RADIONICA B - TABAK PRIČA

[ivica]

Ej, uvek tako napišeš. Jel' misliš da je to kul? Ja mislim da bi mogao još malo da se napneš. Recimo: Sa čime se ne bi složio?

Često čitam diskusije koje se ovde vide o pričama i generalno pisanju, ali retko učestvujem, jer obično ne mislim da imam nešto pametno da dodam.
Ne radim to iz nadmenosti, već me je boravak na ZS veoma dobro naučio da postoji mnogo različitih načina da se ispadne ne-kul, a veoma malo obrnutih. Zato obično biram ovakav pristup.

Nisam siguran sa čime se ne bih složio - "Put kroz Eden" je, u odnosu na moje druge priče malo oštrije, čudnije delo, pa sam generalno zadovoljan.
Ideja da je Tajrel slabo prikazan je i meni sinula, što je Džek napomenuo, ali to sam odabrao jer bi dalji opis lika dao boju i teksturu svetu u kom živi, a to nisam želeo; njegova stvarnost (pre početka haosa) za nas bi trebalo da bude isto kao Užas Tajrelu - jedva prepoznatlji, ali nešto kroz šta može da se kreće.
Saturnici se nisu sviđali opisi sa medom, koji sada i meni bodu oči; lik nerođenog deteta mi odgovara, jer je deo tog čudnog sveta (koji je bio čudan i pre Užasa).
Kimura misli da ne vodim dovoljno dobro čitaoca, što se meni opet ne uklapa sa idejom priče; sa druge strane, opaska za reč "arbitrarno" je tačna, kao i mogućnost da se reč "bog" ne pominje. Hidden je takođe primetio da je Tajrel mašina, što je blizu ono što sam hteo da postignem, ali da od njega napravim neshvatljivu mašinu. Mići se priča nije svidela na mnogim planovima, samo što mi je to očekivano, igrom slučaja čovek je morao da čita nekoliko mojih priča (konkursi) sa kojima sam bio zadovoljan, šarene tematike, a njemu se nisu ni malo svidele. Međutim, nemam nikakav problem sa tim, stvari prosto tako stoje.

Ne znam da li sam nekog propustio, a ukoliko jesam, nisam namerno.

Ti si primetio da bi "Put kroz Eden" mogao da bude mnogo duži. To je takođe tačno, ali bih u tom slučaju morao da osmišljavam taj uvrnuti svet koji postaje još uvrnutiji, a tada bi stvar prerasla u novelu. A imam već gotovih novela i rukopisa sa kojim bi trebalo nešto učiniti.

[saturnica]

Ivice, ja sam primijetila da bi prica trebala biti duza, ali mozda i grijesim.
Sto se tice meda, recimo da je tako kako kazes, da med curi po zidovima. S obzirom da je to hrana, na primijer znaci li to da je mogla tako bilo koja druga prehrambena namirnica teci? I ako hrana curi tako, koja joj je funkcija? Ja recimo nikako ne mogu to prihvatiti zdravo za gotovo, ali ponavljam, mozda sam se bezveze toga uhvatila i mozda je problem u meni.
Rekla bih jos jednom, da je meni nekako svega u ovoj prici bilo, previse. Previse fantasticnih elementa, a nekako kao malo karaktera za sve ono sto si zamislio reci.

[Sinlen]

Meni je ova priča bolja od dosadašnjih ivicinih izdanja na radionici. Mada je mene lako kupiti sf-om.

1.Ocena celine priče
Počela je dobro, ali je onda spakovana u manju celinu, pa se moralo pribeći prepričavanju istorije pojave Užasa. Trebalo je ili pokušati bez toga, ili proširiti priču, pa kolko karaktera bude, bude.


2.Sadržina
Kao pripadnik "mladih" mogu reći da mi se dopada. Ne smatram greškom ako se mladi pisci dohvate nečeg izlizanog, pa to pokušaju predstaviti na neki svoj način. Taj njihov način će vrlo verovatno biti bliži mlađim naraštajima neg' što će biti od nekog autora iz 50ih ili 60ih. Pri čitanju dela iz tog vremena, uvek moram prvo da progutam tu tehnološku barijeru i činjenicu da su ti autori govorili u bitima, a ja razmišljam u terabajtima. Ali od tih starijih autora treba pokupiti tu nit koja je njihova pisanija učinila bezvremenskim, shvatiti kako su je utkali, i pokušati je stvoriti za sebe. E, to je već životni poduhvat.


3.Karakterizacija
Pretpostavio sam na početku da je verovatno neće biti, i pretpostavio sam dobro. U proširenom izdanju bih očekivao nešto više.


4.Stil pripovedanja
Meni se dopao. Verovatno tu ima još mnogo da se radi, ali osećam neku preciznost i efikasnost u kojoj se saopštava tačno ono što autor želi da čitalac zna. Nikakvo prelivanje čaše i nikakvo lelujanje.


5.Nisam pismen dovoljno da pričam o pismenosti drugih.


6.Prequel bih čitao sigurno, ali sequel bi morao da bude zaista originalan i do sada neviđen ili jednostavno zajeban u Zelaznijevom stilu. Iskreno, i jedno i drugo su skoro pa nemoguća misija.

[Stipan]

Hrundi, hvala!!!

[scallop]

Ivice, naravno da curenje meda bode oči. Ovi naši, naviknuti na horor, ostali bi bez primedbi da curi sluz, bale, gnoj, sline ili bar krv. Meni je med cool.


Još dva sata do prvog dela naredne priče. Možda stigne i ranije, ako mi žena naredi izlazak iz kuće.

[Kimura]

Valjda Eden ne može bez meda? 

[Džek]

Voda bi bila sasvim fine; naviknuti smo da uvek negde curi voda, naročito ako je neka havarija u pitanju...

[scallop]

Nikako mi nije jasno zašto se ljudi lepe za nevažno, pa čak i lako objašnjivo (ako smo već skloni da učitavamo objašnjenja), a zanemare važna mesta? Naša priča je ušla sa tri prilično fejk subklimaksa i loše prepričavanje spoljnih događanja u vezi Edena i Užasa, a nije iskoristila najmanje 2, a čak i 7 Kk, jer se zaustavila na 23Kk. Pravo pitanje je: ako je Ivica imao prostora, zašto ga nije pravilno iskorisitio i da li je bilo moguće te dve ozbiljne primedbe izbeći? Ja znam da je mogao.

[saturnica]

Ivice, naravno da curenje meda bode oči. Ovi naši, naviknuti na horor, ostali bi bez primedbi da curi sluz, bale, gnoj, sline ili bar krv. Meni je med cool.


Još dva sata do prvog dela naredne priče. Možda stigne i ranije, ako mi žena naredi izlazak iz kuće.

I meni je med cool, ali samo kada mi teče niz bradu ili niz grlo. Ali ako teče niz zidove i to samo zbog dekoracije, u to me teško možete uvjeriti. A sad malo da stanem u obranu horrora...
Teško da ćete u tom žanru naići situaciju da krv, znoj, suze, bale, sluz, i ostale zanimljive tjelesne izlučevine teku samo tako, bezveze, a da se ne zna, čije su, što se dotičnom sirotanu dogodilo ali i zašto mu se to dogodilo.
Ispričavam se unaprijed ako griješim.

[scallop]

Grešiš. Naivnost je suština pisanja i čitanja horora. Neki pišu jer veruju da su drugi naivni, neki čitaju jer ne znaju da oni koji pišu nemaju pojma.

[scallop]

A, sad BON VOYAGE, PIGAFETA, prvi deo:
(vodite računa da ću na kraju imati sasvim različita pitanja od onih za dosadašnje priče)



Bon voyage, Pigafeta

Sa balkona je imao valjan pogled na plazu Sotomajor, voleo je tu da dođe, uveče, i da se, dok sluša čavrljanje golubova, prepusti svojoj dečačkoj strasti – sklapanju brodova u boci. I pored imena Hezus, malo je od bogolikosti bilo u njemu, bio je slabunjave volje i krhke vere, istina lepuškast, a prezime Moreno koje je u Čileu živelo još od doba konkvistadora, bilo je čuveno.

Hezus Moreno bio je neupadljiv čovek. Osim veštih prstiju, koji su podjednako umešno i precizno, do u najsitnije detalje, sklapali brigantine iz doba Konkviste, i baratali oštrim hirurškim instrumentima, ništa se u njegovoj pojavi nije izdvajalo. Imao je oči, kažu, slične oblacima, tmurne pred oluju, pune svetlosti u jasne nedeljne dane. Tvrdili su, neki mu i zamerali, što se malo smeje, a on je odgovarao da na svetu nalazi malo toga smešnog, više tužnog. Žene je privlačio ćutljivošću, u početku poznanstava, kasnije ih njome odbijao. Ljudi, i poznanici i stranci, nisu znali kako da se drže u njegovom društvu, neke je svojom pojavom zastrašivao, neke zasmejavao, a kod nekih izazivao prezir. Sve je u pogledu Hezusa Morena bilo neodređeno: starost, imovinsko stanje, namere, sklonosti, političko ubeđenje. Premda se, pre dve godine, doselio iz Konsepsiona u Valparaiso, u miran, prijatan kvart, izazvao je, kao došljak, kod svojih novih sugrađana nemalu radoznalost, naročito kod dokonih žena, koje su tu važile za osobito brbljive i čangrizave. Ipak, mesecima je ljubopitljivost ostala samo to – obično malograđansko zagledanje preko komšijskog plota. Moreno, doktor Hezus Moreno nije govorio o sebi.

Jednom je, dok je bio na studijama, na pijaci rekao nekim prijateljima da svake noći sanja da je moreplovac iz starih vremena, i da plovi okeanima ka nepoznatim zemljama. Ismejali su ga, jer su bili kockari i badavadžije, studenti književnosti i slikarstva. Bolelo ga je to, veoma, čak je, umesto krastavaca po koje je došao, kupio patlidžan, ali, iako to iskustvo nije bilo ni malo prijatno, uvek je, svojim novim poznanicima, pripovedao o svom snu, o želji da krmani sa kapetanskog mosta kakve galije. I uvek su mu se smejali, možda ne toliko samoj njegovoj želji, koliko ozbiljnosti sa kojom ju je iznosio, uvek praveći grimasu kakvu pravi dete kada mu otmu tanjir pun kašice, pa ostane zabezeknuto, začuđeno, na tren do plača. Tako je, po dolasku u Valparaiso, nakon što je ismejan od strane dečurlije koja su igrala klikera, odlučio da ne govori o svojim snovima. Pravio je i dalje svoje brodove u boci, i puštao da mu golubovi pogane svojim izmetom raskošnu balkonsku ogradu od kovanog gvožđa. Golubovi su bili dobri slušaoci...

