RADIONICA B - TABAK PRIČA

[saturnica]

Dakle, i primedba na opasan nivo klišea ili što bih ja rekao - stereotipa. Slažem se. Koja fajda od nogu koje ne smrde.

Možda tim smradom zatire neki trag,. Vrag će ga znati...

[Kimura]

Gledam Saturnicin i moj post i sve mislim kako nije lako ženama ugoditi.  Ipak, i njij i meni zapravo smeta ista stvar.
Mrežaste čarape bi mogle da budu pocepane, lepo koleno razbijeno ili nešto slično.

[saturnica]

Gledam Saturnicin i moj post i sve mislim kako nije lako ženama ugoditi.  Ipak, i njij i meni zapravo smeta ista stvar.
Mrežaste čarape bi mogle da budu pocepane, lepo koleno razbijeno ili nešto slično.

Eto, muškaci, pa slušajte što vam onda žene govore.

[D.S.B.]

Mogle bi i vi da čujete šta muškarci govore i razmislite u novim mrežastim čarapama? 

[hidden]

Ja bih od svega voljela da sam ostala iznenađena opisima cipela i nogu koje se ušle u kupe. A nisam. Dobro, možda je problem u meni. Očito je da muškarcima neće smetati ovo što meni jest. Ali, sasvim sam sigurna da sam ja ovo počela pisati da ja ne bih počela s opisom prelijepog muškarca, plavih očiju, bujne kose, nabildanog i s nogama smještenim lakiranim cipelama.

Možda ne bi bilo loše da prokomentarišemo čitav kupe, a ne samo lepojku. Ili da pogledamo samo žene. Vidiš li stereotip u opisu supruge? Da li će nezainteresovani protagonista (kroz čije oči posmatramo lepojku), konstatovati savršeno oblikovana kolena, ili je trebalo da samo vidi par ženskih nogu? Da li se ovde pisac umešao preko dozvoljene mere? Ili bi stvar bila opravdana da je i glavni junak posvetio više pažnje dotičnoj. nakon što su ga privukle lepe noge?

Meni je ok ovakav prikaz, samo ako će biti opravdan. To što su mrežaste čarape i senzualne obline kliše, ne treba da ih diskvalifikuje u startu.

Plastično rečeno - kako ti deluje kompletan settings: Lepojka, nekulturni putnik (koji je i siledžija jer nosi martinke - kliše?), tunjavi otac, razmažena, dominantna supruhga i histerično dete?

[scallop]

Ja nemam šta grđe da dodam. Čitav kupe je ogoljeni kliše. I cure su nam u pravu - kad se bega i čarape su pocepane. D.S.B. samo pokušava da bude šeret. Još sat i po i postavljam srednji deo priče. Možda autor opravda likove. 

[hidden]

Videćemo nastavak...nadam se da hoće. Ovde smo se svi složili, što je pomalo i dirljivo...

[D.S.B.]

Istina, neka mi dame oproste zbog šale.

[scallop]

Evo vam i drugog dela priče. Za početak, izdvojiću da nalickani vadi niklovani brauning, a pretresali su samo protagonistu. I još, da se na trenutak pojavljuje misteriozna Irena. Kad pisac nekome nadene i ime, ta ličnost ima i veće mesto u priči.


Vojnici napuštaju kupe. Nastaje tišina, a onda mi pater familijas ponovo pruža kutiju sa cigaretama. Grešim i uzimam. Sad, kad sam već podigao pogled, mogu pažljivije da osmotrim svoje saputnike. Dete je simpatično, crnokoso i kudravo. Duri se u ćošku i tiho cmizdri. Majka joj je očito stara škola. Raskrupnjala domaćica. Otac je tipični paćenik, potkresanih brkova i telećeg pogleda. Ništa. Bezvezna ljudska vrsta, nezanimljiva po svim osnovama. Posebna priča su dvoje preostalih putnika.

Cura je crnka, doterana kao za večernji izlazak. Lepa, visoka i tanana. Noge su joj prekrštene i sabila se u ugao kraj prozora. Povlači se pred navalom mamlaza što se pribija uz nju. Taj je, opet, napadan, sav preplanuo i glatko izbrijan. Sve na njemu deluje skupo. Ruka mu malo pomalo grabi preko naslona sedišta i samo što nije zagrlio prepadnuto devojče. Neko vreme svi ćute, a onda se vrata odškrinuše, tek toliko da propuste očajni pogled čoveka dubokih podočnjaka i drhtavog glasa.

