Radionica broj 11 - novembar 2011 - DVOSTRUKO GLASANJE

[Boban]

Uobičajeno paralelno glasanje, bira se po pet priča.

Evo ih:

1. Simulakrum - Lomi
2. 256 - Midoto
3. Profesor i životinje - Ivica
4. Uzvišica - Sinlen
5. Vrteška - NDZodiac
6. Hiljadu tristo pedeset i neka - D.
7. Emil i Gustav - Hrundi
8. Razgovor dr Ditiramba i prof. Lamenta u Limbu - vimen
9. Larušovi zlatnici - Džek
10. Večito vraćanje - Jevtropijevićka
11. Kutija - Plut
12. Ciklus - Karl Rosman
13. Kameni - Savajat Erp
14. Kvočka - Steva
15. Srce vatre - Stipan
16. Crvena, plava, žuta  -Anomader Reik

Glasa se za pet priča, s tim da prva dobija 3 poena, druga 2 a preostale tri po 1.
Glasa se slanjem privatne poruke na nik novembar2011 Glasanje se obavlja tako što u tekst poruke upišete pet priča po redu, prvo onu kojoj dajete 3 poena, pa 2 i tri po jedan. Nema potrebe da pišete imena priča, samo redne brojeve, da bi se lakše posle sravnjivalo.

Rok je četiri dana, dakle, u četvrtak u 23.55 objavljujem rezultate.

Do tada molim bez ikakvih komentara, aluzija, natuknica i svega ostalog što bi moglo da utiče na druge učesnike i regularnost glasanja. Rezultati elektronskog glasanja biće vidljivi tek kada se završi glasanje.

[Boban]

A evo i rezultata javnog glasanja: www.znaksagite.com/D/novembar2011.htm
Čerečenje može da krene...

[vimen]

E sad pošto je gotovo i pošto je moja priča jedna od onih koje su premašile granicu po broju karaktera, hoću samo da naglasim da nisam želeo nikoga da prevarim, nego sam ograničenje uzeo kao okvirno merilo. Pogrešio, nisam znao, trpim posledice i to je u redu.

Sad, što se tiče "zanata", meni pisanje jeste zanat i kad ja dobijem "porudžbinu" za toliko i toliko karaktera, to je UVEK okvirno. Isporučim u zavisnosti od teme, nekad manje, nekad više. I uvek sam plaćen. I uvek je poslodavac zadovoljan. Tako da pisanje JESTE različito od stolarije i programiranja.

Izvinjavam se zbog kršenja pravila. Neće se ponoviti

[Boban]

Kupiš po čokoladu ženskama  s radionice i oprošteno ti je.

[vimen]

It's a deal.

[Plut]

Nemoj da pričaš u ime svih nas. Meni jedno 10-ak kesica Pionirovih gumenih mentol bombona ili Kiki karamela, sve jedno je. Ili pola-pola.

[Josephine]

Nemoj da pričaš u ime svih nas. Meni jedno 10-ak kesica Pionirovih gumenih mentol bombona ili Kiki karamela, sve jedno je. Ili pola-pola.

Čerečenje od sutra...

[Plut]

Ostaće mi večita misterija zašto ljudi različito glasaju u javnom i tajnom glasanju. A možda me neko i udostoji objašnjenja.

[Josephine]

Pa evo, ja često glasam različito... U tajnom glasanju uglavnom dajem bodove perspektivnim pričama, u javnom relativno zaokruženim i boljim. Iz onog stava da su svi zaslužili fidbek...

[NdZodiac]

Pa evo, ja često glasam različito... U tajnom glasanju uglavnom dajem bodove perspektivnim pričama, u javnom relativno zaokruženim i boljim. Iz onog stava da su svi zaslužili fidbek...

Slažem se, i ja tako radim. Javno je za jače priče, a tajno za one koje mislim da imaju potencijala..

[Plut]

To, onda, znači da od 16 priča samo 6 ne dobiju vaše glasove! Hm...dobro.

[Josephine]

Sa druge strane, kada sam nadrndana glasam isto u obe varijante. 

[pokojni Steva]

Ja sam vazda nadrndan. A i ne kuca mi.

[NdZodiac]

To, onda, znači da od 16 priča samo 6 ne dobiju vaše glasove! Hm...dobro.

Ne uvek. Ako recimo smatram da je neka priča toliko dobra da zaslužuje i 3 boda, a tih 3 sam već dala drugoj, onda joj dam 2, pa u tajnom još jedan... kapito ?

[NdZodiac]

Sa druge strane, kada sam nadrndana glasam isto u obe varijante. 

A ti hvala bogu pa nisi često nadrndana 

[Josephine]

Steva je nadrndaniji od mene. A i ne kuca mu.

[NdZodiac]

Ovde su svi nadrndani na svoj način

[Plut]

Ja nikad nadrndana! A i kuca mi.

[Josephine]

tebi kuca, da.

[Anomander Rejk]

Ne znači. Pa eto... u javnom glasao za :
SRCE VATRE-Svidelo mi se što je ovde priča o PM ispričana jezikom epske fantastike, pomalo arhaičnim ali koji u ovoj priči ima smisao. Bogata je detaljima koji tvore jednu mračnu sliku, drevnog, iskonskog. Tama, krv, bol, usud. Nekako se kroz dosta priča o PM ide skroz drugim, gotovo naučnim putem, ovde je autor imao hrabrosti da to potpuno drugačije iznese, i mislim da je eksperiment uspeo. Najbolja priča u ovom krugu- tri boda.
KAMENI-I ovde mi se svideo pristup, bez filozofiranja, pominjanja zakona i principa termodinamike, mešavina rekao bih mača i magije i sf...ratnički, akciono, priča lepo teče. Ne znam koliko je sretno odabran naslov, samo Pleme bi možda bilo efektnije, takođe mislim da je moglo i bez pominjanja Kameni ovaj, Kameni ona, jednostavnije samo imena. Kraj solidan i interesantan, sve u svemu, dovoljno za dva boda.
LARUŠOVI ZLATNICI- Ova priča je veoma lepo ispričana, pripoveda se, a ne prepričava. Lepršavo, jednostavno, i na jedan zabavan način. Priča sa poukom i smislom. Kraj se može tumačiti na više načina, mislim da je i to bio pun pogodak. Nema nekih velikih mana, osim ponekih slovnih grešaka, ali to se lako može otkloniti, samo malo više pažnje ubuduće.
VRTEŠKA- Imala je malo sporiji uvod, s nešto objašnjavanja, ali kako je odmicala bila je bolja. Dobra ideja, i lepo ispunjen zadatak, u jednom pomalo i horor stilu. Bitno je da uspešno drži pažnju čitaocu. Ima nekih delova koji su po meni suvišni, poput onog... činjenica da je radio za demona koji je prikupljao duše za đavola nije mu smetala...ali opet, sve skupa-solidno.
PROFESOR I ŽIVOTINJE- Ova priča mi se na prvo čitanje nije dopala, posebno zbog nekih delova gde se praktično prstom upire - aha, ovo je pm, stvorio si ga... Ali u drugom čitanju našao sam u ovoj priči i dosta toga dobrog. Ima glavu i rep, i poentu. Svidelo mi se kako su neke ozbiljne stvari provučene kroz dijalog psa i mačke, i kako se postiglo da njihovi ,, stavovi '' uistinu odgovaraju njihovim karakterima. Jedna fina intelektualna igrica, i mislim da zaslužuje bod.

