ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

 Erotski triler kao jedan od temeljnih žanrova američkog filma druge polovine osamdesetih i prve polovine devedesetih, uz neke druge kao što su policijski akcioni filmovi, više postoji izvan Holivuda, u prostoru striminga i fizičkih formata nego bioskopa.

Tako žanr u kome su Paul Verhoeven i Joe Ruben snimili neke od najboljih američkih filmova svih vremena danas primarno postoji u sferama produkcije televizijske kuće Lifetime koja se obraća ženskoj publici i koja je gurnula ovaj format u smeru chick flicka pa na nivou zapleta i junakinja i chick lita, u bukvalnom smislu.

Dok je erotski triler devedesetih bio erotski baš po tome što je bio unisex, mada obično snimljen iz vizure muških autora i samim tim male gazey, ali sa publikom koju su činila oba pola, danas je on mahom usmeren prema ženskoj publici. Tako i uspešniji primeri takvih filmova poslednjih godina dolaze baš iz književnosti više namenjene ženama, i naslova kao što su FIFTY SHADES OF GREY i sl.

Dakle, danas je erotski triler primarno namenjen ženama, možda je jedino tako moguće i snimiti ga da ne bude male gazey i samim tim silovateljski i sl.

Michael Showalter je muškarac ali kao reditelj on se specijalizovao da bude saradnik dominantnih žena, bilo kao lakej Anne Hathaway ili na projektima poput THE DROPOUT Elizabeth Meriwether o sada aktuelnoj Elizabeth Holmes. U tom pogledu, VERITY je njegov do sada i komercijalno ali i umetnički najuspeliji rad.

U svetu Lifetime produkcije ima dosta priča o književnicama koje lako postaju dame u nevolji. Jedan od najpoznatijih naslova govori o spisateljici čija asistentkinja se ispostavi kao opsesivna obožavateljka, i odmah da se razumemo, VERITY snimljen po romanu Colleen Hoover više duguje Lifetimeu nego Catherine Tramell kao glavnoj junakinji književnici iz BASIC INSTINCTa.

Međutim, sa Dakotom Johnson iz SHADES serije, Joshom Hartnettom koji je vraćen u rotaciju kad je malo omatorio i Anne Hathaway u jednoj pokroviteljskoj naslovnoj ulozi koja je dominantna u priči ali nije protaginistična, Showalter uspeva da napravi ipak nešto što je daleko iznad Lifetime filma ali opet nije na nivou klasika iz devedesetih, ali nije ni na nivou do sada najboljeg rimejka tog tipa filma kakav je novi HAND THAT ROCKS THE CRADLE.

Micah Bloomberg je u scenariju sa novi HAND zaista napravio drastičnu stilsku i žanrovsku mutaciju u odnosu na Hansonov original i osavremenio ga, smanjujući klasičnu visceralnu tenziju ali uvodeći neke socijalne prostore nelagode. Nick Antosca, kao pouzdan mahom televizijski žanrovski operativac, od ovog romana koji nisam čitao ali iz kritika sam shvatio koja vrsta "aerodromske knjige" je u pitanju, uspeva da izgradi jedan pre svega no nonsense narativ, i da mu u saradnji sa Showalterom i glumcima da jednu dozu jednostavnosti i koliko je moguće ubedljivosti.

Naravno, ovaj film i kad se jako potrudi da bude jednostavan i ubedljiv ostaje potboiler smešten u veoma povišenom realizmu, međutim, zaista mislim da je Antosca uspeo pre svega ovde da postavi likove i priču koji su konkretni i koliko je moguće u okolnositma ove vrste pulpa konzistentni.

Rekao bih da je kritika sahranila film više iz predrasude prema materijalu nego zato što Showalter, Antosca i glumci nisu uradili skoro sve što je bilo moguće da se VERITY učini ubedljivim a i dalje bude to što jeste.

VERITY ne podiže stvari na nivo kako je Frankelov DEVIL WEARS PRADA digao chick lit, uz pomoć Anne Hathaway, ali svakako pokušava da zauzme slično mesto u okvirima ove nove iteracije erotskog trilera kao chick flicka i u tome delimično uspeva.

* * * / * * * *

Da me ne bi grizla savest, odlučio sam da vidim još ponešto što je režirao Mike Flanagan jer je serija CARRIE zaista bila kvantni skok za ono što sam od njega ranije gledao.

