ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Sticajem okolnosti trebalo je eda skinem neku foku i pogledao sam ponovo SRETNO DIJETE Igora Mirkovića, courtesy of Ginger.

Gledao sam ga svojevremeno na FESTu a sećam se i kako sam se ludo proveo sa divljim taurus-jorom na svirci Le Cineme.

Na novo gldeanje još sam uvereniji u stav koji sam tada a to je da SRETNO DIJETE nosi u sebi niz dragocenih dokumenata i da svaki poštovalac jugoslovenskog rokenrola treba da ga vidi prosto da bi na jednom mestu video žive slike nekih od velikana iz te pojave.

Međutim, kada se to apstrahuje, SRETNO DIJETE nije sveobuhvatan dokument pošto najpre zanemaruje riječku i slovenačku scenu koje su imale još štošta da ponude u tom trenutku. S druge strane, to se može pravdati Mirkovićevim ličnim pristupom celoj stvari.

Ipak, kao politički novinar, Mirković nije smeo tek tako apstrahovati učešće jugoslovenskih novotalasovaca u raspadu to jest razaranju bajke koja ih je iznedrila i čiju je iluziju njihova pojava na neki način kreirala, i konačno čiji su oni deo do te mere da je Novi talas deo imaginarne istorije SFRJ.

S fruge strane, tek u jednoj kratkoj deonici Davorin Bogović sugerišu besramnu prodaju koju su neki od njih obavili, a u ovom aranžmanu koji je Mirković odabrao svakako su u tome prednjačili Prljavo kazalište, sa besprekornim početkom karijere i serijom bizarnih i neizbrisivih kreativnih i ideoloških devijacija (?) potom.

Mirković je u ovom filmu relativno prikazao zašto je bio srećan, ali nas je slagao oko ishoda cele priče i učešća njegovih heroja u njemu.

U tom smislu Mirkovićevo SRETNO DIJETE je deo, kako rekoh imaginarbne istorije SFRJ koju j producent ovog filma Rajko Grlić, započeo pišući GRLOM U JAGODE Srđana Karanovića. Očigledno, Grlić regrutuje mlađe ljude da falsifikuju epohe kao što su radili on i Karanović.

Zbog obilja dokumenata

* * / * * * *

Pogledao sam PARENTS Boba Balabana, courtesy of Kunac, i nije mi jasno kako ovaj film nikada nije imao viši profil. Možda ću ispasti glup u društvu, ali ja nisam ranije ni znao da je reč o važnom filmu.

PARENTS je mešavina Watersa i De Palme u najboljem smislu. Balaban uzima radikalnu hiperstilizovanu imaginarnu deceniju pedesetih i prepliće je sa zapletom o klincu koji sumnja da su mu roditelji kanibali, što je negde Waters (mada nije rip-off Watersa jer film kalendarski koincidira kada je Waters izvorno radio na ovu temu) i tretira ga izuzetno filmično, sa izuzetbno veštom inscenacijom, oniričkom atmosferom, vrlo fokusiranim trilerskim izborom i pokreta kamere, sa jako puno subjektivnih planova i gezibicija u kadriranju i sa generisanjem istinskog suspensea kroz spoj opasnosti i gađenja na kojima baziora tenziju.

Iako do kraja filma, Balaban ne uspeva da zaokruži ideju i odmakne PARENTS od jednog relativno jednosmernog toka, spoj ideje i egzekucije su uzorni, sa odlinčnom glumom.

U svakom sčučaju PARENTS je bitan film sa kraja osamdesetih, kakav je, po ko zna koji put ponavljam, danas nezamisliv.

* * * / * * * *

Podsetio sam se kultnog HEDWIG AND THE ANGRY INCH i mogu reći da mi se sada manje dopao nego svojevremeno. Čini mi se da me je u međuvremenu Azija dosta razmazila, i dosta povisila rezistenciju na izopačenosti raznih vrsta i HEDWIG mi danas naprosto ne deluje onoliko hrabro.

To jest, kada se ogoli hrabrost, otkriva se suštinski slaba rediteljska i scenaristička adaptacija mjuzikla i činjenica da su ključni dramski i emotivni momenti zapravo sakriveni od nas, a da je mjuzikl dat nedijegtički. U krajnjoj liniji, iako važi za filmotvora koji se ne stidi radikalnih i eksplicitnih sadržaja, John Cameron Mitchell i previše pravi big deal od pederastije i travestije, i ovom jako zanimljivom konceptu zapravo treba autor Almodovarovog kalibra koji potpuno neobične i bizarne junake i situacije tretira kao najredovniju pojavu, sasvim relaksirano

Kako bilo, HEDWIG je barem za okolnosti studija New Line koji ga je proizveo radikalan pomak, i korak bliže art i exploitation paradigmama sa početaka, i zbog mesta u širem kontekstu američkog filma, ipak važan naslov.

* * * / * * * *

Iako sam upozoren na TIME AND TIDE pre jedno pt godina, dakle, kada je to bio nov film, sticajem okolnosti jako dugo nisam uspevao da ga nabavim. Konačno, kada sam ga locirao prošle godine, nekako sam i zaboravio na njega, mada sam ga i kupio radi te stare preporuke.

No, konačno, eto, u vihoru prednovogodišnjeg pisanja besramnog šunda za nepismeni narod, stigoh da ga pogledam.

TIME AND TIDE Tsui Harka istovremeno pokazuje zašto je ovaj reditelj veliki patrijarh hiongkonškog filma, i zašto nikada nije uspeo da postigne slavu i reputaciju na Zapadu.

Unutar opusa koji je, ruku na srce, zaista vrlo nekonzistentan, TIME AND TIDE stoji kao verovatno najvažnija stvar koju je Hark rekao u domenu heroic bloodshed podžanra koji je rasdeći kao producent formulisao sa John Wooom.

TIME AND TIDE dolazi u taj žanr posle Tarantina i posle Yuen Woo Pinga, tako da umesto Wooove jasne sirkovske melodrame imamo prilično haotičnu i moralno ambivalentnu tarantinovsku priču, a posle Pinga, imamo dosta wireworka u miljeu u kome nije često viđan.

Kad je reč o samom zapletu, moram piznati da uopšte nisam razumeo o čemu se radi i tek sam u načelu razlikovao likove i glumce. U pripovedačkom smislu, dakle, harka ne zanima da se približi oksidentlnom gledaocu, ali mi se uprkos tome što nisam ispratio priču, čini da scenario prosto formalno nije baš skladan.

I to je jedan od razloga zašto je Harkov rad jako retko uspevao da cross-overuje na Zapadu.

Prosto u kulturi opterećenoj jasnom pričom, on ne može da prođe. S druge strane TIME AND TIDE se sve vreme pretvara da priča i priču tako da ume da bude malo naporan ako ne znaš o čemu se radi.

Međutim, kad se dođe do akcije, može se slobodno reći da je TIME AND TIDE jedan od uticajnijih filmova koji su se pojavili poslednjih godina. U ovom filmu Hark kombinuje obilje elemenata koji se do tada nisu sretali. U isto vreme imamo vrtoglave pokrete kamere sa wireworkom, wooovskim fetišizmom oružja, holivudskim stepenom devastacije scenografije i argentovskom sklonošću ka prikazivanju detalja mašinskih mehanizama.

U ovom ostvarenju Hark svakako započinje neke stvari po prvi put a potrebno je nekoliko gledanj da se utvrdi gde smo sve te stvari viđali ovih godina. Zanimljivo je da je TIME AND TIDE čak i imao američki release, i da je upoređivan sa CROUCHING TIGERom po komercijalnoj ambiciji, ali da je naravno nije ispunio. Međutim, am taj release garantuj da je film ipak bio gledan, naročito od strane action buffova i filmskih profesionalaca.

