dobar zvuk. Ovo je old school death metal napravljen kao da zlatne devedesete nisu još prošle i bend zvuči istovremeno tehnički i pitko, sa pesmama koje imaju standardne death metalske bravure ali se iznad svega oslanjaju na dobar rif, evokativnu melodiju, odličan gruv. Ovde nema pozeraja niti nekakvog modernog peglanja zvuka, bend kao svoje uzore navodi Obituary, Death, i Dissection i očigledno je da svira tako da ih ne izbruka, dakle, uredno, sa osećajem za gruv, energično i bez rezervi i trikova. Bend najavljuje i novi album i izvodi pesmu Before the Altar koja ga predstavlja u izvanrednom svetlu sa svojim atmosferičnim, na Autopsy nalik uvodom i dobrim razvojem. Ovo je mrtvački, zagrobni death metal kao iz najboljih dana devedesetih i Eternal imaju na šta da budu ponosni.

Štaviše, njihov bubnjar, devetnaestogodišnji Xander Bridge je čudesan i bend se veoma lepo oslanja na njegov talenat da svira i brzo i tehnički kad treba, ali uvek sa dinamikom i osećajem za atmosferu. Kada na kraju ekipa zakuca maničnu Hammer of Eternal Torment, a koja je veoma očigledno omaž i samim Suffocation to je odličan završetak nastupa i publika, u svojim Deicide i Dying Fetus majicama ovo maksimalno dobro ispoštuje.



U kasnijem razgovoru sa Xavierom Ortegom, pevačem i gitaristom benda saznajem da je novi album gotov, snimljen  i izmiksan i da izlazi u Maju. Hvalim mu bubnjara i pitam ga da mi potvrdi da li je ime benda zapravo omaž (meni najomiljenijem) albumu Malevolent Creation, a on kaže da nije, ali da je Phil Fasciana iz Malevolent Creation ubeđen da jeste i da niko ne može da ga razuveri.



Ja mu kažem da je možda i bolje da ih ne povezuju sa Malevolentima, koje volim, ali, jebiga, napravili su mnogo gluposti u karijeri a Xavier dodaje ,,posebno ne sa TIM albumom". Na to mu ja kažem, znajući tačno na šta misli: ,,Moja mračna tajna je da mi je ONA pesma najomiljenija ali KOJI IM JE KURAC BIO da onakav tekst ostave na ploči" a Xavier potvrđuje da je pesma dobra i da su Malevolent Creation ispali debili jer su jednom rasističkom moronu dopustili da istera svoje.

https://youtu.be/DTuSMUkabrw

Enivej: Undeath iz Ročestera u Njujorku se penju na binu i na moje iznenađenje za bubnjevima je ponovo Xander Bridge. Dečko je uleteo na zamenu na čemu mu se Undeath neizmerno zahvaljuju a ne moju još veću zapanjenost on njihove dosta kompleksne pesme svira kao da je u bendu GODINAMA. Xavier mi samo kaže ,,Mnogo je talentovan".



Undeath sam veoma voleo u poslednjih par godina. Za album More Insane sam hvalio ,,rifaški death metal" pa ,,pitke, solidne pesme, sa dobrim pevačem, dobrim gruvom i solidnom produkcijom" i na kraju zaključio: ,,Mošerski jelovnik visokog kvaliteta". Onda su prošle godine izbacili odličan EP sa dve pesme gde sam primetio da to ,,zvuči jako lepo sa tim finom odnosom klasične old school death metal mračnosti i malo progresivnog/ eksperimentalnog programa u rifovima, harmonijama i aranžmanima" i hvalio sam produkciju veterana Colina Marstona.