Posle tri filma koja sam gledao ranije, video sam ga kao nekog novog Micka Garrisa čiji je posao da vodi Stephena Kinga na pišanje. Međutim, serija CARRIE me je oduvala u tolikoj meri i delovalo mi je da možda nešto vrhunski još postoji kod njega u opusu.

Pogledao sam film OCULUS, koji ima odličnu podelu, među kojima su Karen Gillan i Brentom Thwaites.

I ovaj film nažalost korespondira sa onim što su mi bili raniji utisci o Flanaganu. Prvo film izgleda vrlo skromno, rekao bih televizuelno u pogledu koncepta. Sama priča je klišetizirana i dobro poznata, razvija se onako kako se očekuje.

Ali, ima i nešto što je neuobičajeno. Film me je veoma podsetio na Carpenterov PRINCE OF DARKNESS, jedan od gorih filmova eminentnih autora koje sam imao priliku da gledam. Nije tu sad samo ta okultna priroda ogledala već i sama dramska postavka u kojoj su glavni junaci statično postavljeni oko okultnog artefakta i vode jedan štelungskrig protiv onostrane pretnje.

Međutim, film ipak ne ide ni konceptualne ni u kvalitativne ekstreme kao Carpenter što svemu na kraju daje određeni osećaj osrednjosti.

Ipak, to klatno osrednjosti u slučaju filma OCULUS na kraju odlazi u jednom izrazito negativnom smeru u pogledu utiska.

* 1/2 / * * * *

Posle BORATa, filmovi koje je Sacha Baron Cohen snimao sa svojim elitnim likovima su bili maltene prestige pictures. Međutim, iako ga je režirao veoma značajni Mark Mylod, prvi Ali G film nije bio takav. I drugi Ali G je nažalost još manje takav. Međutim, čini mi se da je povratak Sache Baron Cohena svom kanonskom liku, ovde urađen veoma površno i slabo za razliku od drugog filma o BORATu koji nije bio ni približno dobar kao prvi, iz puno razloga, među kojima su promene okolnosti, u društvu i kulturi, ali mu se nije mogla osporiti ambicija i doza pažnje u izvedbi.

ALI G: WHO IZ I? nažalost deluje vrlo nemaštovito, prilično rekao bih prazno kad je reč o humoru, gde ne samo da često ne uspeva da bude duhovit nego kao i da nedovoljno pokušava. Pa je i rezultat svakako ispod prvog ALI G filma, a o briljantnosti BORATa ili DICTATORa da i ne govorim.

U izvesnom smislu, kada pogledamo prvog BORATa pa i DICTATORa, činjenica je da su to vrhunci Baron Cohenovog opusa u svakom pogledu i kada se neko bavi tom vrstom komedije, teško to može da ponovi. I ako imamo u vidu da je ALI G ipak bio bioskopski cash in sa idejom da iskoristi televizijski šou, onda je to znak dodatno umanjene ambicije. Međutim, čak i u odnosu na prvog ALI Gja, ovaj nastavak deluje lenjo pre svega, više nego umorno.

Sacha Baron Cohen je genije moderne komedije koji prolazi kroz osetljiv period uključujući i cancel i njemu ovde nimalo nije lako. Međutim, ako su cash-in nastavci nekakva sigurna kuća za komičare u nevolji, ovaj se srušio kao kula od karata.

Michael Lewen je u produkciji Setha Rogena i Evana Golberga režirao film TINY FUGITIVES. Kao alumnus produkcija Judda Apatowa ali i filmova kao što je GOOD BOYS kome je ovaj naslov najsličniji, Lewen je bio solidno predisponiran da snimi zanimljiv film.

I TINY FUGITIVES jeste zanimljiv kao old school film o šašavim klincima koji zaposedaju letnji kamp jer žele da u njemu ostanu zauvek a sa njima se obračunava psihotični instruktor kog igra Johnny Knoxville.

Knoxville je podelio ekran sa Jackiejem Chanom u filmu SKIPTRACE i delovalo je da su kompatibilni da se nađu u zajedničkim kadrovima jer obojica vole da odigraju nešto fizički zahtevno i potencijalno bolno. Ali, na kraju taj film ipak nije iskoristio Knoxvilleov dar za fizičku komediju u očekivanoj meri jer Harlin nije ni tipičan Chanov hongkonški reditelj fizičke akcije a nije ni Knoxvilleov ortak sa serijala JACKASS. Snaga tog filma na kraju bila je u nekim drugim aspektima.