Obično ne glasam tajno. Ovaj put jesam, u tajnom sam glasao za četiri za koje sam i u javnom, samo sam u petoj, umesto Profesora i životinje glas dao sledećoj priči :

HILJADU TRISTO PEDESET I NEKA- Svidela mi se jednim delom, zbog svoje poetičnosti, emocija i sete koji se osećaju u njoj. Ima na momente jako lepih detalja. Ali celina kao da se rasprši, postaje nekako nejasna i gubi tu lepotu. Detalji su lepi, ali ne smeju biti sami sebi cilj, moraju imati smisao i u celini, i smetala mi je ta nejasnost priče. Mislim da je autor morao malo jasnije predstaviti šta je hteo da kaže. Zbog tih mana, nisam joj mogao dati bod u javnom glasanju, ali sam smatrao da zaslužuje barem u tajnom, jer ima potencijala.

[Josephine]

Da, Srce vatre je dobra priča. Šteta što je ispričana kroz obraćanje junaku...

[Josephine]

Sračunala Zodiac.

1.       Larušovi zlatnici  (21) + 9 = 30
2.       Hiljadu trista pedeset i neka (18) + 12 = 30
3.       256 (17) + 11 = 28
4.       Srce vatre (17) + 6 = 23
5.       Vrteška (13) + 7 = 20
6.       Вечито враћање наставног кадра (12) + 10 = 22
7.       Crvena, plava, žuta (11) + 6 = 17
8.       Kameni (11) + 6 = 17
9.       Razgovor dr Ditiramba i prof. Lamenta u Limbu (11) + 3 = 14
10.   Profesori i životinje (9) + 7 = 16
11.   Emil i Gustav (8 ) + 5 = 13
12.   Kvočka (8 ) + 6 = 14
13.   Kutija (6) + 6 = 12
14.   Uzvišica (5) + 5 = 10
15.   Simulakrum (5) + 5 = 10
16.   Ciklus (4) + 3 = 7

[Stipan]

Hiljadu tristo pedest i neka
         Predivna alegorija - više poezija nego proza.
   Udarac po emocijama zbog koga sam izgubio nit. Potpunu sliku sam dobio tek posle nekog vremena, bez ponovnog čitanja.  Koliko tuge, koliko čežnje. Volim ovakvo pisanje.
   Moćne slike za, u stvari, očiglednu ideju. Koliko ljudi se međusobno traži, nemajući vremena za sebe zbog života posvećenog karijeri ili preživljavanju?!
      Jedini postojeći perpetum mobile – nesmiljeni rad do samouništenja.
   Ipak imam jednu primedbu i odnosi se na naslov. Ovo je, u stvari, priča koju bih ja nazvao CIKLUS!!!

Larušovi zlatnici
      Odlično!
   Prepuno duha i potpuno ispunjava zadatak. Nemam primjedbi. Čestitke autoru!

Vrteška
      Priča koja ima nešto Bredberijevsko u sebi.
   Snovi o uspehu i moći i suočavanje sa cenom koja se za to plaća. Pa opet, kao da je pomalo nevešto postavljena. Rečenica koja mi je zasmetala je ova: ,,Činjenica da je radio za demona koji je prikupljao duše za đavola nije mu smetala."  Otkud to?! Dolazi nekako prenaglo.
   Pa uprkos toj grešci priča mi se dopala.

Večito vraćanje nastavnog kadra
      Lepo.
   Toplo ispričana priča, potpuno ispunjava zadatak. Nekako se osećam krivim što moram da kažem da mi ovde nedostaje barem neki tračak začudnosti. Priča teče pravolinijski, nema ni uspona ni padova.

Simulakrum
      Odlično.
   VR doteran do sulude instance, uskrsnuće - obrnuta istorija, humor, satira, lepo napisano. Ali gde je tu neočekivani postupak? Promene kod glavnog lika u stvari i nema – on nastavlja život tamo gde je stao, apsolutno bez ikakve promene – izuzev što je, jel'te, mrtav!

Profesor i životinje
      Zanimljivo.
   Lepo napisano, lepo zamišljeno, pa opet kao da je suviše hladno, suviše promišljeno. Nedostaje ono što mene najviše privlači u bilo kom delu – osećaji, ljudskost. Ne sumnjam da će imati svoju publiku, ali ovo nije nešto za šta bih dao svoj glas.

Crvena, plava, žuta
      Zavodljivo.
   Interesantna priča. Nekoliko vrlo dobrih obrta, zanimljiv kraj. Jedino pitanje je sledeće: Gde je protagonista postupio suprotno svojoj prirodi?   

Kameni
      Zanimljivo.
   Interesantna priča, ali kao da je kraj otfikaren. Pitam se da li je to autoru ponestalo karaktera ili inspiracije? Bilo bi veoma dobro, samo da je završnica odrađena kako valja. Ovako – ništa.

Razgovor dr Ditiramba i prof. Lamenta u Limbu
      Pismeno.
   Ne vidim promenu ni u jednome od protagonista, s tim da priča tek ovlaš dotiče perpetum mobile koji bi trebalo da bude noseći elemenat priče. Povremeno vrlo duhovito i vešto napisano, ali mojoj patetičarskoj duši u priči nedostaje barem tračak bilo kakvog osećaja ( visokoparni ,,naučnički" razgovor ne priznajem za opravdanje!).

Emil i Gustav
      Pismeno.
   Ali kakve ovo veze ima sa perpetum mobile i sa junakom koji postupa suprotno svom karakteru?