Undeath onda uživo, neiznenađujuće, zvuče izvrsno. Njihov gruv je tako čvrst, tako upeglan, tako MOĆAN da je prosto milina slušati ih kako valjaju strahovite oluje duplih kikova i velikih, četvrtastih rifova. Promoter je u svom materijalu zaključio da Undeath imaju u svom zvuku kombinaciju death metala sa Floride i iz Švedske ali ja tako nešto u njihovom zvuku ne čujem. Naprotiv, ovo večeras je mnogo severnjačkiji stil, što se tiče američkih uticaja, sa ponovo jasnim odjecima Autopsy ali onda i psihodeličnijih bendova kao što su Incantation pa na kraju i kanadski Tomb Mold u rifčinama i gruvu, a kada krenu mračne, horor melodije, tu se možda može pronaći spona sa skandinavskim zvukom ali mnogo više sa novijom gardom kao što su danski Undergang nego ono što podrazumevamo pod klasičnim švedskim/ štokholmskim saundom.




Nije naravno ni mnogo bitno toliko precizno definisati zvuk Undeath jer se vidi da on RADI: publika ga odlično prihvata a pevač Alexander Sason je harizmatična, moćna pojava krupne figure utegnute u majicu Corrupted i sa odličnim glasom. Kao i Eternal pre njih, Undeath se do neba zahvaljuju Suffocationu za priliku da sviraju sa njima i završavaju koncert trijumfalno, možda i neočekivano melodičnom, optimističnom rokerskom pesmom. Bend sa mnogo predispozicija da bude veliki i jako solidan odziv publike.

https://youtu.be/6tP2xAJqqlc

Onda na binu stižu Ingested i jasno je da će sve biti drugačije već kada se čuje zvuk gitara. Ovo je bend sa sedmožičanim gitarama i drop-d štimom, sve dosta tipično za deathcore koji, istorijski, ne polaže toliko na tehniku i komplikovane rifove sa mnogo pomeranja prstiju po vratu. Naprotiv, nekakav origin story deathcorea i jeste u tome da su klinci koji su slušali death metal i metalcore i nisu imali baš previše muzičkih znanja odabrali štim u kome mogu rifove/ power akorde sastavljene samo od prime i kvinte da sviraju jednim prstom.



Ingested još uvek imaju deo tog šarma deathcore talasa iz vremena kada je MySpace klincima bio primarni medijum pronalaženja nove muzike ali su se u međuvremenu okrenuli značajno tehničkijoj svirci, dodali nezanemarljivu količinu slamming death metal rifova u pesme, poslednjih par albuma im je producirao Chris Donaldson iz Cryptopsy itd. I večeras su se bez sumnje OZBILJNO potrudili, ali mislim da je kontrast između njih i tri decidno old school death metal benda bio jak i na neki način i potkazujući za imanentne manjkavosti njihove muzike.

Da budemo fer, bend i jeste u previranju. U postavi više nemaju stalnog pevača niti basistu i dok vokale večeras radi Amerikanac Adam Mercer i on je VEOMA dobar za ono što ovom bendu treba, odsustvo bas-gitare na bini se oseća. Ingested sviraju sa snimljenom pozadinskom podrškom i sve bas linije (i deo vokala) dolaze iz, jelte, kompjutera, uključujući karakteristične bass-dropove od kojih se patos splava na kome se nalazimo opasno zatrese.



Mnogi moderni deathcore bendovi rade slične stvari čak i kada imaju ful-postavu i u nekom inicijalnom utisku, ovo daje Ingestedu kompaktnost i jačinu zvuka koju prethodna dva benda nisu imala. Ali onda se sve, predvidivo pretvara u monotoniju.

