The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Pa, izgleda da narod ne deli Woke kulturu

Film je na liniji Conner-Palmiotti stripa i u tom delirijumu odlazi jedan korak napred, u smislu da je ono ipak DC a ovo je film, pa može da stvar još malo zamasti i zaokruži. U tom pogledu, ne vidim da se dešava išta što nije bilo u DEADPOOLu. Ne vidim da se dešava išta što već nije uspevalo da prođe dobro na blagajnama. Kad to kažem, ne kažem da je film bajat, ali prosto, nije ovo bio tako riizčan proposal u estetskom pogledu.

Međutim, 33+ u SAD a manje od 20 van SAD. Čekaj, to su apokaliptično slabi rezultati koji u suštini pokazuju neki poremećaj. Plus, računaj da nema Kine.

Moj take je da ovo ne mora nužno biti superhero fatigue već da se pojavljuju filmovi disruptori na box officeu, poput JOKERa koji bukvalno poremete neki red u eko sistemu. I sad su BAD BOYSi to (hvala nebesima što i dalje štuju old school) ali to je to. Prosto, pojavi se film koji privuče neku publiku koju "nije trebalo" i onda ne ode na šta je "trebalo" jer je svoj budžet za bioskop potrošila.

To se evo desilo jesenas globalno sa JOKERom, pa i kod nas, gde je sve oko njega žešće underperformovalo. I sad se recimo to dešava kod nas sa ovim SLUGOM. Prosto pojavi se film i poremeti stvari.

[crippled_avenger]

SONJA je film Anne Sewitsky o Sonji Henie, čuvenoj norveškoj šampionki u umetničkom klizanju koja je sredinom tridesetih, kada je završila amatersku karijeru a započela profesionalnu, otišla u Holivud da ispuni svoj san i postane glumica. Uprkos akcentu i raznim drugim limitirajućim faktorima, u tome je uspela i do početka četrdesetih, bila je jedna od najvećih zvezda studija Fox i jedna od najplaćenijih glumica.

Anne Sewitsky je trostruka učesnica Sundancea i napravila je hrabar potez - praktično biopic o Norvežanki u Holivudu i uspela je da pronađe ključ kako će njena rekonstrukcija delovati skrupulozno i prihvatljivo. Film je garniran Sonjinim klizačkim nastupima, kao što su bili i njeni filmovi i njihova rekonstrukcija je poprilično autentična, uz veliki trud glumice Ine Marie Wilman (koja nije klizačica kao Sonja Henie) i uz dar za detalje (recimo voda na ledu u holivudskom studiju koji se topio zbog vreline rasvete).

Sewitska je snimila film koji na kraju krajeva ne govori laskavo o Sonji. Prikazuje je kao jako ženu koja je ćesto umela da bude preduzimljivija od muškaraca koji su je okruživali ali te vrline i upornost je pratila osvetoljubivost, agresija prema sebi i prema okolini, sklonost ka finansijskim malverzacijama uprkos tome što je bila vrlo darovita poslovna žena, ali ie neshvatanje kada se treba povući sa klizališta.

Njene veze sa nacistima su takođe nagoveštene u ovom filmu ali Sewitska ne otvara tu bolnu temu iz Sonjinog života, praktično preskačući Drugi svetski rat.

Film se bavi periodom od 1936. do 1956. godine, ali seže kroz arhivu do kraja njenog života, kao i u flešbekovima u detinjstvo.

Ine Marie Wilman je napravila ozbiljnu glumačku kreaciju i odigrala je Sonju Henie sa integritetom, bez imitacije. Uprkos tome što Norvežani imaju relativno kontradiktoran odnos prema Sonji Henie, ovakva problematizacija njene ličnosti nije prihvaćena u samoj Norveškoj jer su oni prelomili da je ona ipak njihova olimpijska heroina, dočim prema njenom holivudskom opusu nemaju razvijen odnos.

SONJA definitivno nema tu kinetičku snagu nečega kao što je I, TONYA ali je zanimljiv kao klinički hladan biopic o jednoj intrigantnoj osobi.

* * 1/2 / * * * *

[mac]

Margo Robi se toliko namučila sa ljutim sosevima u Hot Ones da sad osećam moralnu obavezu da pogledam film.

[Meho Krljic]

Well, možemo reći sledeće: odlazeći u Bioskop sam se nadao da će Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn biti više Birds of Prey a manje Harley Quinn film. Bio sam svestan da je ovo jalova nada jer je Harli ipak brend i očito najuspešnije rascvetali cvet iz pupoljka koji je bio Ayerov Suicide Squad - a što, voleo ja ne voleo, moram u dobroj meri da priznam kao uspeh jedne Margot Robbie. Igrala je u filmu sa ipak heavy duty likovima poput Smitha pa i neobjašnjivog Letoa a čiji je Joker bio pripreman za zvezdanu budućnost u kojoj bi ona možda bila zgodan privezak. No, Robbiejeva je iskoristila šansu i nametnula se kao jedan kaleidoskopski šaren lik u filmu punom tamnih scena i mračnih tipova. I opet, rispekt, Robbie je svakako neko koga kamera voli - nije li joj Tarantino praktično spomenik podigao prošle godine? - ali u Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn ona ulazi u lik dublje i sigurnije a što, opet, nije ni tako jednostavan zadatak jer je Harli lik čiji je štik upravo to da naizgled nema dubinu, odnosno da svesno, programski povlađuje svim svojim instinktima i hirovima, prezire refleksiju i planiranje i biće je trenutka u kome samo povremeno bljesne podsećanje na intelektualni i emotivni kapacitet što se tu krije.


Drugim rečima, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film koji u velikoj meri počiva na liku Harli Kvin i Robbie kao nekom ko treba da iznese komplikovanu jednostavnost njene karakterizacije, i, da pozajmim Crippleovo poređenje, ako je Deadpool zaista mogao da se desi tek kada je Ryan Reynolds POSTAO Deadpool umesto da ga tek glumi, režiran od strane ljudi koji Deadpoola ne razumeju, tako je i Robbie programski i energično iščupala Harley Quinn iz '90s karakterizacije i dovela je, silom i uz puno vriske u lude dvadesete kada smo, valjda, osvešćeniji a superherojski diskurs JE de fakto mejnstrim.

Da se vratim na početak svoje ispovesti: Birds of Prey su meni, istorijski znatno draži koncept od Harley Quinn iz više razloga. Prvi je što su Birds of Prey uvek bile tim po mojoj meri, od Dixonovog originalnog koncepta koji je nastao praktično sam od sebe (originalno se strip nije ni trudio da bude team book već je bio puki krosover između Dinah Lance i Barbare Gordon, bez tekućeg serijala, povremeno se pojavljujući u specijalima), pa preko kasnijeg utemeljujućeg rada Gail Simone koja je dodala žličicu vegete i sebi svojstveni beznaporni ženski touch koji, evo već decenijama pali i kod zakletih feminista ali i kod "srednjije" superherojske publike (izuzimajući, naravno, femofobne MGTOW ekstremiste). Volim Birds of Prey pre svega jer je u pitanju street-level ekipa likova koji većinski nisu bili dovoljno jaki da imaju sopstvene solo-serijale ali su zajedno, pogotovo u Simoneinom izvođenju (koje će postati i predložak za kasnije inkarnacije) dosegli odličnu hemiju i učestvovali u nekim eksplozivnim pričama. Neću ni lagati ako kažem da je Dinah Lance jedan od meni najomiljenijih DC likova ikada, pogotovo u poslednjih dvadesetak godina gde je imala odlične sparinge sa Green Arrow, JLA i Birds of Prey.

S druge strane, Harley Quinn je lik koga do nedavno nisam voleo u stripovima. Nastala u crtanom filmu, Quinnova je dobar deo svoje karijere služila prevashodno kao refleksija Jokerove mizoginije (kao jedne od njegovih milijardu negativnih osobina), do karikature zaoštren stereotip ozbiljne intelektualke koja će poništiti ne samo svoju karijeru već i kompletno sopstvo da bi se umilila Bad Boyju za kojim je izgubla glavu a on je tretira kao krpu. Utoliko, njen protagonizam nije praktično ni postojao dok scenaristi nisu počeli polako da je skreću sa teme i stavljaju u priče gde će ona polako osvajati neko svoje ja, raskidajući vezu sa Jokerom. Poslednjih pola decenije su autori poput Toma Taylora ili Roba Williamsa (od kojih ni jedan nije Amerikanac) Harley dali vrlo praktično vodeću ulogu u svojim serijalima Injustice 2 i Suicide Squad a Conner-Palmiotti kombo joj je napokon dao sopstveni serijal u kome će biti SVOJA.

Tako da je film Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn prenošenje ovog protagonizma na veliki ekran, mesto gde se "glavni"superherojski diskurs i odigrava ovih dana. I utoliko ga i ne treba gledati samo kao Warnerov pokušaj da imitira Deadpoola (ne znam je li to Crippleova teza, nisam još pročitao njegov prikaz da ne utiče na mene) već zbilja kao pokušaj da se simbolički raskine sa "starim" poretkom - u kome je uostalom, Joker napravio ršum poslednjih meseci i večeras se zaleće prema Oskarima - i Harli Kvin uspostavi kao lik po sebi.