Kutija
      Neobično.
   Akcija, akcija, akcija... Odlično opisana, noseća jurnjava – ali ja tu ništa ne razumem!
Kao da je pisano za prošlomesečni krug – kutija za koju protagonista pojma nema šta je.
      Ili ima? WTF.?!
   Gde je tu perpetum mobile, gde je tu promena ponašanja glavnog lika, gde je tu logičan završetak?!

Kvočka
      Neobično. Teško za praćenje.
   Ovde je svaka rečenica isprevrtana poput rukavice i što je najčudnije - veoma mi se dopalo takvo pisanje. Problem je što ja ili nisam ništa razumeo, ili ovde perpetum mobila jednostavno nema. Dakle, mrka kapa...

256
      Ovo mi se nije dopalo.
   O.K., Saša beži, Saša stiže na planinu, Saša smenjuje Sedmo dete svoje sestre. Tu su promena, tu je večita smena što valjda asocira na perpetum mobile i time je zadatak ispunjen. Pa opet - moglo je to i veštije da se izvede.

Uzvišica
      Ovako se ne piše!
,,gomilu od ljudi" ( nego: gomilu ljudi), ,,Jel" (nego: Jel'), ,,počuše" (nego: začuše), ,,pregratku"...
   Nadam se da je ovo mlađi učesnik radionice, jer ako je neko od starijih, greške su neoprostive. Rogobatne rečenice, nelogično pripovedanje, nejasnoće, viškovi.

   Ako je reč o početniku, naučiće. Ako je neko ko je sa nama duže vremena – nemam reči!

Ciklus
      Nerazumljivo
   Ubijte me ako ja ovde išta razumem izuzev pominjanja lika iz najgore priče koju sam ikada u životu napisao.

Srce Vatre
      Koja glupost!
   Neka epika, arhaični rečnik, šta li... Ništ' razumeo nisam...

[Hrundi V. Bakshi]

 1.       Simulakrum


U ovoj priči perpetuum mobile treba da predstavlja Život, prošlost i samo vreme, koji se u simuliranoj realnosti, u virtuelnom svetu budućnosti odvijaju neprekidno, neograničeno i neuslovljivo. I mada sam ja u međuvremenu delimično korigovao svoj stav po pitanju perpetuum mobilea, i šta on predstavlja, moram da pitam: u kakvoj vezi mogu biti Život (nešto što je pojava, a ne materijalna manifestacija) i prvi i drugi zakon termodinamike? Ovo pitanje može da se postavi u još nekim pričama.
Dijalog. Osnova ove priče. Po meni, u ovako kratkoj formi, to je promašaj. Treba biti veliki majstor pisanja pa kroz dijalog, na ograničenom prostoru, otkriti karakter likova, odnosno, ono što bi trebalo da predstavlja jednu od osnova svake priče – zašto je neko, iz kojih pobuda uradio to što je uradio?
Pisac nam je predstavio jedan od mogućih svetova budućnosti, ali sve što sam ja mogao da naslutim o tom svetu je sledeće: ljudi su ostali ono što su i danas – sebična bića kojima je sopstveno ,,uživanje" ispred svega ostalog. Uživanje, uslovno, jer to je pre kljukanje sopstvenih čula. Ništa više. Đorđe mašta o mediteranskoj klimi, planini za skijanje, dvospratnoj kući sa bazenom. To je sociološki aspekt priče. O samom svetu, Simulakrumu, pisac nam govori veoma malo. Đorđe i vodič, pre deluju kao marionete, voštane figure, a ne stvarni (makar i virtuelni) likovi. Ostao sam uskraćen za to da saznam kakav je odnos Đorđa spram smrti, sa kojom počinje priča, i spram novog života, u koji ulazi. Zašto? Kako? Samo zbog kuće sa bazenom, večno mlade žene? Nije li ovaj Đorđe idiot? Da sam na njegovom mestu, pre bih umro, i rekao bih da odjebe svakom vodiču koji bi mi predložio večnost kakva se nudi u ovoj priči.

2.       256

Ovo mi je jedna od lepše napisanih priča. Ali budi u meni dvostruka osećanja: simpatije prema Saši, i odurnost prema poruci koju šalje. Pisac je hteo da počne priču sa onim što misli da su stereotipi (a u stvari su jedini večiti, zakoni Prirode, i produkt eonske evolucije), sa tradicionalnim likovima Majke i Oca, koji su određeni, funkcionalni i kao takvi nepromenljivi, i sa jednim bićem, koje je To, izgubljenim u tom svetu određenosti, koje je, ne svojom, a možda i svojom voljom, ostalo ,,ni na nebu ni na zemlji". Pisac je, siguran sam u to, hteo da nam skrene pažnju na osobe čiji telesni pol ne odgovara njihovom shvatanju i osećanju onog što jesu, koje bi, najradije odbacile taj pol, uzele drugi, a možda i ne bi. I još da paradiraju i mašu šarenim zastavama i skreću pažnju na sebe. A sad zamislimo koliko ima ljudi sa sličnim poremećajima, urođenim manama, koji čine manje ili više brojne socijalne grupe, pa opet ne paradiraju, i ne postoje težnje da se o njihovima problemima govori na sva zvona. Seksualno devijantne osobe mogu da se obrate psiholozima, ili psihijatrima, a i hirurgija je napredovala, pa neka se leče. Nema potrebe za paradiranjem.
Kao što rekoh, lepo napisana priča, imamo jedno zdravo, tradicionalno društvo koje poštuje Balans koji postoji u prirodi i o kojem govore sve filozofske škole, sve velike religije, i imamo savršen primer jedinke koja se ne uklapa. I ako u stvarnom svetu, Priroda takvu jedinku eliminiše, ovde imamo slučaj da je Saša, naše malo simpatično To, ni manje ni više već – sledeće božanstvo, Bog, biće koje je i jednopolno i dvopolno i bespolno.   Sašina pritajena hrabrost kroz priču je začuđujuća, što samo govori o silini problema koji ima. Moja poruka preko poruke ove priče je: društevno uređenje je promenljiva kategorija, ali zakon Prirode je večan, nepromenljiv. Dan i Noć, Život i Smrt, Muškarac i Žena, Leto i  Zima... sve ima svoju ulogu. Za nešto što je To, a u stvari nije ništa, mesta nema.