- Molim vas, možete li napraviti malo mesta? Supruga mi je bolesna, u groznici je. Ne može da stoji.

- Marš napolje stoko, vidiš da je popunjeno! - izdire se zavodnik. Uljez spušta pogled i zatvara vrata. Gospođa majka spušta bravicu i namešta zavese.

- Tako! Dosta je bilo gnjavatora - izjavljuje zadovoljno i dohvata neki časopis iz tašne.

- Dobro ste uradili mladiću - podržava je muž - pa gde bismo stigli, molim vas, kad bi svakog ko je smislio kakvo opravdanje pustili unutra? Na vrh glave bi nam se popeli.

Hodnik vri od žamora, mora da je gadna gužva. Pažnju mi privlači devojčica koja prstićem pritiska mesto uboda i nešto tiho mrmori. Usne su joj ljutito napućene i mada više ne plače, obrazi su joj vlažni. Bože, pomislih, koliko li samo sličnosti sa Sandrom to dete ima! Stomak mi se steže u bolnu hrpu uspomena. Nije to ni tako davno bilo, pa opet, kao da je u međuvremenu ceo život prošao. Okasnili smo, s Janjom smo se iz obilaska vraćali. Tek što smo Sandricu na sigurno mesto smestili, pošli smo da popunimo zalihe. Sumrak se hvatao. I dan danas se pitam kako nismo videli? Zašto nismo shvatili da nešto sa tim mestom nije u redu? Bili smo, verujem, previše zadovoljni.
Vojska nije očistila mesto kao što to obično čini. Magacini su bili puni svega i svačega. Toliko smo bili sretni da smo čak i pevušili posmatrajući izobilje što nam se našlo na dohvat ruku. A onda...

Dete podiže glavu, primećuje moj pogled i uzvraća. Pokušavam da zamaskiram osećaje osmehom. Onda joj se obrve podigoše u čudu i ustašca joj napraviše jedno savršeno "O".

- Mamaaa čika nema nogu!

- Mir Jovana! - skresa joj mati, ali mene zaglušuju sećanja. Bezglasno sopstveni urlik ponavljam:

- Beži Janjo, beži! - izgovorivši to zastao sam. Troje. Tri noćna lovca izletela su iz mračnog haustora. Izvukao sam pištolj, pucao, pogađao. Trzali su se, ali nisu zastali. Prošli su. Ustremili su se za Janjom kao da me nema. Pucao sam sve dok mi oružje nije škljocnulo u prazno. Dok sam menjao okvir, oni su je sustigli. Okvir je legao na mesto i podigao sam oružje slušajući Janjino vrištanje. Rastrzali su je na moje oči, a ja sam pucao, pucao, pucao...

Sve dok nisam shvatio da ih jedino pogodak u glavu ubija.

Prekasno.

- Bili ste u borbama? - prekida mi pater familijas misli, ne bi li zataškao ćerkinu ljubopitljivost.

- Mina. - kažem, pa dugo povlačim poslednji dim. - Stao sam na minu. - pojašnjavam, osećajući neizgovoreno pitanje i u preciznom luku kažiprstom lansiram opušak kroz otvoreni prozor.

- Kako... Kako je tamo? - trepće devojka. Podižem pogled na lepo lice već zaustivši odgovor, ali se predomišljam. Šta ove savršene loknice mogu znati o ljubomornom stezanju sopstvene potkolenice i bauljanju kroz maglu? O bolu koji tek dolazi? O besmislenoj nadi da će nogu jednom neko vratiti tamo odakle je otkinuta? Šta curica u zategnutim mrežastim čarapama zna o noćima u zemunici i podrhtavanju dok noć ispunjavaju lomljava i dahtanje? Kako lepojki u zavodljivoj odeći predočiti pogled sopstvenog deteta koje te moli da ga ubiješ, a ti znaš da je to manji užas od onoga u šta će se premetnuti, ako ne potrošiš poslednji metak?

- Da se izdržati. - kažem, pa se okrećem prozoru. Na peronu je nekakva strka. Narod se komeša i primećujem klinca unezverenog pogleda koji se probija kroz masu. Trenutak potom sapliće se i pruža se koliko je dug. Sustižu ga dva vojnika, grabe mu ruke i podižu ga. Prepoznajem njihove
crne beretke. Vojna policija. Vukući mladića za sobom, grubo razmiču ljude i nestaju u gomili.