Film je, dakle, u određenoj meri parodija, vrlo dinijevska, vrlo DC Animated-nalik šarena i ekscentrična parodija na "ženske" filmove u kojima protagonistkinja prolazi kroz klišeizirane faze post-breakup žalosti samo da bi pronašla sebe i, neretko, onog PRAVOG. Harli ovde, svakako, jede sladoled kašikom, sipa čokoladu pravo iz tube u usta i seče kosu ali ovo su očigledno parodirane scene. Njen glavni gest je uništenje hemijskog postrojenja u kome je Kvinzelova umrla a Kvinova je rođena - vrlo jasno raskidanje sa figurom oca-ljubavnika koju je imala u Jokeru, a ostatak filma je njeno izlaženje na kraj sa činjenicom da je u gotamskoj kriminalnoj zajednici imala ikakav status, ikakav IDENTITET samo kao Jokerov prirepak.

Naravno, sam zaplet je vrlo mekgafinovski i svodi se na potragu za jednim predmetom koga svi žele i mada Cathy Yan ovo odrađuje rutinski, ima tu momenata simpatične simbolike - od pozivanja na Merilin Monro do raspleta u kome dijamant, tog devojčinog najboljeg prijatelja, valja tražiti u izmetu. Film je emancipatorski po nekoliko osnova ali pre svega po nečemu što nije prenaglašeno: da je biti sponzoruša govnjiv posao.

Emancipacija žena u superherojštini, naravno, opet mora da ima bar dve komponente. Jedna je autorstvo i ovde Warner zapravo ide ispred hyperwoke Marvela, makar u bioskopu. Marvel do sada nije imao film koji je solo režirala žena a ovo je već drugi DCEU film koji režira žena i posle Wonder Woman gde je žena bila u glavnoj ulozi, ovde imamo ne jednu već pet žena u glavnim ulogama. Što je, priznajmo, neka vrsta važnog presedana i videćemo koliko će relativni neuspeh opening weekenda za ovaj film ugroziti dalje slične koncepte.

No, kao gledaocu koga zanimaju akcija, banter i stilizovanost, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film kod koga se ne "oseća" nekakav zagovarački napor u ravni teksta. Ovo nije programski feminizam već organski, akciono-komični voz koji ide brzo i uglavnom uspeva da zabavi. I u glavnim ulogama su žene.

Druga komponenta je to da li žene mogu da budu ravnopravni protagonisti u žanru kojim su do sada žarili i palili muškarci i mada je odgovor očigledno "mogu", Yanova ima jasno promišljen način na koji će ovo oblikovati u dinamičan narativ. Ispreturana hronologija filma i metanarativni "udri po četvrtom zidu dok se ne polomi" pristup na stranu, ovo je film koji vrlo jasno igra na terenu koji je do sada bio poglavito muški. U samom Birds of Prey stripu je jedna od glavnih uloga bila poverena Barbari Gordon koja je nakon karijere kao Batgirl, a posle smeštanja u invalidska kolica koje joj je sredio - Alan Moore lično (Joker je potegao okidač ali Moore je, jelte, napunio pištolj) - imala čitav novi identitet i karijeru kao Oracle, superhaj-tek haker/ kontra-obaveštajac na koga je DC-jeva superherojska zajednica naučila brzo da se oslanja. Ovo je bilo interesantno proširenje koncepta superherojštine i smeštanje žene u atipičnu ulogu u kojoj će umicati fetišizaciji tela (čak je manifestno odbacivati kroz taj disability diskurs) i insistirati na otimanju od muškaraca njihovih tradicionalnih atributa: STEM nauke i visoke tehnologije, pogotovo tehnologije nadzora i informatike.

U filmu Oracle ne postoji ali Yanova na mikroplanu vrlo spretno ponavlja slične motive, pokazujući kako protagonistkinje uzimaju i koriste tradicionalne falusne simbole (bejzbol palice, veliki drveni maljevi, samostrele...) koji su istovremeno i drevni primerci tehnologije lovaca, vojnika, majstora i, er, bejzbol igrača - da poraze očigledno amoralnog neprijatelja koji se sastoji isključivo od muškaraca (od kojih neki imaju i blage homoerotske tonove najviše da bi se podvukla ta femofobija).

Sama radnja je na momente vođena na silu i zaplet i rasplet imaju rupe i u radnji i u karakterizaciji preko kojih se prelazi uz pesmu i igru u nadi da neće previše značiti gledaocu. Meni nisu previše smetali jer je film imao dinamično i vrlo lepo snimljeno akciono finale koje pravda mnogo toga. Yanova se kao režiser borbene koreografije pokazala značajno uspešnijom od Ayera čiji je Suicide Squad bio mahom sastavljen od nolanovski mračnih i neprozirnih muljavina. Ovde se povremeno ide na vrlo ambiciozne koreografije koje, istini za volju ne mogu da stoje rame uz rame sa najboljim hongkonškim radovima, ali niko to u Holivudu i ne može i Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn u borbi sasvim ubedljivo stoji rame uz rame sa Deadpoolima a iznad bar dva od tri Wolverinea.

Što se likova tiče, Robbiejevu sam već pohvalio pa da dodam da ovde ima nekoliko solidnih komičarskih momenata i da će u narednim filmovima ona verovatno biti još bolja. McGregorov Black Mask je solidno iskerebečen stripovski lik mada nedorečen i bez dubine, nedovoljno iskorišćen u finalu gde prelako ode. Chris Messina kao Victor Zsasz odrađuje dobar posao OSIM što je meni ovo kriminalno protraćeno ime i lik jednog od ipak najjezovitijih Betmenovih negativaca.

Na strani naših, vrlo sam se raznežio zbog Renee Montoye i mada Perezova nema kad da dohvati istu dubinu koju je lik dosegao u stripu, vrlo je zaokruženo igra. Winsteadova kao Huntress je imala, rekao bih premalo vremena ali je ona dosta dobro igra kao iznenađujuće nerdy i pomalo nesiguran lik uprkos svojoj ekspertizi - što rezonira sa karakterizacijom lika sa kraja devedesetih. Bascova je najslabija kao Cassandra Cain mada je i lik najslabije napisan i svodi se na hodajući mekgafin. Tu mi bi malo žao jer je Orphan ipak dobar lik u stripu. No, zato je Jurnee Smollett-Bell kao Dinah Lance FAKING SPEKTAKULARNA. Da se razumemo, ovaj lik nema mnogo veze sa Dajnom Lens koju volim u stripu, sem supermoći i generalnog jebanja keve, ali je Smollett-Bellova igra ubedljivo, sa sjajnim prisustvom u kadru, upečatljivim fizikusom, ali i sigurnom glumom gde god treba. Taman da ništa drugo u filmu nije valjalo, Black Cannary koga smo ovde dobili bi ukrao šou sa svojim malo-reči-puno-prisustva nastupom i no-bullshit akcijom. Lanceova u stripu je nešto intelektualnija - na kraju krajeva vodila je JLA - ali u smislu žene koja odrađuje posao, Jurnee Smollett-Bell je perfektna.

Film, ipak, kako rekoh, nije perfektan ali je jasan, u konceptualnom smislu, sa uglavnom solidnim karakterizacijama, kao i u narativnom. Yanova je imala odlične scenografe i kostimografe na raspolaganju pa je ovo jedan od vizuelno najupečatljivijih DCEU filmova sa gotamskim stilizacijama tipičnim za stripove i crtane filmove Paula Dinija i šarenišem koji je Harley Quinn etablirala sa Conner-Palmiotti fazom. Ovo je, posle svega i jedan "mali" superherojski film, sa radnjom koja zauzima nekoliko dana, ima 3-4 set pisa i lišena je meditacija i nolanovskih refleksija koje su se kroz Warnerovu produkciju protezale sve do JLA. Kao takav, ovo je i znatno bolji film od JLA i, slab performans u prvom vikendu na stranu, ostavlja prilično dobar ukus u ustima za Suicide Squad i Gotham City Sirens, ako bude zdravlja i sreće junačke.

[crippled_avenger]

Mehmete, toliko mi je toplo oko srca da proveravam da se nisam polio kafom..


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THIN ICE Sidneya Lanfielda je jedan od prvih holivudskih filmova koje je snimila Sonja Henia kada je potpisala ugovor sa Foxom. Reč je o romantičnoj komediji koja spaja instruktorku skijanja u luksuznom alpskom odmaralištu i usamljenog skijaša sa kojim se upoznaje i koji joj se lažno predstavlja kao novinar a u stvari je princ koji želi da pobegne od svojih kraljevskih obaveza.

Romantični par igraju Sonja Henie i Tyrone Power, tada takođe Foxov muški star u usponu i ako imamo u vidu da su u to vreme bili u instimnoj vezi, to nije rezultiralo velikom strašću na ekranu. Naprosto Lanfieldov film ima jako puno različitih elemenata koje mora da isprati, od muzičkih numera u kojima ne učestvuju ni Henie ni Power do klizačkih tačaka u kojima ona briljira.

Tako je ovo u stvari jedna mešavina romantične komedijee, muzičkog i plesnog filma, i kao takvu je moramo sagledati. To je forma onog vremena i u ovom primerku je urađena prilično solidno.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Mehmete, toliko mi je toplo oko srca da proveravam da se nisam polio kafom..


Sent from my iPhone using Tapatalk

Tako se mi ostali osećamo čitajući tvoje neumorne prikaze filmova na ovom topiku kojima činiš ovom drutvu plezir koje možda nije ni zaslužilo.


