Radionica broj 11 - novembar 2011 - DVOSTRUKO GLASANJE

[Josephine]

7. Emil i Gustav


Eh, samo da nije 2011. već 194... ova bi priča bila ispričana u svoje vreme. Odlično i vešto ispripovedano. Prava je misterija zašto je dobila tako malo glasova. Sram nas bilo.


Mislim, nije misterija kada sam ja u pitanju. "Volimo te otadžbino naša" u kombinaciji sa šljivama i "pustim ženskim" kod mene izaziva instant krivljenje gornje usne i spuštanje kapka desnog oka. Ova priča ne obraća se meni, te ja u njoj ništa za sebe nisam ni tražila.


Mada su šljive savršeno utkane u potku priče. Tu i tamo ponešto zvuči kao trućanje:

Реци ми, знаш ли како настају шљиве и како дрво њихово, земља под дрветом и земља у Земљи и она на путањи око Сунца и хелијум у њему? Желим да буде сада, оно што је било некада.

What? Ali oprošteno je - pismeno je i isprazno lepo.


Kakav je Zemun u jesen?






8. Razgovor dva lika u limbu


Ova ima sve. Tri poena od mene. Perpetuum mobile u vidu kruženja duša i večnog konsenzusa o svekolikom postojanju.


Izmena ponašanja u vidu predomišljanja, nedostatka hrabrosti. I odličan, odličan, odličan ritam, pogotovo u dijalozima:

— Neprihvatljivo.
— Neuspelo?
— Nepobitno.
— Neumesno?
— Nastrano.

Vešto ispripovedano. Palamuđenje je moj fax, te mi je razgovor dva palamuda prijao i sa zanimanjem sam ga ispratila.


Priča ima atmosferu dokumentarca sa history kanala, što je još jedan plus. I apokalipsa koja se umalo desila. Super.




9. Larušovi zlatnici


Ovo je priča kojoj sam htela da dam 1 bod, a onda se izborila za dva. Kako? Nemam pojma. Znam samo da sam je u konačnom zbiru gurnula sa trećeg na drugo mesto. Možda zato što sam sucker za atmosferu, a ova je sjajno oslikala neki steampunk, koji zamišljam kao epizodu dobre serije.


Korektno ispripovedano i zaokruženo. Zbrzan i prepričan kraj. Poslednja rečenica bleda. Kako je priča silovito krenula, očekivala sam snažniji obrt.


I ovom autoru/ki čestitam na atmosferi i momentima zabavljanja kroz čitanje.


U potpunosti ispunjava zadatak, a u kombinaciji sa čvrsto solidnim ispisom i neobičnom atmosferom idu i dva boda.

[Savajat Erp]

Симулакрум - занимљива причица, са духовитим испадима...али без фамозне одлуке нетипичне за главног лика...такође, објашњавање водича о томе шта и како замара..да ли се то подводи под препричавање?

Професор и животиње - овде је задатак испуњен, додуше...али ми сама прича није претерано занимљива, иако у почетку дијалог са псом и мачком буди наду...и зашто у савкој радионици мора да постоји бар једна прича са обртом типа - све се то догодило на путу за лудило? Такође, наслов..Професор и животиње...лејм...осим ако није дубокоумнији него што делује...Професор и људи, који нису ништа друго него животиње? Изгледа да ме опет пичи температура...

Вртешка - сви су већ приметили Бредберијевски моманат...што уопште није лоше...али сама прича ме није дојмила нимало...почетак осредње занимљив, али као да је писано презанатски, без душе, не знам...и где је промена у главном лику? Само зато што је пустио напкон сузу? А већ се много раније помирио са судбином..неубедљиво...такође, баш лоше одрађен крај, тј. задња реченица...цела прича у ствари ту највише пада.

[Hrundi V. Bakshi]

Emil i Gustav
      Pismeno.
   Ali kakve ovo veze ima sa perpetum mobile i sa junakom koji postupa suprotno svom karakteru?

Emil i Gustav- U šta su avioni upali ? Drugi prostor, vreme, parauniverzum ? Ok, to mi se sviđa, ali priča je ostala pomalo nedorečena i nejasna. Izbacio bih ono ,, Balkanische schwein '' jer je jako stereotipno, i ponavlja se tri puta. Ume valjda nemački pilot da izgovori i neku složeniju rečenicu. Haotična priča, ali opet, uza sve mane ima neku snagu. Od priča kojima nisam dao glas, ova mi je bila najbolja.

