Neke misli o pisanju

[saturnica]

Evo smaram se ovdje na istoku. Zima je pocela. Nema sunca. Na zapadu ga sigurno ima. Jel tako? Mogla bi da napises jednu kratku, dijametralno suprotnu ovoj mojoj gore koja bi se zvala SUNCE. A?

možda, mada... više sunca može značiti da se blato i svinje u njoj samo još bolje uočavaju...

[saturnica]

SUNCE

Apartman do apartmana. Soba do sobe. Tijelo do tijela. + 35 u hladu. Nezapamćena suša. A vode ni za lijek. Pet su je dana uzimali iz cisterne za parcijalno tuširanje. Ponekad ni to. Ostavljali su sunce, more i sol na koži. Noću su prevrtali ljepljiva tijela zapletena plahtama, proklinjali komarce i pokvarenu klimu. A onda u zoru, pod rastvorenim prozorom i raspamećenim cvrčcima, zadah koji se ne zaboravlja tako lako. Magarac. Tovar, rekli bi domaći. Sivko, zvali su ga i domaći i strani. Dobro je gazda na njemu zarađivao. Đir po rivi 10 eura. Tura slikanja 15 eura. Sve dok nije nestao. Pet dana. I evo ga sada. Raspadnut leš pod gazdinim prozorom. Kao upozorenje ili opomena. Normalno. Još jednom mi odnesi goste pred nosom! Jasno? Proći ćeš kao tovar. S muhama u ustima. S obješenom dlakom na leđima. Na + 35! Šutke su gledali kako se sunce na obzorju diže. Još jedan dan za krepati

[Mme Chauchat]

SUNCE

Apartman do apartmana. Soba do sobe. Tijelo do tijela. + 35 u hladu. Nezapamćena suša. A vode ni za lijek. Pet su je dana uzimali iz cisterne za parcijalno tuširanje. Ponekad ni to. Ostavljali su sunce, more i sol na koži. Noću su prevrtali ljepljiva tijela zapletena plahtama, proklinjali komarce i pokvarenu klimu. A onda u zoru, pod rastvorenim prozorom i raspamećenim cvrčcima, zadah koji se ne zaboravlja tako lako. Magarac. Tovar, rekli bi domaći. Sivko, zvali su ga i domaći i strani. Dobro je gazda na njemu zarađivao. Đir po rivi 10 eura. Tura slikanja 15 eura. Sve dok nije nestao. Pet dana. I evo ga sada. Raspadnut leš pod gazdinim prozorom. Kao upozorenje ili opomena. Normalno. Još jednom mi odnesi goste pred nosom! Jasno? Proći ćeš kao tovar. S muhama u ustima. S obješenom dlakom na leđima. Na + 35! Šutke su gledali kako se sunce na obzorju diže. Još jedan dan za krepati

Ovo je do sada verovatno najsmisleniji post na ovoj temi i sjajna početna pozicija za priču. Pozdrav, Saturnice.

[Mica Milovanovic]

Zanimljivo...


Vidim da ću te morati angažovati kao potparola našeg UNESCO Centra za održivo upravljanje vodama u uslovima klimatskih promena.... 

[SuperSynthetic]

- Mama, mama vidi kako se magarac topi! Kao sladoled! - vikalo je dete koje je prolazilo pored mrtvog magarca.
- I mi cemo ako voda uskoro ne stigne - odgovorila mu je majka i povukla ga u stranu, podalje od crkotine.

Na plazi se more presijavalo od kreme za suncanje kojom su se turisti nemilice mazali. Kao da si prosuo naftu u more. More im je vec danima bila jedina voda u kojoj su mogli da se okupaju. Kise nije bilo ni u dugorocnoj vremeskoj prognozi.

http://youtu.be/Xx0D7CDazFA

[saturnica]

Ovo je do sada verovatno najsmisleniji post na ovoj temi i sjajna početna pozicija za priču. Pozdrav, Saturnice.

I tebi Jevtro!