Iako je u tom trenutku već veteran, i iako TIME AND TIDE prosto ima puno nedostataka, deluje kao delo u kome stari učitelj daje smernice kako treba raditi određene vidove žanrovskog gradiva.

U svakom slučaju, drugi sat filma nudi neprekidnu i vrlo inventivnu akciju čiji eho možemo videti možda ponajviše kod Louis Letteriera i filmova koje producira Bessonov europa Corp a nekako mi se čini da će i taj toliko hypeovani SHOOT EM UP biti sličan ovim rešenjima.

U svakom slučaju, TIME AND TIDE je esencijalan naslov za sve ljubitelje akcionog filma.

* * * / * * * *

Večeras sam odlučio da saznam zašto se agencija koju vodi Spencer Trilby u TRUE LIES zove OMEGA. U to ime pogledah OMEGA MAN Borisa Sagala.

Film je vrlo zanimljiv, naročito pošto sam ja sucker za apokaliptične sventies extravaganze, a naročito za Chucka Hestona.

Ovaj film je u suštini zaista nedostojan Mathesonovog romana, i zapravo ni blizu ne dobacuje do potencijala koji bi trebalo da ispuni film baziran na ovom inače izuzetno filmičnom predlošku.

Dakle film je po mnogo čemu potpuno idiotski, gneza apokalipse i problema od koga ghoulovi pate je dosta sumnjiva, kao i sam endgame koji ima žena prema glavnom junaku, pošto se na kraju ne dozna tačno da li je i kada bolest motivisala njenu izdaju, da li je to bio plan od početka, mada izgleda da ipak nije, itd.

Međutim, i pored ozbiljnog izneveravanja Mathesonovog romana i neispunjavanja ogromnog potencijala, OMEGA MAN je vrlo zabavan seventies flick sa larger than life Chuckom Hestonom koji ide okolo i ubija ghoulove koje predvodi Anthony Zerbe, i to na nekom čisto kinestetičkom nivou funkcioniše. Sagalova stilizacija radi posao, i sve što je nemoguće u datom kontekstu deluje uverljivo. Režija je vrlo simplifikovana i kao takva do te mere rudimentarna da može da isprati kako rudimentarne odnose među likovima, tako i rudimentarni dizajn i rudimentarnu priču.

Scenografija je naročito draga pošto te urbane strukture koje su karakteristične za apokaliptiične filmove iz sedamdesetih imaju neki spoj baroknosti i sive betonske depresije, i negde dobro odjekuju kod ljudi kojima su modernije zdanja u blizini otprilike iz iste epohe.

OMEGA MAN je hendikepiran film, ali kao takav je vrlo dosledan i zato funkcioniše kao gledalačko iskustvo.

U suštini, rane sedamdesete su zapravo poslednje vreme koje je moglo da proizvede tako autentičnog over the top junaka, u tako naivno stilizovanom univerzumu, sa relativno malo akcije, a da film bude i zabavan, i da čak, na nekom rudimentarnom nivou ideološki nešto i znači. OMEGA MAN bi do definicji morao da znači mnogo više naravno, ali i ovakav kakav je emituje neko značenje.

Zanimljivo je koliku enmergiju zrači Heston u jednom filmu koji je inferioran, i koliko se Arnie spoticao u filmovima koje su radili slabiji reditelji.

I AM LEGEND bi svakako bio idealan projekat za Arniea, mada ja ličnop nemam ništa ni protiv Willa Smitha, pošto i njega volim, i vidim kao neki produžetak Jima Browna koji je bio Hestonov savremenik. No, ipak Arnie bi zaista bio dosledan naslednik i šteta je što ga nema u novoj ekranizaciji...

E sad, u širem smislu, to što ima OMEGA MAN naravno nije dovoljno da nam pruži ono što mi zapravo tražimo od njega ali to je već drugo pitanje.

* * 1/2 / * * * *

P.S. Crnačko dete Ritchie iz filma je posle režiralo pilot serije LA CONFIDENTIAL i još štošta.

Oprostices mi ovaj kratki, digresioni post... nadam se.

Org. 'Omega', takodje u 70-im, pojavljuje se i u 'Ostermanovom vikendu', S. Pekinpa (org. je to koja je u filmu trebala da bude spijunska, a kojoj su, kao, pripadali Ruter Hauverovi prijatelji); doduse, ispostavice se tokom filma kao fiktivnom org, bez realnog opasnog ucinka.



Rajko Grlic je, za razliku od Mirkovica, radio 'Grlom u jagode' u uvjetima prilicno ogranicene slobode izrazavanja, u jednopartijskom sistemu koji je tada vladao u SFRJ, a koji je dobro znao zakonski oktroisati pojedinca ako se suprotstavi njegovim normama i 'vrijednostima' (vidjeti sudbinu red. 'Plasticnog Isusa').
To je sto se tice tvog propustanja uocavanja tzv. 'istorijske perspektive' nastanka te kultne serije.

S druge strane, Mirkovic se u tom soft-core filmu (vidjeti Kojine komentare na film, s pravom date na ono na sta se odnose) i jeste skoncentrisao na svoju mladost, i na new-wave kao njen ad hoc-soundtrack, oboje vremenski limitiranim raspadom i ratovima u toj istoj SFRJ, tako da ne znam kakav to drugaciji ishod ocekujes od 'Djeteta'?

'Drugaciji ishod', s obzirom da si ga/ste ga tako subverzivno anticipirao/li u onom svom i Dragojevicevom personalnom (ja obozavam ove sintagme patentirane u 90-im, a i dalje, i danas rabljene)  urbanom 'Soku od sljiva', nadasve iskrenom u markiranju subverzivnog potencijala R'n'R-a i prvoj odstupnici rok(s)an roll-era tranzicionog doba - 'Mi nismo andjeli 3'.

(Mislim, ni ti ni Dragojevic ipak niste Koja, cak ni u trzisnom smislu, finansijskim dometima svog brand-a/jos jedna omiljena, 'tranziciona sintagma'/... A, Boga mi, kao 'autori' ni Mirkovic/i/.)

'Sretno dijete': ***1/2 / *****                
'Mi nismo...3': -* / *****

Špica filma A3, nažalost, mnogo više govori o sprezi ovog društva i pop scene nego što se može naslutiti iz SRETNOG DIJETETA. Ne znam da li si obratio pažnju na nju?

Što se SOKA OD ŠLJIVA tiče, to je po mom mišljenju jedno od retkih remek-dela jugoslovenskog filma, tako da mi laska što A3 porediš sa njim. Ipak, mislim da A3 nije dorastao tom poređenju, kao što je poređenje/ prozivka sa SRETNIM DIJETETOM sasvim besmislena, izuzev mogućnosti da mi eto skrešeš kako je A3 sranje, što je legitimna potreba. Pošto si svoju potrebu obavio, pokušajmo da budemo konstruktivni u danima koji dolaze.

Kad je reč o Rajku, Rajko je kao i ostala deca praške škole (izuzev Paskaljevića) klasično dete crvene buržoazije, koja je kroz prašku školu bila fabrikovan oblik socijalnog filma kojim je SFRJ pokušala da odmeni Crni talas.