07 — Емил и Густав
Zadatak... ako bih bila blagonaklona, a nisam, uz natezanje bi se moglo reći da je pm deo ispunjen, a ovaj o odluci – slabo.
Odmah kod prvog pasusa setila sam se Hiperhikove priče o rakiji i kako je to kod njega mnogo bolje. Tako se razočaravajuće i nastavilo. Patetično-cvetni stil, dobro, ima ko voli... a onda šamar:
,,Balkanische schwein!" o zaboga... kad ste poslednji put za nekog rekli: ,,nemačko Svinja"? Dve greške u dve reči, aman, i onda u istom dahu Швапске гузице, e pa, autoru, ako ne moraš znati da se nemačke imenice pišu velikim slovom, moraš da se u srpskom pridevi na -ski pišu malim... a немчеви treba velikim. Ako već pretenciozno pišemo, ne treba još da prevazilazimo pravopis snagom stila.

7. EMIL I GUSTAV
Izuzetno literarno bogatstvo. Autor je odličan pripovedač. Sama fabula je dosta zamagljena. Nalik snoviđenju. Perpetuum m. je sama smrt, koja uzima oba vojnika ili nekakav fenomen u prirodi, koji nikome, pa ni samim čitaocima nije baš najjasniji. Ukoliko je reč o smrti, ona je vrlo zbunjujuća. Vojnici su mrtvi, a i dalje pipaju padobran i puške. Nije baš tipično za preminule osim ako nisu zombiji ili vampiri, a ne deluje da je autor nišanio u tom smeru.
Pasus o 2998. nema svrhu jer u toj godini se ništa ne dešava u priči osim što saznajemo logičnu informaciju da je selo postalo deo megalopopisa. Milijardu godina kasnije dolazi pretvaranje sunca u supernovu. Zvezda guta sve, a ipak ostaju dva borca i šljiva, nadomak Kosmaja, koja uvek cveta. Storija vrlo zbunjujuća, ali sama činjenica da se o njoj toliko razmišlja dokaz je da vredi.
OCENA: 9

07 Emil i Gustav 3-, nema PM, nema suprotnog karaktera, lirika, patos, a slabo

7.         Emil i Gustav:
Nisam razumela kraj. Bilo je nekih lepih rečenica i opisa, svideo mi se i kontrast seoske topline, sigurnosti, humanosti s jedne strane i ratovanja sa druge. Ali, kome je zazvonio telefon? Kad?

Za pisca nema bolje nagrade, nego kada se protagonista, lik kojeg je on stvorio, pokaže prorokom, kada se kroz njegovo delovanje, njegove slutnje i njegovo shvatanje onog što će doći, obistini budućnost koju je predvideo. Čitaoci, koji su pročitali moju priču Emil i Gustav, potvrda su onoga što je pisac, kroz lik Miloša Žunjića hteo da kaže. Ne govorim o kvalitetu, ili nekvalitetu. Na osnovu gore iznešenih kritika, pokušaću da odbranim ono što se ne treba braniti.

Večeras kada sam došao sa posla, otvorio sam novine. Verovatno svi znate da je preminuo veliki glumac Petar Kralj. Čitajući feljton o njemu, naišao sam na podatak da je rodjen 4. aprila 1941. godine. 6. aprila 1941. poginuo je jedan drugi čovek, velik kao i Kralj, možda čak i veći. Zvao se Miloš Žunjić, kapetan prve klase i komandant 102. lovačke eskadrile. Čovek čija je smrt zasenila život, i kome zavidim. Evo i zašto: u I Svetskom ratu, kada su vazdušne borbe izmedju aviona tek bile u povoju, postojao je nepisani kodeks, zasnovan na džentlmenstvu, viteštvu i gospodstvu, a koji je glasio - nečasno je ubiti pilota koji je napustio svoj pogođeni avion i spušta se padobranom. I taj kodeks je poštovan tokom čitavog Velikog rata, bili su česti slučajevi da se protivnički piloti posle borbe spuste na prvu poljanu i odu u najbližu kafanu; oni su ratovali, bili rivali, hteli da ubiju jedan dugog, ali su bili RATNICI, suparnici, prijatelji. Miloš Žunjić je doživeo tragičnu, veliku smrt. Njegov avion je bio pogođen, iskočio je i otvorio padobran. Nemački pilot ga je sasekao rafalima dok se spuštao. Ceo kodeks, sve ono zasnovano na obrazu, na časti, palo je u vodu pred nečoveštvom. I to je polazna tačka moje priče, od koje je nastao perpetuum mobile. Pitam se: o čemu je mislio mladi kapetan dok je nemoćan visio nošen padobranom, dok je, protivno svim kodeksima, s nevericom gledao kako na njega pucaju? O smrti? O životu? O telefonskom pozivu...?
Imajte na umu da je Žunjić zaista umro na ovakav način. Kao što je i njegov saborac, Miodrag Bošković, koji se pominje, takođe postojao, i takođe bio oboren.