,,Vidiš, Pigafeto", poveravao se golubu zagasite ćube, ,,ovaj brod koji sklapam, Magelanov Trinidad, koštao je u doba porinuća, potpuno opremljen, 270000 maravedija, i njegova... šta! Ne veruješ mi? Slušaj ti, golupče jedno, budeš li mi i dalje protivurečio, zabraniću ti da slećeš na moj balkon, pa ti vidi šta ćeš i gde ćeš!"

Tri, četiri sata sklapao bi brod, dok ga ne zabole oči i kroz prste mu ne promine utrnulost. Već kad bi se prva paučina noći obesila o svod, golubovi bi odleteli, nekamo, a Hezus bi stavljao šešir na glavu, uzimao štap, i izlazio napolje, na promenadu. Omiljeni kafe bio mu je Kasa de la Libertad, poznat spram svog džez orkestra i dobrog čaja. Išao je tamo svako veče, da popije dve pinte piva, i da očijuka sa gospođicama, da čita novine i razgovara sa gospodinom Burcusom, za kojeg niko nije mogao pouzdano reći čime se bavio, ali koji je, u ma koje doba dana da ste ušli, bio u kafeu Kasa de la Libertad, i gostima držao slovo, posebno o politici i lepoti žena. Čuvene su bile kartaroške partije Moreno protiv Burcusa, a jedna od njih, koja se dogodila sedamnaestog avgusta 1974, i završena je opštom tučom, dospela je na novinske stupce, i ušla u legendu.

Osim odlazaka u omiljeni kafe, Hezus Moreno je voleo još i pozorište, duge, besciljne šetnje, i fotografisanje. Imao je čitavu kolekciju fotografisanih ljudi, krajolika i ptica. Ponekad je išao na konjske trke, ne da se kladi, već da gleda prašinu koju ostavlja galop, a viđali su ga i na trgovima, kako sedi, i osmatra i sluša gradsku vrevu.

Jedino mesto u gradu koje je izbegavao, bio je park ispred zgrade u kojoj je stanovao, a koji je danju bio poznat zbog svojih zaljubljenih parova, a noću zbog razuzdanih rokera koji su larmali uprazno. U tom parku, Rozita Infante, prodavačica cveća, imala je svoje mesto već petnaest godina. Ta je znala sve o svakom i za svakog sve. Nekako je prokljuvila da je Hezus Moreno lekar iz ugledne bolnice, i to je videla kao dobru priliku za svoju kćer, rekla joj je, smatrajući to za bespogovornu konačnost – Marija, on je lekar. U toj reči – lekar, po Roziti, skućile su sve sve blagodeti sveta: bogatstvo, uglađenost, gospodstvo, pamet, visoko društvo, i bila je spremna da učini sve da joj ćutljivi došljak postane zet. Pozdravljala ga je bučno, uspijala ustima kada prolazi pored njega, smeškala se, a kada se ohrabrila, počela je da mu namiguje i da mu poklanja cveće. Jednom prilikom, nakon katastrofalnog poraza za kartaškim stolom, Hezus joj je rekao – gospođo, budimo razumni, možete mi biti majka. Ona se zacrvenela, izvinjavala – ah, ne, dragi gospodine, znate, Marija... moja kći...

Dakle, Moreno je zaobilazio park. Ali, cvećarka nije zaobilazila njega. Mahala mu je, kad god bi ga videla na balkonu. To ga je ometalo u pravljenju brodova. A i golubovi su se bunili. Jednog dana su otišli i više se nisu vraćali. Kao njihovo prhnuće u nepoznato, tako je pukla i fama o čoveku koji je voleo brodove u boci – on je lekar. Rozita je svima ispričala. On je lekar. I govorkanje je o njemu dobilo novu formu – snob. Umišljeni gad. Uobraženko. Priča je kružila brzo, preplavila je kvart, i stalni gosti u Kasi de la Libertad su znali istinu, pa su vodili računa da sede podalje od Hezusovog stola, tog bunjišta snobovštine. Lekar! Doktor medicine! Jedino je gospodin Burcus, uvek rad da popije i baci kartu, držao svoju poslovičnu ravnodušnost prema svemu, ostajući druželjubiv, naročito sa nitkovima i usamljenim osobenjacima.

,,Slušajte, Moreno", rekao je lekaru, bacajući vrućeg puba na sto, ,,ja sam bio u ratu. Naučio sam tamo koješta u pogledu ljudi."

,,U kom ste to ratu bili, gospodine Burcus?"

,,Molim?"

,,Velim, gde ste vojevali?"

,,Kakva su to pitanja, gospodine Moreno! Pa, zna se! I ne zapitkujte mnogo, već se kartajte!"

Rokeri Valparaisa bili su naročiti klipani, voljni da piju i da razbijaju glave onih koje su smatrali za, kako su tu sortu ljudi zvali, fićfiriće. Od kada je, u Valapraiso, došla prva rokenrol ploča, album Dorsa koji je iz San Franciska doneo neki student psihologije, ta muzika je zaživela među omladinom, ali kao i svaka kopija kopije, i u ovom slučaju, ona nije imala ništa od svoje originalne forme – dok je u San Francisku umirao hipi pokret, sa svojom peace & love maksimom, u Valparaisu se, uz rokenrol, rađalo jedno svojevrsno huliganstvo. I jedne noći, lokalni rokeri pretukli su doktora Morena, poručivši mu da se seli, jer je ,,previše uglađen u napirlitan". Dok je, isprebijan, u modricama, sedeo na balkonu, Pigafeta, golub sa zagasitom ćubom, sleteo je na ogradu od kovanog železa. A zatim, čitavo jato bilo je tu. Hezus je, opet, imao kome da se poveri...

,,Vidiš, Pigafeto, ovaj brod, Santo Antonio, najveći i  najskuplji u Magelanovoj eskadri, cenjen je na  330000 maravedija. Rekao bih... molim? Ne veruješ? Slušaj, ti..."

I golubovi su imali svoje razloge. Da lete, da odlaze i da se vraćaju, da slušaju i ne veruju ljudima. Najviše od onog što se o ljudima znalo, bilo je laž, tek šapat što se prenosio od uha do uha, koji je, kako se širio, sve više gubio od svoje prvobitnosti, i na kraju, među poslednjim ušesima do kojih bi dosegao, poprimao sasvim drugo značenje. Pročulo se, neko je, negde, u Kasi de la Libertad verovatno, rekao da je doktor Hezus Moreno marksista. Pinoče je takve slao u Atakamu. U Atakami nije bilo golubova. Bilo je guštera, ali se njima nije imalo šta reći. I lekar je, naprasno, postao opasan. Biti viđen u njegovom društvu, postalo je opasno. On se nije obazirao. Gradio je svoje brodove, igrao sa gospodinom Burcusom svoje partije, pričao sa svojim golubovima. Imao je, istina, dobrog advokata, gospođu Rozitu Infante, koja se klela svojim cvećem da doktor, o kojem ona sve zna, ne može biti marksista. Otkud znaš, pitali su je. Marija je bila na večeri sa njim, podrobno ga je ispitala, slagala je Rozita. A da ga ipak prijavimo? Ne!

Zapravo, niko nije smeo da ga prijavi. Jer, vladalo je pravilo u Čileu – ako prijavljuješ, imaš informacije, ako imaš informacije, ti si špijun. A Pinoče je voleo da hapsi, o, on je imao tako lepe kazamate! Ipak, Hezus Moreno je morao, bar delimično, da se opravda i, zgodnom prilikom, u Kasi de la Libertad, u pauzi džez orkestra, on je uzeo mikrofon i rekao, pred punim kafeom:

,,Dame i gospodo, znate, po čuvenju, familiju Moreno, kao uglednu čileansku porodicu, mi smo – a možete me svake nedelje videti na misi – ostali verni katoličanstvu, u početku bili smo brodovlasnici, odani španskoj kruni, kasnije veliki zemljoposednici, jednom rečju, rojalisti i demokrate, tradicionalisti, zar bih, dame i gospodo, ja, kao izdanak takve loze, bio čovek Marksa?"

,,Žulja tebe guzica od pomisli na vreli pesak Atakame! Šta se pravdaš tu!", dobacio je neko. Začuo se konjski, podrugljiv smeh.

,,Mir, mir!", utišavao je prepun kafe gospodin Burcus, ,,zar ne vidite da je, ovde, u toku partija! Zbunićete mi špil!"

Nakon te noći, koja je ostala upamćena po srčanom udaru koji je zadesio saksofonistu džez orkestra, fama oko političke opredeljenosti Hezusa Morena se stišala, ali je on postao nekako osamljeniji, poprimio je nešto od nestalnosti svojih golubova, i izgubio je svoju rutinu, pa je proredio odlaske u omiljeni kafe, prestao da fotografiše, a početni kostur makete Magelanovog broda Konsepsion, uradio je vrlo nevešto. Iz kafea je počeo da izlazi pijan, u parku je, sa ozloglašenim rokerima, istim onim koji su ga prebili, pevao do zore ,,Born to be wild", i ubrzo, izgubio je mnogo od svog ugleda. Mahanje Rozite Infante je i dalje bilo svakodnevno, ali ne više onako dobrohotno i puno očekivanja. A kada ga je, jedne noći, brica Hulio Viljamarin, u prolazu susreo, poželevši mu dobro veče, ništa od ugleda nije ostalo – Hulio je u Kasi de la Libertad pričao, užasnut, kako je lekar bio do lakata krvav, i kako su se mimoišli u neredu, kao ljudi koje deli stid pohranjen od neke gnusobe. Pričalo se o tom slučaju, danima, i svi su nagađali šta bi moglo biti u pitanju. Ubio je nekog!, vikali su jedni. Ma, on je vajar, slikar, šta li, slika na balkonu, to je samo boja!, protivurečili su drugi. Sekao je sebi vene!, zgražavali su se treći.

,,Gospodo, to nije bila krv, to nije bila boja", znalački im je namigivao Burcus, bacajući oštrog asa na sto.

,,A šta je to bilo?"

,,Molim?"

,,Pitamo, šta je tu posredi?"

,,Postavljate previše pitanja, gospodo..."

Tako je Burcus završavao svoje razgovore, on je bio čovek koji je sve znao, ali nije svoje znanje otkrivao, i sve se kod njega pečatilo treskom asa, ili puba o sto. U njegovim partijama nije se sabiralo poznatim načinom, i on se bunio kada bi se oko njega previše larmalo. A možda, možda je on samo bio Hezusov prijatelj, iskreni, ćudljivi, neobični prijatelj?