I kad sam već tu - Ho dobio oskara za najboljeg režisera. Ljudi, 2020. godina a ja moram da se štipam da vidim da li ne sanjam. Mislim, ja Hoa volim i lepo je videti da je napravio uspelu tranziciju na zapad, uspešniju i od Parka ili Naa koji su možda i bolji režiseri od njega. Svejedno, baš mi je drago i danas planiram da gledam Parasite jer mi je sinoć bilo kasno da započinjem.

[Meho Krljic]

I uze i oskara za najbolji film.  AUH!!!!!!!!

[crippled_avenger]

Nema boljeg od Bonga...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Birds of Prey" cost a reported $82 million to produce, with executives at rival studios putting that number as closer to $100 million (due to elaborate sets and CGI), and estimating the film needs to make around $100 million domestically and $300 million globally to break even. Sources close to the production say the breakeven number is closer to $250 million. Hitting those marks could prove difficult overseas, since fears of coronavirus have impacted moviegoing in Asia. However, its R-rating meant the film wasn't going to open in China in the first place.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Evo, promenili su mu ime u Harley Quinn: Birds of Prey, radeći pod pretpostavkom da veliki deo potencijalne publike koja je zavolela Harley u Suicide Squad zapravo nije bio svestan da je ona u ovo filmu glavna ili da je uopšte ima. Moram da kažem da jeste bio prilično smeo ali i nesmotren taj impuls da se film naslovi Birds of Prey jer je to daleko manje poznat DC-jev IP od čak i Suicide Squad a nekmoli od Supermena i Betmena i Akvamena. I sa daleko kraćom istorijom, takođe. Takođe, špekuliše se da je R rejting sprečio dolazak dece u bioskope a ona, kao vole Harli iz crtanih filmova mada ovo ne bi trebalo da je generalni problem s obzirom na to da je i Deadpool R film pa pare zgrće lopatama...

Get woke go broke mi deluje kao nedovoljno objašnjenje jer film nema - za moj senzibilitet - prenaglašenu "feminističku" ili uopšte liberalnu komponentu i mislim da taj element pogađa nekakav manji deo core publike...

[Meho Krljic]

 To da je Parasite Bong Joon Hoa dobio Zlatnu palmu na festivalu u Kanu nije veliko iznenađenje jer je u pitanju film koji se prilično jasno naslanja na evropsku tradiciju laboratorijske analize klasnog rata sa vertikalom koju možemo da povučemo od najmanje Lole Đukića iz šezdesetih i Pazolinijeve Teoreme pa do, kako je Cripple već primetio u svom osvrtu, Kusturičinog Podzemlja. Uz jasan vizuelni jezik i Hoovu brzu, lepršavu režiju ovo je film koji Evropljani – pogotovo ako su određenih godina, lako prepoznaju kao ,,svoj". To da je posle svega osvojio i četiri nagrade Američke akademije, uključujući za režiju, scenario i najbolji film je već interesantan preokret iako u SAD socijalizam kao ideologija trenutno doživljava svojevrsnu renesansu, uključujući Trampove inicijative za vraćanje proizvodnje na nacionalnu teritoriju ali svakako prevashodno kroz uspon popularnosti Bernieja Sandersa među mlađom generacijom do razine pop-kulturne ikone i popularnost ,,novih" medija kao što je Chapo Trap House. Jasno, ovo je velikim delom ,,performativni", hipsterski socijalizam, više shvaćen kao etička i estetska orijentacija, manje kao down and dirty tehnologija redistribucije vrednosti i upravljanja društvom, ali za potrebe diskutovanja o filmu ovo je sasvim dovoljno.

Ono što je interesantno je da Parasite nije marksistička, pa ni situacionistička kritika kapitalizma ili višeslojna maketa klasnog rata koja bi pretresla koncepte poput vlasništva nad sredstvima za proizvodnju ili kontrole nad obrazovnim sistemom. Za razliku od ,,woke" čitanja tenzija među klasama kakve su, uostalom svojstvene liberalnom diskursu u SAD već decenijama i sa kojima Holivud slobodno koketira skoro isto toliko dugo, Parasite je merenje temperature, ne da bi se dala dijagnoza ili prepisala terapija već da bi se potvrdilo ono što svi znaju: bolest je uzela maha. Neki će preživeti. Neki neće.

Bong Joon Ho se tokom poslednje dve decenije dokazao kao režiser ne samo sposoban za vidan rast i napredovanje nego i kao talentovan da pleše između različitih filmskih žanrova sa iznenađujućom lakoćom, pružajući ozbiljne, gritty žanrovske drame sa Memories of Murder ili Mother, urnebesan monster-movie sa The Host a onda i visoku naučnu fantastiku sa Snowpiercer. Ovaj potonji film je i ukazao na Hoove rastuće apetite da svoj rad preseli što je bliže moguće zapadnim producentima i investitorima (onako kako njegovi vršnjaci poput Parka ili Haa nisu uspeli – ili ih nije interesovalo) a da ne izgubi svoj osobeni rukopis.

No, za razliku od Snowpiercera koji je imao evroamerički kast i zasnivao se na francuskom strip-albumu, Parasite je u fullu ,,korejski" narativ, film postavljen u Seul, na korejskom jeziku i sa korejskim glumcima, time potencijalno manje proziran i, na kraju krajeva, manje atraktivan za širu zapadnjačku publiku. Utoliko, Parasiteovo eskalirajuće brutalno prikazivanje klasnih tenzija je osvojilo srca, reklo bi se, zapadne publike kojoj su bliski levičarski pogledi, uprkos tome što je ovo, kako već rekosmo, prevashodno laboratorijska analiza teatra surovosti koji nastaje kada se u zatvorenom prostoru nađu predatori i njihov plen, a ne revolucionarni narativ o osvajanju delatne uloge u društvu od strane proletarijata.

Parasite je, ako ćemo ga čitati dosledno i bez ideoloških naočara, vrlo nihilistička, vrlo beznadežna pripovest – Ho je, uostalom, u intervjuima sasvim eksplicitno insistirao da je poslednju scenu dodao upravo da bi pojasnio da ovo nije priča koja treba da inspiriše nadu, jer to ne bi bilo pošteno – koja za razliku od tradicionalne levičarske kritike klasne podele bira da se ne bavi potencijalom jedinke da se penje po klasnoj lestvici na ime svog obrazovanja, rada ili neke apstraktnije vrline. Štaviše, Parasite ovu koncepciju otvoreno negira. Ovo je film smešten u Južnu Koreju koja ima praktično rekordan broj visokoobrazovane radne snage među mladima a i sami protagonisti nisu prikazani kao lenje svinje bez radnih navika ili potrebnih socijalnih pa i stručnih veština koje bi im, potencijalno bile neophodne za socijalno napredovanje.

Uprkos tome, film vrlo decidirano utemeljuje ideju ne samo o klasnoj podeljenosti već i klasnoj sudbini, i ovo je nešto što direktno kontrira marksističkom revolucionarnom optimizmu. Parasite nije film o proletarijatu, već o prekarijatu, o klasi koja više ne sanja o tome da preotme sredstva za proizvodnju već samo o tome da svoj ,,hustle" podigne na viši nivo ne bi li dosegla individualno – a ne klasno – društveno uspenje. Obrazovanje ili teški rad kao vektori klasne tranzicije su sve više obesmišljeni u savremenom kapitalističkom društvu koje – kako je to u svom, er, kapitalnom delu pokazao Piketi – forsira dalje obezvređivanje rada i najviše vrednuje nasleđeni kapital.

Utoliko, kako Ho pokazuje u filmu, rad više ne oslobađa čoveka, štaviše, kako jedna rana epizoda sa autsorsovanjem rada koji se tiče savijanja štampanih komada kartona u oblik kutije za picu oslikava: rad ponižava čoveka, gig-ekonomija ga svodi ga na bedni automat od mesa, bez lica i identiteta, a koji će ionako uskoro biti zamenjen robotom. Marksov otuđeni radnik je makar imao fabriku kao mesto potencijala izranjanja radničke solidarnosti – današnji radnik fabričku traku donosi u svoju kuću.
Neizgovorena pretnja naredne industrijske revolucije koja će izbrisati po nekim procenama i dve trećine trenutno postojećih poslova na planeti je možda nešto što ćemo videti u televizijskom cutu Parasitea, koji će ga transformisati u šestočasovnu seriju, ali i ovako je početna pozicija više nego jasna: znanje, veština, trud, iskustvo itd., svi ti tradicionalni atributi kojima je radnik pristupao tržištu rada su obezvređeni. Radnici su uzajamno zamenjivi jer se danas njima ionako poveravaju samo najjednostavniji manuelni poslovi a učinak se meri najjednostavnijim matematičkim indikatorima koji nemaju osećaja za nečiji ,,ljudski" doprinos i utoliko je radnik danas sposoban za klasnu promociju koliko je bio i pre stopedeset godina.

Zbog toga je i tu promociju moguće ostvariti samo jednako ,,starinskim" sredstvima: brakom ili ličnom preporukom koja zaobilazi tržište rada i društvene mehanizme koje radnike štite od eksploatacije.

Naravno, Hoov briljantni touch je u tome što on ovu analizu ne postavlja kao brižnu levičarsku osudu kapitalizma već kao komediju brzog tempa u kojoj protagonisti prekarijata upravo okreću stolove, odričući se istorijske ,,radničke" moralne superiornosti i primenjujući svaki dostupan trik da se dočepaju makar simulakruma socijalne promocije.