[SuperSynthetic]

Danas svako zna
Da je glava samo jedna
Danas svako zna
Pred kim pasti na koljena

Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže
Jesi l' normalan Dragane
Zatvaraj prozore, ne radi grijanje

http://youtu.be/bEdVyh8mGIY

[SuperSynthetic]

The single most important piece of advice
I ever got was to concentrate on story.
What is "story"? It's the quality that keeps the reader
following the narrative. A good story makes
interesting things happen to a character with
whom the reader can identify. And it keeps them
happening, so that the character progresses and
grows in stature.

A writer's job is to do whatever is necessary to
make the reader want to read the next line.
That's what you're supposed to be thinking
about when you're writing a story. Don't think
about money, don't think about success;
concentrate on the story—don't waste your
energy on anything else. That all takes care of
itself, if you've done your job as a writer.
If you haven't done that, nothing helps.

Frank Herbert

[scallop]

Dobar je Herbert, ali ja ću ti dati bolji savet. Ako pisac odabere dobre i uverljive likove priča se piše sama.

[saturnica]

e, ajmo malo pisati...

[SuperSynthetic]

Ajmo, samo ne znam sta. Ovde je je fazon teoretisanja. Vidis kako sam se ja uklopio u teoretisranje. Jedno je dobro pisati, a drugo pisati dusom. Nema duse, cini mi se.

[saturnica]

hoćeš da ja tebi nešto zadam Sintetik? da vidimo gdje ti je duša nestala...

[SuperSynthetic]

Pa hajde, ali ne obecavam da cu ti danas odgovoriti na temu. Ovih dana. Mozda.

[Kimura]

Ne može možda!

[SuperSynthetic]

Sve je mozda. Mozda me auto lupi. Mozda... mozda... Napisacu nesto kratko. Ovih dana. Mozda. Ako mi Saturnica zada temu. Mozda.

[saturnica]

Pa evo, sam si nekako zadao sebi temu, a ona glasi:

Možda je to trag kočenja na cesti...

Može fantastika, a i ne mora, kako hoćeš. Mislim da ti ono "možda" otvara prostor i za fantastiku.

[SuperSynthetic]

Uhh... Jel cu dobiti neku nagradu, mozda?

[saturnica]

Možda. 

[SuperSynthetic]

     Oduševljena je. Drži dignute ruke i uživa u vetru koji joj hladi mlado uzavrelo telo. Osećam njene čvrste grudi na ledjima. Put se lagano pretvara u serpentine i krećemo uzbrdo. Obaram Jamahu dok savlađujem krivine. Ona oduševljeno ciči kao da je u luna parku.

     – Mogu ja malo da vozim? – pita me.

     – Jel si probala nekada da voziš?

     – Nisam ali hoću sada. Molim te, molim te!

     Stajem i puštam je da sedne napred. Pokazujem joj gde daje gas, a gde

koči. Sedam iza nje.

     – Polako daj gas. Polako! – kažem joj.

     Krećemo. Stavljam joj ruke na kukove. Stegnuta je i uzbuđena. Sva se skoncentrisala na vožnju.

     –  Odlično voziš –  hvalim je. – Samo se opusti i vozi.

     Vidim da mi veruje. Kao neka mala slatka životinjica koju sam pripitomio. Sva je uplašena, ali ponosna što vozi. I dalje je držim za kukove i ne pomeram ruke.

     A tako bih dirao to mlado napeto telo dok se trudi da održi ravnotežu na motoru po prvi put u životu. Pomeram ruke malo iznad i hvatam je ispod grudi. Pod dlanom osećam kako joj srce brzo lupa. Ona nije ni primetila da sam pomerio ruke.

     – Daj gas – kažem joj.

     Dodaje gas, a ja obaram motor da ne bi izleteli u krivini.

     –  Motor se vozi dupetom – pokušavam da joj objasnim. – Stvarno. Mora da se obara u krivinama. To radiš dupetom. 

    Mrdam iza nje i pokazujem joj da i ona to isto radi svojom guzom. Brzo kapira i počinje da obara, bez moje pomoći.