3.       Profesor i životinje

U ovoj priči izrečena je jedna istina – genij pojedinca menja svet, nikako masa. Pas i mačka ovde, kroz neku vrstu ludila jednog ekscetričnog naučnika, predstavljaju savest, kako njegovu, tako i neku zamišljenu kolektivnu savest čovečanstva, koja izbija uvek u prvi plan kada se to isto čovečanstvo nađe na značajnoj raskrsnici u svom postojanju – da li nešto učiniti ili ne? Hoće li to nama, meni, doneti dobro ili zlo? Rekao bih da je ovde, po mom shvatanju, perpetuum mobile Um. Čovekova svest i inteligencija. Crna kutija može biti personifikacija kontraverzi koje taj um proizvodi, dok su one same, kao produkt, razjašnjene tek u budućnosti, od strane potomaka, ponekad na njihovu štetu, ponekad njima u korist. Po mom ubeđenju, progres traži žrtve, i ja sam na strani mačka. Ako se ljudi već igraju, i ako pas tvrdi da im ne trebaju nove igračke, već odrastanje i sa njim i sazrevanje, postavlja se pitanje ko će onda nastaviti Igru, jer sve što je lepo i plemenito na svetu: muzika, ljubav, ratnička smrt, umetnost, knjige, smeh... proizvod je Igre. Dakle, po ovog psa treba poslati šintere, a mački dati masnu kobasicu i čanče mleka; i to govorim teška srca, jer mrzim mačke.

4.       Uzvišica

Ovo mi deluje kao kosmička verzija ,,Na zapadu ništa novo". Isuviše naivno, jednostrano sagledavanje rata. Civilizaciju je iznedrio Rat. U ovom ili onom obliku, Rat. Prenešen u kosmos, u neku budućnoćnost, neki rat Rata nije izgubio ništa od svoje osobenosti iz prošlosti: vodi se za nešto, mada su retki oni koji znaju šta je to. Običan vojnik se pita: zašto ja krvarim? U ovom slučaju za Izvor, za nepresušnu energiju. Na kraju, kada se prolije dovoljno krvi i otkine dovoljno udova, vojnik shvata da je nasamaren, da je ratovao uzalud. Ali, koliko se puta u vreme mira pitao: nisam li sada, baš ovog časa, dok ispijam ukusni koktel i maštam o prsatoj tinejdžerki sa Septime, ja u stvari zamorac, samo šraf u golemom mehanizmu Mira, iza kojeg se drugi bogate na moj račun, a ja ne mogu ništa da učinim povodom toga, da bih to promenio? Rat ima bar tu mogućnost da pruža priliku časne smrti. Časna smrt, ili besčasni život? Izbor je lak. Na moju žalost, ova priča je puna kukavica. Na stranu to što već danas postoje oružja zasnovana na elektromagnetnim silama, zvučnim talasima i sl., tako da mi slika ugrejanih topovskih cevi u budućnosti, na tamo nekoj planeti, deluje nerealno. Sa frontovskim, rovovskim ratom gotovo je već u sadašnjosti.
Pisac je odlučio da svi njegovi likovi budu slabići. Stefan, veran svojoj ženi, na kraju popušta. Ja ga ne razumem, jer jedna od odlika muškosti treba da bude vernost prema ženi, bez obzira na sve, i uprkos svemu. Jer, konačno, u pitanju je vernost prema samom sebi, prema svojim odlukama i delima.

5.       Vrteška

U ovoj priči imamo lik Mirka, koji, suprotno svom naprasitom, nemirnom i neukrotivm karakteru, u sebi krije jedan bogat duh istraživača, deteta koje stvari i događaje može da posmatra sa dubokim razumevanjem. Kao i u prvoj priči, mislim da i ovde dijalog kvari koncepciju priče, i onemogućava dublje saživljavanje sa junakom. Treba pipati u mraku da bi napipali Mirkovu dušu, jer on posmatra, vidi, oseća, ali ne analizira. Tek, shvata nepravdu. Njegovo dečačštvo još uvek ne zna kako da se protiv nje bori, čak i ne zna da izrazi svoje gnušanje i prezir prema njoj, svoj otpor prema njoj, na drugi način do – suzama, koje opet, nisu vidljive svima, jer, on je prkosan, ponosit, već samo retkima, u ovom slučaju, jednoj devojčici sličnoj njemu. Takođe priča sa sociološkom porukom: duša (ma kako se ona razumela) je samo roba, i to jeftina. I što je najtragičnije, može se izgubiti na najzabačenijem, najneprimerenijem, najkomičnijem mestu, na najneugledniji, najhumoreskniji načnin. Na nekom vašaru života. Za pedeset dinara. Da se ova priča nastavila, ja verujem da bi Mirko pokušao da uništi mašinu koja guta duše. Tu odluku nazirem iz onog što sam uspeo da ,,upecam" o njegovom karakteru.

6.       Hiljadu tristo pedeset i neka

Ovde je Život, slično kao u prvoj priči, postavljen kao perpetuum mobile, sa možda i najopasnijim svojim segmetnom i činiocem: sećanjima. Sećanjima koja izlaze iz svoje čaure, i umesto nematerijalne predstave mozga, postaju gotovo živa bića, zveri čiji oštri zubi ostavljaju tragove na telu: stvaraju ožiljke, čiji urlici lede svest: hladno mi je, čije kandže ostavljaju tragove u pesku, negde tamo daleko, koje sledimo: ona je... on je... bila... bio ovde. Možda razmišljam naivno, ali, da nije i Ljubav možda jedan od mogućih perpetuum mobilea ove priče? Može li ona, biti ta koja nastaje ni iz čega ali pokreće sve, tolikom silinom da nadvladava vreme i prostor i njihove zakonitosti i moguća ograničenja? I može li Ljubav postojati bez Zla? U odsustvu zla, kako registrovati, kako znati šta je to – ljubav? Opet se vraćam na dvojnost sveta i života, Jin i Jang, sve je određeno, dato onakvo kakvo jeste i kakvo treba da bude. Ponekad, ne treba svom silinom udarati na zlo, jer i postojanje zla ima svoju svrsishodnost. Prevazilizati Zlo, u sebi, u drugima, u Kosmosu, rađanje je Ljubavi.
Mislim da je priču trebalo voditi ili samo iz prvog, ili samo iz trećeg lica, ne naizmenično. I da, morali su se naći, Ona i On. Ovako, ne vidimo svrhu potrage, Krug ostaje nedovršen. Ili, u najgorem, ali ne manje izvesnom slučaju, da odustanu od potrage, da se predaju. Perpetuum mobile tu ne bi izgubio na svojoj suštini, promenio bi formu, ali bi čovek shvatio svoje granice i mogućnosti. Večnost, ako i postoji, nije suđenja ni jednom biću, ma koliko inteligentno bilo.

