RADIONICA B - TABAK PRIČA

[scallop]

Prebroj koliko puta je pomenut. Kao da je čitalac blesav. Izbaci svako drugo pominjanje i na pola puta si. Iskoristi ponavljanja o sanducima jabuka za nešto što nisi napisao, a moglo bi. Umesto silnih glasova iz voćnjaka, kako bi bilo da jednom zađe i da se suoči. Drama raste, imaš dbitak, a niks gubitak. Recimo, neka klinac zaždi u voćnjak, neka ga ujuri i, za trenutak, neka izgleda kao da će ga zatući. Ti pišeš bez međuklimaksa. Kad počneš da voziš nema krivina.

[Džek]

zahvaljujem.

[scallop]

Niko osim Stipana nije ništa pročitao, opazio...?

[Džek]

Pročitao, ne znam šta bih napisao. Stil je neobičan i nekonvencionalan, ali sasvim dopadljiv. Rupe su me zaintrigirale, o karakteru protagoniste bih više da saznam, nekako mi se migolji. Ne mora da znači da će ostati tako.

Eto, ipak sam znao šta da napišem. Čekam nastavak.

[scallop]

Gde nam je ženski svet?

[saturnica]

Evo, sad cu ja...

[saturnica]

Stil tezak. Formulacija recenica, pomalo zajebana. Nije dobro da se citalac toliko muci, mogao bi odustati prije vremena, a steta jer se tema cini i vise nego zanimljiva.
Ovo mi je narocito zasmetalo "dubina pamuka u karakteru" Pamuk nije dubok zaboga, a ovako ispada da mu je bas to karakteristika. Dubina. Prepostavljam da se htjelo reci da mu je dusa meka kad je vec usporedujemo s pamukom. Ne?

[scallop]

Ako uspeš i da pretpostaviš o čemu se radi, da ne diramo u autorovu poetiku. Biće još toga.

[hidden]

Iskoristicu priliu da se jos jednom zahvalim svima koji su komentarisali moju pricu, a posebno scallopu koji se stoicki trudi da nam na ovoj temi skrene paznju na bitne stvari.

[scallop]

Danas postavljam drugi deo priče. (Ako neko zapazi da nisam neka mi odmah javi, da ispravim. )


Napomenuću samo da stalno primećujem da su najčešće primedbe na priče vezane za greške koje sam pisac obilno pravi. Kao što je Hrundiju bez razloga zamereno na interpunkciji, ovde je interpunkcija nabacana kao čavli po putu da se spotakne policija.


***

Seoski birtaš je bio retko fin čovek, s jedinom manom da se kao takav predstavljao samo dok je gostio one za koje je načuo da su prodali dal' žito, kukuruz il' svinje, pa još uvek bili pri novcu. Inače je bio zle naravi i džukela pre svega. Birtiju je vodio čvrstom rukom, nije tokom prošlog života bio džabe ključar u kraljevskoj ustanovi kaznioničkog tipa. Još uvek je po navici, tad ispod pregače, nosio kratki pendrek od pletene goveđe žile. Nije ga koristio često, možda i ne češće od samo jednom jer nije imao ni zašto, celo selo se štrecalo od njegovog posezanja za ispod pregače. Jednom se desilo da mu se gost u svojoj pijanosti bekeljio na račun koji je isti odbijao da plati, samo da bi posle i koliko mu je još od života ostalo morao da srče supu na trsku. Toliko je duboko pletena žila ulazila u lobanju, nije ju lomila neg' sitnila. On se iz državne službe penzionisao i pre vremena, biće da se na vreme namirio pa mesto da, kad je već hteo da se zabirtijaši, takvo šta otvori u varošu ili gradu gde je ispičutura i prekoviše, samo je odmahivao glavom i ponavljao da on zna bolje. Pa je otvorio birtiju u tom selu, gde se sedam puteva ukrštalo nedaleko od njega, zemlja bila plodna a narod prost i žedan.

,,Jel' vidiš one tamo? U ćošku sede, nose jahaća odela a došli su peške", Birtaš je jasno određivao a ovaj je i opet zverao po birtiji. Odvalio mu je ćušku pod uvo da se prene. ,,Kažem, oni tamo što su stigli jutros a čitav dan samo sede u ćošku, njima nosi piće, fino im se nasmeši, kaži da kuća časti. Ponudi im da ostanu i na konaku. A onda brže bolje trči po Boktera", pogledao je na sat pa nije bio baš zadovoljan. ,,Valjda je do sad stigao da se otrezni. Kaži mu da se namesti pored njih, ispraznićemo jedan astal pa nek' sve dobro sluša. Ionako sad nema posla. 'Ajde, leti!", šutnuo ga je u tur pa je konobar i poleteo, sve pazeći da mu ne sleti naređano na poslužavniku.