     Osećam njeno tvrdo dupence kako se trudi. Sva je skoncentrisana i predana vožnji. Malo skupljam noge i stežem joj dupe otpozadi, dok ona njime gura na levu stranu, jer i krivina ide na levo.
     Stižemo na vrh brda gde put postaje ravan. Nije više opasno. Jedva sam dočekao ovaj trenutak. Lagano je vatam za guzu i ljubim u vrat.  Stajemo na mestu sa koga se pruža, veličanstven pogled. Silazimo s motora. Sedamo na klupu i odmah počinjemo da se ljubimo. Krvnički se ljubimo. Usne me bole.

     Dodirujem je između nogu preko kratkih pantalonica. Stežem joj ribicu. Ona me opkoračuje i seda na mene. Nastavlja da me ljubi kao da hoće facu da mi pojede. Stežem snažno njeno malo, tvrdo dupe.

      U jednom trenutku počinje da mi smeta. Usne me bole. Nestaje seksualnosti iz tog njenog dupeta. Kao da uložena fizička energija nije adekvatna, onome šta osećam. Vidim da i ona isto oseća.

     Silazi sa mene i pali pljugu. Gledamo panoramu prirode, kao da ništa nije bilo.

     Vrlo je pametna. Brzo kapira, informisana je, pamti sve što čuje i vidi. Problem je u tome što joj stalno treba pričati nove priče i otkrivati nove stvari i mesta. Vrlo brzo joj sve dosadi. Ostavlja ono u čemu nema više ničeg novog da se otkrije. Panoramu prirode je samo pogledala.
     

      Pokazuje mi, na zidu pored klupe, sprejom nacrtane kukaste krstove. Ja ih ne bih ni primetio. Pokazuje mi svoje tetovaže po telu. Ima ih ukupno 13. Svaka tetovaža ima svoju priču.

     Na šaci je istetovirala zvezdu da je podseća na knjigu koju je pročitala do pola. Na ramenu ima profi istetoviranu ružu, koju joj je istetovirao vlasnik tattoo salona u kome je radila. Vlasnik joj je istetovirao ružu umesto da joj da platu, jer ih je njegova žena uhvatila u krevetu.

     Na vratu ima dobro urađen tribal i za njega je platila vrhunskog majstora da joj ga uradi. Ostale tetovaže joj izgledaju kao da ih je sama crtala. Tetovirao ju je uglavnom onaj s kim je u tom trenutku živela.

     Priča i ne zatvara usta. Meni na jedno uvo ulazi, a na drugo izlazi. Vidim ono što ja hoću da vidim. Čujem ono što ja hoću da čujem. Vidim čednu, nevinu devojčicu.

      Poslednjih godinu dana živi sa nekim tipom koji je izašao iz zatvora. Stariji je od nje 26 godina. Pre mesec dana se smuvala sa njegovim sinom kada je došao da poseti oca. Inače sin živi ovde negde. Trenutno je otputovao i neće biti tu sledećih 10 dana, sigurno. Ona će mu čuvati psa. Zove me da ga zajedno čuvamo. 

     Mala me prosto boli. Priča o muzici, pijanstvima, valjanju za dop. Njena priča me parališe. Ne osećam se dobro. Ubacila me je u neki drugi svet. Skrenula je fokus sa panorame grada na kukaste krstove na zidu. Priča satima.


      Pakao. Ostao sam bez teksta. Drži me za ruku i priča, priča.

      Zašto ne sednem na skuter i odem? Odem u pičku materinu.

      - Hajdemo! Smrkava se - kažem joj i ustajem.

           - Hoćeš da voziš? - pitam je, nadajući se da će 

     zaćutati dok vozi.

           - Neću - odgovara. Izgustirala je motor.



      Vozim nizbrdo ka gradu. Iza sebe uopšte više ne osećam mladu, tvrdu, svežu devojčicu. Osećam tvrdu amorfnu masu. Toliko je tvrda da joj je nemoguće promeniti oblik. Osećam da vozim prazninu pakla iza sebe.

     Užas, blagi užas. Kada bi barem ćutala.


P.S Nisam odgovorio na temu. Znam. Možda nisam ni završio. Probaću sutra. Sada žurim. Odoh. See U!

[saturnica]

sutra komentiram...