8.       Razgovor dr Ditiramba i prof. Lamenta u Limbu

Dakle, kao što rekoh, kako se može dovesti u vezu nešto što nepostoji u materijalnoj formi (u ovom slučaju Duh) i zakoni termodinamike? A na tome počiva, na tom odnosu, perpetuum mobile. No, rekoše mi da laprdam mnogo, i da nemam maštu, pa sam ipak korigovao svoj stav i prihvatam sve ovo kao nekakvu "kreativnost". A u stvari umirem od smeha.

U komentaru jedne od gornjih priča izneo sam stav da genij pojedinca menja svet. I ovaj pisac slično razmišlja, pa tvrdi da su nekada, kada je bilo manje ljudi, pojedinci sledovali mnogo više od Duha, kao što je to, po piscu, bio slučaj sa Leonardom da Vinčijem. I ja se slažem sa tim. Međutim, ono što me guši u ovoj priči, to je ta na silu kvaziintelektualna rasprava koja je, manje više, u konačnom produktu nešto što svi mi znamo, jer počiva na pitanjima, koja, na ovaj ili onaj način, svako od nas postavlja. Pa čak i o tom famoznom perpetuum mobileu se priča sa teorijske tačke gledišta. Ali, zar nije tu internet, koji pruža obilje informacija, pa čak i o PM? Šta će mi to u priči? Ovaj profesor i ovaj doktor, ko su oni, šta hoće ti mudrijaši, ko je njima dao za pravo da odlučuju? Shvatam šta je cilj pisca, uostalom, on to i govori – samo je Ništavilo, kosmos ničega pre kosmosa svega, jedino večno postojivše stanje. Svemir, zvezde, živa bića, svest... samo su slučajne pojave, nusprodukti Ništavila, Praznine, Ničega.
Dobro gradjenje atmosfere u priči, i povrh toga što usiljeni ponekad dijalog, davi, ipak je vešto izveden, i čak, ispod njega se nazire još jedan mogući perpetuum mobile, koji manifestuju Ditiramb i Lament – večita borba stvaranja i uništenja. Nedostaju emocije ovoj priči, ona prosto vapi za njima, za uzorkom. Posledice mogu biti brojne, ali ako proističu iz nečega što je bezlično, mogu odjeknuti kao najjača eksplozija, čovek se neće okrenuti za njom, ili, u najboljem slučaju, brzo će ih zaboraviti. Intelekt bez moći osećanja i razumevanja, nije ništa, i dobar je put ka Ništavilu i Zaboravu o kojem pisac govori.

9.       Larušovi zlatnici

Centralni motiv ove priče je religija, odnosno njen uticaj na čoveka, njegove odluke i dela. Imamo lik jednog čoveka, koji je u svojim postupcima vođen dogmom, pred njim je uvek, kao neki konačni cilj njegovog života, postavljena Nagradna i Kazna, odnosno Raj i Pakao, u svom čistom, biblijskom obliku. I sama radnja je smeštena u doba kada su zbog religijskih (ne)ubeđenja padale glave. Zatim, dolazi karakterizacija lika. Laruš je pohlepan. Ne bira sredstva da dođe do bogatstva, i na tom putu udružio bi se i sa crnim đavolom, samo da bi ga stekao.
Imamo perpetuum mobile, mašinu koja proizvodi zlatnike. Imamo zločine počinjene zbog zlatnika. I naposletku, mada bogat i prebogat, Laruš u rukama drži bogatstvo koje nosi žig svake zasebne žrtve koju je ubio, da bi ga stekao. Imamo još jedan religijski, biblijski motiv – kajanje. I čini mi se, da se tu pravi greška sa ovom pričom, da ona tu, za mene, gubi verovatnost i da isuviše lako se pravi obrt, takoreći, ni iz čega. U trenu, posle ushićenja zbog bogatstva – kajanje? Samo suđenje Larušu otkriva još jedan, makar spekulativni perpetuum mobile, u liku Belijala i Gabrijela, dva anđela različitih gospodara, perpetuum mobile koji se vodi na jednom bojnom polju van poimanja materijalnog, koje se tiče nečega što je Vera, večito kruženje i prožimanje Greha i Svetosti. Opet, kao u jednoj od prethodnih priča, ja bih skresao dijaloge, i fokus bacio na Laruša, na njegova razmišljanja, dvoumljenja, osećanja prema onom što je učinio i što čini. I naravno, kao što rekoh, inkvizicija je nepotrebna u ovoj priči, koja vapi za drugačijim krajem.
10.

  Večito vraćanje nastavnog kadra

Ovde je slično kao kod Ditiramba i Lamenta bespotrebno bar 2000 karaktera potrošeno na teoretisanje o perpetuum mobileu, što je opet dovelo do toga da imamo dva bezlična, beskarakterna glumca. Teško je nazreti motiv, neki pravac koji bi nas uputio ka odgovoru zašto je Cana pravila perpetuum mobile, šta je htela njime da postigne, kako, da li na nečije dobro, na nečiju štetu? Ono što mogu da vidim, je sasvim razložan, ljudski strah od prolaznosti, od zaborava koji nastupa posle naše smrti, pred čiji dolazak se svako od nas pita: šta ostavljam iza sebe? Ipak, ova Cana već zna da će da mre, sledeće godine, što mi deluje malo neuverljivo, jer ako još uvek predaje, nije baš toliko matora, i ako predaje, sposobna je da radi, znači da je zdrava. Od čega onda umire? Pisac nam ni u naznakama ne daje odgovor. To je taj problem karakterizacije. Sve je luk i voda, a to nije i ne može biti tako u pričama. I tu dolazimo do onih uzalud protraćenih 2000 karaktera. Kraj priče ostavlja mogućnost čitaocu da ga sam osmisli, znajući da na svetu postoji mašina koja je u stanju da iz ničega stvara beskonačan koristan rad. A to je već pitanje ličnog senzibiliteta, kao u priči ,,Profesor i životinje", gde će optimista videti u takvoj mašini korist, a pesimista štetu.