Novopridošlice u ćošku su odigle čašama u zahvalnost, on im se nasmešio pa je nastavio da razmišlja, potiše. Nekako mu se nije sviđala sva ta alarma u vezi sa rupetinama, kvarila mu je uigran sezonski plan poslovanja. Nije voleo promene, al' kad bi se one i pojavile uvek se trudio da bude pametan i vidi dal' bi se šta moglo iz svega toga naplatiti. Trljao je krpom sve čaše redom i to već po ko zna koji put, pogledao sve češće put sata, a vreme kao da je bilo oslinavilo, rastezalo se ljigavo u nedogled. Kleo je sebe što je bokteru ranije dao da se naliže kao skot, tad je cenio da će tu veresiju možda moći uskoro i da naplati, nekako, svakako ne u parama; otkad su jamurine preskočile i prugu, pojele joj usput veći deo, nije verovao da je blizu kad bi se opet mogao začuti pisak lokomotive. Time je pravdao svoj bokterski poduhvat, dug što veći, i pre toga se nagomilalo da je postajalo sve pozamašnije, jača i odanost bespolenog pijanca.

Ušetao se Bokter lakim korakom, utegnut službenom uniformom, mirišljav kao prva prolećna ljubičica. Stao je uz pridošlice, dernjao se i tražio da se ubuduće obrati više pažnje na njegov lični astal. Još je dlanom sa susednog stola, da potkrepi, čistio zaostale masne mrve pa posle gledao šta bi sa isprljanom šakom.

,,Gospodine, dozvolite da vam se izvinim", hitao je Birtaš s krpom da mu odmasti ruku, krckali su Bokterovi prsti dok se time bakćao. Odmah je i stolnjak istresao pa okrenuo, usput se jednom rukom držao gde je uz pas stajala pletena žila. Polovina prisutnih je iz džepova zvecnula po astalima koliko su bili dužni pa se razišli, druga je skupila kuraži i ostala da vidi baš šta će dalje biti.

,,Šta gospodin izvoljeva?", uslužno je Birtaš škriputao zubima.

,,Kao i uvek dragi moj, kao i uvek", Bokter se već bio zavalio u stolicu, popravljao je stolnjak gde se grčio, očijukao s pridošlicama u ćošku. Poželeo je i njima dobro veče.

,,A to bi, gospodine, bilo?", plamteo je iz očiju.

,,Današnja usluga, to vam je nešto najgrđe što se ugostiteljstvu ikad dogodilo", okrenuo se onima u ćošku tražeći i njihovu potvrdu toj svima očitoj činjenici. Uzvratili su mu podignutim čašama pa se vratili svojim domunđavanjima.

,,Dragi dečače, nek' bude kao i uvek: manji nasad pečenih jaja, pržena slanina, paradajz salata i...", prkosio mu je pogledom pravo u oči ,,večeras me nešto žiga od gorušice, uzeću samo par kobasica. I ne zaboravi na buteljku, od onog crnog", pa je kao izgubio interesovanje, okrenuo je Birtašu leđa.

,,A vi gospodo, vi ste biće došli da vidite naše već slavne jamurine", sasvim je približio stolicu uz astal u ćošku. ,,Rupe k'o rupe, možda malo veće da i prugu progutaju, al' i dalje samo rupe. Ja da vam kažem, kakvih sam se ja samo rupa nagledao u mom poslu, ove ovde su...", bio je srećan što je konačno ućutao. Pridošlice su imale okrugle oči, možda i suviše okrugle; kad su se takva tri para uprla samo u njega jezik mu je namah onemoćao, baš kao i ruke, i noge, i sve šta je od tela imao na sebi.

,,Gde je Poštar?", upitao ga je jedan od tri moguća glasa što su sedela u ćošku.
,,Eno ga, spava. Tamo u štali, sa sve Knezom. Spavaju već nedelju dana. Od kad su se vratili samo spavaju", reči su same izlazile, nije Bokter morao ni da ih promišlja.
Druga polovina sela se zaglavila u vratima, nekako i utekla. Krenuli su tek kad je Birtaš hitnuo od sebe tacnu sa sve posluženjem za Boktera, pa se sakrio pod šank. Nisu znali šta je video niti čuli išta, dovoljno im je bilo da ga vide takvog, prepadnutog.

***

,,'Oće zakopano zlato, znam ja šta je njima na umu", ruku svezanih iza leđa i naslonjen o zid šanka, birtaš je želeo da pobesni, sramota ga je bilo da tako kao sputan ovan samo sedi. Bokter je ćutao jer se svemu tome nije nadao, baš kao i konobarčić kome je svakako bilo strano da progovara ako ga se ne bi lično i upitalo.

,,Zlato! Zasigurno je da negde tamo dole ima zlata, zadavilo ih ono daće Bog! Neće da dele... Poštar mora biti da nešto zna. Sa Knezom je bazao cele one noći, nešto su našli, nema druge", migoljio se, kružio je vezanom šakom, tražio gde je čvoru bila slaba tačka. ,,E pa kad je tako, kad neće da dele...", mučio se odnazad, krivio i istezao, sve dok nije poskočio razdrešen. ,,Onda neće dobiti ništa!", izgledao je onako oslobođen, tražio ako bi ga šta opet napalo. Sa šanka je zgrabio veliki nož za meso, oslobodio i dvojicu nepotrebnih al' kako je bilo da se drugih nije moglo u tom trenutku uposliti, okupio ih je i tiho im objasnio plan.