I čujte, znam da sam jako dosadan sa papagajskim ponavljanjem da metal koji ne razume dinamiku naprosto nije efektan metal, ali večeras je ovo bila pokazna demonstracija upravo ove teze: Ingested sviraju dosta starog materijala (samo jedna pesma je sa ovogodišnjeg albuma Denigration) i to je klecački deathcore groove, preuzet od nu metala, naštimovan niže i pretvoren u mnogo sukcesivnih monotonalnih brejkdauna. I mada publika JAKO dobro reaguje na većinu ovoga, mojim ušima je to sve na kraju isto, monotono, pa i dosadno. Strahovito ispresovane gitare, bez trunke dinamike, stalno isti rifovi od jednog tona, bubnjar René Gerbrandy koji svoje duple kikove svira zaslepljujućom brzinom ali tako da sve zvuči kao pucketanje i nema nikakvu težinu, a onda kada radi blastbit u miksu nigde nema doboša – za mene su Ingested večeras bili paradigma svega onog što mislim da je u deathcoreu izlizano, dosadno i treba da bude prevaziđeno.



Ali, opet, da budemo fer: oni to rade DOBRO. Mercer je vrlo dobar i u pevanju tih skoro iskarikiranih vokala i u animaciji publike i ta publika pravi ršum, sa ljuljanjem splava koje tek na ovom nastupu počinje da deluje zabrinjavajuće. Radi se tu i jedan obavezan wall of death koji, doduše, ne ispada sasvim efektno jer deo publike ne shvata Mercerovo, ruku na srce nejasno uputstvo, pa kreće u trk sa prvim rifom pesme umesto da čeka da krene ritam. No, to je simpatično i entuzijazam u mošpitu je apsolutno nepatvoren. Ja posle njihovog nastupa anketiram svoje ortake i kolege sa kojima sam svirao u raznim bendovima: svi su u četrdesetim i pedesetim godinama i slušaju taj ekstremni metal decenijama i svi imaju iste reakcije: Ingested su dosadni. Eto šta znači kad smo stari i ispali iz svih trendova.

https://youtu.be/6tP2xAJqqlc

Ali onda na binu izlaze Suffocation i shvatam da mi bubnjar izgleda poznato ali da ne mogu tačno da se setim ko je u pitanju. Ponovo priskače u pomoć Xavier iz Eternal i onda se ja lupam po čelu: John Longstreth? Iz Origina? Ojebotebog, pa ovo će biti NESTVARNO.



Suffocation su se sa Ericom Morottijem, kanadskim bubnjarem koji je u bendu bio deset godina, rastali na jedan prilično gadan, neuredan način, gde je on njih ispljuvao da su gomila toksičnih, zlostavljačkih narkomana od koje je odlučio da se rastane baš na svoj rođendan u Aprilu jer je želeo da sebi pokloni nešto lepo, a oni su posle objavili da je Morotti zapravo otpušten iz benda (putem imejl poruke, molim vas) dva dana ranije jer je njegova odluka da svira sa (inače izvrsnim) Sanguisugabogg poremetila sve njihove planove za turneje. Jasno je da su tu malo krive obe strane i da niko od nas baš ne uživa kada se ljudi čiju muziku slušate tolike decenije pljuju preko društvenih mreža, ali ako postoji ikakav srebrni pervaz na tom sivom oblaku, to je da je John Longstreth, pa... možda desetak procenata bolji bubnjar od Morottija. A koga, Morottija, da ne bude zabune, ja apsolutno idolizujem još otkada sam čuo prvi album Killitorous.



Longstreth je praktično sa druge planete. U Originu on svira nestvarno, nezamislivo teške pesme gde postoje samo dva tempa: najbrže i apsurdno brže i od toga, i ima tehniku koju ljudi skidaju već godinama i veoma mali broj uspeva da je rekonstruiše. Ali u Suffocation, Longhstreth pokazuje ono za šta nije imao mnogo prostora u Origin, Nordjevel ili Hate Eternal: gruv i NEVEROVATNU snagu.