11.   Kutija

Mene interesuje kakav značaj ima ova kutija i šta ona predstavlja? Kao u filmu Malholand Drajv, vrata ka nekoj drugoj realnosti, vizir koji baca svetlost na ono što je važno, što treba čuvati? Mala kutija, vrednija od života u koja su pohranjena sećanja. Ja ovde vidim jednog žigola, jednu mušku kurvu i kao motiv, neku vrstu robovlasništva. Možda grešim, ali vidim želju ovog fićfirića što grozničavo brani svoju kutiju, da promeni stanje u kojem se nalazi, da vrati ono što je vredno, ma kako bili ti pokušaji patetični, putem uspomena na neku ženu sa već iskrzane fotografije. Priča o Padu. O nakaznosti ljudske duše. Ali opet, opet, čini mi se da nedostaje neko ,,šta", neko ,,zašto", čak nedostaje i neki uobličeniji perpetuum mobile, a ovaj koji se nazire, u formi nekakve kutije/sećanja, nije dovoljno uverljiv. Atmosfera priče izgrađena bolje od dijaloga. Glavni lik prosto odiše panikom, nesigurnošću i strahom. Ali su njegovi porivi zamagljeni, njegov put blatnjav, i retko bi ko pošao za njim. Ipak treba malo osvetliti pozornicu, da vidimo makar boju oka glumca, da nazremo njegove grimase – ko je on, šta oseća? Jer ovde se ljudi grizu, biju, čupaju i udaraju, oko čega i zbog čega, ostalo je nejasno.

12.   Ciklus

Dakle imamo perpetuum mobile u vidu Radionice Znaka Sagite, čije su pokretačke sile ni manje ni više već nadahnuti umovi svih nas koji pišemo ili pokušavamo to da činimo. Umovi koji proizvode takve tonove, koji ovog pisca podsećaju na riku koju proizvodi parenje muflona, ili kikot nastao posle čina u kojem glavnu reč vodi pokojni Zoran Radmilović. Ipak, ne bih ja išao tako daleko, i govorio o umovima Radionice. Pre je to je jedan, Universal Mind, jedan jedini UM sačinjen od nekoliko desetina mozgova različitih kapaciteta i mogućnosti. Pisac je šaljivdžija, i postavlja sebi pitanje: treba li svetu UM Radionice? I ne samo da je šaljividžija, već je i filozof koji utemeljuje novu školu mišljenja, pa nam otkriva i jednu drugu stranu medalje – beskonačno ljudsko crevo puno izmeta. To je pravi perpetuum mobile ove priče. Nesputani, neiscrpni izvor govana. Ne bih mogao reći da se ne slažem, i da svet nije jedna velika kloaka, ali ipak, ako je ona mačka mogla da ima vere u ljudski rod, makar i radioničarski, mogao je to i ovaj pisac. U suprotnom, postavlja se pitanje: šta radi pisac u tom golemom WCu gde se tako obilato sere? Ima li on nos? Ne povraća li mu se? Ponekad, ljudska potreba da se jedu govna, nije ništa manja od one da se ona iz stomaka izbacuju. Dijalozi u ovoj priči su dobri, šalterski službenik, ,,glavni baja" u priči je nerzovni, nadrkani administrativac koji popunjava formulare i jednim potezom olovke odlučuje o ljudskim sudbinama. Ali, on je kukavica. Jer samo one žive večno. O sklonosti prema cveću, ne bih, ionako u ovom krugu radionice ima mnogo pederastrije.

13.   Kameni

Ovde je kao u kamenolomu, ili na kamenjaru. Nepotrebno je stalno ponavljati Kameni Jon... Kamena Mia... Kamni ovaj, Kamena ona...
Rekao bih priča o otuđenju. O osami u koju se ljudi sve više zatvaraju i iz koje ne proističe ništa dobro. Ljudi od kamena, pa to nije daleko od istine. Neplodne, besplodne aveti, izgubljene u životu. Ali iz te neplodnosti, ipak nešto niče – razaranje, ljudskog duha, njihovih života. U Bahusovim orgijama potražićemo zadovoljenje, njegovim ćemo vinom pokušati da popunimo preduboke bunare naše praznine, sa bahatkinjama, u krvi i pokliču, sa nožem na vratu aveti slične nama, koju neprijateljem zovemo, zaplesaćemo ples smrti, da bi imitirali život. I verovaćemo: što više uništimo, manje će ostati od ruševine u nama, ničega što bi nas podsećalo na jalovost. Ali, da li je sve mrtvo? Oni koji su stranci, neprijatelji naši, i mi, koji smo za njih varvari, ne posedujemo li svako ponaosob, po delić nečega što spojeno u celinu, stvara nešto novo, Čoveka? Naša silina, snaga, sirovost i surovost, i njihova letargična mudrost, beživotnost koja osmišljava život, ali ga ne crpi, mogu li zajedno da učine da proklija seme, i da nikne neki plod? Mi ne znamo šta je to, oni ne znaju, ali ono postoji. To je nešto što smo izgubili, i što se samo slučajno nalazi, jer se ne traži. To je u nama. To smo mi. Dvoje u jednom. Jedno u mnoštvu.

14.   Kvočka

Da, da, dobra priča. Nešto poput ,,Izabranika" ili što bar pomalo miri na trilogiju Slavka Janevskog Legioni Svetog Adofonisa/Pasje raspeće/Čekajući kugu. Ovo je u stvari jedna slika, ali tako upečatljivo naslikana, da zaista nisam imao potrebu da postavljam pitanja koja sam postavljao u nekim prethodnim pričama. Jednostavno, karatkerizacija likova (mada u Kvočki i nema likova u tradicionalnom smislu) ovde nije potrebna. Jer ovde je reč o čoveku. A čovek o čoveku ne može pričati uverljivo, a da bar malo priču ne ulepša ili ne naruži. Kroz glavu mi je prošao Rodinov ,,Mislilac" dok sam čitao, usamljen, ali ne sam, izdovjen, ali ne izgnan, od ljudi utekao, ali koje ne mrzi, već ih decom smatra, i sebe, kao na usud, njihovom majkom. Perpetuum mobile? Čovek, čini mi se. Ili bolje, čovečnost. Mada, nije ni važno. Priča je po mom ukusu, naizgled ništa, ali u stvari mnogo toga.
15.   Srce vatre