Mali će se koliko sutra naći u prvim borbenim linijama. Šareno odelo, velike čizme i parče beskorisnog čelika u rukama. Nije bez osnova pomisao da će se ovamo vratiti izmenjen. Kao jedan od Njih. Vraćam pogled na razgalamljenog mamlaza.

- Ne boj se Marija, sve je pod kontrolom. Moj drugar, tukao sam ga mnogo (ha, ha, ha) kad smo bili mali, jebiga, sad je nekakav pukovnik i kaže mi neki dan da je vojska krenula u ofanzivu, jebiga, pa samo što ih nisu istrebili. - dok to govori (Lazar li beše?) prelazi prstom preko devojčine kose. Ova trza glavu i još više se sabija u ugao. Ono govedo ne prestaje da lupeta: - Ma daj, jebiga, kakve šanse šačica zaraženih ima protiv armije (ha, ha, ha)! - Spuštam pogled i sećanja me sustižu. Armija! Silovanja u mračnim skloništima, presretanja i ubijanja zbog zlatnog zuba ili prstena. Granate što desetkuju izbegličke kolone. Osluškivanje urlika nesretnika koje žive proždiru na kraju kolone što čeka da im nadrndani desetar overi papire, pre no što ih propusti na drugu stranu.
Stresam se.
Kako smo samo bili glupi! Mogli smo pobeći, samo da nismo bili zatupljeni blagostanjem. Znali smo za eksploziju u Češkoj, novine su pisale o širenju zaraze. TV je pominjao nerede i paniku. Ali bilo je daleko. A mi? Slušali smo političare kao bogove. Stanovništvo ne treba da brine, snabdevanje se normalizuje, granice su zatvorene, bezbedni ste... Sve se orilo od šlagera, šou predstava i nagradnih igara. Nismo se prenuli iz zablude ni kad su izbeglice počele da naviru. A zašto bismo? Plaćali su zlatom i nakitom, nisu pitali za cenu. Zastali bi sat ili dva i nastavljali ka jugu. Nismo se prenuli ni dok smo pogledima ispraćali vojne kolone što su tutnjale ka granici.
Dumbaranje topova nas jeste pomalo brinulo, ali ni to nije bilo dovoljno da se otreznimo. Potom su izbeglice sve češće nalažene mrtve u poljima. Toljaga ili nož. Vredne stvari uvek su nedostajale. Tek kada su razbijeni ostaci pograničnih jedinica nagrnuli u beg, počeli smo da shvatamo da dobro neće biti. Oni razboritiji pobegli su glavom bez obzira. Ja sam oklevao. Predugo. Kad su se noćni lovci pojavili bilo je prekasno.
Ježim se od tih uspomena i otvaram oči. Cura je nervozna. Vrti stopalom, drugom nogom lupka o patos.

[hidden]

Di je Irena? Angažovao sam i ctrl+f ali je nema osim u tvom postu....Brauning?

Ovde se samo potvrđuje ono što smo već pisali. Možemo da nastavimo da tupimo o likovima, kad smo se već toga prihvatili, ali pitanje je da li ćemo reći nešto novo.

Familija - Jedino devojčica ima zadatak da junaka podseti na mrtvo dete. Majka i otac su tu da opravdaju njen boravak, i to mi je ok. Ako do kraja poginu (slutim da je ostalo samo toliko prostora u priči - da nešto zaustavi voz i napravi dar-mar), i on je uzme za ruku i pođe u neizvesnost, jbg.

Marija - Ovde govorimo o ratu protiv nemrtve sorte. Marija deluje kao da je ušla u voz vraćajući se iz izlaska. I dalje mi nije toliko problematična, kao damskom delu foruma, ali je istina da je beskrajno banalizovana. Ako Marija treba da postane surogat supruga, i da zajedno sa devojčicom pruži utehu junaku biće loše. Pretpostavljam i nadam se da debelo grešim.

Lazar - još uvek ga ne bih komentarisao. To loše što se sprema da uradi, valjda će imati dublju motivaciju od puste činjenice da je bilmez.

Sve pohvale na odsustvu noge kod junaka. E, to nije kliše.

Nelogičnosti - koliko treba loše da postane da bi shavtio da i u tvojoj okolini postoji opasnost. Nabavljaš namirnice u pustom skladištu, i ubeđen si da je u tvom komšiluku sve ok. Veruješ političarima, a svi oko tebe se mobilišu i idu na granicu. Imaš predznanje o noćnim lovcima (nigde nije spomenuto da ga nije imao, a i ne nosi bez razloga utoku), a ne znaš da ih ubija samo metak u čelo?