Danas je Knowxville sličan kao i Chan, i dalje ume da bude objekat fizičkog gega, ali sada su to ipak insenirani detalji, snimljeno je na klasičan holivudski način, "sa varanjem". Međutim, Knoxville iako nije ovde u punom autentičnom gasu u fizičkoj komediji jeste solidan u svakoj drugoj.

Deca su zanimljiva i harizmatična. Scenario je u dovoljnoj meri duhovit. Međutim, sama premisa nije skroz jasna jer prosto ideja dece da zauvek ostanu u kampu nije skroz artikulisana. Nije problem u smislu i uverljivosti, problem je što ni samim junacima pa ni publici zamisao nije baš kristalisana. Iako je ovo komedija sa dosta grossouta i fizičkog humora, ipak je na elementarnom nivou potrebno da shvatamo šta gledamo, a Lewen gubi konce pripovedanja, a da pritom nikada nije pretendovao da uđe u neki puni koncept ređanja nepovezanih skečeva.

Otud, TINY FUGITIVES zaslužuje pohvale što ovo jeste film u pravom smislu te reči, komedija bazirana na senzaciji koja želi da ispriča priču, ali nažalost na nivou pripovedanja luta. U tome svemu ostaje simpatična i savršeno upotrebljiva dopuna repertoaru, ali ne mnogo više od toga. U izvesnom smislu, Knoxville je mnogo bolje radio sa decom u masterpisu BAD GRANDPA kao što je i temu zabavnog parka kao nekog lokaliteta anarhije ipak jasnije obradio u Kirkbyjevom filmu ACTION POINT.

* * 1/2 / * * * *

EL VAMPIRO NEGRO režirao je Roman Vinoly Barreto u "zlatnoj" epohi argentinskog filma 1953. godine.

Reč je o nezvaničnom rimejku Langovog klasika M, smeštenom u Buenos Aires, u kom frustrirani profesor kog odbijaju odrasle žene postaje otmičar i ubica malih devojčica.

Kada jedna barska dama, majka male kćeri, postaje slučajni svedok njegovog zločina oko nje se zapliće mreža komunikacije sa ubicom ali i sa tužiocem koji se zaljubljuje u nju iako kod kuće ima suprugu koja je doživela nesreću.

Vinoly Barreto režira film jasno oslonjen na vizuelni izraz klasičnog noira a posredstvom njega i nemačkog ekspresionizma. Tu je slika puna kontrasta svetla i tame, ekstremni rakursi, karakteristično osvetljenje, blaga doza artificijelnosti, sve ono što maltene čini kanon noira na prvu loptu.

Međutim, Vinoly Barreto isto tako iz glavne glumice Olge Zubarry izvlači jednu modernu, skoro u potpunosti realističku glumačku igru, kao što pokazuje i sigurnost u vođenju priče, sa dozom dramske ironije koju ne smešta u dijalog već u odnose.

Vinoly je pre Chabrola ekranizovao roman Cecila Daya Lewisa THE BEAST MUST DIE i ovo nije njegov jedini doprinos ovom žanru, ali se smatra najznačajnijim.

* * * / * * * *

Kultni reditelj Ray Dennis Steckler koji se iskazao u raznim formama exploitationa, underground filma pa i pornićima, svoj prvi film snimio je 1962. godine, pod naslovom WILD GUITAR.

Bio je to rokenrol film u kom je producent Arch Hall Sr. želeo da proslavi svog sina Arch Halla Jr. koji je u to vreme već nastupao po losandđeleskim klubovima sa bendom Arch Hall and the Archers u kom je svirao i Alan O'Day, kasnije poznati hitmejker na Warnerovom platnom spisku.

Ako imamo u vidu da se Arch Hall Jr. ubrzo povukao i iz muzike i sa filma i postao pilot putničkih i kargo aviona, jasno je da ovaj film od njega ne donosi puno ni u pogledu glumačkog ni u pogledu muzičkog talenta. Film je ostavljen negde u opskurnim ćoškovima istorije rokenrol filma i obično su mu kritike na sajtovima autora koje zanimaju trash, bizarre i cult cinema.