Kako se zove onaj film gde pećinski ljudi kreću u potragu za izgubljenom vatrom? Quest for...
Da, kad uništimo ono što smo gradili, od niti sećanja, slabašnih i krutih, pravićemo mrežu novog Uspona ka nebesima. Srce vatre, Iskra života, to će biti nešto iz prošlosti, nešto o čemu samo stari znaju, oni koji su to od svojih starih čuli. Perpetuum mobile kao ciklična večnost Stvaranja i Uništenja, kao borba svesti protv besmisla. Sa jasnom porukom: ne saživljavaj se sa materijalnim stvarima, jer su prolazne, ne trpaj u sebe, već gradi sebe. A Život, nama nedokučiv, teći će i bez nas, jer njega ne možemo prevariti, njemu se ne možemo umiliti. Ono što je bilo moje, biće njegovo, njegovo će postati ko zna čije. Na kraju – ničije. Srce vatre. Iskra života. Mi je ne možemo ugasiti, ona nas može utopliti, nahraniti, opeći čak, ali će nam ipak, uvek ostati nedokučiva i daleka. I ma koliko se upinjali da je rasplamsamo, ona će biti postojana, uvek ista, za nas, tek malo više od užarenog ugljevlja. Zbog te iskre vredi umreti. Žrtvovati se. Možda se tako postaje deo nje? Izgaranjem sebe, spaljivanjem svega?
Ritam ove priče nije dobar, tok se prekida stalnim ubacivanjem – Srce vatre... što daje epski prizvuk, dramatičnost, ali na ovako ograničenom prostoru smeta.

16.   Crvena, plava, žuta

Žene u četrdesetim su moja velika strast, i to kažem ne što mi se sviđa ova priča, nego što je to zaista tako. Dobro, takva žena, pa još lezbejka, je nešto već drugo, žena koja vara muža, nešto treće, ljubavnica koja vara ljubavnika, nešto četvrto. Nije li to umetnost? U sobi prepunoj ogledala, ostati uskraćen za spoznanje sopstvenog lika? Ovde se već uočava karatkerizacija likova i jedan od motiva koji je postlvljen zadatkom ovog kruga: promena u ponašanju junaka. Ja uopšte nisam mogao da naslutim da je ovaj povileneli Vilen ništa drugo do puki materijalista, jedan obični guzonja. A mislio sam da je umetnik, ili u najgorem slučaju, ljubitelj iste! Koji sam ja vo! Čak simulira i ludilo, da bi skinuo sa grbače dve alapače, koje ga ,,varaju", čak se folira da razume, shvata i ceni one koji su umetnost uzvišavali na pijedastal besmrtnosti, koji su tragali, on čak slika, on ismeva one kvaziumetnike, one stereotipe koje su izgradili o sebi – o ti boemi, svi ti Bukovski – smeje im se on. A ono, sve zarad bankovnog računa. Dobro, nije baš toliki ljigavac, donekle ga iskupljuje kćer i novouspostavljeni odnos sa njom. Nije li ovde umetnost perpetuum mobile? Ondnosno ljudska potreba, pa i potreba samog kosmosa da stvara i ono što je nepotrebno? Nije li ono što je nepotrebno dominion, ono što upravlja? Kako u tom okeanu nepotrepština naći ono što je važno, što vredi?
Haksli govori u ovoj priči, Englez, hladan i proračunat. Takve su i rečenice. Surove i sirove.

[Hobit]

Kada ćemo dobiti imena autora?

[Stipan]

Kada budeš obrazložio svoje glasove. Ni trenutka ranije...

[Savajat Erp]

....и кад образложиш зашто ниси гласао за остале

[Hobit]

...mmmmmmda, i kada pretočim kupus, da se raso ne uslinavi...

[scallop]

Dobro si mu rekao. Ali, nisi ispunio zadatak: trebalo je da mu kažeš da imamo nekoliko dana za komentare na nepoznato, a onda u lice.

[Stipan]

Pa, da kažem to drugačije: imena se objavljuju tek kada prođe period komentarisanja iz razloga da bi se izbegla pristrasnost.

Eto...

[Plut]

Period inkubacije akumulacije prvobitnog kapitala.

[scallop]

Iliti, upljeskaš se na neviđeno, pa se posle vadiš, kao, nisam znao.

[Stipan]

Pa dobro, tu smo se upljeskali Anomander, Arhineprijatelj i ja, a ostali su nešto previše fini za roštiljanje, šta li?

[pokojni Steva]

Ček da pokoljem kokoške, da mi uzavri krv, da... E, tek onda komentari.

[Savajat Erp]

Ја ћу када ми се наврљи она ствар ...највероватније у току дана...ако иког занимају моје тлапње о причама.

[scallop]

Pa dobro, tu smo se upljeskali Anomander, Arhineprijatelj i ja, a ostali su nešto previše fini za roštiljanje, šta li?

Prvo oni s krajeva: Na A i na Š. To je, kao mrs i kuvana jajca.

[Stipan]

Ko li je tu mrs, a ko jajce, pitam se ja u sebi?!

[Plut]

Koliko vidim, to nije u sebi. Ili smo svi mi u tebi pa smatraš da razgovaraš sa sobom.

[Stipan]

VI STE TELE-PATE!!! 

[Plut]

Telad baš znaju biti lepa, nemoj tako. Naročito Brown swiss, izgledaju ko Bambi.

[Stipan]

A što ti ne bi iskomentarisala priče?! A?!
Lako je mene ismejavati, ajd' sad za promenu budi malo korisna...

[Anomander Rejk]

Simulakrum- Nije ostavila dobar utisak. Dijalog kao da je potopio ovu priču, sve se svelo na objašnjavanje, ubilo je njen tempo. Jedino što bih ovde ostavio kao pozitivno je sama ideja vir-sveta, i promišljanje o ulozi i mestu ljudi u tom novom poretku stvari. Mislim da bi od ovoga mogla da se napravi i dobra duža priča, ali uz temeljne izmene u realizaciji.

256- Priča koja mi je ostavila najbleđi utisak, a pročitao sam je tri puta. Ne mogu reći da tu nema ideje i da nije osmišljena, ali me je smorila onim Saša ovo, Saša ono, To, ko koga rađa i ko je rođen, skroz mi je tempo priče postao zbrkan i naporan.
Sama zamisao je ovde dobra, ali je realizacija po meni jako slaba.

Uzvišica- Nisam siguran da li autor iste ima ratna ( ili barem vojnička ) iskustva. Likovi su neubedljivi, a slike u novčaniku prepatetične. Zadatak donekle korektno ispunjen, priča nije dosadna, i teško bih mogao naći još neku pohvalu. Ako je novi član, ništa strašno, svakako ima vremena da se popravi, ako je neko od starijih učesnika radionice, mislim da je debelo omanuo.