Ostatak zamerke ide na pojedine reči koje bi valjalo promeniti (premetnuti). Ne premeće se dete u zombija tako lako. Lakše je da se vrati promenjeno, pretvoreno...teško da će biti premetnuto....

[scallop]

Zahvaljujem, Hidden. Primećuje se koje si škole završio. Trebalo bi da pročitaš i Iliju Bakića. Ima sličnih atmosfera, ali se ne da staviti na vagu sa ovom pričom. Videćemo sutra u isto vreme kako funkcioniše postavka likova. I noga koja fali. Nisi se zapitao kako je stao na minu, ako samo zadržavaju najezdu?

[saturnica]

Da, i ja ostadoh ugodno šokirana činjenicom da je čovjek bez noge. Pitam se također gdje je Irena?
Dalje, dobar mi je dio gdje junak razmišlja i misli u sebi "šta Marija zna o...", tako treba.
"Potom su izbeglice sve češće nalažene mrtve u poljima"... ne valja.

[дејан]

ја му нисам поверовао да је у питању мина 

[saturnica]

Ne znam kako vi, ali ja primjećujem kako mi je u fazi učenja bolje dok se bavimo zajedno jednom pričom ( ma čija god bila), nego li kad se u na onoj prvoj Radionici svi batrgamo oko svojih priča, a malo osluškujemo tuđe. Koncentracija oko jedne, stvar čini boljom.
Ovo mi je stvarno odlično, nisam mislila da će tako biti.

[scallop]

ја му нисам поверовао да је у питању мина 

Misliš da bi bilo daleko zgodnije da je izgovarajući tu neistinu, pomislio: Što svi moraju da znaju da sam je sam razneo kad me je onaj skot ugrizao?

[scallop]

Ne znam kako vi, ali ja primjećujem kako mi je u fazi učenja bolje dok se bavimo zajedno jednom pričom ( ma čija god bila), nego li kad se u na onoj prvoj Radionici svi batrgamo oko svojih priča, a malo osluškujemo tuđe. Koncentracija oko jedne, stvar čini boljom.
Ovo mi je stvarno odlično, nisam mislila da će tako biti.

Radionica A ima svoje kvalitete i ako drhturite nad svojim pričama, onda grešite. Čitanje tuđih i objektivno komentarisanje je jednako vredno, ako ne i vrednije. Uvek sam govorio da ko ne zna da čita ne zna ni da piše. I doterivanje sopstvenih postova je važno.

[hidden]

Nisi se zapitao kako je stao na minu, ako samo zadržavaju najezdu?

Nisam se zadržao na mini, karakteri su mi bili interesantniji. Dejan je dobro primetio - možda laže kako bi skratio ispitivanje. Opet, ako je nakon porodične tregedije otišao u boj (Rekli su da ih nema - lagali su. Uzeli su mi sve što sam voleo. Hteli su mene, dolazim.), mogao je da se nađe u takvoj situaciji. Valjda.

Mene zanima kako će priča kojoj prisustvujemo da se uklopi u priču o najezdi. Da li će autor uspeti u tome da najezda bude u funkciji priče? Sada bih mogao da ponovo navedem Splavare kao primer, ali ajde da ne forsiram kolegu iz kitica. Evo Ghoul ima priču koja se zove Vanredno stanje. Polusvet je prikazan taman kako treba, a sve u kontekstu zombi apokalipse. 

Ta jedna noga obećava, ako uzmemo u obzir da je već sada verovatno da će se sve odigrati u vozu. Nestrpljiv sam...

[D.S.B.]

Ako zanemarimo činjenicu da priča sve dublje tone u kliše, pisanje je dobro, što znači da pisac ima dara ali ne i ideju. Verujem i da priča nije dovoljno ispeglana, jer rečenice kao, ,,majka joj je stara škola,, verovatno bi i sam autor odbacio nakon nekoliko čitanja.

[дејан]

ја му нисам поверовао да је у питању мина 

Misliš da bi bilo daleko zgodnije da je izgovarajući tu neistinu, pomislio: Što svi moraju da znaju da sam je sam razneo kad me je onaj skot ugrizao?

нисам баш покушао да докучим, само сам помислио да је изговор да би се сачувао од препричавања.