Pesme Suffocation imaju dugačke blastbit pasaže, to da, ali u njima Longstreth zvuči pozitivno ZVERSKI, sa tako jakim radom na dobošu da Seraphim Enslavement ili Dim Veil of Obscurity zvuče kao bombardovanje iz orbite. No, pesme Suffocation su procesije evoluirajućih tema, harmonskih prelaza, mnogo promena ritma i Longstreth ovde zvuči možda najbliže Mikeu Smithu od svih bubnjara koji su u prošlih dvadeset godina znojili bubnjarsku stolicu u Suffication. Koncert, uostalom, otvaraju Thrones of Blood i Jesus Wept, dve stare pesme, iz devedesetih, obe sa zanimljivim gruvom i smenom tempa. Thrones of Blood je eksplozivnija, Jesus Wept ima onaj fantastični ,,valcerski" gruv u sredini i Suffocation ovde apsolutno dominiraju svirkom ali im zvuk nije idealan: Terrance i Charlie na gitarama i Derek na basu se jedva čuju pored razuzdanog Johna i zverskog urlika Rickyja Myersa na mikrofonu i treba da prođe nekoliko komada pre nego što se nivoi dovedu gde treba.



Ali onda... onda nastaje apsolutni haos. Breeding the Spawn već dobrano trese splav, Perpetual Deception je kardio-zagrevanje na rizičnu temperaturu a kada Myers najavljuje ,,prvu pesmu koju je Suffocation napisao" kreće totalna ludnica u mošpitu. Iako je i na prethodnim pesmama bilo poštenog crowdsurfinga, publika na Catatonia stiže i do bine. I bend ovo pozdravlja sa entuzijazmom: Ricky hvata surfere sa ruku publike i izvlači ih na binu, ovi onda malo hedbenguju, neki se slikaju pa skaču natrag u mošpit. Da bi bilo jasno, Myers posle i eksplicitno kaže da su ljudi dobrodošli na stejdžu i da se samo provode kako znaju i umeju i ovo koncert pretvara u dernek kao da su se devedesete stvarno vratile. I da su bolje nego ikada. Jako, jako dugo nisam bio na koncertu gde je stage diving bio ne samo prisutan već ohrabrivan od strane benda i večeras je naprosto prelepo gledati klince kako skaču sa bine, kako ih nose na rukama, kako se sudaraju u vazduhu i bivaju prenošeni sve od pozornice do šanka.



I ostali folklor je tu: doduše, ne izvodi se ni jedan Wall of Death – i bolje, jer je ovo, moram da primetim, meni i dalje apsurdna praksa, svakako primerenija metalcore nego death metal koncertima – ali hedbengovanje je PRAVOVERNO a circle pitovi su orkanske jačine.



Bend naravno samo štrika pa dobijamo ubitačnu As Grace Descends i apsolutno veličanstveno izvođenje Pierced from Within sa Longstrethom koji blastbitove zakucava sa takvim apetitom da je to milina gledati. Kraj koncerta je rezervisan za ubitačni poker asova: Effigy of the Forgotten sada JOŠ VIŠE usporava one moš-delove na kraju pre nego što eksplodira u blastbit završnici; Funeral Inception je potpuni masakr i pre nego što Ricky izgovori ono ,,Help us deny this flase God... Fuck him"; Liege of Inveracity razara čitav splav svojim proto-slem rifom koji je toliko težak da imate utisak da hedbengeri ispred vas udaraju glavama u patos. Na kraju dolazi Infecting the Crypts i circle pit je toliko urnebesan da ljudi i žene masovno padaju, onda ih ljudi oko njih podižu i oni i one se odmah vraćaju u taj vihor nekontrolisanih, oslobođenih tela što trče u krug, da iskuse još malo ekstatične euforije.