Međutim, WILD GUITAR uz sva svoja ograničenja, dakle uz glavnog glumca koji nije ni harizmatičan ni glumački sposoban niti muzički izvanredan, i uz skroman budžet, na kraju uopšte nije loš i uspeva da ispriča svoju jednostavnu priču o naivnom momku koji nailazi na surovog control freak menadžera prevaranta koji ga korumpira suštinski da bi ga pokrao. U izvesnom smislu, verovatno je tu naslućen odnos Elvisa i Pukovnika ali njihova priča se nije ni približno ovako rasplela.

Stecklerova režija je efikasna i on uspeva da uprkos svim ograničenjima postavi i ispriča priču, mnogo efektnije od mnogih sličnih rokenrol ili beach party filmova svog doba. Na opskurnost ga je osudio sam Arch Hall Jr. koji prosto nije uspeo da se sa svojih par ploča i nekoliko filmova afirmiše i onda ovaj film kao artefakt stoji sam, bez pobočnog značaja koji ovakvi naslovi moraju imati. Ali, ukupno uzev, ovo je solidno urađen B-film u kom su razni neuslovi prevaziđeni.

* * * / * * * *

HANGAR ROJO je crno-beli visokoestetizovani film o oficiru čileanskog vazduhoplovstva Jorgeu Silvi koji je umesto na streljanje grupu političkih zatvorenika tokom Pinnochetovog puča odveo na stadion, odakle su se spasili.

Film u manje od sat i po vremena, lagano prati Silvu dan pre toga i toga zlokobnog dana sve do sledećeg jutra kada se predao i suočio sa sudbinom.

Silvina drama je opipljiva i Juan Pablo Sallato je čini jasnom, međutim, postupak koji gradi oko glavnog više podseća na ORDINARY PEOPLE Vladimira Perišića, samo sa akcentom na konkretne ljude i konkretne događaje i sa tom crno-belom estetizacijom.

Dok je kod Perišića egzekucija i banalnost vojničke svakodnevice dovedena do apsurda, ovde se ipak Sallato drži tog malo distanciranog prikaza nasilja gde se ono dešava tamo negde i rade ga uglađeni, birokratizovani likovi.

Iako Sallato nikada ne odlazi do ekscesa ORDINARY PEOPLE s jedne ili ZONE OF INTEREST s druge strane, i zapravo drži se jedne rigorozne vizure junaka ali oko njega ipak gradi relativno klasičnu dramu, ovaj film se svakako može uključiti u taj trend filmova koji oneobičavaju masovni zločin.

U tom pogledu, Sallatov film je nedovoljno radikalan da bi opravdao svoju prazninu, jer ipak na kraju svega podleže relativno klasičnom sagledavanju zbog oslanjanja na konvencionalan izraz.

* * / * * * *

Studenti srušili i Bobana!!

Čuvena "Čudna knjižara" trenutno je u procesu transformacije u muzičku prodavnicu. Sličnu onoj preko puta knjižare.

Neko je spomenuo na ovom topiku da je zaniteresovan da preuzme ovaj sajt od Bobana.

Pa, sad je možda pravi trenutak.

Pre nego što se i ovaj virtuelni prostor pretvori u digitalno oranje. Što će neki zažaliti, pošto im je ovde životno delo, jelte.

Eto, ja vas obavestih i spasoh dušu svoju!

U svom prethodnom filmu, i najvećem uspehu, WEAPONS, Zach Cregger je koketirao sa estetikom Paula Thomasa Andersona, i snimio je film koji je delovao kao neki čudan spoj recimo MAGNOLIAe i MARTYRSa. U novom filmu polemiše sa drugim Paulom Andersonom, onim boljim, Paulom WS Andersonom, i snima reboot ekranizacija serije igara RESIDENT EVIL.

Ako ne računamo animirani serijal, ovo treća igrana varijacija na temu.

Dok je Andersonov RESIDENT EVIL bio na neki način sa svojom estetikom prvo tehno trilera spojenog sa hororom a posle postapokaliptičnog tehnotrilera (u kom je Anderson pustio prva dva nastavka drugim rediteljima a zatim sve uzeo u svoje ruke) mnogo više nešto što bi gejmeri i ljubitelji blokbastera voleli da gledaju nego ono što sama igra zapravo jeste, ali je isto tako uspeo da tu "legendu" o igri učini dovoljno ubedljivom da zaliči na istinu, Johannes Roberts je probao da se vrati pomalo estetici igre a Cregger to radi u potpunosti.