[hidden]

Ako zanemarimo činjenicu da priča sve dublje tone u kliše, pisanje je dobro, što znači da pisac ima dara ali ne i ideju. Verujem i da priča nije dovoljno ispeglana, jer rečenice kao, ,,majka joj je stara škola,, verovatno bi i sam autor odbacio nakon nekoliko čitanja.

Svakako. Zato nisam ni pokušavao da skrećem pažnju na pojedine rečenice koje su mi zasmetale - svi smo uglavnom nestrpljivi kada nešto treba da okačimo. Cenim da će i autoru biti korisnije da se držimo pravca kojim smo krenuli...

[scallop]

Kad su zombiji bili u funkciji priče? Oni su samo simbol pretnje i funkcionišu koliko i sajla na liftu koja preti da se prekine.

[hidden]

Kad su zombiji bili u funkciji priče? Oni su samo simbol pretnje i funkcionišu koliko i sajla na liftu koja preti da se prekine.

Zombiji su deo okruženja, i takvi treba da ostanu. Ako će junak da se sretne sa njima, treba da postoji razlog. Iz tog susreta mi moramo nešto da saznamo, zaključimo, naučimo.
Ako će u nekom trenutku zombiji da navale na pozornicu samo zato što su zombiji, donesu kraj i za sobom ostave repove, onda ne valja...
Valjda sve što postavimo na scenu treba da bude u funkciji priče? Od istorije naših junaka, pa do nemrtvih hordi.

[scallop]

Svakako si čitao "Splavare"? Od svih varijanti zombija sa kojima sam se sudarao njegova paralela sa domaćim ratovima mi je bila najracionalnija. Sve ostalo je goli faktor straha. Zamisli karakterizaciju jednog zombija. Nemoguće. To čitavu kategoriju zombija stavlja u poziciju "Neko je postavio atomsku bombu i ona će eskplodirai amo mi..." I tako dalje. Zombiji su deo scenografije manji od mračne šume, oljue, grmljavine i kiše u gotici. Mizerna recesija plašnje.

[hidden]

Čitao sam ih. Zato me i ovde zanima kako će autor da nas dovede do kraja. Treba opravdati pun kupe, biti vešt i inteligentan pripovedač pa da jedan tabak ne bude malo prostora. Nesrećno i često rešenje je pribegavanje klišeima. Onda je dosta i jedan pasus teksta.

[hidden]

Inače, ne bih se baš složio sa ovim oko nemoguće karakterizacije zombija. Npr. The Good Parts, Les Daniels. Priča se nalazi u Book of the Dead antologiji iz 1989. Proguglaću  da li je ima onlajn, a cela antologija se može skinuti sa torenta...

[Mica Milovanovic]

koliko treba loše da postane da bi shavtio da i u tvojoj okolini postoji opasnost.

Ovo je vrlo relativno. Pomislite samo koliko nas je dan pre bombardovanja stvarno verovalo u njega i da li smo godinu dana ranije mogli da zamislimo da cemo ratovati sa NATO-om.

[hidden]

koliko treba loše da postane da bi shavtio da i u tvojoj okolini postoji opasnost.

Ovo je vrlo relativno. Pomislite samo koliko nas je dan pre bombardovanja stvarno verovalo u njega i da li smo godinu dana ranije mogli da zamislimo da cemo ratovati sa NATO-om.

Slažem se, ali oni su ovde već uveliko bili u stadijumu skautovanja i prikupljanja zaliha...to me je bunilo.

[scallop]

Ovde je, očito, sve počelo na vreme da bi se protagonisti priče utronjali. Pozvao si se na loš primer.


Ček samo da upozorim čitače. Na osnovu prikazanog trenutak je kad je provala napasti već odmakla. Ljudi ne putuju vozom. Oni begaju. Ali, još putuju vozom, pa poslednja faza sveopštog haosa kad sve postaje bezglavo još nije nastupila. Još ženske nose mrežaste čarape (cele), nosioci kajli nose kajle i mogu da budu nametljivi, zene još zvocaju... Kad pričate priču vodite računa da svaki propust može da se okrene protiv vas i da čitava priča postane sasvim neuverljiva. Svako prepuštanje inerciji u kuckanju po tastaturi može da se osveti.


Mićo, uživaš preveliki autoritet na ovom forumu, pa imaš odgovornost u oceni šta je pop, a šta bob.


Ed. Evo i hidden je na sličnoj poziciji.