Emil i Gustav- U šta su avioni upali ? Drugi prostor, vreme, parauniverzum ? Ok, to mi se sviđa, ali priča je ostala pomalo nedorečena i nejasna. Izbacio bih ono ,, Balkanische schwein '' jer je jako stereotipno, i ponavlja se tri puta. Ume valjda nemački pilot da izgovori i neku složeniju rečenicu. Haotična priča, ali opet, uza sve mane ima neku snagu. Od priča kojima nisam dao glas, ova mi je bila najbolja.

Razgovor dr.Ditiramba i prof. Lamenta u limbu- Ok, nije ovo šuplje ni površno, ali problem je što jedva podseća na priču. Više je filozofski traktat uz povremena naučna objašnjenja. Ne volim kada mi pisac drži katedru, a ovde mi drži, ne pripoveda mi.

Večito vraćanje nastavnog kadra- Opet sve već xy puta viđeno, dijalog u kome se objašnjava pm, opet zakoni, principi termodinamike... je li može priča o PM bez toga ? Sama priča je korektno napisana, ali mi jednostavno ne ostavlja jači utisak, ne vidim u njoj nešto originalno ili maštovito.

Kutija-Teška i haotična priča. Ni radnja, ni lik(ovi) mi ne drže pažnju. Nisam siguran ni šta je njena poenta. Izrugivanje ?
Kratka priča bi trebala čvrsto da zgrabi pažnju čitaoca od početka, a ne da on jedva dočeka kraj. Nisam siguran ni šta je funkcija homoseksualnosti u ovoj priči, a čini mi se da je se priča dotiče.

Ciklus- Kad pročitam rečenicu tipa : U prostoriju su ušli Oni... Vreme je- reče jedan od Njih, splasne mi oduševljenje. Nije mi se svidela ovde ni upotreba biblijskih likova, ni dijalozi... bledunjavo skroz.

Kvočka- Isto čitao više puta, al neće da se primi, pa neće. Naslućujem da u njoj ima nečega kvalitetnog, ali me utušio taj silni aorist i to konstantno ŠE i slično... možda nisam imao dovoljno strpljenja i živaca da potražim ono dobro u ovoj priči.

Crvena, plava, žuta- Večita tema o svrsi umetnosti, i iskrenosti umetnika. Jesu li oni takvi kakvim se predstavljaju, ili su zanatlije bez ideala ? Pakao predstavljen kroz Red, Sloboda kroz haos. Mane prilično objašnjavanja i prepričavanja, i pomalo zašećeren, patetičan kraj.

[scallop]

Kad sam pomenuo kuvana jajca, to je samo reminiscencija oko toga što jajca kuvamo samo za Uskrs, pa kad kod nekog naletim na meze sa jajcima, obradujem se.


Nego, oko 6Kk slovnih znakova. Verujem da piše do 6Kk, a ne oko 6Kk. To smo odavno raspravili.

[Anomander Rejk]

Ok, mi koji smo pogrešili, pogrešili smo. Damama čokoladu, muškima ćemo pivo, da se iskupimo    , i ubuduće ćemo pripaziti da se greška ne ponovi.

[Stipan]

Ala će se oko ovog kruga penušati! Ja ostado' dužan pivo pvoplasiranom, Anomander meni...

Ajd' uzdravlje onda! 

[Plut]

A što ti ne bi iskomentarisala priče?! A?!
Lako je mene ismejavati, ajd' sad za promenu budi malo korisna...

Oho, saće i da se šamaramo. I ko te, bre, ismeva, crni Stipane? Nit' moje priče nit' ovo pisanije ne razumeš. Oću ja komentarisat' priče, al' kad budem imala dovoljno vremena da pokrenem mozak u tom pravcu. Za sada je okrenut na milion drugih strana, a ovo ovde mi dojde k'o opuštencija.

[Loni]

Simulakrum
      Odlično.
   VR doteran do sulude instance, uskrsnuće - obrnuta istorija, humor, satira, lepo napisano. Ali gde je tu neočekivani postupak? Promene kod glavnog lika u stvari i nema – on nastavlja život tamo gde je stao, apsolutno bez ikakve promene – izuzev što je, jel'te, mrtav!

O hvala Stipan, ova priča je moj debi i prvo učešće.
Ispisah je u dahu pred samo zatvaranje roka čisto da bih učestvovao.

Po slanju priče shvatih da su idejni i stilski kvalitet u disproporciji.
Idejno sam ,,maderfakovo'' i dao možda najoriginalniji perppetuum.
Što se tiče stila priča je slabija od drugih jer je 6000 k dovoljno samo za
informativni deo o mašini. Ništa van toga u smislu jezičkih bravura nije moglo stati.

Preokret glavnog junaka je u tome što je on vernik, koji je očekivao
život posle smrti uz Boga i Isusa, a dobio svoj um nasnimljen u virtuelnoj simulaciji,
a ipak rado pristao na tu igru.

Hrundi kaže da su oba lika kao voštane figure. Vodič i ne sme da bude drugačiji jer on i jeste mašina
a za Đorđa se slažem da je trebalo da stoji nešto osobenije - njegov odnos prema smrti.

Što se mog glasanja tiče ja sam na žalost pristrasan (proDIJALOŠKI a ne proDESKRIPTIVNO orijentisan).
Čim u priči dominira dijalog, meni se po pravilu više dopada on onih, u kojima dominira deskripcija.

Najpre su mi svih 5 priča, za koje glasam bile prodijaloške,
da bih se korigovao ubacivši dve deskriptivne.

Ditiramb i Lamant = 3
Profesor i životinje = 2
Vreteška = 1
Emil i Gustav = 1
Crvena, plava, žuta = 1

Detaljna analiza stiže kasnije.

[дејан]

аман    само неколико редова изнад 

Pa, da kažem to drugačije: imena se objavljuju tek kada prođe period komentarisanja iz razloga da bi se izbegla pristrasnost.

Eto...

Dobro si mu rekao. Ali, nisi ispunio zadatak: trebalo je da mu kažeš da imamo nekoliko dana za komentare na nepoznato, a onda u lice.

[Plut]

Ima li još koji novi da nam otkrije koja je njegova priča?

[Stipan]

@Plut - Opet ti nisam razumeo priču?! E, sad se stvarno stidim! 

Ti si moju baš lepo rangirala...

@Loni - Očito da si nov, jer ne poznaješ pravila. Ne odaji se pre no što se postave autori!!!