Izuzev Laze Stojanovića, u istoriji našeg filma, praktično niko nije nadrljao. Tehnički, u istoriji našeg filma, zabranjen je samo jedan film. Svi ostali bi, ukoliko su smetali, bili naprosto onemogućeni u distribuciji, a reditelji su praktično neometano nastavljali da rade, u najgorem slučaju bi se selili u drugu republiku. Tito je gajio svoje disidente, što Rajko ipak nikada nije bio. Rjko je slobodno radio, sve do rata i nezavisnosti Hrvatske, gde je delom osetio političku klimu koja me ne odgovara, a s druge strane sračunao da mu je boljeb da ode u Ameriku i predaje film, nego da se eventualno muči u Hrvatskoj. Uostalom, KARAULU je snimio u Hrvatskoj kojom vlada HDZ iako je NOVIM VRIJEMENOM i SRETNIM DIJETETOM bio kao vesnik promena u hrvatskom društvu. Dakle, Rajku, ni u jednom režimu ništa ne fali. Štaviše, KARAULU je snimio od novca tri desne vlade-Sanaderove, Koštuničine i Tihićeve, od kojih barem dve imaju nedoumice oko Haga.

Rajko je snimio neke dobre i jedan izuzetan film (SAMO JEDNOM SE LJUBI) i to mu niko ne spori, ali je zaista nemoguće osporiti i to da su on i ostatak praške škole bili soc-fetišisti, koji su, na njihovu žalost, možda baš zbog nestanka SFRJ praktično zaboravljeni za života.

A što jse Koje tiče, čekaj to je beše onaj koji više reciklira svoje stare pesme nego Brega?

Sinoć sam se podsetio filma ALIEN NATION Grahama Bakera, courtesy of Ginger.

Sinoć sam se igrao igre zvane "spot the James Cameron touch" pošto je poznato da je geek iz Ontarija nepotpisan radio na scenariju.

I čini mi se da sam uspeo da ih prepoznam. Prvo, unutar akcionih scena, oseća se prisustvo scenariste, to jest akcione scene nisu spontana rediteljska inspiracija već su vrlo osmišljene i neki detalji iz njih kasnije imaju ulogu u zapletu.

Kad je već reč o zapletu iz akcionih scena, neki elementi ovog plota se mogu naći i u LETHAL WEAPON 3, u priči o cop killer mecima, sa kojom Cameron nema veze. S druge strane shotgunovi koji se koriste u uvodnom ubistvu podsećaju na TERMINATOR.

Završna akciona scena u sebi sadrži elemente koji su karakteristični za TRUE LIES i TERMINATOR 2, i tu se dakle takođe može osetiti eksplicitan Cameronov uticaj.

Konačno, Gale Anne Hurd je, tada već na izmaku svog braka sa Cameronom, verovatno i želela da snimi cameronovski film, samo u režiji odličnog britanskog reditelja Grahama Bakera u čijim se filmovima vidi izuzetan dar, čak i kada je materijal dosta niskog nivoa kao u OMEN III.

Uopšte ALIEN NATION je verovatno postavljen tako da je Rockne S. O'Bannon postavio fantastični element, a Cameron je uspostavio hemiju među likovima, akcione scene i ceo dramaturški koncept tada izuzetno aktuelne forme buddy cop flicka.

I ono što je mimo ove scenarističke arheologije najvažnije, to je da ALIEN NATION na svom pulpy buddy cop nivou apsolutno funkcioniše. Pre svega odnos između Matt Sykesa i Sam "George" Francisca istinski funkcioniše. I ovo je pre svega film o njihovoj hemiji. Krimi priča je prijatno predvidljiva, taman kakva treba da bude u ovom tipu filma, a razlike između ljudi i vanzemaljaca su zabavne i pulpy koliko je in potrebno za ovu vrstu lakog eskapizma.

E sad, da li je ovde bilo potencijala za veliki Cameronov klasik? Jeste. međutim, ovo je u suštini generični buddy cop film čiji je high concept zaokret u tom što su partneri čovek i vanzemaljac.

I kada su jasna ta konceptualna očekivanja, i kada zabava ne izostane, onda ništa drugo do

* * * / * * * *

veoma je zanimljiv film,kao dete gledao sam ga u bioskopu

Pogledao sam ANOTHER DAY MOVIE. Film je izvanredan primerak za sablažnjavanje okoline i mislim da će u tom smislu biti jedan od favorita.

Reč je o klasičnoj besprizornoj teen komediji o gubljenju nevinosrti, samo što se odvija u pederskom okruženju. Reditelj i scenarista Todd Stephens nažalost ne uspeva da napravi kapital od ovako interesantne i prilično hrabro realizovane zamisli, već u suštini prepevava AMERICAN PIE na pederski način, i upravoi kroz tu post-modernu, i opterećujuće samosvesnu prizmu poništava potencijalno revolucionarne domete svog filma.

Naime, ANOTHER GAY MOVIE je film koji ne samo da ne pravi big deal od same činjenice da su likovi homoseksualci već celu stvar tretira kao jednu potpuno svakodnevnu pojavu. Svakodnevnu do te mere da se ne stidi da celu tu priču digne na raunchy nivo najrauzudanije teen komedije iz osamdesetih, vremena kada je Columbio odbila BACK TO THE FUTURE smatrajući da nije dovoljno R za teen publiku.

Međutim, ta atmosfera i hrabra egzekucija nisu dovoljni da prikriju Stephensove zablude kojima na čistom idejnom planu kompromituje svoj film.

* * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Međutim, ta atmosfera i hrabra egzekucija nisu dovoljni da prikriju Stephensove zablude kojima na čistom idejnom planu kompromituje svoj film.

koje su te idejne zablude?

Pa idejna zabluda je u tome što umesto da uzgaja malo višu pretenziju filma, njegova ambicija se svodi na scene-for-scene polemiku sa filmom AMERICAN PIE koji je značajna naslov u istoijatu žanra ali nije neka mitska matrica koja zaslužuje ovu vrstu revisitinga, naročito sa ovako interesantnim i radikalnim pristupom.

Iliti, ANOTHER GAY MOVIE je mogao biti značajniji film od AMERICAN PIE, ali zbog svog epigonskog statusa to nije postao.

Počeo sam da gledam THE PRISONER courtesy of Sandman, i mogu reći da je serija izuzetno zanimljiva i da me ne čudi njen kultni status i to što primećujem njene tragove i mnogim stvrima koje će se pojaviti kasnije, kako na televiziji, tako i na filmu.

Pogledao sam GOTCHA! Jeff Kanewa, courtesy of Ginger, i mogu reći da sam dobio žanrovski derivat koji nisam očekivao. Naime, to je Universalov film iz 1985. sa glavnim junakom koji nosi Nike, dakle milje BACK TO THE FUTURE, međutim, film ne polazi iz te karakterne ravni, već pokušava da bude bliži, za nijansu serioznijem omladinskom filmu, na tragu Amy Heckerling, a da ga onda preplete sa špijunskom intrigom, pre svega na tragu Le Carrea gde je špijunska priča zapravo McGuffin za neke lekcije o životu i međuljudskim odnosima.

Iako junak ovog filma nominalno sazri kroz ovu priču, čime se gorenavedene poente postižu, i iako film nije dosadan, teško bih da mogao nazvati uspešnim, pošto pretnje nisu dovoljno razrađene da bi film bio triler a dešavanje nije dovoljno veselo da bi bio komedija. A u svakom slučaju, ni u jednom pogledu nije realistička drama.

Iako film ne mora da upada u neku određenu fioku da bi bio dobar, ovaj nedosledan melanž žanrova naprosto ostavlje gledaoca nezadovoljnim, i ne uspeva da bude podvljen čak ni relativno glatkim tokom filma, kao ni appealing rolama Anthony Edwardsa i Linde Fiorentino.

GOTCHA! je daleko od toga da je bio jedina prilika za ovu vrstu filma, međutim, zanimljivo kako nijedan teen spy film, iz osamdesetih, kao najpotentnije dekade teen filma nijse uspeo da bude potpuno zaokruženo iskustvo.