,,Kad one spodobe opet uđu, ti ćeš pijanduro već stajati s desne strane, da te vrata ne preklope, ondao bao! Tuci u glavu, ne gledaj gde samo tuci u glavu. Evo ti oklagija. Ja ću ih posle dočekati ovom braćom", mlatio je izvađenom upletenom žilom i mesarskim nožem. Bokter je klimao glavom, nešto u razumevanju a više u strahu. Kad se Birtaš okrenuo konobarčiću, i njemu je zaustio da izda kakvu naredbu ali ga je praznoća u njegovom pogledu naterala da istog samo gurne sa strane. ,,Tu da ćutiš! Lezi tu i ćuti!", pripretio mu je nožem. Pa su se rasporedili oko vrata, dva lava napreguta da bi odbranili svoje.

Od gde je bila štala se čulo da neki razgovaraju. Raspričavali su se, bilo je da više niko nije mario za birtijska vrata.

,,Neka birtaša on ima nos, možda će nam ustrebati", svi su se iznenadili kad je Knez koraknuo u birtiju, ponajviše on sam. Oklagija ga je bubnula postrance niz glavu, nije pao samo je klekao, gledao kako mu se bliže odsjaj noža i zamahnuta pletena žila.
Tri prilike su ga preskočile, postavile se tako da više nije moglo biti daljnjih iznenađenja. Birtaš se zeleteo i na njih, da obriše pređašnju sramotu kad su ga na prevaru skembali. Jedan od pridošlica je, iskoračivši, pružio ruku Birtašu kao da bi ga nekud poveo. Ovaj se iznenadio, možda na tren i zbunio, pa nožem i novom silinom opet ustremio prvo na njega, samo da bi još jednom, isto kao i ranije te večeri, udario o nevidljivi zid što koske nije lomio snagom već na njih puštao strah. Uplašio se da će opet pasti na kolena, i jeste klekao. Bojao se da će se slike vratiti, i vratile su se, opet su mu oči proletale kroz oganj što je proždirao čitava naselja, užarene grede su padale a nedopečena tela iznutra cvrčala. Video je zbeg; na proplanku je mirovao, u oči mu je kapala njihova prolivena krv, mutila pogled i krvavila suze. Plakao je Birtaš, ridao kao nedonošče sve proklinjući svoje mekano srce. Nije želeo da prihvati istinu kako su ga dva puta u jednoj noći prevarili na istu patetiku.

,,'Ajde 'ajde, vidi ga, sav se ulipao!", upinjao se Poštar ne bi li ga pridigao. ,,'Ajde, prvo da lepo celivaš pa da onda vidimo šta ćemo", skinuo je sa vrata krstić, podneo mu ga pod nos pa sve požurivao očima. Odgurnuo ga je, došetao do pridošlica pa ih razgledao sa svih strana. Lagano je, da svi vide, pridigao kažprst pa njime pažljivo bocnuo najbližeg u grudi. Zavarničilo mu je preko prsta pa ga je brže metnuo u usta, na smenu sisao i pirio u njega.

,,I ukus im je opor, otac ih materin..." mrko je gledao sablasnu trojku skidajući pregaču, pazio da ne uvredi nagrđen prst. ,,A šta ćemo sa..." hteo je da upita za onu dvojcu nepotrebnih pa je video da već spavaju. ,,Tako je i najbolje", klimnuo je odobravajući. ,,Šta sad?".

***

Stigli su kad je okrajak  jutra tek nagoveštavao da će možda jednom i svanuti. Još od kad su se jamurine prikazale po prvi put, noći su bivale sve jedna hladnija od druge, kao da je nekakva promaja vukla ispod zemlje, hladila gornji svet. Neki bi se zakleli da ni danje svetlo više nije bilo tako jasno kao pre, kroz izmaglicu je narod bazao. Kako god bilo, narod više nije izlazio u njive, niti da radi nit' da zagleda kad je koja rupa zinula još jače. Ćutali su svi u svojim naseobinama, malo više jeli i mnogo više pili, čekali kad će im se razdaniti kroz to što nisu razumevali.

,,Utvare, Bogo moj prave utvare", Poštar je još uvek stresao jezu sa sebe makar što se put od birtije do u pola atara odavno završio. On nikad nije leteo pa mu se tad ta stvar sa zujanjem kroz vazduh nije ni najmanje svidela. Lupao se šakama po odelu kao da je morao neku najgrđu gadost da brzo skine sa sebe.

Seoski knez i Birtaš, ni oni nisu bili oduševljeni putovanjem ali su ipak ćutali, pristojno odaljeni od provalije gledali kako tri utvare, kao tri stršljena preleću nad propalom zemljom. Tad već, to im nije ličilo samo na vanredno neobičan poduhvat jer su se te noći sve jamureni udružile, po komandi klecnule pa se urušile čineći nešto slično preraslom tesnacu; čitave table atara su jednostavno nestale, sručile se u ništa, obodima čineći nepremostivo bilo kome ako bi pokušao da se niz te litice spusti. Sve je propalo u dubine, samo se negde daleko i po sred sveg ništavila, na jednom sprudu klackao salaš. Kako bi koja utvara preletela on bi se zanjihao, škriputao na svom špicu što mu nije davao da se sasulja gde je ostalo već završilo. Ronila je zemlja sa spruda, tanjila se potpora al' je salaš nekako i ipak izdržavao.