Kao i svaka priča, i moja je prožeta određenom filozofskom postavkom. Odmah na početku, ja vam kroz cvat šljive poručujem šta možete da očekujete. Ništa. Odnosno, dobićete onoliko, i shvatićete onoliko koliko vam dopusti vaše znanje. Pre svega istorije. Jer zaista, čitaoče, možeš li mi reći kako nastaje šljiva? Ako uspeš, reći ću ti kako umire Kosmos i otkriti tajnu perpetuum mobilela.

Sirene. Uzbuna. Šestoaprilsko jutro. Jedna se majka budi. Žunjićeva. Dane i dane pre tog jutra,  čuvši nešto o tamo nekom ratu, ona je obijala pragove kancelarija po Beogradu (jer u njenom selu nema telefona), molila i kumila da joj kažu gde je njen sin, njen Miloš. Što se ne javlja? Napokon je uspela, saznala je gde je. Pozvala komandu ratnog aerodorma. Ali sa druge strane - muk. Miloš ćuti. Jer on je Ratnik, Vitez, Vojnik, Samuraj. Gledali ste sigurno onaj film sa Forestom Vitakerom gde on igra plaćenog ubicu koji čita neku knjigu kroz ceo film i citira je. Ta kniga je zbornik tekstova, Hagakure Jamamoto Cunetoma, i govori o Putu Samuraja. Šta znači biti samuraj? U slučaju Miloža Žunjića, to znači - ja sam dao reč, svom kralju, svom obrazu, da ću dati život ovoj zemlji. Ništa me na tom putu ne sme omesti, omekšati, sprečiti. Šta je poziv moje majke, čiji glas možda više nikad neću čuti, naspram plača hiljada majki koji će uskoro prolomiti nebo? I telefon je sa druge strane ćutao.
Svoju posvećenost pilot Žunjić pokazuje i rečima koje izgovara - Za mnom! (što i jeste uzviknuo tog šestoaprilskog jutra), što opet, govori o njegovom karakteru borca, vođe, u duhu svetle srpske vojničke tradicije on ne viče - juriš, već - za mnom, sebe prvog izlažući smrti. Dakle, on je hrabar, častan, odgovoran oficir.

Gore, na nebu, susrećemo drugog protagonistu ove priče. Takođe istorijsku ličnost, Valtera Novotnija, jednog od najvećih nemačkih pilota asova. I mada on nije učestvovao u napadu na kraljevinu, njegova sudbina me je potakla da ga iskoristim kao dopunu Žunjićevoj, kao paradigmu tog famoznog perpetuum mobilea, seme mu se zatrlo. Naime, Valteru Novotniju su beskičmenjaci, antifašisti, pederi, seronje i ostala gamad uklonili spomenik, jer ih podseća na "mračnu prošlost". A taj pilot je samo izvršavao svoju dužnost, i za razliku od recimo britanskih i američkih ubica koji su prosipali tone i tone bombi po civilima, on je ratovao protiv sebi ravnih oči u oči. Jedan je od prvih pilota koja je danonoćno testirao prve mlazne avione, rizikujući život da ukroti tu novu tehnologiju. Njegova, makar i mala zasluga, je što danas letimo preko okeana mereno satima, a ne nedeljama i mesecima. Ali objasni ti to stoci što mu uklanja spomenik. I u njegovoj smrti vidimo tragiku i poništavanje onog starog pilotskog kodeksa. Oborili su ga britanski spitfajeri dok se svojim mlaznim Meseršmitom 262 vraćao u bazu, tanak sa gorivom i municijom. Kukavice su ga ubile, bio je nemoćan da uzvrati.

Jer znaju, sipljivih misli: besmisleno je ovo, kažu oni u mojoj priči. Šta je besmisleno Miloše, i šta je besmisleno, Valtere? Pa to, govori Miloš, što oni koji treba da pišu, i koji su, pretpostavka je, obrazovani i pametni, neće ni znati da sam ja postojao, da sam živeo, voleo, nadao se, maštao... ali da sam to sve bacio pod noge zbog samo jedne stvari. Reči date Kralju. Čak ni njemu, već sebi samom. Jer ja sam samuraj. A ja, govori Valter, ja koji imam 258 vazdušnih pobeda, 258 pobeda protiv Smrti, koju sam gledao u lice, i svaka ta Smrt je imala ime, kao i ja: Sergej, Majkl, Džordž, Fransoa... ja sam doživeo da se čavke, koje se i života boje, a kamoli smrt, vrzmaju oko mog groba i grakću - srušite ga!

Razumete sada šta je perpetuum mobile ove priče? Sipljivih misli, oni shvataju: besmisleno je i što ratujemo, još besmislenije za šta, bićemo heroji, ali kome, odbacićemo život, zašto? Kada neće proći ni sedamdeset godina, a oni koji će hoditi onim stazama kojima smo i mi, neće ni znati da smo postojali, ili će nas se stideti. Rugaće se našoj smrti. Koliko vas je, dragi Sagitaši, znalo za Miloša Žunjića? Koji vam poručuje, odnosno ne on, već ja - šta je to toliko vredno u vašim životima, pa ga se tako čvrsto držite? Perpetuum mobile? Kada budete na samrtničkoj postelji, onda me pitajte o njemu...