S druge strane, trebalo bi reprizirati par naslova poput IF LOOKS COULD KILL, koji se kao i GOTCHA! zapravo već pojavljivao na ovom topiku kada sam, čini mi se, pisao o STORMBREAKERu.

A ima beše i onaj sa Corey Haimom...

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam AVENGER, courtesy of Ginger.

Suze su mi pošle kada sam video kako je u savremenom televizijskom miljeu, koji je špijunske trilerske i akcione intrige doveo na visok nivo, ispoštovan čovek koji je maltene izmislio celu jebenu stvar, veliki guru Frederick Forsyth.

Kada se pogleda produkcioni milje, dakle spoj TNT i Wolfgang Petersenove firme Radiant, ne može se imati čak ni produkciona predrasuda prema ovom TV filmu. On je naprosto jako loše urađen, daleko ispod nivoa koji Forsyth zaslužuje. Štaviše, voleo bih da vidim da li bi iko smeo da tako skrnavi Clancyja, Ludluma ili Le Carrea?

Imajući u vidu kako dobro izgleda Mick Jacksonova ekranizacija HADES FACTORa, smatram da je AVENGER nedopustiva brljotina.

Scenario starog znanca Alana Sharpa je surogat nekog old school svedenog trilera u kome bi možda mogli videti Chucka Beronsona, tipa nešto kao EVIL THAT MEN DO, ili tako nešto, i da je dobacio do tog nivoa, a nije, morao bi s obogatiti snažnim exploitation elementom i veštom režijom, što AVENGER nema. Međutim, Sharpov scenario ako i pokušava da to bude, definitivno nije to.

A režija tek nije.

Nažaloist, ovakva ekranizacija svodi AVENGER na nivo desničarskog džepnog šunda, za šta je Houllebecq u PLATFORMI nepravedno optuživao Forsytha. Ovaj film je zapravo sve ono što elitistički nastrojeni kritičari zameraju američkom filmu a što inače u njemu ne postoji.

QuotePogledao sam AVENGER

Jel CRIPPLED?

Pogledao sam AMERICAN PIE 5: THE NAKED MILE, courtesy of Ginger.

Posle pristojnog četvrtiog dela koji je režirao decentni i talentovani veteran, i u kome su se ipak afirmisali nežnost i znanje, peti deo afirmiše unapologetic gross, i u tome uglavnom uspeva.

Iz nekog razloga Nussbaumova "petica" nema gloss koji imaju theatrical filmovi i bukvalno izgleda kao da je mogao da provede još malo vremena u montaži, ali je film vrlo uspeo i apsolutno dostiže kvalitet theatrical teen komedija, a svakako recimo drugog dela ove franšize.

Čini mi se da sam u tekstu o BAND CAMPu već postavio pitanje zašto AMERICAN PIE posle odličnog bioskopskog upseha AMERICAN WEDDINGa nije ostao theatrical franšiza.

U reafirmaciji grossa svakako, pored samog grossa koji se dešava u kadru, pomažu high spiriti glavnih glumaca, unapologetic R-attitude, i niz bizarnih gross vinjeta koje se provlače kroz dijaloge. Dakle, možda je najvažniji segment THE NAKED MILE ta komedija koja proističe iz off-prostora i manifestuje se kroz opise događaja koje nismo videli.

Pošto najveći broj gegova, AMERICAN PIE 5 ipak postiže silom, i u tome nesumnjivo večćma uspeva, ne može se reći da će ovaj film biti po bilo čemu upamćen. Međutim, ostaje kao solidan programmer za buffove koji vole ovu vrstu filma.

* * 1/2 / * * * *

Poslednjih nekoliko dana provodim uz THE PRISONER, ekspresionističku interpretaciju James Bonda za koju bi se moglo reći sve sem da je predvidljiva. Kao serija nastala u periodu kada nije bila ovolika ponuda televizijskih kanala, ona je očigledno mogla da eksperimentiše i baziora svoju radikalnost na samouverenosti pošto nije bilo puno konklurencije u strogo kontrolisanom britanskom etru.

Konkurencija će potom pomoći da se kroz takmičenje dostignu neki novi vrhunci, da bi ubrzo svi radi konkurencije, kao po nekom dogovoru postali izjednačeni mediokriteti.

Pomaci se danas u televiziji dešavaju kao i na filmu, samo u stanjima očigledne izraubovanosti uspostavljenih formula. međutim, i u takvim osvežavajućim situacijama, retko se postiže konkretan kontinuitet kvaliteta već samo ono što je novo biva pre ili kasnije kompromitovano.

Pogledao sam De la Iglesijin film. Hm, ne znam šta da kažem. Solidno je realizovan ali predugo vremena opterećuje gledaoca krajnje konvencionalnim i prežvakanim stvarima. Nije to više čak ni ono staro pitanje šta očekuješ a šta dobijaš od autora, nego prosto, koliko je vremena film zanimljiv a koliko ne.

Ovaj film potpada pod staru Mihizovu floskulu da nudi i dobrog i novog samo što dobro nije novo a novo nije dobro. I novog ima jako malo.

Ako još imamo u vidu da ova vrsta pseudo-realizma baš i ne leži De la Iglesiji i da on nema previše mašte za uspostavljanje međuljudskih odnosa, dolazimo do filmića koji može imati apeala samo kod onih fetišizuju smrtnu ozbiljnost u hororu nezavisno od toga koliko je ona kvalitetna.

Prosek

Pogledao sam ROCKY BALBOU, courtesy of Ginger.

Mogu reći da je reč o filmu kome je srce na mestu iako je u suštini prilično manjkavo realizovan.

Ono što su prednosti BALBOE jeste prosto Stalloneov pristup koji je vrlo ozbiljan, i podseća na najbolje dane američkog filma koji je imao likove, neku vrstu socijalne note, itd. za razliku od ranijih ROCKYja koji su bili izvori kolektivne inspiracije, ovo je u suštini intimistički film u kome ROCKY u sebe apsorbuje energiju svoje publike umesto da je emituje van.

Meni je lično najdraži četvrti deo, ali poznajem ljude kojima je ova serija filmova zaista temelj vaspitanja i doživljaja sveta i čini mi se da je upravo ta emotivna implozija negde dobro zaključenje serijala.

Ono što je druga prednost ovog filma, to je što on čehovljevski prikazuje sudbinu svog junaka, bez velikih melodramskih obrta i nekih agresivnih zahvata. Ovo je zaista character-driven feature u bukvalnom smislu.

I upravo negde zbog toga možda i propušta priliku da istraži sve aspekte priče o ostarelom bokseru koji se vraća u ring. O njegovom fizičkom posrnuću, o strahovima koje taj melč nosi, o biznisu koji je umešan u sve to, o strahovima koje ima mladi šampion.

Svi ti problemi su dati u naznakama koje su ipak suviše svedene za okvire i kapacitete današnjeg filma. ROCKY jeste vukao korene iz Warnerovih socijalnih melodrama koje nisu bile suviše komplikovane i koje su bile vrlo efikasne, ali koliko ga Stallone stilski apdejtzuje za današnje uslove u smislu inscenacije, toliko sadržaj ne prati tu vrstu stilizacije.

No, ROCKY BALBOA je u samoj svojoj srži ono što je serijal i do sada isporučivao, i u tom smislu je veran izvornoj poetici i emociji. Samo su filmovi u međuvremenu (a da li je to za njihovo dobro, ne želim da se izjašnjavam  )postali komplikovani.

* * / * * * *

Podsetio sam se na THE MEAN SEASAON, courtesy of Ginger.

Ovaj film sam dosta davno gledao na tivi i u međuvremenu sam ga zaboravio ali sam ipak upamtio utisak da je reč o intenzivnom i zanimljivom serial killer filmu smeštenom u ambijent vrele Floride koji je meni još od MIAMI VICE nekako omiljen.