[Mica Milovanovic]

Kako smo samo bili glupi! Mogli smo pobeći, samo da nismo bili zatupljeni blagostanjem. Znali smo za eksploziju u Češkoj, novine su pisale o širenju zaraze. TV je pominjao nerede i paniku. Ali bilo je daleko. A mi? Slušali smo političare kao bogove. Stanovništvo ne treba da brine, snabdevanje se normalizuje, granice su zatvorene, bezbedni ste... Sve se orilo od šlagera, šou predstava i nagradnih igara. Nismo se prenuli iz zablude ni kad su izbeglice počele da naviru. A zašto bismo? Plaćali su zlatom i nakitom, nisu pitali za cenu. Zastali bi sat ili dva i nastavljali ka jugu. Nismo se prenuli ni dok smo pogledima ispraćali vojne kolone što su tutnjale ka granici.[/size]Dumbaranje topova nas jeste pomalo brinulo, ali ni to nije bilo dovoljno da se otreznimo. Potom su izbeglice sve češće nalažene mrtve u poljima. Toljaga ili nož. Vredne stvari uvek su nedostajale. Tek kada su razbijeni ostaci pograničnih jedinica nagrnuli u beg, počeli smo da shvatamo da dobro neće biti. Oni razboritiji pobegli su glavom bez obzira. Ja sam oklevao. Predugo. Kad su se noćni lovci pojavili bilo je prekasno.

Ako mislite na ovo, meni ovo ne deluje previše nemoguć scenario... Naravno da mi se ne dopada kako je rečeno, ali da ljudi generalno nisu svesni opasnosti dok im ne zakuca na vrata - to je generalno tačno.

[scallop]

E, sad uđi u posmatrani kupe voza i revaloriziraj. Marija kao da je stigla iz Silikonske ulice, Lazar kao da je glavni u kraju, žena još zvoca, "gušter" je još baja. To ne pije vodu. Autoru je važniji kliše koji je postavio, od stvarnosti koja se odvija. Radionica B ne toleriše omaške na ušrb priče. Pokušavamo da posmatranje duže priče podignemo iznad Radionice A.

[Kimura]

Rekla sam da mi se ne čita dalje, a ipak sam pročitala.

Mane s početka priče su i dalje tu, a deo koji je Mića izdvojio mi je posebno loš. Tako može da izgleda, eventualno, neki plan, nacrt za priču. U priči informacije treba davati na drugačiji način. Označeni deo teksta čak nije ni prepričavanje, već prosto ogovaranje protagonista.
Pripadnici naivne narodne mase ne razmišljaju o sebi kao o delu te mase - nikada, čak ni u gorkim časovima prosvetljenja.
 

[Džek]

Prvi deo mi je bio mnogo interesantniji a čini mi se i bolje napisan od ovog, drugog. Nadao sam se pomaku, ovo je korak unazad.

Slutim kako će se završiti priča. U stanici, gde je i počela.   

[scallop]

Dok čekate sutrašnji dan i kraj priče, pogledajte kako pisac misli:

Kod mene je svaka sledeća verzija jasno bolja.

Inače sam, u pripremama za ovu novelu, proveo ceo jedan dan u Mramorku, sedeo po kafanama, jeo i pio na različitim mestima. To je neverovatno zanimljivo mesto, osim bizarnog imena. Imaju čak i dom staraca (to sam odlučio da ne iskoristim, mada su me opsedale neke ideje), kafiće i kafane sa kožnim foteljama kao nameštajem, pijacu, dom lovaca, ogromnu školu, dve crkve jednu pored druge, uređene zelene površine, napuštene zgrade, grafite po zidovima... u osnovi, moglo se od ove ideja na ovoj lokaciji praviti i roman, ali to je zahtevalo mnogo više truda, promenu postavke, uvođenje još nekih likova sa svojim tačkama gledišta. Zamisli da imaš dve paralelne radnje, jedna je ova koja je napisana, a drugi neka osoba koja nije svesna ponavljanja i čije se dogodovštine prate tako da uvek počinju na isti način, a završavaju kojekako. Ima tu potencijala, ali da živimo u zemlji u kojoj se živi od pisanja, to bi imalo smisla. Stiven King bi od ovakve ideje napisao roman od 1000 strana.

[hidden]

Bolje neka nam kaže šta je jeo i pio, pa da vidimo isplati li se biti pisac. Kao alternativu uvek možemo kao Karl Maj...

[Mica Milovanovic]

Ne date ni da se foton probije kroz oblake tmaste iznad Banata i osvetli lice mučenog pisca koji čami na stanici u Mramorku, šiban oštrim vetrom sa Peščare i porukama sa Znaka sagite...