,,Kaži mi", progutao je Birtaš suvu knedlu ,,dal' ti znaš zašto smo nas trojica ovde?", zakrunilo im se pod nogama, napravili su par koraka unazad.

,,Ne znam ništa više od tebe. Sve su to slike muke i jada. Iz nekog razloga će biti da smo im mi potrebni. Šta znam, čini mi se da nisu zli. Vreme je pametnije pa će nam se reći".
,,Čak ni kad si spavao?", nikad se Birtašu nije desilo pa da uzmanjka u ljubopitlivosti. ,,Mislim, utvare su to, sigurno se zavlače i u snove. Čak ni tad, ništa ti nisu..." ispitivao je pogledom upitanog Kneza.

,,Baš ništa. Utekli smo pa zaspali", opet su morali da se pomere, obod je nastavio da se krnji. ,,Probudili smo se, tačnije, probudili su nas u štali. I verovao ti meni, il' nemoj pa da bi bilo sve jedno, od kad sam bio bebče ja se nisam naspavao tako slatko", zamljackao je, od prisećanja mu došlo i da zevne.

,,Onda, da pričekamo", po navici, hteo je Birtaš da razreši za sve, pa su ih gledali kako zuje i preleću atar u nestajanju.

Jutro je osvanulo, jeste se još uvek mučilo i laktalo ne bi li se probilo kroz izmaglicu i došlo do daha, al' se svakako bilo dovoljno razdanilo da su se konture mogle jasnije razložiti po sastavnim linijama. Iznenada, postalo je još jasnije da je daljnje uzmicanje i bežanje od provalije potpuno nebitno – sva se okolna zemlja, do koliko je pogled sezao u krug, srondala u dubine i nestalo je ičeg po čemu bi se moglo hodati. Padali su, odvaljena zemlja im je u letu uskakala u zinuta usta, premetali su se i tumbali, čekali još i na poslednji odskok. Tri prilike su zabumbarale, zgrabile ih i odvukle dublje u prazninu, brže od ubilačkih komada što su tutnjala u svom nestanku.

[Stipan]

Ako je dosad i bilo ikakve sumnje ko je ovo pisao, sad su otklonjene. Ko bi se drugi tol'ko frljao zarezima?

[scallop]

Ovde se ne igramo pogađanja.

[Stipan]

Pa dobro, evo kako ovo meni izgleda. Dopada mi se to vraćanje priče u prošlost. Ne samo tematski već i korištenim rečima, pojmovima i običajima. Korišten je uglavnom arhaičan rečnik i često je obrtanje reda reči u rečenici. Ukupan rezultat je uglavnom bliži poeziji nego prozi.
Povremeno se ritam priče koleba, pre svega zbog mestimičnog usporavanja kao rezultata preteranog posvećivanja detaljima (naročito u slučaju poštara i birtaša), a onda naglog ubrzavanja (kao kada tri namernika onesposobe birtaša i njegovu bratiju) ali to meni nimalo ne smeta. 
Priča je zanimljiva i goni na dalje čitanje. Možda je pomalo prezahtevna za prosečnog konzumenta novina i TV programa, ali meni lično utoliko zanimljivija.

[scallop]

Nešto što bi svakom moglo da bude korisno: priče ujednačenog ritma su dosadne priče. Dobra priča je kao obzorje sa Stenovitim planinama u pozadini, a dosadna kao pustinja. Moje primedbe su vezane za nešto drugo, a o tome kad se priča okonča. (Stipane - korišćenim, a ne korištenim rečima...)

[Stipan]

BON VOYAGE, PIGAFETA

Još jedan autor koji ume da koristi  jezik i rečnik da bi podržao vreme i događaje o kome govori. Za razliku od one o poštarima i birtašima, ovde nema kolebanja u ritmu. Pa opet, ne vidim zašto bi to uticalo na to da ova priča bude dosadna.

Priča definitivno nije fantastika i ja je nikako ne bih tamo trpao. Takođe, ne bih je smeštao u drugo okruženje.

I da, smesta bih je objavio, da sam kojim čudom nekakav urednik...

...Korišćenim rečima, dođavola...

[Džek]

nisam imao problem sa ritmom, nego sa necim drugim. Cini mi se da autor, u pojedinim delovima teksta, forsira njemu svojstveno pripovedanje da to iritira. U tim momentima se gubi sklad celine a citatelj ostaje uskracen za ono sto bi trebalo da bude najveca vrlina price. Ovaj deo je pomalo konfuzan, mislim na tarapanu u bircuzu, ali se da svariti. I dalje me prica drzi, cekam nastavak.

[scallop]

...ovde nema kolebanja u ritmu. Pa opet, ne vidim zašto bi to uticalo na to da ova priča bude dosadna.

Eh, Stipane, pored ispravnih treba koristiti i prave reči. Nigde nisam upotrebio reč kolebanje. Ona ima drugo značenje u odnosu na promenu ritma. U Pigafeti svakako da ima promene ritma, a to što ne vidiš je tvoj problem, a ne moj ili priče.