Ovaj film pokojnog Philipa Brososa definiivno spada u zrelu modernu serial killer filma, spregnutog sa mišićavom eighties egzekucijom. Uopšte vrlo je zanimljivo koliko su serial killri bili čest predmet eighties cop filma, iako MEAN SEASON to nije.

Međutim, MEAN SEASON jeste stilizovan blizu svedenosti eighties buddy cop filma, s tim što su umesto pandura glavni junaci novinari. I panduri.

Još je zanimljivija relacija filma MEAN SEASON sa originalom i rimejkom CAPE FEARa pošto je u oba slučaja reč o junacima koje negativac uceni nekom vrstom krivice i saučesništva i polako im menja život, izvlačeći ih iz sigurnosti vlastitog urbanog doma i odvlačeći ih u divljinu gde ih natera da otkriju svoje najdublje demone i najsnažnije instinkte samoodržanja.

Iznad ove matrice funkcioniše jedan vrlo efikasan, iako donekle konvencionalan triler, praćen Borsosovom sigurnom egzekucijom.

U svakom slučaju Kurt Russell ga izdiže još iznad realnog Borsosovog dometa i mirnog srca dobija

* * * / * * * *

Proteklih dana sam uZ PRISONER odlučio da se podsetim i na MEMORIES OF MURDER, a od premijernih stvari sam još pogledao HEBREW HAMMER Jonathana Kesselmana, courtesy of Ginger.

Moram priznati da sam uživao u ovoj političkoj gross out komediji, ali ne mogu da kažem da je film podjednako zanimljiv svakome.

Naime, HEBREW HAMMER je naslednik UNDERCOVER BROTHERa, parodija ne blaxploitation koja je pre neku godinu oduševila fanove žanra iako film u suštni nije bio preterano smešan. Međutim, bio je vrlo inteligantan i onima koji ZNAJU je bio jako zanimljiv.

HEBREW HAMMER je još provokativniji i na jedan neposredan način smešniji, ali je overall, pre svega tehnički slabije urađen, možda zato što za razliku od UNDERCOVERa nije ni ciljao mainstream uspeh i veliki box office.

U svakom slučaju HEBREW HAMMER je stvar proistekla iz Comedy Centrala i onaj ko smatra da ga zanima da konačno pogleda film kakav je trejler CLEOPATRA SCHWARTZ iz KENTUCKY FRIED MOVIE ima solidnu priliku za to.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam EL METODO, courtesy of Kunac.

Očekivao sam p8uno od ovog filma, pre svega zato što ga je pisao Mateo Gil, odlični Amenabarov scenarista i potpisnik odličnog filma NADIE CONOCE A NADIE a zatim i zato što ga je režirao Marcelo Pineyro koji je uradio jako kvalitetan film PLATA QUEMADA.

EL METODO je kritika savremenog japi miljea, koja se u scenarističkoj postavci, a što je atipično za Mateo Gila, koriosti gotovo sartrovskim stilom, sa sve klasičnom postavkom polemičke drame, gotovo žiroduovskog duha, gde se postavi rudimentarni zaplet kao opravdanje za polemiku među likovima.

Ova polemika je vešta i sporadično zanimljiva, ali nimalo nije filmična i jako je udaljena od provokativnosti koju na sličnu temu Beibgbeder ili Houellebecq.

* * 1/2 / * * * *

Podsetio sam se filma BATTLE OF BRITAIN Guy Hamiltona. Kao veliki ljubitelj ratnog spektakla, a naročito kao veliki ljubitelj avijacije, volim ove filmove iako oni u suštini nemaju neku naročitu dramsku vrednost.

U tom smislu jako mi je zanimljivo bilo da gledam avione, uglavnom iz vazduhoplovstva frankističke Španije, i da pokušavam da prodrem u kinestetičku suštinu filma koji na nekom rudimentarnom nivou funkcioniše iako zaparvo nudi minimum konkretne, definisane drame.

BATTLE OF BRITAIN praktično ne nudi ni napetost, ni objašnjenje toka čuvene bitke, niti je u punoj meri freska podviga koji su se dešavali u to vreme.

Film je praktično čist destilovani spektakl oslonjen na dobro zaokružene glumačke persone koje jasno izdižu dešavanja iz ravni istorije i drame u ravan holivudskog spektakla.

Podsećanje na ovaj film je lepa prilika da se podsetimo i tate pevačice moje omiljene grupe Saint Etienne, Dereka Cracknella, koji se na ovom filmu bavio plemenitim zanatom pomoćnika reditelja. On je pomoćnik čiji je opus svakako presek istorije filmova kako britanskih tako i filmova snimanih u Britaniji i obuhvata saradnje sa rediteljima u rasponu od Kubricka do Camerona.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam BLOOD DIAMOND, courtesy of Ginger.

Reč je o Edward Zwickovom pokušajuda napravi veliku old fashioned avanturu sa nekom vrstom istorijske i političke odgovornosti. Međutim, u tom pokušaju da napravi film starog kova, Zwick je do te mere otišao u arhaičnost i zaboravio je da takvu poetiku jedino još gaje ekranizacije Sidney Sheldona.

U tom smislu BLOOD DIAMOND je kao napunjena ekranizacija Sidney Sheldona. Ono po čemu je, uz avanturu, ovo blisko Sheldonu je svakako potpuna depersonalizovanost Zwickovog rediteljskog postupka. Ova priča nije data ni iz jedne vizure, od scenarija do kadriranja sve je postavljeno preširoko, akademski a bez stava, i sa slabim razdvajanjem važnog od nevažnog.

Iako logo Warnera i Leonardo Di Caprio neumitno povlaše poređenje sa DEPARTED, postoji jedna nesumniva sličnost koja bi se dala primetiti i inače, a to je opet reč io B-ilmu koji je neopravdano otekao do trajanja od 140 minuta, bez ikakvog razloga.

Čak i u ovoj završenoj verziji filma, postoje delove koji se bez griže savesti mogu odbaciti a da ništa na zafali, no čini mi se da bi onda, skraćen na svoju prirodnu dužinu, BLOOD DIAMOND u suštini postao ono što jeste, a to je arhaični avanturistički film.

Ovako su ga relativno uspešno prodali kao umetnost, mada ga je publika, za razliku od kritike, odbacila. Međutim, mislim da će na malom ekranu imati odličnu sudbinu. Ovo je film koji se na neki način mora smanjiti kako bi mu se videla prava mera.

* * / * * * *

Pogledao sam pola filma GOOD SHEPHERD Roberta De Nira, courtesy of Ginger i za to mi je bilo potrebno oko četiri dana, a nadam se da ću u sledeća četiri pogledati i ostatak.

Ova parafraza istorije nastanka CIAe je De Nirova varijanta BALKANSKIH PRAVILA, film-freska o tajnoj službi koja je obeležila kako istoriju tako i pop kulturu.

Problem filma je u tome što nije naročito zanimljiv, no videću kako će se razvijati u drugih sat i po.

Podsetio sam se filma BUNNY LAKE IS MISSING Otta Premingera, courtesy of Kunac,koji je inače nedavno rimejkovan kod nas pod nazivom JUG JUGOISTOK.

BUNNY LAKE je crno-bela okosnica iracionalne struje trilera koja će svoje vrhunce dostići u Italiji s jedna i radu Briana De Palma s druge strane. U ovom filmu su spojene Hitchcockove emocije straha, sa ekspresionističkim doživljajem psihologije i prilično boemskom iracionalnošću karaktera.

Uostalom, Premingerov film je iracionalna prerada Hitchcockovskog motiva "dame u vozu" koji je već prethodno bivao realizovan, i negde se već tu moći da se prepozna matrica oslanjanja na Hitchove klasike koja će uslediti kod De Palme i inih autora.