Gde vam je duša... Zombiji je pojeli...

[scallop]

Dam ja. Uvek duvam u svoje diple da je priprema za pisanje neophodna, a da je dobro posmatranje deo priprema. A, oni bi, kao da su topici Šta smo i gde smo dobro krkali ovih dana u odeljku SF, F & H književnosti, da saznaju šta je pisac u Mramorku - krkao!

[Boban]

U Mramorku se jede srneći gulaš jer je naselje uglavljeno s jedne strane peščarom a s druge ogromnim lovištem iz koga sve vreme pristiže pucnjava.
Huk vetra zasićenog peskom i pucnji iz pušaka su pozadinski brum celog mesta.

Ali takvi detalji bi već imali smisla da se koriste u romanu; novela to teško trpi.
Suština je da se iskoristi samo delić iskustva, a ne sve što se o nečemu zna ili sazna. Ja sam mogao da napišem vodič kroz naselje, ali realno tome nema opravdanog razloga u priči.
Pisanje je kao kulinarstvo: samo prava mera i odnos sastojaka uz prateću termo obradu daje ukusan rezultat; sve ostalo su splačine.

[scallop]

Eto ko nedostaje ovde. Ne moram sve ja da vam pišem. Obratite pažnju na: ne mora i ne treba sva priprema da završi u napisanom. Priprema služi da se osećate komotno kad pišete. Da uživate, a ne sve da cedite iz svoje mašte. Da se i ja poslužim Bobanovom analogijom. Treba sve imati u kuhinji, ali ne treba sve strpati u šerpu.

[hidden]

Jasno je ovo sa pripremom. Dobra priprema, biće čedo i slojevito. Ako ništa od onoga o čemu pišemo nismo iskusili, videli, upoznali, preživeli - neće da valja. Tako nekako?

Imam pitanja. Video sam da je Boban sinoć negde pomenuo da će da menja priču iz vampira, a bogami i Srbina. Koliko pisac sme da odmakne u ovome? Valjda je King proširivao The Stand, pa čitav predgovor potrošio na objašnjavanje šta je uradio, i upozoravao čitaoca da ne mora da kupi ako neće. Koliko u ovakvom postupku moramo biti odgovorni prema čitaocima koji već poseduju naše delo, u prethodnom obliku? Koliko nova verzija sme da promeni utisak? Vidim da se oštriš da menjaš i naslov. Kako gledaš na to - tvoja knjiga, tvoja i zabava ili se nakon objavljivanja javlja i publika kao deo organizacije?

[scallop]

Dok ti ne odgovori, možeš i meni da postaviš isto pitanje. Dijametralno se razlikujem po tom pitanju.

[hidden]

Pitanje se odnosi na sve vas sa iskustvom. Strašno me zanima, zato što sam uvek verovao da kada jednom uđe u štampu, moraš da ga pustiš da živi, a da eventualne korekcije ostaju na nekom nivou peglanja rečenica...

I gde je tu čitalac, kao neizostavan deo života jednog dela? Šta mu je dopušteno?

[Kimura]

Ja mogu da odgovorim sa sanovišta publike : ako voliš pisca, onda ti nije teško da čitaš drugu, petu ili desetu verziju knjige.Naprotiv.
Ipak, pozdravljam samo intervencije koje se vrše iz časnih pobuda, dakle zato što pisac ima još nešto da kaže, a ne zato što bi da ponovo proda knjigu.Naravno, o kakvim se pobudama radi saznajemo tek kada pročitamo - i prvu i drugu verziju knjige.

[scallop]

Budući da znate moju tezu o skidanju gaća pred čitaocima, jasno je da ne verujem ni da se gaće mogu menjati kao rešenje. Obučeš druge, pa ih ponovo skineš? Mislite da su razlike u dva izdanja ono šta može da privuče čitaoca? Teško. Nekada kad su rukopise doterivala tri korektora, jedan za drugim, znalo se zašto se to radi. Korektor postaje slep za greške koje nije primetio u prethodnom čitanju. Tako i sa "dorađenim" knjigama. I pisac postaje slep za omaške koje je prethodno napravio. Jednostavno, nismo kritični prema sebi, a delovi za koje su neki ranije stavili primedbe i dalje su nam mezimci. Kao zaostalo dete u porodici.