[saturnica]

Grešiš. Naivnost je suština pisanja i čitanja horora. Neki pišu jer veruju da su drugi naivni, neki čitaju jer ne znaju da oni koji pišu nemaju pojma.

Kako vi kažete.

[Coffin Annal]

Med izaziva dovoljno neprijatne asocijacije kada curi niz zidove. Uz to, činjenica da takav proces nije prirodan osim ukoliko se radnja ne odvija na nekom fantastičnom mestu, meni je sasvim dovoljna da ga prihvatim bez problema u SF/horor priči. Inače, čitao sam još jednu Ivičinu priču na temu Užasa i celokupan koncept mogu samo da pohvalim. Urednički postupak i još malo Ivičinog cimanja oko priča svakako su neophodni, ali vidim budućnost ovome (koliko god budućnosti takve priče već mogu da obećaju). 

[pokojni Steva]

KonkVista? Hmm...
Ne obraćati pažnju, to ja tek da bih nešto rekao. Samo sam preleteo pogledom, deluje mi kao nešto što bih moga pročitati.

[pokojni Steva]

Neumerena upotreba zareza koji ,,pogane svojim izmetom" inače sasvim korektne rečenice. Sveukupno, priča dobro teče.
[/size]

[pokojni Steva]

Ok. Prvi utisci su da ima previše imena i prezimena koja su me prečesto vraćala da proverim ko je šta rekao ili uradio. Pomenuo sam interpunkciju, kad sam je presložio da bih lakše čitao počelo je i da mi "svanjiva".


Od do sada postavljanih priča, verovatno najbolji prvi segment. Pride, čini mi se da je ovaj autor već imao priču na tabak radionici? Ova bolje počinje. Navijam za goluba zagasite ćube.

[Hrundi V. Bakshi]

Uz napomenu da kasnim sa svojim komentarima iz opravdanih razloga, moram da kažem da ovakvo postavljanje priča u delovima ima i dobrih i loših strana, čak mislim da su i čitaoci na većem testu nego na standardnoj radionici, pre svega njihovo strpljenje.

OPŠTINA

1. Ocena celine priče

    Kao celina škripi. Kao i u Stipanovom kupeu, u priči čija se radnja odvija na relativno malom, zatvorenom prostoru, koji je, praktično, jedina scenografija, mora postojati dublja interakcija između likova, dramatuški se to mora izvesti  efektno, gde se svaka misao, svaka rečenica ili gest protagnosta mora pažljivo planirati (ovo kažem i sebi, delimično, zbog određenih sekvenci Feliksa). Celinu od potpunog potonoća u bunar, ipak vadi izvesna napetost.

2. Mišljenje o sadržini

    Opet zombiji. Ne znam koliko se tu može novog reći, zapravo, ne znam ni šta je do sada na tu tematiku rečeno jer nisam čitao, ali nisam siguran koliko "holivudski" horor ima prođu na ovom podneblju; nekako mi je verovatnije da bi zombiji bežali od Srba, koje ovih dana mogu da zaplaše samo katanci na sportskim kladionicama. Ali, kroz sadržinu priče fino je provučen nepotistički, malograđanski, partijaški, kukavički mentalitet palanke.

3. Mišljenje o karakterizaciji

    Rekoh pod stavkom 1., dijalog, da bi bio delotvoran, mora da bude promišljen, ako je posao pisca da smišlja, piše rečenice, da govori na papiru, smišljanje onoga što će reći njegov protagonista, dupli je posao, samim tim i teži. Jeste zamka, ali ako se prevaziđe, može da bude korisna prečica. Ja dijalog izbegavam. U ovoj priči se tek naziru živi ljudi, sa emocijama, strahovima i očekivanjima.

4. Utisak o stilu pisanja

    U ovakvoj, dijaloškoj formi, nisam uspeo da steknem ikakav.

5. Ocenu pismenosti

    4

Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:

    Da, uz ozbiljnu doradu

[Sinlen]

Prija mi ova prva trećina. Sva ta imena služe nekoj svojoj svrsi, pa meni i ne smetaju, nekako ih ne doživljavam kao nešto što bi trebalo da mi smeta. Brine me što ovo sve deluje kao neki poveći uvod, pa se bojim da se ne zbrza negde kasnije.


Zarezi mi ne smetaju, zapravo meni barem pomažu preglednosti i sprečavaju pojavu haotičnosti u rečenici. Autor mi ne dozvoljava da preletim preko neke zbrke od reči, već me zaustavlja tu i tamo, i tera da sve pročitam lagano i natenane. Baš kako pripovedanje i teče.

[scallop]

Sinlen, ti si meni uteha, u teškim trenucima sa radioničarima, koji misle da su znaci interpunkcije nešto što se pilićima po dvorištu baca, a ne da su tek sinkope, da kroz ritam priče prođemo, bezbedno, kao slušalac koncerta, koji drema, uljuljkan muzičkim preilvima, koji se, kao med, slivaju niz zidove Edena.

[Plut]

O da, ovo je nešto mnogo fino. Barem za sada. Ne znam ni da li imam šta za zameriti. Jeste da se moglo prištedeti na zarezima, ali ja imam običaj da, kada mi se svidi ono što čitam, jednostavno ne vidim ono što mi smeta. Tako sam i ovde preskakala neke zareze, kao da ih nema. Ali ok, ne remete mnogo.
Neuobičajena imena mi ne smetaju, ali me usporavaju jer stalno pokušavam da ih iščitam kako treba umesto da ih preletim po prvim slogovima. Dakle, opet je stvar u meni.


Ono što mi je veoma prijalo je prva polovina postavljenog. Predivan Hezusov opis. Taj deo nisam čitala već gledala. Prelepo, ali baš prelepo. Kao i npr. ova rečenica: "Imao je oči, kažu, slične oblacima, tmurne pred oluju, pune svetlosti u jasne nedeljne dane." Treba li išta više reći?
Pa onda deo sa cvećarkom, potpuno atmosferičan. Zatim, vrlo simpatičan prelazak sa finog i poželjnog gospodina do fićfirićkog snoba. Ima toga još, ali stajem na vreme.


Da ne bude da samo hvalim, ne mogu se oteti utisku da nam se autor po svom delu vozao kao na talasima, malo mu super ide pa na momenat potone i naguta vode, onda se opet popne na dasku i vozi je ko besan, pa opet sklizne. Ali dobro, videćemo kako će odmicati priča. Najčešće padove imamo u drugoj polovini.

[saturnica]

Sinlen, ti si meni uteha, u teškim trenucima sa radioničarima, koji misle da su znaci interpunkcije nešto što se pilićima po dvorištu baca, a ne da su tek sinkope, da kroz ritam priče prođemo, bezbedno, kao slušalac koncerta, koji drema, uljuljkan muzičkim preilvima, koji se, kao med, slivaju niz zidove Edena.

Muzički prelivi, sinkope, pa još jednom med!

Kad smo već kod glazbe i ako bi note i notno znakovlje mogli usporediti sa slovima i interpunkcijskim znakovima, ja zarez nikada ne bih usporedila sa sinkopom, jer ona znači nešto sasvim drugo, te nadalje, ne daj bože da gornje napisan tekst teče baš tako u ritmu sinkope, jer bi to onda bio hod šepavca. A svi vidimo da gore napisan tekst nije šepav već je to jedan fini hod u tempu ala "Andante, ma non troppo", ima ponešto i zgodnih "cantabile" rečenica, a prema kraju tekst nas znakovito vodi i prema "poco grave."
Mjera 4/4
Tako u tom stilu, ove spomenute zaraze u priči ja bih prije nazvala coronama, oznakama nad notamam gdje glazbenik, odnosno u ovom slučaju čitalac mora zastati, onoliko dugo koliko mu je potrebno da udahne i ne zbrčka se u dugim rečenicama te lagano krene prema naprije.
(mogla sam i bolje od ovoga ali sam u gripi... 38,2...)

[scallop]

Zovi je kakogod, ruža će uvek isto mirisati. Mrzi me već da objašnjavam interpunkciju. Čitajte naglas i shvatićete da ne služi disanju, već slušanju teksta.

[Plut]

Bilo bi lepo da dobijemo nastavak priče.

[scallop]

Sutra u isto vreme. Ili ranije, ako zaždim na pijacu.

[scallop]

Pijaca čeka, pa evo poslednje trećine priče malo ranije:



Bilo je u njoj mnogo boca. U polumraku, svetlele su zeleno. Sa vrata, nekom posmatraču moglo se činiti da se u tim bocama nalaze modeli brodova. Hezus Moreno bio je vešt maketar, to se znalo, neki su znali i za njegov dečački san, i brodovi u bocama ne bi nikoga iznenadili. Ali, ako bi posmatrač malo odmakao od vrata, i prošao između boca, naslaganih na stalaže, video bi da nije reč o brodovima. Oni slabijeg srca, možda bi zadrhtali, plašljivi bi vrisnuli, neko bi se zgadio na ukazani prizor. Ali niko, niko ne bi ostao ravnodušan. Čak i najhrabriji bi osetili jezu, onaj strah od infantilnog, praiskonskog prisustva, od odsustva svakog razuma: doktor Hezus Moreno stajao je naspram boce pune formaldehida, i majčinski, skrušeno, nalik ludaku koji besmislenim rečima iz sebe cedi sosptveno ludilo, tepao nečemu što se u njoj nalazilo:
   
Magelane, Feraune, O Mageljaeš!
Trinidad, Antonio Santo, Konsepsion,
Da li znaješ, da li znaješ,
Ti ćutljivče gordi, admiralu flota,
Otac ko ti je, i poočim jada,
Gde su obale hridi, i Terra Incognita,
Gde struž pera i vrli Pigafeta,
Navigare necesse est, vivere non est...