Preminger sve uvija u pregledan, pismen, jasan filmski iskaz, koji apsolutno nije anahron iako je prošlo toliko godina. Ako bi u toj samoj filmskoj uobličenosti priče nešto izdvojio, to su kadar-sekvence, koje će potom biti karakteristične za Argenta i De Palmu.

U svakom slučaju, BUNNY LAKE IS MISSING je nesumnjiv klasik koji potvrđuje svoj kultni status, ali u odnosu na koji ni rimejk neće biti blasfemija pošto je reč o svedenom materijalu koji poziva na višestruka tumačenja.

* * * / * * * *

Ingenioznom Gingerovom piratskom akcijom, uspeli smo da se dokopamo filma SCHOOL FOR SCOUNDRELS koji iz nekog razloga nije na vreme piratizovan kod nas.

Reč je o vrlo neobičnom filmu i prvom komercijalnom razočaranju Todd Phillipsa, verovatno najveštijeg reditelja savremene američke gross out komedije. Phillips je svojim filmovima ROAD TRIP, OLD SCHOOL i STARSKY & HUTCH podigao gross na nivo ozbiljno relizovane kinematografije a pamtiće 1006. istovremeno kao artistički vrhunac svoje karijere pošto je dobio nominaciju za oskara kao ko-scenarista BORATa, a istovremeno kao sezonu pogrešnih proračuna pošto je SCHOOL FOR SCOUNDRELS slabo prošao a režija na BORATu se izjalovila i morao je da je napusti.

Ipak, SFS uopšte nije loš film, mada su mi razlozi komericjalnog neuspeha jasni. Naime, ovo nije urnebesna komedija koja se očekivala od susreta Bad Sante i Napoleon Dynamitea. Ovo je mnogo više romcom ili barem dramedy u kojoj su glavni likovi njih dvojica.

Očigledno da ovaj spoj likova iz high concept komedije i klasične ljubavne priče nije proradio i publika je bila razočarana, iako je SFS vrlo dinamičan, vešto postavljen i napisan, zanimljiv i solidan film, koji pokazuje Phillipsovu rediteljsku sigurnost.

Iako, ovaj film nije vrhunac njegovog opusa, čini mi se da je Phillips u ovom filmu pokazao da je u dobroj formi, ali i da je naučio da nije čitava publika njegovih ranijih filmova odrasla zajedno sa njim. Očigledno je da tip komedije koji on pravi ne može da generiše odanu fan bazu koja će pratiti rediteljevu evoluciju.

U svakom slučaju, konačno sam video SFS i svakako mi se čini da je bio vredan čekanja.

* * * / * * * *

Mislim da je za kompletno shvatanje Todda Phillipsa i njegovog gross out pristupa potrebno pogledati HATED, njegov prvi film, dokumentarac o GG Allinu. Iako manjkav po raznim osnovama, film pokazuje koliko Todd jaku gross osnovu ima, a moja je tiha nada da će u budućnosti sarađivati sa Jackass ekipom i napraviti komediju koja će biti kraj svih komedija.

Todd Phillips može da napravi nešto kao Napoleon Dynamite ili Bad Santa samo u svojim neostvarenim snovima. Njegov nivo su loše komedije kao Road Trip.

Pogledao sam sinoć Rob Schmidtovu epizodu RIGHT TO DIE, courtesy of Pliss.

Kada mi je pristigao DVD sa epizodama, na njemu je bilo epizoda nekoliko mojih favorita. Međutim, malo ko je toliki Schmidtov fan kao ja, i malo ko je tako vatreno branio WRONG TURN te pomislih da ga izrispektujem stavivši ga ispred Dantea, Hollanda i Gordona.

U svakom slučaju, reč je o solidnom MoH ostvarenju u kome Schmidt pokazuje zainteresovanost i rediteljsko umeće koje povremeno dostiže ono koje viđamo u bioskopskom filmu.

Glumačka podela je takođe odlična, pre svega zbog Martina Donovana kome jako malo fali da bude theatrical headliner glumac ali je zato taman za artikulisane negativce i minorne junake, kao što je optimalan za tivu. U Schmidtovoj priči on uspeva da sa jako malo sredstava prikaže tormented character a da mu u ciničnim momentima da šarm i uverljivost.

Tu je naravno i duhovito odabrani Corbin Bernsen, koji je u ulozi advokata omaž čuvenoj seriji L.A. LAW.

Ono gde ovaj filmić pada je svakako sama zamisao koja nije preterano interesantna i u asortimanu tako prosečno oblikovanih likova, bez izrazitog pozitivca i negativca, bez potencijala da ti se bilo ko dopadne i da te zainteresuje, sa jednom generic pretnjom, ne može da postigne išta ozbiljnije.

Ako je šta za pohvalu to je jedino izvesna dinamika u postavci scenarija (ne mislim na dinamiku kao dinamičnost već na protok energije) gde Esposito i Schmidt barem uspevaju da se ne prave fasciniranim prevaziđenim stvarima.

Dakle, kao ni WRONG TURN, ni RIGHT TO DIE, ne provodi mnogo vremena na konvencionalnim tačkama, koje bi u kontekstu ovakve ghost story bile pitanja poput "Kako je to moguće?", pa mu onda niko ne vreuje da ga komatozna žna progoni, objašnjavanja okolini da vidi duhove, itd. Schmidtov junak, kao i inteligentan gledalac, ratuje sam, dovoljno mu je da je njemu jasno o čemu se radi i suočava se sa problemom, izbegavajući konvencionalne zamke. Takav zdrav atitude u kome se ne potcenjuje gledalac retko viđam i u boljim kućama. Iako se tako nešto ne može uzeti kao presudan kvalitet, jeste ipak na neki način merenje IQa nekiog ostvarenja.

Otud me je na planu odnosa prema horor elementima ova epizoda zaista ispoštovala, iako je u svojoj dubokoj suštini prosek.

Inače, Schmidt je stara alter rock faca pa u tom smislu treba podvući da je Joey Santiago radio muziku za filmić.

Pogledao sam Danteovu epizodu SCREWFLY SOLUTION, courtesy of Pliss, i mogu reći da mi se dopala.

Za razliku od HOMECOMINGa koji je Dante takođe radio sa Sam Hammom, u kome nije bilo ničega iza političkog pamfleta i satire, ovde ipak postoji jedna solidno postavljena campy atmosfera, i ponešto suspensea da podrže Danteovo i Hammovo moraliziranje i atak na američke vrednosti.

Epizoda je pored tog spoja zanimljive zamisli i atmopsfere i prilično energično realizovana. Dante je još uvek autorski živ, možda zato što nije previše raubovan niti previše opterećen autorskom aurom kao Carpenter ili Argento. Neodstatke u budžetu, Dante nadoknađuje dinamikom, tempom unutar scena, paralelnom montažom, uvođenjenm više lokacija, koje su sve jednostavne, ali pomažu tempu.

Iako SCREWFLY ne donosi neko epohalno rešenje, osveženje, ili iznenađenje, reč je o kompetentno realizovanoj epiziodi u kojoj reditelj pritiska pravu dugmad, i sigurno realizuje postavljeni konceptualni penal.

Podsetio sam se FLESH & BLOOD, courtesy of Ghoul.

Šta reći, osim da sam beskrajno uživao, isto onoliko kao i kada sam bio klinac, što mi se retko dešava. Još jedna potvrda koliko je 99% stvari koje se danas rade neozbiljno.

* * * 1/2 / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"FLESH & BLOOD. Još jedna potvrda koliko je 99% stvari koje se danas rade neozbiljno.

i bezmudo (što je, za mene, zapravo isto)!