Čini mi se da su mnogu gledaoci čije sam reakcije nasumično ukačio bili iznenađeni ovakvom postupkom – Parasite sve svoje likove čini simpatičnim u razumnoj meri iako ih prikazuje kako rade etički izuzetno problematične stvari. Ovo čak manje važi za predstavnike više klase koji su, veoma spretno, oslikani kao simpatično nedotupavni, skloni da padaju na manipulacije i da traže neku vrstu socijalne vitalnosti u interakciji sa svojom poslugom (kroz klišeizirane momente poveravanja, bondinga na osnovu nekakvih zajedničkih karakteristika pa čak i određenog sujevernog poštovanja za arkane veštine koje imaju ,,radnici"). Naravno, oni su prikazani u svoj svojoj dekadenciji, sa potpunim odsustvom svesti o tome kako porodica (treba da) funkcioniše i bezbroj proksija u podizanju potomstva, zalutalim seksualnim nagonima i praktično biološkim, ugrađenim prezirom za niže klase koji se ispoljava nesvesno.

Za razliku od Pazolinija, pa čak i od japanske, Miikeove varijacije na Pazolinija u Visitor Q, Hoov film uskraćuje ikakav bljesak spoznaje na strani buržoazije i on je utoliko mračniji i pesimističniji. Buržuji su ovde idioti – oni nisu tu gde jesu jer imaju obrazovanje, veštine, znanja, ili makar pronicljivost već naprosto jer su nasledili svoj klasni status i stupili su u brak sa nekim iz svoje klase. Njihovo do apsurda naivno poverenje u ekspertizu radničke klase ne potiče iz stvarnih uvida u njihove sposobnosti (gospodin Park će komentarisati da gospodin Kim* vrlo pažljivo ulazi u krivinu automobilom ali posle će biti svedok njegove nepažljive vožnje, no nijedno od ta dva nema vidnog uticaja na stav o Kimovim sposobnostima) već iz sopstvenog životnog iskustva u kome se – a što je prirodno kada ste na određenom mestu klasne lestvice – stvari događaju po inerciji same od sebe. Ovo je jasan komentar o zatečenom stanju u kome uživaoci kapitalističke privrede, to jest vlasnici (novčanog i socijalnog) kapitala, zaista misle da postoji ,,prirodna" podela poslova u kojoj svako samo treba da radi ono za šta je najsposobniji i da će tako društvo po automatizmu ići u najboljem smeru. Što opet podseća da, iako, nominalno, obrazovanje obezbeđuje klasnu promociju, on iz viših klasa ne samo da njemu imaju nesrazmerno bolji pristup već i sopstvenim primerom pokazuju da ono nije važnije od nasleđenog kapitala (socijalnog i novčanog).
*Da li je slučajnost da ova dva lika nose imena velikih savremenih korejskih režisera, Hoovih kolega? Zapravo, vrlo moguće da jeste.
Postepeni prelazak iz lagane đukićevske komedije o malograđanštini u maltene čist korejski horor vajb negde u trećoj trećini – kameni hodnici, utamničenje, jake fizičke ozlede, visceralno finale – je izveden sigurno, oslanjajući se pre svega na slučaj kao centralni element koji će komediju transformisati u tragediju. Delanje protagonista je, naravno, ono što tragediju pripremi, ali ona se realizuje samo zbog nasumičnog akcidenta koji nije ničija ,,krivica". Ho ovde odustaje od markističke naučne dijalektike u kojoj će društvene protivrečnosti dovesti do neizbežne revolucije i, mnogo pesimističnije, a u skladu sa neverovanjem u klasnu promociju, pokazati da će konflikt između klasa biti na kraju stvar serije nesrećnih slučaja a da će njegovo gorivo biti bespoštedna borba za opstanak u okviru samog prekarijata. I mada u finalnom konfliktu stradaju i buržuji, ovo nije čak ni osveta prezrenih radnika nemoćnih da promene svoj socijalni status – pokretač pokolja je, zapravo, duboko zahvalan svom eksploatatoru za to što ga ne primećuje kada ovaj krade ostatke njegove hrane i tajno koristi opsceno batajevski višak njegove opsceno velike imovine.

Sa Parasiteom je Ho, i pored svog pesimizma, kreirao poziv na uzbunu, što umetnost verovatno radi bolje nego što služi kao alatka za regrutaciju. Ili to makar radi časnije. Ho ne urgira ni da se vratimo Marksu ni da budemo ispunjeniji empatijom kada se ophodimo jedni prema drugima. On pokazuje da ćemo jedni druge pojesti boreći se za ostatke hrane a da će nam voda, kuljajući iz kanalizacije i toaleta doći do vrata bez obzira koliko mislimo da je naš ,,hustle" pametan. ,,Otimanje" – koje je jedino preostalo kako kaže Cvijanovićev lik u Munjama – je poslednja a ne prva faza raspadanja samosvesti radničke klase, najniži oblik korišćenja rada – jedinog kapitala koji radnik ima. Otimanje, nije plan, ono je incident i kada Kim kaže da on nikada ništa ne planira jer je to jedini način da se planovi nikada ne izjalove, ovo je, iako duhovit, najstrašniji momenat u filmu koji elokventno ali bez optimizma govori o beznađu sa kojim se svet gig-ekonomije, matematičkih merenja učinka rada i beskrajnog autsorsovanja suočava. Pa, dobrodošli u 21. vek.

[scallop]

Lepo si prikazao film i ujedno objasnio zašto sam prestao da ga gledam. Izgleda da mi je bila jasna krajnja poruka, a ja na takve poruke ne pristajem. Dodatno su me iritirali aplauzi na promociji.

[Meho Krljic]

Mislim da je Parasite veliki deo fizičkih i virtuelnih aplauza dobio na ime teme. Na ovlašni pregled po internetu čini mi se da se srazmerno mnogo manje gledalaca bavilo porukom. Što je verovatno i prirodno, teška je to poruka.

[Kimura]

Sreća te poruka nije sasvim nova (kao ni bilo šta na ovom svetu), samo se javljaju modernije interpretacije. Tekeri je davno napisao ''Vašar taštine''.

[crippled_avenger]

Juče sam bio pod nekim stresom i odlučio sam da odem da opet pogledam BIRDS OF PREY, da malo ugodim sebi. Nažalost, bio sam previše tenzičan da mogu da kažem "gledao sam drugi put" i evo šta sam video na drugo gledanje...

[Meho Krljic]

Jel' ovde treba da bude neka slika koju ja ne vidim???

Sreća te poruka nije sasvim nova (kao ni bilo šta na ovom svetu), samo se javljaju modernije interpretacije. Tekeri je davno napisao ''Vašar taštine''.

Da, to je prilično fer referenca. Ovo je njegovo dvadesetprvovekovno izdanje  Zato sam i pominjao cifru od stopedeset godina u tekstu, a mogao sam i više da odem unazad...

[Meho Krljic]

Bekmambetov želi da bude zapamćen kao neprijatelj naroda:


'Searching' Producer Timur Bekmambetov To Shoot World's First Vertical Format Blockbuster

[crippled_avenger]

BAENGBAN, na engleskom poznat kao HIT-AND-RUN-SQUAD potpisuje Jun-hee Han i reč je o akcionom trileru koji je iracionalno razvučen na 133 minuta trajanja i ne uspeva da maksimalno iskoristi svoju premisu. Naime, ovo je priča o odeljenju inčonske policije koja se bavi hit and run sudarima kola, gaženjima i sličnim situacijama. U jednom trenutku prepoznaju da se za volanom nalazi potencijalni serijski ubica koji namerno izaziva nesreće.

U filmu nema previše akcije, to što ima je korektno, i ima tog južnokorejskog vajba ali se ne ističe u onome što tamošnji autori inače umeju da pruže.

Stoga, rekao bih da je ovaj film po dometu više za lokalnu publiku, pa ipak i ko odluči da ga pogleda kod nas, neće se previše pokajati.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Eh, potrudio se taj neko ko je ovo pisao, ali "grincore"? Neoprostiv grijeh.

[mac]

Taj koji je napravio ovu sliku nije onaj ko je napisao tekst. Tekst je verovatno razvijalo i dopisivalo nekoliko aktera. A ovaj poslednji je samo to sklopio u sliku. BTW, verovatno nije "explained by beasts" nego "by beast". Zver je jedna.

[Meho Krljic]

Za problem koji ja imam to je sve sekundarno    Grincore? Jebote, kad praviš mem bar pročitaj to što si napisao, istorija će zapamtiti.

[crippled_avenger]

Ovo je za Mehmea i po žanru jeste GRINcore...

https://www.youtube.com/watch?v=wDmMxCg_B_k


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

FANTASY ISLAND Jeffa Wadlowa je neobičan film. Naime, reč je o adaptaciji čuvene serije FANTASY ISLAND za koju je interesovanje nedavno poraslo zahvvaljujući HBO televizijskom filmu MY DINNER WITH HERVE koji je govorio o patuljku koji je igrao u toj seriji.