Fetus, osmonedeljni fetus, izvađen iz tela izvesne, sedamnaestogodišnje Juliane Ariba, čije je vađene koštalo hiljadu osam stotina dolara, sedminu vrednosti raritetnog Studebejkera Dejtone, a koliko i turistički aranžman za posetu Evropi, ćutao je. Hezus, sav prožet zelenilom tekućine, iskrivljenog, molećivog lica, navaljivao je, gladeći šakom po staklu iza kojeg se mreškalo u mrtvilu, nekoliko stotina grama mrtvog ljudskog mesa, i plakao. Više nije bio siguran da je to, pred njim Magelan, veliki moreplovac. Svetlost dana sinula je kroz nepotpuno namaknutu zavesu. I kao da daruje novu zemlju konkvistadorima, otkrila desetine boca punih formaldehida, sa fetusima unutra, od kojih su oni srećni imali imena: Vasko da Gama, Bartolomeo Diaz, Amerigo Vaspuči, Kristofer Kolumbo, Frensis Drejk, a oni manje srećni, nosili su imena nezaslužnih pobednika – Huan Sebastian del Kano. Pred njegovu je bocu–brod stao Moreno, pred fetus izvađen iz utrobe bezimene devojke sa periferije, ali je opet, kao napev orgulja, lamentirao ne nad dovršiocem slavne epopeje moreplovstva, kojom je oplovljen Globus, već nad njenim začetnikom:

Mageljaeš, Fernando, o Magelan!
Konsepsion, Trinidad, Santjago,
Iza Atlantova mora, u Tihi Okean,
Gde zemlja je Ognja, i džin Patago,
Na zapad, na zapad, na zapad!

Svi oni, slavno imenovani, a zapravo, bezimeni fetusi, bili su moreplovci kakve svet u doba slavnog moreplovstva, nije poznavao. Kapetani bez lađa. Krmanoši bez jedara. Pasje meso. Ništa. Izvađen plod. Magalane! Mageljaeš!, gasnuo je, sve tiši, Morenov glas. Osetio se, iznenada, usamljenim. Namakao je zavese u počivalištu svojih moreplovaca, i otišao na balkon. Nije bilo golubova. Jesen je grabila. Izašao je, seo u Studebejkera i prepustio se atovima pod njegovom haubom, i oni su ga odneli. Bio je to samo džez, samo džez, ništa više. Odlazak. Vožnja u sumrak...

Posle kratke epizode sa Ćinćitom, postao je oprezniji. Žene koje su želele da abortiraju u anonimnosti, van protokolarnosti zvaničnih klinika, i dalje su ga posećivale. Cela ta famozna seksualna revolucija, ta rokenrol supkultura uvežena iz Država, njemu je išla na ruku. Plaćalo se, papreno, za njegove usluge. A on, on je čupao, specijalnim instrumentima, sisaljkama, vadio je... šta? Nije znao. Nije znao kako to da nazove. Meso? Mali ljudi? Fetusi? Bića? Nebića? Zato ih je nazivao po moreplovcima, čuvao ih, verujući da će oni sprati krv. Ali, krv se nije dala sprati. Brodovi su ostajali usidreni. Šta je on, zapravo radio? Šta radiš, pitao se. Ispunjavam volju svojih mušterija, odgovarao je. Da. Delimično. Ubijam? Ali, šta, šta ubijam? Šta je ono, u bocama? Zar ne znaš, Hezuse? To je Magelan i to su, posle njega došavši, svi ostali moreplovci. Oni nisu mrtvi. Oni žive. Žive!

Ovakva pitanja izmarala su ga. Puštao je, tada, sa gramofona, Majlsa Dejvisa. I žalio što je jesen, što nema golubova, bar Pigafete što nema, tog vragolana zagasite ćube koji dosadno zapitkuje. Postalo je odviše hladno da se ide na balkon. Odustao je od uplate aranžmana u turističkoj agenciji. Bolovao je, nekoliko dana, od lake prehlade. Razočarao se, što danima, kada je odlazio tamo, u Kasi de la Libertad nije zaticao gospodina Burcusa, premda mu je starac koji je sedeo za njegovim stolom, mamio osmeh na lice, zbog svoje neuporedive frizure. Pisao je majci, posle dužeg vremena. A onda spalio pismo u tavi, na stolu. Čudio se krvi na svojim rukama. I pitao se gde može naći četku kojom će je izribati, po mogućstvu gvozdenih dlaka, kakvu koriste majstori koji rade sa metalima. Gde ima takvih četki? Koje dobro, do kostiju, ribaju?

Došli su po njega. Bilo je jutro dvadeset trećeg dana aprila. Nisu ga ništa pitali, nije ih ništa pitao. Policija Pinočeova malo propituje, sve ostavlja Atakami. Pustahija daje sve odgovore, čak i onima koji ih ne traže. Zamolio ih je, samo, da pripaze na Magelana, rekavši im gde je sakrio bocu u kojoj je modelirao Santo Antonio, veliki admiralski brod hrabrog moreplovca. Ukrcajte Magelana na njega, rekao je policajcima, spreman je da zaplovi!

Dole, u parku, kroz koji su ga, svezanog proveli, susreo se za zabezeknutim komšilukom. Rozita Infante je bila zaprepašćena. Upravo je juče, smislila novi, verovala je, konačni plan koji će naterati doktora Morena da Mariju uzme za ženu. Gotovo je zaplakala videvši da ga odvode. On se podrugljivo smešio.

,,Gospođo Infante!", dobacio joj je, u prolazu. Ponadala se. ,,Vaša kćer. Bila je kod mene. Ne želite da znate šta to znači."

Ostalo je, za njim, izgaženih koracima policajaca iz pratnje, nešto karanfila, i par, dva, golubijih krila, u letu. Sumnjivci, u kožnim rokerkama, merkali su skupoceni, uredno parkirani, crni automobil koji je, pod haubom, bljuvao vatru...

U Atakami čovek nikad ne može sa sigurnošću reći koje je godišnje doba. Tamo godišnjih doba nema. Ima samo – vremena. Vremena Atakame, beskrajnog, nedeljivog, promenljivog sa svih strana obzorja, u podne žari, uveče već hladan vetar brije, stud smenjuje žegu, vlaga sledi sparinu. Ljudi, u Atakami, ne pričaju mnogo. Nema se šta reći. Ali, mnogo razmišljaju, o nebu. Gledaju planine, guraju kamenčiće svojim bušnim cipelama, dok ih vode, u bukagijama, na rad, i broje. Neko broji dane do slobode, neko broji opiljke snova, neko reči, neko broji u sebi sve ono što nije uradio, a žao mu. Nema ptica. Golubovi se pojave tek na jugu, na obodu pustinje, ali brzo prhnu, nazad, negde van, gde ima balkona sa raskošnim ogradama od kovanog gvožđa. Može se, srećom, razgovarati. Većina robijaša razgovara u samoći, sami sa sobom, neko priča s kamenjem, neko sa duhovima koji postoje samo u njegovoj uobrazilji, neko nagvažda sa gušterima kojih ima svuda. Tako prolazi vreme. I karta se, tu. Bacaju se pubovi, da sve pršti. Jedan glas, nimalo pristao za jedno takvo mesto, oglašava se često, gde god je partija:

,,Da vam kažem, gospodo robijaši, ja, nešto..."

Tako započinje većina razgovora koje doktor Hezus Moreno vodi. Tako započinje razgovore gospodin Burcus, koji tuče u preferansu sve, koliko i u brbljanju:

,,Sećaš li se, prijatelju, dana koje smo, dokoni, provodili u Kasi de la Libertad? Ah! To je bio samo uvod u ovo pustinjsko dokoličarenje, umesto džeza dobili smo bat macola o kamenje, umesto pinti piva kuvano korenje koje zovu čajem, umesto gospođica brkate stražare. Napredujemo? Ha ha ha! Čudnu partiju igramo. Da vam kažem, Moreno, nešto..."

,,Šta, gospodine Burcus?"

,,Molim?"

,,Šta želite da mi kažete?"

,,Previše ste napadni, doktore Moreno! Bacajte tu kartu, šta čekate!"

Tako su im prolazili dani. Hezus je lovio guštere, premetao ih po šakama i birao koji bi od njih, mogao da zameni Pigafetu, u razgovoru. Ali, gušteri su bili nemi, samo su mlatarali svojim repovima i odavali očitu tupost svojim ledenim, reptilskim očima. Hezusu je nedostajao balkon. I golubovi. Gospodin Burcus je bio dobrodušan, ali, budala. Razgovori sa njim, nikada dovedeni do kraja, bez poente, sa čuvenim – sad ću da vam kažem, a onda ne kaže ništa, umarali su. Ali, voleo je tog čoveka. Video je u njemu, duboko, skrivenu, žal za nečim. Tugu nekakvu, krvavu. Nije želeo da ga pita zašto robija. Znao je da gospodin Burcus ne bi odgovorio na takvo jedno pitanje. Samo bi tresnuo asa i namrštio se.

Ipak, gospodin Burcus je bacao karte bez reda, jalovo, sve češće. Nešto ga je tištilo. Slabo je jeo, a prokuvano korenje koje su zvali čajem je prosipao. Budakovao je loše, i počeo da gubi partije. Sumnjali su da je bolestan. Vukao se kao prebijen. Poverio se doktoru:

,,Prijatelju, znaš li koje nasledio moj sto, u Kasi de la Libertad?"

Moreno nije razumevao značaj ovog pitanja. Nalazio je da je neumesno, da je neumesno, na ovakvom mestu, pričati o onome što je napolju, u svetu, van pustinje. Ipak je odgovorio:

,,Neki starac, veoma neobične, frizure koja izaziva smeh. Ne mogu vam opisati tu kosu, gospodine Burcus... jer, zaista... smešno mi je... kad se setim...!"

Smeh doktora Morena kao da je vređao Burcusa. Seo je na kamen i gotovo zaplakao.

,,To je strašno", rekao je.

,,Šta to?"

,,Što je moj sto nasledio jedan takav čovek."

,,Čovek sa smešnom frizurom?"

,,Čuvaj se čoveka sa smešnom frizurom, Hezuse! On stoji iza svega..."

,,O čemu vi to, Burcus?"

,,Molim?"

,,Velim, o čemu vi to gospodine Burcus!"

‡

Jednog sparnog, užeglog dana, u pustinji Atakama, robijaš Rodrigo Bokanegra našao je palog goluba, i nije znao šta da učini sa njim...

[scallop]

Da ne bi bilo dilema, za ovu priču imam sledeća pitanja:


1. Kako biste od nje napravili fantastičnu priču?


2. Da li je čitava priča mogla da bude smeštena negde u Srbiji?


Nekako sam vremenom odustao da insistiram na domaćem karakteru naših radova. Time se uplovljava u epigonstvo (strano okruženje ne čini pisanje boljim, nego neuverljivim). Recimo, eno D.S.B. odmah ulovi Kavabatu da je fejk. Na pišljivi gregorijanski kalendar!

[Hrundi V. Bakshi]

Možemo li posle prve, a pre poslednje, da vidimo drugu trećinu priče? Ili je ovo sve? Stičem utisak da nešto nedostaje.

[scallop]

Bio sam ubeđen da je srednji deo priče postavljen između utiska Saturnice i poziva Plut na sledeći deo priče. Meni preostaje da se izvinim, da postaviom taj deo i da zadržim za sebe tragove sumnje da sam, možda, na neki način izigran.