[saturnica]

Najprije, ne znam čemu takva žurba i zašto si to sve stamburao u isti dan, al dobro. Meni prvi dio priče nije u funkciji s drugim. Previše ima vozikanja i dupetanja. Na kraju priče shvatiš da za priču to i nije toliko bitno. Nije naslov priče S dupetom na motoru. Nego kočenje na cesti. No, valjda je dupe piscu fetiš, što li. 
Dalje, ne sviđaju mi se izrazi veličanstveni pogled ni krvnički se ljubimo. Za prvi se moglo opisati što je to što se veličanstveno pruža pred njima, a za drugo bi mi bilo draže da se reklo, opisalo kako ga je umjesto poljupcima počastila ugrizima.
Onda glavnom liku počinje nešto smetati. Što točno? Je li žena bila previše agresivna za ukus glavnog junaka? To ostaje nejasno. I zapravo tu, od tog dijela priča mi se počinje sviđati. Svi ti kukasti križevi i tetovaže po tijelu. Tu priča počinje dobivati na snazi, tu gdje svaka od tih tetovaža ima neku svoju priču. Meni je to odlično. Mada si taj dio nekako prepričao i preletio, i da si tome dao važnost onoliku koliku si dao dupetima u prvom dijelu, bio bi to pun pogodak. Da se mene pita ja bih priču počela s drugim dijelom. S vašom pričom smještenom uz zid s kukastim križevima.
I za kraj, iako si nam lijepo prikazao psihološki profil ženskog lika, za muški lik smo ostali poprilično zakinuti. Tko je frajer s motorom? Koji je njegov svijet ako nije ovaj o kojem priča cura? On bi gledao panoramu. Romantik neki, čini se. I to je sve.
Sviđa mi se kraj i osjećaj glavnog lika na motoru kako iza sebe vozi prazninu pakla. Priča, naravno, nije gotova. Samo si zagrebao po površini. Ja bih to sve ispočetka.

PS. Mala primjedba što se tiče motora. Kod nas se skuterima nazivaju oni mali motori, niske kubikaže. Nisam sigurna de se to može uopće naginjati lijevo, desno na okukama, onako kako se ovdje opisuje. Ne znam, možda sam nešto pobrkala. Nisam s motorima na ti. 

[SuperSynthetic]

Hvala Saturnice! I mene mnogo toga nervira u ovoj mojoj prici. Ponavljam reci i fraze. To je najgore. Mozda je i preradim za nekoliko dana. Pocela mi se tu rodbina vrzmati po kuci pa sam u potpuno drugom fazonu sada. Ali, super si mi iskomentarisala.

Moras i skuter da obaras. Ne kao pravu masinu ali ipak.


 

[saturnica]

Sintetik, budi ljubazan pa i ti meni zadaj neku temu...

[Boban]

opa... kakva provokacija!

[SuperSynthetic]

Sintetik, budi ljubazan pa i ti meni zadaj neku temu...

  Znači, lik je zaglavljen u sivoj senci međuprostora između dobra i zla. Nešto loše treba biti urađeno da bi se postiglo nešto dobro. Ili, nešto loše treba uraditi iz dobrog (humanog) razloga. Kapiraš?
Fantastika nije obavezna. Romantika i erotika su dozvoljene ali ni one nisu obavezne. Prioritet je - ODRŽATI PAŽNJU ČITAOCU PO SVAKU CENU! No meter what!

  Promeniču temu ako hoćeš. Slobodno reci. Možda sam preterao sa izmišljanjem.

[SuperSynthetic]

No matter what - htedoh reći.

[saturnica]

No matter what - htedoh reći.

shvatila...

[saturnica]

težak si mi zadao zadatak. daš mi još malo vremena...

[SuperSynthetic]

Naravno Saturnice. Opušteno.

[SuperSynthetic]

                                                                                   


                                                                                                   Možda je to trag kočenja na cesti



     Oduševljena je. Drži dignute ruke i uživa u vetru koji joj hladi mlado uzavrelo telo. Osećam njene čvrste grudi na ledjima. Put se lagano pretvara u serpentine i krećemo uzbrdo. Obaram Jamahu dok savlađujem krivine. Ona oduševljeno ciči kao da je u luna parku.