Pogledao sam DREAMGIRLS Billa Condona, courtesy of Ginger, i mogu reći da je to slučaj jedne vrhunski izvedene i starinski zamišljene holivudske produkcije, čija arhaičnost i konzervativnost postavke dostižu nivo umetničkog koncepta.

Naime, DREAMGIRLS bi bio klasičan MGM mjuzikl pre nekih 60ak godina, ali danas je ta forma zaboravljena i zato je reč o artu.

DREAMGIRLS u sebi spaja oba principa filma, bazirana na francuskoj izvornoj školi, dakle i meliesovski i limijerovski princip, i stoga istovremeno podseća i na MGM i na Warnerov mjuzikl.

Na MGMov liči po glamuru a na Warnerov po socijalnoj angažovanosti i dokumentarnom segmentu koji zapravo parafrazira život autentičnih zvezda, u konkretnom slučaju Motownovaca.

Film je odlično dizajniran,blago stilizovan kako bi se epohe jasno percipirale, sve je glossy i moglo bi se reći da u pojedinim segmentima film zalazi i u domen imaginarne percepcije nekih decenija.

Meni je lično najviše legao dizajn sedamdesetih, mada ne mora da znači da je i najbolji.

Condonova režija je sigurna, ali vrlo konvencionalna i čini se da pokušava da ipak bude distancirana u odnosu na materijal, usled čega, priča počinje da se odvija mehanički. Iako se mjuzikli karakterišu jasnim, klišetiziranim melodramskim zapletima, čini se da Condon ne uspev da prebaci rampu sa svojom melodramom, tako da DREAMGIRLS funkcioniše isključivo na bazi audio-vizuelnih senzacija.

Ako se tome doda i relativna nedoslednost u dijegetičkim pogledima ovog mjuzikla, gde imamo dijegetički mjuzikl koji se primarno bavi temom podatnom za nedijegetički mjuzikl, to jest imamo paradopks da je reč o filmu koji govori o pevačima na sceni, iako se pojedine scene odvijaju kroz spontane izlive pevanja i samim tim deluju kao pleonazam,možemo reći da Condonov film zaista uspeva da zadrži pažnju na bazi audio-vizuelne energije i simpatične dokumentarnosti.

Iako ovaj film nije ništa posebno,svojom logističkom kompleksnošću i količinom senzacija koje nudi predstavlja ipak ozbiljno dostignuće koje se neće bez razloga smatrati klasikom.

* * * / * * * *

Pogledao sam APOCALYPTO, courtesy of Ginger.

Mogu reći da se radi o izuzetnom ostvarenju, pre svega na nivou koncepta a zatim i realizacije.

Intimno mi je drago što se ispostavilo da su Mel Gibson i Robert Zemeckis, oslonci holivudskog mejnstrima osamdesetih, danas glavni vizionari i nosioci avangardnih ideja u Holivudu, u koje bez ustezanja investiraju svoj autoritet i kredibilitet.

APOCALYPTO je već na nivou samog koncepta nepredvidljiv film. Reč je o filmu koji je snimljen na majanskom, ali zapravo ne govori o svetu Maja već je jedna priča iz sveta Maja. da su Maje imale svoju kinematografiju, snimili bi ovakav film. Gibson ih ne posmatra kao kuriozitet, on ih posmatra kao ljude čija civilizacija postoji i ovo je jedna od priča iz nje. Mnoge žive civilizacije, poput srpske, recimo, to je shvataju. Naši autori na primer još uvek snimaju filmove u kojima se pored toga što je priča smeštna u Srbiju, još pomalo i objašnjava šta je to Srbija. Gibson nema tu vrstu rasističke egzotike u svom filmu. Priča je jednostavna, sve je jasno šrta se zbiva, i na dva i po sata sam gledajući ovaj film živeo sa Majama.

Koga ova vrsta civilizacijskog tretmana jednog naroda manje zanima, APOCALYPTO je i vrlo solidan, energičan, mišićav akcioni film, koji se oslanja na old school sisteme saspensa, vrlo je krvav i brutalan, kako u samim borbama tako i u međuljudskim odnosima.

Ono što APOCALYPTO čini specifičnim što u svojoj dramaturgiji pored najinstinktivnije holivudkse dramaturgije, možda bi se pre moglo reći čistog filmskog jezika, u sebi na sadrži puno oksidentalnih doživljaja sveta na planu dramaturgije, tako da u svojoj celini deluje pomalo uvrnuto i distancirano.

Međutim, energičnost priče i prizora uspeva da prevaziđe tu distancu.

APOCALYPTO je zaista nešto od najavangardnijeg što je viđeno u svetskom filmu u poslednje vreme. Razne umetnosti su se kroz istoriju u periodima krize okretale paganizmu, ritualima i izumrlim kulturama. APOCALYPTO je filmski pokušaj da se u medijum uvede jedan potpuno apartan i svež pogled na svet, za koji se na kraju ispostavi da itekako ima relaciju sa fundamentalnim vrednostima filmskog pripovedanja.

Zemeckis će nam do kraja godine prikazati svoj BEOWULF, malo nordijskog paganizma u interpretaciji velikog genija, a 2008. da nas i Zeka obraduje sa ČEKIĆEM SVAROGA.
* * * * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Pogledao sam APOCALYPTO, courtesy of Ginger.

Mogu reći da se radi o izuzetnom ostvarenju, pre svega na nivou koncepta a zatim i realizacije.

aca radivojević je takođe oduševljen, i tvrdi da je ovo najbolji film prošle godine (a donedavno je to tvrdio za CHILDREN OF MEN).
jedva čekam!

Najvažnije da je Aca oduševljen.

U svakom slučaju za globalni razvoj kinematografije su kako već rekoh najvažniji Gibson i Zemeckis, to jest, prevedeno u prošlogodišnju ponudu MONSTER HOUSE i APOCALYPTO.

Sinoć sam se malo podsetio na DEČKA KOJI OBEĆAVA Miše Radivojevića, jedan od undisputed klasika srpskog urbanog filma, pa i filma uopšte.

Vrlo je zanimljivo pogledati taj film iz vizure njegovog uticaja na naše oblikovanje konstrukta imaginarnih osamdesetih. Naime, DEČKO KOJI OBEĆAVA govori o Beogradu u obliku koji nikada nije postojao, to jest govori o onome čemu je Beograd stremio u to vreme, a to je danas prihvaćeno kao dokument o životu tog perioda. Ako još u obzir uzmemo da je ovu bibliju imaginarnog Beograda osamdesetih, i pobunu protiv malograđanskog morala, uradio scenarista iz Visokog sa rediteljem iz Čačka, shvatamo da su iluziju hiperurbanog Beograda osamdesetih napravila dvojica ljudi iz unutrašnjosti.

Ovaj film je dakle jedinstven po tome kako je melanž urbanih legendi, i neostvarenih vizija uspeo da bude prihvaćen kao istina i dokument o jednom dobu. Pošto je i DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, film na sličnom mentalnom tragu (i deli istog scenaristu sa DEČKOM), sa potpirivanjem sluičnih iluzija, praktično možemo reći da je Novi Val pre svega bio savršena medijska manipulacija, toliko savršena da je uspela da prevari objektive autora koji su čak stariji od samog fenomena, što Šijan i Radivojević jesu, oni su stariji od svojih aktera i novotalasnih ikona o kojima njihovi filmovi govore.