[Stipan]

Pa ja i nisam neki komentator, samo sam hteo da podržim ovo što se ovde dešava.

A i nisam hteo da ti prigovaram, ne mislim da sam dovoljno iskusan za tako nešto.

Nema veze, ubuduće ću se ograničiti na čitanje.
Za komentare postoje i pametniji od mene.

[scallop]

Dirnut sam što si dirnut. Samo ti komentariši. Jedino nemoj da mi turaš u usta ono šta nisam napisao. Tako argumentirati svoja viđenja nije fer. U najmanju ruku. A meni je pun torbak podmetanja (ovo tvoje ne računam kao podmetanje).

[saturnica]

Priča je zanimljiva i goni na dalje čitanje. Možda je pomalo prezahtevna za prosečnog konzumenta novina i TV programa, ali meni lično utoliko zanimljivija.

...nego kako nego goni. Što se tiče zahtijevnosti, ne pretjeruj! Nije ovo Nietzsche! Ali je svakako dobro, zanimljivo i ima neki svoj osebujan ritam.

[Kimura]

Niče u deset rečenica kaže ono što će neko reći u celoj knjizi ili čak ono što neće uspeti da kaže u knjizi. Zahteva pažnju, to je istina, ali ne i napor koji je potreban da bi se prošlo kroz ovu priču.
Ja bih dalje čitala samo ako me gone.

[scallop]

Evo i kraja priče, pa se ispričajte, ako ima ko šta da kaže.



***

Zaškripala su odavno podmazana vrata crkve. Stezao je Birtaš ogromnu kvaku, osvrnuo se da proveri, i njih dvojica su bili sluđeni istom merom. Spušteni u kazan koji se poslednjim urušavanjem još i produbio, stajali su na sred raskrnice. Četiri puta su nekad vodila u negde, van grada zasigurno. Prostirali su se u daljini sve dok se pogled ne bi zakrivio i prekinuo, pa nastavi da raste surim liticama koje su ih sve, i njih trojcu i celi grad okruživale. Dužom gradskih puteva, račvale su se pobočne ulice da bi se i one granale na sokake iz kojih su isticali puteljci, vodili su do kućeraka u predgrađima.

Šetali su se kroz stari potonuli grad, isprva nisu nigde ulazili samo su gledali, pipkali građevine da bi možda lakše prihvatili istinu, činjenicu da kako god se sve to završilo njihov život je morao da se nepovratno izmeni. Kao i u svakom gradu, građevine su u centru bile velelepne, od nekoliko spratova i kaćiperne. Posle se svet smanjivao, koliko da i sirotinja nađe gde da zavuče guzicu kad bi se iz oblaka prosulo. Ceo grad su obišli, žurili da vide sve pa se vratili odakle su i krenuli, u centar gde su se svi putevi sjedinjavali u gradskom trgu. Pogled na gore je odatle bio i najbolji, tu je stajala crkva, kitnjasto je štrčala i pružala se u vis dokle im se pogled već poprilično gubio, a na samom vrhu gde joj je bio špic,  klatio se salaš onog matorog kome niko nije znao ni ime niti koliko je godina poživeo.

,,'Oćemo li ući? Il' da popričekamo dok ne smrkne", požurivao je Poštar.

,,Šta znam... Iskreno, nisam siguran da su me moji uopšte i krstili, smem li ja unutra?", vajkao se Birtaš, kao.

,,Puštaj onda", prekrstio se i kroz odškrinuta vrata provukao unutra. ,,Mene interesuje kakve su im crkve pod zemljom", jekom se rečenica još nekoliko puta vratila, pozvala ih, pa su se i njih dvojica snebivljivih ušanjali za Poštarom.

,,Crkva kao crkva, jedino što je ova malo veća", Knez nije krio suzdržanost, premišljao se dal' je jednom možda kročio i u još veću.

,,Ja nisam bio ni u jednoj, meni je ova najveća!", zasmejao se verovatno nekršteni, pa se prepao jeke i obećao sebi da će se ubuduće smejati samo kad bude morao – ništa jezivije nije čuo u svom životu.

,,Gle!", Poštarev prst je upirao put lustera, sveće na njima su se same jedna po jedna palile, nizovi i krugovi svetla su im rasterivali mrak nad glavama. I sa strane, sa svih strana, sveće su bile postavljene i po zidovima, plamičci su se ukresivali a crkvom ukazivao jasan dan. Linija svetla ih je vodila napred, dublje u crkvu. Tek kad se upalila i poslednja sveća, shvatili su da u njoj nije bilo baš ničega čime se crkve inače kite iznutra, jedino su zidovi bili beskrajno oslikani. I pričali su jednu istoriju, ispovedala se crkva njima. Vratili su se da joj ne omaše početak, govorila je o dobrim danima u zlatnom dobu, o poštenom narodu kojeg je zlo imalo da pohara. Kazali su im zidovi da su oni dobro znali šta će ih snaći, isto ono što je druge pre njih već pregazilo. Pa su rešili da zlu opale pljusku dok se još imalo vremena, barem su ga mogli napraviti blesavim. Zatrpali su rođeni grad, prevukli ga debelom zemljom, zameli svaki trag da ga je ikad bilo pa se spakovali i otišli da se rasprše na više strana neg' što ih je svet ikad imao. Da jedno drugog više nikad ne vidi, i da se tajna zaboravi.