     – Mogu ja malo da vozim? – pita me.

     – Jel si probala nekd da voziš?

     – Nisam ali hoću sada. Molim te, molim te!

     Stajem i puštam je da sedne napred. Pokazujem joj gde je gas, a gde kočnica. Sedam iza nje.

     – Polako daj gas. Polako! – kažem joj.

     Krećemo. Stavljam joj ruke na kukove. Stegnuta je i uzbuđena.

     –  Odlično voziš –  hvalim je, – samo se opusti.

     Vidim da mi veruje. Kao neka mala slatka životinjica koju sam pripitomio. Sva je uplašena, ali ponosna što vozi. I dalje je držim za kukove i ne pomeram ruke.

     Dirao bih to mlado napeto telo dok se trudi da održi ravnotežu na motoru po prvi put u životu. Pomeram ruke malo iznad i hvatam je ispod grudi. Pod dlanom osećam kako joj srce brzo lupa. Ona nije ni primetila da sam pomerio ruke.

     – Daj gas – kažem joj,- slobodno.

     Dodaje gas, a ja obaram motor da ne bi izleteli iz krivine.

     –  Motor se vozi dupetom – pokušavam da joj objasnim – mora da se obara u krivinama. Stvarno! To radiš dupetom. 

    Mrdam iza nje i pokazujem joj da i ona to isto radi svojom guzom. Brzo kapira i počinje da obara, bez moje pomoći.

      Sva je skoncentrisana i predana vožnji. Malo skupljam noge i stežem joj dupe otpozadi, dok ona njime gura na levu stranu, jer i krivina ide na levo.
     Stižemo na vrh brda gde put postaje ravan. Nije više opasno. Jedva sam dočekao ovaj trenutak. Lagano je vatam za guzu i ljubim u vrat.  Stajemo na mestu sa koga se pruža, veličanstven pogled. Silazimo s motora. Sedamo na klupu i odmah počinjemo da se ljubimo. Krvnički se ljubimo. Usne me bole.

     Dodirujem je između nogu preko kratkih pantalonica. Stežem joj ribicu. Ona me opkoračuje i seda na mene. Nastavlja da me ljubi kao da hoće facu da mi pojede. Stežem snažno njeno malo, tvrdo dupe.

      U jednom trenutku počinje da mi smeta. Usne me bole. Nestaje seksualnosti iz tog njenog dupeta. Kao da uložena fizička energija nije adekvatna, onome šta osećam. Vidim da i ona isto oseća.

     Silazi sa mene i pali pljugu. Gledamo panoramu prirode, kao da ništa nije bilo.

     Vrlo je pametna. Brzo kapira, informisana je, pamti sve što čuje i vidi. Problem je u tome što joj stalno treba pričati nove priče i otkrivati nove stvari i mesta. Vrlo brzo joj sve dosadi. Ostavlja ono u čemu nema više ničeg novog da se otkrije. Panoramu prirode je samo pogledala.
     

      Pokazuje mi, na zidu pored klupe, sprejom nacrtane kukaste krstove. Ja ih ne bih ni primetio. Pokazuje mi svoje tetovaže po telu. Ima ih ukupno 13. Svaka tetovaža ima svoju priču. Na šaci je istetovirala zvezdu da je podseća na knjigu koju je pročitala do pola. Na ramenu ima profi istetoviranu ružu, koju joj je istetovirao vlasnik tattoo salona u kome je radila. Vlasnik joj je istetovirao ružu umesto da joj da platu, jer ih je njegova žena uhvatila u krevetu.

     Na vratu ima dobro urađen tribal i za njega je platila vrhunskog majstora da joj ga uradi. Ostale tetovaže joj izgledaju kao da ih je sama crtala. Tetovirao ju je uglavnom onaj s kim je u tom trenutku živela.

     Priča i ne zatvara usta. Meni na jedno uvo ulazi, a na drugo izlazi. Vidim ono što ja hoću da vidim. Čujem ono što ja hoću da čujem. Vidim čednu, nevinu devojčicu.