Nikada nisam video ovoliko srećnih ljudi na jednom mestu. Možda su Marduk i Mayhem prodali više karata i imali – pogotovo Mayhem – produkcijski skuplji i teatralniji nastup, ali Suffocation su večeras ponovo potvrdili ono što se najviše broji: da smo svi u prostoriji, uključujući brojne žene – braća. I to nema cenu. Ako niste bili, vi ste budala ali i vi ste nam braća i uostalom, sada možete zajedno sa nama koji jesmo bili da mučno brojite dane do sledećeg nastupa Suffocation u Beogradu. Ovaj je bio lekovit. Naredni nam možda spase živote.

https://youtu.be/Mpok7mTEcd4

Sada je već pomalo i fer da se kaže kako su The Cyclist Conspiracy jedna od najbolje čuvanih tajni domaćeg rokenrola. I to ne samo na ime činjenice da bend svira muziku koju je u jednom intervjuu njegov lider  opisao rečima ,,da se vlaška svadba sretne sa Swans i da to ima smisla", odnosno da je ovo spoj vrlo fizičkog, vrućeg, znojavog zvuka koji podstiče na, ne, ZAHTEVA pokret i ples, a onda i komplikovanih ezoterijskih učenja, tradicija i filozofija, već i u onom najprostijem smislu: iz nekog razloga ovaj bend promiče ispod radara  ljudima koji bi morali da znaju bolje. Fer je reći i da se biciklisti ne uklapaju u onaj za Beograd sada malo i maniristički spoj snenog popa i zvonkih, praskavih gitara koji već nekoliko generacija kao da definiše zvuk njegove scene, ali to ZAŠTO se ne uklapa je depresivno nejasno. The Cyclist Conspiracy apsolutno imaju taj spoj dubokih alfa-talasa, zavodljivih morfejskih plutanja između svesti i podsvesti i tih praskavih, zvonkih gitara koje su, kad smo već kod toga, praskavije, zvonkije i zabavnije od većine onoga što ćete metodom slučajnog uzorka pronaći na domaćoj sceni. Bilo koje generacije. The Cyclist Conspiracy su orgija gitarske psihodelije spakovana u raspoloženu surfersku žurku na plaži a onda na kvarno privedena da proba jednu domaću, ljutu, što se vadi iz vitrine samo za svadbe i dok se ona oko sebe okrenula, već je otišlo pola flaše, svadba je uveliko krenula a baš The Cyclist Conspiracy su orkestar koji goste treba da podigne na stolove a onda ih na njima drži dovoljno dugo da pogube osećaj za vreme i pristojnost i na kraju popadaju na patos i zarade svoje ratničke ožiljke na starinski način.



Večeras su The Cyclist Conspiracy svirali svoj šezdeseti koncert i to je bila posebna prilika. Aktuelni, drugi album benda, Back to Hermetics and Martial Arts Vol. 1, izašao je pre malo manje od godinu dana i bio uredno promovisan kada je trebalo, no, ovo je muzika koja se ne smiruje onda kada je snimite i ostavite pokolenjima da tragaju po digitalnim iskopinama i zapanje se kako se nekada dobro sviralo. Ne, nju treba videti u akciji pa smo se onda večeras i okupili u beogradskoj Karmakomi da se komiramo i da karmi nalepimo šamar ili dva ako bude nešto uzela da sere. The Cyclist Conspiracy, istina je, sviraju apokaliptičnu muziku, ali ovo je apokalipsa malo i u starinskom smislu, dakle ona koja označava otkrovenje, razotkrivanje tajne da je posvećeni upoznaju, prepoznaju i da ih ona možda i spase.

Kako smo već pisali povodom pomenutog albuma, The Cyclist Conspiracy je, očigledno nazvan po Basarinom kultnom romanu, Fama o biciklistima, čiji je prevodilac na Engleski, Randall A. Major dao blagoslov bendu da iskoriste njegov prevod naslova za svoje radove. Nikola Mangas, spiritus movens grupe je u Basarinom romanu video mnogo zanimljivih spona sa ezoterijskim tradicijama koje je i sam proučavao, a bend je zapravo nastao kao produkt diskusija o alhemiji kojom se u svojim pesmama bavio Vasko Popa, što su ih Nikola i Miloš Romčević – kultni beogradski muzičar, knjižar, panker i dendi – vodili jedno vreme pa su iz tih diskusija iznikli bendovi Gypsy Wizard and the Prophets of Doom i ovaj koji smo večeras gledali.