Auh, ovo je sjajna analiza. Sjajno.

ovaj, mozda sam to samo ja u sedam ujutru, ali zar vama novi val u tom filmu ne izgleda nekako... ocigledno iluzorno? mislim, ti snimci koncerata u SKC-u i te zurke... kao, dobri decaci sviraju u skcu, a u piblici sve neke face ko sa radnih akcija. a i ta zurka na kojoj idoli izvode Pedere nad Evropom, na kom su svi kao Urbani, pa tak osvetljeni u novim Prvi maj i Moda Loznica sakoima... novi talas je 100% bio medijska manipulacija i mit. uostalom, uros djuric to kaze i za pank scenu - da beogradski pank u Gerili, Kontroli, Moronima, nije veze imao sa nekakvom socijalnom pobunom, sto bi covek mogao ocekivati, vec sa dosadom dece iz finih kuca.
u tom smislu, decko koji obecava mogao bi se tumaciti sasvim kao kreiranje urbanog, kao i zanrovskog mita, narocito u drugom delu filma.

Quoteaca radivojević je takođe oduševljen, i tvrdi da je ovo najbolji film prošle godine (a donedavno je to tvrdio za CHILDREN OF MEN).
jedva čekam!

Ne čekaj, skoro sam siguran da ti se film neće svidjeti, odnosno da ćeš da mu daš tri minus. I kad će već jednom igrat taj Apokalipto? Kod nas ubosni je već odavno bio  

The Dreams and The Supremes
The basic plot of Dreamgirls is derived from the history of The Supremes, a girl-group from Detroit, Michigan, which was Motown's most successful group act during the 1960s.[4] Effie White is a doppelgänger for Florence Ballard, original lead singer of the Supremes; the character's vocal stylings and personality are based upon soul singer Etta James. Diana Ross, who became the central focus of the Supremes and later left the group to pursue a solo career and a brief venture into films, is here adapted into the character of Deena Jones. Supremes member Mary Wilson is represented by Lorrell Robinson. Curtis Taylor, Jr., represents Berry Gordy, Jr., the founder of Motown, who pushed the Supremes towards pop success and became romantically involved with Ross. James "Thunder" Early is depicted as a cross between James Brown, Marvin Gaye, and Jackie Wilson. C. C. White is a collective representative for The Supremes' songwriters, who included the Holland-Dozier-Holland team and Smokey Robinson. Michelle Morris is representative of Cindy Birdsong, Florence Ballard's replacement in The Supremes, which was renamed "Diana Ross & the Supremes" at the time of that line-up change.

Dreamgirls is most dissimilar from The Supremes' story in its second act, which ends with Effie finding success as a solo performer. In real life, Florence Ballard's solo career was unsuccessful and the singer sank into poverty, depression, and alcoholism, dying of cardiac arrest at the age of thirty-two in 1976, just after her career had been revived. The play also shows inspiration from the 1976 feature film Sparkle, which itself was inspired by The Supremes' story.

Michael Bennett, Henry Krieger, Tom Eyen, and the Dreamgirls producers denied and downplayed the connections between the musical's plot and the Supremes' life story, hoping to avoid legal issues from Motown Records and Diana Ross. Mary Wilson loved Dreamgirls, and even named her first autobiography, Dreamgirl: My Life as a Supreme, after it. Diana Ross, however, was reportedly angered by the musical, and expressed her dislike of it in the media. Though the Deena character mirrors Diana Ross, Sheryl Lee Ralph stands to the fact that she was not trying to imitate Ross, but portrayed Deena in a similar yet distinct style.

Srpski rimejk po nazivom SANJALICE (uostalom back in the day postojala je grupa Sanjalice) treba da se radi sa sledecom podelom. Nikola Kojo igra James Thunder Earlyja umesto Eddie Murphyja, Stefan Kapicic Curtis taylora umesto Jamie Foxxa, Effie igra Marija Serifovic ili ako se ide dosledno za americkom podelom Cveta Majtanovic, a Deenu, umesto Beyonce-Ana Nikolic...

...kad je vec tu MARIJA SHERIFOVIC, zashto Deenu ne bi, naturally enough, igrao DEEN???

Ekipa koja se upzonala radeci moj nesudjeni holivudski debi BRAND HAUSER, priprema sledeci film. Ovo je najveci korak za Marka Ropera koji je do sada radio kao pomocnik rezije na Avi Lernerovim projektima.

John Cusack and Hilary Duff are set to team for writer/director Mark Roper's new film "Talking to Dog" reports Moviehole.

Described as a cross between "Mad Max" and "Blue Velvet", it is set in a post apocalyptic future where man has suffered the wrath of global warning, and woman have suffered the inability to have children.

Time has stood still for two, small isolated communities. Into this environment, a young man arrives who is able to communicate with the dead, learn secrets of the past, and inspire hope.

The film, set to shoot before mid-year, will also star Rodrigo Santoro, Tom Conti, Joe Anderson, Lance Henriksen and Steven Berkhoff.

Miriše mi na rimejk filma "A Boy and His Dog" sa Donom Džonsonom...

Podsetio se večeras THIEFa Michaela Manna, courtesy of Ginger, i uživao više nego prvi put. naime, prvi put sam ga gledao sa idejom da beležim reference i autorske detaje koji nagoveštavaju HEAT, a sada mi je legao kao marksistički pogled na kriminal, i prikaz fatuma podzemlja u kome se zapravo, jako slično američkoj svakodnevici potpisuju doživotna kreditiranja iz kojih nikako ne možeš da se izvučeš.

Naravno, u ovom aranžmanu, tu su još i krv i lojalnost, ali mannov THIEF govori o čoveku čiji je osnovni problem u tome što neko trguje njegovim radom i on ne može u punoj meri da uživa u plodovima tog rada. mann štaviše postavlja ovu kriminalističku priču u jednu čistu marksističku potpuno amoralnu, hladnokrvnu ravan, u kojoj se čak i decom i porodičnom srećom trguje.

Mannov junak, u maniru ekspresionističke tragedije, nije miran i slobodan kada umre. On je slobodan tek onda kada se odrekne svega što je u životu želeo a što je proisteklo iz njegovog rada.

Dakle, Mann jasno pravi marksističku poentu o otuđenom radu koji ne može da produkuje sreću i spokoj za čoveka. I što je još važnije, ovo nije neko pajkićevsko učitavanje, ovo je sve prilično jasno u filmu.

Kad je reč o samoj egzekuciji, Mann se nastavlja na Siegela, Aldricha i Peckinpaha i na smenu je elegantan, efikasan i krvavo razigran kada treba. Iako ovaj film sa sve Tangerine Dream i svjetlima neona u noćima punim detektiva, anticipira osamdesete, njegovo meso je izraslo u sedamdesetim.

Pored ovog mesa, ima tu ponešto i od Mannovog evropskog školovanja. Iako su gorenavedeni autori, naročito Siegel, imali faze sofisticiranosti, Mann ovde unosi pomalo Hodgesove, i Melvilleove atmosfere, mada samo u tragovima.

Jedino što u ovom filmu ne uspeva, to je da kao Siegel jednu ovakvu initimističku priču uzdigne na nivo vrhunske zabave kao što je genije uspeo u remek-delu CHARLEY VARRICK. No, to je već ravan na koju se nikada ne stiže.

* * * / * * * *

Pogledao sam SMOKIN' ACES Joe Carnahana, courtesy of Ginger, i kao njegov veliki fan, mogu reći da sam očekivao ovaj film sa umerenim nestrpljenjem pošto mi se od starta činilo da  nije reč o projektu koji može da prikaže sve njegove potencijale.

I bio sam u pravu. Carnahan je snimio svoj treći debitantski film. Prvi je bio no budget uvod u karijeru. Drugi je bio pokazna vežba koji ga sadržaji zanimaju i kako može formalno da ih zaokruži. Treći je isključivo baziran na formi i odnosu budžeta i utiska koji film ostavlja. Međutim, tu se negde njegovi dometi završavaju.

Detaljnije ću pisati danas tokom dana.