      Poslednjih godinu dana živi sa nekim tipom koji je izašao iz zatvora. Stariji je od nje 26 godina. Pre mesec dana se smuvala sa njegovim sinom kada je došao da poseti oca. Inače sin živi ovde negde. Trenutno je otputovao i neće biti tu sledećih 10 dana, sigurno. Ona će mu čuvati psa. Zove me da ga zajedno čuvamo. 

     Mala me prosto boli. Priča o muzici, pijanstvima, valjanju za dop. Njena priča me parališe. Ne osećam se dobro. Ubacila me je u neki drugi svet. Skrenula je fokus sa panorame grada na kukaste krstove na zidu. Priča satima.


      Pakao. Ostao sam bez teksta. Drži me za ruku i priča, priča.

      Zašto ne sednem na skuter i odem? Odem u pičku materinu.

       – Hajdemo! Smrkava se  – kažem joj i ustajem.

       – Hoćeš da voziš?  – pitam je, nadajući se da će 

     zaćutati dok vozi.

        – Neću  – odgovara. Izgustirala je motor.



      Vozim nizbrdo ka gradu. Iza sebe uopšte više ne osećam mladu, tvrdu, svežu devojčicu. Osećam tvrdu amorfnu masu. Toliko je tvrda da joj je nemoguće promeniti oblik. Osećam da vozim prazninu pakla iza sebe.

     Užas, blagi užas. Kada bi barem ćutala.

   
     Besan sam, jer mi sa ovom malom izbijaju fleke za koje sam mislio da su zauvek oprane. Ali,nije mi ona ni za šta kriva. I ja sam bio sav istetoviran kao klinac. Silnu kintu sam dao da mi  laserom skinu tetovaže. Jednostavno su mi dojadile. A radio sam tetovaže i drugima. Gde god bih otišao, tetovirao sam ljude. Umesto rođendanskog poklona, prijateljima sam radio tetovaže.
     Čitav život sam sa kurvicama, a sada mi to odjednom smeta. Baš se čudno osećam. Šta mi je?
     Mogao bih da probam da se promenim. Da počnem kacigu da stavljam dok vozim motor. Da počnem nešto legalno da radim. Da prikočim malo. Ali ne želim rob da postanem. Ko sam ja?

                                                                         * * *

     - Ova je živa! Zovi hitnu! - viče policajac svom kolegi.
     - Ovome hitna neće pomoći - odgovara kolega i uzima radio stanicu.
     Možda je to trag kočenja na cesti - razmišlja prvi policajac, dok gleda mesto udesa i pokušava da smisli kako da napiše zapisnik.

[saturnica]

Zvijezde i ponori

I što bi ti učinila da si bila na mome mjestu? Bi li kao ja produžila dalje? Cijeloga života i ne radim ništa drugo, nego gledam svoja posla i idem dalje. Ovaj sam put gledao u pločnik, koračao ispunjen šumovima noći. I da nije bilo Pipsa koji je zastao kraj ograde mosta nabirući njušku oko njenih stopala, kojima je stajala ni tamo ni ovamo, možda ne bih ni ja. Zašto? Zato jer onima koji su već mrtvi u sebi, pomoći nema. Ne popravlja se svijet oživljujući zombije.

Tada sam rekao, Pips k nozi, ovamo, i da ću krenuti dalje. No, ona se na zvuk moga glasa okrenula, skvrčila bose noge na ogradi i pogledala me. Kad ti kažem, znam točno što sam pročitao u njenim očima. A ja poštujem tuđe želje. Pitam se jedino, a što da je kojim slučajem u njima pisalo nešto drugo, bi li postupio jednako? Ja, koji sam oduvijek gledao samo svoja posla...

Poslije smo produžili dalje. Rekoh ti, to najbolje radim. Pips je jednom zalajao, a ja sam ugurao ruke duboko u džepove. Ne, uvjeravam te, nije to bila kukavička gesta. Nije se više ništa čulo, naši koraci najmanje. Preko mosta kao da su prelebdjela dva duha, a onaj treći... ne znam je li još stajao ili lebdio dok mu je pod nogama pjenušala tamna voda...