Hezus Moreno je na studijama, u glavnom gradu, imao draganu. S njom, naučio je da voli one nalik njoj: plavokose, tanke žene koje ne hodaju već lebde, i mirišu na čisto. Ukoliko gospođica ne bi bila preterano pričljiva, Hezus je bio spreman i da je oženi. Mrzeo je žene koje nisu volele Magelana. Njegova studentska dragana, prva ljubav, kojoj je pisao pesme i šamarao po gitari ispod prozora njene domske sobe, ostavila ga je nakon što joj je, jedne noći, nakon preglasnog i preznojavog seksa, dva sata čitao Pigafetine dnevničke zabeleške. Rekla mu je – pominje li taj Pigafeta orgazam?, i zauvek zalupila vrata. Sutradan, dobio je desetku iz anatomije, ali je u njemu nešto puklo. I danas, nakon petnaest godina, on je voleo plavojke koje lebde, i bilo mu je žao što ih u Valparaisu nije bilo mnogo. Pa ipak, kružile su priče da iz njegovog stana, malo koja nedelja ne prođe tako, izlaze raznorazne gospođice i gospođe. Tvrdili su, revnosni nazočnici, da su te žene izlazile izmoždene, kao isceđene, razdrljene odeće i vrlo, vrlo užurbane i obazrive. I opet, u Kasi de la Libertad, začeo se krug nove fame: švaler! Brakolomac! Otimač žena! Bludnik! Prijaviti ga Pinočeu treba! U Atakamu! U Atakamu! I naravno, opet je gospodin Burcus umirivao strasti:

,,Dame i gospodo, molim vas. Posredi je jedna, sasvim obična stvar."

,,Koja stvar?"

,,Molim?"

,,Velimo, koja stvar?"

,,Reći ću vam... sutra."

Iako je ovaj odgovor Burcusov bio besmislen, izvlakački, nekako je umirio znatiželjnu rulju koja više nije pominjala Atakamu i koja se vratila tupom ispijanju piva i ruma, i lenjom slušanju džez orkestra, koji je, bez preminulog saksofoniste, otužno falširao.

Žene su, ipak, i dalje izlazile iz stana doktora Morena. Muškarci su počeli da mu zavide. Dame su ga gledale, onako, ispod oka, i ocenjivale. Cvećarka, Rozita, gurala mu je svoju kćer, Mariju, uporno, pod nos, kao da je govorila – uzmi je!, odvedi i nju, u svoj stan.

,,Zar ne mislite da je vreme, gospodine Moreno, da se oženite?", pitala ga je, jednom prigodom.

,,Loša sam prilika, gospođo."

Loša je prilika, majko, govorila je Marija, Roziti. On je mračan, nešto krije. Ima lepe brčiće, uveravala ju je majka. I lažljiv osmeh, tvrdila je kći. Bogat je! Ali, sluša džez! Iz ugledne porodice! Ali, priča sa pticama! Slušaj, kćeri... Slušaj, mati...

Ćudljivi lekar je ponovo, pažljivo i trudeći se da sve bude na svome mestu, spravio brod Konsepsion, tačnije, jedan njegov deo – kobilicu, i premda je taj zanat iziskivao posvećen i dugotrajan rad, bio je zadovoljan svojim početkom. Kupio je automobil, koji je stigao iz Santjago de Čilea, upakovan. Bio je to Studebejker Dejtona, crne boje, šljaštećih felni i pastuvskog, besnog osmocilindričnog motora. I bio je vrlo, vrlo, skup.

Naravno, gosti Kase de la Libertad nisu propustili da omaste svoje jezike: Lopov! Režimlija! Agent provokator! Ucenjivač! Špekulant! Galamili su, tako, neko vreme, a onda se setili da je poznati glas razuma, glas gospodina Burcusa, ovoga puta izostao. Začudilo ih je što ne čuju šum karata, blago šljas! pubova koji ližu sto. Okrenuli su se ka uglu kafea gde je čuveni kartaroš sedeo. Nije ga bilo. Prvi put, gospodin Burcus nije bio tamo gde su svi očekivali da bude. Umesto njega, za njegovim stolom, tamo je sedeo neki starac, smešno začešljane kose, koja je prosto mamila osmeh, i pio mleko. Svi su buljili u njega.

,,Š'a je? Se nijesam dobro počešlj'о? Ću popravim! Deder, dajte mi zrcalo..."
   
Tako su tekli naredni dani, Hezus Moreno se vozio svojim Studebejkerom, za gospodinom Burcusom se tragalo, a golubovi, uznemireni dolaskom jeseni, neumereno su zaseravali raskošnu balkonsku ogradu od kovanog gvožđa. Svi su verovali da znaju sve, o svakom. Niko nije sumnjao u zakatančenost sopstvenih tajni, a oni koji ih nisu imali, držali su govore pune zavereničkih preteranosti; ogovaralo se, kovali su se planovi, urote i uopšte, u Valparaisu je vladala neumerena pomama za posedovanjem nekakve tajne.

Rokeri, iz parka, pevali su, iznova i iznova ,,Venus in furs", dok ih policija ne bi pokupila zbog alkoholisanja i uriniranja na javnom mestu. Rozita Infante je smišljala kako da ubedi kćer da se uda za Hesusa Morena, i svi su je pitali kada će svadba. Hezusa Morena niko ništa nije pitao, skriven iza osam cilindara, jezdio je gradskim ulicma, danju, noću je pravio svoje brodove i... ispraćao žene. Žene, žene će vladati svetom, znao je on. Žene, žene će dovesti do propasti sveta, plašio se. Jedna od takvih, poslata i potplaćena od strane Rozite da ga uhodi, potpuno je raskrinkala svu misteriju u vezi života doktora Morena. Zvala se Ćinćita. Pokucala je na doktorova vrata i nasmejala se. Njeno polugolo poprsje govorilo je umesto nje. Uđite, rekao je doktor kratko i propustio je da prođe. Ušla je u stan mirisav na lavandu, zidova prekrivenih, za nju nerazgovetnim umetničkim slikama, za koje je verovala da su vredne, sa bogatim nameštajem od plemenitog drveta i lakim, bistrim svetlom koje je dopiralo sa balkona. Ćutke ju je odveo u malu, stražnju prostoriju, i njoj je sve to bilo zabavno. Tamo je zatekla jedan krevet. Sličan je viđala po bolnicama. Lezite, rekao je. Legla je. Koštaće vas od hiljadu pet stotina, do dve hiljade dolara. Šta? U zavisnosti od meseca, gospođice. Koji ste mesec? Mesec, čega? Trudnoće, zaboga! Ali, ja nisam trudna. Rekla je to tako da se doktoru učinilo da mu neko reže po ušima. Čekajte, gospođice... Ćinćita, zar mi niste, u telefonskom razgovoru, rekli da želite da obavimo, ono što ja inače radim, i da je hitno... A šta vi to radite, gospodine? Zar vi nećete, gospođice, da...? Da – šta, gospodine?

Doktor Moreno nije znao kako prži podne Atakame, niti kako zavijaju njeni noćni vetrovi, ali je sada, u svojoj improvizovanoj, ordinaciji za nelegalne hirurške zahvate, osetio njihove halapljive ugrize, u kostima. Znao je da u tu nepreglednu pustinju šalju političke protivnike, kriminalce i ludake, i pitao se u koju bi grupu bio svrstan lekar koji izvodi abortuse; po Pinočeovim zakonodavcima, verovatno bi sublimirao sve tri grupe, zvali bi ga Hezus Kasapin, i u Atakami bi bio prokažen, i silovan. Ali, ubeđivao je sebe, braneći se pred razrogačenim očima polugole devojke, koja je tražila odgovore, ja samo radim svoj posao, za koji sam školovan, šta marim ja za zakone, to je pitanje za pravnike! Svaki rudar ima svoju jamu. Moje okno je Uterus. Zašto me ova devojka tako pasje gleda? Ko ju je poslao?, pitao se grozničavo, dok ju je gledao, na krevetu, lepu, sa ljubopitljivim osmehom na detinjastom licu. Ne, ona ne zna ništa. Sigurno ju je poslala ona ludača, cvećarka, koja burgijaški provodadžiše.

,,Čime se bavite, gospodine Moreno?"

Lekar je netremice zurio u devojku, koja je lako zadigla suknju, zauzevši maznu pozu na nevelikom krevetu. Bio je u neprilici. Mora se otarasiti ove devojke! Ne sme da vidi njegove brodove, njegove moreplovce, u bocama, morao bi da joj priča o svojim snovima, a onda bi ga ismejala. On bi je, tada, ošamario, i ona bi plakala. Smiri se, smiri, Moreno...

,,Gospođice, ja sam lekar", uveravao ju je, ipak ne mogavši do kraja da obuzda drhtaj u glasu, ,,žene mi dolaze na ginekološki pregled. Bolnice su prepune, liste čekanja... znate."

,,Pregledajte mene, molim vas!"

Skinula je gaće, pred njim. Rozita, cvećarka, napravila je veliku grešku prilikom izbora špijuna koji je trebalo da ispita muškarca kojeg je vrebala za svoju kćer.

,,Pregledajte me! Pregledajte me", vikala je devojka, spopadajući doktora. Branio se od njene golotinje, minutima je pokušavao da se otarasi njene nimfomanske napasti, i da je znao da je ona, Ćinćita, lokalna radodajka, ne bi je ni primio u stan. Nekako ju je savladao i izbacio, zapretivši joj da nikome ne priča o susretu. Zaključao je i otišao na balkon. Golubovi su bili tu, tihi. Dole, iz parka, Rozita je mahala karanfilom. Doktor joj se usiljeno nasmejao. Prvi put se uplašio da će biti otkriven. A baš se spremao da u turističkoj agenciji uplati jedno prekoatlantsko putovanje. Sevilja, Lisabon, La Rošel, Marselj, Portsmut, Liverpul... velike luke osvajanja sveta. Polazne tačke Magelanove, Drejkove, Da Gamine. Uzgred, kako je on? Kako je moj Magelan? Žurno je napustio balkon i otišao do sobe koja se nastavljala na dnevnu, i koja je uvek, uvek bila mračna...

[saturnica]

Jel sad ovo sve ili ima jos, vrlo su mi cudni prijelazi s jednog na drugi dio...

[scallop]

Samo mi još fali zafrkavanje. Izmeni redosled u čitanju i biće sve u redu.

[saturnica]

Samo mi još fali zafrkavanje. Izmeni redosled u čitanju i biće sve u redu.