Avion je perpetuum mobile, jedan o bezboroj u ovoj prilči, ali prvi i osnovni, jer samo nešto što se kreće i proizvodi rad, može biti suprostavljeno zakonima termodinamike.
I sama priča može biti tumačena dvojako, kao da su piloti zaista uleteli u nešto, možda nešto slično onome što je palo u Tunguskoj, nešto što će im omogućiti da prisustvuju smrti jedne, i rađanju neke druge Vasione (perpetuum mobile?); ili je to samo varka, ogrezli u besmisao, oni shvataju da su njihova dela besmislena, da ma koliko vremena prošlo - godinu, milion, milijardu... biće nevažno, nevažno šta su činili, čemu se težili. Besmisao. Rekli su mi da se Svemir začeo iz kosmičkog jajeta u velikom prasku. A odakle to kosmičko jaje? Odakle ta protomaterija? Zarad uništenja? Pa zašto je onda stvarana?

I Miloš i Valter na svojim plećima nose tragiku Ikara. Krila prvog letača, od perja i voska, bila su preslaba da izdrže jaru Sunca. Još tada, na želju čoveka da poleti, da se uzvisi, da dodirne zvezde, nešto je ljuto zavijalo - nije ti suđeno čoveče, pašćeš. Radi, stvaraj, delaj... sve je prah i pepeo. Uništiću te. Kao u runi života, Yggdrasilu, koja simbolizuje čoveka koji diže ruke ka nebu, želeći da se uzvisi i obogtvori (a koju su nesrećni bolesnici hipici izvrnuli za 180 stepeni i to nazvali - simbolom mira, ne znajući da je to simbol smrti), pilot samo na nebu oseća slobodu, daleko iznad ljudi, u svetlosti, u dubini neba, u nedokučivosti. Ali, Ikar, mada i sam poginuvši, bolje je prošao. Jer ceo jedan deo Egejskog mora i dan dan se zove po tom mitskom letaču. A Miloš ima jednu zabačenu ulicu u Beogradu, i zaborav od svojih sunarodnika. Valteru pišaju po grobu komunisti i ostala gamad. A ja se molim, kao i svaki Dinarac, vođen kletvom koja je važila u planinama odakle su moji - dabogda umro u krevetu!, molim se da umrem kao Samuraj.

Promena karaktera? Drugi motiv, težišna tačke priče, je li tako? Pa ako imamo lik Žunjićev, a valjda je sad jeasno da je on hrabar, koji, kako i stoji u priči, se odjednom predaje i pušta da ga rafali saseku, šta je to? Nije li to promena? Dovoljna da se zapita, zašto je jedan borac, jedan ratnik, dozvolio da ga pobede, da se preda? Ja vam odgovaram - jer je znao da ratuje samo za sebe, više ni otadžbina, ni kralj, ni zakletva, ni potomstvo, nisu bili važni. Jer, Kosmos ne prašta. Kosmos ne pamti. Kosmos umire. Sve je prolazno. Dobiću tek malu ulicu u budžaku jednog grada, grada koji sam branio. Vredi li se boriti? Vredelo li je sve toga, da se ne javim Majci, najsvetijem i najsvetlijem liku? Da joj kažem samo - dobro sam, majko, uskoro ću kući, spremi slatko. Reci mi, kako nastaju šljive, i kako drvo pod njom i zemlja pod drvetom i zemlja u Zemlji i ona oko Sunca i helijum u njemu... i tako do beskraja, da bih vam rekao šta je to perpetuum mobile... nije ništa. Ništa. Samo eho jednog propuštenog telefonskog poziva...

[Josephine]

Izgleda da je Zemun u jesen pomalo pijan. Od šljiva.

[pokojni Steva]

Bem ti, Hrundi je veći Zboraš od mene.

[Savajat Erp]

Аух, Хрунди, брате, куме, рођаче?! Није ли то могло да сачека? Ја, нпр., уопште нисам извалио да је ово твоја прича, за разлику од прошлих радионица...и ја знам за Милоша Жуњића, додуше само то да је пилот који је погинуо шестог априла...сад ми је мрско и да коментаришем ову причу, што и није нека штета, ако ћемо право.

[mac]

PM je nemogući sistem koji proizvodi energiju ni iz čega. Ne proizvodi dušu, ne proizvodi istoriju, ideju, patnju, ljubav, ništa od toga. Proizvodi energiju. Pošto je već teoretski nemoguć onda ga ne vredi objašnjavati, idemo steampunk putićem, uzimamo zdravo za gotovo to što je nemoguće i razvijamo misao. Ali mora da bude u pitanju proizvodnja energije, inače nije perpetuum mobile.