Nikolu poznajem dosta dugo, još iz vremena kada mu je glavni muzički projekat bio Kinovia, bend koji se bavio srednjevekovnom vizantijskom i srpskom narodnom muzikom, spakovanom u format nešto modernijeg gotskog folka. Tada smo i nešto neobavezno svirali zajedno, držeći se uglavnom teže, glasnije gitarske muzike, zajedno sa Dušanom Žicom koji će se kasnije solidno proslaviti svirajući u heavy psych postavi Temple of Smoke, a čiji je bubnjar, Dragan Mirković, zasvirao i u The Cyclist Conspiracy. Još u to vreme je Nikola standardnoj džemovanoj gitarskoj psihodeliji dodavao komplikovane gitarske surf-rok teme, ali razvijajući ih često kroz anadolijske harmonije. Ovo je i prva stvar koju čujem ulazeći u Karmakomu sa nekoliko minuta zakašnjenja* dok bend svečano i bučno prolazi kroz The Throat Ancestors. Ritam je snažan, zvuk izuzetno čist a tempo je nervozan, kao da sve vreme hvata zalet za eksploziju.
*krenulo se na vreme, ali se onda blejalo ispred sa gomilom izuzetno ljubaznih Gen-z metalaca i eto...

Ona, naravno i dolazi sa La Grande Maison De Fous koja veoma rano u minutaži koncerta podseća da ta dimenzija koju su modernom rokenrolu dali Swans živi i kada taj moderni rokenrol u sebi ima više Morriconea nego Little Richarda.



Sledi, naravno, Nightmare Chicken, pesma direktno inspirisana Basarom i jedan otrovno zarazan surferski komad u kome jednostavan tremolo rif od četiri tona služi kao pista sa koje će uzleteti free jazz na sopran saksofonu što ga svira Rale, prijatelj benda koji je, uzgred, napravio i pojačalo na kome Nikola svira. Rale se pojavljuje nekoliko puta u toku koncerta, svirajući posebno efektno hipnotičke dronove što se savršeno uklapaju sa gitarskom psihodelijom kojom bazični kvartet poliva iz sve snage, a njegov instrument na momente zvuči i kao B klarinet, blizak rođak, ali ne ISTI instrument. Kada ga posle pitam šta je on to svirao, Rale objašnjava da je kupio kineski sopran saksofon i da oni uglavnom imaju problem sa intonacijom. No, efekat koji se dobija je, mislim, idealan za muziku što je bend zapliće kroz svoje složene spojeve tradicija i filozofija.

Muzika The Cyclist Conspiracy je instrumentalna (sem u jednom notabilnom izuzetku na kraju) ali ona priča komplikovane priče. Njen su teme ezoterične, teozofske, mistične ili samo, ako više volite, fantastičke – uostalom Nikola nosi ispod svog sakoa majicu Dellamorte Dellamore a ne, šta ja znam, raspeće Isusa Hrista – ali se one nalaze u prostoru do kog treba da se probijete, prolazeći kroz guste slojeve gitarske magme i hvatajući neparni, zarazni plesni gruv koji ispaljuje ritam-sekcija. Tu je, naravno, i izražena dinamika, sa čestim postepenim krešendima od šapata do apokaliptične buke i nazad , a dok je muzika ovog benda i psihodelični fank, i psihodelični rok, u njoj ima i zdrava, za ignorisanje nemoguća količina narodne muzike i sve su ovo komponente njene ambiciozne duhovne građevine što ćete morati da je sagradite u glavi ponovljenim slušanjima. Na koncertu ćete svakako biti isuviše zblanuti da bi išta gradili.