Dobro. Mogu ja to izdrzati, kao sad, da me bubnete stapom po ledima i kad ne treba!

[scallop]

Bubam sebe, a ne tebe.

[pokojni Steva]

Da ne bi bilo dilema, za ovu priču imam sledeća pitanja:


1. Kako biste od nje napravili fantastičnu priču?


2. Da li je čitava priča mogla da bude smeštena negde u Srbiji?

1. Zaistinski uzgaja armiju fetusa iz dunsta a u podrumu, ludi je doktor, snašao bi se i s tako čime. Posle priča može da skrene gde hoće, u golubove ili Atakamu. Zombiranje na finjaka.


2. Više nego poželjno, valjda je lakše ulaženje u karakter iz okruženja nego tamo odnekud. Misleći, dok se piše. No, znamo da je autor vanredno nadahnut Južnom Amerikom.

[Džek]

Ko radi, taj i greši. Ko ne radi, ne može da pogreši. Okrivićemo pijacu.

Priča je lepo napisana i čitanje klizi bez problema. Ipak, za moj ukus pomalo kitnjasto. Da li mi je takvo mišljenje izazvalo za nas egzotično okruženje i seting u kojoj je priča smeštena, neka ostane moja dilema. Sve u svemu, sasvim lepa naracija. Ono što me malo, da tako kažem, iritiralo, je da me autor vodio ukrug a mogao je pravo. Slutim da je zbog poštovanja ka zadatom broju karaktera. Karakterizacija protagoniste mi je solidna. Više sam o njemu saznao od sporednih likova, nego od njega samog, što mi je takođe Ok.

Ova priča se može doraditi u fantastiku, ali pitanje je koliko bi to vredelo, budući da ovako sasvim lepo funkcioniše. Sve što bi se od fantastike tu ugradilo, ne bi doticalo priču i više bi bilo silovanje žanra.

Priča sasvim lagodno može da se prenese na naše podneblje, ali ne u ovo vreme. Najbolje odmah nakon rata, kada se na svaki upereni prst slalo u zatvor.

Ovo bih definitivno objavio, naravno nakon uredničkog zahvata. Nije da nema žuljanja, ali ništa strašno.

[scallop]

Ono što me malo, da tako kažem, iritiralo, je da me autor vodio ukrug a mogao je pravo. Slutim da je zbog poštovanja ka zadatom broju karaktera.

Džek, ono što ti vidiš kao vodanje u krug je klasično pripovedanje. Da nije toga, teško da bi karakterizaciju prepoznao onako kako si je prepoznao. Sa svih strana, od svakog unetog lika u priču. Istovremeno saznaješ o okruženju, o ljudima među kojima se kreće Hezus. Posebno o sedamdesetim godinama prošlog veka, kada je rokenrol, na lošim kopijama doneo "slobodniji" život, pa je Hezus dobio "dobar posao", od kojeg je mogao da kupi beli Studebejker. Znaš li koji je lik mene opsenio? Burcus. Sećaš li se serije "Naše malo misto" i lika koga je igrao Ivica Vidović. On je znao često da kaže: "Ima puno lipih stvari, ma ti ne smem rić." I, imam još jedno pitanje za pisca: "Ko je bio "starčić smešno začešljane kose"? Ne mogu da se oslobodim ideje da je u pitanju bio neki od nacističkih vođa, izbeglih u Južnu Ameriku.Eto, dobre priče rađaju nove priče, a loše, koje idu pravo, a ne krivudavo kao ova - ništa.

[Plut]

Sve u svemu, priča mi se dopada, ali mi je prvi deo bolji od druga dva. Priča se fino gradi, autor nas postupno upoznaje sa glavnim likom i onim što čini njegov život. Međutim, opet se ne mogu oteti utisku, ovaj put da je autor pomalo na silu razvlačio priču ne bi li ispoštovao broj karaktera.
Dopadaju mi se i golubovi, ni trenutka nije zaboravio na njih, čak i do samog kraja. A šta predstavlja taj golub zna samo autor. Ja mogu jedino da pretpostavim ili razumem kako mi odgovara.
Imamo i jednu ogromnu materijalnu grešku koja se nije smela dogoditi jer je samo trebalo mućnuti glavom, za početak. Fetus od sedam nedelja ne može imati nekoliko stotina grama pa da ga beš!


Odgovori na pitanja:
1. Nekako se nameće da se od priče sa fetusima može napraviti fantastika. Možda i od goluba zagasite ćube. Ili da se pozabavimo putovanjem kroz vreme.


2. Naravno da je mogla čitava priča da funkcioniše i u Srbiji, uz vrlo slabe izmene. No, ako autoru znači (inače to ne bi ni radio, jelte) da je na Pinočeovom terenu, apsolutno mi to ne smeta i podržavam ga.

[scallop]

Smeo bih da bacim kintu da je priča starija od našeg Tabaka, pa ukazivanje na ograničenja priče ne stoji. Sa druge strane, Pigafetta je deo pripreme. Tako se zvao jedan od saputnika Magellana na putu oko sveta. Jedan od malog broja koji se vratio kući.


Jel' ima neka ideja koja je fantastičnija od horora?

[scallop]

Kao i na Radionici A ovde nedostaju konstruktivna mišljenja. Za mesec dana smo propustili kroz ruke šest priča što je ekvivalentno 30 kratkih priča od 6Kk. I samo pet-šest učesnika u raspravi. Ako sam tražio lične stavove, nisam tražio privatne stavove.  uređivanju tekstova nedopustivi su privatni stavovi. Tada ja nekoga mogu da ne volim, pa da zbog toga okalpim ružno priču. Recimo, od sutra ću početi da postavljam sledeću priču, za koju sam imao sve razloge da se postavim lično. E, pa neću.


Pre nego što započnem, red je da okončamosa Pigafetom, mada je prilično jasno čija je priča. Dodaću nekoliko primedbi, tek da ne izgleda da sam samo hvalio stil pisca. Uvek me zbunjuje kad naletim kod njega na neke nedoslednosti, a zbog rukopisa nisam siguran je li namerno ili nije. Postoji pet-šest grešaka u pisanju, na primer, Amerigo Vespuči nikad nije bio Vaspuči, stračić je bio "smešno začešljane kose", a ne zalizane kose??? Uvek će mi smetati kad je priča pozicionirana kod Pinočea, a ne kod Rankovića. Tokom čitanja se pitam o motivacijama pisca da bude baš tako. Smeta mi misao da je to samo "pokazivanje mentalnih mišića". Dalje, ulovim sebe da počnem da se podsećam Magelanovog puta oko sveta, kuda je sve prošao i gde je zaginuo, a onda, ispadne da tragam za motivom zašto baš on, do u detalje imena jednog goluba. Jesam za akrobacije, ali sam se uvek trudio da bilo koja od njih ne povede nikoga stranputicom. Ako jesam, moja greška.


Dakle, danas imamo ceo dan za dočitavanje i za sugestije.

[Hrundi V. Bakshi]

LJUBIŠA DOLAZI NOĆU

1. Ocena celine priče

    Kao celina priča je smislena, sa jasnom namerom vođena od početka do kraja, ali je uočljivo da delovi celine nisu istog kvaliteta. Središnji deo je najbolje napisan, imam zamerke na uvodni deo (manje - više, gotovo sve uvodne delove radioničrskih priča bih menjao), i na završnicu koja je pomalo zbrzana. Mislim da se jedna reč olako upotrebljavala u B radionici - patetika. U ovoj priči je nema, ili barem, nema je u onolikoj meri da bi bila pomenuta.  Džek, u nekim trenucima, odaje nedostatak koncentracije, zbrza ono što ne bi trebalo da se zbrza, pa mu jedna nepromišljena reč sruši rečenicu. Priča se gradi na prenošenju emocija jednog čoveka, što je dobro urađeno, ali, kao što je primećeno, "škripa" nastaje u dijalogu, kada se te emocije susretnu sa drugim protagonistima u priči. Dijalozi na momente dobri, na momente izveštačeni. Priča ima spor narativni tok, što i dočarava starost, samoću i patnju protagoniste, liči na mirno proticanje reke, ili na ujednačene otkucaje srca, tek neznatno brza u napetim situacijama. 

2. Mišljenje o sadržini

    Posle zombija, ovde se susrećemo sa, ovom podneblju mnogo bližoj, poznatijoj temi - horor čuči u svakom od nas, a ne "negde tamo". Na tome su Stipan u većoj, i hidden u manjoj meri u svojim pričama, morali da porade. Tema je rabljenja u našim filmovima i literaturi do besvesti, ali je neiscrpna zbog proste činjenice da svaki čovek reaguje različito na zlo i traume.

3. Mišljenje o karakterizaciji

    O Radomiru sam stekao dva oprečna utiska: prvi, da je "živ", da je njegov lik živ kada je sam, ali da je "mrtav" pri susretu sa bilo kojim od sporednih protagonista. Upravo u tim susretima se rastače uverljivost Radomirovog lika, što dovodi do zaključka da je karakterizacija sporednih likova neuspešno izvedena, pre svega ima ih previše, pojave se, odu, i ne ostave nikakav trag. Trebalo je odabrati dva ili tri lika, istkati čvršće veze sa Radomirom, možda ubaciti u priču protagonistu koji sve vreme sumnja da je Radomir ubica, konfrotirati na neki način njih dvojicu. Mislim da se vernost u prikazivanju jednog, vrlo lako može odraziti na vernost prikazivanja drugog protagoniste, negativno ili pozitivno.

4. Utisak o stilu pisanja

    Stil je u službi priče, sa, za moj ukus, previše dijaloga, nije deskriptivan, ne teži prenošenju slika, već osećanja. Opisi koji su šturi i malobrojni, služe da dočaraju jasno određene emocije - setu, tugu, usamljenost, strah, beznađe... Rekao bih, funkcionalan stil.

5. Ocena pismenosti

    4

Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:

    Da, uz male intervencije

[scallop]

Potpuno se slažem da se previše deremo: patetika, dijalozi, prepričavanje. Mislim da se Džek zaglavljuje jer pokušava sve to da izbegde. Prolaznici bi bili jedinstveni antagonista da se Džek bolje snašao sa dijalozima. Individualno, sumnju unosi jedino klinac koji je video. meni dovoljno.


Zahvaljujem na utisku. Sad bismo mogli na tvoju drugu priču, a preostalu kad stigneš.

[Plut]

Interesantno mi je kolike padove ovaj autor ima. Pigafeta je mnogo dobra priča dok je prošla vrlo slaba, barem po meni. E sad, razlog nalazim i u tome da autor u prošloj priči nije uspeo sebe i svoj privatan stav da isključi iz pripovedanja. Previše ličnog je bilo u prošloj priči i dopustio je da ga to odvede od čitalaca. Slično je bilo sa još jednom pričom iz Radionice A.