[Josephine]

Аух, Хрунди, брате, куме, рођаче?! Није ли то могло да сачека?

Pa moglo je da sačeka. Ali Hrundi ima trip "sam protiv svih" i potrebu da mu tu borbu priznamo. Pa neka ga, onda. Ionako svako ovde ima neki svoj, autentični trip.

[Džek]

Lepo rečeno, Mac... upravo ono što nisam uspeo iskazati, formulisati u jednoj prethodnoj diskusiji.

[pokojni Steva]

Oćel neko ućutkati Cica Macu Ticu, meni za dušu. Razumem ja i zdrav razum i ledilo hladne glave i potrebe za iznošenjem od mišljenja matematičkih i tačnih a raznih, ali aarrgh!

[Savajat Erp]

Мак би био добар премијер....практичар до сржи!

[angel011]

Emil i Gustav: pretenciozan stil u kombinaciji sa pravopisnim greškama deluje odbojno.

Sunce će postati crveni džin 2998. godine, sam svemir će tada biti pri svom kraju, a usput se pomenu i nekakve milijarde godina? Ne kapiram.

Uz sva Hrundijeva objašnjenja (ukoliko je neophodno objašnjenje dužine same priče, priča nije dobro napisana), ispunjenje PM mi je nategnuto do pucanja, a iznenađujuća odluka još i više (predao se i pustio da ga saseku - a koji je pa izbor imao? Da drekne da se nikad neće predati a ovaj ga saseče?).

Zanimljiv pokušaj, ali slabo izvedeno (nedovoljno jasno, nedorečeno - a što se traženja znanja od čitalaca tiče, možeš ako si Kiš ili Umberto Eko ili Borhes, al' nisi, tako da i to deluje pretenciozno; ne nudiš ni blizu dovoljno da bi opravdao ono što tražiš).

Uzgred, zar nije protiv pravila otkrivati imena (makar bilo i sopstveno) dok ih Boban ne objavi?

[pokojni Steva]

A eto i odrvenelog advokata.

[scallop]

Stpane, briši potpis.

[Josephine]

Stpane, briši potpis.

[Savajat Erp]

Ух...сад морам да идем да видим који је Стипанов потпис...радозналост уби мачку.

[Mme Chauchat]

Hrundi, ponašaš se, što bismo rekli mi Dinarci, ko žena. Mogao si da sačekaš dan-dva sa razotkrivanjem. I tvoja odbrana nije odbrana nego proširenje priče - koja bi sa njim bila donekle bolja, doduše.
Ne sećam se imena Miloša Žunjića ali se sećam bar jedne priče o drugom pilotu koji je šestog aprila ubijen dok je trčao ka avionu; nije čovek stigao ni da uzleti. To je tek tragično žrtvovanje. Hoću reći: nemoj nam soliti pamet kako ne cenimo pokojnike jer nam se tvoja priča nije dopala. Nema to veze jedno s drugim, i nije u redu da se tako izvlačiš, ni pred sobom.
Meni se priča nije dopala zbog patetike i zbog nejednakosti između neboparajućih pretenzija s jedne i manjkavog pravopisa s druge strane. O, da, i meni je smetao telefon, jer 1941. nije svako imao telefon. Tvoje objašnjenje o majčinom putovanju je ok, ali nije u priči. Naknadna objašnjenja su nebitna. Mogu i ja da ponudim objašnjenja za neka pogrešna shvatanja svoje priče, ali grešku neću pripisati čitaocima nego sebi. (Dobro, osim kad je Lom u pitanju.  )

[Midoto]

Meni je Hrundi odgovorio na neka pitanja koja sam sebi postavljala dok sam čitala priču i drago mi je zbog toga. Verujem da je veličanstveno osećanje: ja protiv svih (sam među tom gomilom mediokriteta, verujem da ovako misliš ili osećaš), ali moram da kažem: premda mi se ne dopada tvoja rigidnost u nekim razmišljanjima i stavovima, u drugima pokazuješ dubinu. Žao mi je što remetim tako snažan osećaj nepripadanja.

[scallop]

Ja se stalno pitam zašto Pauersove junake u romanima stalno biju, mlate i ranjavaju, a njima ništa. Ima da ga zovnem da mi odgovori na to pitanje.  

[Mme Chauchat]

Žao mi je što remetim tako snažan osećaj nepripadanja.

Što nemam ja ovakav smisao za elegantno zezanje? 

[Midoto]

Žao mi je što remetim tako snažan osećaj nepripadanja.

Što nemam ja ovakav smisao za elegantno zezanje? 