Nego, ako imate još neko mišljenje o srednjem delu postavljene priče, navalite. Za 50 minuta postavljam poslednji deo i tada ćemo je imati kompletnu.

[hidden]

Sad si baš ubola poentu mog pitanja. Sme li pisac još nešto (novo) da kaže, ili će staro da kaže drugačije? Da li su tim činom oni koji su prethodnu verziju kupili/čitali prevareni? Iskreno, sumnjam da Boban planira da menja suštinu, verovatno hoće samo da proširi. Sa naučne tačke, izučavanje jednog dela podrazumeva sve njegove verzije i faze teksta. Teško da se pika samo poslednja verzija.

Ovde je strašno zanimljiv piščev doživljaj vlastitog dela, otkloni koje ima/nema prema istom. Koliko daleko smemo da idemo? Ima li granice i ko ih postavlja?

[hidden]

Nego, ako imate još neko mišljenje o srednjem delu postavljene priče, navalite. Za 50 minuta postavljam poslednji deo i tada ćemo je imati kompletnu.

Može i ranije, kasnije će obaveze da pritisnu. Naravno ako je ostalima ok, kontam da smo se svi ispucali...

[Mme Chauchat]

Sad si baš ubola poentu mog pitanja. Sme li pisac još nešto (novo) da kaže, ili će staro da kaže drugačije? Da li su tim činom oni koji su prethodnu verziju kupili/čitali prevareni? Iskreno, sumnjam da Boban planira da menja suštinu, verovatno hoće samo da proširi. Sa naučne tačke, izučavanje jednog dela podrazumeva sve njegove verzije i faze teksta. Teško da se pika samo poslednja verzija.

Ovde je strašno zanimljiv piščev doživljaj vlastitog dela, otkloni koje ima/nema prema istom. Koliko daleko smemo da idemo? Ima li granice i ko ih postavlja?

Naravno da sme da menja, ko ima pravo da mu zabrani?
To da li će knjiga izmenama dobiti ili izgubiti, već je sasvim drugo pitanje. Možda će biti znatno bolja, možda će je upropastiti. Zavisi i koliko vremena protekne tj. koliko su se piščevi pogledi i poetika izmenili. Ima mnogo slučajeva gde su se pisci vraćali npr. mladalačkim delima da ih doteraju i npr. skinu patetiku ili "demodirane" delove, pa se time nešto dobilo, ali se dosta, bogami, i izgubilo.

Ima i slučajeva - ali njih bi trebalo posmatrati odvojeno - kad sticajem okolnosti nisu mogli da objave delo u predviđenom obliku (cenzura, nedostatak papira, svašta se dešava) nego tek mnogo kasnije. Ili nikad za života. Kako bi "Zli dusi" izgledali bez Stavroginove ispovesti? Pa, mnogo slabije. A što se taj deo pojavio tek mnogo kasnije? Zbog cenzora...

[hidden]

Hvala na odgovoru. Interesantna mi je tema, ni sam ne znam koji mi je...

[angel011]

Kao pisac, nisam sklona menjanju već objavljenog dela. Neke sitnije izmene da, ako novi urednik smatra da bi delo tako bilo bolje (recimo, moja priča "Baka" je u engleskoj varijanti za rečenicu kraća, i tako je stvarno efektnija). Veći zahvati (tipa nekoliko desetina dodatih ili oduzetih strana) ne - doduše, ovde ne mislim na Jevtrin primer kad sticajem okolnosti delo nije objavljeno u celosti. Pre bih ono što sam u međuvremenu naučila i/ili nove poglede na svet primenila u sledećem delu.

Kao čitalac, ne znam koliko bi neko delo moralo da me oduševi pa da čitam nekoliko verzija istog. Na takvu knjigu još nisam naišla.

[scallop]

Kao što vidiš, može da bidne, ali ne mora da znači. Ja se uvek setim Bradžisove "Paklene pomorandže". Kad je delo postalo jako poznato, uvrteo je u tintaru da mu je izdavač izbacio krucijalno poslednje poglavlje. Tako smo dobili priliku da to poglavlje pročitamo i uverimo se da je izdavač u pravu. Moda director's cut filmova je uvek interesantna, ali samo za najuži krug zaljubljenika koji od toga imaju ili nemaju ništa. Isti takav je i krug onih koji će da nabavljaju i čitaju dela od revizije do revizije.

[hidden]

kod mene je situacija ista kao kod angel. Sumnjam da bih čitao drugu verziju...
Opet, nikad ne reci nikad....