Naravno, ja nisam preterano merodavan da diskutujem u igri jer sam prvu davno igrao i posle nje sam igrao samo jedan nastavak (npr. četvrti) koji mi je dao Mehmet ili Milan za PS, i ta igra je važila za možda najbolji RESIDENT EVIL do tada. Ali, Craggerov film jako podseća na iskustvo gameplaya, gde junak koji je igračev alter ego ide kroz jedan načelno miran prostor u kom vrebaju opasnosti na koje treba blagovremeno reagovati i koje nije lako uništiti, zatim nailazi se na prepreke koje treba savladati i povremeno na neke strašne prizora, pa i iz domena body horrora.

Creggerov film u tom pogledu mnogo više liči na igru nego Andersonov koji je bio sklon da sve okrene na veselje, da se zombiji rokaju vatrenim oružjem, hladnim i teškom mašinerijom na sve strane, a igra zapravo nikada nije bila to, počev od toga što je ona primarno horor igra, sa dosta atmosfere i puno "praznog hoda".

U WEAPONS je Cregger pokazao da mu "prazan hod" ide od ruke i ovde ga on koristi efikasno. Uspeva da izgradi dobar spoj intervala i akcenata, smenjivanje običnih i neobičnih prizora, bezopasnih i izrazito opasnih situacija i to daje filmu dinamiku koja je bliska igri ali funkcioniše i u filmu.

U izvesnom smislu, Cregger dosta diskretno ubacuje nekoliko gameplay nivoa koje junak treba da prevaziđe poput vožnje nestabilnim zaleđenim putem u kome je fizika vožnje poremećena, zatim suočavanje sa misterijom gde mi treba da vidimo kako je ovo svet poput našeg gde ovakvi događaji nisu svakodnevica ali i u kome RESIDENT EVIL ne postoji kao igra i treba malo vremena da shvatiš da treba pucati u glavu.

Junak filma, kao alter ego igrača je uvek osetljiva tema i Cregger ga ovde postavlja kao jasnu paraftazu Johna McClamea iz DIE HARDa, s tim što je tamo on policajac koji se suočava sa teroristima tri broja većim od sebe, a ovde je to kurir iz dostavljačke službe za medicinske potrebe koji nosi organe ali nije ratnik u kog će morati da se nekako pretvori do kraja filma.

Za moj ukus glavni junak previše gunđa sebi a nije baš Bruce Willis ali to što je hteo Cregger, Austin Abrams mu je pružio. On je jedan od tih mladih glumaca iz žanra Nata Wolffa, Alexa Wolffa ali i nekih izvan bratstva Wolff koji imaju tu energiju everymana a opet i neku harizmu, iz koje se recimo oteo Noah Centineo, nabildovao i postao Rambo a ovi su ostali u tome. Ako je Zach Gilligan mogao da nosi GREMLINSe, može i ovaj dečko ovaj film. Ali, Milla Jovovich, heroina gejmerskog i geekovskog sveta on nije. Ovo je ipak mnogo manosferičniji, da ne kažemo incelski tejk na priču, iako junak tokom svog formativnog doživljaja ima token traumu iznenadne trudnoće svoje partnerke.

Iako, u jednom izrazito ALIENS momentu, Cregger pokušava da prožme njegovu traumu sa kultnom lokacijom porodilišta, nije to-to. Njegova partnerka i njena trudnoća iako maksimalno funkcionalni na nivou celine nikada zapravo nisu postali skroz uverljivi, za moj ukus.

U svakom slučaju, dakle, junak gunđa kao Bruno-wannabe u nekom DIE HARD derivatu, film obiluje crnim humorom, duhovit je, ali ume da bude i jako crn, i da proistekne humor iz situacije, sve to ima svoju efeknosti i Cregger se pokazuje kao reditelj koji na nivou ideja može da napravi i blokbaster.

Međutim, ovaj film traje 90ak minuta, a manje od 90 minuta je krtine, a u njemu se i svašta desi, a opet ima i tih intervala kad se vajbuje, kad je sve tiho a nemirno, i postavlja se pitaje, kako je to moguće. U izvesnom smislu, Cregger ima set-pieceove kao što znamo, i u BARBARIANu i u WEAPONSu, bar po jedan izvanredan. Ovde ono malo "protrčava" kroz situacije. Dakle, nema tu onog starog "mašćenje" i ceđenja napetosti, iako ima napetosti, i ima situacija obilje. Prosto, onoliko koliko je Fede Alvarez u ROMULUSu, idući suprotnim puten od Creggera uspeo da skroz izuči i rekonstruiše cameronovsku mehaniku akcije iz ALIENSa u izvesnoj meri, mada je ona po definiciji neponovljiva, ovde imamo jedan nu school pristup koji je oličen u tome da je film tropey i samim tim ono što smo načelno ranije videli, dajemo u mnogo kračim izvedbama.