Međutim, ovo je Blumhouseova adaptacija koja i insistira na tome, dakle neumitno je reč o contained trileru/ hororu a to serija nije bila. Međutim, premisa je ista. Dakle, imamo ostrvo na kome se ljudima ispunjavaju fantazije a one vrlo često umeju da budu bitno drugačije po svom toku i sadržaju od onoga kako ih je neko zamislio. I to je u principu jedan često korišćeni motiv u hororu. U tom smislu FANTASY ISLAND ne nudi ništa novo sem prilike da se napravi theme park ugođaj (što takođe nije redak motiv u hororu) u kome će nekoliko fantazija da doživi konvergenciju u jednoj krvavoj tački.

Jeff Wadlow je što se mene tiče snimio par filmova zahvaljujući kojima će uvek biti gledan sa pažnjom, neko ko je snimio NEVER BACK DOWN i KICK ASS 2 zaslužuje pažnju ali u ovom filmu prosto ne vidimo Wadlowa ni blizu one forme iz ovih filmova kojima je stekao kredit.

Sve je to solidno realizovano ali rutinski i na svakom nivou nemaštovito. Film nikada ne uspeva da nas u potpunosti uvuče u dešavanje, a što je još gore i mnoge tipične žanr-scene, poput otkrivanja "ko je ubica", "u čemu je misterija" i sl. nemaju neophodnu energiju.

Michael Pena igra ulogu koju je imao Ricardo Montalban u seriji, i sada to deluje campy kao i onda ali Pena prosto nije taj lik i sve vreme odaje utisak da bi želeo da bude u nekom drugom filmu.

Ryan Hansen je sa Wadlowom radio na seriji RYAN HANSEN SOLVES CRIMES ON TELEVISION i jedan od running gagova u toj seriji je da on prihvata uloge u svemu što mu ponude. Nažalost, FANTASY ISLAND izgleda upravo tako i to jednim velikim delom što su autori u nekom trenutku napipali da bi nešto "važno" mogli da kažu a onda od toga ipak odustali a i to započeto uradili na nezamislivo cheesy način.

Film traje 110 minuta, Dakle, ni u tom domenu nije nežan, u odnosu na umetnički domet koji nudi.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE PENTAGON WARS Richarda Benjamina je HBO televizijski film koji je producrala kuća Danny de Vitoa Jersey Films koja je polovinom devedesetih bila vrlo agilna i sa nekim adaptacijama Elmore Leonarda napravila bitne proboje, recimo rehabilitujući Stevena Soderbergha.

Ovo je bizarna priča o mladom pukovniku američke avijacije koji je došao u Pentagon da radi na odobravanju oryžja koje će ući u upotrebu i u proizvodnju. zapada mu neuralgični projekat oklopnog vozila Bradley koji je dotle bio u razvoju sedamnaest godina i na koji je dotle utrošeno četrnaest milijardi dolara. Pukovnik otkriva da se na tom vozilu nemarno radilo, pre svega zbog predomišljanja oficira oko toga šta žele da bude funkcija vozila a zatim i zato što su testiranja bila rađena na krajnje sumnjiv način.

Pošto je reč o borbenom oklopnom vozilu koje je namenjeno transportu vojnika u borbu, mladu pukovnik insistira da se testiranja obave kako treba, ne bi li se oktlonili nedostaci i nailazi na otpor starešina koje su u očiglednom talu sa vojno-industrijskim kompleksom.

Mladog pukovnika igra Cary Elwes a generala koji ga forsira da se napravi Bradley - Kelsey Grammer. I da, ovaj film je komedija. Naime, ovde ima koliko hoćete curenja informacija, pritisaka unutar Pentagona i sl. ali je sve dato potpuno suprotno ALL THE PRESIDENT'S MENu. Ovde ima klasičnog inaćenja i neverovatne budalaštine na strani površnih oficira koji rade za pohlepne starešine.

Richard Benjamin je iskusan reditelj, naročito "lakših" sadržaja i u tom pogledu on ovo snima kao screwball komediju, i ovom materijalu to prilično dobro stoji. Ovo je HBO u punoj satiričnoj snazi ali i Pentagon u punoj putopašnosti. Spoj je ovoga puta izuzetno uspeo.

[crippled_avenger]

Ross Katz je za HBO režirao ovaj televizijski film za HBO po memoarima Michaela Strobla, oficira američke vojske koji je odlučio da isprati telo jednog vojnika nazad u rodni kraj. Film nosi antiratnu poruku a isporučuje je kroz jednu hladnu i taksativnu sliku kako izgleda dopremanje tela od Iraka i Ramsteina u Nemačkoj do Amerike i procedure kroz koje prolazi, uporedo sa pričom o oficiru koji putuje i usput nailazi na pijetet i razmišljanja raznih ljudi o ratu i sudbini nastradalog momka.

Film je strukturiran jednostavno, Kevin Bacon odlično igra Strobla, uspeva da iznese stoicizam oficira koji prolazi kroz preispitivanje šta to znači biti oficir i kada sve sumiramo, to je manje-više to. Ovo jeste message movie ali je zapravo vrlo jednostavan i iz toga crpi svoju snagu.

Naročito je zanimljiv zbog procedura u tretmanu tela koje su kompleksne i birokratizovane uz pokušaj da budu pune pijeteta u čemu često ne uspevaju.

[Truman]

Mislim da je Parasite veliki deo fizičkih i virtuelnih aplauza dobio na ime teme. Na ovlašni pregled po internetu čini mi se da se srazmerno mnogo manje gledalaca bavilo porukom. Što je verovatno i prirodno, teška je to poruka.

https://www.dragas.biz/parazit/
Драгаш се не слаже са криплом! Нисам планирао да пишем ишта, али хтео бих да поделим овај линк који има потпуно супротно виђење. Иначе, ближе ми је криплово.

[Meho Krljic]

Dragaš je, cenim, dobar ekonomista, i poštujem sve što kaže da mu se ne dopada u filmu. Al ne ume da piše da jebe oca. Čovek maši rodove*, ne razumne značenja reči koje koristi** i, iz nekog razloga zadržava se samo na najpovršnijem čitanju filma. Još kad vidim "Београд, 7528.године. сечко, дан једанаести" na dnu posta, loše mi je 





* Покушаји плаћених критичара да величају филм као сјајну критику савременог капитализма, потпуно је промашена.

** Све је жалосна импровизација филма ,, Психо".

[Truman]

Dragaš je, cenim, dobar ekonomista, i poštujem sve što kaže da mu se ne dopada u filmu. Al ne ume da piše da jebe oca. Čovek maši rodove*, ne razumne značenja reči koje koristi** i, iz nekog razloga zadržava se samo na najpovršnijem čitanju filma. Još kad vidim "Београд, 7528.године. сечко, дан једанаести" na dnu posta, loše mi je 





* Покушаји плаћених критичара да величају филм као сјајну критику савременог капитализма, потпуно је промашена.

** Све је жалосна импровизација филма ,, Психо".

Све се слажем! Драгаш је преценио своје могућности. То ми је постало јасно кад је напљувао филм Јужни ветар а Бјелу оптужио за аутошовинизам.

[crippled_avenger]

Errol Morris je superstar dokumentarnog filma ali Steve Bannon je nažalost jedina atrakcija njegovog filma AMERICAN DHARMA. Bannon se mnogo više otkrio u prevashodno obzervacionom dokumentarcu BRINK dočim je ovde prepušten Morrisovim različitim tehnikama pristupa materijalu koje nisu dale naročite rezultate.

Morris pokušava da poveže Bannonovu životnu priču i ispovest sa raznim materijalima iz njegove karijere, Trumpove kampanje, sa Breitberta i ponajviše da ih uveže sa filmovima koji su mu omiljeni i koji su ga formirali.

Nažalost, što Morris više zakucava to paralele kojima se bavi deluju sve jeftinije i sugestivne na jedan naivno propagandistički način. Bannon se nije dao Morrisovim provokacijama tako da neke stvari koje mu ovaj pripisuje prosto ne uspevaju da se nalepe, i ti pokušaji deluju žalosno, pre svega zato što Bannon ne ostavlja tragove a ne zato što deluje nevino po tim pitanjima.

Paralale između filmova koje je Bannon voleo i njegovog života i životnog kreda su takođe usiljene, pritom sam Bannon deluje da je više iz ljubaznosti došao na lokaciju svog omiljenog filma nego što je njime opsednut.

Morrisov pokušaj da priđe Bannonu kao filmadžiji pa da iz te vizure objasni svoju tezu o uticaju tih filmova je takođe usiljena, a što je još bizarnije Morris najmanje materijala daje iz Bannonovih režija a previše iz Henry Kinga i Johna Forda.

Stoga ono što spasava ovaj film je Bannonova harizma i neprekidna potreba da se konačno pojavi neko ko će sklopiti kockice i probiti put do Srca tame. Errol Morris nije taj tip. On je u ovom filmu sveden na čoveka koji je seo preko puta Bannona i rekao mu neke svoje stavove. Bannonovi su međuti  toliko snažnije artikulisani da to zaista više nije ni važno.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Teško mi je da nađem reči kojima bih opisao radost i ponos.

https://variety.com/2020/film/global/megan-fox-aurora-arclight-1203508920/

[crippled_avenger]

PLAY IT COOL je film Michaela Winnera koji je oblikovan po uzoru na filmove sa Elvisom Presleyem, ali je imao funkciju kao mnogi filmovi iz tog vremena namejeni promociji pojedinih izvođača. U tom pogledu, ako izuzmemo filmove Richarda Lestera sa grupom The Beatles, možemo reži da je to jedan od najboljih primera tog formata u kom ni sam Lester na početku nije postigao vrhunske rezultate u filmu IT'S TRAD,DAD.