Doma, u hodniku, stresli smo noć sa sebe. Zvijezde i ponore. Koliko se dalo, no, nešto od toga je ostalo. Uvijek nečega ostane dok se uvlačim u krevet i pokušavam zaspati. Ti si odavno spavala. Mirno kao i inače, kao da ne dišeš, kao da te nema. Pa sam ti dodirnuo rame. Ne znam jesi li u meni tada budila čežnju dok sam ti rukom klizio oblinom tijela, od bokova do bedara, ili sam smrznut iznutra, naprosto bio željan tvoje topline...

I tako, u pet ujutro, namjesto sna, dočekao sam svjetlo u rupicama roleta. Gledao kako sjene svjetlećih točkica ispunjavaju bijelu zidova. Ustao sam, skuhao kavu i upalio radio. Kao da si samo to i čekala, raširila si tijelo i preko moje polovice kreveta. U šest se začuo zvono na vratima. To te izvuklo iz sna. S radija je išla obavijest o rijeci koja je jutros ispljunula na obalu tijelo mlade žene. Mole se svi...

Začuđenog izraza lica vezivala si kućnu haljinu i prišla špijunki na vratima.
Rekla si, više sebi nego meni, što ovi sad hoće?

Otpio sam zadnji gutljaj kada su ušli u kuhinju i upitali me za ime, iako nije bilo nikakve sumnje da sam ja taj. Jesam li sinoć bio na glavnom mostu sa psom? Odmahnuo sam glavom. Neka se ipak spremim, jer ima očevica koji tvrde suprotno.

Šutjela si s rukama obješenim niz tijelo. Otvorila usta kao da ćeš nešto reći, no učinilo se samo da ti nedostaje zraka. Izbjegavajući poglede, plašeći se onoga što bi nam pogledi mogli reći, krenula si k prozoru, podigla rolete i pustila da kuhinjom zatetura prvo jutarnje svjetlo.

[SuperSynthetic]

Lijepo napisano, nema šta. I to bez znakova navoda, zarezom kao glavnim oružjem. To je stil. Svaka čast. S druge strane mi i nije baš sve jasno. Mislim jeste ali ključni momenat je kada je on pročitao u njenim očima da šta... da ona hoće da joj on pomogne da se ubije i da je gurne s mosta. Jel to? Lik ti je psihopata.
Mračnije nego kod ruskih pisaca. Da se smrzneš.
Odlično Saturnice. Davno sam ja primetio da si ti jedna od retkih koja ima to nešto.

[saturnica]

Pitala sam se hoće li sve biti jasno, odnosno jesam li previše zabašurila u tekstu ono što nisam htjela izreći, ali na svu sreću, pogodio si.
Nebito je što je moj lik u njenim očima pročitao, da li molbu da joj se ne pokušava približiti da je spasi, ili molbu da joj pomogne i gurne je dolje. U oba slučaja ju je poslušao, i time u učima svijeta izvršio nehuman čin. E sad, nisam sigurna koliko je to što je urađeno nešto za opće dobro, što je traženo u zadatku, osim u očima mog lika za kojeg su takvi ljudi ionako izunutra mrtvi. Tako da je moguće da zadatak i nisam u potpunosti odradila kako treba. Pričica je napisana jutros, možda je i razradim.
Hvala Sintetik...

[scallop]

Veoma dobro.

[saturnica]

Veoma dobro.

hvala..

[scallop]

Mada, Sintetik je pravilno ocenio lik. Nikada nismo sigurni šta je u osobi na ivici mosta, ali smo sigurni da je onaj koji je gurne - psihopata. Razmisli da li si baš to želela.

[saturnica]

Mada, Sintetik je pravilno ocenio lik. Nikada nismo sigurni šta je u osobi na ivici mosta, ali smo sigurni da je onaj koji je gurne - psihopata. Razmisli da li si baš to želela.

razmišljam. da li psihopata mora znati da je psihopata?

[Biki]

Saturnica jako dobro pise. Primetila sam da je ovo drugi put kako pise o samoubistvu. Isto tako sam primetila da Sintetik cesto pise o devojkama i naziva ih zvercicama. Meni je to prilicno dosadno. Nije cak ni eroticno. A zna lepo da pise, steta sto se fokusira na pogresne stvari.