Opet smo lukavo ofarbali svoju riđu bradu u crno (ili Čehov reče obrnuto )
Čisto pretvaranje, Jevtropijevićka, jer pokazuješ veliki dar za otmeno šegačenje.

[Plut]

Ne mogu da istrpim ovoliko uzajamno maženje temena. Nije to ni elegantno ni otmeno, vi radite isto što i lala s po vijagre.

[Midoto]

Od Plut sam već navukla strah. Evo - nema više! Gotovo.

[Savajat Erp]

Штета, а баш је било оно - сердаре, војводо, сердаре

[Plut]

Od Plut sam već navukla strah. Evo - nema više! Gotovo.

Neeeeeeee Pa zar od ovako pitomog bića? Kaži joj Savajate! Oću i ja nastavak, evo trpeću, izdržaću.

[Savajat Erp]

Плут је питомија од малих зечева, незлонамерно биће које се ретко среће у овој долини суза...да је више таквих, ова земља..ма овај свет би био најближи романтизованој визији Раја. Је л` ОК? Сад наставите слободно

[Plut]

E, ni ja ne bih bolje.

[Boban]

 

[Plut]

De da ti sklonim taj pramen s čela da ti bude lakše.


Elem, ja se neću preterano baviti ocenjivanjem (ne)ispunjenja zadatka, toliko kompetentna i samouverena nisam. Kako su drugi razumeli mene, biće da sam tako i ja njih.
Smatram da zadatak nije bio nimalo lak, a PM je svako razumeo kako je razumeo, biće da je svako na svoj način, pa je tako i pisao.

Moji glasovi:

135_ - Bem ga, biće da sam meka srca pa kad vidim da blizu metalnih pluća nešto kucka, a nije rasklimatani šraf, ja se raspilavim. Nisam uočila patetiku! Jeij! Možda po koji pridev viška, ali ništa tako strašno da bih mnogo zamerila. Meni se dopada vođenje priče. Iako nisam skontala čemu izmene prvog i trećeg lica, nekako mi nije smetalo. Ono što jeste je kraj. Nisam baš dokučila šta se tu na kraju desilo što bi našeg lika (ili likove) nateralo da reaguje u suprotnosti svom karakteru, a prihvatljivo nama. Što se PM tiče, ja sam ga videla u ljubavi. Izvini mac, ali po meni ljubav jeste PM, nastaje ne zna se iz čega, vrti se u krug, postoji, umire, nastaje i blablabla... sve što čini nju.
Od mene dobila 3.

Srce vatre – Ovu priču sam sa velikom pažnjom čitala i to nekoliko puta. Iako ne volim proročko pripovedanje, ovde mi je to leglo. Ima finih rečenica tipa: ,,Senoviti tepih šuštavog lišća po kome kestenje skupljaš progutaće mrak...", ili ,,...niti ćeš sumnjičavo odmicati zavesu kada pseto zalaje u ponoć." Sve su to slike koje su mi stajale pred očima dok sam gledala u slova. E sad, slično nerazumevanje imam kao i u prethodnoj priči, karakter i delovanje suprotno njemu, a prihvatljivo nama. PM? Pojma nemam, doživela sam ga nešto u varijanti 'sve se vraća – sve se plaća'; plaćanje grehova i pravljenje istih i opet vreme naplate i tako u krug. Prilično mračno. I neminovno?
Dobila 2 boda.

256 – Interesantna je upotreba srednjeg roda iliti pričanje o bespolnom biću, ali nisam sigurna da je to baš kako treba. I ime (Saša) upotrebljeno i kao muško i kao žensko me je ipak zbunjivalo, skretalo sa ideje srednjeg roda. Mislim, vlastito ime je ili muška ili ženska imenica, ne? Da nam se junak zvao, npr. Ogledalo, možda bi mi više leglo, ali dobro, onda bi to vuklo na predmet. U svakom slučaju, prilično uspešno se autor izborio sa ovim, za mene nedovoljno. Što se ostalog tiče, lepo je napisano, atmosfera je fino oslikana. PM je možda opet nešto ciklično? Jedni smenjuju druge. Malo mi je nategnuto to moje objašnjenje, ali bolje nisam mogla.
1 bod.

Kameni – U prvom čitanju mi nije ušla u izbor, u drugom jeste iako sam našla neke rupe, ako se tako može reći. Ok mi je kako je napisano, ima energije i atmosferu sam fino ukačila. Ono što mi nije jasno je zbog čega ta silna ubistva? Koja je poenta? Taj deo je nekako preskočen i čini mi se da je tu samo da nas šokira i da na intenzitetu. Da li je i ovde PM ljubav? Čini mi se da jeste, iako je u začetku, neodobravanju... Neko je zamerio zašto na kraju mora da joj skloni pramen kose sa čela, umesto da joj npr. obriše usta posle bljuvanja. Mislim da je autor to samo beskrupulozno iskoristio da bi nam nacrtao da je u pitanju emocija i to nežna. Moglo je i bez toga.
1 bod.