PLAY IT COOL je baziran na ideji da će afirmisati britanskog Elvisa - Billy Furyja, čoveku koji je krenuo pre Beatlesa i bio toliko bitan da mu je John Lennon tražio autogram. Nažalost, kao što znamo Billy Fury je imao zdravstevene probleme koji su mu skratili karijeru za zatim je i prerano umro.

Međutim, ovaj film je snimljen kad je Billy Fury imao 22 godine i u punoj je snazi, izvodi svoje do tada najveće hitove u jednoj priči koju Winner svojim energičnim stilom uspeva da učini nečim što je ipak više o tipičnog opravdanja za muzičku eviju.

Ruku na srce, ne možemo reći da je priča i mnogo više od toga, ali Winner je radi taman kako treba i u tom pogledu za PLAY IT COOL možemo reći da je rokenrol showcase ali i da funkcioniše kao "film".

Pored Billy Furyja pojavljuju se između ostalih i Helen Shapiro, Bobby Vee i još neki izvođači.

* * * / * * * *

[Truman]

Nije Megan uopšte toliko loša glumica. A svaka čast Bodroži, konačno imamo novo rediteljsko ime na međunarodnoj sceni.
Nego kriple, kad ćeš da gledaš SERENITY? Film je genijalan, samo šteta što tu genijalnost niko ne razume! 

[crippled_avenger]

Sve u svoje vreme.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Mehmete, u šestoj epizodi JUŽNOG VETRA ima jedan veliki omaž tebi. Obrati pažnju...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pogledao sam LATE NIGHT Nishe Ganatre po scenariju Mindy Kaling i to je jedan onako dosta mediokritetski film koji bi se najpre mogao definisati kao romcom mada je u stvari chick flick mada je u stvari neka kao zaslađena i razblažena priča o emancipaciji, mada je to u stvari sve jedno veliko ništa.

Emma Thompson igra ostarelu late night zvezdu koja je već godinama van mode, van tokova, i potpuno izolovana od publike i duha vremena zbog svog blaziranog humora. Mindy Kaling igra mladu komičarku koja napušta posao u nekom hemijskom postrojenju i dolazi da se pridruži njenoj scenarističkoj ekipi.

Očekivano, nova scenaristkinja pomaže komičarki da se popravi i kao čovek i kao televizijska zvezda. Nažalost, DATE NIGHT je istovremeno jako kalkulantski i formalno nevešt da bi ovako ljigavu premisu uspeo da savlada i plasira na dostojanstven način.

S druge strane, čini se da ovo obilje motiva koje se često javlja kod autora koji imaju puno ubeđenje u svoju ideju ovde zapravo čak i nije realizovano sa punim ubeđenje. Tim gore po brojne motive, rekao bih.

DATE NIGHT je gnjecav promašaj u kome Mindy Kaling pokazuje da nije dorasla za film a Emma Thompson daje jednu manirističku rolu u kojoj vrti jedno te isto što bi glumica njenog kalibra i ovako i onako mogla da radi na autopilotu.

Konačno, i sam late night show setting je istrošen u brojnim serijama pa čak ni to nije preterano zanimljivo.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

FIRST LOVE Takashija Miikea mi deluje kao nešto najbolje što je snimio poslednjih godina, mada ako imamo u vidu da mu je ovo 103. film, a ja ne pratim šta radi barem poslednjih desetak, rekao bih da možda baš i nisam merodavan.

Miike je uvek išao po ivici prihvatljivosti, ne zbog šokantnosti stvari koje je snimao već zbog fassbinderovskog principa da snima ono što ga interesuje čak i kada to čini samo par scena u filmu, a sve ostalo je samo popunjavanje forme.

Onda je u jednom trenutku novostečena slava na Zapadu počela da mejnstrimizuje Miikera i njegovi filmovi su nažalost počeli da potpadaju u neke relativno generic repertoarske formate, bilo da su to osrednji J-horori, tanki krimići, neubedljivi pokušaji festivalskog mejnstrima i sl.

U tom periodu sam počeo da pomalo gubim strpljenje za njega, iako svoje divljenje prema njegovim ranim radovima nisam revidirao.

FIRST LOVE ipak deluje kao film za koji smatram da bi bila velika greška da ga nisam pogledao.

Naime, reč je o Miikeovom filmu koji ga poprilično konzistentno zanima. Reč je o jakuza filmu ali pravljenom i sa aspitacijama prema zapadnom tržištu, tako da ovde imamo Miikea u punoj koncentraciji, sa ozbiljnom fotografijom, stabilnim pripovedanjem čak i prilično dobreom akcijom. Sve to naravno podvučeno njegovim crnim humorom.

Uprkos tome što su Korejanci u ranim Miikeovim filmovima obično nosili ulogu nestabilnih karaktera koji stvaraju probleme i remete japanski ekvilibrijum jakuza, ovde bih rekao da je uzeo sebi nešto stabilnosti izraza kakav krasi južnokorejske trilere.

FIRST LOVE nije film zbog kog bi Miike u ono vreme stekao kultni status, mada je meni umnogome draži od njegovih rimejkova Kinjija Fukasakua (kom pravi zanimljiv omaž u jednom dijalogu o Takakura Kenu) , ali jeste film koji itekako dobacuje do njegove reputacije starog žanrovskog provokatora.

Stpga, konačno imamo priliku da na FESTu koji je Miikea ignorisao u najboljoj fazi, vidimo njegov film koji je zapravo vredan pažnje.

Nisam siguran da li je FIRST LOVE gateway drug za nekakvo jače interesovanje potencijalnih gledalaca za Miikea ali svakako jeste dovoljno dobar da za njegov rad ponovo zainteresuje stare.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Raduje me što ovo čujem, bilo je vreme da se Miike malo vrati na stvari zbog kojih smo ga zavoleli.

[crippled_avenger]

HONEY BOY Alme Har'el je izuzetno zanimljiv autobiografski rad Shia Labeoufa u kom on kao scenarista i glavni glumac u ulozi fikcionalizovane verzije svog oca sporvodi jedan snažan autokatarzični gest. Film prati period detinjstva mladog posrnulog superstara i traga za traumatskim jezgrom u periodu kada ga je otac forsirao da uspe u svetu glume, a sve to zarad ličnog oportunizma.

U ulozi oca, Shia Labeouf briljira i ulazi kroz nju u onaj red grown up ikona američkog nezavisnog filma u kojoj su nekada bili Johnny Depp ili Sean Penn. Što je najvažnije, čini se da je ova njegova ambicija i valorizovana u reakcijama kritike.

Ceo glumački ansambl je sjajan, i dečak Otis i Otis kao mladi autodestruktivni star, kao i svi sporedni činioci u ovom filmu.

Alma Har'el se opredelila za snoliku estetiku modernog indie filma. Međutim, isto tako ona nusi i energiju u svom postupku pa na neki način HONEY BOY ima i kinetičnost blokbastera po kojima se Shia proslavio. Alma Har'el nikada ne zaboravlja da interesantne situacije isprati zanimljivom lokacijom i fizičkom radnjom i u tom smislu ovo je jedan pedantan film u kome se ne afirmiše samo Shia.

Tokom promocije, Shia je pominjao da mu je otac dao odobrenje da snimi ovaj film i koristi inspiraciju njegovim likom, obećavši mu da će ga igrati Mel Gibson. Obećanje nije ispunio ali je snimio film za koji verujem da bi se dopao Melu.

I sam je radio slične stvari u BEAVERu onomad.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Margot Robbie sjajno igra Harley Quinn ali Samara Weaving je našla svoju Harley u filmu GUNS AKIMBO.

Mnogi shoot 'em up filmovi ne dobace do onoga što im je ambicija i na meta nivou, i u pogledu humora, i konačno na nivou akcije. GUNS AKIMBO Jasona Lei Howdena uspeva na svakom od tih nivoa. Ovaj film nije baziran na stripu ali je izuzetno stripovski, mali i nevaljao akcioni rad na liniji Neveldinea i Taylora.

Mnogi filmovi se žestoko olupaju kada krenu direktno u visoke kultne ambicije. No, Jason Lei Howden se snašao, i sa skromnim budžetom napravio je obilje sjajne, krvave i razbijačke akcije, sve u stripovskom stilu visokooktanskog apsurda, i swaggera koji pre svega nosi lik Nix u interperatciji Samare Weaving.

S druge strane, Daniel Radcliffe se dobro snašao kao zbunjeni milenijalac kome se svet ruši kada se nađe kao meta podivljale lude učesnice tajne internet senzacije.

NIšta u pogledu premise filma GUNS AKIMBO nije preterano novo, to su stvari koje već pedesetak godina od LA DECIMA VITTIMA i PRIX DU DANGDER preko RUNNING MANa gledamo u raznim varijacijama, sve do NERVEa sa kojim možda ima i najveću sličnost.

Rediteljski opet, tu su Neveldine i Taylor kao uzor sa energičnošću i anarhičnošću u realizaciji akcije.

Međutim, u ovim poznatim okvirima GUNS AKIMBO novi dobar spoj već poznatog sa odličnom glumačkom podelom.

Samara Weaving već četvrti put pravi sjajan žanrovski odabir uloge i to je već gradi kao ikoničnu pojavu u domenu egdy žanrovske ponude koji Margot Robbie sada pokriva samo u DCEU dok ostatak vremena radi prestige pictures. I to je odličan put što se mene tiče jer su do sada svi projekti u ovom formatu koje je radila Samara imali autorski pečat.