Iza njih su ostala samo trojica, oni su verovali, odbijali su da grad ostane sasvim sam. Čekali su da se narod vrati.

Zahujalo je iz dubine crkve, tri utvare su sletele, gledale ih. Ličilo je kao da imaju još toliko vremena da i na njih sačekaju.

,,Pismo!", pljesnuo se Poštar kao zaboravan, izvadio je kovertu. Tad je bila adresovana sasvim čitko i ne samo brojem salaša. Nasledniku gornjeg čuvara grada, posle se nastavljalo njegovim imenom i prezimenom, i službom. Nije otvarao da vidi šta je bilo iznutra. Prsti su mu zatitrali pa je koverta sletela. Nesigurnim korakom, prišao je utvarama.

,,Prihvatam", klimao je, gledao u poslednje dve slike na zidu, na jednoj je čovek nosio pušku, izgledao je nekud u daljinu. Na drugoj su dvojica špartala podzemnim gradom, nosili su dugačke mačeve. Pogledao je u pod gde su stajale utvare, dva mača i jedna puška su čekale.

,,Prihvatamo", i u njihovo ime se izjasnio. Očekivao je barem utvarno odobravajuće klimanje, a oni kao da su se prepali, odskočili su pa sve brže letali crkvom, prvo i naoko besciljno, da bi konačno nanjušili šta su tražili pa suknuli put samog špica crkve, i nestali.

,,Nego, čega si se ti to naprihvatao?", privukao ga je Birtaš u svoj medveđi zagrljaj, krckalo je kako mu je šakom bližio ramena. I Kneza je interesovalo.

***

,,E, stoka seljačka! Ma, jel' vidiš ti šta sve narod može da naradi?! Samo ga pusti..." iščuđavao se sreski načelnik prizorom što mu se kroz prozor dvogleda ukazivao iz dubine kazana.

,,Sve znam..."

,, Zato sam vas odmah izvestio..."

,,Stoka. Kažem, znam ja to najbolje gospodine sreski načelniče..."

,,Pa ja sam sa takvima morao i da živim, da ih trpim..." uskakali su jedan drugom u reč nadopunjavajući se. Tad već presvučeni u svoja zvanična žbirska odela, Bokter i Birtašev konobar su se umiljavali načelniku.

,,Eto, sad su i novine čule, šalju svoja piskarala, praviće napise o našem srezu, zavlačiće nam se pod kožu i u krevet ulaziti samo da bi nas nablatili. Sad, kad još vide i grad u zemlji, pa ja stvarno ne znam, ja ću od njih da poludim", očekivao je da će ga podbadati od rebara, već je i maramicu spremio da obriše znoj pod nosom, pa je primetio da ga ništa ne žiga. Čak ni vrućine nije bilo, samo dašak svežeg povetarca što je odole vukao. Nasmešio se halapljivo gutajući taj dubokozemaljski mir što je opijao. Pa se prenuo.

,,Daj mi jednog! Odmah da si mi doveo jednog!", opet se prozlio.

Žandarmski narednik je poskočio po komandi, merkao koga od u krug i pod puškom zbijenih seljana da privede. Ko se od njih nije zgledao, ili tek sebi proučavao tabane, blenuo je u sjajne topove što su preko okupljenih bili upereni u kazan. Odustao je narednik od pametovanja pa izvukao prvog što je nosio brkove. Odmah mu je lupio par šamara i jedan bubetak u želudac, pa ga prosuo načelniku pod noge.

,,'Ajde, i da ne lažeš, kaži mi otkud vama, seljačinama, jedan ovakav grad pod zemljom? 'Ajde, brže brže brže, pevaj!", gubio je živce načelnik.

,,Dece mi, šta ja znam. Bile rupe, sad sve propalo", borio se privedeni nesrećnik za vazduh još od onog narednikovog pozdrava.

,,Znači, čeprckali ste, kopkali kopkali", glumio je načelnik kako je već zamišljao miša u rupi, unosio se seljanu u lice. ,,Otkud, ovoliki, grad, u rupi", seckao je reči spram ritma kojim je lupao šeširom seljana po glavi. Hteo je i da ga šutne, al' ga je neplanski probolo tamo gde ga je po hladnom vremenu lumbago najviše mučio. Narednik se našao lično prozvanim, ostavio mu je vremena koliko da se sklupča pa ga gazio dok nije iz prašine počeo da zaziva i pokojnu mater.

,,Ustvari, ne želim da me interesuje", presecao je načelnik daljnje mučenje mozga ,,teraj marvu kući, nek' donesu lopate, ašove, nek' grebu prstima ako drugo nemaju, hoću da je ovo zatrpano do ujutro!", hitnuo je dvogled put kazana. Kraljevski artiljerijski oficir je nemušto zajecao, pratio svoju nesrećnu spravu u padu dokle mu iz tačkice nije nestala sasvim. ,,Ti, žeži po onom dole. Ni cigle cele ne želim da ostane!".