Opet, surf-rok je ovde neka ključna osnova, i The Cyclist Conspiracy svoje postojanje i taj svoj spoj melodičnog surf-roka i bliskoistočnog folka sa ezoterijskim interesovanjima duguju kalifornijskim Secret Chiefs 3 i njihovom gitaristi i sviraču saza, Treyju Spruanceu, koga mase možda bolje znaju po grupi Mr. Bungle, a koji je sa SC3 kreirao čitave nove univerzume rok-zvuka.



Ključna razlika između The Cyclist Conspiracy i Secret Chiefs 3 je da ovaj naš bend koristi normalne harmonije i običan štim, bez iskoraka u mikrotonalnost koji je za Treyja bio veoma važan. Drugo je, naravno, to da naprosto ne postoje kalifornijski muzičari koji sedmoosminske ritmove i anadolijske ekstatične fraze mogu da sviraju onako kako ih svira ekipa koja od rođenja ovakvu muziku sluša na svadbama i drugim događanjima, koja je upijala turski, ciganski, arapski i iranski melos izblendovan u kafansku muziku što se širom Balkana troši nemilice zajedno sa alkoholom i parama koje su vredne samo onoliko koliko će da se pamti kakav ste haos u kafani napravili te večeri.

No, ima vremena dok se ne stigne do loma za koji svi znamo da sleduje. The Cyclist Conspiracy se stišavaju gotovo do šapata kada sviraju uvod u Estrella Marianna da bi onda, kada pesma poskoči u ,,kaubojskim" dubletima pokretačka energija bila neizdrživa. Svira se brže i snažnije nego na albumu, i ekstatična dimenzija ove muzike postaje sve izraženija. Kombinacija surferskih tremolo tema, power akorda na drugoj gitari, morikoneovskih semplovanih ženskih vokala koji svemu daju vrtoglavo epsku širinu i ritmova koji lome sve ispred sebe je naprosto savršena iako na papiru, složićemo se, deluje kao neobično frankenštajnovsko čudovište. Kad povremeno opet u sve ukliza sopran-saksofon, spona sa ekstatičnim džezom čini sve još snažnijim.



U nekom momentu onda na red dolaze i pesme sa prvog albuma, Mashallah Plan iz 2023 godine. Sviraju se Virility pa The Blood of the Lamb i Deneb i ovo su kinematski, evokativni komadi sa možda za nijansu više hardrokerskih gitara u svoj toj surferskoj ezoteriji.

Pred kraj onda dolazi i skoro potpuni ulazak u kafanski ili, ako je to otmenije, svadbarski štimung. Nikola će prvu pesmu na bisu najaviti sa ,,Pa, da zapevamo" i stiže komad vrlo ,,turskog" šmeka sa pevanjem koje pogađa sve one elemente kafanskog ekstatičnog izraza, sa vibratima, ekstremnim harmonskim rasponom i instrumentalnim krešendima koji ceo klub dižu u vazduh. Za kraj stiže Penga, još jedan bolesno zarazan anadolijski surf-rok sa drugog albuma, na kome ponovo dobijamo i saksofon i koncert se završava baš kako i treba – tačno na mestu gde postoji opravdan strah da bi publika sve izlomila ako bi se nastavilo sa svirkom.

The Cyclist Conspiracy su ubitačni u 2026. godini i to da ih je večeras gledalo svega nekih pedesetak ljudi nije refleksija njihovog kvaliteta već promašenosti interesovanja, ukusa, radoznalosti pa, ako hoćete i inteligencije Beograda. Ovakvi koncerti se doživljavaju – pa i preživljavaju – a ne samo slušaju i mada je možda i u prirodi ezoterične muzike da je poznaje i razume samo uski krug posvećenika ona, sudeći po večerašnjem svedočenju, ima kapacitet da prosvećuje i spasava mnogo brojniju armiju zabludelih. Samo treba do njih da stigne pre nego što bude kasno.

https://youtu.be/MuGN8s4IQfw