Voleo bih da pogledam ovaj film u bioskopima. Nažalost, koliko znam neće ga biti kod nas, ali najavljen je u Hrvatskoj pa izvesna nada postoji.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Ooooh, zvuči kao da ću ovo rado pogledati iz sve snage 

[crippled_avenger]

SUPERMAN RED SON Sama Liua je DCAU ekranizacija možda i najpoznatije Elseworlds knjige u kojoj je umesto u SAD, Kal El pao u SSSR. Ako neki story arc zbog svog raskošnog reinterpretiranja čuvenih likova iz DC univerzuma zaslužuje ambicioznu televizijsku ekranizaciju, to je onda upravo RED SON, a Sam Liu svakako nije imao uslove za to. U ovom filmu RED SON je skrupulozno pojednostavljen i izmenenjen, međutim kreće se od krupnog plot pointa do sledećeg pretrčavajući preko nekih jako bitnih delova priče kao što je recimo odnos Brainiaca i Supermana koje su ključne za celinu i jako je bilo važno da se propisno prikažu i razviju.

U tom smislu, čini mi se da je trud ekipe evidentan ali da na kraju scenario ipak ne nudi dobru adaptaciju uz sve dobre namere. U suštini na kraju imamo Supermana u SSSR i rekontekstualizovanog Batmana, kao dečaka kome je Staljin ubio roditelje, Lexa Luthora kao kreatora američkih pokušaja da ostvare ravnotežu, Green Lantern Corps, Lois Lane i Lanu (kao Svetlanu).  I u tim pomeranjima unutar likova otprilike se najviše crpi intrigantnost ovog ostvarenja.

Naravno, neki likovi kao Wonder Woman ili Brainiac zbog svog porekla koje nije vezano za geopolitičke okolnosti nisu menjani, i u priči su vrlo efektni i funkcionalni, iako stojim pri tome da je Brainiac veoma šturo uveden i potcenjen na nivou priče.

No, nezadovoljstvo adaptacijom na stranu, a nema sumnje da je RED SON previše krupan zalogaj za ovaj format i da je u njemu teško obuhvatiti sve ono što bi i na nivou likova i na nivou dizajna takva jedna ekranizacija podrazumevala, ipak je veoma važno da je ova priča barem "načeta" u nekoj formi.

Otud smatram da se ovaj rad ipak itekako kvalifikuje za jedno od najvažnijih DCAU ostvarenja, i da zaslužuje punu pažnju, čak i među onima za koje je DCAU zapravo nezanimljiv, ali imaju neko svest o tome ko su DC junaci.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ALL THE BRIGHT PLACES Bretta Haleya je profilisan kao ekranizacija Young Adult romana Jennifer Niven i namenjen je mlađoj publici, dakle na ničijoj zemlji između dece i odraslih, i u tom okviru treba razumeti njegovu poetiku.

Pa ipak, imajući u vidu ciljnu grupu, za svaku pohvalu je način na koji je seriozno obrađena tema, i koliko na neki način možemo u svemu ovom prepoznati indie poetike.

Justice Smith i Elle Fanning igraju glavne uloge  i to je zaista glamurozan par sjajnih mladih glumaca koji su doneli izuzetno visok star-wattage ovoj priči o srednjoškolcima koji se upoznaju sticajem čucnih okolnosti - on je pomalo manični školski autsajder a ona depresivna devojka koja pokušava da preboli pogibiju sestre u saobraćajnoj nesreći. On pokušava da je prene iz depresije ali se postepeno otkriva da njemu treba pomoć više nego njoj.

Haley je film jednostavno i efektno postavio, Uprkos, u suštini složenoj temi, uspeo je da je prilagodi ciljnoj grupi, i da izbegne glamurizaciju depresije i suicida. Naravno, u tom domenu je sasvim sigurno zigubio ponešto od elegancije za stariju publiku, ali ona mu i nije bila primarni cilj.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

A NUMBER Jamesa MacDonalda je saranja HBO i BBC na ekranizaciji jedne duo drame  Caryl Churchill smeštene u blisku budućnost u kojoj Tom Wilkinson igra starca a Rhys Ifans razne klonove njegovog prerano preminulog sina koji se razlikuju među sobom i veoma su tenzični zbog saznanja da ih ima više.

U par scena, MacDonald uspeva da napravi vizuelni plezir strpljivim gledaocima kada skupi multiplikovane Ifanse na jednom mestu ali ovo je u suštini dosta mehanički postavljena priča o raznim aspektima roditeljstva i raznim dimenzijama ličnosti koje mogu imati deca.

U tom pogledu, kada se uspostavi osnovna mustra, rezultat na kraju postaje krajnje predvidiv. Moguće je da u pozorištu ovaj predložak funkcioniše nešto bolje ali mi se po ovoj ekranizaciji ne čini da je reč o bitnom modernom tekstu.

[Meho Krljic]

'The Last of Us' TV series is coming to HBO from the creator of 'Chernobyl'

[crippled_avenger]

iDemo

https://variety.com/2020/film/reviews/spenser-confidential-review-mark-wahlberg-1203525699/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Jugoslovenski film je imao reditelja koji je bio maltene specijalizovan za teme gastarbajtera – bio je to Bogdan Žižić koji je snimio dva filma o tome, Ne naginji se van i Rani sneg u Minhenu, oba realizovana u stilu hrvatskog društveno-kritičkog filma sedamdesetih i posvećena nedaćama i razorenim životima naših ljudi u Nemačkoj.
Roman Dragoslava Mihailovića Vijetnamci realizovan je pod naslovom Tamo i natrag u režiji čuvenog crnotalasovskog snimatenja, a kasnije i reditelja Aleksandra Petkovića, bavio se našim radnicima u Parizu.
Teme kretanja naših radnika po svetu dodatno su bile usložnjene radom naših preduzeća u zemljama Nesvrstanih, pa su se i one otvarale u filmovima kao što su Na putu za Katangu, Živojina Pavlovića - o rudarima kojima se nudi odlazak u Afriku, Pismo-glava, Bahrudina Čengića, čiji junak bekstvo iz života u kome se ne snalazi traži u odlasku na gradilište u dalekoj zemlji ili Ljubavni život Budimira Trajkovića, gde odlazak porodice na rad u Iraku remeti životne planove mladog momka koji je taman pronašao ljubav.
Odlazak iz zemlje je nastavio da se razvija kao goruća tema u našem filmu, međutim sve više je poprimao obrise svoje današnje forme, a to su odlasci zbog političke situacije, nedostatka perspektive, a stari izvorni gastarbajteri koje su u Titovo vreme legalno izvezeni u Zapadnu Evropu pali su u drugi plan.
Na kraju, atraktivnost te naše legalno izvezene dijaspore u Skandinaviji ovekovečena je u ranim ostvarenjima Nikolasa Vindinga Refna i serijalu Diler, odnosno u Lakoj lovi, Danijela Espinoze, sa kojim je ovaj autor dobacio do Holivuda.
Međutim, u tim skandinavskim filmovima glavna tema je bio kriminal koji je jugo-mafija dovela do veoma visokog nivoa i tek sporadično su se bavili drugim aspektima života tih ljudi.
Otud, možemo reći da se Mladen Đorđević u svom novom filmu poduhvatio teme koja je obrađena u svojim mnogim aspektima, ali je pronašao milje i ugao gledanja koji je potpuno nov.
U filmu Sumrak u bečkom haustoru, Đorđević se bavi klasičnim gastarbajterima koji su otišli u Austriju trbuhom za kruhom i uprkos tome što su tamo našli ono što su hteli, nisu našli ono što su želeli. Kako jedan od njih u uvodu filma kaže, Austrija je želela radnike a dobila je ljude.
Film Sumrak u bečkom haustoru nastao je u hibridnoj formi gde su autentični ljudi snimani u dužem periodu, delom rekonstruišići neke od svojih životnih situacija, ali sama tehnika realizacije ovog filma nije ni važna, pošto je iskustvo gledanja u ravni najboljeg igranog filma snimljenog u savršeno kontrolisanim uslovima, sa vrhunskim glumcima.
Stoga, Mladen Đorđević potpisuje film koji je pitak, zanimljiv i što je najvažnije atraktivan na način koji je umnogome atipičan za ostvarenja u kojima se pojavljuju autentične ličnosti. U tom smislu, iako naš film ima izuzetno značajne preteče u ovoj formi kao što je pre svih veliki klasik Želimir Žilnik, Đorđević pravi nešto potpuno novo i sasvim drugačije, što je izuzetno teško kada se nad tebe nadvijaju senke takvih impozantnih preteča.
Fokus priče je na grupi naših gastarbajtera koji su okupljeni oko amaterske pozorišne trupe i postavljaju komade inspirisane životom u dijaspori. Potom se sa teme predstave koju pripremaju širi na njihova autentična iskustva koja su istovremeno tužna i smešna, i izuzetno jasno sumiraju kako izgleda život ljudi koji zapravo nigde nisu pronašli sebe.
Postupcima rada sa autentičnim ljudima, Đorđević dodaje i elemente teatralizma u kraćim deonicama, plemenito otkrivajući vrednost ove naivne i diletantski izvedene umetnosti koja za razliku od mnogih profesionalno i vešto realizovanih dela nosi autentičnu potrebu za ličnim izražavanjem.
Kako jedan od junaka kaže, kod kuće im zavide, a u Beču ih gledaju sa visine, i ta nejasna životna pozicija gde su životno vezani za jedno mesto, a mentalno za drugo, razara njihove porodične živote. Ovakve situacije prisutne su i u unutrašnjim (recimo iz sela u grad), a nekamoli u ovakvim ekonomskim migracijama.
Film izuzetno jasno pokazuje kontradikciju u kojoj su ti ljudi zarobljeni, nezadovoljni onim što imaju u Beču i opet svesni da je mesto koje su napustili suviše zapušteno da bi u njemu mogli da počnu novi život.
Ova tema je naravno aktuelnija nego ikad. Koliko pre par sedmica Nemci su doneli zakon koji će dodatno olakšati doseljavanje stručnjaka, a statistike o iseljavanju iz bivše SFRJ - naročito put Nemačke - izražavaju se u stotinama hiljada. Sumrak u bečkom haustoru je priča o životnoj ničijoj zemlji na koju ti ljudi dolaze.
Iz Đorđevićevog višegodišnjeg istraživanja ove teme i obimnog materijala koji je sakupio, nastali su film i televizijska serija, koja će kasnije biti emitovana na RTS-u. Međutim, sam film koji je pred nama je nesvakidašnje bioskopsko iskustvo koje ne biste smeli da propustite.