Naravno da pisac treba da piše o nečemu što mu je poznato, ali ako ne uspeva privatne emocije da preusmeri na pravu stranu bolje je da piše o stvarima koje ga ne dotiču previše. Barem u početku. Ako razumete šta hoću da kažem.

[scallop]

Ali, Plut, to važi za svaki segment neke priče. Konstrukcija, sadržina, stil, jezik, karakterizacija, sve to jedan pisac nudi gomili čitalaca. Bar se nada da je tako. Ko piše za sebe neka piše dnevnik za pod jastuk.

[pokojni Steva]

Priča je dobra, uz po neku a već iznetu zamerku. I meni se učinilo da postoje ,,parčadi", u sva tri dela, gde nam se iznova priča jedno te isto samo na malkice drugačiji način. Ne bih se složio da je to baš najpravcijatije pripovedanje, al' kako stvari stoje, do kraja ćemo morati svi da priznamo da je ,,pripovedanje" jedan čikov, i da mu mater, čak i kad ga progutaš on nađe puta pa utekne. Patetike ima, o da, nego da šta nego je ima, nije se još rodio taj a da je na nju pelcovan, ali je ona fino umešena i umotana pa je ispalo da je od skupljih bombona. Šećer je šećer, po izvedbi se poznaje majstor. Mada, evo mljackam, ipak mi ostaje u ustima nekako malo praznjikavo. Nisam pametan, nešto mi još fali. Možda je do toga što Dorse nikad nisam gotivio al' sam zato voleo Velvete, drugačiji oblik ,,psihodelije". Čak sam i proverio, učinilo mi se da se ne može dernjati na ,,Venus in Furs", pa ispalo da može. Lepo je odrađen prelaz s Džeza na R'n'R, predlošci istih u subkulturnim promenama, gde je Studebaker Daytona izvučen kao čista pohlepa. I početak pada.
Dok nisam zaboravio, onaj Bokanegra, dal' sam ga ja u priči prevideo il' se on pojavljuje samo da bi pokupio goluba pa da i za njim moramo da guglamo k'o za Amerigovom frizurom? Nisam zainteresovan da istražujem ko je Rodrigo. To se pre interneta, kao i u slučaju Pigafeta, nazivalo ispraznim elitiznom; sad, kad guglamo, neugodnom dosadom reda veličine zubobolje.  Takve stvari se mogu uvek preneti u priču a da ne iziskuju odvajanje od iste. Nepotrebna smetnja, i ne, nije priprema nego podjebavanje.
Čileanski pojmovi mi sveukupno smetaju kao i kad oni ,,epičari" krenu da mačem i magijom osmišljavaju svet. Strana imena, domaća imena, kad se preteruje bezveze je u oba slučaja. No, što rekoh, autor to voli pa mu neka.
Hrundi je u samom vrhu najtalentovanijih mladih autora sa Sagite, ovom pričom je to dokazao. Ostali nek' grickaju nokte. Ako bih smeo drugarski, još kad bi malkice na uštrb psihodelije pojačao samu priču priče, meni bi bilo sasvim potaman.

[Hrundi V. Bakshi]

U vezi Pigafete:

1. Kako biste od nje napravili fantastičnu priču?

    Ne bih. Priča bi morala da doživi velike promene ako bi se ubacila fantastika, i to više ne bi bio Pigafeta, bar je iz mog ugla gledanja tako. Mislim da činjenica da jedan čovek čuva izvađene fetuse u svom stanu, daje dovoljnu dozu neobičnosti i začudnosti priči, a njena kičma je borba protagoniste da tu svoju poremećenost, maniju, opsesiju, ili kako god da je nazovemo, sakrije u javnosti. Uloga goluba je značajna u smislu "izduvnog ventila" kroz koji će Hezus izraziti teskobu zbog neprestane griže savesti, i straha da ne bude uhvaćen. Kao što je stvarni Pigafeta hroničar Magelanove odiseje, tako je i golub Pigafeta hroničar Hezusove borbe sa samim sobom. Dok se stvarni Pigafeta vraća u Španiju, golub ne uspeva da stigne do Hezusa, pada na rubu Atakame.
scallop je u pravu, lik Hezusa sam gradio kroz druge likove.

2. Da li je čitava priča mogla da bude smeštena negde u Srbiji?

    Mogla je. Kao i u bilo kojoj državi, ali pitanje je koliko bi to bila ista priča? Da li bi Pekićev "Čovek koji je jeo smrt" bio isti da mu radnja nije smeštena u postrevolucionarni Pariz? Ili mu baš to vreme, i ta lokacija, daju vrednosti koje ima?
Zašto Čile? Pre svega, jer je u Čileu u doba Piničea abortus bio zabranjen, nelegalan čin, pod svim okolnostima, čak i na zvaničnim klinikama. Dakle Čile se uklapa u osnovnu zamisao priče - jedan čovek se bavi nelegalnim poslom, po zakonima zemlje, on je običan kriminalac. Konkvista, ili Konkista, Magelan, moreplovci i brodovi, tu su, pored činjeice da se uklapaju u "seting" Čilea, i da "ožive" lik, da ga učine "stvarnim", da, na kraju krajeva, zaokruže njegovo ludilo, koje kulminira u trenu kada ga policja odvodi, a on im poručuje da uzmu fetus iz njegovog stana, i da ga ukrcaju na brod koji je modelirao. Spreman je da zaplovi! Zapravo, tu njegova griža savesti isplivava na površinu, postaje svestan da je, praktično, ubica.
Međutim, ni jedan drugi lik nije pošteđen nekakvog stradanja, cvećarka koja želi da uda kćer za Morena, ne zna da joj je kćer, upravo kod Morena bila na abortusu, zatrudnevši ko zna sa kim.
Bezazleni Burcus, običan kartaroš i badavadžija, završava u Atakami, možda bez ikakvog razloga, a možda i ne.
Na kraju, u totalitarnim režimima najopasniji su upravo "ljudi sa smešnim frizurama", odnosno, naoko neupadljive, komične individue, ali koje su, najčešće, doušnici, cinkaroši itd. Čovek sa smešnom frizurom je rekao jednu besmislenu rečenicu, ali je promenio tok priče, za koju sam, dok mi se on nije izmigoljio iz prstiju, imao sasvim drukačiji završetak. I zahvalan sam čoveku sa smešnom frizurom što se pojavio, učinio je priču boljom. 

[scallop]

Kako izgleda da se više niko neće javiti, a da ne bude da je sve apri-li-li-li, izvolte prvu trećinu sledeće priče:



KUĆA NA DRUMU


,,Bog te...", bio je veran čovek pa ga je to što mu je krenulo na usta i više iznenadilo neg' ono u šta je zamalo ugazio. Mašio se rukom u nedra, hteo je odmah da celiva časni krst. Jedan od tisovog drveta mu je obično samo landarao oko vrata, tad, bila je prava prilika za podstreknuti se u iskrenom verovanju. Ipak, još dublje je posegnuo pa izvukao politru, tu i otpio podužim korakom. Jer, znalo se da je seoski poštar uz to što je bio veliki vernik još i pijandura; on se toga nikad nije stideo, tvrdio je da se ta dva nemaju zašto potirati, barem kad je on u pitanju. I zaista, tek kad bi popio mogla se naslutiti sva dubina pamuka u njegovom karakteru. Tad nije otvarao pošiljke niti čitao tuđu prepisku, nije bio toliko pakostan da švalerska pisma prosleđuje muževima i obratno, i još je razna nepočinstva radio ali samo kad bi ga kletva stigla sasvim treznog. Pa su ga pojili onim najboljim šta je koja kuća imala u podrumu, i svima lepo. Dakle, Poštar je bio vernik, ispičutura i uglavnom nepouzdan, kao čovek i kao službenik; tog jutra mu je došlo da je suviše živčan za ustaljenu rutu te je rešio da prvo udari drumom napolje, pa do onog salaša što je od skoro ostao prazan. Gledao je kovertu bez imena, naznačen je bio samo broj, čudio se ko to po prvi put piše matorom sa salaša tek tad kad više nema kome. Svi su znali da matori nema više nikog na ovom svetu, pride, vazda je bio na kraj srca pa u sve upirao puškom. Nju je nabijao solju, krupnom kao srča s gazdačkih prozora, i nije birao između lopova, seljana il' dece kad navale na trešnju. Svima bi izbušio tur da je peklo dovoljno dugo, pa kad su ga  konačno našli mrtvog u ataru prvo su ga bockali štapom, kao kera, da vide dal' je zaista umro. Onda su ga strovalili u plitku raku zaboravivši da mu na krst barem urežu ime i godine; ime su mu zaboravili i najstariji, za godine ko bi još mario.

Negde na pola puta do salaša, kad je skoro ugazio u jamurinu na sred druma, da je nastavio zacelo bi i upao unutra, i kad se smirio od prvog šoka, rešio je Poštar da se vrati i obavesti nadležne, jer zašto bi ga se takvo šta uopšte ticalo. Rupa na drumu pa se rascepila da zjapi, sve zahvatajući i okolne njive, smatrao je da to ne bi trebalo da bude njegov problem. Kad se zapoštario nije bilo nigde naznačeno da se pisma i pokojniku moraju isporučiti u zadatom vremenu ako bi to podrazumevalo i krčenje puta uokolo, kroz kukuruze. Ni sa jedne strane bivšeg druma nisu bili njegovi kukuruzi, nije on imao šta da traži po tuđim njivama, kosilo bi se i sa službeničkim i sa paorskim. Zabacio je torbak na leđa činivši prvi korak natrag k selu kad, nije bio siguran šta je čuo, ličilo je da iz rupetine u isto vreme grmi i žamori, lomilo se nešto u teškom stisku da bi odmah bilo i samleveno. Nije se on prepao toga, razumeo je da tolika rupa iziskuje ravnopravnom merom i treskanja, bubrezi su mu se proželi jezom tek kad je kroz svu tu larmu naslutio da vazduhom leluja i njegovo ime. Glas je bio tih, time ne i slabašan, bio je jasno prozivan imenom, prezimenom, čak i službom. U žurbi i do sela se nije setio ispale politre, niti je skidao krstić sa usana.

***

,,Stoko seljačka, šta ste sad naradili?", čudio se sreski načelnik zavirujući unutra, cenio je dubinu. On je bio oprezan čovek, sa sobom je poveo i četu žandarma jer seljanima baš nikad nije verovao. Opasao se pajvanom, drugi kraj su mu privezali pozdalje za dud, pa je lično virkao u grotlo što se nedavno pojavilo na sred druma.