,,Pali!", komandovao je oficir, plotuni su se razlegali, upadali unutra.

Načelnik se taman peo u kola da kočijašu kaže kako želi da ga brže vozi na jutarnju kabezu, već je kasnio, kad se nadigla olujina. Učinilo mu se da je video nekakve utvare kako topovima odgrizaju cevi, odižu zemlju i okreću je naopako, pa su se konji otrgli i utekli a njega neke druge sile odvukle u ambis.

Sutra su se novinari našli besposleni kad su konačno stigli, izgledali atarom pa nigde nije bilo jamurina ni ičeg. Još se manje sreskom načelniku moglo ući u trag. Seljani su bili zauzeti oranjem njiva i potezanjem vila na svako jedno pitanje.

Preksutra su sve novine objavile kako je načelnik protiv slobode javne reči, lažov i da je pride ojadio sresku kasu za onoliko, pa da je zato utekao čak do Amerike gde će mu se zasigurno izgubiti svaki trag.

Seljani su nastavili da izbegavaju stari salaš, tamo je opet neko nabijao pušku krupnom solju.

[Stipan]

Pročitao i neću ništa da kažem...

[scallop]

Dobro, samo vodi računa kad prolaziš pored nekog salaša uz drum. Da te neko ne osoli.

[scallop]

Madam Šoša se rasčitala i rekla bi nešto da je nisu žestoko naljutili na jednom drugom topiku. Nadam se da ćemo pobediti, uprkos.

[saturnica]

Pročitao i neću ništa da kažem...

Eto, ni ja...

[scallop]

A ja ću da zapišem u podsetnik, kad budete nešto tražili od mene.

[Džek]

Priča, mislim da sam već napomenuo a ako nisam, hteo sam pa zaboravio, zahteva pažljivo čitanje i apsolutno prepuštanje autorovoj ruci koja sigurno i bez zastajkivanja vodi kroz radnju.
Nekonvencionalnom naracijom, koju sigurno neće svako prihvatiti, a koja je glavni adut priče, autor lepo dočarava seting i lokalni mentalitet karaktera.
Priča je osveženje na ovoj radionici; neko će je prihvatiti a neko neće. Lično, nemam zamerki, pretpostavljam ko je autor i već odavno sam izrazio simpatije ka takvom stilu.

Sama priča mi duguje nekoliko objašnjenja. Da je autor hteo da mi ih pruži, pružio bi, a ovako, ako zanemarim svoju znatiželju, priča sasvim lepo funkcioniše.

Prvi deo mi je sasvim Ok, lepo uvodi i intrigira. Središnji je pomalo zbrčkan, konfuzan, valja se dobro napregnuti i sve će leći na rudu,  a zadnji je lišen toga, lepo zatvara.

Ovo bih objavio. Uz uredničke intervencije ili ne, ne bih znao. Meni je i ovako solidno. 

[Stipan]

A ja ću da zapišem u podsetnik, kad budete nešto tražili od mene.

E, znao sam! Neću opet da se nađem na crnoj listi pa ću ipak progovoriti. Evo, ovako:

Stojim iza onoga što sam prethodno rekao. Ritam je jako nestalan i povremeno zbunjuje. Scene u krčmi, baš kao i scene u potonulom gradu treba brutalno proširiti. Potrebno je višestruko čitanje da bi se ušlo u trag događajima. Slika potonulog grada je inače maestralna, sasvim na tragu Lavkraftovih fantazmagorija. To je vredno truda da se ozbiljno razradi. Takođe mi se kraj veoma dopada. Bilo, pa nestalo. Odlično!!! Poraditi malo na pojašnjenju ove dve scene koje sam  napomenuo, pojasniti događaje oko njih i priča će biti fantastična. I rasporediti pravilno te zareze, za ime božije!!!

[saturnica]

Ja o zarezima nemam pojma, tako, nisam ih niti uocila. Prica je napisana kao Legenda o nestalom gradu. Najvise se mi se dopala odlicna karakterizacija likova, i zivotnost same price. Istina je da su recence takve kakve jesu, i da sam se vise nego jednom o njih spotaknula, ali  to bih za sad drzala problemom koji nije nerijesiv, iako sam se pred kraj na njih i navikla. Scallop je rekla da ne diramo u spistaljsko-poetski izricaj, pa rekoh, onda o tome ne bih.
Sto se tice scene iz krcme, nisam sigurna bili je kao Stipan prosirila, mozda bih je malo i kratila, ucinila mi se bespotrebno duga.
Kraj odlican.
Eto, sve pohvale autoru price.

[saturnica]

Stipane, jesmo li se izvukli s crne liste?

[Džek]

Eto, da nije Džeka ledolomca, niko ne bi ni abera o priči. Saturnice, kaži "hvala"

[saturnica]

Eto, da nije Džeka ledolomca, niko ne bi ni abera o priči. Saturnice, kaži "hvala"

Hvala!

[scallop]

Zapišite poslednju rečenicu u priči. To ja zovem perfect end line.