[Kimura]

Saturnicina priča je lepo napisana, ali meni nije psihološki najjasnija.
Pretpostavljam da je postupak glavnog junaka prema devojci-samoubici reakcija na njegovu emotivnu vezu koja je ''ionako već mrtva''. Reklo bi se za tu malu smrt on krivi sebe; celog života je gledao svoja posla i išao dalje. U ljubavi je nemoguće gledati svoja posla.
Priča počinje obaćanjem ženskoj osobi i to u nekom poluizvinjavajućem tonu.
Nesretnik je jednom odstupio od svog straha i nije samo prošao dalje. Očekujem da na taj čin bude na neki bolesni način ponosan, ne da laže kako nije bio na mostu sa psom.
Možda nisam u pravu, ali prirodnije bi mi bilo da se on ne krije i da uživa što je teret promašenog života sad utrapio njoj, svojoj ljubavnici ili da hladnokrvno i spretno laže, tako da prevari svakog osim nje. Ovako ubistvo-samoubistvo kao da mu ništa donelo, ni olakšanje, ni razrešenje unutrašnjih sukoba, ni trenutni doživljaj moći, ništa. Samo je ljubavnici pomogao da ga se otarasi i ''pusti svtlo'' u svoj život . Bar da je prozor otvorila, mislim čisto saosećanja radi  , nego je samo podigla roletnu!

[Boban]

sve više se pokazuje koliko su sintetik i saturnica sličnog senzibiliteta...

[saturnica]

kimura, svakako ću razmisliti o tvojim riječima, no s većinom se ne slažem. moj lik ne misli o sebi da je bolestan, (tko uopće misli?)on ima svoj pogled na svijet. žena na mostu nije mu ljubavnica, slučajno je susreće, taji svoju povezanost jer shvaća da ga nitko živ ne bi razumio, osim žene s kojom je u kući. no, čini se da mu je podizanjem rolete uskratila alibi koji je moguće očekivao. tako nekako... svejedno, hvala na trudu i komentaru...

[Kimura]

Shvatila sam da mu samoubica na mostu nije ljubavnica, ali ta devojka je ''već mrtva'' i njegova veza je ''već mrtva''. Kažeš da mu je ljubavnica uskratila alibi. To znači da mi je dobar utisak da ona tvog junaka ne voli i on se i oseća upravo tako - nevoljenim.
Učinilo mi se da on upravo i želi nešto da promeni u svom životu, a da to sumanuto uskakanje u tuđu sudbinu predstavlja želju da se uhvate dizgine u svojoj, tako nešto...

[scallop]

Mislim da nije zgodno "učitavati" u priču. Može da zbuni pisca. Mada to i sam radim, ali tada je delo gotovo i objavljeno.

[SuperSynthetic]

sve više se pokazuje koliko su sintetik i saturnica sličnog senzibiliteta...

Boban nas loži. Šalim se.

Saturnicin lik doživljava negativnu katarzu, sličnu kao i Miškin kod Dostojevskog. Ja i pored toga što volim Ruse, trudim se da kroz svu tu marginu o kojoj pišem provučem nekakvu pozitivnu katarzu ili bar da pokažem zašto do nje nije došlo. Ipak sam više okrenut Amerikancima. Selindzeru, Bukovskom, Mileru. Borim se protiv Slovenskog mraka u svojoj duši.

http://youtu.be/sRs87Ih4B3Q

[Kimura]

Nego, Sintetik, imaš li ti motor?

[SuperSynthetic]

Imam ali havarisan. A i zima je.

[Kimura]

Ama, ja to zbog priča...
Ne boj se, neću tražiti da vozim 

[saturnica]

Nego, Sintetik, imaš li ti motor?

ima. marke Yamaha. u čak dvije priče je s njim prosklizao u p.m....

[Boban]

vidiš kako saturnica pomno prati svaki sintetikov korak...

[saturnica]

vidiš kako saturnica pomno prati svaki sintetikov korak...

a vi, čini se, pratite moje?