,,I lažete, lažovi ste kao i uvek", dole nije ništa pametno video pa se odaljavao, još uvek ne razvezujući pajvan oko struka. ,,Evo, koliko sam ja ovde? Sat? Dva ili tri? Pa se ništa nije desilo. Nije se proširilo".

,,Koliko da istekne frtalj sata gospodine sreski načelniče, možda za bobicu duže. Evo, i za dve", nije znao bolje pa je samo šakama gužvao svoj šešir, prativši ga smerno u stopu.

,,Sat ovamo, sat onamo...", odagnavao je od sebe tog što se voleo nazivati seoskim knezom, nije želeo da ga udostoji ni zalutalim pogledom. ,,Vidiš kakve su vrućine, nebo gori a zemlja puca", maramicom je tapkao pod nosom, na vrućini bi ga uvek probadalo u grudima pa bi mu se rosilo više usana. Odigao je ruke da ga razdreše, nije više moga da podnese to stezanje okolo stomaka.

,,Da gospodine, al' to se stvarno širi. Zjapi sve više", Knez je davao sve od sebe kako bi podesio ton na potpuno pomirljivo, ipak gurajući svoje.

,,Nisam primetio. A ja sam plaćen da sve primetim. Svakako, to što vi zovete grotlom bi preskočio svaki jedan moj momak. Momak, 'ajde preskoči", ofrlje je mrdnuo glavom u jednog od žandarma. Ovaj se našao iznenađen pa je umislio da bi bilo najbolje da ne pokazuje znake razumevanja, sve dok ga narednik nije izvukao iz stroja.

,,Stoko, m'rš, trči!", sažalio se narednik na pušku, strgao mu je sa ramena."'Ajde, hop!". Nesrećno čeljade je stajalo na sred dela šta je ostalo od druma, izgledao u seljane, načelnika, čak i seoskog kneza kao poslednju nadu, pa se zaleteo i skočio.

,,Au, al' je duboko! Gosn' sreski načelniče, ovo je duboko do u materinu", duže je narednik osluškivao kraj grotla, iščekivao ako bi se začuo krik, ili barem neki zvuk kao kad telo u padu poskakuje od tvrde zidove.

,,Seljačka posla. Nek' zatrpaju to", vrućina ga je gušila, prskao se vodom i lapćao vazduh. Naredio je da ga odmah vraćaju, pa je kočijaš žvićnuo. Za njima su peške odkaskali i žandarmi, manje jedan.

Čim su otišli, Knez je, besan, proturio nogu kroz zgužvan šešir i hitnuo ga pravo u jamurinu. Seljani su krenuli da se razilaze, valjalo je dokoračati do sela.

,,Kneže, ako ne smetam", prišunjao mu se poštar sve pazeći da mu ne zakorakne u jaru. ,,Ja sam malo, da kažem, obilazio", hteo je da mu i namigne al' se poplašio dal' bi ovaj to razumeo na pravi način.

,,Pa ti po službenoj dužnosti bazaš kojekuda, i to svaki dan. Šta si našao, da nije nova jamurina?", dernjao se da je nešto od razmilelih seljana zastalo, možda u iščekivanju novog cirkusa.

Nije mu odgovorio samo je klimnuo, ohrabren i namignuo.

***

Gde god je zemlja zinula, a to je uokolo bilo na više mesta, sve su bile omanje rupe ne šire od nekoliko metara i do metra dubine. Nadnosio se Knez nad njih, pokušavao je fenjerom da osvetli ako bi se išta pametno odole ukazalo. U kukuruzu je bio problem, i u rupama, bile su suviše plitke. Kako je gde tlo klecnulo, čitavu rupu su prekrivale oštre zelene stabljike, kao samo izmeštene do jednog sprata niže.

Pljucnuo je podnoge Knez, spram škrtog fenjera pokušavao da osmotri celu situaciju još jednom. Bilo mu je jasno da bi to bio malo veći posao za samo dva para ruku, al' i on se nije pretrzao u poverenju kad je bilo do seljana. Od vajkada se pričalo da je tu i uokolo zatrpavano svašta, kako bi ko dolazio da popali i orobi, narod je kopao rupe, veće il' manje, pa se nadao da će se jednom i vratiti po svoje. Vazda je bilo da se retko ko vraćao, još manje da je neko išta nalazio. Ali priče su ostajale, takve se teško zaboravljaju.

Poštar se do tad već bio umorio, sedeo je na obodu obližnje jame, nešto gunđao sebi u bradu i držao se za nedra dok je potezao iz flaše. Povremeno bi otresao glavom, nije se tačno razaznavalo dal' zbog popijenog il' izgovorenog.

,,Šta si ti, nesrećo, tražio u tuđoj njivi?", prišao je tamo gde je ovaj sedeo pa se i on spustio, nije mu prigovarao, jednostavno ga je pitao.

,,Gde? Kad sam ja bio u tuđoj njivi? Govori i nemoj ništa da prećutiš", hteo je da ustane, da se nadvisi, pa je ispalo ništa od svega toga.

,,Još jutros si se kleo kako ti u tuđu njivu k'o u tuđu kuću – nikad nepozvan", u tom trenutku ga je već mrzeo, kao da je nesrećni Poštar bio jedini krivac i zbog rupetina, protraćenog dana pa i zato što ga je sreski načelnik podsetio da je sa narodom ista stoka makar što je seoski knez.

,,Nisam nepozvan, ceo dan me zovu..." završio je još tiše, pipkao džepove ne bi li se iznenadio nađenim pa pripalio sebi.

,,Ti si se, biće, danas dobro prepao. Ko je tebe zvao u njive nesrećo poštarska? Ovo ovde baš i nije blizu velike na drumu", ponudio ga je Knez, zapalio i on jednu.

,,Jeste, po imenu me zovu, pa i po službi... Evo, i sad me zovu. Iz svake one rupe, iz svake je drugi glas", drhtali su mu prsti dok je upirao u mrak. ,,Znam ja da to niko ne čuje, da je drugačije već bi me neko hitnuo u onaj bezdan, da namirim stvar", procedio je osmeh kao na šalu.

Nijedna noć nije za takve razgovore, pogotova nije bila ta. Zažalio je Knez što nije obukao nešto toplije, nekakva hladnoća mu se primicala, golicala mu kosti.

,,Kako to, hoćeš da kažeš da te baš... Jel' se ti to šegačiš sa mnom?", frknuo je Knez, sve s odignutim fenjerom izgledao u okolni mrak.

,,Krsta mi časnog!", najednom lagan u skoku, izvadio je iz nedara pa celivao komadić tisovine, sve usput po sluhu upirući u svaku jednu jamu odakle je bio dozivan. ,,Ovaj odavde je muški i dubok", napravio je par koraka ,,ovaj šuška dok priča", zaleteo se u mrak da nastavi, pa je umukao i jednostavno ga je nestalo.

,,E, budale", poskočio je Knez s fenjerom ne bi li ga sustigao, zaličilo je da mu je negde u pomrčini krcnulo vratom.

,,Eto vidiš, sad sam počeo da ih nalazim i pre neg' što progovore", vajkao se poštar tek do pola vireći iz nove rupetine i propalih stabljika kukuruza. ,,Ova ima fini ženski glasić", rasplakao se iz čiste nemoći. ,,Vuče me kurva dole, pomagaj svetli Kneže", najednom je rupa secnula još niže. Vadio ga je Knez kao kad se u mrežu mesto šarana umrse ale somovske pa se nikako ne zna na koju bi stranu da pretegne. Ipak, utekoše.

[Stipan]

Ovo bih nastavio da čitam, bez daljnjeg.

[scallop]

Dok se vi zabavljate ili ne zabavljate čitanjem, da ja malo sumiram mart mesec.


Imali smo šest priča. Četiri od "Tortaša"   i dve Hrundijeve. Nije bilo naročito uspešno, ali evo šta bi ovaj urednik prihvatio za doterivanje:


- "Ljubiša", ako se smanji doživljaj sa raznoraznim ponavljanjima, ako dedino ludilo postane smislenije i još po neka sitnica. Naravno, slab jezik bi morao da bude doteran, a jabuke i voćnjak vidljiviji:


- "Put kroz Eden" bi imao najmanje primedbi, SF zahteva više dobre argumenatcije. Smeta i nova varijanta Boga, ona mora da bude žestoko opravdana;


- "Feliksov poslednji skok" mora da dobije argumentovaniju priču Feliksa novinarki, da jadna ne bi pobegla pre vremena. Ostalo su sitnice;


- Ne bih objavio "Spuštanje noći". Stipan nije napisao priču, a i karakterizacija je besmislena. Neka se muči sam ako veruje da bi od toga nešto moglo da se napravi:


- "Opština" ne opstaje ako se od nje ne napravi roman. Suviše započetog, a premalo rečeno. Hidden mora da sedne i preispita svoje dijaloge. Ne funkcionišu. Ako bi da napravi roman, mogli bismo da popričamo nekom prilikom;


- "Pigafeta" nije fantastika, a ja sam "urednik fantastike".    Drugih primedbi nema.


Inače, imali smo preko 7000 obilazaka i skoro 300 postova. Kao i neko bolje redovno kolo Radionice A. Moglo bi se biti zadovoljnim da su utisci bili smisleniji.

[Stipan]

Ja se izvinjavam što odgovaram Glavnom Uredniku... Ali ovo je ipak Radionica, zar ne?

Poštiujem sve primedbe izrečene na moju priču, pre svega one upućene od Miće i Scallopa.
Možda i nije neko opravdanje, ali priča je pisana na brzinu, gotovo na silu.
Pre no što joj sam se posvetio napisao sam nekoliko priča za konkurse i bio sam prilično idejno "izduvan".
Na odluku da ne koristim restlove starijih priča poseban je uticaj imalo to što me je Scallop prethodno ošinuo za bajate priče.

U svakom slučaju, pokušaću da se ispravim sa nekom novonapisanom pričom.

U nekom razumnom vrmenskom intervalu i nadam se - mnogo boljom...

[scallop]

Da Radionica, ali ono je bio moj post, zar ne? Još se potajno nadam da bih mogao da objasnim da sam "Zemlju za dobre ljude" pisao u frci, za ciglo 20 dana, ali jadac. Posle lajanja nema kajanja. Tokliko o skidanju gaća.

[Džek]

Zamolicu da mi se pojasni ponavljanje u Ljubisi, nisam u komentarima to zametio. Doterujem ga, pa da i to sredim.