Simulakrum – Ova mi je ušla u izbor tek posle trećeg čitanja. Interesantan je taj vir svet. Nisu loši dijalozi, ali na momente je previše objašnjavanja, to me je zamorilo. Kao da se njima pokušalo samo prepričati dosta toga. Očito je da je Đorđe naš junak, ali on sebe tako malo  ovde daje, uglavnom služi kao izgovor Vodiču da nastavi svoja objašnjavanja, a to nije dobro. Prepustio je vođstvo Vodiču, a on nestao u magli. Potencijala ima.
1 bod.

[mac]

Izvini mac, ...

Ma u redu je, ne moraš meni da se izvinjavaš, ali profesor fizike iz srednje škole bi da popričate malo...

[Stipan]

I koj' ga je sad odao?! Stipan? Scallop? Džek?

[Josephine]

Zaljubljen čovek u sebe...

[Stipan]

Dobro jutro!

[Anomander Rejk]

Hrundi, iskreno ne razumem, meni se tvoje pisanje barem do sada prilično dopada, jer ima dubinu i daleko je od površnosti, ali kad se uhvatiš pretencioznosti daleko znaš da preteraš.
Pošto si postavio neka pitanja, dobićeš i odgovore.
Uz dužno poštovanje prema Žunjiću, ne nisam znao za tu priču. Dozvolićeš da na svetu ima toliko informacija da je nemoguće sve upiti. Drugo, lično, ja se bojim aviona i letenja istim, tako da me ra tematika jednostavno ne zanima. Što se tiče zaborava, imaš na hiljade, na stotine hiljada, na milione strašnije umorenih od hrabrih pilota. Pa su i oni zaboravljeni, ne samo zaboravljeni, nego neki tvrde da nisu ni postojali, da nisu ni ubijeni, da su oni dželati, a njihovi dželati zapravo žrtve. Više se ljudi okupilo na sahrani Kepiru, nego što se okupi na godišnjici novosadske racije. Život je surov.

Što se tiče toga zašto živimo, pa ja ću ti možda reći sebično. Ja volim život, i ma kako bio težak i surov, sretan sam što postojim. Možda neću dobiti ulicu, niti će me pamtiti generacije, ali meni je moj život jako bitan. Možda ima veze to što sam bio u ratu- zadovoljavam se i malim stvarima. Srećan sam što pijem šolju tople kafe dok ti ovo pišem. Mnogi nemaju tu privilegiju, mnogima se ona čini smešna- meni nije. Koliko je mladih ljudi stradalo. Koliko je ljudi gladno, koliko ih živi u bedi. I ne razmišljamo o tome dok pijemo kafu.

Voleo bi da se koncentrišeš na pisanje, jer ti to dobro ide, a da se maneš sam-protiv-svih filozofija, ne vidim nikakve koristi od toga.


I predlažem, za sledeće krugove, da se paralelno sa otkrivanjem rezultata glasanja, otkriju i autori. Tako će se odmah konkretno komentarisati, i ovako se mnogi odaju, a i za onih par dana dok se ne otkriju autori, mnogi se ,, ispuvaju '' i komentarisanje nakon otkrivanja imena zamre.

[Stipan]

Heh, Anomander nam se nadrnd'o... 

Ja sam protiv toga da se odmah otkriju autori. Ovako su komentari objektivniji.
Pitanje je da li bih ja tvoju priču oder'o da sam znao ko je autor. Lično verujem da ti nepristrasan osvrt mnogo više vredi.

Bilo bi mnogo pametnije da oni koji nisu u stanju da stisnu petlju postave tastaturu van dohvata prstića dok čitaju komentare.
Barem dok se imena ne objave...

[scallop]

Dobro jutro!

Dobro jutro, Stipane. Vidim da nisi promenio potpis. Samo da znaš, nisam prepoznao tvoju priču. To je dobar znak. Mada, postoji mogućnost da zbog silne "ljubavi" u ovom krugu, izgleda manje patetična. Neki su pomešali Perpetuum mobile sa omnia mutantur, pa se Mac srdi, ali, ovo je pisanje, a tu je, izgleda, sve dozvoljeno. Teme koje su najviše privukle pažnju mene su ostavile prilično ravnodušnim. Ko je mnogo gledao sve mu se čini viđenim.


Pročitah i tvoj prethodni post. Da, zanimljivi su no name komentari, oni govore o priči. Posle objavljivanja imena komentarišemo promenu kod autora (ako je ima). I, uvek se neko sam oda na početku. Da li slučajno, da li namerno, ne znam. Obično se ispale oni koji misle da su dobro prošli ili neopravdano zanemareni. Jesi li primetio da u ovom krugu, onaj koji obično pumpa na svoju stranu, sad mudro ćuti? 