[Džek]

@Saturnica


Zadovoljstvo je moje, gnedige.
Uzgred, ne mislim uopšte da su rečenice problem, nego pojedini čitatelji 

[saturnica]

@Saturnica


Zadovoljstvo je moje, gnedige.
Uzgred, ne mislim uopšte da su rečenice problem, nego pojedini čitatelji 

Znas sto, nemoj se bas previse zanasati s tom parolom, da je uvijek u citateljima  problem. To si ti sad rekao da bi opravdao sebe i svoje recenice? Ili grijesim? Sjecas se kakve smo primijedbe imali na tvoje? Nije to isto i nije primijenjivo na ovu pricu. Ovdje se samo radi o cudnoj konstrukciji. Kod tebe je nesto drugo u pitanju, pa se nadam da neces zamjeriti sad na ovom sto sam rekla.
I hajte vise, ne potezite me za jezik, idem sad na kavicu.

[Stipan]

Ledolomac je bila prpa od Scallopa i ništa drugo.

Tek toliko da ne mešamo babe i žabe.

[scallop]

Ledolomac može da bude ko oće, ja sam kičmolomac. Sic dicit carissima. Ma, srži iz kičme ću vam se nasrčem.

[Plut]

Ledolomac može da bude ko oće, ja sam kičmolomac. Sic dicit carissima. Ma, srži iz kičme ću vam se nasrčem.

Scallop je rekla

[scallop]

Paz' da ti se zamanta.

[Plut]

Ja samo vežbam širenje kičmenog kanala, a to s zamantavanjem lakše ide.

[saturnica]

Ledolomac može da bude ko oće, ja sam kičmolomac. Sic dicit carissima. Ma, srži iz kičme ću vam se nasrčem.

Scallop je rekla

20... ...lele...

[Hrundi V. Bakshi]

PUT  KROZ  EDEN

1. Ocena celine priče

    Priča pati od previše objašnjavanja, da bi se opisalo nešto jednostavno, čin ili slika, što se moglo postići sa tri, četiri, čak i jednom rečju, autor je često koristio rečenicu, ponekad dužu, ponekad dve ili tri. Prva četvrtina priče je preopterećena, praktično sve do dolaska u Baštu razuma, a sve se to moglo u nekoliko rečenica reći, brzo, efektno, slikovito. Ovako, na banalnost je potrošeno dosta prostora, a na susret sa Užasom, u obliku jajeta, tek tričavih nekoliko redaka i razmena jednog "zdravo". Tu leži osnovni problem priče, što ja (barem, ne znam za druge), taj Užas nisam shvatio kao užas, več kao... nešto. Nedefinisano, mada postoji. Ima ga, ali ne znamo šta je. Tu je, ali i nije. Njemu je trebalo pristupiti sa mnogo više pažnje, naknadno objašnjavanje nije doprinelo ni užasavanju, ni shvatanju užasa.

2. Mišljenje o sadržini

    Nedavno sam gledao film koji liči na ovu priču, igra Denis Kvejd, ne znam kako se zove film, a "umešao je prste" i Event Horizon, sa svojim "liberate tuteme ex inferis", dok u ovoj priči imamo "spasite svoje duše". Priča je klasičan SF i trebala je da poentira iz završnog dela, gde se od Čoveka, Mašine i Užasa stvara novi entitet, novi život. Možda je priču trebalo podeliti na dve, uslovno rečeno, celine, na prvu u kojoj Tajler dostiže Užas, i na drugu, gde od susreta sa njim izvlači pouke koje od njega čine Tvorca novog života.

3. Mišljenje o karakterizaciji

    Nisam osetio Tajlera. Razumem njegovu, nazvaću je, teskobu, ali ga je trebalo približiti čitaocu kroz neko, recimo, sećanje. Da li je imao ženu? Dete? Majku? Mačku? Da li pamti nešto pre Užasa, što mu je ostalo urezano u svesti, nešto prijatno, neprijatno, potresno? Da li mu neki deo broda liči na nešto, podseća ga na nešto, na dom, na neku ustanovu? Ljudi koje sreće u brodu, nakon infekcije, kako preživljavaju, šta jedu?   

4. Utisak o stilu pisanja

    Rekao bih da je Ivica više pročitao knjiga stranih, nego domaćih pisaca, što je samo konstatacija.

5. Ocena pismenosti

    4

Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:

- da uz ozbiljnu doradu

[scallop]

Hvala. Hajde sad i ovu poslednju, da se ne načekamo pisca.

[Hrundi V. Bakshi]

Do kraja nedelje, nisam je još pročitao. Kasnim iz opravdanih razloga.

[Džek]

Ledolomac je bila prpa od Scallopa i ništa drugo.

Da, zato ujedno bude martyr i lokalni Hampelmann.

[scallop]

Džek, neću dozvoliti trolovanje po ovom topiku.

[Džek]

Onda ne bi trebalo ni prozivke na ličnoj osnovi.
Trudim se da učestvujem ovde, pišem, komentarišem sve, pa i neke koje ne mirišem, i nikoga ne diram, prvi.

[Stipan]

Nema tu pomoći, neko od nas dvojice odavde mora da nestane.
U protivnom ćemo sjebati i ovo kao i sve ostalo.

Nema problema, čopor nikad nje bio moj izbor

Povućiću se ja. Uživaj Džekonjo.

[Džek]