Posle celih jedanaest godina, Đorđević se vratio na naše ekrane novim celovečernjim filmom. Posle eksplozivnog dokumentarnog debija Mejd in Srbija, i još snažnijeg igranog prvenca Život i smrt porno bande, snimio je novi film koji nije umanjio osećaj da bi bilo lepo da smo u međuvemenu gledali njegove nove radove, ali je itekako bio vredan ovolikog čekanja.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

SPIES IN DISGUISE Nicka Bruna i Troya Quane je briljantna parodija i dekonstrukcija filmova o James Bondu i rekao bih jedan od onih od naslova iz plejade naslova koji poslednjih godina pokušavaju da dozovu zvanični serijal pameti.

Bilo da su u pitanju U.N.C.L.E. ili KINGSMAN ili INCEPTION odnosno sada SPIES IN DISGUISE, ti naslovi su nudili bolje razumevanje Bonda od svakog filma u kom igra Daniel Craig, a naročito od poslednja dva.

SPIES IN DISGUISE je namenjen deci i ima outlandish premisu kakvu bih lako mogao da zamislim u nekom 60s Bond-spoofu. Supeagent krojen po Bondu i mladi nerdy naučnik koji kad poraste želi da bude Q daju se u bekstvo i ulaze u obračun sa negativcem koji želi da uništi celu američku obaveštajnu zajednicu.

Da, naravno, umalo da zaboravim, posle prvog acta, glavni junak popije neku špeciju od koje se pretvori u goluba. I zahvaljujući tome shvati kako su mu sve nasilne metode kojima se vodio zapravo ne samo bile udaljavanje od tajnovitosti i suptilnosti špijunskog posla već i da su mnoge ljude unesrećile i učinile ih gorim i opasnijim nego što su bili.

U tom smislu, SPIES IN DISGUISE dekonstruiše mnoge ključne aspekte Bond-franšize, od nesputanog razaranja i fetiušističkih gadgeta koji seju smrt, preko maskuliniteta i konzumerizma koji prati junaka, pa sve do same kontraproduktivnosti takvih špijunskih operacija.

Od uvodne špice koja evocira uspomene na kultne animirane špice iz serijala 007, preko početnog set-piecea koji evocira prvi san u INCEPTIONu, preko nekih stvari koje što direktno što indirektno evociraju uspomene na razne Bondove (u tome može biti i učitavanja) prokazimo kroz jednu jako inteligentnu polemiku sa ovim temeljnim serijalom naše civilizacije.

Jedan od možda najzanimljivijih detalja jeste poigravanje sa nekada dosta rutinskim aspektom Bondova a to je glavni negativac koji je invalid i koji je na neki način "obeležen", što je reklo bi se vraćeno na neke diskretne načine u novije Bond-filmove ali nikada u onom obimu kako je tretirano šezdesetih i sadamdesetih.

Generalna transhumanistička dimenzija ove priče je uostalom vrlo jaka, i pokazuje da je to možda jedan od onih najosetljivijih aspekata Bonda gde se otvara pitanje šta ako ne bude muškarac i belac. A ovde se razrađuje ideja šta ako u nekom trenutku više nije ni čovek.

Akcija je briljantna, dinamična i sjajno tehnički realizovana. Likovi su izuzetno šarmantni i dobro postavljeni u dizajnu, i sve u svemu zločin je što jedan ovako pametno postavljen animirani film nije postigao veći uspeh na blagajnama. Ipak, uveren sam da će živeti među inicijalnom ciljnom grupom a to su deca koja se ionako stalno obnavlja.

Voleo bih ipak da su ga pogledali i neki odrasli, recimo oni zaduženi za nove Bond-filmove.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

SPENSER CONFIDENTIAL je prvi odlazak Petera Berga i Marka Wahlberga na Netflix, i dosta logično opredelili su se žanrovski format kakav samo tamo može da se snimi a to je ono što bi narod gledao ali baš za to ne bi platio kad bi bilo u bioskopu.

Napravili su ekranizaciju Roberta B. Parkera, plodnog američkog krimi pisca čiji je rad na junaku Spenseru posthumno nastavio bostonski novinar crne hronike Ace Akins. Po Spenseru je snimljena TV serija tokom osamdesetih i nekoliko TV filmova, a Berg ga po scenariju Sean O'Keefea i veterana Briana Helgelanda dosta slobodno adaptira u origin film, vrlo labavo oslonjen na roman WONDERLAND koji je inače pisao Ace.

Šta je format koji bi narod gledao a ne bi platio?

Buddy film po mustri iz osamdesetih, sa određenim promenama. Dok su raniji buddy filmovi bili smešteni na obalama, u Los Anđelesu ili Njujorku, ovaj je smešten u Bostonu, i Berg se vraća u Wahlbergov rodni grad posle cenjenog PATRIOTS DAYa izrazito raspoložen da ga zabeleži. Isto tako, ovoga puta, meci, pištolji i automati nisu u prvom planu. Ovo je film u kome negativci ubijaju ali i tu je ubistvo više krajnje sredstvo. Za standarde 80s buddy filma, body count je skroman, iako akcije ima dosta ali mahom je bazirana na pesnicama.

Posle filma MILE 22, niko ne može optužiti Berga da izbegava nasilje i vatreno oružje tako da i ovde, uprkos fokusu na pesnice, donosi dosta maštovitog nasilja, i ume da bude brutalniji nego kad se puca.

Isto tako posle MILE 22 gde je zategao formu na svim poljima do pucanja, napravivši i narativno i vizuelno nešto što je jako blizu filma budućnosti, kada su neki narativni žargoni duboko ugrađeni u psihu gledalaca, Berg ovde popušta dizgine i SPENSER CONFIDENTIAL je bitno relaksiranije režiran. U tom smislu, ko očekuje Bergov multicam mayhem neće ga dobiti, i imaće osećaj kao da je ovo jedan izduvan balon. U tom smislu, filmu možda nedostaje jedan sloj estetizacije kroz fotografiju i produkcioni dizajn kakav su imali ovi nategnutiji Bergovi radovi.

Međutim, u toj relaksiranoj formi, Berg pokazuje da itekako vlada fundamentima. Film je duhovit, akcija je mišićava, glumci su odlični, i to nas dovodi do ključne teme za svaki buddy film.

To su Mark Wahlberg i Winston Duke. Duke je sada zvezda u usponu. Bio je odličan u BLACK PANTHERu, i da tamo nije bilo Michaela B. Jordana, mogao bih ga nazvati najbitnijim glumačkim delom slagalice. Onda je briljirao u US. I sada kod Berga, Duke gradi sjajan, atipičan lik, potpuno drugačiji od onoga što bi karakterisalo crnog junaka u buddy filmu, bližeg Gloveru iz LETHAL WEAPONa nego Murphyju u 48 HRS. ali sa vrlo interesantno izgrađenom personom.

Alan Arkin i Iliza Schlesinger su im sjajna podrška ako se sve ovo pretvori u serijal, a Berg na to neprikriveno pretenduje i taj nukleus je izvanredan.

Ono što je veoma važno u ovom filmu a prolazi relativno nezapaženo jeste skript koji potpisuju O'Keefe i Helgeland. U njemu je sama misterija koju rešavaju glavni junaci više u domenu howdunita nego whodunita, u smislu da je od starta jasno da određeni likovi nemaju dobre namere i da su upetljani u nešto loše, samo ne znamo na koji način. I to je manje zanimljiv deo scenarija. Ono što je međutim zanimljivije jeste odnos među likovima i način kako se neke tipične konvencije osvežavaju kroz zanimljive situacije, i duhovite mikro-preokrete. Berg se kroz celu tu stvar kreće kao alfa-gorila, vrlo samouvereno, čineći da sklapanje ovakve celine deluje vrlo lako.

SPENSER CONFIDENTIAL je paradoksalno dobro podmazana mašina kakve se odavno ne proizvode, a stvara utisak kao nešto što gledamo svaki dan. Otud, može se desiti da ovaj film ostane potcenjen. Srećom, imamo Netflix.

* * * / * * * *