[Stipan]

Itekako! I bogami, nije loše prošao/ prošla, ako se ne varam...

Hehehe, nisam ni ja, al' što si me odr'o sa komentarom...

[scallop]

A, sećaš li se kad mi pre pola godine nisi dao poene, jer si mislio da mi ne trebaju? E, nije zato.

[Stipan]

Je, sećam se, itekako...

Kad se objave imena autora reći ću nešto neobično što sam primetio kod komentara na moju priču.

[Josephine]

10. Večito vraćanje nastavnog kadra


Ova priča je relativno visoko odskočila. I treba. Pristojno napisana, ispunjava oba zadatka bukvalno i u potpunosti (pored Profesorovih životinja, jedina takva). Treba to ceniti.


Lako i neposredno pismo je prednost, jer se opušteno čita, a nije dosadna.


Ne nudi mnogo, ali mnogo ni ne obećava, tako da je sasvim fer prema svom čitaocu. Mislim da autor/ka nema puno iskustva sa fantastikom? Ako je tako, apelujem na nju/njega da se osmeli, da oneobiči buduće priče. Ovako, po sadržini, bar ova priča ostaje u domenu proseka, a ima potencijala za više.




11. Kutija


Ovo je čudna priča. Kao deo sna kom nismo u stanju da odredimo početak ni stvaran kraj. Perpetuum mobile ovde nisam videla, mada sam se sve vreme nadala da ima neke veze sa kutijom.


Nisam shvatila ni ko juri mladića i zašto. Ni ko je žena, ni čemu razočaranje što žigolo voli ženu. Da li je to neko ranije napisao ovu priču, pa je sad poslao u krug?


Volela bih da nam autor/ka, sledeći Hrundijev primer (ali tek nakon objavljivanja imena autora!) objasni šta se, dođavola, ovde dešava i kako priča odgovara na zadatak.


Što se ostalog tiče - zanimljivo, neposredno, na jedino pažljivo čitanje nisam otkrila očigledne viškove, dinamično i slikovito. Pucketanje pogotovo.




12. Ciklus


Stevo, bre, kakvo uzaludno trošenje veeeelikog talenta. :)


Zanimljivo, smešno na momente, lepo ispisano, gomila besmilenih slika povezana u jednu veliku besmislenu sliku, koja, ipak, ima nit. To je radionica.


Ali priča ne funkcioniše van ovog kruga, pa moj glas nije dobila. A lepa je. Ima atmosferu blagog sarkazma i kritike na račun radionice. Veoma mi je draga pričica. Sjajno bi išla na kraju one naše zbirke...




13. Kameni


E, pred kraj dolazimo do ciklusa epske fantastike, čiji ja nisam fan. Naravno, svoje lične preferencije pokušavam da odvojim od ocene zanata i ispunjenja zadatka. Tako za Hrundija nisam glasala jer nisam videla pm, a ne zato što mu priča "promoviše tradicionalne srpske vrednosti".


Ovde ne vidim perpetuum mobile, ni izmenu u ponašanju, tako da sam je jedva dočitala. Sve vreme je neka frka, jurnjava, seča. Niti smo saznali zašto ti ljudi ne pokazuju osećanja (koristite naše reči; neko je u jednoj od priča pomenuo i nekakvo stupanje u interakciju???). Štaviše, ako je selo usmereno na borbu i preživljavanje, osećanja solidarnosti pripadnika u tome pomažu? Loše obavljen domaći zadatak. Osećanja, zapravo, imaju odbrambenu funkciju kod čoveka.


Kraj je bolji, možda bi priča dobro ispunjavala neki drugi zadatak, ali ovaj nikako. Još jedna priča napisana drugom prilikom, a sa nama podeljena ovom.


Preduge rečenice, višak objašnjavanja. Priča bi bolje funkcionisala da je u prvom licu. Onda bismo znali kako je moguće potiskivati osećanja, kakve to posledice ostavlja po psihu junaka, i čemu to, uopšte, služi.

[Stipan]

ŠTA?! Ciklus Je Stevin?!   

Pa sunce li mu žarko, Srbomenovom bi ga motkom za ovo trebalo umlatiti!!!

[Josephine]

Nemam pojma, zezam se...

[Stipan]

Huh! Bolje bi ti bilo. Sad sam se baš nanervir'o...

[Boban]

Ciklus nije Stevin, ko je to u stanju da pomisli?

[Josephine]

Pa ja.

[pokojni Steva]

Ne kuca ti.

[Josephine]

 

[Josephine]

Kutija? Kutija??

[Stipan]

Prestani sa tim! Bolje onda da Boban objavi autore i mirna Bačka (Beograd, Novi Sad, Zemun - whatever)

[Josephine]

igramo se malo, uštogljeni