Da ne znam Creggerove ranije filmove, mislio bih da ne zna da napravi, ali ovde je očigledno koncept da se obrati publici koja je videla sve i kojoj sad produženi nagaženi set-piece nema neki vitalni estetski doprinos. To će malo smetati old school publici koja bi volela da sve ovo gleda nekih dva sata. I film ima malo fizionomiju fusnote a ne lansiranja megaambiciozne franšize, ali na kraju dana uradio je posao.

Iako Anderson ima veoma kredibilnu horor fazu, on je ipak više čovek tehnotrilera i akcije nego horora, a Cregger je suprotan tome. Tako da, jeste njegov junak throwback na McClanea i po stavu i po tome što nekada mora ostati bos i po tome što mu se zaglavi hekler i koristi ga kao polugu ali ukupno uzev, njega jako zanima body horror, zanima ga groteska transformacije, zanima ga odlazak na teritoriju Franka Henenlottera, što je zanimljivo jer posle SUBSTANCE evo opet ga pominjemo kao evidentan uticaj na neki jako važan film u sezoni. I u tom pogledu, Creggerov reboot svoje horor akcente, i svoje prizore strave postavlja neštedimice. Koliko nije raspoložen da ulazi u elaboracije set-piecea, toliko ne štedi ne samo na prikazu mutacija nego ih na kraju postavlja i u funkciju karaktera, i vodi sve ka imagunariju tragike klasičnog Universal horora.

U izvesnom smislu, ako je WEAPONS bio spoj nespojivog u kome je bilo dosta novog i dosta dobrog ali ono što je novo nije bilo dobro, pa je opet dalo solidan ishod, RESIDENT EVIL deluje kao posao na ome je Cregger mogao samo da nazaduje, i u izvesnom pogledu, to se i dešava. I dalje mislim da trebalo da sačeka rezultat WEAPONSa pre nego što je prihvatio film po igri jer verujem da bi se studiji otimali za neki njegov original, ali na kraju u ovome što je snimio, pokazao je dosta žanrovske erudicije.

Još jedan paradoks je to što je u RESIDENT EVIL pokazao možda suštinski i više žanrovske erudicije nego u WEAPONSu i da je ponovo otišao u ekstrem. Naime, u WEAPONSu je ekstrem bio u tome što je sve bilo dato velikim slovom i vajb jako bitnog filma je bio priustan u svakom kadru. U RESIDENT EVIL ide se u drugi ekstrem. Film možda i previše insistira na tome kako je ovo jedan mali programmer od sat i po igri, zaista ništa posebno, jedna laka razbibriga. I on to svakako i jeste, nije sebe potcenio, ali svakako da nije potpuno lišen razloga za pažljivo gledanje.

Cregger uspeva nenametljivo da unese utisak gameplaya u film. Njegovo igranje sa temom katanaca koji su poznata frustracija igrača RESIDENT EVILa je naravno vrlo direktna aluzija na to, ali zapravo smena ambijenata, i način uvođenja NPCjeva, različitih ravni fizike u kojima se junak snalazi itd. veoma su efektno dati kroz radnju, rekao bih organski ali to bi u filmu sa ovoliko body horrora bilo pun. U tom smislu, gejmeri treba da daju svoj sud, ali ja ovako sa strane, imam utisak da bi ovim ostvarenjem trebalo da budu prezadovoljni.

Kao što mislim da je Cregger ovde završio svoj posao i da franšiza treba da živi s drugim rediteljima a da on radi nešto svoje.

* * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on Today at 06:34:36Kao što mislim da je Cregger ovde završio svoj posao i da franšiza treba da živi s drugim rediteljima a da on radi nešto svoje.

Mislim da je to definitivno tako, pošto je on dosta javno kukao da ga OBER smaraju diehard ljubitelji igračkog serijala svojim kmečanjem da je odstupio od lorea itd.

Opa, izašao dobar rip, gledaće se tunajt.